ЈАСЕНОВАЦ - Јово Поповић - Суђење Артуковићу

СУЂЕНЈЕ АРТУКОВИЋУ И ШТО НИЈЕ РЕЧЕНО

СТВАРНОСТ ЈУГОАРТ 1986.

У односу на суђењје Андрији Артуковићу постоје двије генерације: она која још памти времена њјегових недјела и она друга, млада, за коју је то права повијест, о којој зна само посредно. Једне је ово суђењје подсјетило на проживљјено, а друге упознало крозјош живе љјуде и свједочењја с једним временом које, ипак није тако далеко. Али, мјерено љјудским вијеком, могли бисмо рећи да су дјеца рођена прве године послије ослобођењја данас зрели љјуди, па понеки од њјих имају и унуке, а не само своју дјецу. Једнима и другима намијењјена је ова књјига. Једне ће подсјетити, а другима ће одговорити на питањје које смо могли, каткада, ћути: је ли то могуће? Нажалост, одговор је не само да је могуће, већ да се и догодило. И зато, свима нам је једнака опомена да чинимо све да се не понови, да не допустимо да се повампире снаге мрака и зла. То је порука ове књјиге, као што је то била и порука судског процеса којим се бави.

Кад је ријеч о суђењју Андрији Артуковићу и праведној осуди коју је изрекао суд након надасве коректног судског поступка, треба рећи да се показало да за правду никада није касно. И то не због освете, не због одмазде, него ради саме правде, ради тога да народ из којегје ратни злочинац потекао може гледати у очи свим другим народима, а прије свега онима којима је, у њјегово име, зло учињјено. Показало се на овом процесу да хрватски народ нема чега да се стиди, осим оне шачице злочинаца која је дјеловала у њјегово име. Зар није управо хрватски народ са српским и свим осталима који живе на тлу СР Хрватске узео своју судбину у своје руке и сам обрачунао са својим изродима. И о томе говори ова књјига, управо стога што иде даљје од предмета инкриминације Андрије Артуковића. Ј ово Поповић разоткрива сву монструозност творевине која није била ни хрватска, ни независна, ни држава. Чини то на најбољји, документарни начин, и пред нама ускрсава вријеме страве и ужаса када је љјудски живот тако мало вриједио, ако је био српски, жидовски, ромски, али и хрватски - напредан. Ова књјига је и најбољји одговор онима који су покушали монструозног »хрватског Химмлера« приказати као жртву или у најмањју руку резултат наших овдашњјих односа и повијесних околности. Но, пустимо то.

Рекао би човјек, да не може за онога тко на савјести носи толику одговорност као Андрија Артуковић, бити веће казне од дуга живота. Нажалост показало се да Артуковића не прогоне гробови, логори, вјешала. И то смо потврдили пратећи процес и читајући Поповићеву књјигу. И Артуковићева је савјест мирна и циста. И он вјеројатно мирно спава. Зато је добро што је написана ова књјига, јер говори и шире од онога што је велико вијеће Окружног суда у Загребу утврдило. Пред нама израста у својој огољјелости ратни злочинац и читава злочиначка организација за истребљјењје свега што није по усташкој мјери, по мјери усташког ножа.

Пратећи суђењје Артуковићу сјетио сам се свога текста под насловом »Еколози духа« објављјеног у Вјеснику 17. вељјаче 1980. године. Чини ми се, у контексту Поповићеве књјиге актуалним, па га преписујем:

»У богатству свакодневних појава и сусрета, прихваћањја и сучељјавањја акција и идеја, каткад нашу пажњју привуче и понека брижна душица, да не кажемо душебрижник, који исказује страх за душевни мир младе генерације, коју се - како такви кажу - оптерећује мрачним сликама из наше недавне прошлости. Чему толико причате или пишете о рату, чему снимате филмове о НОБ-и ? Доста је тога, доста је

крви, заборавимо то !

На то нас подсјећа и поновно отварањје полемика о неким филмовима око

којих су се већ ломила копљја, управо на тим и око таквих оцјена. А све то

потврђује да такве полемике, без обзира на којој су се »територијској« раздаљјини

водиле, без обзира у какво их се рухо одијевало, нису завршене и замрле, из простог

разлога, јер им је испод површине, што се могло чиати и између редака, стајало

неколико крупних и битних питањја с посве јасним идејним и идеолошким предзнацима

и опредјељјењјима.

Полазећи од таквих оцјена, чини нам се да би вриједило, без улажењја у

дубљје анализе, указати на неколико тенденција, па макар само и илустрацијама, не да бисмо судили, већ да бисмо исказали макар и фрагментарно, елементе на којима се и којима се покушава стварати одређена клима и градити оцјене и судови који се, у својој основи, битно разликују од оних које је ово друштво усвојило, као суд о прошлости и о садашњјости и однос према њјима. Управо стога и спомињјемо те екологе духа, којима не смета то што се догађало, већ их смета да се спомињје то што се догађало и како се догађало. А знамо, било је тешко, крваво и често нељјудски.

То су разлози да не можемо прихватити тезу: нека се заборави, зашто подсјећати на то ? Не желимо да се заборави - да се не би поновило.

А како, на примјер, изгледа први корак заборава ? Изгледа тако да се у умјетничком дјелу (ако је умјетничко дјело које се служи неистином или полуистином), није важно у којем жанру, у овој земљји приказују само окупатори које је немогуће идентифицирати, а домаћи је издајник само гостионичар који колаборира углавном послужујући окупатора. Ту еколози, врло вјешто, избјегавају да »трују младе душе« истином да је и међу нама, припадницима наше националности било оних коју су били на другој страни, крвавих руку. А што да кажемо тек за оне кваси умјетничке творевине у којима се изједначују убојица и жртва, у којима су једнаки борци за слободу и поробљјивачи.

Једном смо згодом могли чути и тезу да је, било је то приликом разговора о филму у којем су веома натуралистички и с крвљју приказани злочини које усташе чине над својим суграђанима, дакле Хрватима, да је у античкој трагедији много крви, али да се о њјој само говори, да је се не види. Али ми данас, гледајући античку трагедију, пратећи судбине њјених протагониста па и идентифицирајући се с њјима, знамо, мислимо или претпостављјамо да је то легенда, измишљјотина, нешто што је плод маште, дјело античког умјетника. И премда се ради о љјудским судбинама, мијешањју богова и Ијуди, о крви и снажним осјећајима, ипак томе приступамо с дистанцом: могло се догодити, али је вјеројатније да се није догодило, да су лица и околности измишљјене. То је оно што не желимо да се догоди с нашом недавном

прошлошћу. Не желимо да постане мит, на којем ћемо се, додуше, надахњјивати, али који ће нас, у основи остављјати хладним, јер сумњјамо да се све то могло догодити.

Није ријеч о томе да призивамо прошлост, да пријетимо прошлошћу. Уосталом, уза све тешкоће, патњје, крв и страдањја, та је прошлост препуна предивних примјера Ијудскости, јунаштва и самопријегора. Али та, значајнија и већа страна прошлости

изгледала би невјеројатном без тог мрачног наличја. Права је и пуна вриједност прошлости, њјеног присуства у садашњјости, у исказивањју свих њјених димензија. Зато не можемо прихватити екологију духа која би »прочистила« све оно што може, на овај или онај начин, с ове или оне позиције, подсјетити на тему коју бијош понетко желио вратити.

У свјетлу ових размишљјањја и ова књјига може сваком добронамјерном читаоцу отворити нова или проширити постојећа сазнањја. А оно, што је највредније, то је њјена порука да се злу треба увијек супротставити, то је свијест њјеног аутора, о неизмјерном у судбинском значењју братства и јединства на нашим просторима.

Народи и народности Југославије су, властитом вољјом, у току народноосло-бодилачке борбе, вођени Титом и Комунистичком партијом, сами одабрали зајед-нички живот. Запечатили су то властитом крвљју. Бројне жртве, меду њјима и оне за које је суђен Андрија Артуковић, обавезују данашњје и будуће генерације да чувају, њјегују и дограђују тековине ослободилачке борбе и социјалистичке револуције. Трајна је поука и порука наше повијести о снази заједништва, а прије свега братства ијединства, али и о злу које се увијек може поновити. И о томе свједочи ова књјига.

Перо Плетикоса

ПОНЕДЈЕЛЈАК,

14. априла 1986.

То је дан када ће, коначно, послије дугог четрдесетогодишњјег чекањја, Окружно тужилаштво града Загреба, гдје је Андрија Артуковић 1941. године потписао законе којима је злочин успостављјан као систем, имати прилику да пред кривичним вијећем Окружног суда изнесе оптужницу:

»Артуковић Андрија, син Маријана и Руже Рашић, рођен 29. 11. 1899. године у Клобуку, Хрват, адвокат, ожењјен супругом Аном, отац 5 дјеце, завршио правни факултет, налази се у притвору Окружног суда у Загребу од 12. 2. 1986. године по рјешењју Окружног суда у Загребу број К-91/84. од 2. 3. 1984. године,

да је:

заједно са ратним злочинцем Антом Павелићем под окриљјем и у служби њјемачких и талијанских нацистичко-фашистичких окупатора основао и организирао на подручју дијела Југославије усташку терористичку творевину... «

Оптужници је претходио напоран пут до ратног злочинца: и да се утврди гдје се крије, и да се - кад је већ откривен у Сједињјеним Државама Америке

- правосуђу те савезничке нам земљје из другог свјетског рата, којој је »усташка терористичка творевина« објавила рат, баш као што га је објавила и своме народу, успије објаснити и доказати да је Андрија Артуковић уистину оно зашто ће га 14. априла 1986. оптужити Окружно јавно тужилаштво у Загребу,

- да је »био зачетник, подстрекач, организатор и наредбодавац злочиначког полицијског поретка који је спроводио масовна убиства, хапшењја, мучењја, присилна исељјавањја, одвођењја у концентрационе логоре, интернације, на присилни рад те пљјачку имовине становништва једног дијела Југославије«.

Много од онога што је Артуковић чинио, особно или као налогодавац с ауторитетом »министра смрти«, неће бити наведено у оптужници, и неће бити утврђивано у процесу. Пратећи помно оно што се збива у вијећници загребачког Окружног суда, гдје ће Артуковић бити први пут уведен у 8.37 сати 14. априла 1986. године, равно 45 година и три дана послије њјегова доласка специјалним њјемачким авионом у Загреб у којем је 12. априла 1941. ушао у деветорку »Хрватског државног водства«, ми ћемо трагати и за битним посебностима овог ратног злочинца које неће бити предмет саме расправе, односно што ће остати на рубу интереса тужбе, обране и суда. Тужба је, наиме, држећи се међународних правних норми, у изношењју оптужнице против Андрије Артуко-вића, остала искљјучиво на разини онога за што је Андрију Артуковића осудио амерички суд:

• да је 1941. године наредио усташама да код Керестинца убију 450 особа, међу којима много жена и дјеце;

• да је 1942. код Вргинмоста наредио да се побију становници (Срби) околних села;

• да је наредио да се убије адвокат из Сремске Митровице др Јеша Видић и да се њјегова имовина опљјачка;

• да је »неутврђеног дана почетком 1943. године« код Самобора наредио усташама да побију више стотина заробљјених партизана и партизанских породица.

Кад је за таква злодјела окривљјен и кад је већ било ријешено да га САД изруче Југославији, замјеник федералног тужиоца САД Давид Ниммер, који је на процесу Артуковићу у Лос Ангелесу у фебруару и марту 1985. године заступао интересе Југославије, изјавио је, што ће код нас први објавити »Вјесников« новинар Дорђе Личина, један од тројице југославенских извјестите-

љја на лосанђелешком процесу:

Врло добро знамо да ниједној од жртава нацистичког терора није била

пружена никаква могућност да се брани. Насупрот томе, Артуковић је, овдје у Америци, у току 15 мјесеци имао прилике предочити све своје доказе и изнијети све своје аргументе. Размотривши сав презентирани материјал, суд је оцијенио како постоји чврста основа за увјерењје да је Артуковић крив. То је оснажено одлуком трију виших судова, укљјучујући и Врховни суд САД. На тој основи Артуковић је враћен у Југославију да би ондје стао пред лице правде... «

И, ето га: у 8.37 сати кроз главна од пет врата велике вијећнице загребачког Окружног суда судски стражари уводе деценијама чеканог Артуковића. У тамноплавом је одијелу; бијела кошуљја, плаве чарапе, црне, помно излаштене мокасине. Нема кравате. Горњје дугме на кошуљји раскоп-чано. Споро се креће. Двојица судских стражара су му стална пратњја. Никад није био висок, а сад је ситан, усе урастао, јадна изгледа међу не баш посебно крупним стажарима. Трећи стражар је отворио двокрилна врата, па их онда закљјучава. А двојка су стражара заједно с медицинском сестром, која носи велику црну торбу (вјероватно с лијековима), иза оптуженог и у корак га прате. Оптужени и двојица стражара су сјели у непробојним стаклом ограђену кабину, отворену само с предњје стране, према судачком столу. Умјесто оптуже-

ничке клупе, три смеђе фотељје.

За судским столом је пет столица. Слијева, између стола обране и судског стола, електрична машина дактилографкињје. Лијево од стола обране је стол судског вјештака, петоро лијечника. Десно од судског стола је стол Окружног јавног тужиоца Иванке Пинтар-Гајер и њјеног замјеника Анте Нобила. Уз њјихов стол прислоњјен мањји стол приватног тужиоца, заступника породице од усташа убијеног и опљјачканог сремскомитровичког адвоката дра Јеше Видића, стол београдског адвоката Слободана Перовића. Десно од њјих

је стол за резервне суце.

Велика вијећница има у десном крилу девет редова са по 5, 6, 7 и 9 сједала, а лијево крило, иза кабине оптуженог, поред којег су двије столице пратњје и столица медицинске сестре, има само 7 редова са по 6, 7, 9 и 10 сједалица. За оне који необавезно прате процес (ту су и новинари) има 118 мјеста. У једној другој, много већој дворани, с улазом из Амрушеве улице, припремљјено је све што треба да извјеститељји, страни и домаћи, могу пратити

процес преко монитора. Све што се догађа у судници снимају камере загребачке телевизије. Иза стола бранитељја, лијево од судачког стола, смјештена је и једна од камера филмске екипе угледног режисера Лордана Зафрановића и њјеговог колеге Јосипа Ременара Јоје који снимају деведесетминутни документарни филм »Цивитас Деи«. Друга филмска камера је на галерији, одакле процес прати четрдесетак проматрача, међу којима ће углавном сво вријеме провести и аутор ових редака. За Зафрановићевим камерама су Андрија Пивчевић Пивац и Бранко Кнез Шиљјо, а за филмском камером ТВ Загреба је Бранко Јаклин. У публици је лако уочити разбарушену, поетску појаву Војдрага Берчића, који је 1945. године био исљједник тада заробљјених Артуковићевих колега из »владе Независне Државе Хрватске«. Наше знањје о усташком покрету није безначајно, али у односу на знањје Војдрага Берчића свако знањје о усташама и њјиховој злочиначкој организацији је малено, чак и знањје угледних аутора из те домене. Очекивало се да ће Војдраг Берчић бити чешће позиван на прес конференције, али то се ни једном током процеса неће догодити. Друга занимљјива личност међу проматрачима је и Милан Булајић, правник, једини овдје од свих оних који су и 1958. пред федералним судом у Лос Ангелесу пратили суђењје Андрији Артуковићу. У оно је вријеме био први секретар наше амбасаде у Wасхингтону. Он ће остати све вријеме на процесу, као и Берчић. А првих неколико дана ту је био и угледни правник из САД, некад члан Одјела за ратне злочине америчког министарства правде, Мартин Менделхсон, који је на лањјском суђењју у Лос Ангелесу заступао групу оштећених Жидова. »Вечерњји лист« ће сутрадан објавити како је Менделхсон изнио »мишљјењје да, без обзира на разлику у процедури (законодавству) САД и наше земљје, суђењје тече у најбољјем реду. Врло позитивно је, према њјеговом мишљјењју, што је организирано суђењје на којем Артуковић има све могућности да се брани.« У »Вечерњјем листу« ће такођер бити објављјена још једна занимљјива изјава у вези с Америком: »Одвјетник Слободан Перовић, опуномоћеник обитељји убијеног дра Јеше Видића, преко америчког одвјетника Филипа Лацоваре (иначе бившег Ниxонова државног тужиоца) поставио је захтјев да се покрене поступак за блокаду Артуковићевих банковних рачуна у САД, те забрану продаје некретнина које тамо посједује.« Перовић је, на почетку суђењја, у име Стевана Видића, сина убијеног дра Јеше, најавио судском вијећу да ће имовинско-правни захтјев поставити током главне расправе, када буде располагао чињјеницама ради конкретизирањја приједлога.

Суђењје је почело у 8 сати и 40 минута, ако се почетком суђењја рачуна тренутак кад је пет чланова кривичног вијећа Окружног суда у Загребу сјело за судачки стол. Први је, у тренутку кад је сва сала устала на знак једног од стражара (Артуковић устаје једва замјетно подржаван руком стражара који му стоји слијева) ушао предсједник кривичног вијећа, уједно и предсједник Окружног суда Милко Гајски. Гајског слиједи њјегов замјеник, судац Окружног суда у Загребу, изузетно цијењјени стручњјак за кривично право Божидар Румењјак. За њјима улазе троје судаца поротника: Недјељјко Халиловић, Катица Иловар и Васиљј Дукић.

Након законских формалности, што је трајало 7-8 минута (објава састава кривичног вијећа, обавјештењје о томе тко све и због чега снима

суђењје) Гајски је од оптуженог затражио да устане. Касније, у неколико наврата, оптужени ће покушати да устане, али би му Гајски сваки пут рекао:

- Само сједите, оптужени Артуковићу; сви ми сједимо! Но, рекосмо, 14. априла у 8.48 Гајски је затражио:

- Устаните, оптужени Андрија Артуковићу!

Раније смо имали прилику да у једној телевизијској емисији чујемо глас Андрије Артуковића: храпав је, промукао, повремено једва разбирљјив, понекад прогутаних вокала. О себи је све податке износио јасно, осим што је на питањје »Сто сте по занимањју« сасвим чујно рекао само »ад« а додатак »вокат« је казано нечујно, па су многи у судници схватили да је одговор на слиједеће питањје (»Што имате од имовине«) уједно и одговор о занимањју:

- Ништа!

Још је рекао да је по националности Хрват и држављјанин Хрватске, те да није никад осуђиван. Затим је сјео. И послије 40 година избивањја добро говори хрватски.

Бранитељји Андрије Артуковића су за то вријеме помно пратили сваку кретњју свога клијента. Тројица су за бранитељјским столом; сједе на клупи с наслоном. Први је до суда Жељјко Олујић, до њјега Силвије Деген, а њјему слијева Срђа Поповић, који је, ушавши у судницу с доста театралности раширио београдску »Политику«, наоко више заинтересиран за њјене вијести, него за прилике у вијећници, гдје је очекиван улазак Андрије Артуковића. Кад је оптужени испитан о основним генералијама, њјегови бранитељји су затражили да се главна расправа одгоди за осам дана:

• јер им није пружена права прилика за несметани контакт, без присутности трећих лица, с оптуженим (»Нисмо били сами с њјим ни тридесет минута!«, тврдили су одвјетници, а Гајски је, не прекидајући њјихово излагањје, готово за себе, мада чујно за све, изјавио: »Имали сте ви и 300 минута!«);

• јер је здравствено стањје оптуженог такво да није способан пратити ток суђењја.

Прва примједба није уважена.

У вези с другом примједбом обране, Милко Гајски је замолио доцента др Карлу Поспишил Завршки да у име лијечника вјештака, међу којима је један интернист и четворо психијатара, на основи здравственог билтена и јутрошњјег прегледа оптуженог даде оцјену о њјеговој психофизичкој способ-ности.

Др Карла Поспишил Завршки није рекла лако уочљјиву чињјеницу да је оптужени, у односу на прошлогодишњје суђењје у Лос Ангелесу, много бољјег изгледа, како је сад способан да сам хода, да се много јасније изражава, врло склон да свакоме покаже како је при пуној памети, чак луцидан. Даљје каже да здравствено стањје оптуженог није промијењјено у односу на оно са суђењја у Лос Ангелесу 1985. и - што су у јутрошњјем прегледу утврдили лијечници вјештаци, интернист и психијатри - да је оптужени способан за судјелова-њје у главној расправи.

Гајски се једва примјетно наклањја према столу тужиоца:

• Изволите, другарице јавни тужилац!

Иванка Пинтар Гајер, жена која већ годинама руководи Окружним

јавним тужилаштвом у Загребу, правник о којем многи ауторитети говоре с респектом и поштовањјем, припремила је са својим замјеницима тридесет и три странице оптужнице која ће оставити увјерљјиво снажан дојам. У начину Иванке Пинтар Гајер било је ситних превида, као и код свих љјуди који се баве правом, али нису учестало судионици судских расправа. Осим тога, она је супериорно свјесна одговорности свога задатка. С тужбом једном од највећих злочинаца хрватског народа, са задатком да докаже њјегове злочине против народа и човјечности, она улази у повијест и нама је јасно да јој није ни лако, ни свеједно. Отуд мала доза нервозе која ће да спласне касније - у расправи.

Већ је казано да је оптужница Окружног јавног тужилаштва Загреб заснована на пресуди суца Федералног суда у Лос Ангелесу Волнева Броwна,заправо на одлуци о изручењју.

Сажето образложењје оптужнице, писано с много чињјеница, увјерљјиво по њјима и анализи, ипак је само збир најосновнијих података. Ради разумљји-вости, понешто ћемо - имајући у виду и оно што ће бити казано у главној расправи и доказном поступку - опширније објаснити.

Дакле, има ријеч Окружни јавни тужилац Иванка Пинтар Гајер: »...Одлуком Земаљјске комисије за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача Федералне Државе Хрватске из 1946. године Артуковић др Андрија проглашен је злочинцем, јер је у организацији оружане борбе против Савезника и Народноослободилачке војске Југославије и у својству усташког »министра унутрашњјих послова«, »министра правосуђа и богоштовљја« и »држав-ног прабиљјежника«, а нарочито као члана »Хрватског државног водства«, био зачетник, подстрекач, организатор и наредбодавац злочиначког полицијског поретка, који је спроводио масовна убиства, хапшењја, мучењја, присилна исељјавањја, одвођењја у концентрационе логоре, интернације, на присилан рад, те пљјачку имовине становништва једног дијела Југославије. Тој одлуци приложен је списак од више хиљјада жртава, које су биле убијене по наређењју Артуковић Андрије и као посљједица режима који је инаугурирао систематски терор, пљјачку и масовна убијањја.

У вријеме утврђивањја злочина Артуковић Андрија био је недостижан Земаљјској комисији, јер се налазио у бјегству.

Кривични поступак против Артуковић Андрије започео је 1951. године, када је Окружно јавно тужилаштво у Загребу пред Окружним судом у Загребу подигло оптужницу против њјега због кривичног дјела подстрекавањја на хиљјаде убојстава... Надлежни југославенски органи, сазнавши да се Артуко-вић Андрија налази на територији Сједињјених Америчких Држава, покренули су

1951. године поступак за њјегову екстрадицију на основи наведених оптужни-ца.

Поступак изручењја окривљјеног Артуковића трајао је све до 1959. године, када је одбијен захтјев југославенских органа за изручењје Андрије Артуковића...«

Пут Андрије Артуковића до Америке и суда, који ће му омогућити да стари, мада је то старењје све вријеме било наткриљјено страхом од правде и правосуђа, може се временски и географски прецизно реконструирати, али је много тога што је том злочинцу, за којег свијет одавно тврди да је »Еицхманн

Балкана«, омогућило да се извлачи од суда и осуде остало неразјашњјено. Један од оних који ће се с њјим наћи на једној рути бјежаније, Владимир Жидовец, усташки дипломат, враћен из емиграције, нашим ће истражним органима изјавити да се »Артуковић побринуо како ће се, попут осталих вода, сакрити у мишју рупу и попут хрчка сабрати око себе што више државног злата«.

Пут је »министра смрти«, који је до какве-такве министарске фотељје довезен у њјемачким оклопним колима, водио кроз свуда присутну мрежу католичког клера, који му је увијек био одан. Склањјао се и у самостану у Бад-Исцхлу у сјеверозападној Аустрији, и код каноника монсигнора Аугустина Јуретића у Фреибургу, у Швицарској, и у римском Заводу Св. Јеронима... С много увјерљјивости многи тврде да је и Артуковића, и многе друге, веће или мањје ратне злочинце, између Сцила и Харибди правде и савезничке неслоге водио свећеник Крунослав Драгановић, којег је, прије краха Трећег Реицха и свега оног што је трајало у окриљју тога нацистичког империја, Павелић послао у Рим да преко Ватикана утврђује постојеће и успостављја нове везе са Савезницима. У литератури се Драгановићеви путеви бјегства ратних злочинаца називају »тунелом пацова« (»Раттелиене«). Тим »тунелом пацова« се, као што смо однедавна обавијештени, извукао из Европе и Клаус Барби, познатији по називу »Џжелат из Лиона«.

Уз помоћ Драгановића, Артуковић је од монсигнора Јуретића у фреибуршком самостану добио пасош на име Алојз Анић. У Имигрантском уреду у Лос Ангелесу постоји Артуковићева изјава у којој говори о себи као Алојзу Анићу у Швицарској (у Аустрији су га, каже, два мјесеца испитивали британски официри, да би му затим допустили да се извуче »тунелом пацова«) гдје је остао до јула 1947. године, кад је »уз знањје швицарског министра правде добио лажне документе за себе и обитељј« (с њјим је била супруга Ана-Марија и кћери близнакињје Вишњја и Зорица) »што нам је омогућило да одемо у Ирску, гдје смо остали до јула 1948. Када је истекла важност наших швицарских докумената, Ирци су нам дали нове документе и тако смо добили визу за улазак у САД ... «

Алојз Анић, који ће већ у јануару 1949. у Лос Ангелесу, гдје се настанио код брата Јохна Артуковића, добити исправе на своје право име и презиме, из Ирске је отпутовао с увећаном породицом: тамо му је рођен син Радослав, сада амерички правник. Прво мјесто боравка породице бившег »министра смрти« у САД било је на обали Пацифика, стотињјак километара даљје од Лос Ангелеса, у Сурфсидеу, гдје је Јохн Артуковић, човјек ФБИ из ратног времена, творничар и трговац, имао десетак излетничких кућа. У Сурфсидеу, кућа број 62, Ана-Марија Артуковић је родила још двије кћери - Наду и Ружу - које ћемо имати прилику упознати на загребачком процесу. Бивши министар се запослио као књјиговођа у компанији П&Ј Артуковић Цонструцтион Цомпанв, а њјегова супруга је добила мјесто болничарке. Унесени су и у телефонски именик Лонг Беацха: ПЛ 5 - 1147.

Био је мало превише сигуран. Можда с разлогом, јер било је то вријеме кад је Америка у макартистичком лудилу посвуда тражила »црвене вјештице« и готово нацистичком несношљјивошћу прогонила све што је имало лијеве боје и идеје. Па кад се обзнани угославенски захтјев да ратни злочинац Артуковић

Између двојице затворских стражара оптужени Андрија Артуковић улази првог дана суђењја у велику вијећницу Окружног суда у Загребу

буде изручен, новине ће с иронијом писати како »Црвени траже мирног човјека из Сурфсидеа«. Тридесетак година касније с осјећајима стида те исте новине ће признати:

»Ниједан аспект послијератне америчке вањјске политике није тако срамотан као што је азил који су добили доказани и осумњјичени нацистички ратни злочинци којима добро долази антикомунизам да би избјегли правду у својим земљјама. Од свих тих ниткова - ако та ријеч у односу на њјих није превише блага - који су искористили ту могућност, најфамознији је Андрија Артуковић... «

»Wасхингтон Пост« је признао како »вријеђа и сама мисао да особе које су оптужене за најстрашније злочине уживају слободу и добро живе у Америци већ годинама«.

Америка није тако мислила педесетих година, мада се Труманов Стате Департмент још 1945. године обвезао Министарству иностраних послова Привремене владе ДФ Југославије да ће на темељју »прима фацие« доказа изручити и ратне злочинце и колаборационисте.

Међу првима је 1946. године затражен и Артуковић. Тада нам је изручено 27 ратних злочинаца, али Артуковића није било међу њјима. Речено је, мада допис никога није увјерио, да на територију који су окупирале снаге САД »није утврђено постојањје таквог лица«. Пет година касније, кад је Артуковићево име већ било и у телефонском именику Лонг Беацхеа, поново је затражено њјегово изручењје: у нотама од 31. марта и 30. коловоза влада ФНРЈ се - тражећи изручењје - позивала на уговор о екстрадицији између Краљјевине Србије и САД од 1901. године и, уједно, на темељју оптужнице јавног тужиоца НР Хрватске, који је Артуковића оптуживао за убојство, или судиоништво у убојству, у раздобљју од априла 1941. до октобра 1942. године, 1293 лица, од којих 58 дјеце, 47 православних свећеника и 48 жидовских свећеника и пјевача у синагогама.

О захтјеву југославенске владе за екстрадицију ратног злочинца Ан-дрије Артуковића - којег у оно вријеме новинар Хоwард Блуни описује (што знамо по наводима Дорђа Личине) као »крепког Калифорнијца«, »помало здепаст, али мишићав човјек који је у средњје године ушао чврст захваљјујући свакодневном играњју рукомета на сунцу« - одлучивао је федерални суд за јужни дистрикт Калифорније у Лос Ангелесу. Тај суд је имао задаћу да у расправи која је почела 20. септембра 1951. године утврди да ли уистину постоје »прима фацие« докази за екстрадицију.

Артуковић се бранио са слободе, уз кауцију од 50.000 долара. Већ по томе, а посебно по чињјеници што ће кауција бити смањјена само на 5000 долара, па онда и укинута, могла се уочити склоност суца Пиерсон Халла према оптуженом ратном злочинцу.

Бранили су га Роберт Реyнолдс, Едwард Ј. О'Цонор и Винцент Арнерицх, а касније им се прикљјучио и Роналд Бонапарте. Бранили су га као »поштена човјека, који је крив само зато што је антикомунист«, а при томе су доказивали ништавност старог уговора о екстрадицији из 1901. тврдећи да није обнављјан послије успостављјањја Краљјевине Срба, Хрвата и Словенаца. Уз то, порицали су криминалитет Артуковићевих злочина; по њјима било је све у домени политичког надигравањја. Један од њјегових бранилаца, Винцент Арнерицх, на

Прва усташка влада полаже »присегу«, Ар-туковић стоји до Павелића

конференцији за штампу у хотелу »Беверлy Хилтон« у Лос Ангелесу о свом је клијенту, који је представљјен као »антицрвени књјижничар«, с много шарма увјеравао новинаре:

»Андреw и ја смо по поријеклу из истог завичаја, мада сам ја рођен у САД. Мали иметак за обрану господина Артуковића одвојила је католичка црква заједно с »Витезовима Цолумбуса«, али то је само дио: већина средстава је прикупљјена од независних личности, углавном од пријатељја породице Артуковић. Бесмислена је прича о томе како су прикупљјена огромна средства за обрану. За такве гласине одговорни су новински репортери, којима је поводом овога случаја бјеснило избило на уста. А што се тиче југославенског доказног материјала против Андреwа, углавном: то је свилена хартија која вриједи мањје од обичне крпе«.

Судац Халл се приклонио ставу Артуковићевих бранилаца. Изричући пресуду 14. јула 1952. године, устврдио је да »не постоји споразум о изручењју између Сједињјених Држава Америке и Федеративне Народне Републике Југославије«. На то је услиједила жалба југославенске владе. Апелациони суд је утврдио: »Споразум о изручењју између Сједињјених Држава Америке и Краљјевине Србије из 1901. године постоји, важи и може се примјењјивати«. Будући да се више није могло тражити рјешењја у непостојањју споразума о екстрадицији, адвокати су узнастојали на увјеравањју како је »Артуковић политички бјегунац«. Пиерсон Хилл је и овога пута стао уз бок Артуковићевих бранитељја, пресудивши да је њјегово »судјеловањје у убој-ствима 1293 лица« и њјегово »судјеловањје у влади на положају министра било политичког карактера«. Врховни суд САД је прихватио жалбу Југославије и у септембру 1957. одлучио да Артуковић буде изведен пред суд као убица. Суд је са 7 гласова за (два су се супротставила) утврдио:

»Убојство, иако почињјено искљјучиво или претежно с намјером да уништи у цјелини националну, етничку, расну или религијску групу, сматра се убојством... «

У јулу 1958. умјесто невјероватно пристрасног Пиерсона Хилла »случај Артуковић« преузима судац федералног суда Јужне Калифорније Тхеодор Хоцке. Кад је оптужени Артуковић изведен пред Хоцкеа, већ је био педесетдеветогодишњјак »овална лица, недужна погледа, са благим смје-шком«, напросто »неуочљјив сједокоси књјижничар«. То је опис Артуковића у »Неwсwееку« 1958. године. Седам година раније описује га већ спомињјани Хоwард Блум:

»Отвореног, широког округлог лица као у сељјака, безизражајног, које није одавало ни страха, ни препредености, објешених чељјусти и тешких, ружно обликованих уста... Био је уредно одјевен у плаво одијело с бијелом марамицом у предњјем џжепићу, бијелу кошуљју чврсто је стегнула свилена кравата. Иако просједа, коса му је још била густа и кратко подшишана... «

Тхеодор Хоцке је имао задатак да пресуди врсту дјела, односно недјела због којих је Југославија оптуживала Андрију Артуковића: криминал или политика. »Њјегови адвокати«, писао је оних дана »Неwсwеек«, »доказују да је он обичан политички бјегунац из земљје с комунистичким режимом, а да су оптужбе против њјега обичне комунистичке лажи. Буде ли закљјучено да се има

изручити Југославији, њјегови бранитељји су спремни подићи оптужбу против судаца с доказима да су извршили прекршај одредбе о политичком азилу и на темељју тога упутили једног недужног човјека у сигурну смрт. Ако пак буде од федералног суда ослобођен, Југославија ће оптужити САД да штите убојицу 1293 недужне особе... «

План обране да се Артуковића сврста у политичке бјегунце, у поштене католике које прогоне комунисти, подржавала су на суду као свједоци двојица католичких свећеника из усташког покрета и један службеник некадашњје Усташке надзорне службе, а сам Артуковић је у неколико наврата устврдио како је вријеме о којем се говори »било вријеме каоса« кад се »неколико различитих политичких група борило за власт«. Разумљјиво је да Артуковић лаже, али није разумљјиво - што ће касније рећи многи у Америци - да и Америка наивно прихвати толике провидне лажи. Рекли смо: свједоци су му били попови. Први од њјих је био Стјепан Лацковић, некадашњји тајник Алојзија Степинца. На процесу у Загребу то име неће бити спомињјано, али ће многи говорити о једној »комисији« којој је мјеру давао управо тај бискупски тајник. Ријеч је

0 комисији коју су као Комисију Црвеног крижа ради »контроле логора Јасеновац« формирали Нијемци. У налазу те »комисије«, с потписом велечаносг Стјепана Лацковића, тврди се да је у јасеновачком паклу »све у реду«. Колико је знао о Артуковићу и њјегову злочиначком законодавству види се и по »дневнику« њјегова преблагородног шефа у којег је управо он, тајник Лацковић, уносио податке, ваљјда по бискупову диктату. Тако 27. јула 1941. пише о посјету Алојзија Степинца министру Артуковићу, »у ствари интервенција за неке затворене ђаке ради комунизма... ради нечовјечности поступака у затворима и немара за биједу сиромашних мајки«. Тај Лацковић је увјеравао,

1 увјерио, суца Хоцкеа у љјудску честитост Андрије Артуковића.

Други свећеник, Артуковићев свједок, био је Драгутин Камбер, који је, као и многи неосуђени ратни злочинци, требао сјести на оптуженичку клупу због убојства више од 300 особа у добојском крају. Трећи бранилачки свједок Андрије Артуковића био је Рене Херман, чиновник УНС-е, Артуковићев службеник, 1945. крижар, осуђен на осамнаестомјесечни затвор у Југославији, емигрант од 1949... Здушно су се заклињјали у невиност оптуженог.

Судац Хоцке је прихватио ставове обране. По њјему, »тужилац није доказао да постоје разумни и вјеројатни разлози да је оптужени лично извршио злочине за које се оптужује«. Није га занимало брдо докумената из којих недвосмислено произлази да је оптужени успоставитељј и организатор система који је сам по себи злочиначки. А било је и доказа о личном учешћу у непосредном злочину, али... Заступник Југославије у том протекционашком процесу Георг Даниелсон касније ће, како то наводи Дорђе Личина, изјавити:

»Ништа није било политичког у Артуковићевим злочинима. То су била јасна, обична убојства. Прешао сам све листе с пописом љјуди које је Артуковић убио и одијелио оне који су на било који начин укљјучени у рат. Издвојио сам љјуде у концентрационим логорима, љјуде изван оружане борбе. Љјуди за чије убојство сам га оптуживао биле су жене, дјеца и свећеници. Нитко од њјих се није борио ни у каквом рату. Тада сам Артуковића назвао хладнокрвним крвником без милости, а тако сам и мислио... Предочио сам 130 писмених

свједочанстава, исказе свједока усташких убојстава. Проблем је био тај што нисмо довели на суд ниједног живог свједока. Можда је то била моја велика грешка. Ипак, била је то само расправа о екстрадицији. Мислили смо сачувати свједоке за расправу о убојству«.

У јуну 1960. југославенска влада је уложила још једну жалбу. Доказу-јући због чега »Артуковића и даљје сматра ратним и обичним злочинцем који у смислу постојећих међународних обавеза и праксе, без обзира на исход судског поступка САД, има бити изручен и суђен«, југославенска влада је разложно тврдила да је одлука суца Хоцкеа »правно неодржива како у погледу утврђених чињјеница, тако и у погледу правног мишљјењја на којем се заснива«.

До 1984. године Артуковићево име је повремено пунило новинске ступце, посебно у вријеме суђењја Адолфу Еицманну у Јерузалему (1961. и средином седамдесетих година, кад је једанаест америчких конгресмена писало шефу Стате Департмента Хенрyју Киссингеру како је њјихово »осјећањје правде повријеђено чињјеницом што Андрија Артуковић живи безбрижно у Јужној Калифорнији успркос толиким доказима да је он био Еицхманн Хрватске«. Али, ништа битно се није догодило. О оном што се догађало 1984. па до изручењја говорила је окружни јавни тужилац Иванка Пинтар Гајер ујутро 14. априла 1986:

»Југославенски органи у 1984. години поново покрећу пред судским органима Сједињјених Америчких Држава поступак изручењја Артуковић Андрије, којем претходи усклађењје подигнуте оптужнице из 1951. године са сада важећим кривичним законодавством, те се окривљјеном Артуковић Андрији у односу на исто чињјенично утврђењје инкриминира извршењје кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва из чл. 142. Кривичног закона СФРЈ.

У току поступка изручењја пред надлежним судским органима у СФРЈ прикупљјају се даљјњји докази, па се на основи тако прикупљјених доказа подижу допунске оптужнице у ожујку 1985. године. Оптужни акт против Артуковић Андрије садржи 17 инкриминација, а инкриминира му се извршењје кривичних дјела ратног злочина против цивилног становништва из чл. 142. Кривичног закона и ратног злочина против ратних заробљјеника из чл. 144. Кривичног закона СФРЈ.

Овако допуњјена оптужница била је основа за расправу пред Федерал-ним окружним судом у Лос Ангелесу, који је требао одлучити, да ли су докази понуђени у оптужници подесни и достатни да се Андрија Артуковић изручи СФРЈ ради вођењја кривичног поступка.

У овом поступку суд у Лос Ангелесу оцијенио је и донио одлуку да су докази достатни и да по закону и споразумима између САД и СФРЈ оправдавају њјегово изручењје за злочинства - дјела убојства која је починио на подручју судске власти Југославије.

Дана 12. 2. 1986. године окривљјени Артуковић Андрија изручен је судским органима СФРЈ ради вођењја кривичног поступка.

У оптужницама које су чиниле основу за изручењје окривљјеног Артуко-вић Андрије инкриминирало се да је у току 1941. године и 1942. године, док је Југославија била окупирана по њјемачким и талијанским трупама, из

злочиначких побуда, мржњје и жељје за влашћу наређивао члановима банде, којој је он био један од вода као министар унутрашњјих послова тзв. НДХ, масовна убијањја мирног цивилног становништва Хрватске, Босне и Херцегови-не, напосе жена и дјеце, која су наређењја била у потпуности извршена, те је на тај начин свјесно и намјерно наредио и узроковао смрт много тисућа мушкараца, жена и дјеце - Срба, Хрвата, Јевреја, Рома и других грађана Југославије, који су уз то било веома често окрутно мучени, а њјихова имовина опљјачкана«.

Артуковић је у Сједињјеним Државама Америке (Цалифорниа, Сурфсиде Цолонy, Б-62) живио 38 година, да би тек тад америчка јавност, дуго и смишљјено варана, од министра правосуђа Wиллиама Френцха Смитха и шефа за специјалне истраге тога министарства Неала Схера сазнала да је за »прогоне, депортације и масовна убојства« оптужен »пронацистички функципнер највишег ранга који се склонио послије рата у САД«. Налог за хапшењје издан је увечер 13. новембра 1984. године. То је наредио Федерални суд САД за Јужну Калифорнију; све надлежне службе федералне полиције су обвезане:

»Ухапсите Андрију Артуковића и приведите га у најближи доступни суд, пред којим ће одговарати за наводе из оптужбе. За Андрију Артуковића, ратног бјегунца, за којим је расписана тјералица у САД, постоји захтјев за изручењје Југославији под оптужбом да је починио злочин и убојство.«

Ухапшен је у кревету, ујутро 14. новембра. Пред загребачким кривичним вијећем ће изјавити - прије би се рекло глумљјено него сулудо - да је »уграбљјен на улици« и да је потом »авионом одвежен у јужну Србију« гдје су га »седам година мучили«.

Влада СФРЈ је у поводу хапшењја Андрије Артуковића изјавила да је та закашњјела одлука »задовољјењје легитимних захтјева југославенских народа и владе«. Изражено је увјерењје »да ће Артуковић, један од највећих ратних злочинаца који је одговоран за смрт више стотина хиљјада жртава, коначно бити изведен пред суд«.

Суђењје Артуковићу је почело 11. фебруара 1985. године. Од старих Артуковићевих бранилаца у федералном суду у Маине Стреету у Лос Ангелесу био је само Роналд Бонапарте. Придружили су му се Гаррy Флеисцхман и Мицхаел Дасqуисто. Тражили су да се Артуковић пусти из затвора (био је затворском одјељјењју војне болнице у Лонг Беацху) и да се обустави поступак против њјега.

У понедјељјак 4. марта, послије говора федералног тужиоца Давида Ниммера, који је заступао Југославију, судац Волнеy Броwн је утврдио »да је Андрија Артуковић крив за оно што га терети оптужница« и да је »као такав подобан за изручењје«. Пресуда, објаснио је Броwн, постаје правомоћна за 60 дана, кад је потпише државни секретар Схултз. У наредних 60 дана обрана је имала право на жалбу, а југославенски судски органи обавезу да ће у претходно поднесену оптужницу бити унесени и они злочини о којима је одлучивао амерички суд, претходно неспецифицирани у оптужници загребачког Окружног јавног тужилаштва. Осуђени је задржан у војној болници у Лонг Беацху.

»Пресудом Федералног суда у Лос Ангелесу потврђено је и оснажено

начело да они који су починили страшна злодјела у Европи за вријеме другог свјетског рата морају за то одговарати, неовисно о протеклом времену« изјавио је послије пресуде замјеник помоћник федералног тужиоца Давид Ниммер.

Равно 344 дана послије пресуде, 12. фебруара 1986. године авионом Југославенског аеротранспорта на аеродром Плесо код Загреба довезен је ратни злочинац Андрија Артуковић. А само шездесет дана касније окружни јавни тужилац Иванка Пинтар Гајер је пред кривичним вијећем Окружног суда образлагала:

»Окривљјени Артуковић, према чињјеничним утврђењјима оптужнице, је већ у свибњју 1941. године наредио својим потчињјенима да лише слободе и побију тисуће и тисуће грађана српске националности, од свећеника православне вјероисповијести па до дјеце, жена и стараца, те да пале и руше читава насељја, затим у свибњју мјесецу 1942. године пришао систематском упућивањју у концентрационе логоре грађана ромског поријекла и то са територија Хрватске, Босне и Херцеговине, па је тако у логор Јасеновац упутио преко 30.000 особа с подручја Осијека, Даљја, Жупањје и других мјеста. Од травњја 1941. године до почетка листопада 1942. године наредио је и узроковао да се у концентра-ционе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге, присилно одведу и убију антифашисти Хрвати, Срби и Жидови, међу њјима старци, дјеца и жене, па је на такав начин убијено преко 200.000 љјуди. Од тога је убијено 2.000 дјеце отровним плином циклоном у концентрацио-ном логору у Старој Градишци, а 15.600 дјеце убијено је у логорима изгладњјавањјем, давањјем у храни каустичне соде и на друге окрутне начине. Осим тога је наредио, да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, читавих насељја, а њјегова »специјалност« у уништењју љјудских живота било је гажењје љјуди тенковима. Осим тога му се инкриминира да је изричито наређивао убијањје ратних заробљјеника припадника народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије.

У акту о изручењју Артуковић Андрије СФР Југославији наводи се, да је Федерални судац при Окруженом суду за централни округ Калифорније пресудио, да су докази поднесени против Андрије Артуковића достатни по закону, да оправдавају њјегову предају по споразуму између САД и СФРЈ о узајамној предаји злочинаца, те да се Артуковић Андрија предаје судским органима у СФРЈ, јер да је починио кривична дјела убојстава.

Налог за изручењје Андрије Артуковића гласи да се изручује за убојства:

- »др Јеше Видића;

- од четири стотине до пет стотина особа убијених стројницама након што су камионима били пребачени са Крешимировог трга према Керестинцу крајем 1941. године;

- великог броја цивилног становништва из неколико села у близини Вргинмоста, убијених у покрајњјој долини стројницама почетком 1942. године; и

- неколико стотина особа ухваћених у предјелу Жумберка, који су били убијени ватром из стројница или су били згњјечени тенковима у покрету, у близини

дворца покрај Самобора почетком 1943. године.«

Ови злочини садржани су у инкриминацијама описаним под точ. 1. а), б) и ц) и точ. 2. ове оптужнице.

Изручењјем Артуковић Андрије југославенским судским органима створена је објективна могућност, а уједно и обавеза у смислу прописа ЗКП-а, да се окривљјени прије подизањја оптужнице испита, па је стога Окружно јавно тужилаштво у Загребу у смислу чл. 160. ст. л ЗКП-а предложио истражном суду Окружног суда у Загребу да одобри подизањје непосредне оптужнице. Након што је окривљјени испитан и истражни судац одобрио подизањје непосредне оптужнице, подигнута је ова оптужница.

Испитан од стране истражног суца Окружног суда у Загребу од 28. вељјаче до 6. ожујка 1986. године окривљјени Артуковић Андрија пориче наводе садржане у приједлогу за подизањје непосредне оптужнице, тврдећи да су оптужбе неистините.

Описујући свој животни пут, наводи да је основну школу завршио у мјесту Клобуку, да је полазио фрањјевачку гимназију у Широком Бријегу, након матуре био годину дана у сјеменишту у Мостару, а затим завршио студиј права и као адвокат отворио канцеларију у Госпићу

Признаје да је чланом усташког покрета постао у емиграцији, када се састао са Павелићем. Тада је положио и усташку заклетву, а Павелић га је именовао за управног и надзорног заповједника свих усташких јединица на подручју Италије. Те јединице су заправо били усташки логори из којих су се касније формирале усташке формације.

Признаје да је по задатку Анте Павелића прихватио да на граници Италије према Југославији, Швицарској и Аустрији прикупљја емигранте који су долазили у Италију и упућивао их у усташке логоре. Након тога отишао је у Беч, затим у Мађарску, а потом у Берлин, гдје се повезао с усташама Лорковићем и Јелићем. Сви су они обавјештавали, као што је чинио и он сам док је боравио у

Ријеци, Анту Павелића о стањју у усташком покрету у земљјама гдје су боравили.

Признаје да се непосредно послије напада нацистичке Њјемачке и фашистичке Италије на Југославију вратио из Берлина с усташом Лорковићем и једним њјемачким представником у Загреб, учествовао у проглашењју »НДХ«, када је и ушао у »Хрватско државно водство« као повјереник за сигурност, а већ дана 16. 4. 1941. године да га је Павелић именовао за министра унутрашњјих послова у првој »Хрватској влади«.

Признаје да се као члан усташког покрета спремао за »револуцију« у Хрватској, а у остварењју тог програма сматрао је да треба користити сва ссредства без ограде, од легалних, као што је пропаганда, до илегалних као што је кориштењје бомби, револвера и вршењја убојства. Пориче да би одобравао програм фашизма и национал-социјализма, те наводи да је имао свој програм, који је проводио по својој савјести, а саглашавао се и с програмом Павелића, иако је овај као шеф државе био диктатор. Пориче да би имао посебне контакте с Нијемцима, иако признаје да је за вријеме свог боравка у Берлину непосредно прије окупације Југославије уживао посебан третман. Уско је сурађивао са свим члановима прве »Хрватске владе« као што су Славко

Кватерник, Миле Будак, и др. Присјећа се и других усташких функционера као што су Љјубо Милош, Макс Лубурић, Иван Девчић зв. Пивац и други, за које је, дајући им њјихов опис личних својстава, исказао да су били честити, мирни, морални, поштени љјуди, те добри Хрвати.

У, својој обрани на упит: какав је био њјегов однос као министра унутрашњјих послова према надбискупу Алојзију Степинцу, оптужени је одговорио: »Врло, врло добар, интиман као са рођеним братом, али он није хтио ићи шефу државе, него би долазио, доносио к мени што је хтио разговарати са шефом државе:

Признаје да је усвојивши усташку идеологију и начела усташког поретка, која су имала циљј да парализирају »велики српски програм који иде за уништењјем хрватства« сматрао и проводио да се »на љјуту рану треба ставити љјута трава«. Објашњјавајући границе »НДХ«, истиче да су то хисторијске границе, а уступањје појединих територија, као што је Далмација Талиј-анима, објашњјава као уступак и наплату Муссолинију за пружањје помоћи усташама.

За расно питањје нав.оди да је оно у »НДХ« дјеломично постојало, али да не може конкретно објаснити у чему би се оно састојало. Признаје да су се неке адекватне мјере за њјегово рјешавањје подузимале. Тврди да му није позато да се у »НДХ« истребљјивало и уништавало Србе, Жидове, и Цигане, Муслимане, антифашисте Хрвате, комунисте те припаднике и симпатизере НОБ-а. Признаје, међутим, и дозвољјава да је било повремено такових појава. Како наводи, начуо је да је било случајева прекрштавањја Срба и пљјачке имовине, али све то да нису биле организиране мјере него спорадични случајеви, те да он у истима није особно судјеловао а нити њјегово Министарство унутрашњјих послова. Сматра, како у свом исказу наводи, да расно питањје треба рјешавати у склопу морално етичких начела, али да се конкретно о томе не може изјаснити. Под захтјевом »чишћењја«, према њјеговим наводима, има на уму морално чишћењје. Признаје да се над становништвом »НДХ« у извјесном смислу проводио терор, јер су, по њјеговом мишљјењју, то захтије-вале тадашњје прилике.

Кад говори о Министарству унутрашњјих послова, на чијем је челу био министар, сјећа се њјегове организације, Одјела за равнатељјство за јавни рад и сигурност. Признаје да су се у оквиру надлежности тог министарства доносили разни прописи, које је сам потписивао а могао је и ускратити свој потпис, и на тај начин спријечити доношењје неког прописа. Признаје да је као министар унутрашњјих послова имао слободне руке и да је радио по својој савјести. Примјену мјера репресије и извјесног терора који се дијелом заснивао и на донесеним прописима, образлаже тешким и несигурним временима, која су диктирала провођењје одређених мјера.

Признаје да су му били познати случајеви прекрштавањја Срба, али да је то преко себе имало свећенство. Зна да је било исељјавањја Срба из »НДХ«, али тврди углавном на граничним подручјима, а са циљјем да се »очисти« териториј »НДХ«.

Кад објашњјава да ли се на подручју »НДХ« проводила политика истребљјењја Жидова, Срба, Цигана и антифашиста Хрвата, наводи да су Жидови били моћни и да политику истребљјењја није могуће било реализирати, да истребљјењја

Срба у Хрватској није било, док се политика истребљјењја Цигана проводила само незнатно.

Познато му је да су постојали сабирни, радни и концентрациони логори, али да је за те логоре само чуо, јер да никада није био нити у једном логору, а да му појединости у раду тих логора нису познате. Признаје међутим, односно мисли да су логори били под Министарством унутрашњјих послова или под Усташком надзорном службом. Дозвољјава могућност да су се у концентрационе, односно политичке логоре упућивали љјуди по вјери и по раси, али и сви они који су угрожавали сигурност »НДХ«. Признаје да је чуо за логор Јасеновац, али да му није познато тко га је организирао, тко је њјиме управљјао, каквог је обима био, јер никада у истом није био. Признаје да су се љјуди њјему обраћали као министру унутрашњјих послова за помоћ у вези разних питањја.

Признаје да је у својој функцији потписивао законске одредбе које су се односиле на имовину Жидова, на питањје расног поријекла, на забрану примјене ћирилице, законске одредбе о усташкој надзорној служби, законске одредбе о оснивањју Равнатељјства за јавни ред и сигурност за »НДХ«, као и у току испитивањја предочене му окружнице и огласе на основу којих су се у пракси проводиле законске одредбе.

Када су окривљјеном Артуковићу предочене конкретне инкриминације оптужбе, изјавио је да пориче да би с Антом Павелићем обилазио терен, јер да је углавном боравио у Загребу. Сјећа се додуше, да је у Керестинцу био неки логор, но да сам тамо никада није био. Тврди, да за Јесу Видића никада није чуо, иако му је презиме Видић познато, те сматра да потиче из Далмације.

Изјављјује да му није познато да ли и гдје су се налазила у Загребу сабиралишта за особе које су се упућивале у концентрационе логоре.

У току своје обране Артуковић Андрија је истакао, да је свој живот и своје поступке подредио моралним начелима која произлазе из начела Като-личке цркве.

Обрана окривљјеног Артуковић Андрије је и неистинита и неоснована.

То је обрана ратног злочинца који је као вјеран слуга нацистичко-фаши-стичког окупатора, у складу са својом усташком идеологијом шовинизма и мржњје, користећи једну од највиших функција квислиншке терористичке државне организације, бескрупулозно и свирепо вршио монструозне злочине против човјечности и злочине геноцида наносећи огромне штете свим народима Југославије, а посебно хрватском народу у чије име је тобоже све то чинио.

Протек времена од 40 година није могао уништити све оне доказе, који несумњјиво и недвојбено указују на обим и посљједице њјегове злочиначке дјелатности...

Њјегова злочиначка дјелатност била је саставни дио извршавањја планске завјере поробљјавањја и уништењја народа Југославије, а која је била дио опћег нацифашистичког плана освајањја свијета и поробљјавањја и уништавањја »мањје вриједних народа«. Том циљју су требали послужити поред усташа у Хрватској и остали сепаратистички и шовинистички елементи у старој Југославији.

Агресија на Југославију отпочела је без најаве рата 6. 4. 1941. године терористичким бомбардирањјем Београда.

Нацистичка Њјемачка и фашистичка Италија подијелиле су југославенски државни териториј демаркационом линијом на њјемачку и талијанску интересну сферу.

Својим сателитима Мађарској и Бугарској које су такођер судјеловале у нападу, препустиле су дијелове Југославије.

Њјемачка је анектирала већи дио Словеније, те увела војну окупациону управу у Банату и Србији. Италија је анектирала јужни дио Словеније с Љјубљја-ном, сјеверни дио Хрватског приморја са отоцима, дио Горског котара и већи дио Далмације с отоцима и подручје Боке Которске, док је Албанији, која се налазила под њјезиним протекторатом, припојила Косово, Метохију и западни дио Македоније, а у Црној Гори и Санџжаку успоставила окупаторску управу. Мађарска је анектирала Прекомурје, Барањју и Бачку и држала под окупацијом Међимурје. Бугарска је анектирала већи дио Македоније и југоисточну Србију.

Од преосталих дијелова Хрватске, Босне и Херцеговине, те Сријема, њјемачки и талијански окупатори створили су сателитску творевину тзв. »НДХ«, у којој су довели на власт групу од неколико стотина усташких терориста с Антом Павелићем на челу. Ова марионетска држава налазила се, међутим, под њјемачко-талијанском окупацијом. Усташки најамници чим су доведени на власт у Хрватској били су проморани да отворено покажу своје право издајничко лице. Поглавник »НДХ« Анте Павелић потписао је 18. свибњја 1941. године, у складу с раније преузетим обавезама према фашистичкој Италији, тзв. римске уговоре којима су Италији предани готово цијела Далмација, дијелови Хрватског приморја и Горског Котара. Павелић је понудио талијанском војводи од Сполета »Хрватску круну краљја Звонимира«. Усташе су, надаљје »препустили« Хортијевој Мађарској Међимурје и Барањју, гдје су Мађари брзо почели проводити насилну мађаризацију и прогонити хрватско становништво. У самој »НДХ« њјемачка национална мањјина добила је посебан аутономни статус с екстериторијалним правима. Фолксдојчери су у сјеверноисточном дијелу Хрватске с- Осијеком као центром имали повлаштени положај и стварно држали потпуну власт, с посебним властитим војним формацијама, у крајевима гдје су пребивали. Природна богатства и сав привредни потенцијал Хрватске, Босне и Херцеговине подвргнути су тоталној еxплоатацији Њјемачке и Италије и укљјучени у њјихове ратне потребе. Радна снага мобилизирана је за рад у војној привреди Њјемачке. Цијела »НДХ« у потпуности је укљјучена у осовинске ратне напоре и претворена у привредни привјесак Њјемачке и Италије, што је довело до још већег погоршањја економског положаја и до осиромашењја најширих народних слојева.

Усташки покрет основан још 1928. године окупљјао је нај реакционарније клерофашистичке елементе крајњје шовинистички и сепаратистички велико-хрватски оријентиране. Усташки покрет финанцирале су и наоружавале фашистичка Италија, нацистичка Њјемачка и империјалистичка Мађарска, како би га искористиле у разбијањју Југославије ради остварењја својих империјалистичких територијалних претензија на рачун хрватског и других народа Југославије. »Главни усташки стан«, предвођен Павелићем, налазио се прије рата у фашистичкој Италији, гдје је као и у Хортијевој Мађарској организирао терористичке логоре у којима су се обучавали усташе-терористи.

Усташе су вршили диверзије и атентате на жељјезничким пругама, у влаковима и јавним зградама на подручју Југославије.

Један од најближих сурадника Анте Павелића био је Артуковић Андрија, који је емигрирао 1932. године из Госпића, гдје је активно радио на стварањју усташке терористичке организације заклањјајући усташе у својој одвјетничкој канцеларији. У емиграцији је наставио своју активност на разбијањју Југославије и оснивањју »чисте католичке Хрватске«.

Већ у студеном 1932. године, по свом доласку у емиграцију, Павелић именује Артуковић Андрију за управног и надзорног заповједника свих усташких јединица на подручју Италије.

Након уласка њјемачке војске у Загреб 10. травњја 1941. године, Славко Кватерник, један од усташких главешина, прогласио је, по налогу њјемачког окупатора преко радио станице у Загребу стварањје квислиншке »Независне државе Хрватске«. Овом проглашењју присуствује и Артуковић Андрија, који је заједно са њјемачким представником хитлеровске Њјемачке дошао из Берлина у Загреб.

Усташе се у »НДХ« одржавају на власти најбруталнијом силом. Уста'шки режим досљједно је копирао нацистичко-фашистичко уређењје. Основана је усташка организација са стожерима, логорима, таборима и ројевима, која над становништвом проводи ослањјајући се на злочиначку усташку полицију УНС и на усташку војницу, најкрвавије насиљје и страховладу. Уведени су изванредни пријеки судови, који суде на смрт по кратком поступку.

Усташки злочинци оборили су се са непојмљјивом мржњјом на комунисте и остале антифашисте, хапсе их, одводе у логоре и убијају. Основани су сабирни логори, те донијете одредбе о заштити аријске крви и културе, на темељју којих су Срби, Жидови и Роми стављјени изван закона.

Одмах након успостављјањја »НДХ« усташе су почеле незапамћени прогон и масакрирањје српског становништва. Нихов циљј је био физичко уништењје српског народа на том подручју. По нацистичком узору истребљјују Жидове и Роме. Масовним убијањјем у бројним сабирним и концентрационим логорима и на самом терену, усташке банде звјерски су поклале и побиле на најбруталнији начин стотине тисућа мушкараца, жена и дјеце. Осим тога, на десетке тисућа Срба протјерано је у Србију, а њјихова имовина опљјачкана. Започела је организирана пљјачка јеврејске имовине, а створени усташки логори по поступцима у њјима према заточеницима показали су се једнако страшним као нацистички логори смрти. Резали су ухапшенима и затвореницима уши и носеве, резали им кожу у ремењје, везали их и стављјали на оштрице чавала, употребљјавали су женско споловило као пепељјару, женама би резали груди, спаљјивали их пећима, убијали отровним ињјекцијама, с маљјом и чекићем, клало се, стрељјало и вјешало.

Један од облика геноцида над српским становништвом био је присилно превођењје Срба на римокатоличку вјеру.

У реализацији концепције »усташке државе«, тј. њјеног политичког уређењја, расна и вјерска крајњја нетолеранција и мржњја биле су темељј праксе усташког режима. За остварењје коначног циљја да тзв. »НДХ/ постане »чисти хрватски животни простор« који ће омогућити егзистенцију »чисте хрватске

нације«, било је нужно извршити истребљјењје Срба, Жидова и Рома.

Други битни фактор усташког програма стварањја »чисте хрватске нације«, састојао се и од »унутрашњјег прочишћавањја« тј. од истребљјењја свих оних Хрвата који нису прихваћали како страну окупацију тако и усташке монструозне злочине те због тога били проглашавани од стране усташа »љјагом на тијелу чисте хрватске нације«.

Стога је систем усташког терора имао, с једне стране, изразито расистички и вјерски нетолерантни карактер који је дошао до изражаја у геноциду српског, жидовског и ромског становништва, а с друге стране карактер тоталне нетолеранције према већини хрватског народа који није прихваћао квислиншки положај своје земљје ни усташку злочиначку политику расне, националне и вјерске мржњје. То је нарочито дошло до изражаја када је, под водством комуниста, хрватски народ у све већем броју почео пружати активан отпор како окупатору тако и злочиначкој дјелатности њјихових слугу усташа и четника.

Родољјуби, антифашисти и демократи свих народа и народности без обзира на политичке, националне, вјерске и остале разлике су у све већем броју улазили у народноослободилачку борбу против терора, геноцида и издаје злочиначког усташког режима и њјихових покровитељја наци-фашистичких агресора, која је ускоро прерасла у опћенародни устанак.

»Законодавство НДХ« састојало се од проглашавањја »одредаба са законском снагом« које су изражавале искљјучиво самовољју врхушке те квислиншке творевине, те нису ни формално, по начину доношењја, ни стварно изражавале вољју па ни најмањјег дијела хрватског народа. Стога разне одредбе, наредбе и упутства која су доносили Анте Павелић било сам, било на приједлог свог министра унутрашњјих послова окривљјеног Артуковић Андрије или окривљјени Артуковић Андрија сам, нису могле дати усташком терору никакву, па ни привидну, формално-правну »легалност«, већ су служиле искљјучиво омогућавањју организиранијег и ефикаснијег провођењја усташке злочиначке политике.

Окривљјени Артуковић Андрија је уз ратног злочинца Анту Павелића био главни креатор таквог »нормативизма« који је давао основу једном систему потпуног безакоњја.

Већ 17. травњја 1941. године Анте Павелић доноси »Законску одредбу за обрану народа и државе«. Ова Законска одредба је била темељј усташког нормативизма којим је регулиран терор. Према тој Одредби сватко »тко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрозио опстанак Независне државе Хрватске или државне власти, па макар дјело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје«. Том Одребом уводе се изванредни судови, а »суди« се по хитном поступку и изричу се само смртне казне. Законском одредбом о пријеким судовима од 20. свибњја 1941. године уводе се судови који »суде« за дјела за која је одређена казна смрти стрељјањјем. Против осуде пријеког суда није допуштена жалба а молба за помиловањје није имала одгодне моћи. Казна смрти се извршавала стрељјањјем након три сата рачуна-јући од часа проглашењја осуде. Убрзо се доноси Законска одредба о поступку код комунистичких нападаја кад се починитељј не пронађе. Ову

законску одредбу, која уводи одмазду над невиним особама, супотписао је оптужени Артуковић Андрија. Параграф 1. ове Законске одредбе гласи: »Кад услијед комунистичких напада на живот или имовину погине једна или више особа, а за 10 дана од почињјеног чина не пронађе се починитељј, одредит ће и извршит Министарство унутрашњјих послова, Равнатељјство за јавни ред и сигурност у Загребу, за сваког погинулог стрељјањје 10 особа из реда првенствено »установљјених првака комуниста«.

Дана 20. српњја 1942. године Анте Павелић, уз супотпис министра унутрашњјих послова оптуженог Артуковић Андрије, доноси Законску одредбу о сузбијањју насилних кажњјивих чина против државе, појединим особама или имовини. Ова Законска одредба уводи упућивањје у сабирне логоре те одузимањје имовине у корист НДХ. Према параграфу 1. ове Одредбе и поједини чланови обитељји особа које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају јавни ред и сигурност, или који угрожавају мир и спокојство хрватског народа, или које подузму какав насилни кажњјив чин против државе, појединим особама или имовини, као и чланови обитељји од куће одбјеглих особа, могу се упутити на присилни боравак у сабирне логоре. Ове логоре овлаштено је оснивати Министарство унутрашњјих послова, равнатељјство за јавни ред и сигурност у појединим мјестима 'НДХ'. У параграфу 14. наводи се да 'против свих одлука донесених према овој Законској одредби није допуштен никакав правни лијек нити тужба за управно судиште'.

Геноциду над Србима у 'НДХ' није претходила онако детаљјна нормативна активност као што је то било у односу на Жидове, којима је било намијењјено посебно 'расно законодавство'. Прогон Срба, или се темељјио на постојећим законским одредбама, или су се масовне физичке ликвидације вршиле без икаквог повода и било какве основе. Дана 25. травњја 1941. године донесена је Законска одредба о забрани ћирилице, а дана 3. свибњја 1941. донесена је Законска одредба о пријелазу с једне вјере на другу. Почетком липњја исте године донесена је Наредба о укидањју свих српско-конфесионалних пучких школа и забавишта, а средином српњја исте године Наредба о укидањју назива 'српска православна вјера'.

Основне расистичке одредбе против Жидова донесене су већ 30. травњја 1941. године када је Павелић Анте, на приједлог оптуженог Артуковић Андрије као министра унутрашњјих послова, прогласио Законске одредбе о расној припадности и о заштити аријевске крви и части хрватског народа. Према овој Одредби прогонима су биле извргнуте све особе које су Законском одредбом о расној припадности проглашене 'Жидовима по раси' без обзира да Х су жидовске или које друге вјероисповијести. Нису били изузети од прогона ни Жидови који су живјели у мјешовитом браку, а чији је брачни друг био 'аријског поријекла'. Доносе се, надаљје, Наредба о забрани запошљјењја женских особа у неаријским кућанствима, затим Наредба о промјени жидовских презимена и о означавањју Жидова и жидовских твртки, која прописује знакове које морају носити Жидови, жидовске твртке и уреди. Одредба о заштити народне аријске културе хрватског народа забрањјује Жидовима свако судјеловањје у раду организација или установа друштвеног, омладинског, спортског и култур-ног живота хрватског народа уопће, а нарочито у књјижевности, новинарству,

ликовној и глазбеној умјетности, урбанизму казалишту и филму.

Законском одредбом о обавезној пријави иметка Жидова и жидовских подузећа од 5. свибњја 1941. године обавезују се сви Жидови и све жидовске твртке да пријаве своју цјелокупну имовину, покретну и непокретну, и сва имовинска права. На основи Законске одредбе о подржављјавањју иметка Жидова и жидовских подузећа од 9. листопада 1941. године може се по слободној оцјени подржављјавати имовина сваког Жидова.

Министарство унутрашњјих послова, Равнатељјство за јавни ред и сигур-ност, а то значи оптужени Артуковић Андрија, забранио је Жидовима кретањје у одређено вријеме дана, вожњју трамвајем, посјећивањје казалишта и других јавних установа. Надаљје је Жидовима било дозвољјено куповањје у тргови-нама само у одређено вријеме, забрањјено састајањје у приватним станови-ма, жидовска дјеца су искљјучена из средњјих школа, а у основним школама сједила су у посебним клупама. Жидови су систематски избацивани из својих станова, посебно у одређеним дијеловима града. Међутим, убрзо се приступило хапшењју и депортирањју свих Жидова и њјиховом физичком уништењју.

Оптужени Артуковић Андрија је као министар унутрашњјих послова организирао провођењје свих тих законских одлука, па је поред осталог, 4. липњја 1941. године донио Наредбу о устројству и дјелокругу рада расно-по-литичког повјеренства у којој се наводи да 'расно-политичко повјеренство НДХ има задатак да израђује и приједлоге и нацрте закона, законских одредаба и наредаба које засјецају у подручје расне биологије, расне политике и расне хигијене или еугенике'. Према тој наредби министар унутрашњјих послова именовао је вијећнике тог повјеренства.

Своју фашистичко-усташку идеологију и праксу најбољје је оптужени Артуковић изразио у свом програматском говору одржаном 24. вељјаче 1942. године на И засједањју 'Хрватског државног Сабора', кад је између осталог рекао: 'Међународно жидовство дословно се држало Талмудских прописа, како би извело свјетску револуцију и загосподарило читавим свијетом'. Хрватски народ обновивши своју народну Независну државу Хрватску није могао другачије поступати, него да своје народно и државно тијело очисти од свих отворених штеточина и прождрљјивих наметника Жидова, комуниста и слободних зидара. Они су хрватски народ на свим подручјима њјеговог народног живота угушили и настојали да би у њјему расточили и растворили не само њјегов обитељјски живот, њјегову вјеру, њјегов морал, њјегову уљјудбу и њјегову младеж, него и њјегов народни живот, њјегов народни хрватски осјећај, њјегову народну хрватску свијест. Независна држава Хрватска као усташка, налазећи се у стањју самоодбране од свих незаситних отровних наметника, одлучним и здравим захватом, ријешила је тзв. жидовско питањје да би сачувала не само себе и свој народ, него и оно што је у хрватском народу најљјепше и најплеменитије.

Овај потребни захват чишћењја налазио је оправдањје не само са моралног, вјерског и друштвеног гледишта, него и с народно-политичког гледишта, јер је међународно жидовство удружено са међународним комуни-змом и слободним зидарством настојало, а још и данас настоји, уништити хрватски народ'.

Оптужени Артуковић Андрија, иако у поступку то пориче, је као министар унутрашњјих послова био веома добро упознат са злочинима који су се вршили над становништвом 'НДХ'. Њјега су редовно о свему што се дешавало обавјештавали како разгранати полицијски апарат којему је био на челу, тако и функционери жупских, котарских и опћинских органа од којих су многи били љјуди њјеговог особног повјерењја, који су свакодневно долазили оптуженом на усмене реферате а и редовито га обавјештавали писменим путем. Оптужени Артуковић Андрија је као министар унутрашњјих послова систематски доводио на одговорне функције, у жупама, котаревима и опћи-нама особе које су се истакле у злочинима и кпје су без поговора проводиле у живот одлуке, одредбе и упутства која је доносио. Међутим, у колико би код својих службеника примијетио било какво колебањје у провођењју њјегове политике геноцида, убојстава и пљјачке, такве је службенике смјеста смјењји-вао, а неке од њјих и кажњјавао и слао у логоре. На такав начин створио је послушан и ефикасан државни апарат који је био до краја ангажиран на остваривањју злочиначких усташких циљјева. Оптужени Артуковић Андрија је у својој обрани устврдио да му је било само познато да су у »НДХ« постојали сабирни и радни и концентрациони логори, али да му није било познато стањје у тим логорима. Брани се, надаљје, да те логоре он није основао нити да је упућивао љјуде у те логоре.

Међутим, та њјегова обрана је оборена не само постојањјем бројних законских одредаба, одлука и упутстава које је оптужени Артуковић Андрија доносио и који имају карактер објективних доказа, већ и исказима читавог низа саслушаних свједока који су исказали да им је као службеницима у усташком државном апарату, а посебно у апарату Министарства унутрашњјих послова из властитог запажањја било познато да је оптужени Артуковић Андрија издавао наредбе и упутства у којима је од својих подређених тражио прогон, мучењје и физичко уништењје Срба, Жидова, Рома и антифашиста, те наређивао масовно протјеривањје, рушењје читавих насељја, као и пљјачку имовине поубијаних, затворених и протјераних особа.

Законском одредбом о сузбијањју насилних кажњјивих чина против државе, појединих особа и имовине од 20. српњја 1942. године, Министарству унутрашњјих послова, којему је стајао на челу оптужени Артуковић Андрија било је повјерено извршењје ове Одредбе, а то значи оснивањје логора, доношењје одлука о упућивањју у логоре као и одузимањје цјелокупне покретне и непокретне имовине онима који су упућивани у логоре као и члановима њјихове породице. Доношењје ове Одредбе потписао је власторучно оптужени Артуковић Андрија.

Такођер, Законском одредбом о оснивањју Усташке надзорне службе од 16. коловоза 1941. године, којом је Усташкој надзорној служби дат надзор над концентрационим логорима, повјерено је Министарству унутрашњјих по-слова да заједно са заповједништвом Усташке надзорне службе доноси прописе о устројству и начину рада ове злогласне терористичке организације. И ову је Одредбу супотписао оптужени Артуковић Андрија. . .

Свједокињја Фритландер Јордана описује догађај у логору Стара Гради-шка. Наводи да су 1942. године дневно у логор долазили транспорти са око н

5.000 жена и дјеце, да је дужност о преузимањју жена и дјеце имао усташа Анте Врбан. Сјећа се да су дошли стражари у дио логора гдје су биле заточенице хрватске националности те су их позвали да се јаве за бригу око одгоја те дјеце. Заточенице су се добровољјно јављјале увјерене да ће помоћи тој дјеци да им спасе животе. Дјецу су затекле код мајки у кули, које су дјецу грчевито држале и стискале уза се и било је ужасно гледати те мајке како су у страху за дјецу. Дјеца су одвојена од мајки и стављјена на једну ливаду гдје су остала преко читаве ноћи. Дјецу су по наређењју Анте Врбана носили на мокре, орибане подове. То су била дјеца од 6 мјесеци до 2 године старости. Заточенице су радиле неуморно и то 14 дана, када су дјеца почела побољјевати и постепено умирати. Једног дана дошао је Анте Врбан и рекао да се дјеца требају одвести у једну собу 4x4 метара која се налазила у згради непосредно до куле и мајки које су слушале врисак своје дјеце. 10-так заточеница морало је носити ту дјецу у декама тако да су у деку ставили 10 до 15 дјеце те их носили у ону собу гдје су их истоварили. Дјеца су се накупила до л метар висине, а оне су морале по тој дјеци газити. Прије него што су ушле са другом и трећом туром дјеца су се размилила. Једном дјетету се помолила рука и нога кроз врата па је она рекла Врбану: 'Не могу ући унутра јер је дијете помолило руку и ногу кроз отвор', на што јој је Врбан повикао: 'Што гунђаш није га твоја мати родила'. Када то није хтјела учинити, он је гурнуо и дјетињја се нога сасвим размрскала. Након тога је узео дијете за другу здраву ногу и лупио с. њјиме у другу страну собе о зид тако да се дијете није нити макло јер је било мртво. Када је завршио, остале су заточенице од подне па до мркле ноћи донашале дјецу у собу, газиле по њјима, често пута и по мртвима из којих су већ излазила цријева. Касније су та дјеца и циклонизира-на. . . .

Све те страхоте једног дантеовског пакла објективно су утврђене и доказане и бројним налазима масовних гробница и гомилама нађених лешина, фотографија па и филмова о томе, који су као материјални докази приложени овој оптужници. Оптужени Артуковић Андрија је и као министар унутрашњјих послова и као члан владе 'НДХ' као припадник најутјецајније владајуће групације у тој терористичкој творевини знао за стањје у концентрационим логорима. И осим тога иако он упорно негира да је икада био у било којем концентрационом логору, та је њјегова тврдњја оборена као неистинита.

Оптужени Артуковић Андрија покушава, надаљје, у својој обрани такву своју дјелатност оправдати постојећим ратним приликама, које да су наметнуле потребу примјене оштрих мјера, па и према цивилном становништву. Међутим, вршењје планског геноцида читавих народа и раса није било изазвано никаквим изванредним приликама већ се је радило о истребљјењју мирног становништва. Терор који је окривљјени Артуковић Андрија проводио био је потпунома неизазвано најгрубљје задирањје у основна права човјека на живот, на тјелесни интегритет, на имовину мирних грађана, само због тога што су припадали другој нацији или раси. Према томе се ради о типичним злочинима против човјечности, о злочинима геноцида и о ратним злочинима.

Овом оптужницом су оптуженом Артуковић Андрији стављјени на терет само они конкретни злочини, који су доказани и које је оптужени сам

непосредно извршио, те за које је изручен од стране судских органа Сједињјених Америчких Држава. Те се инкриминације односе на убијањје великог броја мирног цивилног становништва ради одмазде на подручју Вргинмоста, на убијањје ратних заробљјеника у близини Самобора, на упућивањје појединих особа српске националности у концентрационе логоре ради физичке ликвидације и пљјачке њјихове имовине, као и на свирепа убојства мирног цивилног становни-штва, међу којима и жена и дјеце, који су прикупљјени у Загребу и упућени у концентрациони логор Керестинец, а убијањје којих је оптужени Артуковић Андрија особно и непосредно наредио.

Све познате чињјенице везане за дјелатност оптуженог, познате су не само нашим народима, већ и широј међународној јавности. Оне говоре, да је оптужени Артуковић одговоран за безброј злочина против цивилног становништва и ратних заробљјеника извршених на начин несхватљјив љјудском разуму. Стога је једино исправно ову њјегову дјелатност правно квалифицирати како са становништва међународног права, тако и нашег кривичног законодавства као ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. и ратни злочин против ратних заробљјеника из члана 144. Кривичног закона СФРЈ.

Тежина учињјених ратних злочина, ступањј одговорности оптуженог, као и посљједице које се не могу и не смију заборавити, захтјевају да му се у судском поступку утврди одговорност и изрекне заслужена казна по закону.

Из истих разлога и међународно право, а и наше законодавство, усвојило је принцип незастаријевањја кривичног гоњјењја за извршене ратне злочине.

Сувишно је данас доказивати да су ратни злочини у вријеме другог свјетског рата, када су почињјени, постојали као међународна кривична дјела.

Значајни међународни документи који се односе на кажњјавањје ратних злочинаца донесени су већ у почетку другог свјетског рата, па тако: Лондонска декларација од 13. 2. 1942. године предвиђа кажњјавањје оних који су криви и одговорни за ратне злочине, Московска декларација од 30. 10. 1943. године предвиђа кажњјавањје ратних злочинаца у мјесту изврше-них злочина и од народа гдје су вршена, тиме да је у декларацији изричито споменута Југославија, Јалтска конференција од 11. 2. 1945. године и Позтдамска од 17. 7. 1945. године, које су поновиле ријешеност Савезника да се ратни злочини приведу брзом и сигурном суђењју.

Лондонски споразум од 8. 8. 1945. године са њјему придоданим Статутом међународног војног суда престављја формалну потврду начела и правила међународне заједнице у дефинирањју злочина против мира, ратних злочина и злочина против човјечанства.

На основи тако утврђених начела и правила међународне заједнице те Закона бр. 10 Контролног савјета за Њјемачку, проведено је суђењје против низа ратних злочинаца пред Међународним војним судом, а сама Нирнбершка пресуда представљјала је даљјњју разраду већ утврђених начела.

Коначно су Резолуцијом Генералне скупштине Организације уједињје-них народа од 11. 12. 1946. године потврђени принципи Нирнбершке пресуде као и принципи међународног права. Ови усвојени принципи међународног права су: да свако лице које почини међународно правни злочин одговорно

је и подлијеже кажњјавањју, чињјеница да унутрашњје право не кажњјава за дјело које је међународно правни злочин не ослобађа по међународном праву одговорности лице које га је починило, ако је лице учинило међународно правни злочин у својству шефа државе или одговорног функционера владе, не ослобађа га одговорности у међународном праву, ако је лице радило по наређењју своје владе или претпостављјеног, не ослобађа га одговорности у међународ-ном праву, ако је имало могућности моралног избора, кажњјавају се као међународно правни злочини: злочин против мира, ратни злочини и злочини против човјечности, саучествовањје у неком злочину против мира у ратном злочину или злочину против човјечности, међународни је злочин.

Наше кривично законодавство, на основу којег је и подигнута ова оптужница, у потпуности је усклађено са изложеним принципима међународног кривичног права.

Управо због тога и оптужница и суђењје има свој актуалан и изванредан значај као свијест и савјест правде и опомена љјуди и човјечанства за злочине који се не смију заборавити, за које се мора одговарати, за злочине старе, за злочине данас, за све могуће злочине против мира, против нечовјечних и злочиначких поступака над љјудима и народима.

Оптужени Артуковић је имао једну од најзначајнијих улога у том страшном времену масовног убијањја невиног становништва, које је убијено због напредних идеја, због тога што су припадали једној раси, нацији или вјери, или једноставно због тога што су се ту нашли, или што нису прихваћали злочиначке идеје усташког покрета.

Недвојбено је да је оптужени, стекавши у својој младости високе школске квалификације, то стечено знањје и све своје способности искористио у стварањју терористичке злочиначке организације са другим највећим злочинцима, чији симбол је била кама и пиштољј.

Од свог одласка у емиграцију 1932. године систематски се сам припрема и припрема друге за тероризам, ступа у службу нацизма и фашизма, и након мучког напада окупатора на Југославију с већ припремљјеним и детаљјно разређеним програмом наступа у једној од првих улога уз злочинца Анту Павелића у стварањју терористичке, квислиншке творевине назване 'НДХ'. Нема сумњје да је своје знањје из правних наука користио у припреми и обликовањју свирепих аката усташке власти.

Њјегов животни пут показује да је оптужени Артуковић особа изразито властољјубива и частохлепна. Он је свиреп и бескруполозан. Он иницијаторе најгнуснијих злочина као и њјихове непосредне извршиоце - убице сматра особама највиших моралних квалитета, јер је и сам убица и злочинац.

Њјегова обрана дата у овом поступку показује да је и данас након протека више од 40 година остао вјеран тим својим опредјељјењјима.

Оптужени је дволичан и неискрен, покушава своју злочиначку дјелатност умањјити, а одговорност дијелом пребацити на друге. Оптужени се сјећа свих појединости везаних за њјегову дјелатност око стварањја усташког покрета, док се тобоже не сјећа свих оних монструозних злочина које је починио као министар у влади 'НДХ'. Такова њјегова обрана показује да у њјему нема ни трага кајањју за свирепа убојства стотина хиљјда љјуди, меду

www.крајинафорце.цом

њјима је било ситне дјеце, жена и стараца, као и за сва она мучењја и патњје нанесене нашим народима. То само показује да је оптужени Артуковић био и остао ратни злочинац чији су поступци у хисторији наших народа забиљјежили најцрњје странице терора, злочина и смрти.

Злочин оптуженог и по свом опсегу и тежини сврстава Артуковић Андрију у ред највећих и најозлоглашенијих ратних злочинаца, које је слободољју-биво човјечанство осудило на Нирнбершком и другим процесима.

УТОРАК,

15. априла

Минуту послије пола девет стражари у новим тамномодрим унифор-мама уводе оптуженог Андрију Артуковића. Двојица су уза њј, прије би се рекло да му у ходу помогну, устреба ли, него да га чувају. Двојица стражара их прате, и затворска медицинска сестра. Тек што оптужени сједне, један од стражара рукама и гласом даје знак присутнима у судници да устану, тренутак касније кроз лијева врата, између столова обране и судских вјештака лијечника, улази кривично вијеће загребачког Окружног суда. Милко Гајски, и овога пута у тамносивом одијелу, усправан и жустар у ходу, улази први. При томе, и то ће се готово непрестано понављјати код уласка у судницу, закопчава средњје дугме капута.

Прије него што ће сјести, Гајски ће рећи:

- Сједите, молим, па узима у руке претходно донесене списе; брзо листа. Чини се да је свака њјегова кретњја срачуната, али ипак предсједник вијећа не може прикрити нервозу насталу, по свој прилици, из сазнањја да чини посао којег ће мјерити и повијест. Код осталих чланова кривичног вијећа та је нервоза уочљјивија, нарочито код Божидара Румењјака, што ће се видјети у неколико наврата кад узме ријеч.

За Гајског кажу да већ петнаест година није водио расправе, али да је искусан и да је био један од најспособнијих кривично-правних стручњјака. Такав дојам неће оставити спочетка, мада се ни тада не би могла порицати њјегова супериорност, али како је процес одмицао, тако је све више долазило до изражаја њјегово умијеће да држи у рукама све многоструко испреплетене конце несвакидашњјег процеса, чију је драматичност увеличавало - осим свега онога што и иначе сваки процес претвара у драму сазнањје да га прати штампа и телевизија свега свијета. Крупно лице добричине, који ни у једној прилици неће повисити глас у смислу срџжбе или пријетњје, увјерен да је њјегова ријеч у оном простору пресудна и кад је на најтиши начин изговорена, густи црни брк чини посебно атрактивним. Наочале су му трен у рукама, трен на очима, док чита. Кад је сјео, без журбе, као љјуди који увијек за све имају времена, затражио је мишљјењје лијечника - вјештака, који контролирају психосоматске способности Андрије Артуковића: је ли оптужени способан за судјеловањје у процесу?

Доцент др Карла Поспишил-Завршки, која сједи друга здесна за столом петоро лијечника вјештака, полако, с видљјивом жељјом да је читава судница разумије, најприје вијећу износи оцјену вјештака, а онда, на позив предсјед-ника вијећа, диктира дактилографкињји:

»Измјерили смо тлак и пулс оптуженог Артуковић Андриј е и закљјучили да у њјеговом тјелесном и психичком стањју нема квалитетних промјена према

јучерашњјем дану, односно нема никаквих препрека да оптужени и данас судјелује у главној расправи.«

Наредних дана сваког ћемо јутра слушати то исто, повремено тек с неколико друкчијих ријечи, на примјер како су лијечници вјештаци, интернист, кардиолог и четворица психијатара »јутрос поново разговарали и прегледали оптуженог...«

Милко Гајски, нагнут преко стола према оптуженом, који све вријеме сједи мирно с рукама на кољјенима изукрштаних прстију, разговјетно, изгова-рајући дидактички ријеч по ријеч, упозорава оптуженог на њјегова права у судском процесу: и да се не мора изјашњјавати, и да не мора одговарати на питањја, и да се не мора бранити, па пита: л

- Оптужени Артуковићу, јесте ли разумијели оптужницу^А

- По прилици - каже Артуковић. Мало кркљја, али ријеч му је јасна.

- Да ли сте спремни изнијети своју обрану?

Оптужени се несигурно окреће, као да некога тражи. Но, зна се да њјегов поглед не допире даљје од два метра. Најприје каже »Ја не знам«, а онда повишује глас:

- Гдје су моји бранитељји? - заправо, не каже »гдје«, него »ђе«. Бранитељји, неколико метара удесно од стаклене кабине у којој је

оптужени с двојицом стражара, углас се јављјају. И предсједник вијећа каже оптуженом да су ту сва три бранитељја, па пита:

- Хоће ли оптужени да се брани, хоће ли да изнесе обрану или ће одговарати на питањја?

- Одговарат ћу. Овиси о питањјима.

- Па да пређемо на питањја - симпатично лице предсједника вијећа је неизмијењјено мирно, глас једва замјетно стишан, као да спочетка говори за се, а онда се загледао у оптуженог питајући га, ријеч по ријеч, о оној точки оптужбе што је на другој станици наведена под тачком л.а):

»Тачно неутврђеног дана почетком 1942. године у близини Вргинмо-ста у присуству Анте Павелића, сазнавши да је у борби с партизанима ликвидирана усташка јединица, ради одмазде наредио да се похвата и убије све цивилно становништво околних села, па су тако у оближњју долину доведени сви становници тих села, међу којима највише жена и дјеце и ту побијени митраљје-ским рафалима.«

- Можете ли се изјаснити о томе што вам се стављја на терет? Је ли оптуженом навод јасан ?

- Јесте - каже Ијутито, а затим с много протеста: - Нити сам ту био, нити сам за то чуо. Први пут што то чујем.

- Да ли сте икад с Антом Павелићем напуштали Загреб ?

- Никад.

- Да ли сте уопће за вријеме рата напуштали Загреб ?

- Не! - стењје мукло. Ту негацију тад и касније изговара енглеском интонацијом, а чујемо »ноу« и »но«.

- На којој дужности сте били почетком 1942?

- Нисам разумио питањје...

Гајски полако, ријеч по ријеч, понављја питањје, али прије него што је и

изговорио све што је хтио рећи, оптужени каже да је схватио и каже да је био министар унутрашњјих послова. Најчешће, руке су му на кољјенима, углавном испреплетених прста, смирене на ногама. Само каткад гестикулира, обично кад нешто оштро пориче, или кад даје неувјерљјиве исказе о суштини својих назора који су увјетовали опредјељјењје за злочин успостављјен као озакоњјени систем. Милко Гајски је пажљјив, чак по мјери неких у судници сувишно увиђаван. Почесто наглашава: »Слушајте ме добро, оптужени!«, прије него што ће казати питањје сваки пут једноставно исказивано, простих реченица, али тешке суштине. Гајски пушта оптуженог да остане на површном одговору. Ни једном не инзистира на продубљјавањју. Не тражи анализу. Артуковић, наоко потпуно смирен, мада не можемо ни наслутити што се у души тог старог човјека ковитла, доброхотно расположењје предсједника вијећа користи у свакој прилици, а искуство некадашњјег одвјетника и законодавца зачудо га не упозорава да ће благи, наоко добродушни судац управо том питомином створити сплет замки не за лов Андрије Артуковића, него за саплитањје оптуженог у властите нелукаво, заправо наивно смишљјењје лажи.

- Дакле, оптужени Артуковићу, нисте путовали из Загреба. А јесте ли нешто чули о борбама против партизана на Кордуну, на Банији или у Лици, јли негдје другдје у Хрватској ?

- Чуо сам за борбе. Не знам гдје су биле те борбе.

- А о устанку, јесте ли чули ?

- Не разумијем питањје.

Нејасан у одговорима о конкретном, упоран у тврдњји да и за оне борбе о којима је чуо не зна гдје су вођене, Андрија Артуковић није сплетом питањја довођен и неприлику да призна ишта од оног што није хтио рећи. А требало га је, можда, подсјетити на дан 13. аугуста 1941. године, кад је, узнемирен извјештајима с Кордуна, посебно због негодовањја хрватског становништва због покољја на њјихову подручју, био приморан да пише проглас који је као летак бацан из авиона:

»Четничка и комунистичка пропаганда завела је ово пучанство лажно му приказујући да је устанак у циелој Хрватској држави и да је руска бољјшевичка војска побиедила, те да се већ налази на границама наше земљје. Овим се саопћава становништву, да је преварено и заведено, јер је руска бољјшевичка војска харне том тучена... Заведеном становништву ових котара које је оставило своје куће и своје земљје, да ортаци са четницима, пријети озбиљјна погибељј, да ће изгубити своје куће и своје земљје и свако добро своје, а осим тога помажући четнике огрешује се о законе ове државе, па ће ради тога тешко одговарати пред приеким судом. Позивам стога сваког и све, да се одмах поврате својим кућама и свом дневном послу... Ако четници и комунисти одмах не одложе оружје, бит ће савладани и похватани, те одмах стријељјани. Против њјих код свладавањја бити ће употриебљјено осим ватреног и хладног оружја и бомбардирањје из зрака, те из топова са копна, као и моторизирано оружје. Никакви се обзири према њјима неће примијенити. Ово је послиедњја опомена... «

- У потпису: »Андрија Артуковић, власторучно«.

О злочинима усташа на Кордуну Артуковићево министарство је свакод-

невно извјештавано од првог мајског покољја у Вељјуну. Заповједништво 1. оружничке (жандармеријске) пуковније је изузетно опширно о томе извјештавало 16. аугуста 1941 (»Извјешће о обћем стањју на подручју вода, обзиром на комунистичко-четничку акцију«):

»...Од 29. ВИИ. почело је »чишћењје« (читај: клањје!) од стране усташа. Ово је изазвало панику код србског становништва тако, да је све побиегло у шуму од страха пред чишћењјем. То је трајало до 8. ВИИИ. т. г. али задњјих дана није успијевало, јер је народ знао право стањје и крио се по шумама. Настао је обћи страх. Психолошки проматрано с једне стране пузањје и кукавичлук, а с друге стране звјерско огорчењје. Рад усташа поред осталог био је нетактичан, јер су очишћени мањје опасни и мањје криви као и многи старци, жене и дјеца до најниже доби, дочим су они са мрачном савјешћу, млади и јачи побјегли у шуме. Са једном реченицом казано: »НЕБОРЦИ СУ ОЧИШЋЕНИ, А - БОРЦИ ОСТАЛИ У ШУМИ.« Наивнији и са чистом савјешћу нису ни бјежали у први мах, јер су мислили, да се њјима неће ништа догодити... Рад усташа на чишћењју (клањју) био је скоро јаван, што је баш један од главнијих узрока за бјежањје народа у шуме. »Чистило« се је у кући, дворишту, на путу, у присуству родитељја, дјеце или обратно. Пљјачкале су се куће и имовина љјуди тако, да су се јагмили тко ће у богатију кућу моћи и богатијег »очистити«. Приликом задњјег чишћењја... било је дивљјачких призора код »чишће-њја« диетета у колиевци, стараца, читаве обитељји заједно, садистичко уживањје ужасних мучењја прије коначног »чишћењја«. Овакви поступци изазивали су и код честитих и челичних Хрвата негодовањје, чуло се шапутањје: »ОВО ЈЕ

СРАМОТА ЗА НАРОДНОСТ ХРВАТСКУ, КУЛТУРУ И КАТО-

ЛИЧКУ ВИЕРУ.« Јаме су се већином раније копале. Било је случајева да су »чишћеници« сами носили алат за копањје јама и слично. Закопавањје на пола живих, остављјањје незакопаних или слабо закопаних, тако да их је родбина, као и они што су побјегли у шуму, долазила гледати. Све је ово унијело страх у народ... Можда је био главни разлог неповиерењја према оружницима што се ови нису истицали у »чишћењју« и ако су им ишли на руку. Ја сам објашњјавао истима, да смо ми органи власти и да морамо чувати углед државне власти. Код хрватског становништва, код много њјих је такођер примјећено негодовањје против оваквог начина »чишћењја«, јер су »очишћени« многи за које се зна, да нису ништа на жао учинили Хрватима, дапаче да су били презирани од ранијих режима баш зато што су заговарали Хрвате... Оног дана кад је почело чишћењје у котару Војнић, из Војнића је одлазила талијанска војска, па је било случајева, да су при пролазу говорили становништву: »Бјежите, Срби, иду усташе и све кољју«..."

То су чиниле усташе, које, је Артуковић учио како да обаве »чишћењје«, по оној Павелићевој из »Усташе« (фебруар 1932): »Тко мисли, да је срамота, да хрватски народ у својој борби... употребљјује и најкрвавија и најокрутнија средства, тај не мисли озбиљјно!« Четрдесет и пет година послије покољја, Артуковић о покољјима, чак и да их назовемо »чишћењјима« ништа не зна.

Предсједник кривичног вијећа је пажљјив:

- Слушајте ме пажљјиво, оптужени: сјећате ли се барем тко је присуство-вао сједницама владе?

Артуковић ни то не зна. Зна колико је опасно знањје о сједницама на којима је одлучивано о облицима злочина. Упитан нису ли можда на владиним сједницама судјеловали министри, једва замјетно слијеже раменима:

- Допуштам могућност!

А како је избјегавао да каже икакав податак о устанку, да ода икакво знањје о народноослободилачком устаничком покрету, предсједник кривичног вијећа покушава исциједити истину заобилазним путем: не памти ли, можда, оптужени да су на министарске сједнице долазили војни руководиоци:

- Можда се сјећате неких њјихових изјава о борбама ?

- Не сјећам се - каже најприје, а како Гајски шути и чека, Артуковић се почео сјећати: - Било је таквих говорењја.

Толико зна; другог се не сјећа.

Предсједник вијећа не инзистира на прецизности. Очито, има он своје начине и разлоге. Не настоји да у одговорима оптуженог буду споменути појмови као што су »народноослободилачки устанак«, или само »устанак«, »партизани«, »народноослободилачки покрет«, »антифашистички ослободилачки рат«... Све је то јасно, али би било занимљјиво чути цјеловитија изјашњјењја Андрије Артуковића, чак да у таквим изјашњјенима износи чињјенице које су само конструкција њјегове смишљјене обране, а не и докази.

У судници је потпуна тишина. Ишчекивањја. Сама по себи, свака је судница својеврсна позорница драматичних збивањја. И бина и глумиште, својеврсна игра с више или мањје маштовитих узлета, али и с прејасним исказива-њјем збиљје, што се многоструко објављјује у свој својој стравичности, мада је очигледно настојањје да буде прикривена, посебно кад је ријеч о суштини настојањја и чињјењја оптуженог у времену које је удаљјено нешто више од четрдесет година.

У том необичном театру гдје судијски стол има улогу режисера и инспицијента, а тужилачки наступа као писац који жестоко настоји да сачува дијелове свога садржаја којег би да по своме мијењјају сви судионици у игри, бранитељји настоје да буду посебно уочљјиви. Свакако да је посао бранитељја у овој драми деликатан, али он се, зачудо, пречесто испољјава у акцији која није суштинска обрана - у изјавама и изјављјивањјима по штампи. Тако напрасна потреба обране да буде уочљјива не остављја дојам да је то у функцији оптуженог. Но, има још дана: видјет ћемо праву намјеру обране. У сваком би случају, морала обрана понијети велики терет. Један од њјихових колега, загребачки адвокат Ратко Журић, сматра да нема небрањјивог деликта; прецизније: нема човјека којег није могуће бранити тражећи пут човјекова талишта, до њјеговог разлога, до њјегова смисла. У сваком случају, неће бити много среће - то је од првог трена процеса уочљјиво - у настојањју обране Андрије Артуковића да докаже како је за процес неспособан. Неовисно о томе што се и не покушава доказати, чак ни казати, да је био сенилан или луд у вријеме кад је креирао законе којима је злочин успостављјен као систем, обрана врши снажан притисак да се докаже садашњја сенилност осамдесетседмо-годишњјег Андрије Артуковића. Од првог иступа обрана на томе инзистира, али без успјеха, првенствено стога што се оптужени на све начине упињје да докаже пуну присебност и интелигенцију, невјеројатно самољјубив и ташт.

Несхватљјиво је да се обрана уза сва та Артуковићева настојањја понаша као да је он сенилни старкељја с оне стране памети. Зашто то чине? Зар нема друге и другачије могућности да се оптуженог покуша бранити и обранити ?

Но, пустимо да процес тече.

Има дана да се види камо тко смјера.

Вођен је дијалог о Вргинмосту: којој великој жупи припада? Артуковић тврди да то не зна, и тврди да не зна тко је био велики жупан у Карловцу.

- Но, но, но! - понављја мали човјек у елегантном, по мјери шивеном тамномодром одијелу стиснут у фотељји између двојице стражара судског затвора. Ти стражари не скидају очи с оптуженог, а исто тако ни медицинска сестра, која сједи изван кабине, здесна.

Можда се с Артуковићем могло више разговарати о организацији Независне Државе Хрватске, коју су њјемачки нацисти и талијански фашисти, успостављјајући усташку власт, успоставили као организирани злочин. Артуковић једва да признаје и постојањје великих жупа и великих жупана, о чему је издана посебна уредба 10. јуна 1941. године. Велика жупа је била »државна управна област на одређеном државном подручју«. О томе тко је могао вршити одговорне послове у »државној управи« одлучивао је Артуковић, који је у вези с тим почетком јуна потписао »Наредбу о утврђивањју расне припадности државних и самоуправних службеника и вршитељја слободних академских зва-њја«. Одмах послије доношењја ове »Наредбе«, успостављјене су 22 велике жупе. Котареви Јастребарско, Карловац, Писаровина, Војнић и Вргинмост били су у великој жупи Покупљје с центром у Карловцу. Карловачки, као и остали велики жупани, имали су, по једној Павелићевој одредби, функцију »поузданика владе«; задатак великог жупана је био да »води циелу грађанску управу у великој жупи«, а њјегова одговорност »једнака је одговорности министра«. Успостављјањје великих жупа Павелић је тумачио као враћањје »старих традиција хрватског народа«, оживљјавањје »тисућугодишњје хрватске државно-правне традиције«, како би се доказало да смо »ми Хрвати у својој домовини били управно организирани у временима, кад многи други народи још уопће нису имали средњјег државног живота«. На челу великих жупа били су прокушани усташки прваци, годинама блиски сурадници и Анте Павелића. Ипак, не би било у начину Андрије Артуковића, кад би рекао да иједнога од њјих познаје. Он два пута заредом каже да не зна у којој је жупи био Вргинмост и исто тако тврди да не зна тко је био велики жупан велике жупе Покупљја с центром у Карловцу, мада је био давнашњји пријатељј тамошњјег великог жупана др Анте Никшића, који је одмах послије Кватерниковог прогласа о успостављјањју ендехазије с Владом и Феликсом Жанићем почео успостављјати усташку власт и владавину у Карловцу, а у октобру 1942. године управо је он од Андрије Артуковића преузео министарство унутрашњјих послова. Са знањјем да је између др Анте Никшића и злочина одавно доказан знак једнакости, Артуковић пориче сваку везу с њјим, али кад му је изравно казано да је у Карловцу велики жупан био Никшић (име није речено), раширио је руке:

- Допуштам могућност!

Могао се барем сјетити да су били у вези и послије рата, у емиграцији,

ако се није сјећао да је у њјеговом стану у Карловцу сачекао Павелића 15. априла 1941. године.

О томе какав је био др Анте Никшић и како је »чистио« Кордун, односно како је несмиљјено убијао Србе у великој жупи Покупљје, свједочи шеф усташке полиције у Карловцу, Никшићев и Артуковићев колега са загребачког правног факултета, Иван Бетлехем:

»...Др Никшић у Карловцу организира скупштину ХСС-а на којој ХСС, осим неких изнимака, комплетно узлази у усташки покрет... Иза те скупштине усташки је покрет у Карловцу и најближој околици досегао број од 2860 чланова. Али кад се прочуло о звјерствима (која је по налогу Павелића и Артуковића организирао др Никшић) чланство је помало напуштало редове покрета, јер су се љјуди стидили бити усташа... «

Дакле, Артуковић ипак само допушта могућност да нешто знаде о дру Анти Никшићу. А о другим великим жупанима знаде још мањје. Не пориче да се с њјима састајао. Упитан о садржају њјихових разговора, шути. Милко Гајски опрезно пита:

- Чујете ли ви мене, оптужени ?

- Како вас не бих чуо, господине предсједниче! Поновљјено је питањје о разговору с великим жупанима.

- Обично би они подносили извјештаје о ситуацији.

- Да ли су говорили о хапшењјима ?

- Говорили су о опћем стањју на терену. Уколико би дошло до неких проблема, били су дужни слати писмене извјештаје.

- Сјећате ли се неког писменог извјештаја? - питао је предсједник кривичног вијећа, можда с помишљју на бројне извјештаје великог жупана из Карловца о покољјима на Кордуну, гдје је био »гроб до гроба«.

Артуковић се не сјећа.

Нема сумњје, Милко Гајски је увјерен да ће током процеса свака ствар бити постављјена на своје мјесто. Овдје напрасна журба није потребна. У односу на прву тачку (1. а) оптужнице и ставове из преамбуле о томе како је Артуковић »руковођен фашистичко-усташком идеологијом организирао, наре-ђивао и проводио масовне прогоне, наношењје великих патњји, мучењја и физичко уништавањје цивилног становништва Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије, међу којима и жена и дјеце, припремајући, доносећи и спроводећи злочиначке одлуке и акте... вршио геноцид над Србима, Жидовима и Ромима и масовна убојства Хрвата и особа других националности«, Артуковицеви одговори нису били ни пут ни путоказ према давно освједоченој истини, али предсједник судског вијећа, миран у све увјерљјивијој сигурности да зна што ради, не враћа се на питањје покољја код Вргинмоста, ни на односе жупани-министар унутрашњјих послова. »Слушајте ме добро, оптужени«, прелази Милко Гајски на другу точку оптужнице (л.б):

»Неутврђеног дана крајем 1941. године у Загребу, на Крешимиро-вом тргу, након што је ту доведено око 700 невиних грађана, међу којима много жена и дјеце, наредио командиру пратњје Лаховски Ладиславу да их камионима пребаци у сабирни логор у Керестинцу, и ту, у намјери да се дио грађана убије, издао наређењје да особе које су се налазиле у задњјем дијелу

колоне возила одмах убију, обзиром да сабирни логор у Керестинцу не може све прихватити, након чега је око 450 особа, меду којима жене и дјеца, искрцано из камиона и на ливади убијено митраљјеским рафалима.«

Кад Гајски прочита задњју реченицу, и док још није спласнуо ехо »убијено митраљјеским рафалима«, оптужени се разгоропадено узбудио:

- То је лаж! - маше десном руком. Брада му се тресе. А кад се мало смирио, неки му се ледени смијешак наборао око старачких уста. Па опет провала срџжбе: - То је апсолутна лаж!

Гајски као да га не чује: тражи да се оптужени изјасни о детаљјима. Није сасвим јасно на какве детаљје Гајски мисли. Или то он можда на друкчији начин хоће да сазна истину од оптуженог. Али Артуковић је опрезан:

- Ма како да се сјетим неког детаљја, кад ту нисам био!

- А јесте ли одлазили у логор Керестинец ?

- Никад!

- Јесте ли знали за логор Керестинец ?

- Тога се имена сјећам.

- Можете ли ми рећи какав је то био логор ?

- Немам појма.

- Знате ли тко је основао логоре ?

- Немам појма.

Тренутак касније, потакнут од предсједника кривичног вијећа, Артуко-вић, ако да је ријеч о нечему што је ишло мимо њјегова живота, као да прикупљја крхотине сна, успијева набројити неколико категорија усташких логора. Једва се успјело сазнати како он зна и за сабирне, и за радне, и за концентрационе логоре.

- А јесте ли познавали Ладислава Лаховског? - Гајски пита за командира моторизиране пратњје у поглавниковом тјелесном сдругу.

- Сјећам се тога имена. О њјему ништа не знам.

- Док сте били министар унутрашњјих послова, јесте ли чули за масовна хапшењја у Загребу?

- Сјећам се: било је хапшењја.

- Којим поводом?

Артуковић шути. Премјешта ногу преко ноге.

- Кога су хапсили?

- Немам појма.

- Јесу ли хапсили Жидове ?

- Знам. да је било хапшењја - бивши министар хапшењја показује да се љјути: - Не знам тко је хапшен.

Можда је оптуженог, којег је повијест већ давно осудила, требало упитати о листу »Дие деутсцхе Зеитунг ин Кроатиен«; околишно: о њјеговим интервјуима у томе листу. Има, наиме, у томе листу, у броју од 22. априла 1944. године, прецизан одговор на питањје које му је, не добивши овога пута одговор, 15. априла 1986. поставио Милко Гајски. Оног давнашњјег априла Артуковић је тврдио да ће он с усташама у држави коју су им Нијемци и Талијани даровали »ускоро ријешити жидовско питањје на исти начин као што га је ријешила њјемачка влада« и да ће он, као министар унутрашњјих послова, »свом

строгошћу надзирати да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примије-ни«.

Будући да 15. априла 1986. Андрија Артуковић ништа не зна о хапшењју Жидова, Гајски га потсјећа:

- Можда су хапсили Србе?

- Допуштам ту могућност!

Артуковић ће током главне расправе и у доказном поступку показати да није заборавио основна и споредна начела усташке организације, па није логично вјеровати да је могао заборавити да су усташе настојале, не бирајући средства, створити »чисти хрватски животни простор« у којој нема живота никоме осим »чисте хрватске нације«. И уз то иде одредница »истребљјењје«. Нема, наиме, »чистоће« без »истребљјењја«. Имати »чисти хрватски животни простор« значило је »истребити Србе и Жидове«; неовисно о начину, »њјима нема мјеста у Хрватској«. Само дан послије проглашењја Независне Државе Хрватске, 11. априла 1941. године, усташки лист »Хрватски народ« је однос усташа према Србима јасно и прејасно одредио:

»Хрватски народ није током своје славне али крваве повијести поднио размјерно толико жртава у крви и у иметку колико је поднио у посљједњјих двадесет и двије године. У овом претешком раздобљју, у којем је положено на Олтар домовине све што се од једног потлаченог народа могло максимум очекивати, крваво су се замјерили уз наше вјековне непријатељје домаће Србе и Србијанце још и они припадници нове Хрватске, који су свјесно и злонамјерно помагали ове наше непријатељје, било из особне користи било из страначких и политичких рачуна... «

Тој теми ће се још враћати и суд, и тужба, па и ми. А 15. априла Гајски је наставио испитивањје о томе да ли су, можда, хапшени Хрвати антифашисти?

- Рекао сам да не знам тко је све хапшен - помало се љјути Андрија Артуковић.

- Јесу ли хапсили све особе које су се противиле вашој Независној Држави Хрватској ?

- Не сјећам се!

Не сјећа се да ли су активисти народноослободилачког покрета хапшени, а потписао је 2. октобра 1941. године »законску одредбу« о хапшењју и убијањју талаца, то јест о убијањју потпуно невиних »кад се починитељј не пронађе«.

О свему томе оптужени Артуковић 15. априла 1986. године ништа не зна. А Гајски упорно испитује, смирено и разговјетно:

- Како онда знате да је било хапшењја?

- О томе се говорило на сједницама владе. - Рекао је то као да је он шеф министарства пољјопривреде или здрављја. Говорио је, наиме, о хапше-њјима као да се ни у ком случају посао министарства унутрашњјих послова не може довести с тим у везу и као да су о томе одлучивали и на сједницама владе извјештавали други министри, а не министар унутрашњјих послова. Чак изричито каже, мада при томе не спомињје ријеч хапшењја: »Други министри су долазили к мени и обавијештавали ме о таквим и сличним ситуацијама.«

- Је ли Анте Павелић био на сједницама владе ?

- Јесте који пут.

- А Еуген Кватерник Дидо?

Оптужени шути. Гајски опетовано испитује о сину онога Кватерника који је 10. травњја 1941. преко загребачке Радиостанице, која ће тада постати »круговална постаја«, прогласио како су управо тога трена њјемачки тенкови успоставили Независну Државу Хрватску.

- Дидо Кватерник није био у мојој компетенцији, већ директно одговоран поглавнику Анти Павелићу.

Имена су често спомињјана без потребе да се каже тко су и што су, јер све то одавно зна. Ми ћемо који пут и то разјашњјавати, због младог читаоца, којему још није казано што је Равнатељјство за јавни ред и сигурност, што је Усташка надзорна служба и да је син Славка Кватерника, за којега је Крлежа писао како је у новембру 1918. био спреман »устријелити сваког тко није за краљја Петра Карађорђевића, као што је још синоћ вјешао сваког тко је био за Петра Карађорђевића, као што ће првом приликом опет вјешати за Хабсбурга против Петра или за Петра против Хабсбурга или за било кога тко се било када појави на Драви и у овоме граду (Загребу) на бијеломе коњју као побједник, јер то није човјек него карикатура из моје ратне прозе«, Еуген Кватерник Дидо био је по функцији десна рука министра унутрашњјих послова...

Предсједник кривичног вијећа није, држећи се закона и озакоњјених начина, коментирао одговоре оптуженог, нити је тражио цјелину одговора. Но, то ипак не значи да му је основни смисао онога што име и појам Андрије Артуковић значе измицао из руку. Гајски не каже Артуковићу (на оно »Дидо Кватерник није био у мојој компетенцији«) како је то неувјерљјиво; дапаче:

- Нека буде тако! Него: сједнице владе: о чему се на сједницама владе расправљјало у присуству Анте Павелића ?

- Сјећам се да се говорило о некој узбуни у Карловцу.

Толико се сјетио Артуковић. Није утврђено о каквој је то »узбуни« било говора, нити се говорило зашто је баш говорено о »узбуни у Карловцу«. Било је много тога у Карловцу и карловачком округу што је изискивало разговоре у »влади«. Можда је оптужени негдје на рубу сјећањја имао проглас свога министарства од 7. аугуста 1941. године:

»Независна Држава Хрватска.«

Министарство унутрашњјих послова.

Услиед учесталих комунистичких агитација и дјела саботаже у Карловцу и околици поведеном редарственом истрагом установљјени су починитељји. По-кретни пријеки суд након проведене расправе установивши кривњју оптужених осудио је данас на казну смрти стријељјањјем:

Милан Видовића, православне вјере, 21 год. стар, Херту Турза, протестантске вјере, 22 год. стара, Божидара Пишкулића, римокатоличке вјере, 22 год. стар, Јосипа Милашинчића, римокатоличке вјере, 26 год. стар, Јосипа Буковица, римокатоличке вјере, 28 год. стар, Ристу Константиновића, православне вјере, 35 год. стар, Мату Јакшића, православне вјере, 41 год. стар.

Смртна казна је извршена у законски одређеном року након прогла-

шењја.

Министарство унутрашњјих послова Број 17239-41.«

Или је, можда, оптужени »узбуном у Карловцу« сматрао упад групе партизана с комесаром Команде народноослободилачких партизанских одреда Кордуна и Баније Већеславом Хољјевцем у Карловац 14. новембра

1941. године?

О томе није ни ријеч казана у јавној расправи, него: још једном о Керестинцу, тко је тамо заточен 1941. године:

- Комунисти?

- Допуштам могућност. Могли су бити комунисти.

У старом касноренесансном дворцу грофова Ердодв, односно по-сљједњјег загребачког бана у Аустро-Угарској Михановића, Владко Мачек је успоставио концентрациони логор за комунисте, и то је био Мачеков и Шубашићев дар Нијемцима и усташама: нису 6. априла 1941. године пустили заточене интернирце из логора, него су их све предали окупатору и усташама. Из тога логора је политички секретар ЦК КПХ Раде Кончар у јуну, извевши једнако домишљјату колико и смиону акцију, спасио једног од секретара Комунистичке партије Италије, Риголетта Мартинија Qуатра, а мјесец дана касније 111 комуниста је савладало стражаре и побјегло. Артуковић није могао заборавити да је и сам потписивао доста рјешењја у вези с бијегом комуниста из керестиначког логора. Управо Артуковић је 17. јула 1941. потписао документ Број 10853-1941:

»... У ноћи од 13. на 14. ов. мјесеца је једна скупина комуниста затечених у сабирном логору у Керестинцу напала стражу и потом побјегла. Том приликом тешко је рањјен надзорник страже Младен Хорватин. У потјери, која је одмах организирана од стране редарства, оружништва и јединица Усташке војнице, судјеловали су с успјехом и многобројни сељјаци из околице. Покушаји отпора са стране појединих побјеглих одмах су скршени, те је том приликом више њјих погинуло. Са стране органа државне власти и усташа нема ни погинулих ни рањјених. Већина побјеглих је ухваћена и због покушаја побуне против Државне власти стављјена пред сенат покретног пријеког суда, који их је осудио на смрт. Осуда над њјима извршена је стријељјањјем.«

О томе што је било у логорима и како су логори оснивани, Артуковић је обавјештавао друге, али кад га предсједник кривичног вијећа пита је ли га тко обавјештавао о логорима, он као и најчешће у таквим приликама »допушта могућност«. Мало касније, ваљјда при помисли да је напросто смијешно баш ништа не знати о систему кажњјавањја у државној организацији у којој је он био министар кажњјавањја, равним гласом, мукло говори:

- На сједницама владе је било говора о логорима. Онако уопћено... - Можда је заиста само »у глобалу« изнесено како је у Јадовну, код Госпића, тамо гдје је касних двадесетих и почетком тридесетих година госпићки адвокат одлазио на љјубавне шетњје с госпићким фрајлицама, а понекад и с невјенчаном женом, кћерком најстаријег организираног усташе у Лици, бившег велетрговца Марка Дошена, у љјетним мјесецима 1941. године убијено више од 80.000 Срба, Жидова и неколико хиљјада Хрвата, и како је у

Јасеновцу и Старој Градишки убијено (што је поуздано утврђено, а крајњја бројка је тек у утврђивањју) више од 450.ооо љјуди, и како је у Сремској Митровици убијено око 10. 000 љјуди... Министар унутрашњјих послова о томе не зна. Он чак каже да је »нешто више о логорима сазнао тек кад је пропала НДХ«:

- О томе се говорило кад смо се 1945. године повлачили. Приликом бијега доста се говорило о логорима. Ја то прије нисам знао. Нисам над логорима имао ингеренције. Тек у бијегу...

У вријеме бијега из Загреба, Андрија Артуковић је био предсједник такозваног Државног вијећа. Одлука о бијегу је донесена, како је то приближно утврдио др Богдан Кризман, 5. маја 1945. године. Два дана раније та је влада са својим поглавником одустала од суштине усташког програма донијевши »Законску одредбу о изједначењју припадника Незави-сне Државе Хрватске с обзиром на расну припадност« чиме све законске одредбе према којима се припадници НДХ разликују с обзиром на расну припадност... губе праву моћ«. Уочи бијега дипломатски архив усташке владе је предан надбискупу Алојзију Степинцу, с којим је Артуковић, што рече у истрази, био »близак као с рођеним братом«, а огроман дио документације о организирањју и провођењју злочина је спаљјен. Угледни загребачки новинар Ацо Војиновић је установио да је Павелић с министрима уочи бијега из Хрватске државне банке опљјачкао 202.701,28 грама златних полуга, 11.993,50 комада наполеондора, дуката, турских лира у злату и слично, 2378 грама злата у плочицама, разних девиза, неколико милијарди куна те бриљјаната разних величина од укупно 1715.89 карата. Не зна се колико је тога добио особно Андрија Артуковић. Кад је већ почело расуло, усташки врх је, како то каже др Кризман, правио »много комбинација: о новој концентрационој влади којој би, евентуално, стао на чело сам Степинац, или о регентству у којем би био надбискуп или пак да преузме (Степинац) »врх^вништво« као поглавников лоцум тененс за Павелићева избивањја«. Владимир Жидовец, један од усташких дипломата, касније је у вези с тим изјавио:

»...Да су преговори у том смислу (да Степинац преузме власт као поглавников лоцум тененс) доиста онда били вођени, то ми је касније, већ у емиграцији, изричито потврдио и сам др Артуковић који је, како је то познато, био увијек један од највјернијих и најближих сурадника др. А. Павелића. Др. Артуковић ми је рекао, било је то у оној првој жици у Спитталу а/Д. да су се догађаји на фронтама и у свјетској политици пребрзо и прекатастрофално развијали, тако да Хрватска више није имала времена да може провести те планове. Да је било још само пар мјесеци времена, ствари би се у Хрватској могле сасвим другачије развити јер би била образована једна јака концентра-циона влада... Када би си касније знао поставити питањје, зашто заправо није могло доћи ни до образовањја те нове и јаке концентрационе владе, а ни до остварењја оних планова о регентству, онда ми се је увијек чинило јасним, да ту никакве посебне резерве које би гајио надбискуп Степинац или др Мачек, те ХСС нису одиграле одлучну улогу, него да су ту посриједи били други разлози који су онемогућили праведну проведбу тих посљједњјих политичких комбина-ција у НДХ. Ево који би то разлози били:

1. - Сигурно и оно што каже др Артуковић. Догађаји су превише јурили... Но, то никако није био главни разлог.

2. - Јер се је Черчил, који је онда водио англоамеричку политику на овом сектору, надао, да су му краљј Петар и предсједник тадашњје југославен-ске владе Шубашић довољјна гаранција да у Југославији неће завладати комуни-зам...

3. - Што обзиром на такове своје комбинације и планове Черчил није сматрао потребним да комплицира положај на тај начин што би пружио изгледе за једну англоамеричку војну интервенцију на подручју Југославије поводом било које акције, која би се на том подручју могла организирати вјеројатно свеједно да ли помоћу Словенаца или четника Драже Михаиловића, или пак помоћу једне овакве чисто хрватске комбинације...

4. - Што ни надбискуп Степинац, преко Ватикана, а ни др Мачек преко веза које је имала ХСС, те поготово преко Крњјевића нису никако могли стећи сигурност да ће један овакав њјихов корак имати за посљједицу, и то сигурну посљједицу, интервенцију англоамеричке војске на овом подруч-ју...

5. - Јер ни сам др А. Павелић тада сигурно још у души није био припремљјен за један такав обрат... Наиме, др А. Павелић је тада још сигурно вјеровао Нијемцима те се је уздао у њјихова причањја о томе, како ће доћи, и то непосредно, до обрачуна с Русијом и комунизмом... «

Колико су усташе, у расулу, рачунале на Степинца, који је Артуковићу »свети човјек« и »као брат рођени«, не у питањјима вјере, него онога што су они хтјели одржати као државу, и колико је Степинац у томе био у функцији усташа, кад су већ имали спаковане ковчеге бјегунаца, свједочи Артуковићев колега, министар Мехмед Алајбеговић:

»...Павелић је наредио др Булату и мени да одемо Степинцу и замолимо га да оде до др Мачека и с њјим разговара. Ми смо отишли надбискупу Степинцу и саопћили му све како је изложено, након чега је Степинац отишао др Мачеку, а када се вратио, рекао је слиједеће: Мачек је велик човјек; он је заборавио све што му се чинило; пред очима му је само Хрватска... «

До Мачека Степинца је возио Анте Мошков, усташки пуковник и генерал домобранства; ево уломка њјегове изјаве:

»...Изгледа ми да он није знао да ћу га баш ја возити, што сам закљјучио по њјеговим ријечима: »А то сте ви, зар ви знате возити сами?« Измијенили смо само пар ријечи, јер ја сам доста брзо возио а он је сједио повучен на задњјем сједалу. Довезао сам га до Мачека... «

Има у Мошковој изјави и податак о Павелићевим намјерама да »власт преда Степинцу«, то јест да »пренесе сувереност на Степинца«, на што је др Едо Булат рекао:

»То је према старом хрватском обичају. Кад је бан одлазио изван земљје онда је предавао власт надбискупу.«

Чини се, ако је судити по сјећањјима разних Мошкова, да је Алојзије Степинац, надбискуп загребачки, био много блискији с Павелићем и усташама него с Мачеком и осталима из водства Хрватске сељјачке странке. О томе Мошков:

»Од самог Пернара сам разумио да они (водство ХСС) нису били баш расположени према Степинцу. Исти је рекао, и то у Салзбургу, кад сам се с њјим видио у болници, гдје је лежао болестан, дословце: »Кај је мислил Степинац да ми бурно водили клерикалну политику... «

Степинац је остао у Загребу, гдје ће бити први пункт и прво скровиште крижарима, кад се почну враћати у нади да се нову Југославију може рушити из бусије, а Мачек, Павелић и влада су побјегли. На томе бијегу, каже Артуковић, да је сазнао детаљје о логорима. Од кога? Не каже. Зна се да је бјежао са већом групом министара. За непуних тридесет сати превалили су пут до Целовца, гдје су се подијелили у три групе. Алајбеговић, Хофер, Кувеџжић, Мехичић, Сушић и Тотх су остали у Целовцу, Едо Булат се прикљјучио Мачеку на путу према западу, а Артуковић се с предсједником владе Мандићем и министрима Баленом, Цанкијем, Думанџжићем, Фрковићем, Куленовићем, Маканцом и Тортићем склонио у неки хотел на Турацхер Хохе. Већ увече 7. маја били су у том хотелу. Ако би било истине у Артуковићевој изјави, онда се на том путу, од 5. до 7. маја разговарало о логорима, а то је мало вјероватно, јер су такозвани министри у влади државе која је постојала само као њјихова машта, али је функционирала као облик квислиншког злочина, имали оних дана пречих послова. Можда су Артуковић и њјегов пријатељј из дјетињјства Јозо Думанџжић о логорима говорили у првим сусретима с црквеним прелати-ма, који су им у Аустрији организирали даљјњје бјекство.

О томе није било говора у расправи пред кривичним вијећем 15. априла. Гајски је пуштао оптуженог да пландује на разини властитог расположењја, и да говори само оно што му се говори. Можда је у праву. Јер човјек је често понај-мањје оно што каже, поготово ако очекујемо да за себе каже у судском процесу кад се траже докази о њјему као злочинцу. Артуковић жмири и руке су му мирне на кољјенима. Њјегови браниоци Деген и Олујић нешто шапћу; Поповић пише. Окружни јавни тужилац и њјегов млади замјеник мирују, рекао бих: вребају. Што њјима открива, или што им све крије збрчкано, с безброј ситних бора изборано лице оптуженог ? Не бих рекао да не уочавају како мали стари човјек до туге ситан између двојице стражара жмирећи и мучећи прикупљја енергију за даљјњју обрану, да смишљја маневре који у односу на америчко судство не могу бити понављјани, или, можда, што је мало вјеројватно, прорачунава збиљјске размјере свога животног дјела које има изузетно мјесто у свјетској ризници злочина. Мирује старац и као заспао човјек жмири, али^Ачим се незнатно повиси глас Милка Гајскога, благ у суштини, њјегове испружене руке се стежу у чврсто склопљјене шаке. Гајски набраја њјегове ендехашке функције. При томе је заборавио да каже да је Андрија Артуковић одмах по доласку из Њјемачке у Загреб ушао у десеточлано Хрватско државно водство, да би 16. травњја, кад Павелић стигне у Загреб, у Павелићевој »Одредби о именовањју Прве Хрватске Државне Владе« био уписан на пето мјесто, као министар унутрашњјих послова. На тој функцији, која ће у повијест ући као »министарство смрти«, задржан је до 10. октобра 1942. године, кад у реконструираној влади преузима министарство правосуђа и богоштовљја. У првој влади богоштовљје је било у ресору Миле Будака, а министар правосуђа је био др Мирко Пук. СА-Обергруппенфухрер, посланик Реицха у Загребу,

Сиегфриед Касцхе је 13. октобра 1943. године писао министру вањјских послова Риббентропу да се др Артуковић »показао као слаб министар, али ужива посебно Павелићево повјерењје и стога преузима министарство правде«. Поново се у фотељју министра унутрашњјих послова враћа у априлу 1943, а 13. октобра те године у влади Николе Мандића постаје прабиљјежник. Није, дакако, спомињјао да је једно вријеме био најозбиљјнији кандидат као мандатор владе, и то у вријеме кад Муссолинијев империј пада, па - податак је из Касцхеовог радиограма Берлину - »неки кругови у усташком водству се носе мишљју о реконструкцији владе која би се имала потпуно усмјерити на њјемачку страну«. О томе се почело говорити у јулу 1943, а 4. аугуста те године посланик Касцхе у извјештају о једном свом разговору с Павелићем пише да је »поглавник говорио о плановима формирањја нове владе. Изгледа да је прилично одлучан да Артуковића именује министром предсједником и да му он, затим, поднесе листу министара. Само се Будак изјаснио против Артукови-ћа.« Човјек с толико одговорних функција, Павелићев најповјерљјивији човјек, уза сву поодмаклу доб, ипак није могао толико посенилити да би помислио како у њјеговом порицањју сваког знањја о злочинима у држави коју је и он успостављјао и сам печен у осовинској реторти има и трунке истине. Вјеројатно отуд с елементима чуђењја питањје Милка Гајског:

Зар заиста нисте били информирани о логорима раније, зар сте све важно сазнали тек у бијегу из Загреба 1945. године?

- Био сам информиран, онако опћенито.

- Тко вас је обавјештавао о логорима и о ономе што се догађа у тим логорима ?

- Биле су то усмене информације. Имао сам три тајника. Они су ме информирали. Кратке и садржајне информације. Било је говора о тучњјавама, о логорима, о свему, онако опћенито. Ја сам био јако оптерећен пословима и нисам имао много времена за разговоре. Долазио сам на вечеру око поноћи, па чак и у 3 сата ујутро.

Изостало је питањје: што је то тако много заокупљјало пажњју и ангажирањје министра Артуковића, што је он то поваздан радио? Гајског су занимали министрови тајници:

- Било је немогуће да ме о свему обавијесте. Моја канцеларија је увијек била пуна. Одједном и по педесет особа. Онда би три моја тајника прибиљјежила што је најважније, па би ме касније информирали. Касније сам установио да су то били точни и коректни извјештаји.

- Обавјештавали су вас и велики жупани? Та били су вам подређени...

- Постављјао их је Павелић.

Гајски није узнастојао на одговору на њјегово питањје. Од лијечника вјештака је примио неку цедуљјицу. Касније ће се показати да је то подсјећањје на потребну паузу. Обрана ће покушати да око тога створи велико питањје и да тиме докаже како и лијечници вјештаци сматрају да је оптужени неспособан да прати процес.

Пауза је трајала 40 минута, до 10.10 сати. Бранитељји покушавају да оспоре ваљјаност записника, али Гајски им неда прилику за опширна очитовањја

»послије расправе!« Настављја с испитивањјем оптуженог: поново о релацијама Артуковић - Дидо Кватерник.

- Били смо у пристојним односима - јасно да такав одговор ништа не открива. Можда хоће рећи: у сношљјивим односима. И предсједник кривичног вијећа уочава да ће оптужени још нешто рећи. Зато чека, мада иначе одмах, како оптужени кратко одговори диктира одговор у записник. Сви смо имали дојам да ће оптужени темељјитије представити другу личност свога министарства, па отуд изненађењје кад само изјави:

- Послије нестанка Хрватске, кад смо изгубили самосталност, били смо у најбољјим односима.

Анте Мошков, један од најблискијих љјуди Анте Павелића, командант њјегове гарде, у својој послијератној изјави пред југославенским истражним органима (обрана ће у доказном поступку тражити да се изврши увид у судски спис усташког пуковника и домобранског генерала Анте Мошкова, да би се доказала другоразредност значаја и права Андрије Артуковића у ендехашком систему) пориче Артуковићеву изјаву о добрим односима с Дидом Кватерни-ком. Мошков тврди да је за вријеме рата »однос између Артуковића и млађег Кватерника био врло лош« и наводи како је »једном био код Кватерника« кад је »исти почео викати приликом једног телефонског разговора да он више неће трпјети и у викањју залупио телефоном прекинувши разговор. Ја сам га упитао тко је то био, мислећи неки од њјегових часника, а он ми је одговорио: Артуковић. Видио сам тада контуре двију оријентација односно ослањјањја појединаца који су водили најважније послове, и то једни према Талијанима а други према Нијемцима.« На питањје о односима међу водећим усташама, Мошков је изјавио: »Осим размимоилажењја и скоро отвореног непријатељјства између Диде Кватерника и Артуковића у то вријеме нисам могао примијетити других лоших односа међу водећима. Иако је Кватерник нападао и Кошака и Лорковића, сукоб између њјега и Артуковића је морао бити другачије нарави и то мислим ради рада у самом министарству унутрашњјих послова, а морао је вући траг још из емиграције. Колико сам могао примијетити Артуковић изгледа на то није реагирао, те је долазио чешће у уред Павелића. Једном сам исто био присутан када се је Кватерник тужио Сервацију гледе Артуковића спомињјући да се Артуковић бави само протекцијама и да он неће више тако радити.«

Мада, површно гледано, остаје дојам да је у злочину жестоки Дидо Кватерник био значајнији и јачи, то ипак није точно; то чак ни Мошков не каже. Јер Артуковићева супериорност у односу према Еугену Кватернику Диди пред Павелићем је непорецива. На Кватерникове испаде, ако их је и замјећи-вао, Артуковић »није реагирао«, јер све што је требало ријешити он је рјешавао у договору с Павелићем. Не каже ли управо то Мошков: »...те је долазио чешће у уред Павелића«.

Артуковић на загребачком процесу ни 'једном ријечи није хтио споме-нути своје не пријатељјске, мада не и непријатељјске односе с младим Кватерником. Можда да не доведе у питањје свој пред собом учестало исказивани углед министра чији значај није могао умањјити »неки тамо« шеф полиције у њјегову министарству!

Предсједник кривичног вијећа, човјек који је преболио два инфаркта, што се на њјеговом изгледу не види ни у понашањју, пушта оптуженог да одговара до оне разине која њјему, оптуженом, одговара. Ипак, покушава сазнати:

- Да ли је за своје послове Дидо Кватерник био одговоран вама?

- Дидо је био одговоран само шефу државе!

Андрија Артуковић је тада првј пут у судници загребачког Окружног суда споменуо појам »шеф државе«. При томе он то приписује Анти Павелићу. Тада, ни касније, није било протеста од суда, ни од тужилаца: као да се »заборавило« да је »суверен« оне државе коју је, како то преамбула оптужнице каже, Артуковић »заједно са ратним злочинцем Антом Павелићем под окриљјем и у служби њјемачких и талијанских нацистичко-фашистичких окупа-тора основао и организирао на подручју дијела »Југославије« као »усташку квислиншку творевину названу 'Независна Држава Хрватска'«, био не њјен »поглавник« Анте Павелић, већ талијански принц Аимоне ди Савоиа Аоста војвода од Сполета. Током процеса Артуковић ће у више наврата спомињјати Анту Павелића само појмом »шеф државе«, а ни једном неће бити исправљјена грешка, свјесна или несвјесна. Зачудо, то неће замијетити ни један од 153 југославенска ни 74 иноземна новинара који су пратили суђењје Андрији Артуковићу.

Гајски је покушао утврдити релације Павелић - млађи - Кватерник -Артуковић, но мало се сазнало. Оптужени се, тврди, на Кватерника никада није жалио, нити је с њјим одлазио код Павелића. Пориче могућност да би о Диди говорио у извјештајима свога министарства. »Такви извјештаји влади нису поднесени!«

Згужвано, старачке лице Андрије Артуковића не одаје стањје карактера ни расположењја. Очи повремено трепћу, а капци су често спуштени, као да је старо тијело поспано. Оптужени каткад зине, сасвим неконтролирано. Једном чак, док предсједник кривичног вијећа чита тачку л.ц. оптужнице, оптужени десном руком диже браду да би затворио уста, као да је доњја чељјуст изван контроле. Тренутак касније, баш кад су изговаране ријечи најтеже оптужбе, смрешкано лице је у осмијеху, прије би се рекло: чуђењје, чак запрепаштењје: зар се заиста могло догодити да се за њј каже, као што оптужница (л.ц) тврди:

»Неутврђеног дана у мјесецу свибњју 1941. године, у намјери да лиши живота Видић др Јесу, бившег народног посланика и адвоката, и да одузме њјегову имовину, наредио Кнез Ферди, тадашњјем шефу полиције у Сремској Митровици, да Видић Јесу отпреми у логор, а коју наредбу је овај извршио, тако да је Видић Јешо интерниран у концентрациони логор »Даница« код Копривнице; молбу њјегове супруге Видић Олге да дозволи њјезином супругу да се исели у Србију, а за узврат да ће му бити поклоњјено пола њјегова земљјишта у величини од 150 јутара, одбио )е ријечима: »Ја ћу га убити и узети не 150 јутара, већ свих 300 јутара земљје«, а након тога је у смислу датог наређењја Видић Јешо убијен, а њјегова земљја предана у власништво усташи Винек Стјепану«.

- Апсолутна лаж! - каже оптужени протестно дигнутих руку.

- Разумјели сте што вас ова тачка оптужнице терети ?

- Јасно да сам разумио. Али то је апсолутна лаж!

- Јесте ли чули за Видић Јесу ?

- Нисам, да вам, господине предсједниче, кажем искрено.

- А за Кнез Ферду, јесте ли чули ?

- Познато ми је то презиме.

- Био је 1941. шеф полиције у Сремској Митровици.

- Бит ће, онда, да га нисам познавао.

- Јесте ли познавали Трухар Фрањју ?

- Чини ми се да је једном био код мене. Био је нешто у Сремској Митровици.

- А не знате што је био, на којој дужности ?

- Но,но!

- Потсјетит ћу вас, био је шеф полиције Кнеза. Ви сте га именовали.

- Можда га је нетко мени предложио, можда неки од министара. Посјећивао ме је,' то да. Можда једном.

- Сам?

- Био је сам. А можда је предводио неку делегацију.

- Из Сремске Митровице ? -Ја!

- Сто је делегација молила ?

- Од мене ништа. Тражено је нешто из дјелокруга неког другог министарства. Ја сам телефоном интервенирао.

- Је ли спомињјан Јешо Видић ?

- Познато ми је то презиме - одједном се сјетио, мада је тренутак раније порицао сваку везу с тим именом ваљјда онда још под дојмом тешких оптужби точке л.ц.

- Јесу ли, Трухар и делегација, говорили о Видић Јеси ?

- Допуштам могућност.

- Јесте ли обилазили логор »Даница« ?

- Нисам никад!

С испитивањјем је наредних десетак минута наставио члан кривичног вијећа, иначе судац загребачког Окружног суда, Божидар Румењјак. Говорио с грчем у гласу, стиснут силном тремом, као неискусни глумац, мада се о њјему говори као једном од способнијих загребачких судаца. Вјеројатно с мишљју на Артуковићево тврђењје како ни једном приликом 1941. године није одлазио из Загреба, сам ни с Павелићем, покушао је истину докучити питањјем о Сарајеву: кад је оптужени одлазио у Сарајево. Овога пута Артуковић не пориче путовањје, дапаче, доста опширно прича како је долазила делегација из Босне, како су тражили да сам Павелић ријеши спорове, и како је Павелић њјему - рекао је »мојој маленкости« - повјерио тај задатак, сазвавши претходно владу на посебну сједницу.

- Сто је требало учинити ?

- Били су немири. Шеф државе није никако могао удовољјити делегацији. Онда је послао мене. Морао сам ријешити спор.

- Спор у вези тих немира ?

- Био је спор између три особе, три трговца, међу којима је била страначка борба. То је требала ријешити моја маленкост ... - Мало касније је

рекао да су то биле »ситне маленкости« и да је он »врло често за вријеме рата рјешавао такве ситне маленкости«. Ташт, чак и кад говори о тим »маленкости-ма«, каже да их је рјешавао »уз велико повјерењје шефа државе«. Гајског је занимало Артуковићево понављјањје »моја маленкост«: није ли се, оптужени, рјешавајући »маленкости« уистину осјећао као каква маленкост? Осмијех је на лицу оптуженог, као да хоће рећи: ништа ви не схваћате! Каква маленкост:

- Држало се до мене. Моје име је нешто значило! Суцу Румењјаку се чини да није добио пун одговор на питањје о

Артуковићу у Сарајеву: о »маленкостима« које је рјешавао. Овога пута Артуковић каже да су вођени »дуги и тешки разговори« с неким др Џжафербе-гом из Тузле. Али не каже суштину тих разговора и суштину проблема којег је рјешавао у Сарајеву. Остаје код уопштеног »антагонизма три особе«:

- Није се знало тко пије, а тко плаћа.

- Јесу ли то били неки прваци странака, борба за власт ?

- Могуће.

- Због тога сте остали двадесетак дана ? Позван сам и у Мостар. И тамо је било несугласица. Но, ако и јест било несугласица, нису по сриједи биле »маленкости« и ни

у ком случају »спор између три особе, три трговца«. Неупоредиво нас више истини приближава радиодепеша посланика и опуномоћеног министра Трећег Реицха у Загребу СА генерала Сиегфриеда Касцхеа, него свјесно или несвјесно лутањје око истине Андрије Артуковића. Неколико значајних чињјеница наводи Касцхе 7. аугуста 1941. године:

• да је 4. аугуста »дошло до комунистичког напада на усташки квартир у Загребу«;

• да је 6. аугуста »стрељјано 87 Жидова и комуниста, таоца«;

• да устанак букти »око Приједора, Јајца, Босанског Петровца, те између Книна и Грачаца«;

• »Овдашњја акција против комуниста изванредно је оштра«;

• »У источној Босни, Санџжаку и осталом хрватском простору влада мир, изузевши мале комунистичке покрете«.

Касцхеа, очито, Павелић и Артуковић нису обавјештавали о истинским размјерима устанка. Посебно не о оном што се збивало у источним предјелима Босне и Херцеговине. Но, пустимо Касцхеа да каже што зна о Артуковићевом путу у Сарајево:

»Ради брже и организираније хрватске државне управе, отпутовао је јуче (6. аугуста) на више тједана у Сарајево министар унутрашњјих послова А. Артуковић. Тамошњји заповједник хрватске дивизије био је предложио ангажира-њје једног војног заповједника. Задужењје Артуковића чини се да је сврсисходније.«

Тако нам хисторичар др Богдан Кризман, без прецизности у навође-њју цитата, даје Касцхеов радиограм од 7. аугуста 1941. године.

Касцхе не спомињје никаквог Џжафербега. И уопће није - ако бисмо дословно примили Артуковићеву изјаву - јасно који је то Џжафербег дошао касно увече 6. или 7. аугуста да би у вишесатном, готово цјелоноћном разговору (тако је говорио Артуковић) тумачио министру елементе раздора

»међу три трговца«. Но, нема сумњје, Артуковић је у Сарајеву, одмах послије доласка, сатима разговарао с др Џжафером Куленовићем, једним од првих љјуди бивше Југославенске муслиманске организације и Стојадиновићеве Јерезе, краљјевскојугославенским министром у прохитлеровској влади Милана Стојадиновића. Тај Џжафербег је три мјесеца послије ових сарајевских разговора ушао у Павелићеву владу и добио мјесто потпредсједника, што је до тада држао њјегов презимењјак, Осман, из Бихаћа. Није незанимљјиво подсјетити читаоца да су се та двојица Куленовића, Осман и Џжафер, и у Стојадиновићевој влади смјењјивали у министарској фотељји: најприје је у њјој сједио Осман, а затим Џжафер.

Артуковић других имена у вези са својим разговорима у Сарајеву не спомињје. А зна се да је примио великог жупана велике жупе Соли и Усора (Тузла) Рагиба Чапљјића, а и пуковника Павелића, команданта 4. оружничке (жандармеријске) пуковније, која је имала сједиште у Сарајеву. Том пуков-нику Павелићу је Артуковић, одмах послије доласка у Сарајево, 6. аугуста наредио да поднесе темељјит извјештај о ситуацији у источној Босни. Пуковник Павелић је тај извјештај »према усменом налогу господина дра Андрије Артуковића« одмах, 6. аугуста, 1941, саставио и предао му га » на руке«:

»Јавно сигурносне прилике на подручју пуковније су за сада непо-вољјне у толико, што четници и одметници Срби угрожавају цијелу њјезину територију. Ово угрожавањје састоји се у томе што свакодневно поједине банде, састављјене од четника и наоружаних сељјака, под водством искусних вођа, нападају на поједина хрватска села, оружане постаје, жељјезничке пруге, телеграфске и телефонске линије итд. Ове банде оперирају на подручју котарева Зворник, Среберница, Власеница, Рогатица, Кладањј, Високо, Сараје-во, Вишеград, Билеће, Гацко, Невесињје, Љјубињје и Требињје, а пребацују се и у сусједне котареве ... Да ове банде готово несметано врше разне препаде разлог је у томе, што:

Приликом проглашењја државне самосталности у првим данима самостал-ног државног живота, како другдје, тако и на подручју ове пуковније, није много учињјено на темељјитом организрањју јавно сигурносне службе, а нити је то било могуће. Из службе је отпуштено 75 посто Срба оружника, а на њјихово мјесто узети су Хрвати као покусни и помоћни оружници. Они су још потпуно нешколовани и као такви неспремни за самостално вршењје службе. Дочасници су махом новопридошли из свих крајева бивше Југославије који још не познају прилике и менталитет народа у Босни и Херцеговим. Часника има мало, а уколико их има, они нису у стањју да у овако кратком времену постигну видније резултате у школовањју подређене момчади.

На организацији одбране села није учињјено ништа, а тако исто ни на организацији осигурањја прометних линија. Све је било одушевљјено наглим престанком рата и заносило се проглашењјем Хрватске државне самосталности. При томе се изгубило из вида присуство великог броја Срба на територији ове и сусједних пуковнија, и ако се требало и морало рачунати с тиме, да се они неће тако скоро помирити са новим државним поретком, а још мањје са новоосно-ваном државом Хрватском. Исто тако није ништа учињјено, а нити је покушава-но, да се нађе неки излаз из ове ситуације, тј. да се Срби вежу уз новоосновану

државу и у колико се не успије од њјих створити њјене искрене присташе, а оно бар лојалне грађане. Све је ишло за тим да се они што више одбију од своје нове домовине и од њјих створе њјезини заклети непријатељји.

Међутим, незадовољјство са новим државним поретком је меду Србима све више расло, и док су се наши заносили тешко извојеваном слободом, они су радили на организацији отпора. И кад су у свибњју т. г. почели напади од стране Срба, тек онда се приступило често непромишљјеним акцијама које су нас стајале много жртава у крви и материјалу. Умјесто да се приступило отвореној борби са побуњјеницима, то јест са онима који су се дигли на устанак, приступило се уништавањју њјихових села и убијањју њјихових породица, пљјачки и томе слично, што је имало за посљједицу да је отпор бивао све жешћи, па су се побуњјеницима прикљјучили и они који на то никад нису ни помишљјали.

Ситуација је сада слиједећа:

Побуњјеници у својим рукама држе планине Илија, Бјелашница, Ситница, Трусина, Волујак, а примјећени су и на планинама Романија, Јахорина и Звијезда, одакле врше препаде на наше одјеле војске, оружника и усташа, оружничке постаје, комуникације итд.

Да би се овом стањју стало на пут, предлажем:

1) Прогласити амнестију свију особа које су одбјегле од својих домо-ва, а нису учествовале у четничкој акцији против нас, позвати их истодобно да се врате својим кућама и загарантирати им најосновнија права. Истодобно наредити свим органима власти да се најстриктније придржавају ове одредбе, а у случају повреде да се потегну на најстрожу одговорност. Такођер ставити до знањја онима који се не врате, да ће бити стављјени изван закона и да ће се са њјима поступати без икаквих обзира;

2) Праксу узимањја и убијањја таоца најстроже забранити, јер овакви поступци изазивају јаку реакцију, стварају нерасположењје и мржњју против Хрвата и свега онога што је хрватско, и дају повода поновном одметањју и ступањју у редове четника. Једино ово дозволити приликом улажењја у поједина села или куће и то да они улазе први, како би се спријечило убијањје органа који врше преметачине;

3) Увести најстрожи надзор сумњјивих села и оних особа које прикривају четнике и одметнике у случају доказаног помагањја предавати их судовињја;

4) Провести организације одбране појединих села по самим мјештанима и ставити их под заповједништво оружничких постаја, а никако дозволити да подузимају неке акције на своју руку, које се обично свршавају пијанком, безразложним пуцањјем, а често пута и обичном пљјачком, уцјењјивањјем, па и убијањјем недужних особа;

5) Усташе у погледу употребе у јавно сигурносној служби треба ставити искљјучиво под заповједништво оружништва, јер они као млађи и неискусни љјуди често пута учине и више него што то захтијева потреба, а чиме само наносе штету опћем интересу. Међутим, оне, који су се увукли у усташке редове а да за то немају ни моралних ни других квалификација, безодвлачно избацити, како не би шкодили угледу ове заслужне организације.

6) Појачати оружничке постаје на угроженом територију оружницима из других пуковнија, домобранима који се сами јаве у оружништво и усташама.

Ови посљједњји морали би носити оружничку одору и стајали би потпуно под дисциплинском влашћу оружничких старјешина;

7) Формирати посебне крстареће одреде под водством искусних и одлучних часника и дочасника и упутити их у угрожене крајеве у циљју непрекидног трагањја за одметницима до њјиховог потпуног уништењја;

8) Свим властима без разлике наредити да своје дужности врше точно по закону и у том погледу да не праве никакве разлике између пучанства једне или друге вјере;

9) Војску употребљјавати само код операција већег стила, то јест када је у питањју већи број четника, односно побуњјеника. Поред тога за чувањје важнијих објеката на жељјезничким и сухоземним путовима ... «

Неке приједлоге команданта сарајевског оружништва које је било у ингеренцији министра унутрашњјих послова, Андрија Артуковић је усвојио. Углавном: оно што је по њјегову мишљјењју осигуравало мир. А то је систем чврсте руке, систем непопустљјивости, јер »на љјуту рану иде љјута трава«. Али при томе је имао на уму да су устаничке снаге у таквом замаху, да их неће бити лако умирити пуким пријетњјама. А није се више могло рачунати ни с масовним покољјима: досјетили се љјуди, па побјегли у шуме и прихватили се оружја ...

Тих дана, уз делегације код »поглавника« и Артуковића, свакодневно стижу вапаји усташких котарских предстојника и логорника из многих мјеста источне Херцеговине и Босне. Зворнички котарски предстојник је, на примјер, писао:

»... Опасност сваког часа све већа. Права помоћ не долази ни од куда. Сву организацију за обрану врши усташки логор. Потребна најхитнија помоћ у оружју да се голоруки народ наоружава и спаси од четничког покољја. Сваког часа може Зворник доживити судбину Власенице ... «

Или, депеше из Тузле:

»... Код Ступара једна наша сатнија растјерана ... Остаци сатније повукли се у Кладањј.«

Била је то акција бирчанских партизана (и њјих су усташе 1941. звали четницима) под командом Милоша Зекића; усташка сатнија је имала осамдесе-так избачених из строја.

Велики жупан велике жупе Усора и Соли, из Тузле, Рагиб Чапљјић, иницирао је Павелићеву нервозу и Артуковићево путовањје запрепашћујућом вијешћу о устаницима који »напредују према Тузли са свих страна. Прелазе ријеку Босну. Тузла и Добој угрожени са свих страна. Све индустрије као Луковац и Крека тешко су угрожене. Жељјезничка пруга између Добоја и Тузле прекинута је. Цесте угрожене. Пролаза нема ... Молимо хитну помоћ ...«

Нешто касније, Артуковића је врло исцрпно обавијестио о стањју у великој жупи Сарајево велики жупан Исмет Гавранкапетановић:

»Од цијелог подручја Велике жупе остаје само котар Сарајево, који се такођер у једном знатном диелу налази под четничком окупацијом, а од њјиховог надирањја и угрожавањја није поштеђен ни сам град Сарајево.

Обће је позната ствар, да је Сарајево обкољјено од четничко-комуни-

стичких банди и о томе је писано свим надлежним грађанским и војним властима. Од најновијих догађаја у области Сарајева напомињјем, да су одметници покушали 7. о. мј. напад на Сталбучић са истока и на Пале са сјевера од Романије и југа од Јахорине планине. Слиедећег дана у јутро поновљјен је слабији ватрени напад ... Евидентно је да им је намјера угрозити Сарајево ...«

Усташе су доста брзо губиле ситуацију из руку, ако су је икада и имале. Чак и прије него што је дошло до народноослободилачког устанка, прије посљједњје јулске недјељје, и њјемачки и талијански проматрачи из Загреба и те како заинтересирани да њјихово копиле опстане, ради њјих, шаљју у Берлин и Рим извјештаје са све мањје за њјих добрих вијести.

Средином јула њјемачки опуномоћени генерал у Загребу Едмунд Глаисе Хорстенау је врховну команду Wехрмацхта обавијестио да се у НДХ »унутрашњја политичка напетост без сумњје повисила« и да су у Загребу »успркос многобројним смртним казнама, за прекјуче и јуче (за 12. и 13. јул) били најављјени такозвани комунистички дани«.

Усташки злочини су изазвали револт и код дијела оних Хрвата који су видљјиво задовољјно примили проглашавањје НДХ. Већ поткрај јуна и њјемачки и талијански представници у Загребу су схватили да је »сада већ позната чињјеница« да су усташе »у апсолутној мањјини и непризнати«, у недјељјном извјештају бр. 26 од 26. јуна 1941/XИX/ талијанска врховна команда је, процјењјујући по прикупљјеним подацима, писала како су усташе »енергично поставили расно питањје«, да у »унутрашњјости, често на своју руку, настављјају крваве испаде, шиканирањје и злоупотребе«. А освједочени католик, командант 2. талијанске армије са штабом у Сушаку, Марио Роатта, огорчено извјештава како »у казненим експедицијама«, у све учесталијим »репресалијама усташа« посебно мјесто има велики дио католичког клера. У једном извјештају Роатта пише да те »казнене експедиције« у јужној Лици и сјеверној Далмацији »проводе фрањјевци, међу којима се нарочито истиче отац Симић О. Вјекослав«. Цоммен-даторе' Раффаеле Цасертано, »посебни опуномоћеник талијанске владе« у Загребу, од 27. јуна посланик, у једном јулском извјештају показује много разумијевањја за Павелићеве и Артуковићеве »поступке против Срба и Жидова на начин који одражава највећу енергичност«, али се при томе згражао што те прогоне »карактеризира нечовјечно дивљјаштво«.

• 17. априла у Старом Селу ухапшено и убијено 35 сељјака:

• око 20. априла у Славонској Пожеги ухапшено и махом убијено 300

љјуди;

• 28. априла у Гудовцу (Бјеловар) убијено 180 мушкараца старијих од 12 година;

• 26. априла из Грубишног Пољја заточено у »Даници« око 600 љјуди;

• 7. и 8. маја из опћине Вељјун и Перјасица убијено 525 љјуди;

• у ноћи 11. и 12. маја у Глини убијено 300 љјуди;

• до краја маја у јужној Лици убијено око 350 љјуди;

• крајем јуна Срби опћине Плитвичка језера прогнани у Босну;

• у опћини Срб од 1. до 4. јула убијено 390 особа, углавном жена и

дјеце;

• по њјемачким подацима: до 16. јула 80.000 до 85.000 Срба из Хрватске прогнано у Србију; дневно је експортирано до 3000 особа;

• у једном дану из загребачких болница 800 Срба прогнано у Београд;

• почетак јуна: у Гацку убијено 147, у Љјубињју и Поповом Пољју 130, у Удрежњју 27, у Бихаћу 900 лица ...

То су само неки подаци о покољјима до почетка оружаног народноо-слободилачког устанка. У јулу и аугусту покољји су били још стравичнији. Котарски предстојник у Власеници Грухоњјић због покољја се жалио Артуковићу (»... Оптужујем овдашњје усташе, а нарочито логорника иначе обичног сарајев-ског циганина и злочинца Мушана Мутевића, који су убијањјем, пребијањјем, пљјачкањјем, силовањјем жена и на друге начине отјерали Србе у шуме ...«) и био је смијењјен.

Још док је Артуковић био у Босни, устанички партизански одреди су ослободили Власеницу, Дрињјачу, Сребреницу, Братунац и Стапаре. Артуковићу је јављјено да око Власенице има 5000 устаника који »располажу модерним наоружањјем и топништвом«. У том раздобљју, послије двадесетседмојулског устанка, била је ослобођена велика територија Лике, те дијелови Кордуна и Баније. Слободна је и Босанска крајина, од Јањја и Пљјевљје преко Млиништа и Дрвара до Уне. Тада су заредали Артуковићеви прогласи побуњјеном народу. Већ смо навели проглас упућен Кордунашима. Сличне је позиве Артуковић упутио становништву босанскопетровачког котара, Кљјуча, Грахова и Дрвара. Сваки од тих позива завршава пријетњјом да усташе неће имати обзира према онима који не врсте оружје, а који се »затекне у побуњјеничком подручју бит ће стрељјан«. Потакнут разговорима у Сарајеву и опширним извјештајем команданта 4. оружничке пуковније пуковника Павелича, Артуковић је 13. аугуста упутио проглас народу власеничког, сребреничког и рогатичког котара. Текст је сличан ономе којег смо већ навели.

Устаничке команде су реагирале и борбеним акцијама и писменим одговори-ма:

»... Не можемо прећи преко тога зашто су у масама повјешани и поубијани наши најистакнутији и виђенији љјуди. Зар смо могли преко тога прећи да се наши љјуди без икаквог суда и закона на најзверскији начин муче по тамницама, изводе из затвора и убијају. Међу осталим примерима наводимо пример 74 највиђенијих свештеника и сељјака мртве вуцају пси и крмци. Ако није тако, покажите нам гдје су ти љјуди. Питамо вас још ко је овластио најгори олош села и града да одводи мирне сељјаке са својих њјива и да их на звјерски начин по касарнама муче и убијају и њјихов иметак плијене и пљјачкају на најбестиднији начин, њјихове животе уцјењјују, а женску чељјад срамоте и силују, јесмо л' могли дозволити да ваше усташе и даљје по нашим богомољјама чине недјела и да забрањјују наше вјерске обреде и обичаје ... «

То у процесу није ни споменуто: Артуковићеви прогласи и одговори устаника. Порекао је да се у аугусту дуже задржао на путу, али је признао да је путовао из Мостара у Посушје:

- Један сат сам се задржао у Колобуку; посјетио сам родбину ...

Зна се поуздано да је одлазак у Мостар везан с организирањјем протуустаничких мјера. Но, није безначајно споменути да је тада у источној Херцеговини погинуо Мијо Бабић, један од најчувенијих усташа, Артуковићев ривал у талијанским усташким логорима. По многим индицијама убијен је с леђа. Никад није утврђено да је то убојство старог ривала наручио Андрија Артуковић. Али, ако и није организирао и наредио убојство Мије Бабица, сигурно је - то свједоци тврде - да је херцеговачким котарским предстојницима наредио да »чисте хрватски дом«. Кад је дошао у родни Клобук, послије »неких послова у Посушју«, прича се да га је њјегов двадесет година млађи брат Станко молио да из затвора пусти неке српске породице, нашто му је брат - којег ће Станко ипак доћи видјети у вијећници загребачког окружног суда 24. априла 1986. године - из магичних министарских висина срдито одговорио: »Ако то још једном споменеш, и сам ћеш се наћи међу њјима!« Нема података да би касније одлазио у Клобук, као што није одлазио ни претходне деценије, посебно не откако је био уселио у, за њј, дарежљјиви дом Марка Дошена и Дошенове кћери у Госпићу.

Министар унутрашњјих послова је у Босни и Херцеговини рјешавао »све саме маленкости«. Више се од њјега није могло сазнати. А нешто значајније није рекао ни у дијалогу с Гајским о доношењју расних законских одредби, којима је злочин успостављјен као основни систем такозване Независне Државе Хрватске. Рекао је да је »шеф државе« у разговору с њјим »изразио жељју« да се што прије »донесу адекватна рјешењја, да се тиме одтерети шефа државе, јер је он лично био јако заузет другим пословима«:

- Шеф државе је од мене тражио да се то ријеши у министарству унутрашњјих послова, и то у што краћем року.

- И ви сте то ријешили ?

- Ја мислим да су нацрти отприје постојали код шефа државе.

Судац Божидар Румењјак оптуженог упозорава на чињјеницу да службено гласило НДХ, »Народне новине«, уз све законске одредбе доносе потпис Андрије Артуковића. То је и код закона о заштити аријевске крви, о расној припадности, о заштити аријевске културе:

- Свуда пише: на приједлог министра унутрашњјих послова ...

- То да. Али то не значи да су то изричито моји приједлози. Идеје су потекле од шефа државе. Истина, тражио је мишљјењје моје маленкости, и као министра, и као бившег адвоката. А онда су надлежни стручњјаци радили нацрте и текстове закона.

- Какви стручњјаци?

- Све су то били поштени љјуди, фини љјуди, поштени адвокати у које сам имао повјерењја.

Послије друге паузе (10.57 до 11.34) поведен је разговор о оптуже-ном у иноземству прије рата. Врло се мало могло сазнати о њјему, Младену Лорковићу и дру Ивану Јелићу у Трећем Реицху. Да су били пријатељји, да су били интернирани, да су их све вријеме пратили агенти: три године су им, каже Артуковић, били за петама.

Да је у Југославији кнез Павле нашао начина да на власти задржи

фашистоидног Милана Стојадиновића, усташе никад не би постали функција њјемачког интереса. Што се Југославија, усмјеравана међународно од Стојадиновића, више приближавала Осовини, спремна по тој влади да се у Осовину и укљјучи, то је усташама у Трећем Реицху било теже. Главне усташке личности у Њјемачкој су 1937. године и праћене и хапшене, али не да би их се задржало у затвору, него да их се на неки начин укљјучи у њјемачку обавјештајну службу. Андрија Артуковић је у њјемачкој полицији 16. фебруара 1937. изјавио да намјерава отпутовати »у Америку своме брату Ивану Артуковићу, настањјеном у Лос Ангелесу, Цалифорниа ав 6203 и да тамо стално останем«. Тада је устврдио да није члан усташког покрета, али је знао да је »усташки покрет организација која, служећи се легалним и илегалним средствима, настоји изборити самосталност Хрвата« и изјавио је да »усташки покрет за постигнуће својих циљјева искоришћава сва средства, па да наравно неће устукнути ни пред терором«. У другој изјави више је говорио о своме кретањју, од бијега с Марком Дошеном, преко дужег задржавањја у Венецији, до одласка у Беч »поткрај 1933. године«. Не спомињје путовањја по Мађарској. Тврдио је да је »из Беча отишао у Лондон и тамо живио све до 20. X 1934, кад је био протјеран из Енглеске на темељју захтјева југославен-ске владе«. Порицао је блискије познанство с Павелићем; само један сусрет је признао: у Ријеци новембра 1932. године. По свој прилици у вријеме које у тој изјави у Гестапоу спомињје Артуковић дошло је до првог сусрета Ар туко вица с Павелићем у Ријеци.

Када је Артуковић стигао у Њјемачку, Хитлер је већ био овладао свим доменама живота и програма њјемачког народа. То је 1937. године. Артуковића су дочекали Мишко Гаврановић, главни таборник усташке организа-ције у Реицху (он је на свој начин контролирао све »торбаре« из Југославије у Реицху), Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стијепо Перић и Иван Јелић. Није им било лако 1937. године. Хитлеру се тада инфилтрација у Југославију чинила разборитијом преко Стојадиновића, него преко малобројне, у народу и непознате и неугледне терористичке усташке организације. У једном извјештају југославенске полиције о усташама у Њјемачкој 1937. године за Артуковића је казано како је многе увјеравао да се, послије одласка у другу емиграцију, више неће бавити политиком. Али није одолио: њјеговом самољјубивом карак-теру мало је требало, па да га блиски му пријатељј Младен Лорковић наговори да се поново активира у усташком покрету.

Године 1938. Гестапо је, зближивши се још више са Стојадиновићем, готово потпуно онемогућио усташе у Трећем Реицху. Младен Лорковић је тада из Њјемачке отишао у Мађарску, а Артуковић у Француску. Обојица ће се вратити у Њјемачку тек послије смјене владе у Југославији, а послије 27. марта 1941. њјихова ће вриједност нарасти до неслутивих висина.

Тко зна какве су мисли обузимале Артуковића док га у судници загребачког Окружног суда испитују о давним данима у Хитлеровој Њјемач-кој и о онима с којима се онда дружио. Можда је имао на уму своју изјаву пред Гестапоом 1937, кад је на питањје да јесу ли Лорковић и Јелић били усташе одговорио:

- Но, но!

- А ви?

- Молим, господине предсједниче?

- Јесте ли ви били усташа?

- Но!

- Јесте ли положили усташку заклетву ?

- Но! - овога је пута одговор оштар и малко љјут: шта му досађују с истим питањјем!

- А могли сте бити у усташкој влади и неположивши заклетву ?

- Нисам положио усташку заклетву! - Та је заклетва унесена као точка 11. Устава усташке хрватске револуционарне организације: »Заклињјем се Богом свемогућим и свиме што ми је свето... да ћу се у усташким редовима борити за извојевањје самосталне државе Хрватске и све учинити што ми Поглавник наложи... Ако се огријешим о ову присегу... има ме по усташким прописима стићи казна смрти... «

Није остало јасно што је Артуковићу требало да пориче свакоме знану чињјеницу. Али мало касније и њјему самом ће бити јасно да је претјерао, па ће порећи претходну изјаву. То је услиједило послије дијалога о режимима у Трећем Реицху и Муссолинијеву империју: рекао је да је нацизам био у Њјемачкој, а фашизам у Италији. Разлике?

Мало размишљја, а онда одрешито каже:

- Фашизам је био блажи облик диктатуре. Њјемачка дисциплина је чвршћа. Нацизам је чвршћи.

- Је ли усташки режим био диктатура ?

- Точно, једна врста диктатуре.

- А Павелић, је ли био диктатор?

- Зна се да је био.

Тада се Гајски разговорљјивом Артуковићу, који се замјетно узбудио говорећи о нацистичкој, фашистичкој, и усташкој диктатури, обратио већ питаним: 'да ли је оптужени припадао усташком покрету ?

- Јесам. Припадао сам усташком покрету.

- Јест ли били заклети усташа ?

- Јесам. То се зна!

Пажљјив и савјестан, као какав савјесни учо, без трунке цинизма у гласу и начину, без жаоке у питањју, с много срачунате пажњје, Гајски упозорава оптуженог на претходно порицањје припадништва усташком покрету и непола-гањју усташке заклетве. Артуковић, силно и наметљјиво ташт, и овог пута уочљјиво оптерећен мишљју на то какав ће дојам оставити, јасно каже:

- Положио сам заклетву!

Милко Гајски закљјучује расправу. Док он још диктира своје рјешењје, устаје, с елементима примјетне нервозе у кретњјама и гласу, бранилац оптуженог Жељјко Олујић. Протестира и тражи да се унесе у записник како је Артуковић сугестивна особа и како га треба с више опреза према тој њјеговој сугестибилности испитивати. Овога пута браниоци не инзистирају на оптуженикевој неприсебности: Олујић ће збир приговора издиктирати у записник:

• окривљјеном није омогућено несметано изношењје особне обране, већ му је предсједник вијећа одмах почео постављјати питањја, (Обрана је,

свјесно или не, превидјела Артуковићев став у вези с обраном: бранит ће се овисно о питањјима!)

• предсједник вијећа у записник констатира само неке од Артуковиће-вих честих одговора »не знам«, »немам појма«, »не сјећам се«, »нисам разумио питањје«;

• окривљјени углавном одговара једносложним реченицама, а у запи-сник се уносе кохерентне, сложене и цијеле реченице...

• Бранитељји не би имали оваквих приговора, кад би магнетофонска снимка била саставни дио процесног списа - објашњјава Олујић, а Гајски у

записник диктира да се »примједбе узимају на знањје за даљјни ток поступка«. СРИЈЕДА А магнетофонску врпцу, мада је читав процес магнетофонски сниман, неће ' унијети у судски спис. \6* Хпрлла

Послије доста жустре интервенције обране (говорила су сва три браниоца, и опет остављјајући дојам како им је више стало до дојма о себи, него до суштинске помоћи окривљјеном: инзистирањје на магнетофонској врпци, што је одбијено), наставак расправе је омогућила изјава доцента др. Карле Поспишил Завршки, која је устврдила да ни данас у тјелесном и психичком здрављју оптуженог Артуковића »нема квалитетних промјена које би га спријечиле да судјелује у наставку суђењја.«

Предсједник вијећа Милко Гајски више није имао питањја у вези с првом точком оптужнице, у којој је тужба констатирала - наводећи три споменута конкретна случаја - како је Артуковић, »кршећи правила међународног права за вријеме рата и окупације, наредио да се цивилно становништво убија, мучи, да се нечовјечно поступа према њјему, да му се наносе велике патњје и повреде тјелесног интегритета и здрављја, да се примјењјују мјере застрашивањја и терора, примјењјује колективно кажњјавањје, протузаконито одвођењје у концентрационе логоре и друга протузаконита затварањја, да се пљјачка имовина становништва«.

У сриједу ујутро око 8.45 сати почело је испитивањје о томе како је једном од многих наредби Артуковић прекршио правила међународног права наредивши да се ратни заробљјеници муче и убијају, чиме је - како је то речено у оптужници »Неутврђеног дана почетком 1943. године, налазећи се у пратњји Анте Павелича у близини дворца код Самобора, у намјери да се на свиреп начин убију заробљјени партизани, издао налог да се више стотина партизана заробљјених на подручју Жумберка побије, а што је учињјено на начин, да су заробљјеници стјерани на једну ливаду и ту побијени митраљјеским рафалима и прегажени тенковима.

Прочитавши те наводе из точке 2. оптужнице Окружног јавног тужилаштва, предсједник кривичног вијећа Милко Гајски је хтио бити сигуран:

- Оптужени Артуковићу, чујете ли ме добро?

- Чујем, господине предсједниче.

- Јесте ли разумјели ову точку оптужбе ?

- Јесам. То је најпростија лаж - повисује глас и јаросно напуклим гласом понављја: - Најпростија лаж! Ја сам тамо судјеловао колико и ви који ме данас испитујете.

- Имате ли у вези с овим још нешто рећи ?

- Ништа. Само да је то лаж.

Затим Гајски, као и обично у току досадашњјег испитивањја лишен потребе да оптуженог унакрсно испитује, што, по свој прилици, препушта

тужиоцима, упозорава оптуженог да ће га испитивати - колико је то неопходно - о неким радњјама, личностима и релацијама да би се створила потпунија слика о личности оптуженог. Прво од тих питањја односило се на Анту Павелића: кад га је упознао?

- У Судбеном столу у Загребу. Павелић је тада био адвокат, а ја приправник код др Милоша Хајдића у Илици, чини ми се у кући број 14... Послије годину дана што сам био конципијент, упознао сам Павелића. Први пут је то био спонтан разговор на степеништу Судбеног стола. Послије се знало догађати да се ту чешће сусрећемо.

- О чему сте разговарали ?

- Имали смо заједничке пријатељје, породицу Шојат. Допуштам да смо

0 њјима разговарали.

- Је ли Павелић био политички активан у то вријеме ?

- Био је шеф Странке права. То сам знао, али ја се тада нисам бавио политиком и нисам био члан никоје политичке странке.

Прекинувши за трен испитивањје, Гајски је дактилографкињји издиктирао ток дотадашњјег дијалога. Кад је наводио мјесто првог сусрета Павелића и окривљјеног Артуковића, рекао је »у Столу седморице«. Опет се показало како Артуковић крајњје помно прати све што се збива и говори. Одмах интервенира:

- Не, господине предсједниче, у Столу седморице, него у Судбеном

столу!

- Јесте ли остали у контакту с Павелићем кад сте почели радити у Госпићу ?

- Не. Посветио сам се адвокатури... - опширно, с мноштвом детаљја без икаквог значаја за негову политичку, па и опћу биографију, износи како је преузео канцеларију госпићког адвоката Миле Мишкулина, памти како га је Мишкулин хтио надмудрити тражећи велике паре низашто, описује разграњјавањје посла: - Позвао сам у Госпић др Думанџжића, који је био конципијент у Карловцу. Он је из мог села, из Клобука... - При томе, Артуковић ништа не говори, и није питан, о томе да је др Думанџжић заједно с њјим организирао госпићки усташлук, да је касније, крајем тридесетих година, с Милом Будаком

1 Мирком Пуком издавао франковачко-усташки лист »Хрватски народ«, да је 5. априла 1941. с Кватерником и групом усташа писао Нијемцима тражећи да уђу у Југославију...

- Дакле, канцеларију сте водили заједно ви и Думанџжић ?

- Ја сам имао склоности и према кривичном и према грађанском праву. Али све нисам стизао. Думанџжић је преузимао цивилне, грађанске случајеве, а ја више кривичне.

- Све то вријеме, значи, Павелића нисте виђали?

- Не. Тек послије госпићког устанка - он тако назива оружани напад 1932. године на жандармерсијску станицу у Брушанима село испод Велебита, шест-седам километара западно од Госпића. Павелић је у то вријеме у емиграцији; Југославију је илегално напустио тринаестог дана диктатуре краљја Александра, 20. јануара 1929. године. Артуковић не говори истину кад пориче одржавањје везе с Павелићем у вријеме госпићких година. Припадао је

Павелићевој организацији још на студију, а у Госпићу је франковачку, павелићев-ску активност појачао.

Госпићки гимназијалац, већ онда члан илегалне Комунистичке Партије, Јаков Блажевић, у својим мемоарима говори како је Артуковић, стигавши с Јозом Думанџжићем у Госпић, који је »био центар у којем се налазила главнина политичких снага усташа«, одмах по доласку »изазвао доста интереса у разним госпићким срединама« и да је »одмах унио жестину политичке поларизације, као прави ђак поповске клерофашистичке школе«, да је био »необично живог темперамента, релативно добре наобразбе коју је добио код попова«. За Думанџжића, који је био »добар јурист и адвокат«, Блажевић каже да »се иза Артуковића није видио«, односно да је био »њјегов антипод; тих, миран«. Артуковић спомињје »устанак у Госпићу« као да је до њјега дошло божјом милошћу, одједном, деус еx мацхина. Нити је питан, нити спомињје припреме жестоких госпићких усташа (» На малом простору нагомилао се врло велик потенцијал тих хрватских фашиста«, пише Јаков Блажевић.)

Има још једно питањје у вези с Госпићем: Артуковићева женидба. Зна се да се оженио Аустријанком за вријеме рата, тада већ у зрелим годинама. Син њјегов тврди да му је отац говорио да се »у младости заклео да се неће оженити док Хрватска не буде независна«. А Блажевић пише да се Артуковић у госпићкој средини »врло брзо снашао« и да је »оженио стару фрајлу, готово већ отписану за удају, кћерку угледног али пропалог трговца Марка Дошена, заступника хрватског Сабора, а за НДХ поглавниковог доглавника«. У Госпићу је на све стране ширио усташки утјецај: и у судници, и у адвокатској канцеларији, и у биртијама: Блажевић пише: нарочито у биртијама; Артуковић је »с ђацима, студентаријом жељјном каване, жељјном биртије, жељјном живота гдје се мало иживљјава, знао да сједи као грађанин с грађанином, да попије вино, да слуша глазбу, циганску или сличну, коју су пјевале познате и непознате Персе. Кад су те Персе пјевале, Артуковић је давао паре, све је трештало гдје је он долазио. Дао би и по 1000 динара за ту студентарију. То је износило 100 боца вина. На тај начин би привлачио момке и цуре... «

Дјеловао је и у спорту. Предсједник је националистичког ногометног клуба »Викторија«.

Главни носиоци усташког покрета у Госпићу су били Андрија Артуковић, Јозо Думанџжић и стари Марко Дошен, те петорица браће Фрковић из села Лички Нови. »На малом простору нагомилао се врло велики потенцијал тих хрватских фашиста.« Нема сумњје, везе с Павелићем су константне. Усташки материјал долази илегалним путевима из Задра, који је у оно вријеме у саставу Муссолинијева империја. Нигдје у земљји усташки покрет почетком тридесетих година није организиран као у Госпићу. Чак су именовани и таборници и логорници. Много година касније о разлозима тако силовита продора усташлука у Госпић писао је Јаков Блажевић:

»Националне, вјерске и друге супротности, на којима је Аустро -Угарска градила своју политику, у старој Југославији заоштриле су се до пароксизма ексклузивношћу власти великосрпске буржоазије. Само да споме-нем како је у оно вријеме у читавој Лици, па и у Госпићу, био распуштен и забрањјен 'Хрватски сокол', а њјегова имовина и просторије предане 'Југосла-

венском соколу' који је у ствари био профашистичка великосрпска организација. Забрањјивана је и запечаћена 'Хрватска читаоница', а у школе су све више долазили режимски љјуди, који су ђачким друштвима настојали наметнути режимски карактер... Средства у тој борби нису се бирала.«

За »ослободилачку« борбу госпићких усташа оружје је стигло из Италије, углавном из Задра, а мањје из Ријеке. С посљједњјом пошиљјком оружја, из Задра је илегално границу прешло и пет до зуба наоружаних усташа, који су се најприје склонили на падинама Велебита у Луковом Шугарју код Леополда Шуперине Полде, који је био надалеко познат као кријумчар, а Павелић га је 1931. поставио - преко Артуковића - за будућег логорника смиљјанске опћине. Напад на жандармеријску станицу је изведен десетак дана послије доласка усташке петорке из Задра, ноћу 6. и 7. септембра 1932. године. У жандармеријској станици су били каплар Илија Пе тро виц и жандарм Милован Радошевић. Експлозија подметнуте бомбе је обојицу жандарма узбунила. Отворили су жестоку паљјбу, а усташе су се разбјежале. Напад на жандармериј-ску станицу је требао бити - тако је барем Артуковић објаснио судионицима -сигнал за опћи устанак. Најављјена је пуна помоћ фашистичке Италије. Али ни Италија, ни Артуковић нису мислили што су говорили. Било је битно изазвати пажњју Европе. А тко ће погинути, није важно. Сам Артуковић, рачунајући само на пропагандни ефект устанка, прије напада на жандармеријску станицу је побјегао преко границе заједно с осамдесетогодишњјим Марком Дошеном, код којег је становао као зет, регистриран или не регистриран, није важно.

Павелићев »Усташа« је у децембру 1932. године писао о оном што Артуковић назива »устанком у Госпићу«:

»Приликом усташког напада на жандармеријску станицу у Брушанима, показали су усташе особиту храброст, спрему и хладнокрвност. Тај јуначки чин, у вези с осталим држањјем усташа за вријеме акције у Лици, а посебно у вези с храбрим држањјем у отвореној борби, заслужио је и посебно признањје. И с обзиром на то, усташки Главни стан, по заповиједи Поглавника, извршио је наредбу о одликовањјима, којима су одликовани Сребрном колајном за храброст усташки таборници Иван Девчић, Анте Пејковић, Јаков Рукавина, Петар Шарлија и Рафаел Бобан. И усташа Миле Марешић, Б. В. Нински, Јуре Девчић, најзад, Матилда Девчић за храброст свога сина Стјепана Девчића, погинулог у битци код Јадовна ... «

Неки од франковаца - националиста, који ће се послије брушанске афере наћи у лепоглавској и сремскомитровичкој казнионици, дружећи се с робијашима комунистима, открит ће да пут до ољјуђеног друштва, до истинске слободе води путоказом комуниста, не преко шовинистичке несношљјивости, него преко братства и јединства. Андрија Артуковић ће све вријеме живота остати далеко од такве спознаје.

Но, вратимо се Артуковићевом исказу пред кривичним вијећем Окруж-ног суда у Загребу, око девете уре 16. априла 1986. године, педесет и четири године послије догађаја којег је описивао:

- Са старим Марком Дошеном,.старином у осамдесетој, прешао сам у Италију. Павелића сам срео у Венецији.

Сувишно је доказивати да су се срели у Ријеци. Друго суд жели утврдити:

- Да ли вам је Павелић дао неку дужност ?

Артуковић се говорљјиво, колико је то могуће доста оронулом осамде-сетседмогодишњјаку, распричао о »усташкој организацији која тада постоји у Европи«. Анте Павелић је био шеф:

- Мени је дао задужењје да прегледам усташке логоре у Италији. Ја му кажем: да их најприје прегледам, па да онда одлучим. Прегледам логоре и онда преузмем контролу над логорима у којима су живјели Хрвати из усташког покрета. У свакоме од тих логора било је 15 до 20 особа. Ја сам контролирао

њјихову дисциплину...

Први је логор у Италији основао Павелић 16 мјесеци прије Артуковићевог

доласка у Италију, преко Задра и Ријеке. Тај логор је био у планинском селу Бовегно. У истој покрајини (Бресциа) био је и Главни усташки стан и усташка штампарија у којој је Павелић штампао свог »Усташу«. Талијанска влада је тек уочи Артуковићевог доласка у покрајину Бресциу одобрила усташама да »оснују једно војнички организирано језгро. Будући да је у логору било мало усташа, мањје од 30, договорено је да их посебни агенти врбују међу хрватским радницима у Белгији, Њјемачкој и Француској. С таквим задатком Европу ће обиграти 1933. и 1934. године и Андрија Артуковић. У логору у Бовегну били су прикупљјени и учесници брушанског »устанка«. Командант логора је био Имоћанин Мишко Бабић Гиовани, по свједочењју Анте Мошкова »особа највећег повјерењја Анте Павелића«. Али кад је у Италију дошао Артуковић, Павелић му је, уза све повјерењја које је имао према Бабицу, повјерио команду над логором. Због тога је, тврдио је с много разлога и увјерљјивих података Анте Мошков, дошло до диобе међу усташама у Бовегну. Повријеђен, Бабић је тврдио како частохлепни и славохлепни Артуко-вић »жели задобити за себе љјуде како би их касније имао уза се и могао преузети водећу улогу, избацивши из седла Павелића«. Но, ни у једној прилици се није показало да би Артуковић ишао на подривавањје Павелићевог угледа међу усташама, што је, нема сумњје, Павелић знао и цијенио. У »Одредби бр. Г. 4/32« Павелић је 26. новембра 1932. године, непуна три мјесеца послије Артуковићевог бијега из земљје, бившег адвоката из Клобука именовао -називајући га »поглавним побочником у Главном Усташком Стану« - за управног и надзорног заповједника у Италији.

Све то није утврђивано у процесу Артуковићу. Суд је само желио знати:

- Јесу ли те, како рекосте, особе биле наоружане?

- Оружје нису имали, а униформа им је била нешто између онога што су носили финанци и жандармеријске униформе. Рекао бих нека чудна униформа -а није рекао да је сам Анте Павелић у јуну 1932. одредио каква треба бити усташка униформа: »Одора је кроја и боје која највише одговара револуционар-ној сврси те приликама, под којима ће усташе у коначном обрачуну са непријатељјем наступати. На капи налази се сприједа (горе) знак у облику слова У, у коме је изнутра горућа бомба. Опрема за ношењје оружја, бомбе и ионога убојитог материјала од добре је коже и тако удешена да усташа може лахко на себи понијети све потребно: оружје и муницију, те храну. У одлучном часу главни ће усташки стан усташке редове с одором и опскрбом обскрбити.«

- Колико сте дуго контролирали те логоре?

- Остали смо у Италији око три мјесеца. Тако, између два и три мјесеца... - заправо, остао је у Италији дуже, чини се све до друге половице 1933. године. У марту 1933. био је један од организатора сеобе усташких логора из провинције Бресциа у провинцију Парми, у опћину Борговал ди Таро. Обавјештавајући о тој сеоби, Главни усташки стан је 23. марта 1933. одредио да тискара »Усташе« и даљје остане у Бресцији, гдје »имаду остати таборник Хасан Хускић, таборник (Љјубо) Кремзир, Ст. Томљјановић, складиштар Марко Оштрић те на опоравку се налазећи таборник (Јаков) Рукавина«. Такођер је наређено: »Све оружје и стрељјиво, које се налази у тискарском логору, има се уручити п. п. Буковачком осим онога, које служи за личну употребу заповједника г. дра Артуковића и таборника Рукавине«.

О томе Артуковић ни ријеч не каже. Сјећа се, вели, да је из Италије отпутовао у Беч. Није утврђивано зашто је путовао у Беч:

- Ту сам остао око два мјесеца. Потом идем у Мађарску, у Будимпешту, и ту сам остао тако око три до четири мјесеца. Онда путујем у Берлин...

- У Мађарској, јесте ли обишли логоре усташа?

- Но!

- Јесте ли у Мађарској обишли логоре усташа ?

- Био је један на граници према Хрватској, али ја тамо нисам одлазио. О томе сам само разговарао с Нарцисом Јесзенсзквм. Он је био тамо у логору... - Тај Јесзенсзкв зван Хербст био је у усташким логорима у Италији »војни заповједник«. Артуковић га је затекао у логору Бовогно. У децембру 1933. године »заповједник усташких покретних сила у П. ИИ и ИИИ О 3. четник Н. Јесзенсзкв« по »одредби бр. Г 12/33« Анте Павелића додијељјен је Главном усташком стану »за војностручног извјеститељја и надзорника војнои-зобразбене усташке службе«.

Артуковић није испитиван ни о Јанка Пусти, гдје је био велики усташки логор у Мађарској, ни о главном војном стручњјаку у усташком табору Јесзенс-зкyом, него: боравак у Берлину, односно: што је радио у Њјемачкој:

- Најприје сам био у Берлину. Па сам обилазио наше раднике. То су били наши мали трговци, торбари. А онда сам се вратио у Италију. Састао сам се с неким трговцима из Далмације. Да, и с Дидом Кватерником у Милану.

- А с Павелићем?

- С Павелићем но! Него само с Дидом...

- С каквим циљјем?

- Ништа, ето тако. Разговарали смо о ситуацији, о томе што се говори, о томе какви су извјештаји о нашим љјудима у Европи.

- Да ли се Кватерник с вама срео по задатку Павелића ?

- Допуштам могућност.

- И куд одлазите из Италије? Ово: да ли путујете по налогу Анте Павелића или самоиницијативно ?

- Путујем самоиницијативно. Отишао сам у Лондон, Енглеска. И ту сам први пут хапшен, у Енглеској. Одвели су ме на редарство у Лондону. Стан су ми добро претресли, собу у којој сам живио. На редарству сам задржан 11 сати, а потом су ме предали Французима. У паришкој полицији остао сам 24

сата. Предали су ме суду, па сам био у судском затвору три мјесеца. Одатле су ме пребацили у Тоулон, гдје сам ослао 24 сата, а затим су ме предали београдском редарству и укрцали на један мањји југославенски брод који је

био усидрен у луци...

Ни једном ријечи није споменут разлог хапшењја Андрије Артуковића у Лондону, провођењје у Париз и Тоулон, екстрадиција Краљјевини Југославији. Краљјевско југославенски полицијски службеник задужен за надзор над усташа-ма, Владета Милице виц је у големом досијеу о атентату на Александра Карађорђевића оставио и овај запис стар нешто више од пола стољјећа:

»Др Артуковић тврди да је био у опозицији после 1929. године јер му се диктатура није допадала као режим, па је после личке буне побегао (побегао је уистину шест дана прије 'буне'!) заједно са Дошеном Марком у Задар. Он настаје да се брани да је имао активног учешћа у буни али зато Стјепан Перић на саслушањју каже да је овај био један од главних у овом упаду »Усташа«. Артуковић прича да је био пуштен од италијанских власти да се слободно креће на њјиховој територији и они су затим отишли на Ријеку, па затим преко Сервација Вјекослава дошли у везу са Др. Павелићем. Са Павелићем су се састали у Венецији, септембра 1932. године у хотелу »Национал«, мисли... Затим је прешао у Бресцију и одатле у Милано, где је становао Виа Пастер 12. Перић пак на своме саслушањју прецизира да је Др Артуковић управљјао једним мањјини логором Павелићевих љјуди, или бољје рећи једном кућом, па је оптужен да је проневерио дати му новац, што га је доста удаљјило од Др Павелића. О овоме Артуковић није говорио. Вероватно после овог ресио је да иде за Беч, како он каже, да проучава библиотеке и прикупљја потребан материјал за хрватску хисторију. Артуковић признаје да се једном приликом видио у Бресцији са Перчевићем када је овај дошао са Др Павелићем, па је преко овога добио мађарски пасош на име Др Давид Арнаут, рез. официр, рођен на Ријеци, а не како се мисли у Бечу да је имао талијански... Са овим пасошем дошао је у Беч и узео стан Линке Винцајле 40. Он мисли да је то било крајем октобра 1933. У Бечу је мало остао па је отишао код Марка Дошена, који се тада некако повратио из Бугарске и оболио од рака у цревима. Он је био у Пешти и неговао дуже времена Дошена. Признаје да л е био на суђењју Премцу у Капосвару (подметао је паклене стројеве) заједно са Ивицом Франком и Јурајем Францетићем... Што се Беча тиче он тврди да га је са неким студентом Хрватом Вилмеш упознао Перце виц, Коданић или Вилим Печникар... После повратка из Пеште био је ухапшен и тек је чуо у затвору да је Печникар у ствари Владимир Сингер (то су два лица) и да је код њјега становао Еуген Кватерник, кога је знао, те кад је код овог нађено оружје и експлозив, те и стрихнин, Артуковић тврди да је од њјега нађен само пасош и један револвер, те да је кажњјен због лажне пријаве на 48 сати затвора а због ношењја оружја на 6 дана затвора. Он каже да су аустријске власти лако одбиле тражењје екстрадиције јер су виделе да смо ми на журбу и без великих доказа доставили тражењје.« Милићевић је из Артуковићевог пасоша видио »да је Артуковић 25. марта преко Брукнсдорфа ушао у Аустрију, када је ухапшен, а изишао 20. маја, када је протеран за Мађарску... О својој мисији у Бечу Артуковић не жели говорити, тј. заварава с тобожњјим учењјем језика и посјећивањјем

библиотека... Протјеран из Беча, отишао је у Будимпешту где је провео неко време и непрестано био у друштву Гасе Баленовића, мађарског мајора, Марка Дошена, Ивице Франка, пуковника Петричевића, Вј. Сервација... Послије је одлучио да путује у Италију и у ту сврху је добио мађарски пасош на ново, измишљјено име, да би лакше прешао преко аустријског државног територија, док је за Италију опет употребљјавао свој пријашњји пасош. Стигао је у Италију на почетку септембра, а у Милану се састао с Павелићем и с њјим провео два-три сата у разговору у кавани на Пиазза дел Дуомо. Разговарали су »само« о Артуковићевом путу у Лондон и њјеговим даљјњјим »студијама«: о разгледа-вањју Бритисх Мусеума и што све треба видјети! Али Артуковић је имао задатак да посјети неке Енглезе и да покуша оданле ширити пропаганду. Артуковић је додао да је у Пешти видио капетана Емила Лаховског, који је био инструктор емиграната, али тврди да није никада ишао на пустаре, те да и не зна где се емигранти сада налазе... Питан како се срео с Др Павелићем, рекао је да је ове састанке уредио Дурић Паоло, Виа Бамбаја 4 или 6. Ту адресу већ и ми имамо са повјерљјиве стране... На питањје да ли зна капетана Јасенског (Нарцис Јесзенсзкв) одговорио је да га зна и да га је виђао у Пешти јануара 1934. године... Артуковић тврди да је у Лондону стално боравио од 15. септембра до 18. октобра 1934. Он одбија да је узимао учешћа, па чак да је знао о атентату на Њј. В. Краљја. Он наглашава да би се радо вратио после једне амнестије, јер му је емиграција досадила.«

Има много у варијантама исказиваних очитовањја Андрије Артуковића. Много је причао пред полицијом. У једној од тих изјава има чак тврдњја: »Сретан сам што ће Анте Павелић одговарати пред вашим судом!« Но, никад се не зна кад Артуковић говори што мисли. Нема сумњје: и Енглези и Французи су много вољје за изручењјем показали 1934. и 1935. године. Послије кратког затвора у Лондону, три мјесеца је био у затвору »Ла Санте« у Паризу, а средином јануара је у затвору београдског Суда за заштиту државе. Кажу да је говорио више него што је питан, и тврде да је полиција била захвална: на Суду за заштиту државе, тамо гдје се комунистима »даривало« и по неколико година робије већ и стога што би рекли неку комунистичку паролу, усташа Андрија Артуковић, организатор оружаног препада на брушанску жандармеријску станицу, судионик у организацији неколико бомбашких акција у Југославији, ослобођен је »у недостатку доказа«.

О свему томе Артуковић сад не говори, мада се не би могло порећи значењје тога путовањја до организације злочина, којем је суђено. У једној реченици казано је све што се догодило од краја 1934. до другог Артуковиће-вог бијега у емиграцију, маја 1934, кад није успио да се дуже од мјесец дана скраси код давно оцвале кћери будућег усташког предсједника Сабора, пропалог трговца Марка Дошена. У другој реченици је сажет сав онај динамични, по многочему несвакидашњји, у неким димензијама још сасвим непојашњјени живот у Њјемачкој гдје се »дружио с др Младеном Лорковићем, др Иваном Јелићем, који су били присташе усташког покрета«. Тад, и пола сата касније, послије прве паузе (од 9.30 до 10) оптужени је с много вољје исказивао нека своја сјећањја, а онда би, затечен питањјем о нечем што би просудио као елемент оптужбе, само простењјао:

- Не сјећам се! Повремено би отишао корак даљје:

- Допуштам такву могућност. - А онда је, кад почињје друга рунда дијалога, у 10 сати, одједном показао запрепашћујућу заборавност. Он је могао дуго и детаљјно да прича о хапшењју у Лондону, или о тоулушкој луци, гдје га је краљјевскојугославенска полиција преузела од фрнцауске полиције, али није могао да се сјети дана проглашењја »државе« за коју се чак и у овој судници покушао борити доказујући њјену божанску мисију. Гајски га је, наиме, неколико минута послије 10 сати питао памти ли вријеме настајањја тзв. Независне Државе Хрватске. А Артуковић се понаша као да размишљја, у два наврата заусти да каже, па одустане, а онда бубне:

- Мислим да је проглашена 10. новембра!

- Ви сте се тада вратили из Берлина?

- Дошао сам послије проглашењја Независне Државе Хрватске. Укљју-чен сам у водство хрватске државе. Био сам и министар унутрашњјих послова, и министар правосуђа и богоштовљја, и прабиљјежник. Вратио сам се прије Анте Павелића. Он је дошао касније, мислим петнаест или двадесет дана послије проглашењје Независне Државе Хрватске. Дочекао сам га с осталим мини-стрима у Карловцу, докуд су га допратили Талијани.

- А тко је вас допратио ?

- Не разумијем.

- Како сте ви допутовали из Берлина у Загреб ?

- Авионом... Мислим, цивилним авионом, њјемачким цивилним авио-

ном.

- Није било пратњје ?

- Мислим да је у авиону био један њјемачки часник. Треба ту рећи неколико значајних, у процесу неутврђиваних чињјеница.

Најприје: о Артуковићу у Њјемачкој. Кад је постало јасно да су се југославенски народи 27. марта изјаснили против приступањја Тројном пакту, неовисно о томе што намјеравају владе, збачена или новоуспоставијена на челу са Симовићем и Мачеком, Нијемци су у Берлину повјерили Андрији Артуковићу и Бранку Бензону да организирају борбену антијугославенску пропаганду. Чак им је дана и радиостаница, која ће емитирати усташко! нацистичке програме јављјајући се под именом Радио-станица »Велебит«. Помогао је Бранку Бензону у писањју »меморандума«, који ће 31. марта бити предан Риббентропу. Писали су како је куцнуо час, да у трену расула Југославије (рат је тек требао почети) »подиже хрватски народ свој глас и моли Великоњјцрначки Реицх и њјегова вођу А. Хитлера да га помогну и подрже у циљју стварањја независне државе Хрватске«. По њјиховом плану »та би држава обухватала старе хрватске покрајине, и то Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину са Санџжаком (Нови Пазар) и Бачку (са Суботицом)«. У молби су се »присезали« да ће - не кажу: усташе, него - »хрватски народ иступати одлучно против слободног зидарства, Жидовства, међународног капитализма и комунизма«. Шестог дана рата, кад је већ Славко Кватерник проговорио на загребачкој »круговалној постаји« проглашавајући »круговал-но« Независну Државу Хрватску, Андрија Артуковић је у специјалном авиону

Wехрмацхта полетио из Берлина у Загреб, л прије лета се знало да му је у предстојећој влади намијењјено мјесто министра унутрашњјих послова.

Оног дана кад су Нијемци довезли Артуковића у Загреб, 11. маја, Талијани су Павелића довезли у Трст. Са 218 усташа (по др Кризману било их је 195) сутрадан је кренуо из Трста у Сушак. Дидо Кватерник је у колима сједио до Павелића. Касније ће писати: »Павелић се враћа након 12 година у Хрватску створену у њјеговом одсуству, па ипак читава њјегова скупина, која је 8 година била изван политичког и организаторског збивањја, живи у кривом увјерењју, да је она творац НДХ. Павелић то увјерењје чак потпомаже и појачава, и тиме ствара основу раздора између усташа емиграната и домовинских усташа, раздор за који мисли, да ће ојачати њјегов положај као владара.« Касно увече 13. маја Павелићева група је стигла у Карловац. У Дугој Реси Павелића су од Талијана преузели Нијемци. С Нијемцима је пред »поглавника«, којег су њјемачки генерали ословљјавали оним појмом којег ће употребљјавати у процесу Андруја Артуковић - »шеф државе« (Стаатсцхеф!), изишао и Славко Кватерник. »Стаатсцхеф« је био смјештен у кућу Анте Никшића, будућег великог жупана. Ту су га 14. маја посјетили Андрија Артуковић, Младен Лорковић и Јозо Думанџжић, који је управо био - као новоименовани градоначелник Загреба - објавио проглас о томе како је »Павелић ступио на свето хрватско тло« и како »уз поглавника долази њјегова славом овјенчана усташка војска«. Та »славом овјенчана« војска и њјен »поглавник« толико су се јуначили да су се - уза све талијанске и њјемачке снаге, које су им осигуравале повратак - плашили јавно ући у Загреб. Тек у ноћи 14. и 15. маја, заправо у предјутро 15. маја Павелић је ушао у банске дворе на Марковом тргу. Мијо Бзик, Павелићев хвалописац, жалит ће да »одушевљјено грађанство Загреба, које је кроз три дана неуморно по улицама чекало долазак поглавника и усташа, није нажалост, зог стицаја прилика, имало среће поздравити спаситељја«. С Кватерником, Артуковићем, Думанџжићем и Лорковићем Павлић се био сакрио иза старих зидина на Марковом тргу, да би ту потписао свој први указ по кпјем је Андрија Артуковић именован »повјереником за цјелокупну јавну сигурност и унутарњју управу у Независној Држави Хрватској«.

- У два наврата сте били министар унутрашњјих послова. Јесте ли били самостални у доношењју одлука?

- Јасно, био сам самосталан - овога пута поново је био у функцији своје силне и силовите таштине. Понаша се, док одговара, као да га вријеђа и сама помисао да он није био у доношењју министарских одлука самосталан. Овога пута потпуно превиђа све оне опасности што вребају из таква признањја.

- Доносећи самостално одлуке, каквим сте се назорима руководили ? Видим да сте претходно у више наврата изјавили да сте се руководили »моралним законима« и неким »мојим начелима«. О чему се ради?

То је био моменат да старачко лице оптуженог бљјесне. Заиста је био задовољјан приликом да устврди:

- Ја сам се држао моралних закона. Примјењјивао сам морална начела. А начела која сам ја потписивао као министар, та морална начела нису била противна усташким законима.

- Ако бисте нам мало објаснили каква су то ваша морална начела која се не противе усташким законима ?

- То су морални принципи по принципима католичке цркве.

- Има ли разлике између ваших моралних принципа, то јест између принципа усташког покрета и принципа католичке цркве ?

- Но!

Милко Гајски још једном жели да се увјери:

- То су, значи, иста увјерењја, исти принципи?

- Тако је, господине предсједниче.

- Јесте ли познавали некадашњјег надбискупа Степинца?

- Упознао сам га.

- Јесте ли с њјим имали везе ?

- Јесам.

- Какав је био однос између вас двојице ?

- Искрен однос. Однос пуног повјерењја. Изгледа да није био одмах добро примљјен од шефа државе. Долазио ја к мени, кад је нешто требао од шефа државе. Повјерио би то мени.

- Стото?

- Па било је разних писмених захтјева. Било је и друге кореспонденци-

је.

- И све је то доносио к вама. Зашто ?

- Ја бих то онда предао шефу државе.

- Зашто то сам Степинац није учинио ?

- То не знам.

- Та нисте ви, ваљјда, били курир између Степинца и Павелића - заиграо је Гајски на таштину оптуженог. Али Артуковић овога пута не одустаје од своје другоразредности:

- Могло би се рећи да сам био неке врсте курира између Павелића и Степинца.

Тренутак два шуте и предсједник вијећа и оптужени. Гајски очито исправно осјећа да ће оптужени продужити с изјавом. И то се заиста и догодило. Артуковић, овога пута у сложеним реченицама, објашњјава односе Степинца и Павелића, објашњјавајући при томе и своју улогу. Тврди да није знао садржај поште коју је од Степинца носио Павелићу, а затим говори о свом »увиду у кореспонденцију« из чега је, каже, стекао дојам да су односи Павелић -Степинац, обратно од оног што је њјему Степинац изјавио, били нормални. Затим говори о односима других бискупа према Степинцу и према Павелићу. Допушта, каже, могућност да су бискупи одлазили код Павелића предајући му различите захтјеве. А што се тиче њјега и Степинца, мада је претходно тврдио да су били врло блиски, чак у одређеним релацијама присни, одједном је ту

присност занијекао:

- Само сам једном као министар унутрашњјих послова позван на вечеру код Степинца - очито, овога пута је порицао интимност у релацијама министра и надбискупа, али мјесец дана раније, како је то у марту саопћено јавности, тврдио је да су он и надбискуп Степинац били »блиски, као браћа рођена«. То, у ствари, и није тема. Пресудно је за нас, мада не и за овај

процес, јер се суштински само односи на инкриминације из оптужнице, а не и формално, колико су »браћа рођена«, Андрија Артуковић и Алојзије Степинац били у функцији система успостављјеног као злочин. Сигурно је да су и један и други, баш као и један од бројних фратара из Степинчеве Свите, Иван Губерина, тврдили да је ендехазија »најјачи бедем средњје Европе против бољјшевизма« и да је »хрватски католицизам дужан за много што да буде захвалан Усташком покрету« тим прије »што се он својим радом ни својим начелима није нигдје огријешио о католичка начела.« Те у рату написане ријечи фра Губерине Артуковић је у два наврата поновио на суђењју. О Степинцу, као и о Артуковићу, све битно је одавно казано. Но, док с галерије, мало искоса, гледамо како сад престарјели »анђео зла« у остакљјеној кабини између двојице стражара жустро гестикулира славећи »светог човјека« Алојзија Степинца, пада нам на ум како је њјегова преузвишеност надбискуп загребачки и хрватски метрополит дан послије покољја сељјака у Гудовцу код Бјеловара, 28. априла 1941. године свој својој пастви и свеукупном клеру упутио инструктивну и заповједавну »окружницу«:

• устврдио је да су услиједили најзамашнији догађаји у животу хрватског народа«, и да су ти догађаји »народ наш донијели у сусрет давно сањјаном и жељјкованом идеалу«;

• клечао је пред богом што му је (и свим усташама) умогућио да угледа свјетло Божје«, тако да је »и у нашим жилама живљје заколала крв, да је и у нашим жилама живљје закуцало срце«: било је то с радости што је Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску, која уистину никад није била незави-сна, а још је мањје била држава, као што није била ни Хрватска ни хрватска;

• нитко, рекао је, нема право »замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос весељју и заносу«;

• обзнанио је да не говори »само као син хрватског народа, него још више као представник свете Цркве« и управо: »говорећи вам као представник Цркве и пастир душа молим вас и позивам, да свим силама настојите и ра, те око тога, да наша Хрватска буде Божја земљја... да народ хрватски буде народ Божји, одан Кристу и Цркви«;

• обраћајући се »часној браћи« затражио је недвосмислено: »Испуните дужност према младој Независној Држави Хрватској« и наредио »да се у недјељју 4. свибњја ч. г. (1941) одржи свечани Те Деум по свим жупним црквама, на који нека жупни уреди позову мјесне власти и вјерни народ«.

Ту »окружницу« Степинац је писао дан послије покољја у Гудовцу и дан послије првог сусрета с »поглавником«. О том сусрету свједочи сам Степинац, ево из њјеговог дневника од 27. априла 1941:

»...Надбискуп му је зажелио Божји благослов у раду. Поглавник је, кад је надбискуп свршио, одговорио да жели у свему ићи наруку католичкој цркви. Рекао је... да неће бити толерантан према српскоправославној цркви, јер то за њјега није црква него политичка организација... «

Тај »свети човјек« је наликовао свима онима које је, као нарави и акцију, одређивала »усташка присега«. Једна од кљјучних одредница те нарави био је антисрпски шовинизам. Није могао ни замислити помисао о истовјетности српског и хрватског народа, чак ни о братству с разликама (27. марта 1941.

пише: »Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божијим.«) а православљје је сматрао кљјучним непријатељјем (»Шизма«, то јест православљје, и то пише на дан београдског пуча, »је највеће проклетство Европе«).

У функцији усташа, ако не и заклет на нож и револвер, Степинац је - и то је податак из њјеговог дневника (тај дио је записивао церемонијар Цветан) -у поруци Ватикану »препоручио најтоплије, да до успоставе, односно призна-њја дефацто Државе Хрватске са стране Свете Столице дође што прије.

Степинчев »брат рођени«, Артуковић, четрдесет и пет година послије свих тих »окружница«, писама Ватикану, Те Деума за Павелића, који је изјавио »да жели у свему ићи наруку католичкој цркви«, треба да одговори:

- Јесте ли чули за прекрштавањје ? - предсједник вијећа, наиме, зна се, мисли на покрштавањје православаца у католике послије успостављјањја онога што је по берлинско-римским договорима названо Независном Државом Хрватском.

- Чуо сам, каже Артуковић. Док шути остављја дојам човјека који тражи прави израз. Диже обје руке, као да се спрема на молитву: - Настојало се да се покрштавањје проведе у границама могућности. Тако је одлучио шеф државе. Од њјега је у вези покрштавањја упућено писмо на жупне уреде.

- Кога је требало покрштавати?

- Оне који нису католичке вјере и који су изразили жељју да се покрсте. Писмо које је - по Артуковићу - у вези с покрштавањјем жупним

уредима упутио Анте Павелић, заправо су упутили (цитирамо цјеловит потпис): Министарство правосуђа и богоштовљја, др Мирко Пук Министарство унутрашњјих послова, др Артуковић Главни усташки стан, Лорковић

Државно равнатељјство за господарску понову, Чурић

Из одредби ове четворке биле су изузете велике жупе Крбава и Псат (Бихаћ) и Гора (Петрињја), гдје »велики жупани могу у договорима са усташким логорима и таборима издати сходне упуте за своје подручје према мјесним приликама«. Већ тад су, наиме, (30. априла 1941) за та подручја били планирани геноцидни маневри, и покољји и расељјавањја. Уз упутство гореспоме-нуте групе (Пук, Артуковић, Лорковић и Чурић) »свети човјек«, како за њј каже Артуковић, Алојзије је написао своје инструктивне налоге. Артуковић о томе није испитиван. Прешло се на другу тему:

- Сјећате ли се свога говора у Сабору? - Тај »Хрватски државни сабор«, успостављјен на континуитету старог загребачког Аустро-угарског Сабора, који није распуштен 1918. године, по налогу Анте Павелића је сазван 31. јануара 1942. година. На засједањје су позвани, како то пише у »Хрватском народу«:

»1. Живући хрватски народни заступници посљједњјег Хрватског сабора од године 1918. 2. Живући хрватски народни заступници изабрани на изборима 1938. године и оснивачи и доживотни чланови Главног одбора бивше Хрватске сељјачке странке. 3. Живући чланови Вијећа бивше Хрватске странке права изабрани 1919. 4. Доглавници, поглавни побочници и повјереници у Главном

усташком стану Хрватског усташког ослободилачког покрета. Два представ-ника њјемачке народне скупине.«

Такав Сабор, имао је 204 члана; били су, од позваних, пробрани сви они који су били »доказ и јамство, да су одани синови ...хрватске усташке народне државе«. Засједањје је започело 23. фебруара 1942. године. За предсједника је изабран одавно остарјели Марко Дошен, први Артуковићев пунац. У истражном поступку послије рата Славко Кватерник је изјавио да је сазивањје Сабора Павелићу »савјетовао нитко други него Касцхе«. За сабор-ском говорницом су се изредали многи, па и поглавни побочник усташког ослободилачког покрета, министар унутрашњјих послова, Андрија Артуковић.

- Сјећате ли се свог говора у Сабору, оптужени?

- Јасно да се сјећам - кликће стари поглавни побочник опет усрећен при помисли да би се у том сјећањју могли открити елементи неке величине. Каже: То је био мој једини говор. Кратак говор. Углавном, моје мишљјењје у погледу религиозних и моралних начела. Говор није био дужи од три минуте.

- Говорили сте, значи, само о моралним начелима?

- Тада се први пут у Сабору чула хрватска ријеч. Ја сам нагласио своје принципијелно становиште о моралним начелима.

- Јесте ли тада говорили о жидовском питањју ?

- Постоји таква могућност.

Десетак дана касније, кад процес већ уде у мај, у доказном поступку, оптуженом Артуковићу ће бити прочитан њјегов давнашњји говор у Сабору гдје се »први пут чула хрватска ријеч«. То је ватромет ријечи којима се исказује мржњја према Жидовима и комунистима чији је покрет »дијете жидовства«. Говор, као што и Артуковић памти, заиста није дуг, али је у њјему речено све оно што непосредно улази у ризницу геноцидних рјешењја. Гајски није од оних судаца којима би требало, неовисно о разлогу, да ликују питајући оптуженог: зар су то морална начела католичке цркве! Кад Божидар Румењјак прочита Артуковићев говор одржан у усташком сабору 25. фебруара 1942. године, Гајски ће само упитати:

- Имате ли, оптужени Артуковићу, нешто примјетити?

- Немам.

Но, вратимо се на 16. април 1986. године, кад је завршен дијалог о саборском говору о »религиозним и моралним начелима«, то јест о системима истребљјивањја Жидова. Тада је поведен разговор о Мили Будаку и Мирку Пуку. Миле Будак је био један од ступова усташког покрета, баш као и Пук, који је - као што то објављјује »Хрватски народ« 3. јуна 1941. године - својим говорима подстицао на прогоне и покољје Срба. Обојица су 1941. године, заједно с Артуковићем, тврдила: »Срба и Жидова нити може бити, нити ће их бити« За њјих двојицу, с поносом у гласу, Артуковић каже:

- Поштени љјуди, патриоти!

- А сјећате ли се Филипа Црвенковића? Био је то један од равнатељја РАВСИГУР а, послије Диде Кватерника и Љјудевита Зимперманна.

- Био је мој тајник. Добар човјек. - Тај добри човјек је безброј невиних послао у смрт, као што су то чинили и њјегови претходници а и они послије њјега, Милутин Јурчић и (посљједњји) Ерицх Лисак.

- А јесте ли знали Ерицха Лисака, Јосу Рукавину, Вјекослава Лубури-ћа, Љјубу Милоша, Виктора Томића... - набрајајући имена, Гајски сваки пут даде оптуженом прилику да се потсјети, да размисли. Овога пута се ни једном није чуло Артуковићево мукло »но«. Знао је споменуте, и знао је, каже, да су се држали њјегових моралних начела.

Друга пауза, од 10.30 до 11 сати.

Ули сати 16. априла оптуженог је почела испитивати Иванка Пинтар Гајер, окружни јавни тужилац. Њјена су питањја претходно написана, сложена су, с више потпитањја и тешко их је пратити. Па кад Артуковић одговори, повремено отварајући могућности за дијалог, Иванка Пинтар Гајер не налази увијек начина да упита оно што би потакло оптуженог да настави исказ, да се што више открива, да се барем унеколико приближи истини о себи. Јавни тужилац је почела испитивањје подсјећањјем на члан 11. »усташких начела«. То је - она то чита - онај чувени пропис по којему нитко не може одлучивати о судбини хрватског народа тко »по коријенима у крви није члан хрватског народа«.

Артуковић се не сјећа првог става »усташких начела«.

- Које нације и које вјере су сачињјавале становништво такозване Независне Државе Хрватске ?

- Били су то народи католичке, православне, жидовске и турске вјере.

- Који су били поводи да се забрани ћирилица ?

- О томе је било разговора меду министрима.

- Нисте ли ви потписали уредбу о забрани ћирилице ?

- Допуштам могућност да сам ја потписао проведбену наредбу. Уз Павелићеву »Законску одредбу о забрани ћирилице«, која је објело-

дањјена 25. априла 1941, објављјена је и »Проведбена наредба о забрани ћирилице«, коју је потписао Андрија Артуковић. Први параграф:

»Забрањјена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословањје свих државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њјима сличне књјиге и дописивањја и на све јавне написе. Према томе наређујем да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака упо-треба ћирилице у јавном и приватном животу... Сви јавни написи ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути.«

- У записнику о испитивањју у претходном поступку рекли сте: »На љјуту рану љјута трава!« Што сте тиме подразумијевали?

- То су опћепознате фразе, више-мањје у интернационалном погледу.

- Је ли ту фразу употребљјавао Павелић?

- Да вам кажем искрено, ја се не сјећам. Он би данас овако, сутра

онако.

- Јесте ли знали за присилно покрштавањје Срба ?

- Но!

- Јесте ли чули за покрштавањје у глинској цркви?

- Немам појма. Не сјећам се. - Тренутак мисли: - У глинској цркви? Но, но!

- Нисте чули да је поклано 1200 љјуди?

- Не сјећам се. Искрено вам кажем, ја мислим да тога није било.

- Што знате о присилном пресељјавањју Срба с територије НДХ ?

- Не сјећам се.

- У претходном поступку сте причали о томе ?

- Могуће. Али сад се не сјећам.

Милко Гајски је још једном вратио разговор на ћирилицу - на потпис Андрије Артуковића на одлуци о забрани тога писма.

- Допуштам могућност да сам то потписао. Али примјену те одредбе, што се мене тиче, нисам дозвољјавао.

Опет испитује Иванка Пинтер Гајер, овога пута о односима са Степинцем, о њјиховим разговорима о покрштавањју. Прилично је сложено казано, оптужени у први мах није разумио о чему је питан. Гајски питањје поједностављјује:

- Да ли је однос Степинца и вас био интиман, братски ?

- То је точно. - А онда се вратио на тужиочево питањје, на оно што претходно није могао, или није хтио разумјети: -

- Сигуран сам да сам са Степинцем раговарао о покрштавањју. У споразуму с њјим, јер он је био специјалиста за вјерска питањја, препустио сам му ту функцију. То је све сто посто точно, то да сам у том погледу разговарао са Степинцем. Пошто сам га познавао још из времена кад сам био адвокат, повјерио сам све то њјему, то у вези с покрштавањјем, да ме одтерети. Јер ја сам био врло заузет. Знало се догодити да долазим кући иза поноћи. А за Степинца сам био сигуран да ће све то рјешавати по начелима католичке цркве.

- Зашто је уопће било потребно покрштавањје?

- Тешко је вама разумјети како је ситуација била тешка, напета. Тешко је вама разумјети проблеме у држави која је тек основана. Зато јер сам вјеровао у Степинца као светог човјека, упућивао сам љјуде к њјему. Он је био свети човјек, једини који ће најбољје и најсавјесније ријешити вјерске проблеме.

- Јесте ли знали за логоре и лидвидације љјуди?

- Допуштам да је било таквих случајева. Али тко је то проводио, и колико је то чињјено, то не знам.

- Јесу ли невини затварани ?

- Допуштам могућност. Ја о томе нисам одлучивао.

- Сачуван је декрет с вашим потписом: постављјате стражаре и одобра-вате трошкове логора »Даница«.

Један од бранитељја, Срђа Поповић, протестира: сматра и образлаже да се не могу предочавати докази који нису још изведени. Тражи се да се оптужени о томе изјасни тек послије извођењја доказа. Гајски се сложио с бранитељјем, али то није спријечило Артуковића да одговори:

- Допуштам ту могућност - мислио је, вјероватно на свој потпис на документу у вези са стражарима и снабдјевањјем-логора »Даница«. - Имао сам три или четири тајника. У њјих сам имао повјерењје, поштени су љјуди, у сваком погледу поштени, морални љјуди. Вјеровао сам им, кажем, и нисам могао читати све што су ми доносили на потпис.

- Је ли жидовско питањје као проблем расправљјан на сједницама

владе ?

- Наравно да је расправљјано с више страна, а гдје се што потписивало, немам појма. То питањје постојало је за читаво вријеме постојањја Независне Државе Хрватске, поготово у почетку. Не сјећам се тко је рјешавао та питањја. Знам само да сам имао тајнике, били су тајници који су се бавили тим питањјима - можда није сувишно припоменути како су Артуковићеви »тајници« 1937. судјеловали у убиству Крсте Љјубичица.

- Јесте ли ви имали неку улогу у томе ?

- Но! Били су тајници...

У 12.30 Гајски је закљјучио расправу.

Обрана понављја јучерашњји приговор на записник. Основно: Артуко-вићу није дана прилика да у »несметаном излагањју« изнесе своју обрану. Није заправо јасно зашто та примједба да се понављја, кад није истинита. Сам Артуковић је одредио начин своје обране. Али кад је упитан слаже ли се с примједбама адвоката Жељјка Олујића, рекао је да се »сто посто« слаже с њјим.

ЧЕТВРТАК,

17. априла

Већ готово напамет знамо почетак: у 8 сати почињје се пунити судница, у 8.20 већ је заузето свих 128 мјеста у судници и педесетак мјеста на галерији, у 8.25 улазе бранитељји, а одмах иза њјих тужиоци, у 8.29 стражари уводе Артуковића, тренутак касније сви устајемо: улази Гајски с члановима кривичног вијећа. Најављјујући наставак главне расправе, Гајски одмах прозива лијечнике - вјештаке и даје ријеч др Карли Поспишил Завршки, коју редовно представи само једним од њјена два презимена. Клупа бранитељја је потпуна; данас су у судници и приправници Силвија Дегана, Жељјка Олујића и Срђана Поповића. Артуковић би за њјих рекао: конципијенти. Доцент др Карла Поспишил Завршки је хладнокрвно, рјечником у којем нема ни нагласка, а камо ли ријечи разлике у односу на претходне дане, пренијела оцјену лијечника вјештака, интернисте и психијатара који су утврдили да у Артуковићевом »тјелесном и психичком стањју данас нема квалитативних промјена од јуче«. Расправа, се дакле, може наставити. Ријеч има окружни јавни тужилац Иванка Пинтар Гајер:

- Да ли је оптуженом познато како је у нацистичкој Њјемачкој рјешавано питањје виших и нижих раса?

- Не могу на то дати точан одговор - каже Ар.«иковић, наоко вољјан да одговори оно што знаде.

- А како је то рјешавано у такозваној Независној Држави Хрватској ?

- На то питањје ја не могу одговорити.

- Сјећате ли се законске одредбе о државној влади НДХ од 25. 6. 1941. године - она мјесеце готово редовно одређује бројевима: - Та одредба говори о надлежности појединих ресора у влади. У њјој је изричито стављјено у надлежност министарства унутрашњјих послова питањје расне полити-ке.

Артуковић се, дакако, не сјећа. А морао би се сјетити, јер су усташе међу својим првим »законским одредбама« донијели законе којима допу-штају да Жидови, Срби и Цигани могу бити као зечеви у вријеме ловне сезоне убијени а да за то нитко не одговара. Међу тим законима је било и таквих који

нису само допуштали таква убојства, него су их и налагали. Већ 30. априла 1941. године на изричити приједлог министра послова Андрије Артуковића донесен је Закон о расној припадности. У законској одредби о заштити аријевске крви и части хрватског народа забрањјен је брак аријевца са Жидовком, а деси ли се брак аријевке и Жидова, био би то »злочин оскрвнућа расе«. Онај који је четири године називах министром у Хрватској, која је имала атрибуте од окупатора дароване »независности« и »државности« (Чувени др Иво

Политео, највећи међу загребачким адвокатима, на процесу Алојзију Степин-цу, којему је био бранитељј, рекао је да »Независна Држава Хрватска није била којему је био бранитељј, рекао је да »Независна Држава Хрватска није била држава... јер су то подручје држали и војнички запосјели Нијемци и Талијани, јер су сви окупатори за све вријеме рата то подручје држали стварно окупираним и преко тек формалне усташке владе као свог експонента вршили фактично своју окупаторску вољју и власт«) тај Андрија Артуковић, којему је Анте Павелић 13. октобра 1941. дао највише усташко звањје и чин - пуковништво, а о трећој годишњјици проглашењја НДХ дао му орден неког »велереда« »у знак признањја за савјестан и ревностан рад за учвршћењје НДХ као државни прабиљјежник, министар унутрашњјих послова и министар правосуђа и богоштов-љја«, потписао је 26. јуна 1941. године »Налог« да се »има кроз три дана донашати у свим новинама на првој страни и објављјивати путем Радио-постаје кроз три дана у јутро, у подне и на вечер«, а такођер »прогласити по духовним пастирима«:

»...Будући да Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравањја пучан-ства те својим познатим спекулативним начинима сметају и отешћавају обскрбу пучанства, то се колективно сматрају за то одговорним, и према томе ће се проти њјима поступати и спремати их поврх казненоправне одговорности у заточеничка збиралишта под ведрим небом. Истодобно позивам све особе, које су се до успоставе Независне Државе Хрватске огријешиле о хрватске народне пробитке било гласајући за нехрватске стране, било својим присуством у нехрватским или протухрватским друштвима, било својим судјело-вањјем у корупцији... једном ријечи све особе, чија је прошлост нехрватска, протухрватска, или друштвено нечасна, а које су се покушале гурати или су се чак угурале у државне службе, у усташке организације или у постројбе усташке војнице, или чак у Хрватско домобранство, да се у року од осам дана саме повуку и одстране, јер ће иначе након изминућа тога рока бити присилно и на болан начин одстрањјене те подвргнуте одговарајућем поступку... «

Тек што је био изишао из специјалног њјемачког авиона, 11. априла 1941. године, Артуковић је њјемачке новинаре увјеравао љјубећи пиштољј да ће »ускоро ријеши жидовско питањје на исти начин као што га је ријешила њјемачка влада«. Из Артуковићевог министарства је 30. јула 1941. године одаслано упуство »великим жупама - свима, редарственим равнатељјствима: Загреб, Бањја Лука, Сарајево«:

»У интересу јавне сигурности имаду се сви Жидови (покрштени или не) и Срби (прешли на католицизам или не) затворени под сумњјом ради комунизма, а против којих иначе не предлежи никакав доказни материјал, да би се могли ставити пред пријеки суд, одпремити у сабирни логор Жупског редарственог равнатељј-ства Госпић.«

Можда је оптуженог требало упитати: зна ли да је у Хрватској, Славонији и Срему до 1941. било око 25.000 Жидова, и зна ли да их је у усташким или њјемачким логорима страдало око 20.000!

А бранитељј Срђа Поповић, који је очито у подјели »ресора« међу бранитељјима добио задатак да се, кад устреба, супротстављја питањјима тужбе, приговара цитирањју законске одредбе од 25. јуна 1941. године. Бит ће, каже,

времена у доказном поступку. Гајски овога пута приговор бранитељја није прихватио. Сам пита оптуженог је ли разумио питањје јавног тужиоца?

- Но!

- А знате ли, та били сте министар унутрашњјих послова, о прогонима Жидова за вријеме рата?

- О томе је било говора.

- Можете ли одговорити детаљјније ?

- Не желим. Ја не знам.

- А о прогонима Цигана што знадете ?

- Ја мислим, било је нешто говора. Ја се детаљјније тога не сјећам. На приједлог окружног јавног тужиоца, предсједник кривичног вијећа

је оптуженом прочитао њјегов исказ у претходном поступку у истрази, од 3. марта 1986: »сасвим незнатно« се, каже у том исказу Артуковић, расправљјало о истребљјењју Цигана. Наиме, он каже да је било »незнатног истребљјењја«. Остаје ли оптужени код те изјаве? - пита Гајски.

- Остајем код раније изјаве да је било незнатног истребљјивањја Цигана. Можда је читаоца неопходно потсјетити на неколико докуЛифената.

Најприје »надопуна заповиједи о поступку с Циганима« од 20. маја 1942. године: свим »заповједништвима оружничких пуковнија«:

»Молимо насловно заповједништво наредити свима подручним оружнич-ким постајама, да прикупе све Цигане на своме подручју, те да их у споразуму са мјеродавном котарском области препратите у Јасеновац.«

Други докуменат је допис котарске области Жупањја, 5. јуна 1042:

»Са подручја овога котара прикупљјени су сви цигани, те су кратким путем препраћени Заповједнику Сабирних логора Јасеновац. Према досад стиглим податцима цигани су препраћени у 83 вагона... Према досад стиглим обавиестима до данас у обћини Врбањја од 500 цигана умакао је само један, а у Бошњјацима од 418 цигана, умакао је такођер само један циганин. У обћини Дреновци за вриеме купљјењја цигана нестала су четири одрасла цигана, али су исти данас ухићени... Накнадно прикупљјени цигани бит ће препраћени у Јасеновац.«

Трећи докуменат потиче из Карловца: извјештај позорника на жељјезнич-кој станици, 5. јун 1942:

»..У 16 сати пропутовале је кроз Карловац 9 вагона цигана који су прослијеђени пут за Загреб - Јасеновац... «

Да би се прикрило оно што се догађа с тим »ухићеним« Циганима, и са свима другима који су били у Јасеновцу, прилази логору су били најсторже чувани. Јасеновац је био мрачна тајна. Генерал усташтва Владимир Крен, заповједник зрачних снага, 6. јуна је наредио:

»Летењје изнад Јасеновца забрањјује се. У будуће, сваки зракоплов, чији би итинерер обзиром на задатак и циљј путовањја водио преко или поред Јасеновца, имаде то мјесто обићи на даљјини од најмањје 10 километара.«

Будући да оптужени тврди како »допушта могућност« да је »било незнатног истребљјивањја Цигана«, можда - и то га пита Окружни јавни тужилац - није чуо нити за логор Јасеновац? Признаје одмах:

- Чуо сам - стењје оптужени, као да су за то њјегово чувењје криви

ови који га сад испитују. А можда му се могло прочитати, јер сам одавно не може читати, понеки уломак из сјећањја Младена Ивековића, који је у свом ратном дневнику записао, одмах послије пуштањја из логора (био је у јесен 1942. замијењјен) како »нема пера које би било у стањју описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца« или оно о Циганима, који су (»Гледао сам ријеке Цигана, њјихове жене и дјецу, како су се сваког дана слијевали у Јасеновац«) »долазили на клањје. Убијало се дневно на вагоне такове циганчади коврчавих глава и крупних црних очију«.

А за логор Стара Градишка, да ли је чуо оптужени ?

- Тога се не сјећам - и нема потребе, прије него проговоре свједоци, да га итко потсјећа како је управо по наређењју Артуковићевог министарства крајем 1941. године стара робијашница претворена у концентрациони логор. У старом дијелу робијашнице били су с почетка смјештени само Жидови и Срби. У подрумима су била стравична мучилишта. Логор је имао и католичку цркву, гдје су вршена покрштавањја православаца. На другој страни улаза у мушки логор била је Кула, гдје су затваране жене.

Зна ли оптужени за Јадовно, на Велебиту, гдје су убијани љјуди, жене и дјеца из логора Госпић, гдје је масовно прикупљјањје почело у јулу 1941. године да би, због талијанске окупације демилитаризиране зоне 15. аугуста 1941. године логор био »ликвидиран« 21. аугуста. Оптужени настоји оставити утисак као да размишљја. Али узалудна су размишљјањја кад су успомене опасне, па је нормално да каже:

- Но, не сјећам се.

- Логор Слано ? На Пагу!

- Нисам сигуран, али мислим да сам нешто чуо о Пагу.

- Тко је био заповједник логора Слано на Пагу ?

- Немам појма.

Питан је и о томе колико се сјећа, односно да ли се икако сјећа логора у Јастребарском, Лобор-граду и Ђакову. Сваки пут исти одговор: »но!«

- Зашто' су оснивани сви ти логори ?

- Не знам који је разлог. Али није од обијести. Вама је тешко разумјети како су то била тешка времена, тешка ратна ситуација.

- Знате ли да су у логоре упућивани Срби, Жидови, Роми, Хрвати антифашисти и комунисти ? Знате ли да су у логоре упућивани и старци и дјеца ?

Срђа Поповић поново жустро интервенира:

- Друже предсједниче, у питањју је садржан одговор.

Гајски наоко прихвата примједбу, а онда се особно обраћа оптуже-ном: да ли је разумио питањје. »Нисам«, каже Артуковић. А зна ли за слањје у логоре дјеце и стараца?

- Ја не знам за то. Дубоко је уздахнуо: - Није ми то познато. Бранитељј Поповић још једном протестира.

Тужилац постављја питањја унеколико измијењјена:

- Јесте ли икада чули за плинске коморе ?

- Но! Сад први пут у животу.

- Што се радило с имовином оних који су послани у логоре ?

- Немам појма.

- Јесте ли ви као министар унутрашњјих послова рјешавали питањја имовине особа које су биле упућиване у логоре?

- Допуштам могућност. Али ја се тога не сјећам. Ја нисам у оној ситуацији, цијелог дана запослен, од јутра до јутра на послу, кад су на мојим леђима биле друге дужности, могао бити у току свих догађаја у министарству.

Затим је услиједило изравно питањје:

- Јесте ли као министар унутрашњјих послова знали или сте судјеловали у такозваној Независној Држави Хрватској у ликвидацијама љјуди?

Ни једно дотадашњје питањје није толико узрујало окривљјеног. Гестику-лира рукама, окреће се лијево и десно, два пута јаросно виче:

- Никад!

А онда се жали предсједнику кривичног вијећа што јавни тужилац опетовано каже за хрватску државу да је била »такозвана« држава? Маше десном руком испруженог кажипрста:

- Независна Држава Хрватска је постојала јуристички, стварно и интер-национално. Није то такозвана, него стварна држава - а правник је и могао би знати да међународно право не признаје ни једну државну творевину створену у увјетима окупације. Државни секретар САД је прије него што ће САД ући у рат изричито наглашавао да »САД признају само Југославију!«

Пуштен да искаже јарост, Артуковић се брзо смирио. Али узбудило га је поново ново питањје Иванке Пинтар Гајер:

- Јесте ли чули да би нетко други судјеловао у ликвидацији љјуди ? Нисам чуо. Не на такав начин. То је измишљјено. За све то тешко се

жели оптужити хрватска држава и моја маленкост.

- Јесте ли чули за стријељјањја у Загребу?

- Не знам. Не вјерујем да је било стријељјањја у Загребу.

- А крај Загреба, на примјер, у Максимиру? Срђан Поповић поново интервенира:

- Молим да' се ово питањје одбаци због сугестибилности ?

- А што оптужени зна о расном политичком повјеренству ?

- Тога се не сјећам.

- Знате ли да су Срби и Жидови пресељјавани из једног у други дио града, знате ли да су морали носити ознаке, знате ли да је њјихово кретањје по Загребу било ограничено ?

- Но, и не разумијем питањје.

Милко Гајски, силном стрпљјивошћу дефектолога тумачи смисао питањја, а оптужени Артуковић на то готово болно стењје:

- Господине предсједниче, у данашњје вријеме напросто је немогуће разумјети ситуацију 1941. године. С противне стране било је подузето све могуће и немогуће да се минира хрватска држава. Па смо и ми морали учинити све могуће и немогуће да се хрватска држава сачува. Влада, а посебно моја маленкост, подузела је све да се спријече напади. Понављјам: јака су била настојањја да се уништи хрватска држава.

Иванка Пинтар Гајер испитује о пријеким судовима: што о томе знаде оптужени Артуковић ?

- Знам да су постојали. Али да ме схватите, морам вам објаснити:

ако су икад морали постојати, то је било то вријеме. То је требало хрватској држави да се спријечи њјезино рушењје.

Послије кратког размишљјањја, уз силне гестикулације, наглашава: - Мо-рали су постојати да се не истреби хрватска држава.

- Није сасвим јасно коме су судили ти пријеки судови ?

- Свима онима који су погријешили пред законом.

- Судило се и Хрватима ?

- Сигурно. И они су били оптуживани.

- Као министар унутрашњјих послова, а касније као министар правосуђа и богоштовљја, посебно као јурист, јесте ли знали какве су казне изрицане и каква је процедура била у њјихову извршавањју ?

- Починиоци су кажњјавани према важећим прописима.

- Знате ли да је смртна казна била једина могућа казна и да је извршавана у правилу три сата након изрицањја пресуде ?

- Не сјећам се.

Тешка питањја су све заморила. Мада се чинило да је у читавој дворани најмањје коснут тежином питањја оптужени, ипак је дана полсатна пауза првенствено због њјега, због њјегових година. Точно у 10 сати испитивањје је настављјено. Јавни тужилац настављја испитивањје: жели знати што оптужени зна о одмаздама због комунистичких напада ?

- Сјећам се само тога да су у томе смислу донесене неке законске одредбе и да су те одредбе извршаване.

- Што је увјетовало учестале одмазде?

- Не сјећам се. Сваки случај је морао бити специфициран. Не само да је од успостављјањја НДХ било одмазда, него је било и

масовних безразложних убојстава. У Загребу су за одмазду због тога што је Стипе Угараковић с групом другова убио усташког агента Љјудевита Тиљјака »као идејни зачетници« убијени, из керестинечког логора извучени, Божидар Аџжија, Огњјен Прича, Отокар Кершовани, Звонимир Рихтман, Иво

Кухн...

- Јесте ли знали тко је Химмлер ?

- Немам појма. То име први пут чујем!

Да је било могућности, судница би се вјеројатно грохотом насмијала. Али није било смијеха. Није било ни жамора. Сви присутни затомљјују сваки осјећај. Помно се прати свака ријеч оптуженог. Нема ни најтишег коментара.

Иванка Пинтар Гајер, затечена поричућим одговором оптуженог у односу на икакво знањје о Химмлеру, чита претходно припремљјено питањје:

- Јесте ли се сусретали с Химлером ?

- Но!

- А кад је Химмлер био у Загребу, јесте ли присуствовали примањју код Анте Павелића у част Химмлера ?

- Никада! - љјути се оптужени, као да му је нетко монтирао улогу Химмлера у њјеговом животу. Чудно је да је порицао сваку везу с Хеинрицхом Химмлером, који је био у Трећем Реицху оно што је он био у ендехазији. У Загребу се Химмлер појавио у вези коначног Хитлеровог увјерењја да се усташки режим потпуно компромитирао. Није било никог

другог кога би Хитлер довео »на власт« умјесто Павелића и Артуковића, па је Хитлер у марту 1943. године дао посебна упутства »ради санирањја ситуације у НДХ« подржавајући и даљје усташе. Ишло се на даљјњја овлаштењја Нијемаца. Врло значајна улога је тада повјерена јединицама СС, које су биле под непосредном командом Химмлера, мада оперативно у саставу Wехрмац-хта. Војна власт је већ била предана њјемачком генералу Лиитерсу. Хитлеров посланик у Загребу, син помаранског сељјака, изданак и генерал хитлеровских јуришних одреда (Стурм-Абтеилунген генерал) Сиегфриед Касцхе, којег ће Артуковицеви браниоци прогласити племићем, »усташа«, по увјерењју најупуће-нијих, »већи и од самог Павелића«, у таквој је ситуацији писао министру Риббентропу (»прилично неугодно стањје за усташе«) да влада НДХ »још може само прижељјкивати и тужити се, али више не може одлучивати«. СС у свим доменама одлучујућу улогу у НДХ преузима доласком Реицхсфухрера СС Химмлера у Загребу. Најављјујући долазак, Реицхсфухрер СС је затражио од Касцхеа да »упита поглавника хоће ли 5. маја бити у Загребу и хоће ли му бити могуће да на кратак разговор прими Реицхсфухрера«. Пријем је утаначен за 13 сати 5. маја. Два сата раније Химмлер је допутовао. На пријему код Павелића - податак је из радиограма посланика СА генерала Касцхеа - били су, уз Андрију Артуковића. Миле Будак, Младен Лорковић, Вилко Бегић, Иван Перчевић Одавна... Кацхе: »Поглавник је уручио Химмлеру велеред Звоними-рове круне којим је већ био одликован прошле године, а затим је услиједио разговор у којем се с обје стране истицала узајамна помоћ и утврђивала једнодушност. Сат касније био је ручак код мене у већем кругу. Ручку су присуствовали само Нијемци, а касније, код црне каве, придружили су нам се Будак, Артуковић, Лорковић, Бегић, Перчевић и Чуш...« Све је то Андрија Артуковић заборавио.

Кад се спомене име Реицхсфухрера СС, он слијеже раменима: старачко лице је у гримаси чуђењја. Никад он није чуо за такво лице!

Иванка Пинтар Гајер је замолила суд да предочи суду документе из којих се недвосмислено види да је Химмлер посјетио Загреб 1943, године, да је у њјегову част поглавник НДХ организирао пријем и да је оптужени присуствовао томе пријему, као и додјели усташког одликовањја »Орден велереда краљја Звонимира с храстовим гранчицама«. Тај орден је шефу гестапоа уручио Павелић. Уз документе суду су предочене и три фотографије: Атуковић у друштву Химмлера и Анте Павелића. Док суд прегледава те документе, опредјеливши се да их прими и поред протеста обране, која сматра да ће за то бити вријеме у доказном поступку, оптужени смирено сједи склопљјених руку. Жмирка и расклапа руке тек кад му се поново обрати Иванка Пинтар Гајер:

- Колико је у такозваној НДХ вриједио љјудски живот? Оптужени шири руке, нијем.

- Колико је тада љјудски живот вриједио лично за вас ?

- Не знам. Не могу на то питањје одговорити.

Тада је испитивањје наставио замјеник окружног јавног тужиоца, млади Анте Нобило. Очито добро припремљјен, зналачки, домишљјато и умјешно, као да из њјега говори големо искуство, испитује оптуженог о »Павелићевом

тјелесном сдругу«, то јест о војној формацији ПТС (Артуковић ће у неколико наврата рећи: »гарда шефа држа^е«) о задацима тога ПТС и о организацији особне пратњје Анте Павелића. Чини се да оптужени овога пута ништа не крије. Опширно описује ПТС и њјегове задатке, детаљјно набраја изглед и опрему Павелићеве пратњје приликом различитих путовањја...

- Је ли Анте Павелић био икада на Кордуну и у Вргинмосту 1941. године ?

- Немам појма.

- Знате ли гдје је Кордун ?

Оптужени страхује и од помена имена тога подручја. Размишљја, или жели оставити дојам да размишљја, настоји да се сјети... Сватко зна да није, унаточ избивањја четрдесет година из Југославије, могао заборавити гдје су Кордун и Карловац, Вргинмост, Топуско и Петрова гора. Ипак, кад одговори, одговорит ће маглено:

- Мислим да је Кордун између Далмације и Хрватске, у правцу Фиуме - тиме је, заправо, рекао да је заборавио и гдје је Лика, подручје њјеговог одвјетниковањја и првог усташког наступањја.

- Састав становништва?

- Мијешано становништво. Хрвати, православци, већином Хрвати - каже бивши министар. Није безначајно навести податке о томе, и то за онај дио Кордуна о којем је воден вишеструки дијалог у главној расправи. Подаци су према попису становништва 31. марта 1931. године, кад је котар Вргинмост имао 37.820 становника:

- Да ли је нетко с Кордуна у било каквој прилици код вас интервенирао ? Ако јесте, због чега ?

- Допуштам могућност. Проблеми су били врло велики. Ситуација је била тешка. Љјуди су интервенирали ради разних потрепштина. А мора да су бринули и због особне сигурности, јер на том терену су вођене борбе.

- Тко се борио?

- Усташе су се бориле.

- Против кога су се усташе бориле ?

- Против народа.

Тужилац га пушта да размисли. Је ли свјестан истине коју је признао? Нема сумје, зна шта је рекао. Али не каже да није било тако, само дојашњјава: - Угрожавале су нас борбе на појединим мјестима, па су усташе морали да успоставе ред.

опћина	Хрвати	Срби	остали	Укупно
Бовић	353	4675	_	5028
Чемрница	69	3936	2	4007
Ласињја	3500	5331	_	8831
Топуско	3539	7464	3	11006
Вргинмост	110	8831	7	8948

Нобило је потом оптуженог испитивао о релацијама с усташким бојни-цима Орешковићем и Иваном Девчићем Пивцом. Артуковић није порекао да их знаде, али није се потрудио ни да их укљјучи, као што је било, у љјуде који су му били блиски. Кратко каже да су били у »поглавниково) гарди«. Кратицу УН С не зна објаснити, али зна да је Усташка надзорна служба полицијска служба ендехазије, и не пориче да је била саставни дио њјеговог министарства. Пориче да је УН С имала ингеренције над логорима, јер претходно је признао да је УН С била у саставу њјеговог министарства. Призна ли да је надгледала логоре, морат ће признати да је то и сам чинио. Кад говори о њјеном оснивањју, позива се на »шефа државе«.

Затим се замјеник јавног тужиоца Анте Нобило вратио питањју које смо спочетка очекивали: ако би оптужени могао објаснити што је поваздан радио, будући да тврди да је ваздан био заузет. Артуковић се спрве усчудио питањју, а онда гестикулира, мршти се, па се осмјехује, покушава увјерити како је био личност пресудног значаја, али потпуно безначајан у успостављјањју злочиначког система. Отуд њјегова срџжба: кад не може да смогне снаге да жртвује таштину, нити пак налази храбрости да жртвује смишљјену самообрану признавајући да је заиста био кљјучна личност унутрашњјег система Независне Државе Хрватске. Радио је, каже, »све од алфе до омеге«, јер »све је требало организирати«, а све је само он »знао организирати«, мада су и други, њјегови колеге и њјегови потчињјени, »сви на истакнутој моралној висини«, такођер све чинили да би оно што се прогласило државом могло функционирати »по законима божје државе«:

- За мене је било кардинално питањје министарство унутрашњјих посло-ва. Моја маленкост је морала ријешити и успоставити цјеловиту организацију унутрашњјих послова. Касније сам организирао и њјегове поједине уреде - ту УНС посебно није наглашена; није било ни питањја о томе. Артуковић остаје код уопштавањја: - Бринуо сам о чиновницима и персоналним уредима. Бринуо сам и о зградама, о просторијама. А стално сам примао делегације. Давао сам упуте и разне инструкције. Нетко је морао водити бригу о угроженом народу.

- Тко је угрожавао народ ?

- Партизани. То су све организирали комунисти. То су били сви они који су настојали уништити државу.

- Ви сте, значи интервенирали?

Чини се као да Артуковић у први мах не схваћа питањје. А онда почињје љјуто махати десном руком:

- Звао сам војску да помогне! Тишину је схватио као потребу да објасни:

- Војска је имала повјерењје у мене. Моје су наредбе, хвала богу, максимално извршаване. Моје је име нешто значило - блажен осмијех самоза-довољјства мрешка се по борама старачког лица. Уздише потом, као да самог себе жали: - Уз то, морао сам радити од раног јутра до касног мрака.

Нема прецизних питањја: кад је Артуковић »звао војску«, какав је био састав те војске, је ли и он ишао у походе с том војском...

Артуковић је, говорећи о особној интервенцији и о томе како је »звао

војску да помогне«, по свој прилици мислио да ће му бити предочени документи о усташкој делегацији из кордунашког мјеста Ласињје, која је тражила помоћ, будући да су се народноослободилачки одреди Кордуна и Баније били толико размахали да су већ прелазили у Покупљје. У усташким редовима је дошло до панике и узбуне послије продора одреда Штипан 8. децембра 1941. године у Писаровину, тридесетак километара надомак Загре-ба. Раде Булат је писао како је »и та акција помогла да у, редовима хрватског народа Покупљја све више љјуди почне спознавати истину о НОБ, увиђајући да се заједно с кордунашким партизанима боре и Хрвати комунисти и други патриоти«. Тада је ласињјска делегација отишла код Павелића и Артуковића. Осим тога, Артуковићево министарство је имало хрпу извјешаја ласињјске оружничке станице. Командир те станице, Петар Николић, добро је схватио да »ослободи-лачки покрет на подручју котара Вргинмоста има дубоко коријењје у народу«. Ево једног извјешаја тог оружничког (жандармеријског) командира:

»Сви једнако мисле: они који су код куће у колијевци, на пољју, код рада и они у шуми с пушком у руци, сви су расположени протухрватски... « Требао је само рећи: протуусташки.

У договору с Артуковицем, у Ласињје су послани Макс Лубурић, Јуцо Рукавина и Дидо Кватерник. Потом је одлучено да усташке редове својим присуством охрабре Павелић и Артуковић. У офензиви против партизана Петрове горе посљједњје декаде децембра 1941. године је учествовало више од 4000 усташа, домобрана и оружника:

Павелићев тјелесни сдруг (ПТС), Усташка војна школа из Загреба, Домобранска дочасничка школа из Загреба, Двије сатније усташа Јуце Рукавине и Макса Лубурића, Оружнички одјел из Сремске Митровице, Десета усташка бојна, Брзи склоп са 8 тенкова, Топнички склоп са 2 топа и 2 минобацача, Дијелови Првог домобранског сбора из Сиска, Оружници с подручја Покупљја, из Ласињје и Бучице, Ласињјске усташе на челу с Јуром Топољјњјаком... Наредбу је потписао Анте Павелић. »Камен на камену не може остати!« Извршењје наређењја је контролирао у пратњји генерала Гиованнија Балисте Оxилиа, шефа талијанске војне мисије у Загребу. Новине су - посебно помно је акција праћена од загребачког »Католичког листа« - писале је да »поглавник на Кордуну проборавио у сриједу 31. просинца 1941«:

»Поглавника је при доласку на ово подручје дочекао бојник Поглавни-кове тјелесне бојне Анте Мошков, заповједник одјела, којима је повјерена дужност да осигурају ово подучје и да га очисте од четничко-бољјшевичких банди... «

На удару усташке војске нашао се 4. батаљјон Кордунашког одреда и голоруки народ. Јединице 4. батаљјона су пружиле жесток отпор. У Загребу је спочетка изгледало да све иде по договору а онда је и Павелића и Артуковића

уздрмала једна вијест коју је из Ласињје примило Артуковићево министарство: била је то депеша о поразу једне сатније Поглавникове тјелесне бојне:

»...Покусни оружник Бусина Мато, вратио се лакше повријеђен и изјављјује, да су били нападнути са стројном пушком од стране четника и видио како су нестали оружници пали, али услијед малобројности, а надмоћности четника преостали здрави чланови обходњје, морали су се повући до наше јаче постројбе...«

На симпозију о Петровој гори 1969. године је устврђено:

»Ова, до тада невиђена пљјачка, паљјењј е села и убијањј е трају за читаво вријеме усташке офанзиве од 21. децембра до половице јануара... Павелић је са својом пратњјом дошао до Бовића, одакле је проматрао пустош: спаљјена и опљјачкана села и облаке дима оних која су још горјела. Обилазио је »постројбе усташа« и подизао им морал.

Села: Пркос, Дуго Село, Штипан, Сјеничак, Острожин, Трепча, Черму-шница, Бовић, Кирин, Пјешчаница, Козарац, Подгорје и друга сравњјена су са земљјом и опљјачкана. Укупно око двије тисуће спаљјених и опљјачканих домова. Али то није све. Жртвама, попаљјеним и пљјачканим селима треба прибројати и оне огромне патњје и натчовјечанска страдањја 15.000 становника који су остали без крова над главом...«

Смрт је почела харати у селу Пркос. Ту је ухваћено 478 становника. У продору даљје од Пркоса према Бовићу усташе су ухватиле још готово хиљјаду старијих љјуди, жена и дјеце. На подручју опћине Ласињја ухватили су неколико стотина Рома. Народ из Пркоса је одведен у Ласињје и затворен у стари крајишки магазин, а затим побијен у шуми Брезје. Ухваћени у Банском Ковачевцу убијени су у шуми Букова гора. Већи број љјуди и жена с дјецом спаљјен је у дрвеној кући Дуре Кљјајића у Дугом Селу, и то 31. децембра, кад туда пролази Павелић с пратњјом. Истог дана су невини убијани у Раковом Потоку и Хасан Бријегу. - Око 100 жена с дјецом из Козарца, Трстенице и Буковице убијено је у шуми Козарац; 26 жена и дјеце из тих села убијено је у Ратковића страни код Чемернице.

- Тврдите да је НДХ била израз вољје хрватског народа. Како онда објашњјавате чињјеницу да је Далмација уступљјена Талијанима ?

- Били смо доведени »фаит аццомпли«.

- Молим?

- То је била ствар шефа државе и он нас је довео пред свршену чињјеницу. Шеф је организирао усташки покрет. Мора да је још у то вријеме тако договорио с Талијанима.

- И вама је било све то сасвим свеједно?

- Није ми било свеједно. Ми смо били стављјени пред готов чин. Ништа се није дало промјенити. Нисмо се могли борити против Талијана јер нисмо имали ни револвера, ни топова; ни муниције нисмо имали. Талијани су пак хтјели утврдити свој положај.

Нодило и даљје инзистира да оптужени објасни каква је то држава која уступа другој држави свој органски дио. Артуковић се врпољји, као да га питањје изненађује. Поново гестикулира, као да би се за нешто чврсто хтио рхватити, налик љјудима који су остали без даха. Онда објашњјава:

Независној Држави

- Рекао сам вам какве су биле чињјенице. Фаит аццомпли! То је била окупација, они су имали своју војску, хтјели су велику Италију дуж обје обале Јадрана.

- Јесу ли Талијани били ваши савезници ?

- Били су нам савезници.

- Како то онда да су вам отели дио Хрватске ?

- Узели су што су хтјели.

- Јесте ли за свој предани рад у такозваној Хрватској примили какво одликовањје од Анте Павелића ?

- Нисам. Никад!

Тада је ријеч добила Тањја Петовар, која заједно са Слободаном Перовићем заступа породицу од усташа убијеног др Јеврема Видича Јеше. Враћала се на младост оптуженог: вријеме студија, адвокатског приправни-штва, адвокатуре...

- А биљјежник, нотар јесте ли то били ?

- Никад!

- Политички, којој организацији сте припадали ?

- Био сам најприје у Хрватској пучкој странци, а потом у Странци

права.

Све су те изјаве сажете, једва на рубу основне информације. Али нитко не тражи појашњјењја, па ни Тањја Петовар. Жао нам је што тада у судници није било Слободана Перовића, који је показао изузетну виспреност, умјешност и продорност, која је граничила са истражитељјском знатижељјом.

ПЕТАК, 18. априла

Коначно, Андрија Артуковић је почео да се сјећа. Барем је такав дојам оставио до прве паузе. О сваком питањју је имао мишљјењје, на свако питањје је могао са завидним мноштвом детаљја одговарати. Ушао је, праћен стражарима и медицинском сестром, у судницу у новом сивом одијелу. Бијела кошуљја, без кравате. Црне мокасине, сиве чарапе. Живљје хода него првих дана суђењја. Свакоме је увјерљјиво зналачко тврђењје доц. др Карле Поспишил Завршки да у оптужениковом тјелесном и психичком здрављју није установ-љјено таквих промјена које би га онемогућиле да судјелује у расправи.

Ријеч има обрана.

Први оптуженог испитује адвокат Жељјко Олујић. Десет година је млађи од Срде Поповића, а пет од Силвија Дегена, рођен 1949. године; витак је и елегантно одјевен, смирен, мало уморна изгледа. Кажу да је способан одвјетник. Чини се да ће то у овом процесу тешко доказати. Но, пустимо га да пита:

- Реците ми, докторе Артуковићу, каква је политичка ситуација била у Краљјевини Срба, Хрвата и Словенаца и касније у Краљјевини Југославији ? Молио бих вас да се вратимо у вријеме кад сте се ви почели бавити политиком.

- Била је средњја ситуација. Стањје је било осредњје. Негдје мирно, у неким крајевима напето. Све је овисило о томе како се у којем крају режим постављјао према народу.

- Што је вас мотивирало да се политички ангажирате?

- Добро сам знао повијест. Повијест је одредила моје политичко ангажирањје.

- Је ли у Краљјевини било ријешено национално питањје ?

- Постојало је национално питањје. Било је много проблема у вези с националним питањјем. Ту морате узети у обзир и Аустро-Угарску. Послије пропасти Аустро-Угарске ситуација није била потпуно јасна. Ситуација је била магловита. А касније су ти проблеми све више долазили до изражаја.

- Како је било ријешено национално питањје ?

- Доста непромишљјено.

- Како непромишљјено ?

- Побједници су изгубили раисон д'етре. Побједници су изгубили разум и смисао за реалност.

- Како сте се по својим политичким ставовима односили према Краљјевини ?

- Онда сам био млад. Али за кратко вријеме сам постао врло зрео, врло свјестан. Отворио сам очи и уши. Брзо сам установио сву трагедију нове државе.

- Трагедију чега? - укљјучио се у разговор Милко Гајски.

- Трагедију нове државе као такве.

- Од чега је настала ријеч усташа - опет испитује Олујић.

- Термин усташа је још из средњјег вијека. Кад особа, појединац, кад једна провинција или један народ устају против неправде. То је усташа, то су усташе. Онај који устаје у обрану својих особних или националних интереса, то је усташа.

Можда се при томе сјетио Павелићевог текста:

»Хрватски усташа није и не може бити благи и мирни посматрач... Он мора бити крут и немилосрдан, без милости и пардона, јер је њјегова дужност, да гвожђем, ватром и крвљју скрати муке хрватскога народа... Усташка је дужност враћати мило за драго. Ну не једнаком мјером. Усташе, запамтите, усташки се плаћа: за зуб - главу, за главу - десет глава! Тако вели усташко еванђељје!«

Усташки принципи су, каже и понављја Артуковић, истовјетни с принципима Католичке Цркве.

Милку Гајском сав тај разговор Олујић - Артуковић наликује на сувишно развлачењје. Али неће, исказујући тиме и умијеће да води расправу, и способност да се суспрегне, пресјећи испитивањје. Готово очински благ шири руке:

- Не би ли било бољје да се држимо инкриминација из оптужнице ? Једва допуштајући да покаже увријеђеност, Жељјко Олујић, тридесетде-

ветогодишњјак, рођен годину дана прије него што је њјегов клијент уселио у САД, све вријеме уочљјиво нервозан, ваљјда због сазнањја да је ово процес у којем се полажу најразличитији испити, објаснио је »другу предсједнику« да су сва та питањја потребна јер »желимо освијетлити личност оптуженог, њјегове политичке интересе и ангажирањја«. Коначно, каже, све је то неопходно јер се »ипак ради о тешком кривичном дјелу за које је Артуковић оптужен«. И прије него што је Гајски одобрио наставак дијалога (а чуло се како готово као за себе каже: »Па расвјетљјавајте!«) Олујић пита:

- Који је био главни циљј, усташког покрета ?

Артуковић опрезно смишљја што ће казати. И не без елемената занимљји-вости, али и не без елемента непрецизности, износи повијесне чињјенице о посвједоченој храбрости хрватског народа, о хрватском народу као »пред-зиђу кршћанства«. Можда га је требало упитати колико је знао дјело Владимира Назора, односно је ли знао да је Владимир Назор, најугледније пјесничко име хрватског народа, бјежећи из »независне« Хрватске, која се простирала »од митнице до митнице«, а и ту чувана од њјемачких војника и гестаповаца, на слободном територију Хрватске, у првом сусрету с партизанском омлади-ном у Слуњју изјавио: »Народноослободилачки рат је први рат у нашој богатој повијести у којем се хрватски народ бори за себе, за своје интересе, у братству, и јединству удружен с осталим братским народима... «

Није питан о томе, него:

- Којим средствима се служио усташки покрет?

- За опстанак хрватске државе усташа је могао употребити сва

дозвољјена и недозвољјена средства. За обрану хрватског народа усташа је могао урадити све дозвољјено и недозвољјено.

- Шта подразумијевате под дозвољјеним и недозвољјеним средствима ? - опет се јавио судац Гајски: - Можда бисте хтјели прецизирати?

- Дозвољјеним средствима значи водити борбу културним начином. А недозвољјена средства, то је по старом праву: Вим еним ви дефендере омнес легес омниаqуе иура пермиттунт - цитирао ј римског правника Паулуса. - Затим преводи: - Силу силом избити сви закони дозвољјавају!

Милко Гајски није латинштину побијао латинштином; а имао је против Паулусове сентенце једну старију норму римског права: Вим фацере инсонти леx пудорqуе ветант; наносити силу недужноме забрањјују и закон и поштењје!

Друго каже Гајски:

- По том вашем систему: да ли под тим средствима »дозвољјеним и недозвољјеним« подразумијевате логоре, ликвидације љјуди, хапшењја, расно питањје, убијањје Жидова, Цигана, Срба, Хрвата антифашиста и свих који су се противили усташама?

Баш кад је Артуковић почео одговарати, судница се узбуђено тргнула: праснула је и између редова пала једна од педесетак жаруљја. Предсједник вијећа на то није ни трепнуо, чак ни главу не окреће према праску, као да је одмах схаватио о чему се ради. Нитко прасак не коментира. Артуковић је једва видљјиво окренуо главу у смјеру праска, али то га није омело у излагањју:

- Тешко је то рећи - каже, а није јасно је ли тешко рећи истину о којој пита предсједник кривичног вијећа, или је тешко дати цјеловит одговор. На лицу оптуженог силне боре се организирају у осмијех којему је напросто немогуће одредити значењје. Говори о власти: - Мора се водити рачуна да се на акцију одговори реакцијом. Силом силу избијати сви закони дозвољјавају! Понављјам да сам се стриктно држао те одредбе из римског права...

Артуковић воли да наглашава принципе усташког покрета и славу неса-ломљјивог хрватства. Он је у неколико наврата готово дословно поновио Павелићеве текстове старе готово шест деценија, а да при томе није уопће био свјестан да цитира. Оно што Артуковић сад тврди, Павелић је писао 1929:

»Премда Хрвати по својој стољјетној традицији познају само борбу са законитим средствима, ипак неће они у часу, кад им се та средства одузму, узмакнути пред другим средствима, јер се сада ради о њјиховом народном опстанку и слободи.«

Други Павелићев текст, 1932. година:

»Нож, револвер, бомба и пакелени строј... то су аргументи, који су једини кадри освједочити Европу, да и Хрвати имају право на слободу, на живот... Нож, револвер, стројна пушка и паклени строј, то су звона, која ће навијестити освит зоре и ускрснуће независне хрватске државе.«

Олујић испитује: тема је вањјске политике. Артуковићеве ингеренције. Оптужени тврди да до 1941. није имао удјела у вањјској политици.

- Тко је вањјску политику водио до 1941. године? - није прецизно питано, али је очито да адвокат мисли на »вањјску политику« усташког покрета.

- Било је више љјуди.

- Тко је био посебно активан - поново се јавио Гајски.

- Били су они од Странке права. Старчевићанци.

- С ким је Странка била повезана у погледу вањјске политике ? - и то пита Гајски.

- Странка права је дјеловала још за вријеме Аустро-Угарске монархи-је, а касније се нагло развијала.

- Како је усташки покрет водио вањјску политику?

- Усташки покрет није постојао док није створена нова држава.

- А од 1941. године тко је водио вањјску политику?

Артуковић поново говори о генези усташког покрета, али доста смуше-но, без јасних одредница. Углавном, јасно каже да је вањјску политику водио и одређивао »шеф државе« Анте Павелић:

- Он је себе сматрао диктатором. Као што је Лоуис Qуаторзе за себе говорио: Л'ета ц'ест моис! Тако је и Анте Павелић говорио: ја сам Хрватска. Он је све одлучивао о вањјској политици. Ја у томе нисам судјеловао.

Мада пориче учешће у вођењју иноземних послова ендехазије, Артуко-вић је и на тим пословима радио. Чак је понекад замјењјивао првог Павелићевог министра вањјских послова Младена Лорковића, а 26. аугуста 1941. године је у Загребу водио делегацију НДХ у преговорима с талијанским представницима (генерал Витторио Амбросио, маркиз Гиустианини, генерал Оxилиа и генерал Етторе Бласио) о томе како и кад да талијанска војска поново окупира тзв. демилитаризирану зону. Управо Артуковић је два дана касније с »војсковођом и доглавником« Славком Кватерником и »главаром Главног Стожера« генерал-поручником Аугустом Марићем потписао текст у којем се каже:

»Према уговору са савезницом Италијом о појачањју оперативне сигурности у граничном појасу у Хрватском Приморју, Далмацији и Херцего-вини све чете Хрватског Домобранстсва подређене су у оперативном погледу од 1. рујна 1941. године заповиеднику ИИ. талијанске армате у Карловцу... «

Тако: Павелић Италији даје Далмацију, а Артуковић талијанску војску уводи и у оне дијелове Хрватске, који су били дио »Независне«.

О Артуковићевом судиоништву у преговорима око реокупације великог дијела хрватског територија на процесу се није говорило. Олујић је покушао да низом питањја »освијетли цјеловитост личности оптуженог«:

- Тко је био главни идеолог усташког покрета ? Артуковић је извалио једну од многобројних усташких лажи:

- Анте Старчевић! - Тишина у дворани је, чини се, оптуженог засметала, па објашњјава: - Тако ја мислим.

- Каква су средства борбе била предвиђена у усташком програму ?

- Употријебити сву силу, и дозвољјену и недозвољјену, да се сачува хрватска држава. Није било средстава која су се искљјучивала.

р Јесте ли приступили усташком покрету из принципа или по нужди ?

- Из принципа, јер је била таква нужда. Није ме нитко присилио да приступим усташком покрету.

- Јесте ли имали учешћа у уступањју Далмације Италији ?

- Господине предсједниче, нисам.

Тренутак касније објашњјава да су то били послови »шефа државе«, и понављја да је »шеф државе« сматрао да је он поистовјећен с Хрватском. Олујић је желио знати колико се Павелић конзултирао с оптуженим одлучујући да дијелове Далмације преда Италијанима?

Мукло се смије:

- Ма није он никога питао за савјет! Као суверен, он је себе сматрао диктатором. Као Лоуис Qуаторзе!

Затим је поведен дијалог о Усташкој надзорној служби. Чим се поведе такав разговор, оптужени начули уши, сав устрепће од пажњје, а при томе зажмири. Он и иначе једва да види, па кад зажмири, то не чини као што би чинио човјек који може да осматра љјуде око себе. Што је питањје занимљјивије, то се оптужени више смири. Жмири у таквим приликама, и зине. То је ружна слика. Слика човјека на одру, али оптужени није ни на одру, ни у сну, што показује једва замјетним кретањјем руку и ногу. Говорећи о УН С, рекао је нешто што мора да је тешко ранило њјегову болесну сујету: »Ја сам био само чиновник. Ја сам био обичан чиновник!« Али тренутак касније је покушао да спаси давно поништени значај:

- У оном дијелу гдје је одлучивало министарство унутрашњјих послова ја сам био самосталан. Али УНС није био у мојој ингеренцији. Шеф УНС-е је реферирао директно поглавнику.

- Тко је био шеф УНС-е?

- Еуген Кватерник Дидо. Он је, колико знам, подносио шефу државе дневне или недјељјне извјештаје. Не знам кад. Никад мени није рекао што реферира. И никад нисам био код Анте Павелича заједно с Дидом Кватерником. - Послије малог размишљјањја: - Никад ме Дидо није питао за савјет.

- Ви сте му били претпостављјени, јесте ли му наређивали ?

- Могао сам му наредити, али нисам.

- Је ли постојало и равнатељјство за јавни ред и сигурност?

- Постојало је. С тим је Дидо руководио. Само један дио редарства, који се односио на чисто полицијске односе, био је у мојим компетенцијама. Углавном управне ствари.

- А што је спадало под Диду Кватерника? - питао је Гајски.

- Оно што су они мислили.

- Тко је био на челу РАВСИГУРА?

- Био је др Црвенковић. Био је под мојим надзором. И то је оно што се тиче управних питањја. Остало је било под надзором УНС-е.

- Да разјаснимо - инзистира Гајски: - Је ли то било неко политичко одјелењје ?

- Уколико су Дидо Кватерник и Анте Павелић имали неки специјални договор, то је врло еластично питањје. Они су могли захватити и оно што је спадало под усташко редарство.

- Значи ли то - настављјао је Гајски да се игра таштином оптуженог -да су они, Павелић и Кватерник, разговарали без вас?

- Ја сам за вријеме читавог трајањја НДХ само једном, само један једини пут био на вечери код"шефа државе.

- Зашто вас је онда држао ?

- Моје име је нешто значило и није било лако прећи преко тога.

- Да ли су биле ограничене компетенције министра унутрашњјих посло-

ва?

- Дакако да нису биле ограничене. Али Анте Павелић је као и Луј XИВ сматрао да је он држава.

- Да ли сте и ви могли бити држава ?

- Ја сам био чиновник, само чиновник.

- Јесу ли ваше компетенције у односу на УН С-у биле ограничене ? -наставио је испитивати Жељјко Олујић.

- Мене Дидо Кватерник није ометао у раду, а ја нисам ометао њјега.

- Да ли сте га могли ометати у раду ?

- Не!

- Да ли сте му могли издати наредбу? - опет пита Гајски.

- Могао сам му издати наредбу. То се зна да сам могао. Гајски и даљје испитује:

- Јесте ли се бојали Диде Кватерника?

- Не, каже срдито. А онда понови: - Нијесам! - Има у томе »нијесам« и чуђењја: - Али, господине предсједниче, не знам да ли сте упућени: шеф војске био је отац Диде Кватерника.

- Да ли сте се бојали Славка Кватерника, вашег војсковође ?

- Но, но. Никада! То је био један културан човјек...

Тај »један културан човјек«, Славко Кватерник, осуђен послије рата због судиоништва у ратним злочинима, ширећи принципе своје културе, није једном потписао наредбе за злочине. Тако Славко Кватерник 22. аугуста

1941. заповједнику Личког здруга генералу Лукићу »заповиједа« »поступак са пучанством«:

»Тко је у борби био, мушко или женско, са пушком у руци, има се смакнути.

Јатаци имају се предати пријеком суду на истрагу...

У сваком селу има се створити један одговоран одбор сељјана за ред и мир, те за проналазак одметника 'црвене војске'...

Оно село које би се поново дигло или поново дозволило својим љјудима четниковањје, а не буду јавили да су отишли, имаде се од власти прописно са земљјом сравнити...

Сваки саобраћај између села је забрањјен и тко нема дозволу војних и усташких власти, а буде изван села пронађен са намјером да иде у друго село, имаде се такођер ставити пред пријеки суд ...Свако давањје оружја пучанству забрањјујем... «

Нема разлога да итко каже оптуженом Артуковићу какав је уистину био човјек, колико је био човјек, тај »један културан човјек« Славко Кватерник.

У ранојутарњјем дијелу главне расправе, нешто иза 9 сати, предсједник кривичног вијећа Милко Гајски је шкрторијеко, али одлучно упозорио адвоката Зељјка Олујића: оптужени Артуковић је и за Олујића оптужени, и нема право одвјетник да га ословљјава појмовима »господине« и »докторе Артуковићу«:

- За вас, као и за мене, он је оптужени Артуковић, а не некакав господин!

Кад је у 10 сати уведен у судницу, послије полсатне паузе, »некакав господин« је затражио допуштењје од предсједника кривичног виј'ећа да му се обрати питањјем. Тренутак касније читава судница је била узбуђена. Најмањје узбуђењје је показивао Милко Гајски, мада је оно што је услиједило требало њјега посебно изненадити. Но, остао је дојам да је он све то очекивао. Дакле, у 10 сати Андрији Артуковићу је било допуштено да пита предсједника вијећа:

- Господине предсједниче - устрептао је, готово јецају налик глас Андрије Артуковића: - Чујем да је мој син овдје?

Гајски је одмах одговорио да је то тачно, и не само да је син оптуженог у судници, него да је у Загреб стигла и њјегова кћер. »Фала«, тихо каже Артуковић покушавајући да устане, а онда му се отме гласан јецај:

- Најљјепша фала, господине предсједниче!

Чинило се да ће тиме неспоразум у вези Артуковићева сина бити закљјучен, па је Жељјко Олујић, уочљјиво нервозан, наставио испитивањје прекинуто у 9.30 сати: хтио је чути оптуженог што мисли о фашизму (»За мене је то била негација слободе«, одговорио је Артуковић) и о нацизму (»Иста ствар!«). А кад је Олујић рекао да више нема питањја, обратио му се Артуковић:

- Јесте ли разговарали са мојим сином - овога пута је осамдесетого-дишњји оптуженик остављјао дојам јадног, немоћног, изгубљјеног старца, чија су питањја наликовала вапајима. Нема суза у очима, али глас му је као јецај. Умјесто Олујића, разговор је с оптуженим наставио предсједник кривичног вијећа. Каже да је Радослав Артуковић, тридесетогодишњји син оптуженог Артуковића, амерички држављјанин, правник по занимањју, већ два дана овдје:

- Ја сам одмах по њјегову доласку одобрио да се може састати с вама. Зашто он то није учинио, не знамо. Вјероватно је имао посла, па кад га обави, посјетит ће вас. И вашој кћери ћемо одобрити да вас посјети.

Артуковић поново захваљјује, усчуђен:

- Како то да није дошао к мени ?

- Можда вас није хтио ометати док дајете обрану - смирује оптуженог предсједник кривичног вијећа. Оптужени тражи да му се јави бранитељј Олујић, јер глас Срде Поповића, који је био устао да настави испитивањје, није препознао. Кад се Олујић јавио, Артуковић је поновно зајецао:

- Зашто ми нисте јавили за сина?

- Па рекао сам вам прекјучер.

- Што вам је рекао ? Хоћу да знам је ли овдје ?

- Ту је, рекао сам вам - опет се јављја Гајски.

- Може ли се дићи? - моли оптужени, као да ће моћи да га види ако устане. И Олујићу је јасно да обневидјеле очи Андрије Артуковића не могу видјети Радослава Артуковића који сједи 6-7 метара даљје, у шестом реду десне стране суднице, сједало 81, али Олујић ипак пита:

- Видите ли сина, устао је? Јасно да га Артуковић не види. Моли:

- Може ли ми прићи ?

И то је допуштено. Кад је Радослав Артуковић пришао непуна два метра до оца, оптужени га је препознао. Није им допуштено да се додирима поздраве. Због ове »потпуно непотребне сцене«, предсједник кривичног вијећа је укорио бранитељје:

- То је од вас нехуман поступак! Изричито сам вас обавезао да обавијестите оптуженог о доласку сина. Јесте ли то учинили? - Деген шути, а Олујић и Поповић углас вичу:

- Привилегирано питањје! - што значи да нису дужни одговори. Тренутак касније оно што је предсједник кривичног вијећа назвао

»потпуно непотребном сценом« и због чега је - што неће ући у записник -дао адвокатима рђаву оцјену из хуманости, свима у судници открива намјере тројице адвоката и оптужениковог сина: изазвати врхунац кризе код оптуженог, поиграти се до оне црте која је иза појма непристојност осјећајима оптуженог, довести га у екстазу, приказати га дементним, то јест безумним и махнитим, барем у категорији дементиа сенилис. Да бранитељји нису од првог очитовањја у судници указивали на старачко, сенилно лудило оптуженог, можда би у изазваној ситуацији, кад је синовљјево јављјањје у судници изазвало, или барем могло изазвати екстазу и екстатично избезумљјењје, оправдало њјихово инзисти-рањје на дементитету. А онако, остао је дојам да је предсједник кривичног вијећа намјеру бранитељја и оптужениковог сина, намјеру у којој оптужени и није могао бити саучесник, открио, или барем могућност да се »потпуно непотребна сцена« приреди наслутио.

Импонирало је с колико супериорног достојанства и љјудскости,у свим релацијама надмоћан, предсједник вијећа остаје збиљјски газда у судници, а при томе кадар да у свакој нијанси свог иступањја поштеди осјећаје, ако се ради о осјећајима а не о глумишту, оптуженог. Предсједник није ни покушао да напрасно прекине сцену: пустио је бранитељје да до миле вољје доказују неспособност и сенилну неприсебност оптуженог, у чему ће им оптужени барем донекле помагати, што се није догодило ни прије, ни послије тога дана. Док је још оптужени, поновно у оптуженичкој столици, мукло јецао и помно смотаном бијелом марамицом брисао очи вјероватно с дојмом да навиру сузе којих нема, јавио се бранитељј Силвије Деган: тражи да се записнички констатира како оптужени Артуковић којег је Жељјко Олујић испитивао од 8.35 до 9.30 сати, није знао да ли је такав адвокат уопће у судници. То је први елемент у покушају доказивањја старачког лудила, односно у овом случају у покушају доказивањја оптужениковог несналажењја у времену и простору. Друга карика у ланцу тога доказивањја био је захтјев да се записнички устврди како је оптужени, обраћајући се предсједнику вијећа, био окренут удесно, према звучнику, а не према предсједнику - мада је управо такво понашањје оптуженог нормално, будући да он не види даљје од два метра, па стога »гледа« према гласу - и како није знао име и презиме свог трећег бранитељја, београдског адвоката Срде Поповића. Значајан елемент тог сплета доказа

требала је бити и тврдњја оптуженог како није знао да му је син у Загребу, мада је Олујић - не инзистирајући касније да тај податак буде поновљјен - у једном тренутку, као случајно, изјавио да је то рекао оптуженом још у сриједу.

Све је то било драматично само за наивне.

Предсједник вијећа је морао слутити да се такво нешто спрема, јер је у два наврата одобравао сину оптуженог да посјети оптуженог, а син то ипак није учинио, мада је управо због сусрета с оцем превалио огроман пут.

Тужба је такво нешто могла слутити, јер уопће није реагирала, по свој прилици у увјерењју да се тако смишљјена обрана сама обара.

Син оптуженог, Радослав Артуковић, могао би имати оправдањје, ако заиста њјегов отац није обавијештен да му је син у Загребу. Ако то оцу, оптуженом Артуковићу, није јављјено, онда је могао рачунати с најкобнијом посљједицом: не с обликом лудила, него с јединим љјудским доживљјајем које нема искуства - с очевом смрћу. Зар му је блискија очева смрт него пресуда? Можда је рачунао на могућност да се касније каже како је »комунистички суд у нехуманом поступку убио лудог старца.«

Обрана је чинила оно што је била линија њјеног брањјењја оптуженог Артуковића од почетка. Више од оцјене предсједника судског вијећа не треба рећи: »Нисте хумано поступили!«

Са знањјем о свој тежини такве оцјене, Срђа Поповић је послије Дегенових интервенција у односу на записник покушао објаснити како су »мислили да оптуженом не треба дати да види сина, јер би то могло утјецати на њјега«. Одмах затим предлаже петнаестоминутну паузу: нека лијечници вјештаци прегледају оптуженог, нека с њјим разговарају, нека установе како је сусрет са сином силно потресао Артуковића...

Тада се догодило нешто што заиста нисмо очекивали: јавила се доцент др

Карла Поспишил Завршки. Остао је дојам да је и она очекивала бранитељјски изазов драматичног сусрета оца и сина и да је, вјероватно у конзултирањју с осталим лијечницима вјештацима, оцијенила да се ништа изузетно не може догодити. Но, то је само наш дојам. А др Карла Завршки Поспишил је устврдила:

- Требало би покушати с наставком поступка, те ако дође до емоционалних момената који би то онемогућили, тек тада треба учинити ово што предлажу бранитељји, то јест прихватити прекид расправе, разговарати с оптуженим и потом реферирати.

Предсједник кривичног вијећа је прихватио приједлог обране с једном измјеном: дао је паузу од пола сата.

Тако је »потпуно непотребна сцена« трајала 27 минута.

Ули сати поново су сви на својим мјестима. Милко Гајски одмах даје ријеч лијечницима вјештацима. Њјихов став и овога пута преноси доцент др Карла Завршки Поспишил:

- Лијечници вјештаци психијатри мотрили су реакције оптуженог за вријеме сусрета са сином у дворани, а потом за вријеме прекида расправе су проматрали психичко стањје оптуженог. Лијечник вјештак интерниста је за вријеме прекида контролирао физичке реакције оптуженог, односно актуално

тјелесно стањје здрављја. У тјелесном и психичком статусу оптуженог сусрет са сином, према суду лијечника вјештака интернисте и психијатара није довео до промјене у њјегову цјелокупном стањју које би омело њјегово судјеловањје у наставку расправе... - Још каже како емоционална реакција оптуженог, што су замијетили сви у дворани, нема патогномично значењје: напросто нормална реакција оца затеченог у специфичним увјетима.

Будући да маневар обране није успио, ваљјало је наставити с испитива-њјем. Претходно је као испитивач пријављјен Поповић, али сад он одустаје и, остављјајући дојам да нешто смјера, препушта своју улогу Силвију Дегену. Наредних пола сата испитивањја ће у читавом процесу бити изнимка: једино раздобљје у којем ће оптужени тренутак бити луцидно присебан, а тренутак сулуд, изгубљјен и у времену и простору. Лијечници вјештаци томе њјеговом губљјењју и враћањју у изгубљјено вријеме нису придавали посебно значењје. Вјеројатно с правом. Обрана је пак све на томе градила.

Силвије Деген је хтио знати гдје је све оптужени био послије бијега из Загреба, гдје је све био затваран (оптужени је, наиме, рекао да је »ишао из затвора у затвор«). Нека од тих питањја нису ушла у записник: није допустио предсједник вијећа.

- Јесте ли у САД живјели с дјецом ?

- Живио сам све док нисам на улици уграбљјен и стрпан у авион, па затворен. Био сам херметички затворен. Био сам мучен.

- Тко вас је мучио ?

- Они који су ме затворили.

- Кад сте уграбљјени на улици у Америци?

- Не знам точно.

- Знате ли гдје сте сада ?

- Крај Загреба.

- У којој земљји?

- У Америци!

- Која је година ?

- 1983. или можда 1984. ,- Колико имате година ?

- Имам 87 година.

Предсједник вијећа је хтио бити сигуран у очитовано несналажењје оптуженог у времену и простору. Поновио је питањје о Загребу: гдје је Загреб ?

- У Хрватској... Ту сам у затвору.

- Ви сте пред судом. Знате ли који је то суд ?

- Пред судом који је надлежан за овај сектор.

- Који сектор?

- Овај дио земљје...

- Који је то дио земљје ?

- У Америци.

- Најприје сте јасно рекли да знадете да сте у затвору крај Загреба, да знадете да је Загреб у Хрватској. А шта је сада с Америком? - опет је интервенирао предсједник кривичног вијећа.

- Радије не бих одговорио.

Деген се у неколико наврата оптуженом обраћао као »господину Артуковићу« и »доктору Артуковићу«. Гајски је такав начин претходно одбио Жељјку Олујићу; Деген не приговара.

- Да ли, докторе Артуковићу, знадете да вам суди југославенски суд ?

- Допуштам могућност.

- Можете ли читати?

- Не могу читати ни писати,

- Зашто?

- Јер сам мучен.

- Тко вас је мучио ? Од кога сте мучени ?

- У енглеском затвору. Мучиле су ме особе намјештене у енглеском затвору.

- Знате ли њјихова имена ?

- У почетку нисам знао. Касније сам сазнао. Та особа која ме је мучила била је Милован Дилас.

- Након слома НДХ, јесте ли се састајали с неким из владе НДХ ?

- Но,но!

- А јесте ли долазили с неким у контакт ?

- Апсолутно нисам кроз читаво ово вријеме у Енглеској и Америци.

- А послије ?

- Послије нисам ни стигао у Америку.

- Знате ли је Х Павелић жив, јесте ли били с њјим у телефонском контакту ? Гајски упозорава бранитељја да не пита несувисло. На унеколико

измјењјено питањје оптужени је одговорио да не зна је ли Анте Павелић жив. Питан, рекао је да су отприлике истих година. Затим је упитан о оптужници: зна ли за што је оптужен ?

- Оптужен сам за све што је на овом свијету!

- Је ли вам прочитана оптужница ?

- Не сјећам се - одговорио је споро, размишљјајући.

- А неке тачке оптужнице, да ли се сјећате?

- Знам само да је све то нека фантазија. Сва та оптужница нема ничег истинитог, осим мога имена и презимена.

- Знате ли своје име и презиме? - опет се јавио Гајски.

- Андрија Артуковић.

- Како се здравствено осјећате ?

- Хвала богу, осјећам се доста добро.

То је било посљједњје питањје у једнодневној расправи. Било је 11.30 сати. Бранитељји се шћућурили око Дегена, шапћу. Жустро говоре. Требало је да се расправа настави и да испитује Срђа Поповић. Он изјављјује да је припремио »питањја за око два сата разговора«, па би волио да се тај дијалог обави без прекида, сутрадан. Силвије Деген предлаже - позивајући се на доб и здрав-ствено стањје оптуженог - да се изврши допунско психолошко-психијатријско вјештачењје, те допунско диференцијално и дијагностичко вјештачењје душевних геријатријских нормалности и ненормалности »с обзиром на несналажењје у времену и простору«. Затражио је стручан и интердисциплински налаз и најкомпе-

тентније мишљјењје о здравственом стањју, »што је битно за вођењје процеса«. Да не би било казано како обрана тражи све начине да процес развлачи, Деген је предложио да се испитивањје оптуженог обави преко суботе и недјељје, »како се даљјњји ток главне расправе не би заустављјао«. Тек што је предсједник вијећа устврдио да се »приједлог прима на знањје«, Срђа Поповић је примијетио: - По мом мишљјењју није потребно неко посебно стручно знањје да се утврди стањје оптуженог, па понављјам свој приједлог да се поступак обустави с обзиром на могућности које даје члан 143 ЗКП.

ДОКАЗНИ ПОСТУПАК

ПОНЕДЈЕЛЈАК, 21. априла

Послије снијега и киша, коначно су заредали лијепи дани. Ни Артуковић није могао затамнити прољјетно небо.

Судница се почела пунити у 8, као и обично. У шестом реду здесна јутрос је двоје Артуковића, Нада, с презименом америчког суца, који је донио пресуду о екстрадицији, и двије године старији јој брат, Радослав, који се четврти пут појављјује у судници.

У 8.30 уведен је оптужени, а одмах потом, док сви устају, улази суд. Гајски носи дебели жути фасцикл. Брзо листа. Најприје даје ријеч доц. др Карли Поспишил Завршки, а одмах потом, кад је утврђено да је оптужени способан да буде судионик процеса, ријеч добива јавна тужба. Новинари ће писати да ће тај понедјељјак бити запамћен »по сјајној експликацији заступника оптужбе Иванке Пинтар Гајер, која се енергично успротивила недопустивим маневрима обране«. Приједлог обране о надвјештачењј'у сматра сувишним, и доказује то с много увјерљјивости.

Суд је одбио све приједлоге обране. Супериоран у начину, не само стога што сједи на супериорном мјесту, хладно каже: »Нема законске основе за удовољјењја захтјева обране.«

Силвије Деген износи нове приједлоге. Има приговора и на записник од. 18. априла. Потом говори одвјетник Олујић; позивајући се на 250. и 251. члан Закона о казненом поступку, инзистира на прибављјањју мишљјењја вјештака (супервјештака) из Љјубљјане. У неколико наврата дуго и упорно набрајањје Жељјка Олујића Гајски сјече. Олујић се заинатио:

- Молим, забраните ми онда да говорим!

- Добро, каже Гајски: не дозвољјавам, било је доста! Јавна тужба сматра, овога пута не без разлога, да »обрана има за циљј

само да одуговлачи поступак«. Док Гајерица говори, браниоци, Олујић и Деген, жустро шапћу. Поповић се објема рукама наслонио на клупу, однатраг, па се мршти, дајући различитим гримасама до знањја да је »обрана напросто онемогућена«. Посебно се онерасположено мршти, као увријеђена дјевојчица, кад заступник приватне тужбе, београдски адвокат Слободан Перовић, једноставно устврди:

- Захтјев за супервјештачењје је у овој фази суђењја сувишан. Не видим разлога. То је у сваком случају сад преурањјено тражити.

Гајски хладно одбија приједлог обране.

Иванка Пинтар Гајер, изазвана инзистирањјем обране на сенилности оптуженог, заправо на старачкој деменцији оптуженог и на њјеговом сљјепилу, предлаже да се оптуженог испитује искљјучиво преко предсједника кривичног вијећа. Гајски и то одбија: финесе њјему не сметају. Поповић с много сувишних гримаса и гестикулација својим карактеристичним гласом с напуклим р изјављју-је:

- Нећемо даљје испитивати оптуженог, јер сматрамо да не можемо добити сувисле одговоре.

Тада, смо схватили да се Поповић помало шалио најављјујући двосатни дијалог с оптуженим Артуковићем.

Чини се да је Гајски и то очекивао. Игра се с наочалама:

- Оптужени Артуковићу, имате ли још нешто рећи у своју обрану ? Артуковић премјешта ногу с ноге, говори снено:

- Тешко се изјаснити кад видим куд то све иде!

- Имате ли других примједби?

- За сада немам.

Послије прве паузе постаје јасно да је одустајањје обране од испитивањја оптуженог пореметило план рада суда. Свједоци, наиме, нису били позвани. Због тога се од 9.25 до 11 сати чекало да почне доказни поступак испитивањјем првог од 58 најављјених свједока. Током процеса, кад јавна тужба оцјени да је оптужба доказана, одустат ће од 32 најављјена свједока и од читањја 43 исказа свједока који су у међувремну умрли или тешко оболили.

Ружа Рубчић

Први свједок је била проф. Ружа Рубчић, годиште 1912, супруга познатог револуционера Нине Рубчића. Опширно, с много драматичних детаљја испричала је како је мучена у загребачким усташким затворима и како је у логору Стара Градишка била свједок најстрашнијих умирањја љјуди, жена и ситне дјеце. Спомињјала је и како су усташе мучиле хероине Наду Димић и мањје чувену Ивку Кљјаић Секу, која је уочи стрељјањја неким тајанственим каналима илегале дотурила друговима на слободи писмо за заручника, будућег партизанског генерала Срђана Брујића:

»Данас идем у смрт и пружа ми се прилика да ти се јавим. Држи се добро, буди храбар. На мене се немој љјутити, све ми опрости као и сви другови. Кад се сјетиш мене напиши карту мојој секи, то ће за њју бити утјеха.

Много много поздрави другове, нек ми опросте ако сам кога увриједила. Много те поздрављја и чврсто грли твоја Сека. Поздрави све.«

Иначе, исказ професорице Рубчић није по садржају непознат. Она је своја сјећањја објавила. Но, непосредно казана ријеч је посебне тежине. Нарочито кад износи сјећањје на козарачке жене којима су усташе у Старој Градишки отимали дјецу. »Само Данте је могао такав пакао описати!« С неким другим логорашицама имала је задатак да неко вријеме дежура код те дјеце млађе од 4 године. »Дјеца леже на поду. Набацани једни на друге. Гомила јадне, беспомоћне, прегладњјеле дјеце. Мили дијете по дјетету, пужу у круг живи по мртвима. Лица у измету. Понеком испало цријево, виси читав метар цријева, а по њјему мухе... «

И послије подневне паузе је настављјено испитивањје Руже Рубчић. Интелигентно лице уморне старице је у болној гримаси. Тешка њјена сјећањја су је заморила. Али хоће да одговара на сва питањја. При томе ни једном није погледала према оптуженом, као да се боји особне реакције, кад угледа Андрију Артуковића.

У 12.45 испитивати је почео млади Нобило. У читавом процесу он ће се ријетко јављјати, али сваки пут с изузетно корисним питањјима и интервенцијама. Рекло би се да је посве заокупљјен, готово даноноћно, овим процесом. А неки који га добро знаду тврде да је заиста много ангажиран, да много учи, али да је истовремено ангажиран и на издавањју своје књјиге о борилачком спорту »тек wан до«. С много увидавности, да не повриједи старе, никад до краја зарасле ране, желио је чути од професорице Рубчић судбину козарачке дјеце у логору Стара Градишка:

- Доста те дјеце је у неким логорским собама побијено цијаном. Помрла дјеца као цјепанице била су набацана једно на друго. Видјела сам како једно дијете бацају о зид: мозак му се расуо уоколо... - Тренутак шути. Потребан јој је предах: - Двадесетак десетогодишњјака су одвојили, сашили су им мале усташке униформе. Лубурић ликује: то су, вели, моји јањјичари...

На крају испитивањја, Гајски је желио чути Артуковића: и као послије сваког свједока, питат ће га најприје да ли је разумио исказ свједока, а затим:

- Имате ли какву примједбу или питањје ?

- Но, пориче Артуковић, и понављја нешто гласније: - Но!

УТОРАК,

22. априла

Доц. др Карла Поспишил Завршки даје уобичајену оцјену лијечника вјештака, интернисте и психијатара. Нема промјена. Ријечи казане јуче понов-љјене су јутрос, као и свих наредних јутара док суђењје траје. Предсједник кривичног вијећа, најављјујући наставак доказног поступка, најављјује пет свједока, а одмах позива Фрањју Трухара. То је осамдесетпетогодишњјак, пензионер из Сремске Митро виче. Сам не може ходати; у Загреб је стигао у инвалидским колицима, а у судницу, до фотељје припремљјене за свједоке, доводе га мушкарац и жена. У први мах је у судници прострујало: ето како су јадног човјека исцрпили логори! Али, заправо, Фрањјо Трухар никад није био у логорима, никад логораш. Кад је успостављјена ендехазија, најприје му је повјерена дужност шефа квислиншке полиције у Земуну, а потом у Сремској Митровици.

Предсједник кривичног вијећа је крајњје тешко, често и неуспјешно, успостављјао контакт са свједоком Трухаром. Потпуно физички оронуо, тако да му је глава сваког тренутка неконтролирано падала на груди, нејак да успостави хармонију у функционирањју дијелова свог старачког тијела, оглушио и увелико обневидио, свједок је остао само у једном упоран:

- Остајем код моје раније изјаве!

Коликогод изгледао неспособан за свједочењје, тај оронули старац, по могућностима и изгледу много, много старији од Артуковића, мада уистину двије године млађи, Фрањјо Трухар је имао жарку жељју да се појави пред великим кривичним вијећем. Сам је инзистирао да дође, можда у увјерењју да ће ипак моћи више казати. Кад му је први пут пала тешка ћелава глава на груди, као да је врат без пршљјенова, старац је простењјао: он памти истрагу и тражи да суд уважи њјегове исказе и у истрази од прије тридесет и више година. Касније ће, сваки пут кад не буде у том тијелу снаге да се прибере и одговори цјеловито, онако како је свједок, очито још неокрњјене свијести, желио, готово вапајно тражити да се узме у обзир претходни поступак.

Фрањјо Трухар

И поред упорног призивањја на претходни поступак и давне изјаве пред истражитељјима сремскомитровичког Окружног суда, Милко Гајски је покушао да нешто сазна у дијалогу. Али само у два-три наврата свједок је успјевао рећи неколико повезаних реченица. Први пут кад је одговарао на питањје о одласцима у Загреб: рекао је да је одлазио код Андрије Артуковића, и да су разговарали о адвокату др Јеси Видићу, и да га је Видићева жена молила да иде код Артуковића...

Артуковић мало погнуте главе помно слуша.

Двоје Артуковића у судници, кћер и син, све вријеме нешто записују, повремено шапћу, неријетко се осмјехују. Колико је њјима јасно, може ли им уопће бити јасно ово о чему се говори ? Мисле ли они заиста оно што ће Радослав Артуковић неком приликом изјавити: како је све то монтирано, и како је њјихов отац невин. Или мисли, што ће рећи неким новинарима за вријеме паузе: »Није мој отац могао убијати. Ја знам да он није могао убијати. Али могле су убијати њјегове заповијести!«

Послије полусатног, не увијек потпуно сувислог, дијалога са свједо-ком, Милкп Гајски му је предочио - читањјем - њјегове исказе од 25. јуна 1952. и 12. јула 1952. Први исказ је дан пред суцем Окружног суда Загреб:

Окупација га је, каже, посвједочивши аутентичност изјаве и потписом,

затекла у Загребу. Као стари Артуковићев знанац, из Мостара, гдје је Артуковић двадесетих година служио војску, а Трухар био активни официр, добио је мјесто у Артуковићевом апарату: постављјен је за шефа полиције у Земуну. Нијемци су тамо тражили од њјега да прогони и убија Србе. »Ја се нисам сложио с њјиховим захтјевима, па сам смијењјен... Цијели мој случај и

несугласице сам изнио Артуквићу. 'Требао си клати и убијати Србе и без тога да то од тебе траже Нијемци!' - предбацио ми је Артуковић. Ипак, поставио ме је за шефа полиције у Сремској Митровици, 1. јуна 1941. Казао ми је: 'Кољји све Србе одреда, као и Жидове и Цигане, само пази, немој глупо радити као они у Славонском Броду... ' Био ми је тај случај познат: тамо је баш по Артуковићевом налогу, један усташа извршио страшан покољј над Србима, све лешеве је бацио у Саву, што је чак и Нијемце разљјутило, па су га смијенили и затворили, али га је Артуковић у Загребу ослободио и послао га натраг да настави истребљјивати Србе... Кад сам ја преузео у Сремској Митровици дужност шефа полиције, уништењје Срба било је у пуном току. Тим прогонима и покољјима је руководио дотадашњји шеф полиције Фердо Кнез, велики усташа... Дао ми је до знањја да и ја морам бити немилосредах у истребљјивањју Срба, а причао ми је и о многобројним покољјима у којима је особно судјеловао. При томе се позивао на лично наређењје министра унутрашњјих послова... Артуковић му је наредио да ни једном Србину не смије издати пропусницу за Србију, већ да га једноставно треба убити. Такођер ми је рекао како му је Артуковић наредио да поједине особе треба затворити. Тако је био затворен и Јешо Видић, бивши народни посланик, па је на захтјев Артуковића отпремљјен у логор 'Даница'. Мени је дошла њјегова жена Олга Видић с молбом на Артуковића: нудила је 150 јутара земљје ако дозволи њјеном мужу да исели у Србију. Особно сам ову молбу однио Артуковићу, а он ми је одговорио: '..Ја ћу га убити и узети не 150 јутара, него свих 300!' Касније је сам Артуковић издао наредбу да се Јешо Видић убије, што је и учињјено, а сва земљја је одузета и дана усташи Стјепану Винеку... « Свједок је још говорио о Артуковићевим окружницама у вези с прогоном и истребљјењјем Срба, Жидова и Цигана, о масовним покрштавањјима, о томе како су усташе понекад правили изнимке и спашавали оне имућније, и како је све то »у смрти изједначио« Виктор Томић 1942. године. »Њјега, тога Томића, по том послу је послао управо Артуковић. Убио је на десетке хиљјада Срба, Жидова и Цигана на подручју Срема... «

Тај Виктор Томић, допуковник усташки 1942. године, прије рата с Божидаром Церовским члан илегалне терористичке организације коју су ' онтро-лирале усташе, под руководством злознане гестаповске шпијунке др / иенке Смрекар, био је организатор масовног »чишћењја« Срема и од 26. аугу та до 11. септембра 1942: тада је убијено, односно уведено у списак несталих, око 6000 лица, а у логоре их је одведено око 10.000. Акција је прекинута на интервенцију Нијемаца. И за њјихов укус Томићеви злочини су превршавали мјеру. Баш Томића, заједно с Лубурићем, Антом Мошковом и Ерицхом Лисаком, имао је на уму њјемачки опуномоћени генерал у Загребу вон Глаисе-Хорстенау, кад је у једној депеши писао:

»Усташки покрет је почињјеним грешкама, злочинима и појавама корупције толико компромитиран да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њјега одијељјена, чак уз напуштањје сваке вањјске повезаности... «

О томе, спомињјући иста она имена која је у својој депеши наводио њјемачки генерал, у истрази је 1951. говорио свједок Трухар:

»...Познато ми је да је Артуковић одликовао највеће усташке злочинце који су се истакли у убојствима Срба, Жидова и Цигана, уз остале и Виктора Томића, којег је поставио за шефа полиције у жуп>и Гора и који је, све у договору с Артуковицем, побио око 25.000 недужних ...Такођер је за слична дјела одликовао и Макса Лубрића, највећег усташког кољјача..." и Цвитана Зовка, који је био усташки стожерник у Мостару, затим познатог злочинца из Јасеновца Љјубу Милоша, те Јосипа Мајица, шефа полицијског одјела УНС... «

Кад је свједок »дан« обрани, Срђа Поповић ће покушати успоставити дијалог с њјим, али то углавном није било могуће. Затим је покушао збунити, и иначе збуњјеног свједока, наводећи још једну њјегову изјаву, и то прву, дану у сремскомитровичком среском суду. Чинит ће се да је старац упао у замку, а уистину показало се - послије читањја и те треће, то јест прве изјаве -да је мрежа била од трула предива. Нема, наиме, осим у сажимањју, разлике у три исказа свједока Трухара. Управо то је силно изазвало и разбјеснило оптуженог, који - кад га Гајски пита да ли је разумио исказе и што има рећи -најприје срдито виче како ништа не може рећи, а онда одмахује руком:

- Све саме лажи и измишљјотине!

- Сјећате ли се Фрањје Трухара ? Јесте ли га познавали ?

- Ја мислим да је био код мене. Мислим, али нисам сигуран. Уто је дана пауза и Артуковић је одведен не одајући колико га је

потресла истина Фрањје Трухара. Тек у судском затвору, тамо гдје га држе у паузама, показао је сав свој бијес. Био се »господин министар« толико разгоропадио да је одбио да послије поласатног предаха изиђе у судску вијећницу. Тек послије разговора с лијечницима прибрао се и схватио да о њјему не овиси излазак пред суд. Тако је, због Артуковићеве инаџжијске срџжбе, расправа настављјена тек послије сат и шест минута паузе, у 10.40 сати. Тада је свједочила осамдесетчетворогодишњја Јелена Рашковић.

Јелена Рашковић

Јелена Рашковић је пензионерка из Сремске Митровице, супруга адвоката Лаже Рашковића, којег су усташе ухапсиле и затвориле у копривнички логор »Даница« у прољјеће 1941. године. »Ухватили су га у берберници и одвели«, говори старица о давним данима:

- Кад сам му говорила, мом Лажи, да бјежимо преко Саве, рекао је

да нама нитко ништа неће: никоме ми ништа ружно нисмо учинили... А утрпали

су их у вагоне као стоку. Душан Поповић се објесио. Имао је, јадан, три дјевојчице...

Дуго, с много драме у начину исказивањја давнашњје трагике, говори Јелена Рашковић о томе како је тражила путеве до слободе мужа. Будући да је прије рата њјен муж у неколико наврата бранио у политичким процесима др Марка Ламешића, новоименованог великог жупана велике жупе Пригорје (Загреб), Јелена Рашковић је и од њјега затражила помоћ. Захваљјујући Ламешићевој интервенцији њјен муж је као Црногорац пуштен из »Данице«... У Загребу је Јелена Рашковић срела Олгу Видић и савјетовала јој да и она оде код Ламешића...

- Покојни Јеша Видић је био прави Сремац, весељјак, добар човјек, а заљјубљјен у своју жену преко главе. Жена му је, знате, била 17 година млађа од њјега. Онда кад сам ја спасила мога Лазу, Олга је посљједњји пут видила др Јесу...

Симо Томовић

Живахно прича окретна старица. Повремено поправљја наочале, које јој падају према врху носа. Чешће се загледава према оптуженом, којег стаклени зид њјегове оптуженичке кабине и један стражар одјељјују од фотељје за свједоке. О Артуковићу је она мало, али значајно говорила: само то да је у Сремској Митровици одржао говор у којем је, најављјујући нови вал антисрпских прогона, изјавио како су усташе »црне Цигане све побили, а сад је ред да побијемо бијеле Цигане«. Није се сјећала да би јој Олга Видић говорила о својим молбама Артуковићу, нити оно како је пола имањја нудила »господину министру«.

Од трећег свједока 22. априла, седамдесетшестогодишњјег наставника у пензији Симе Томовића сазнало се више о пословима и карактеру др Јеше Видића, него о њјеговом непосредном сазнањју како је др Видића особно -неовисно о разлозима - прогонио Андрија Артуковић. Истина, знао је да је супруга једног од најбогатијих љјуди у Срему, Олга Видић, за свог ухапшеног мужа »нудила усташама 150 јутара земљје, а одговорили су јој да ће и не питајући је узети свих 300 јутара«.

Свједочио је и нећак др Јеше Видића, Србољјуб Мирковић. Мало је могао рећи, али добро је памтио:

- Сестра моје маме, тетка Олга Видић, причала нам је како је била у Загребу, памтим да је рекла како је била примљјена или код Павелића, или "код Артуковића, и како им је нудила пола имањја...

- Што је онда било с тим имањјем ?

Србољјуб Мирковић

- Усташе су све узеле. Као повјереник над тим имањјем био је постављјен усташа Стјепан Винек.

Оптужени Артуковић није исказао жељју да ишта разјашњјава у односу на свједочанства Јелене Рашковић, Симе Томовића или Србољјуба Мирковића.

СРЕДА, 23. априла

Настављјена је главна расправа саслушавањјем свједока. Прије него што ће у 8.34 ући први од њјих, Иво Сењјановић, доц. др Карла Поспишил Завршки је у име лијечника вјештака дала здравствену оцјену о оптуженом: није било промјена у њјеговом тјелесном ни психичком здрављју. Иво Сењјановић је шездесетдеветогодишњјак, Сплићанин, чувени раднички борац, УРС-ов синдика-лац, као синдикални руководилац од владе Цветковић - Мачек, то јест по налогу загребачког бана др Иван Шубашића ухапшен 15. фебруара 1941. године, а потом заједно са свим другим политичким заточеницима у Лепоглави предан Нијемцима и усташама. Читава њјихова група је јула 1941. превезена у Госпић:

- Пуних двадесет дана, колико смо задржани у Госпићу, из дијела затвора гдје су били утамничени Срби чуо сам страшна запомагањја и болне врискове. Усташе су на превару похватали Србе сељјаке и углавном их све побили. Са сигурношћу могу рећи да их је у вријеме док сам ја био затворен у Госпићу, дневно одвођено на стратиште на Велебиту, у Јадовно, 800 до 850... - Ради цјеловитије истине, да цитирамо што су о покољјима Срба писали Нијемци, конкретније: »њјемачко посланство, реферат за народност«, Загреб

21. фебруара 1942:

Иво Сењјановић

»...Јуче сам имао прилику да о томе питањју разговарам с њјемачким генералом у Загребу (Едмунд Глаисе вон Хорстенау). Он ми је дао

слиједеће обавјештењје: Процјене о броју убијених Срба у Хрватској иду од

200.000 до 700.000. Он, генерал, желио би, најприје, да бројку од 300.000

сматра тачном. Чланови хрватске владе саопћили су генералу да је у току устанка и борби и прогањјањја, која су у вези с тим, изгубило живот 250.000 Хрвата и 200.000 Срба. Генерал сматра да је број Хрвата висок, а број Срба сматра сувише малим. Стварно тачно установљјењје вјероватно се уопће никада неће моћи погодити.«

Пет мјесеци прије овог извјештаја, у једном писму од 2. септембра 1941. године, писано је - што налазимо у зборнику о документима јасеновач-ког логора (у књјизи пуковника Антуна Милетића) - како усташе Србе у НДХ »убијају, кољју, муче и прогањјају начином, који није познавала до сада историја ни нашег ни других народа. Према исказима њјемачких упућених кругова, као најмјеродавнијих, убијено је од априла до данас 300.000 Срба у НДХ а око 50.000 налази се у разним познатим логорима и затворима... «

Свједок Иво Сењјановић није о томе говорио. Сјећао се крвавог затвореничког пута Лепоглава - Госпић - Копривница (»Даница«) - Загреб -Јасеновац - Стара Градишка. Најприје, Јасеновац:

- ...Група Жидова, страшно! Све сами живи костури, авети. Једва се држе на ногама... А видио сам и усташе како ножевима боду Србе. Видио сам како је усташа крваво мучио, а онда дотукао једног јадника, који се вратио у бараку с гробишта...

Свједочењје о Старој Градишкој:

- Харао је пјегави тифус и дизентерија. Ми без икакве лијечничке помоћи... Једна група заточеника била је данима мучена глађу, а затим су им усташе дале тешку храну вјерујући да ће сви навалити на јело и нагло помријети. Међутим, заточеници нису били тако луди. Храну су пажљјиво узимали и живјели су још 40 дана, а онда су почели умирати у језивим мукама. Њјихова ужасна запомагањја су ме прогонила дуже од петнаест година послије рата...

Док је Сењјановић потсјећао на стравичне доживљјаје у логорима на Сави, Артуковићева глава се ослонила на фотељј. Оптужени зинуо, жмири. Готово сваки пут кад се говорило о усташким злочинима заузимао је исту позу: или је заиста био успаван стравама из логора, које је оснивао и усмјеравао, или је симулирао; а можда се тако најбољје концентрирао. Њјегов бранилац Срђа Поповић, дакако, инзистира на сенилности: тражи од предсједника вијећа да се унесе*у записник: »Оптужени је три пута заспао...« Милко Гајски, потпуно надмоћан у судници, и не само по ауторитету столице која му је додјељјена, него и по изузетно богатом правничком знањју, крајњје одлучан да не поремети правилност и законитост кривичног поступка у којем сватко од судионика, с више или мањје уочљјивости и увјерљјивости навлачи воду на свој млин, »Унијет ћемо«, каже, мислећи на податак о спавањју и записнику, али прије него што ће и ријеч издиктирати жели чути онога за којег је утврђено да спава:

- Оптужени Артуковићу, чујете ли ви мене ?

Он, Гајски, заиста има стални контакт с оптуженим. Остат ће дојам, можда све до завршне ријечи бранилаца, да с оптуженим нитко у процесу није имао такав контакт. При томе не рачунамо односе лијечника и Артуковића, или

стражара, медицинске сестре и Артуко вица. У паузама, они су се и шалили. Па и камера фоторепортера је у неколико наврата ухватила детаљје Артуковићевог грохотног смијеха. Али вратимо се у судницу. Спава ли Артуковић, чује ли Гајскога?

- Чујем вас, господине предсједниче - оптужени и даљје држи главу наслоњјену потиљјком на руб фотељје. Али више не жмири.

- А јесте ли чули свједока?

- Да је био затворен у Госпићу, ово о логорима... Било је то довољјно да се утврди како Андрија Артуковић будно прати

процес. У неколико наврата касније на поновљјени захтјев бранилаца да се унесе у записник податак о оптужениковом сну, сам би се јављјао:

- Не, не, не спавам ја!

Био је Артуковић потпуно свјестан времена и простора и онда кад је »министравао«, смишљјајући облике и начине злочина, и онда кад је о томе начину слушао. Послије Сењјановића, о томе је говорио загребачки златар Жељјко Салзбергер, син Хрватице и 2идова. Сјећао се, дакако, прогона Жидова, сјећао се како су морали носити жуте траке с Давидовом звијездом и, касније, плочице с уклесаним »Ж«. Њјегово свједочењје ће бити значајно за доказивањје оног дијела оптужнице гдје јавни тужилац каже да је Артуковић наредио да се у камионе утрпају Жидови и да се њјих неколико стотина убије код логора Керестинец.

Жељјко Салцбергер

Трећи свједок 23. априла био је седамдесетпетогодишњји Егон Бергер. Свједочио је тридесет минута, од 10. 31 до 11 сати: најприје о обиљјежавањју

Егон Бергер

Жидова, затим о забрани Жидовима и Србима да уђу у сјеверне дијелове Загреба, па о хапшењјима, пљјачки и убојствима:

- Моја браћа, Хуго и Леон, одведени су у Јадовно, а шогорица са кћерком у Јастребарско... Стотињјак дјеце је из Јаске одведено у Лику и тамо бачено у бездану јаму... Мене хапсе 9. септембра 1941. с још неколико стотина Жидова. Убрзо смо одведени у Јасеновац. Логор је још био у оснивањју: у двије бараке натрпани Срби, у једну Жидови... Тко није могао радити, био је затучен... Мало нас је преживјело. У децембру су доведене велике групе љјуди из Окучана, Рајића, Медаре, Драганића и других села. Нисмо вјеровали да је тамо итко жив могао остати... Ми који смо могли ходати, копали смо у смрзлој земљји раке. Одвојени за убијањје, довођени су на руб тих рака и убијани маљјем у главу. Памтим 26. децембар 1941. Тога су дана из Старе Градишке доведени мој отац и брат Леон. Пред на смрт исцрпљјену колону изишли су Милош, Лубурић, фра Мајсторовић, Шакић; цинично питају има ли некога тко се жали на поступак? Јаве се тројица, гостионичар из Нове Градишке и браћа Шенхајт. Кажу да су испребијани. Извели су их испред колоне: фра Мајсторовић ту, пред свима, закољје гостионичара, а Шакић браћу Шенхајт... Крајем јануара 1942. долази из Загреба инж Доминик Пиццили. Пројектира крематориј у бившим ложиштима циглане. Ту су најприје запаљјене жене с дјецом из Ђакова.Тек кад се логором почео ширити ужасни смрад запаљјених љјуди, сви су схватили што се догађа у циглани... У љјето 1942. у логор су доведене тисуће сељјака с Козаре. За њјих је ископано четрдесет рака. Послије њјих у логор 'Три ће' доведени су Цигани... А кад је пало Сарајево, у априлу 1945, Лубурић је у Јасеновац дотјерао масу домобрана; већина је побијена...

Од 186 логораша с којима је Бергер био у прољјеће 1945. године у »кожари« и с којима је ишао у пробој из логора, само су седморица преживјела. Свих је у Јасеновцу кренуло у пробој из логора око 2000; 93 су се спасила.

Обрана ни тужиоци немају питањја.

А што има рећи оптужени Артуковић ?

- Све ово сам први пут чуо у животу. Сад први пут! Стјепан Братељј, који је свједочио послије Бергера, могао би био, да је

то тражено, свједочењјем доказивати како је све ово, не по Бергеру, него из рапорта разних Милоша, оптужени не могао чути, него да је и заиста чуо безброј пута. Осамдесетшестогодишњји Братељј је, наиме, био у Артуковиће-вом министарству управни референт. Имао је канцеларију близу канцеларије министра Артуковића. Отуд увјерљјивост кад каже:

Стјепан Братељј

- Пред њјеговом сам канцеларијом видио многе странке. Ту је долазио бањјалучки велики жупан Гутић, а виђао сам и Тољја, њјега је било лако

запамтити. Имао је униформу другачију од осталих усташа. Причало се како је тај стожерник Тољј долазио код Артуковића због тога јер су га други оптуживали да је претјерао у ревности »чистећи« Србе...

Да би се знало тко је Виктор Гутич, ево о њјему један њјемачки извјештај послан из Бањја Луке 17. аугуста 1941. године (др Кризман је ту депешу први објавио):

»У бањјалучком котару положај је битно неутјешнији од онога у Сарајеву.. Док је у Сарајеву потпуно хистеричан усташки заповједник Ј. Францетић тјерао љјудима страх у кости, усташки заповједник В. Гутић бјеснио је тједнима у Бањјој Луци, готово непрекидно пијан. Тај Гутић познат је по ранијем једном говору у којем је изјавио да ниједан Србин неће напустити жив подручје Бањја Луке. Чини се да уистину настоји да своју изјаву и оствари. Број смртних осуда које је потписао је застрашујуће висок... «

Слични су извјештаји и о Мији Тољју, усташком стожернику. Управо стога Гајски је желио да му Братељј каже: тко је постављјао стожернике? Зна ли то свједок ?

- Дакако да знам. Артуковић их је постављјао као министар. Заправо, то је био посао персоналног одјела, којему је надређен Артуковић.

- Какав је био однос Павелича и оптуженог ?

- То се добро знало. Евидентна чињјеница. Артуковић је био десна рука Анте Павелича.

Дио исказа свједока Братељј а је потврђивао оптужницу о покољју Жидова, а затим је - послије судије Божидара Румењјака, који је већ био ослобођен сваке треме, све учесталије у прилици да покаже како је по знањју и умијећу изузетно способан, и јавног тужиоца Иванке Пинтар Гајер (»Артуко-вић је био ауторитативан и сви су га слушали!«, рекао је на њјихова питањја свједок) - млади, увијек вјешти, кадар да се и у крајњје сложеним прилика снађе,

Анто Нобило »преузео свједока«:

- Били сте чиновник. Мало виши чиновник. Јесте ли као чиновник у министарству унутрашњјих послова чули за логоре ?

- ,То је била ноторна ствар.

- За које сте ви логоре чули ?

Свједок набраја. При томе ће, у дијалогу с Нобилом, рећи да су се странке »наравно, жалиле особно министру«. Није заборавио Артуковићеве ратне функције, али је оптуженог унаприједио увјерен да је и он био један од доглавника. Но, показат ће се да при томе не мисли на доглавнички чин, него на чињјеницу да је »био први до поглавника«.

Бранитељј Срђа Поповић је на своја питањја чуо да је оптужени знао како у логорима убијају и жене и дјецу, јер се о томе говорило међу чиновницима. Иванка Пинтар Гајер се укљјучила у разговор: зашто о томе шапат, зашто не јавни разговор?

- Тко би и ријеч о томе рекао гласно, сутрадан би га нестало! У вези с једним питањјем бранитељја Силвија Дегена, свједок је рекао

да су Кватерник и Артуковић, заправо УНС и министарство унутрашњјих послова, »имали једнаку власт«.

Андрија Артуковић је свједочењје свог бившег службеника пажљјиво

слушао, мада готово све вријеме непокретан. На питањје Гајскога, одговара да је све разумио и да је свједок »углавном добро рекао«.

- Што је добро рекао ?

- Углавном на сва ваша питањја он је одговорио доста пристојно.

Послије друге паузе, у 12.30 свједочио је Блаж Месарић, син Стјепана, 76 година, пензионер, уочи рата и 1941. године један од организатора и руководилаца загребачке комунистичке илегале. У детаљјном исказу о томе како је ухапшен и мучен (»...Одвели су ме у неку собицу, сплели ланцима руке и ноге, у уста ми натрпали сол, и оставили ме тако ни жива ни мртва...«) изјавио је да је у мучионици видио Виктора Томића, Ерицха Лисака, а и Андрију Артуковића.

Блаж Месарић

Док је Месарић свједочио, оптужени Артуковић се објема рукама опире о наслон фотељје; он би да поведе дијалог, мада је предсједник вијећа испитивањје закљјучио. У начину крајњје добродушан, с уочљјивим разумијева-њјем за године, трошни слух и истањјени разбор оптуженога, који све вријеме процеса изненађује доказима о менталној способности и сналажењју у овом и прошлом времену, као и у простору, предсједник кривичног вијећа руком даје знак оптуженом нека само сједи, па и каже:

^А Само ви сједите, оптужени- па Артуковић, тек незнатно дигнут, али не и усправљјен, тражи допуштењје да се обрати свједоку. Дакако, допуштено му је. Тек тад је Артуковић поново у свој ваздањјој пози: нога преко ноге, глава наслоњјена на фотељју, руке на грудима прекрштене:

- Ја мислим - овога пута не каже »моја маленкост« - да комунисти могу о мени имати добро мишљјењје. Молим оптуженог - тако је он рекао за Месарића: оптужени, а не свједок! - да каже: какав сам ја био према комунистима ? Нека се не боји, нека слободно одговори!

Није заправо у свим релацијама јасно како се могло догодити да оптужени свједока назове оптуженим, и - ако је то лапсус што је онда оптужени мислио, на што је мислио, кад је свједоку рекао да »слободно, без страха« одговори. Блаже Месарић је био запањјен. И читава дворана је изненађена. У овој обично стишаној судници, залелујао је лахор нејасног жамора. Тренутак касније све је утихло; свједок се снашао, загледан у оптуженог кроз стакло, говори притајујући узбуђењје које га све снажније обузима:

- Што мислим о оптуженом? Оно што мислим о Виктору Томићу који ме је мучио. То је био најстрашнији злочинац. Виктор Томић је био нож Анте

Павелића и Андрије Артуковића. Није имао ни трунке душе. А Андрија Артуковић с њјим управљја. То значи да је Виктор Томић особа изнимног повјерењја Андрије Артуковића... - како тече одговор, ријечи су свједокове све жешће, све више је неспокојна у начину. Можда се у давно мученом тијелу јављјају рефлекси на претрпљјене болове, можда су свједока потсвјесно забољјели табани на којима, како је то претходно рекао, »нема ткива, све је здерао Виктор Томић по наређењју Андрије Артуковића«.

У два наврата обрана је интервенирала: свједоци, по њјиховој просуди, нису имали никакве везе с наведеним инкриминацијама. Гајерица и Нодило су први такав просвјед прешутјели, а кад су браниоци по други пут затражили да се то унесе у записник, Анто Нобило је жустро реагирао:

- Ми свједока и не зовемо у вези с инкриминацијом о којој говори обрана. Упозоравам бранитељје да у судском поднеску ваљја читати, и то пажљјиво, све а не само прву страницу!

Збуњјена, обрана више није имала примједби.

Уз све казано, ваљја записати и једну изјаву оптуженога: кад је говорено о стравичним збивањјима у логорима, о непрестаним прогонима и покољјима, дубоко је уздахнуо:

- Не можете ви то схватити. Не можете ви схватити, господине предсједниче, како је нама било. Бог вам је дао благодат, па из ове државе ви то не можете схватити...

ЧЕТВРТАК,

24. априла

Девети је дан суђењја. У »стањју психичког и тјелесног здрављја оптуженог Андрије Артуковића нема квалитативних промјена... « У судници, увијек у истом реду и сједалу, њјегов је син. Кћер Нада је, кажу, јучер отпутовала. Поред Радослава Артуковића је Станко Артуковић и њјегова жена, брат и снаха оптуженог.

Први је деветог дана процеса свједочио човјек чије име у документу заведено под бројем »к. 300.ф.л, збирка НДХ« у Архиву за хисторију радничког покрета Хрватске: обавјештењје загребачке усташке редарствене области »заповједничтву логора Јасеновац« од 28. маја 1942. године:

»Савезно са налогом Главног побочничтва Заповједничтва Усташке Надзорне Службе у Загребу. Тај број 27485/42 од 26. В т. го. препраћују се наслову у сабирни и радни логор слиједећи цигани из околице града Загреба:

1) Николић Томо, 58 година стар, из Загреба, ожењјен, препраћује се са једним колима и два коњја;

2) Николић Стјепан, 24 године стар, из Ремета, ожењјен;

3) Николић Бранко, 16 година стар, из Ремета, неожењјен;

4) Николић Ђуро, 48 година стар, из Стењјевца, ожењјен;

5) Николић Мијо, 37 година стар, из Врапца, ожењјен;

6) Николић Марко, 16 година стар, из Самобора, неожењјен;

7) Николић Милан... «

И тако редом, још 44 Николића, и с њјима Шајновићи, Ковачевићи,

Малековићи, Лакатоши и Штефановићи... Заповиједник сабирних логора је 29. маја потврдио »пријем напријед назначених... у логоре овог Заповједничтва«.

Стјепан Николић

У том списку свједок у процесу Артуковићу, Стјепан Николић, годиште 1905, заведен је под редним бројем 14. Упућен је у Јасеновац »с једним колима и једним коњјем«:

- Рекли су нам усташе да ћемо у Јасеновцу добити кућу - говори доста нејасно кајкавштином: - Никад више нисам видио ни жену ни дјецу. Све су убили. Усташе! - Док то говори јецајући плаче, а онда се загледа у оптуженог Артуковића. Тренутак касније је испричао како су у Јасеновцу убијали Цигане, раздвојивши претходно жене и дјецу од мушкараца: - Оне са свезаним рукама, оне би само чекићем по глави. Па у јаму. Кад је јама била допола пуна онако убијених љјуди, поспу земљјом и вапном. Крв је цурила из јаме, а земљја се надизала од оних који су под земљјом још били живи... - тихо плаче стари Ром.

С још двојицом, Стјепан Николић је некако успио да преко Саве

побјегне.

Артуковић послије свједочењја шири руке: - Све то први пут чујем!

Потом је свједочио Радован Тривунчић, рођен у Јасеновцу 1925. године. Невисок, а крупан човјек, снажан, изнијет ће збир потресних свједоче-њја: и оно што је особно доживио (»Из моје породице усташе су убиле двадесет

Радован Тривунчић

и двоје...«) и оно што је, истражујући о логору Јасеновац, нашао у разним документима (Радио сам на томе послу 20 година, завирио сам у велики број масовних гробница, видио сам свега и свачега: и тијела без главе, и сјекиром исјечену дјецу...«) а онда је у једном трену, свакако са знањјем да је Радослав Артуковић у судници, запитао Гајског:

- Могу ли рећи, друже предсједниче, могу ли упитати сина оптуженог Артуковића: хоће ли да оде у Јасеновац, да му ја покажем гробнице, да буде мој гост у Јасеновцу...

Дакако, то није питањје за Гајскога.

О гробницама је рекао да су, углавном, дубоке до 2.20 метара, а дужина и ширина је различита. На једном кубном метру простора, углавном око 22 костура. На десној обали Саве, рајон Градина, »до сада је ископано више од 360.000 костура, а хрватска страна обале још је недовољјно истражена«. Рекао је да се »раке с костурима простиру на дужини од око 60 километара«. А многи лешеви су бацани у Саву, и Сава их је односила, посебно у вријеме поплава. »Оне који су спаљјени у циглани никад нитко неће пребројати... «

СС бригаде-фиихрер и генерал мајор СС трупа Ернст Фицк у писму Химмлеру 16. марта 1944. године јављја:

»1. Партијеске трупе - усташе су настројене католички, недисциплиниране су, са слабом обуком, у погледу борбености дјеломично непоуздане, а познате су и по томе што су око 600.000 - 700.000 другачије (политички) настројених одвели у концентрационе логоре и заклали на балкански начин... « Нобило је желио да се утврди укупна површина логора.

- То је 210 квадратних километара.

Питан о документима, елоквентни Тривунчић, који је само повремено, и то накратко, допуштао да провру осјећаји, потсјећа на документ од 27. априла 1942. године. То је допис из Главног стана поглавника: главном стожеру домобранства, главном стожеру усташке војнице, министарству уну-трашњјих послова (особно господину Артуковићу) и врховном о ужничком заповједничтву:

»Заповједничтво усташке надзорне службе - Главно побочништво са В. Т. Бр. 139/42. извјестило је, да сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника. Обзиром на то, умољјава се свим својим подручним установама издати налог, да се све комунисте до којих се дође пригодом чишћењја извјесног подручја у којем се врши оружана дјелатност одпреме у сабирни логор Јасеновац.«

Питањје је имала и обрана. Очито, покушала је добити одговор да на прегледаним документима нема Артуковићевог имена, па чак да нема ни њјеговог министарства унутрашњјих послова. Тривунчић је другачије посвједо-чио.

Артуковићу је све то непознато. Он нема појма о свему томе. Баш тако каже, па вели због тога нема ни питањја.

Трећи је 24. априла свједочио Иван Бунтак, годиште 1928, из Златар Бистрице. Њјега и њјеговог братића из Загреба, рвача у спортском друштву »Срп«, усташе су затвориле због братићеве легитимације на којој је био уцртан срп. Усташе су тражиле и чекић, па су обојицу затворили:

- Пет су ме дана држали у затвору. Дуго као пет година живота. Ухапсили су ме у понедјељјак (прољјеће 1944) а у четвртак је у Златар Бистрицу дошао Павелићев син, усташки поручник Владо. За дечке у затвору је рекао: »Води их у Јаковљје, сваког на један ступ!«

Захваљјујући сретним околностима, спасили су се и Бунтак и њјегов братић из Загреба.

Иван Бунтак

Свједок је причао и о једној усташкој смотри у Златар Бистрици, у децембру 1943. На неку ливаду усташе довукли топове. Дијелили су својим љјудима ножеве на преклоп. На смотру су дошли Павелић, син му Владо и министар Артуковић. Усташе су пуцале из једног топа. Прва граната је експлодирала и разнијела топ. Павелић и Артуковић »брзо су се покупили и нестали«. Али нису заборавили прије одласка наредити да се стрељјају заробљјени савезнички авијатичари:

- Тамо смо копали послије рата и нашли смо шест лешева. Ни педаљј земљје није био на њјима...

Гајски се у тај мах обраћа Артуковићу:

- Свједок тврди да сте с Павелићем и њјеговим сином били у Златар Бистрици. Је ли то истина?

- То није истина. То је лаж.

- Имате ли других примједби?

- Немам. Јер ја не знам ово што је овај говорио.

Свједок Алијо Гец (Храстилница, Сисак, 1919) је био од устанка у организираном народноослободилачком покрету. Усташе су га ухапсиле у фебруару 1942. године. Из Сиска је одведен у логор Јасеновац. Као и сви који су прошли кроз пакао Јасеновца, сретни да остану живи, драматично свједочи о томе паклу. Систем убијањја и мучењја. Нељјудско, звјерско у љјудском обличју. Страва! Касније ће рећи како је имао прилику да види документе у

Мијо Гец

»сјајном филму Лордана Зафрановића о Јасеновцу«, али како »чак ни то није сва истина о оној страхоти«. Беспомоћни, јадни, љјудском одмету на вољју и невољју препуштени човјек. Што може јадни човјек:

- Стојиш у реду, а они долазе. Бирају кога ће тога дана убити. Гледају, кажу: што се кесиш, ван, што се кријеш иза туђих леда, па и тога ван, што си необријан, ван, што си тако штркљјаст, па и њјега, што си мален, ван... Ето, тако проберу, а не знаш зашто су тебе тога пута прескочили...

Говори о вагонима убијених.

Нема броја убијенима!

А исказ је њјегов имао и непосредну оптужбу против Артуковића: долазио је, сматра свједок, у комисији да види стањје у логору...

О тој комисији, заправо о тим комисијама, бит ће разговора (и већ га је било) и с другим свједоцима, некадашњјим заточеницима Јасеновац. Прва таква комисија је била у Јасеновцу 22. фебруара 1942. године. Из извјештаја њјемачког посланства из Загреба знамо да су на иницијативу Артуковића »за разгледањје били позвани и присуствовали су представници штампе Италије,' Румуније, Мађарске, Њјемачке, затим секретар папске нунције, секретар надбискупа Степинца, као и представник Фелдкомандатуре мајор Кнехе«. Комисија је оцијенила, и преварена, јер није поштено ни прегледала логор, и склона да буде преварена, јер је била у функцији усташлука, да »концентрациони логор у свом садашњјем стањју даје у потпуности беспријекоран и добар утисак... Заточеници су обиљјежени црвеним, зеленим, плавим и жутим тракама на рукавима... «

У извјештају њјемачког посланства пише да је тада у логору било хиљјаду љјуди,« од тога отприлике 75% Жидови, остатак отпада на Жидове, Србе и комунисте«. Међутим, свједок каже да је број заточеника уочи доласка комисије био много, много већи, али: извршено је »чишћењје«. Док о томе прича, у лице Мије Зеца шикнула крв, очи му се замутиле, руке у не сасвим контролираним гестама.

- Ми смо морали спалити документе, а они су палили љјуде. А да су побили масу жена, знао сам по томе што нам је једног дана речено да палимо женску обућу. Осам дана смо палили женску обућу. Сви болеснији и изнуренији су ликвидирани. Све то да би комисија затекла све у реду...

Логораши су за комисију која је Јасеновац обишла у јесен 1942. морали припремити чак и приредбу. Изведена је Тијар довицева »Мала Флорамв«.

Предсједник Гајски се послије дијалога представника тужбе и обране са свједоком обратио, уобичајено, Артуковићу: колико је он знао о ономе што свједок говори. Артуковић ваљја ријеч по ријеч:

- То се, ваљјда, хотимично хтјело мене увести у тај проблем. Господине предсједниче, ја никад, поготово не као министар унутрашњјих послова, нисам био у Јасеновцу.

- А за комисију, јесте ли чули ?

- Нешто сам чуо.

- Гдје сте чули?

- У Загребу се знало да је комисија Црвеног крижа прегледала логор.

- Тко је био у комисији ?

- Представници Црвеног крижа. И из разних земаљја...

- А кога је делегирало министарство унутарњјих послова?

- Немам појма!

Оптужени Артуковић је рекао да »нема појма« ни о покољју у глинској цркви о чему је, послије подневне паузе, у 12.30 говорио седамдесетгодишњји Љјубан Једнак из Грђана код Глине:

»...У Топуском, умијешам се међу оне који су већ добили батина... Пред ноћ, ето их по нас. Угурају нас у вагоне, по 160 љјуди у сваки вагон. Кажу нам да се иде у Госпић. Нема зрака у вагону, љјуди се гуше... Пред зору, довезли су нас у Глину. Колона по два, и да случајно ниси погледао у

Љјубомир Једнак

страну! Тројицу убише одмах ту, у вагону. Више од 1200 љјуди натјерају у цркву. Мањје љјуди, око 500 или 600, стјерају у зграду глинског суда. Око 10 сати ето ти неколико усташа к нама у цркву. Мајке нам псују и краљја Петра. Вичу: осамнаесте сте ви осуђени на смрт, а ово сад је само извршењје пресуде! Па питају који је међу нама Перо Миљјевић. Човјек им се јави. Питају га зна ли што о четницима, а он не зна, па каже да не зна. А је ли четник ? Није, вели. Ни чуо није, каже, за четнике. Онда двојица одрежу штрик од црквеног звона и пребију га. Па одоше. Око подне ево их опет. Наређују: устани! Онда неки Милековић и Стево Крешталица, знао сам га, чиновник, имао је цвикере, почну да пописују: као који би од нас хтјели на рад у Госпић. Мало су пописивали, па и отишли. Ето ти их поподне: нека пописани за Лику даду новац, јер у Лици им новац не треба. Неки дају, неки шуте. Пред ноћ позову љјуде који би ради себе морали ван, нужда тјера љјуде. Колико их се јавило, толико их је и батине добило, све кундацима по леђима. Кад паде ноћ, опет траже Перу Миљјевица. Сви шуте, а они онда рафалима изнад нас. Па нас натјерају да палимо свијеће, а свијеће тешко докучити, високо су, па нам се усташе смију, веле: гле Србе, ни свијећу не могу докучити! Кад су донијели лампуше на штаповима, опет траже Перу Миљјевића. Тад га пред свима нама закољју. Био је ту и неки лугар из Катиновца, Стојан Бајић. И њјега испитују о четницима. Натјерали су га да метне главу на сточић и онда му камом мало зарежали гркљјан, крв му цури из гркљјана, онако човјек ни заклан ни незаклан, а тјерају га да пјева. Пјевај, вичу, мајку ти српску, па му још мало зарезују гркљјан... Тако је, све као од шале, почело клањје. Клали су и односили заклане. Они који су остали још живи, морали су да се до гола свуку. На мени нека маја, нећу да је свучем. Крв је лила по црквеном поду. Кољју и даљје, Свукли љјуде, па млате и кољју. Видим, тројица се сакрила иза олтара. Ја се сакријем иза неког ормарића. Тако ту остасмо незаклани. А заклани су набацивани један преко другог. Гомила мртвих тјелеса. Ја ти онда међу мртве. Осјетио сам одједном страсну потребу да живим, да преживим, да све то опишем, и осјетио

сам да ћу преживјети, страшно сам се осјећао, али сам знао да ћу преживјети. Покрај мене открију још једнога живога међу мртвима. Усташе су му тад свијећом спалили очи. Друге око мене боду бајонетима. Мене је запала само батина у главу. Онда нас почну носити у камионе. Чујем како нетко подвикује: припазите да који није жив, јер онда ви нећете живи у Глину! Крв из камиона цури, као да је кантом лијеваш. Ја пазим да каквим знаком не одам живот. Тројица усташа сједе на нама, на лешевима и мени. Пуше. А код Новог Села већ су биле ископане три јаме. Ту нас, тијело по тијело, грабећи ево овако - и показује како су га ухватили - за ноге и руке, побачају у те јаме...

Послије кратког дијалога тужбе и свједока, Срђа Поповић је тихо, с много драматичности у гласу изјавио да је »ово најпотресније« од свега што је у својој адвокатској пракси чуо, а онда се обратио предсједнику кривичног вијећа:

- Молим да се у записник уведе да је свједок и поред свега тога ипак два пута заспао!

Предсједник вијећа се држи својих уобичајених питањја Артуковићу: је ли чуо и разумио, а кад је добио одговоре да јесте, пренио му је упозорењје браниоца Поповића, и питањје:

- Јесте ли заспали ?

- Нисам, но!

- А што имате рећи на исказ свједока?

- Све су то лажи, апсолутно све. Први пут у животу то чујем. Никад нисам био у животу... - одмахнуо је руком, ваљјда с наканом да каже како никад није био у Глини.

ПЕТАК, 25. априла

Послије уобичајене процедуре, у 8.33 почела је свједочити шездесетдво-годишњја Мара Вејновић Смиљјанић. Ишла је на битно у опширној причи пуној исказа о човјеку и злочину. Контролира сваку своју кретњју и смирује се, не без уочљјивих напора. Све вријеме њјене ће руке остати прекрштене на

Мара Вејновић Смиљјанић

грудима, а очи ће кружити уоколо, чешће на стакленој кабини гдје је уобичајено миран сједио Андрија Артуковић. Мара Вејновић је рекла најосновније

податке о својој породици, о браћи у партизанима, о хапшењјима и о логору Стара Градишка:

- Не зна се што је ту било страсније. Видјела сам у љјето 1942. године како измучене жене умиру од жеђи. У логорском дворишту тјелеса су се напросто распадала. Крв је натапала распуцану, суву земљју.

Гајски је питао о женама с Козаре и њјиховој дјеци.

- Дио дјеце је одвојен од мајки. Старију дјецу су обукли у усташке униформе. Врбан и Беванда су се церекали: то су, показивали су на отету дјецу, наши јањјичари! Дјеца су преко ноћи пјевала партизанске пјесме, па су усташе то »јањјичарско« одјељјењје растјерали... Мањју дјецу су стрпали у логорске собе, по 50 дјечице на једном мјесту. Три-четири часне сестре у својим униформама ишле су с кистом у руци од дјетета до дјетета и сваком би дјетету премазивале уста. Наводно, да дијете утоли силну жеђ. Након неколико сати сва та дјеца су вапила: боли, јао, умирем... И сва та дјеца су у страшним мукама умирала. Тако је то трајало данима. Онда би их бацали у јаме. Знало се десити да међу њјима још нетко даје знакове живота... На другом мјесту око 500 дјеце набацано је једно на друго, на гомилу. Дошао је један усташа који је требао дати знак за пуштањје плина. Једно дјетешце, ни годину дана, лежало је на улазу. Усташа му је стао на једну ногу, другу зграбио руком. Тако је дијете расчеречио. Псује му при томе комунистичку мајку и церека се. Онда су пустили плин...

Оптужени Артуковић нема примједби:

- Никад за то нисам чуо!

Недвојбено је да улаже силан напор да себе спаси. Још у истажном поступку, он ће рећи - што ће и пред Т В камерама поновити - переат мудус, фиат иуститиа (нека се изврши правда, па макар пропао свијет), у самољјубивости увјерен, неовисно о томе што има петоро насљједника, да ће све пропасти, пропадне ли он особно. Нитко му није рекао да се тражи »фиат иуститиа« не да би свијет пропао, него да би свијет био ољјуђенији. Страх од казне прожима читаво биће Андрије Артуковића. Страх му блокира мисли, притјеснио га је и мори, то је очито. Ми смо видјели њјегову реакцију кад му је приведен син и нисмо уочили сузе, не поричући јецаје, али у трену кад је схватио да њјегови одвјетници, с више или мањје, елоквенције и правничке вјештине доказују неоснованост оптужнице, он је заиста заплакао, овога пута сретан:

- Спасили сте ме, хвала!

Нема сумњје, у неколико наврата покушао је да се охоло узвиси узвисујући оно што је било усташлук, али преко свега тога брзо би прелазио чим долази у питањје њјегов опстанак. Он, толико наоко заинтересиран да узвиси покрет Анте Павелића, без да трепне оком одриче се припадништва томе покрету чим схвати да би га то могло довести до казне. Кукавички узмиче у несјећањје, у можебитност, и брзо, углавном неспретно, мада не и сасвим сенилно, пориче да је онај значај којим би да се представи и подичи. Као и сви дволични карактери, посебно кад се нађу у тако тешком процјепу, и Андрија Артуковић настоји да се представи у таштој имагинацији о себи, а одмах потом, док још није ни дојаснио елементе величине »моје маленкости«, чим га Гајски или тужиоци, а некад и њјегови властити адвокати, доведу у неприлику да призна

судиоништво у злочину, или барем у организацији злочина, све пориче, поричући и самога себе, заиста и изгледом и по ономе што један говори.

Други је 25. априла свједочио Миле Добрић. Сад је то педесетдеветого-дишњјак, пољјопривредник из Пркоса. У времену о којем се очитовао, дакле у децембру 1942. године, био је сеоски слуга у селу Ласињји. Испитиван је у вези 1. а) точке из оптужнице. Памти усташку офензиву на котар Вргинмост децембра 1941, памти да су у Ласињју дошли »високи функционери«: »по лијепим униформама« разликовали су се од остале војске, памти тенкове и

Миле Добрић

луксузна кола, а памти, дакако, и помор ухваћених љјуди, жена и дјеце у шуми Брезје код Ласињје:

- Чула се страшна крика љјуди из Дугог Села и Штипана. То мјесто је око 800 метара удаљјено од Ласињје. Нема ту што да ми нетко каже, одмах је било јасно: кољју јадне љјуде...

- Кога су клали ?

- Ухваћене Србе. А и Цигане су убијали.

Убијали су више дана, и на више мјеста. Али, тврдио је свједок, што је и у хисториографији утврђено, највише љјуди је убијено у Брезју. Жељјко Олујић је у унакрсном испитивањју свједока покушао порећи истинитост једног другог свједочењја којег ћемо чути 30. априла: да нитко међу »високим функционе-рима, који су били лијепо обучени« није био на моторбициклу.

Артуковић је послије свједоковог изјашњјењја (вођен је дијалог и са обраном и са тужиоцем Нобилом) поново устврдио како »баш никад« није био »на том подручју с Антом Павелићем«.

У 10.25 сати, послије прве паузе, свједочио је Фрањјо Вуксан, Добрићев вршњјак и друг из 1941. године, различит од њјега по томе што је говорио смирено, а Добрић је био крајњје нервозан, знојио се и све вријеме гужвао марамицу у рукама. Осим тога Добрић је мршав и жустар, а Вуксан

тежак, чак предебео, и тром. И он као и Добрић свједочи о покољју у шуми Брезје и о доласку »високих достојанственика, међу којима је био и Артуко-вић« на подручје котара Вргинмост децембра 1941. године.

На питањје о убијенима, рекао је да су то били становници српских села: - Старији љјуди. И жене. А било је и много дјеце. Одвели су их ноћу у Брезје и побили. Њјихову стоку су отјерали према Загребу.

О усташким злочинима извршеним у децембру 1941. године у неким кордунашким селима свједочио је и шездесетседмогодишњји Ђуро Кљјаић из

Фрањјо Вуксан

Ђуро Кљјаић

вргинмошћанског Дугог Села. Најпотреснији дио њјеговог исказа је доживљјај дјечака Милорада Минића:

- Приликом покољја код Ласињје, мали Милорад је био задњји на реду. На пет мјеста су му проболи врат. А, ето, не убише га. Кад су се разишли, мали се дигао из јаме, извукао се између лешева, сав крвав од своје и туђе крви...

Гајски је питао о разлозима одмазде.

- Причало се да су партизани на Петровој гори смазали чету усташа. И причало се да је овај овдје - показује на Андрију Артуковића, несклон да му каже име - дошао с усташама, с тенковима, да се свети...

- Знате ли нешто о нападу на Кирин ?

- Павелић и Артуковић су дошли у Кирин да осоколе усташе. Сам Павелић је први пуцао из топа на Кирин. Мислим да је то било на саму нову 1942. годину.

Одмах потом Гајски се обраћа Артуковићу, који каже да »јесте, пажљјиво« слушао свједока, а на упит о примједбама тврди:

- Нисам никад био тамо, па и немам примједби. Свједок моли да се унесе у записник и ово:

- Код нас је све темељјито попаљјено, све опљјачкано, сви ухваћени су углавном убијени. Мој брат је био у логору Јасеновац. Срећом, спасио се. Причао ми је ово: када би овај овдје, оптужени, долазио у Јасеновац, усташе би брусиле ножеве и сјекире, јер се њјему у част ликвидирало по пет-шест хиљјада љјуди!

ПОНЕДЈЕЛЈАК, 28. априла

Послије дводневног предаха, сви судионици расправе изгледају свјеже, чак и оптужени, само Милко Гајски има тамне подочњјаке. »Овдје је њјему

најтеже«, кажу обавјештени, који знаду да је предсједник кривичног вијећа преболио два инфаркта. Одмах послије очитовањја лијечника вјештака (дакако, оптужени је и овога пута био потпуно способан за судиоништво у процесу) свједочио је Драгутин Старе, рођен 1912. у Чапљјини, крупан човјек, помало забораван и збуњјив, можда због година. Каже да је био »пероводни вјежбеник« бановине Хрватске, а у љјето 1941. да му је Артуковић дао декрет којим га постављја за котарског предстојника у Писаровини. Свједок при томе оригинални документ предаје предсједнику вијећа. Осим декрета, у љјето 1941. године је, каже, добио и неколико окружница које је потписивао Артуковић: о покрштавањју православаца, о одузимањју оружја... Сјећао се и напада партизана на Писаровину 1941. године. Послије тога је услиједила усташка офанзива:

Драгутин Старе

- На бадњјак 1941. године дошао је у Писаровину Анте Павелић у друштву високих усташких и талијанских официра... Кад смо разгледали жандарме-ријску станицу, на којој су се видјели трагови борбе, Павелић је рекао да ће бити троструко освећена... Заиста, освета је била страшна. Попаљјена су многа православна села. Знам да је било доста убијених. Било је много пљјачке... Тадашњји усташки таборник у Писаровини Богољјуб Крчелић ми је послије тога рекао да му се згадио усташки покрет, и потпуно се пасивизирао...

Анто Нобило је затражио од свједока да се изјасни у вези једне своје претходне изјаве у којој је тврдио како је Писаровину, на путу према Вргинмосту, децембра 1941. посјетио Андрија Артуковић:

- Данас сте рекли Павелићево име...

- Био је Павелић. Ако сам рекао Артуковић, нисам точно рекао. Гајски је хтио да се прецизно утврди:

Тко је био у пратњји Анте Павелића?

- Био је Лисак. Било је много главешина.

- А оптужени, је ли и он био?

- Не сјећам се. Дошли су у лимузинама...

Оптужени Артуковић је имао једну примједбу; баш тако и каже: »једна примједба«:

- Оно што је прије био рекао да сам тамо био. Апсолутна лаж! Потом је свједочио Марко Аитарац, Саламунов син, годиште 1912,

рођен у Тузли, окупацијом затечен у Загребу гдје су усташе организирале за њјим праву хајку. Побјегао је у Тузлу и тамо је ухапшен. Ухапшена је сва

њјегова породица у разним мјестима Босне: из те породице убијено их је од усташа 140. Страховито се доима прича о убојству породице Аитарац, као и она о »клањју и убијањју 120 Срба на мосту у Брчком крајем 1941. године«. Свједок је знао великог жупана Рагиба Чапљјића. Тај му је обећао да ће у Загребу, код Артуковића, интервенирати за њјеговог брата Санту. Но, ако је

Марко Аитарац

и интервенирао - било је узалудно. О томе је, послије свједочењја Марка Алтарца, испитиван и оптужени, који је порекао да знаде Чапљјића. Нитко није уочио потребу да му се неким од бројних докумената докаже како су се добро познавали.

Послије Алтарца, свједочио је Јован Живковић добро држећи шездесет-петогодишњјак, који би лако могао сакрити и читавих десетак година, али не и нервозу што је њјеговом исказу давало одређену драматику, мада су чињјенице биле - управо због те нервозе - понекад нејасно предочаване. Отац му је био фијакерист у Вуковару. Усташе су га убиле, а Јован је прогнан у Јасеновац 22. јуна 1942. године. У њјеговој драматичној причи о трагеди-јама појединаца и породица, о Јасеновцу као озакоњјеном мучилишту, за процес је најзначајније то што је свједок Живковић са много увјерљјивости тврдио како је »мојим властитим очима« видио Андрију Артуковића у логору Јасеновац. Артуковић, наиме, упорно пориче да је икад био у Јасеновцу. Живковић пак доказује:

Јован Живковић

- Ја сам оптуженог у Јасеновцу видио два пута. Баш ја сам га видио. А био је још једном. Тад га ја лично нисам видио...

Филип Барбарић ковач из Херцеговине, Доњја Драгичина, рођен 1912, свједочио је равно, 117 секунди. Њјегов исказ:

- Усташа, Шимун Бунтић, сатник у Черину, гдје сам ја био начелник

опћине, рекао ми је да је био у Загребу код министра Артуковића. Артуковић га је питао колико је Срба убио. Кад је Бунтић рекао да није ниједног убио, Артуковић је подвикнуо: нека му други пут не долази пред очи, ако не убије барем двјеста Срба!

Филип Барбарић

Милко Гајски на то пита оптуженог да ли је чуо и разумио што свједок каже. Артуковић се врти, споро говори:

- Нисам чуо. Иначе све чујем, али сад нисам чуо. То је могуће. Филип Барбарић се доста тешко изражава. Због тога

Гајски понављја исказ свједока, па оптужени каже:

- То је лаж. Апсолутна лаж!

- А јесте ли познавали сатника Шимуна Бунтића ?

- Знам то име. Али како да знам да је иста особа онај Бунтић којег сам ја познавао, и тај о којему говори свједок...

Јосип Корошец

Посљједњји је 28. априла свједочио Јосип Корошец, седамдесетседмо-годишњјак из Сиска, некадашњји синдикални функционер, од усташа ухапшен 1941. године. Изнио је многе примјере усташких злочина у логору Јасеновац, а дао је и податке о доласку инспекција и комисије Црвеног крижа.

УТОРАК, 29. априла

Фијакерист посљједњјег аустроугарског бана у Загребу, грофа Михаљје-вића, у чијем дворцу, у Керестинцу, је био један од усташких логора, седамдесетрогодишњји Славко Галиц, у свом је свједочењју устврдио да су у

Славко Галиц

логору били припадници свих нација и да су, углавном, убијани у Раковом Потоку. »Трајало је то читаву 1941. годину. Заправо, доводили су их и убијали све до јула 1942. године. Убијали су их звјерски, без милости, ноћу и дањју. И народ је био огорчен... «

Галиц се добро сјећао пробоја 111 комуниста из логора 14. јула 1941. године, али је био прецизан:

- Логор је постојао и послије тога!

Бранитељј Жељјко Олујић је сплетом питањја покушао најприје збунити свједока питањјима о Керестинцу (као: зна ли гдје је дворац, колико је далеко од Самобора, како је грађен, колико је у дворац могло стати заточеника... ) а онда о времену кад је логор затворен. Свједок је увјерен да су у Керестинец затвореници довођени и убијани до јула 1942. године.

Артуковић није имао никаквих питањја. Смирено је слушао, али кад је у 9 сати почео свједочити Бајро Авдић, спопала га је силна нервоза и све до 13.40 сати, кад коначно заврши са свједочењјем Авдић, неће моћи да се смири и да престане да се врти, као да га напада рој буха. Док је Авдић свједочио, оптужени Артуковић се напросто изобличио. Чини се да ни једно свједочењје није тако дјеловало на оптуженог.

Бајро Авдић

Бајро Авдић је шездесетједногодишњјак, аутопријевозник из Требињја. Снажан, жустрих кретњји, помало напрасит. Носио је (до прве паузе) црвени џжемпер и црвену кравату, сиво одијело ; просједа коса се истањјила. Рат га је затекао у машинској подофицирској школи у Тивту, односно на подморници »Небојша«. Касније га је неки Нино Радић, усташки логорник, уписао у усташе, па је из Требињја дошао у Загреб у моторизирану бојну под командом бојника Орешковића. На једномјесечном курсу показао се као најбољји возач. Самоувјерено, хвалисаво и охоло тврди:

- Не само да сам био најбољји возач, него сам био храбар, дисциплиниран и све сам могао. Због тога што сам био такав изабран сам за моторизирану пратњју и послан на Марков трг. То је било средином октобра 1941. године. Добио сам чин доводника. Увијек смо морали бити спремни за покрет. Углавном, пратимо поглавника, и то најчешће до Шестина. А пратили Артуковића смо пратили на Крешимиров трг. Тамо је, на тргу, било по мојој процјени 500 до 600 Зидова и Срба. Нисам сигуран у бројку. Нисам их бројио. Господин Артуковић је наредио да их све товаримо у камионе. Били су свезани, сви. Потрпамо их у 30 камиона. Мислим: 30. А могуће је да их је било и више. Нисам бројио, кажем отприлике. Ту смо групу отпратили иза Савског моста. Пратио их је и један камион пун усташа. Ми смо се онда вратили, пратећи господина Артуковића, а они су отишли, ваљјда према Јасеновцу. Онда је на Крешимирову тргу у камионе натоварена друга група Срба и Жидова. Њјих смо отпратили за Керестинец. Нису сви могли стати у дворац, толико много их је било. Господин Артуковић је наредио да морамо један дио одвојити и да их се ликвидира. Било је ту и жена, и дјеце, а и партизана. Није било протурањја. Ту је била нека сатнија, мислим подофицирска школа. Узели митраљјезе и коси по народу. Нешто је прегажено тенковима. Ми моторбицикли-сти из пратњје Андрије Артуковића све то смо са стране гледали. Послије смо свратили у Подсусед. Тамо је Артуковић наредио команданту подофицирске школе Звонку Пезељју да покопа убијене. Затим: има овај случај. Крајем 1941. године страдала је једна наша сатнија на Кордуну. Тамо се народ побунио. Отишли смо тамо преко Петрињје, Глине и Топуског. Ишли смо у Вргинмост. Видимо: страдала наша сатнија. У Вргинмосту много ухваћеног народа, али нема партизана, углавном старци, жене, дјеца. Анте Павелић и г сподин Артуковић саслушају извјештај. Нареде да се куће у којима је био народ прегазе тенковима. Нешто народа је побијено, нешто од тенкова прегажено. А усташе из наше настрадале сатније су покопани на Мирогоју...

Жељјко Олујић интервенира:

- Друже предсједниче, оптужени спава - Артуковић је- заиста изгледао као заспали старац, али ми смо већ рекли: он обично увијек узима такву позу кад слуша о злочинима. Овога пута је добро чуо примједбу свога бранитељја, па га умирује:

- Но, но, не спавам ја...

- Онда немојте да се држите као да спавате! - приговорио је Гајски, па руком даје знак свједоку - Само ви наставите!

- Дакле, послије ликвидирањја оног народа у Вргинмосту, нахватано је још народа. Тај народ је доведен у једну удолину. Ту су Павелић и Артуковић наредили да их усташе покосе рафалима. Био сам од тог стратишта удаљјен својих тридесет - четрдесет метара. И господин Артуковић је надзирао како их убијају. Број убијених не знам. Нисам их бројао. А бит ће да их је било до 450. Послије тога дочекао нас је неки велики жупан. Мислим да се звао Никшић. Заправо, он је био с нама и код ликвидације оног народа. Задржали смо се на том подручју 5 или 6 дана...

Услиједио је исказ о доласку, у пратњји Андрије Артуковића, у логор Стара Градишка:

- Дочекао нас је Врбан. Знао га је један од наших из Пратњје, знали су се из Сењја. Артуковић је наредио да се здрава дјеца пребаце у дјечји логор у Јастребарском...

Затим је услиједио исказ о Козари: како је оптужени, с осталим моторбициклистима Павелићеве тјелесне бојне, пратио поглавника Павелића и министра Артуковића до манастира Мошћеница (»неки манастир, не знам сигурно како се зове«, рекао је свједок) гдје_: је за њјих печено неколико волова. На некој оближњјој ливади били су заробљјени партизани с народом:

- Чуо сам како је господин Артуковић наредио да се дјеца одведу у логор Градишка, а одрасли у Јасеновац. Неки су ту и убијени...

Гајски је хтио бити сигуран да Артуковић све чује:

- Спавате ли ви, оптужени ?

- Но, но! Слушам...

Затим је услиједио исказ о артиљјеријској смотри код Златар Бистрице. О том случају, виђеном с друге стране, већ је говорио свједок Иван Бунтак. Најприје: како је приликом почасне паљјбе експлодирала у топу једна граната:

- Том приликом погинула је посада, четири артиљјерца. Анте Павелић и Артуковић наредили су да се одмах стрељја шест Американаца, заробљјених авијатичара, који су били задужени за одржавањје тих топова. Заробљјени су негдје код Подсуседа, тако се говорило... Послије тога добили смо одликова-њја...

Свједок је испричао како је у два наврата пратио оптуженог у Јасеновац и Стару Градишку, да су више пута одлазили у Керестинец, а такођер у Вараждин, Лудбрег и Копривницу, гдје је био неки логор с пуно затворених сељјака. Обрана ће касније највише аргумената износити против свједокове изјаве о једном посјету Керестинцу, кад су Артуковића пратили Дидо Кватерник, Макс Лубурић, Љјубо Милош и Јуре Францетић, који је баш био стигао из Сарајева. Свједок тврди да је то било почетком 1943. године. И оптужница у 2. тачки наводи то вријеме. Ево тог свједочењја:

- Посјетили смо тамо неку шпиритару. Припремили су нам печењје. Онда смо отишли у Самобор. Сјећам се, прије Самобора, има неки дворац. Испред нас су ишли тенкови, а код тог дворца већ је било тенкова. Ту су били заробљјени партизани, било их је много, а било је и жена и дјеце. С нама је ишао и један њјемачки официр. Када је командант логора саопћио да су то партизани похапшени у Жумберку, да међу њјима има и Словенаца и партизана из околице Карловца, и одсвуда, они су позвали једног партизана у бољјој униформи. Разговарали су неко вријеме с њјим. Послије је издано наређењје да се читав логор ликвидира. Мислим да је ту било између 400 и 500 љјуди. Нисам сигуран. Побијени су митраљјезима, а онда су тенкови прешли преко њјих... Кад смо се враћали у Загреб, свратили смо у гостионицу код неког Аралице и ту нас је све господин Артуковић частио...

Артуковић се немирно врти, гестикулира, лице му је у несвакидашњјим гримасама. Хтио би да у уобичајеној пози, наслоњјен на фотељји, остављја утисак заспала старца, али не може. Син му се одјутрос - како ће то записати

један од репортера - усукао, потпуно блијед, без досадашњјег смијешка на буцмастом, ухрањјеном лицу. Сва прпошност коју је око себе ширио, оран да окупи новинаре и да им тумачи своја схватањја злочина, данас је распршена. Није ли, можда, схватио тко је њјегов родитељј? Тај амерички правник је све вријеме процеса нешто записивао, али кад је Бајро Авдић наводио најтеже злочине, чини се да му је оловка отежала. Мотрили смо га. Не пише док свједок износи податак о којем и ми први пут слушамо:

- Био сам присутан кад је код Максимира убијено девет комуниста. То је било 1941. године. Били су затворени у Савској цести. У њјих су пуцали, осим Артуковића, неки др Шерцер, Лубурић, Милош, Сертић и Мошков. Била је тамо нека сатнија, али војници нису пуцали. Није било потребе...

Послије паузе, у минуту послије 11, кад су стражари увели одједном силно изнуреног Артуковића, испитивањје свједока је преузео Анте Нобило. Најприје жели разјаснити: тко је убијен код самоборског дворца, по чему свједок зна да су то партизани, да ли је оптужени био у униформи или у цивилном одијелу... Свједок је с много детаљја одговорио на свако питањје, а онда је затражио да допуни претходи исказ, па каже да је 1949. био осуђен на двадесетогодишњју робију (смањјена му је казна на 15 година), да је први пут о Артуковићу дао изјаву 1952. године:

- Тада сам много више могао рећи. Памтио сам све! А на оном мјесту гдје су тенковима газили партизане, био сам 1956. године: приликом реконструкције показао сам исљједницима мјесто злочина.

Бранитељј оптуженог, Жељјко Олујић, који је, дакако, с много знатиже-љје, ако не и нервозе, очекивао исказ кљјучног свједока оптужбе, Бајре Авдића, затражио је одгоду процеса до сутра. Каже: »због нових околности«. Обрана би се, каже, морала у вези с тим конзултирати с оптуженим. Вјероватно Олујић има на уму Артуковићево судиоништво у стријељјањју деветорице комуниста у Дотршчини, код Максимира. Гајски то није прихватио; тихо, готово за себе каже:

- Свједок је ваш!

Охијић ће с много труда покушати унакрсним испитивањјем довести свједока у контрадикторности. Пратимо тај дијалог:

- Гдје сте дали први исказ ?

- У КПД у Зеници.

- Тко вас је саслушавао?

- Бит ће: судац из Зенице.

- Је ли то било у вези с изручењјем Артуковића ?

- Онда о томе нисам ништа знао.

- Када сте давали први исказ, јесте ли говорили све ово...

Гајски каже свједоку да није дужан одговорити, али Авдић већ говори,

брзо:

Навео сарн све што сам учинио и за то ми је суђено.

Када сте ушли у школу за моторизиране јединице ?

Нешто прије септембра 1941.

Што сте до тада радили у Загребу ?

Био сам такођер у моторизираној јединици.

Приказивањје филма »Јасеновац 1945« Представници Окружног суда и Републичког новинара

комитета за информације одговарају на питањја

процес је магнетоскопски снимљјен

Магнетоскоп екипе Лордана

- Јесте ли по завршетку школовањја добили какву свједоџжбу?

- Тада се нису давале свједоџжбе. Добио сам возачку књјижицу и чин.

- Имате ли ту књјижицу ?

- Питај бога гдје је нестала, вјероватно код Зиданог Моста, кад сам заробљјен 1945. године.

- Тко су вам били наставници на курсу ?

- Било је и официра и подофицира. Сјећам се Лавовског, он је од Осијека. Био је доводник Мијо Дивковић, он је негдје од Винковаца. Отац му је био жељјезничар. Затим памтим једног родом је од Кљјуча Шакића...

- Тко је осим вас био на курсу ?

- Још четрдесетак усташа.

- Кажете да сте пратили Павелића и Артуковића? Да ли још кога?

- Кад су долазили у Загреб, пратили смо и Лубурића, и Милоша. А пратили смо и Милу Будака, па Диду Кватерника, Куленовића (не каже Османа или Џжафербега) и друге...

- Гдје су биле тенковске јединице у Жумберку?

- Прије улаза у Самобор. Нису биле стално тамо.

- А колико је било тенковских јединица.

- Једна. И та је била стационирана у Трњју. То је јединица бојника Орешковића.

- Колико је било тенкова?

- Био сам, могуће 20 пута у Трњју, али тенкове никада нисам бројио.

- Какви су били тенкови?

- Било је и њјемачких и талијанских. Њјемачки су велики. Талијански су мали, звали смо их »жабе«.

- Јесу ли њјемачки имали куполе?

- Јесу.

- Имали сте моторкотач. Је ли на њјему био митраљјез?

- Јесте, најприје »бреда«, а онда њјемачки »цвофирцик«. Митраљјез је био причвршћен шелном за управљјач, тако да се могло пуцати кружно.

- Кажете да су усташе прикупили љјуде на Крешимировом тргу. Колико је ту било заточеника?

- Петсто, шесто, не знам тачно. Знате шта, не можете сигурно знати ако не пребројите. Могуће је било и више од шесто.

- Откуд су допремани ?

- Нисам фатао генералије, нисам их пописивао.

- Којим правцем су на Крешимиров трг дошли камиони?

- Из ондашњје Звонимирове ишли су Лорковићевом. Тада се у разговор умијешао и Гајски:

- Реците нани што је било на Крешимировом тргу?

- Слијева министарство домобранства, здесна парк.

- А гдје је био Андрија Артуковић? - кад му нетко спомене име, као овога пута Гајски, оптужени брише сухо лице, премјешта ногу с ноге, чини се као да нешто прерачунава.

- Он је био најприје отишао у министарство. Одатле је изишао у пратњји

једног генерала без руке, звао се Штанцер, или тако некако - Славко Штанцер је 1941. године био врховни инспектор оружаних снага НДХ.

- Што сте ви радили ?

- Ми смо чекали. Били смо пратњја. Дошли смо с њјим и чекали.

- Колико вас је тада на Крешимировом тргу у пратњји ?

- Око 15 до 20 моториста.

- До куд сте пратили колону камиона са затвореницима ?

- Иза Савског моста.

- Којим сте правцем возили ?

- Иде се Супиловом, затим једном лошом цестом до Котурашке, па Савском цестом до моста...

- У истрази сте рекли да је у колони било између 30 и 40 камиона. Како то да се сада не можете сјетити?

- Нисам бројио.

- Колико је моториста пратило колону ?

- Већ сам рекао: око 20.

- Тко је још био у пратњји осим моториста ?

- Била су и једна њјемачка борна кола, бит ће марка wолксwаген. Та кола су у претходници. А камион усташа наоружаних митраљјезима на зачељју колоне.

- Само један камион усташа?

- Само један, и унутра око 30 до 40 усташа. Не знам поуздано колико, нисам био бабица... - очито, свједока већ нервирају питањја која му се чине бескрајно безначајна.

- Кажете да су камиони иза Савског моста наставили пут за Јасеновац. Откуд знате да су ишли баш за Јасеновац ?

- Знам. Наредио је тако господин Артуковић.

- Кажете да су љјуди уто варани у камионе. Јесу ли били везани?

- Рекао сам: везани. Везали су их дротом. За то је била задужена посебна сатнија. Која ? Не знам, нисам водио никакав записник, ни дневник.

- Кад су други пут одвожени љјуди с Крешимировог трга ? -,Пред крај 1941. године. Иза тога смо ишли на Кордун.

- По чему сте међу народом препознали партизане ? - Имали су капе с петократким звијездама.

- Колико их је било?

- Нисам бројио!

- Нека свједок барем приближно каже...

- Ја мислим, свих скупа било је око 400, 450, а могуће и 600.

- Колико их је било с петокраком ?

- Требали сте ви тамо доћи па пребројити!

- Браниоци Силвије Деген и Срђа Поповић протестирају. По њјиховом, свједок одговара с дозом недопуштене дрскости. Нема на то право, каже Поповић, јер:

- Питањје је било умјесно!

- Па и одговор је умјестан - једва замјетно се осмјехнуо предсјед-ник кривичног вијећа. Руком даје знак Олујићу да настави.

- Којим сте путем ишли за Керестинец ?

- Преко Подсуседа, затим прелазимо мост... Ја сам увијек у претход-ници. Ако је цеста широка, онда је моје мјесто здесна, ако је уска, онда сам непосредно испред Павелића и господина Артуковића - њјега нитко ни једном није опоменуо што све вријеме свједочењја оптуженог ословљјава господи-

ном.

- Кад сте били на Кордуну, гдје сте спавали ?

- Била је нека бањја. Топуско, мислим.

- Гдје је она удолина у којој је побијено више стотина становника ?

- У близини Вргинмоста.

Кад је Олујић сјео, Гајски је упитао Артуковића има ли он какво

питањје:

- Учинило ми се као да желите нешто казати ?

- Немам питањја. То је лаж. То је обична лаж. Ја никад нисам био у Вргинмосту.

Испитивањје настављја бранитељј Силвије Деген:

- Рекли сте да сте били храбар и дисциплиниран ?

- Увијек сам такав.

- Зато сте били осуђени?

- Зато.

- Колико година сте имали?

- Кад сам дошао у ПТС ?

- Да.

- Имао сам 17 година.

- Из којих сте разлога као окривљјени 1956. ишли на реконструкцију? Гајски забрањјује питањје.

- Када сте, реците мјесец, 1941. били на Крешимировом тргу? Обрана протестира:

- На то је опширно одговорено!

- Није рекао мјесец - устрајао је Деген: - Колико је иза тога прошло времена до одласка на Кордун ?

- Било је прољјеће. Било је сунце.

- Како се звала ваша јединица ?

- Поглавников тјелесни сдруг. ПТС.

- Командант?

- Потпуковник, па пуковник Мошков.

- Тко је Томислав Сертић ?

- Заповједник усташке војнице...

И тад је услиједио сплет многих од оних питањја која је већ питао Олујић. Свједок се држао својих чињјеница. Ново у дијалогу била су питањја о томе гдје се налази дворац о којем је говорио свједок, с које стране Самобора. Свједок то није могао прецизирати, али је понудио бранитељју:

- Ако треба, могу вас до тамо одвести. Памтим гдје је. У 12.49, послије паузе, испитивањје је наставио Олујић, којему је

свједок рекао да заточене у Јасеновцу није бројио и да не зна колико их је

било. Олујић је на то замолио предсједника вијећа да свједоку предочи њјегову изјаву у истрази: тада је рекао да их је било 7.000 до 8.000.

- Може бити да сам тако рекао. Могло их је бити и 10.000. А број којег спомињјете чуо сам од стражара. Тако су говорили стражари нама из пратњје.

- Гдје је у Загребу становао Андрија Артуковић ?

- Никад на једном мјесту није спавао. Бојао се.

Обрана је, наиме, могла с много увјерљјивости заступати тезу да је 1943. године било немогуће да усташе тако туку снаге НОВ да би заробиле више стотина партизана. Није сасвим јасно зашто је оптужница прихватила свједоков податак о времену као тачан. Јер, догађај о којем говори свједок записан је у хисториграфији, за њјега има довољјно доказа само није ријеч о 1943. години, него о септембру 1942. године. Без много тумачењја, ево о томе усташког »дневног извиешћа« број 259 од 16. септембра 1942:

»Подхват против партизана у Жумберку у току је. 14. ИX дјелови XИИИ устаqшке објне изненадним налетом заузели су партизанску болницу у Осредак (17 км западно од Самобора) са 44 рањјеника, 2 лијечника и л лијечницом. За вријеме тог подхвата усташе су изненађени од стране партизана дошли у врло тежак положај претрпивши губитке. Правовремена појава једне бојне усташко-домобранске пуковније у бок и позадину непријатељја спасила је ситуацију и непријатељј је поново напао један сат XИИИ усташке бојне и успио га дјеломично опколити, али је поновном правовременом интервенцијом једног сата усташко-домобрансске пуковније ситуација поправљјена и неприја-тељј је разпршен. Послије тога у току цијелог 15. ИX непријатељј је избјегавао

борбу, а према извиешћу мјештана непријатељј се... повукао на талијанску страну... Губици 14. и 15. ИX:

а) партизански: 17 погинуло (нађених) а више њјих погинуло и однесено (по исказу сељјака наводно око 80), 99 ухваћених партизана стријељјано је (међу њјима 2 вође, 2 лијечника, и л лијечница)... «

У »извиешћу« број 262 од 19. септембра 1942. године усташе наводе

податак да су извршили »чишћењје села Церовица (17 км западно од Самобора)«

и да је »евакуирано 31 мушкарац, 36 жена и 67 дјеце«. Зна се да је већина

њјих тада стријељјана, као и »46 мушкараца наклоњјених партизанима« из села Печно.

Не би било тешко доказати да се свједочењје Бајре Авдића односи управо на те податке. У 1943. години није било ничег сличног на подручју Жумберка. Али то у процесу Андрији Артуковићу није истраживано. У дијалогу Деген - свједок, вођен је детаљјнији разговор о офанзиви на Кордуну.

- Изјавили сте у истрази да је сваки камион са Жидовима био праћен од камиона усташа?

- Криво схваћено. Било је само један камион усташа.

- Још једно неподударањје истраге и данашњјег исказа: прије сте рекли да сте курс завршили 15. новембра 1941, сад кажете у октобру?

- Бит ће да је то грешка дактилографа. Точно је: петнаестог десетог! Опет ријеч узима Деген. Покушава свједока довести до контадиктор-

них изјава у вези с мјестом дворца, с временом кад је злочин извршен, којим се путем одлазило, а којим враћало из Керестинца...

- Сјећате ли се мјеста Ласињје ?

- Не. Нисам читао натписе уз цесту.

- Кад сте били на Кордуну, сјећате ли се неког говора Анте Павелића, можда је говорио народу или јединицама ?

- Не бих рекао да је држао говор, долазили су љјуди да се жале, сви уплашени. А говорио је само усташама, чини ми се једној сатнији...

- Што се догодило послије тога говора ?

- Тражио је да се похапси и побије православно становништво. И то је учињјено.

- Јесу ли с вама били Талијани?

- Они су били према Карловцу.

- Сад о оном стрељјањју деветорице комуниста. Какво је било понаша-њје оптуженог?

- И он је пуцао... Послије тога је др Шерцер прегледао убијене, да види јесу ли сви мртви. Онда смо се вратили на Марков трг. Артуковић је рекао: сад смо у Загребу уништили главно комунистичко гнијездо.

Срђа Поповић је најприје питао о наоружањју.

Свједок прецизно одговара, незбуњјив, али повремено остављја дојам човјека којему је свега доста и као да жели дрскошћу увриједити бранитељја. Била је и новост изјава свједока да с Павелићем није имао израван контакт:

- Ријетко сам га чуо да говори, осим кад би рекао: ићи ће се овуда или онуда.

- А с Андријом Артуковицем, како је било ?

- Мени он лично није наређивао. Наређењја је преносио Лаховски.

- Јесте ли имали с њјим неке друге контакте ?

- Нисмо ми никаква фамилија!

- Ако можете да нам објасните: било вас је у пратњји двадесетак.

Како то да сте баш ви увијек близу шефа државе или министра Артуковића ?

- Био сам најдисциплиниранији и најокретнији, и данас сам бржи од вас, поред свих мојих година. И добар сам моторист!

Тужиоци су задовољјни.

Артуковић, упитан од Гајског, каже да је све чуо и разумио. Обрана више није имала питањја.

- Имате ли примједби ?

- Највише је лажи. Ова је лаж морала бити дуго припремана, да би била искориштена у даном моменту против мене.

- Реците оптужени, јесте ли се по Загребу возили?

- Врло ријетко.

- Тко вас је пратио ?

- Нисам имао моторизирану пратњју. Био је један агент.

- Јесте ли чули за презиме Авдић ?

- Никад!

СРИЈЕДА, 30. априла

Већ други дан је кишно. Повремено пљјусак. Расправа је почела у 8.32

Послије изјаве др Карле Поспишил Завршки (»...нема квалитативних промјена...«) настављја се доказни поступак. Суци Гајски и Румењјак читају давнашњје изјаве мртвих, или због тешке болести неприсутних свједока:

• Бозо Барбарић (1906): посвједочио је истинитост изјаве Филипа Барба-рића, оно како је Артукович рекао: не долази ми на очи ако не убијеш 200 Срба!

• Вука Радека (1902) која је добро познавала Артуковића из Госпића, гдје је била учитељјица: послије сусрета у Госпићу први пут га је видјела као логорашица у Старој Градишки 1942. године.

• Јосип Туцан (1887), за вријеме рата Артуковићев службеник: послије устанка Артуковић је наредио да се побију сви Срби старији од 16 година, али није спријечавао убијарије дјеце у колијевци.

• Стјепан Краљјевић (1896) знао је Артуковића са студија, били су доста блиски, али због тога што је Артуковић био страшан, није се усудио интервенирати да му пусти брата из затвора.

« Јосип Бобан (1916) памти Артуковићеву окружницу о ликвидирањју Срба, Жидова и Цигана.

• Вјекослав Варговић (1909) био је усташки логорник у Доњјем Михољјцу: речено му је да покољј Срба нитко не може спријечити, јер је то наредио Артуковић.

• Славко Челански (1916) дао је исказ о покољју у Раковом Потоку: »Затворили смо прозоре због страшног смрада од распаднутих лешева.«

• Иван Цвитановић (1897) интервенирао је код Артуковића због покољја невиних љјуди, а онда је и сам ухапшен и отјеран у логор.

• Стјепан Фундак (1890) стари знанац Андрије Артуковића, свједочио је о Ар туко вицу као руководиоцу који је био одговоран за злочине стожерника

Тољја.

• Новак Мастиловиц (1906) православвни поп из Херцеговине изнио је стравичне податке о покољју невиних Срба.

•, Владимир Готхарди (1894) увјерљјиво је испричао 1952. године како као ендекашки котарски предстојник ни једном није могао спријечити злочине на којима је инзистирао Андрија Артуковић.

• Бранислав Броз (1896) као котарски предстојник примио је бројне наредбе министра Артуковића са захтјевима за хапшењја, депортације, конфи-скацију имовине...

• Антун Језеран (1922) је добро знао усташу-кољјача Ђуру Раданови-ћа, који се хвалио како га на то потиче Артуковић.

• Стјепан Леговић (1894), службеник у министарству Андрије Артуко-вића: »Артуковић је немилосрдно одбијао молбе за помиловањје. Свака интервенција доносила је смрт.«

• Мирко Гојсиловић (1889) детаљјно је свјдочио о покољјима у околици Петрињје. Тврди да је покољј у глинској православној цркви наредио особно Андрија Артуковић.

• Марија Чорба (1911) изнијела је више примјера прогона и хапшењја по налогу министра Артуковића. Једном је чак преко »круговалне постаје« Загреб наредио хапшењја стотињјак љјуди, који су ликвидирани.

• Павле Карајковић (1904) зна да је Артуковић потписао наређењје за присилно пресељјењје Срба из Вогњја у Грабовце, како би се фолксдојчери могли населити у богатији Вогањј.

• Мирко Шакић (1903) дао је податке о Артуковићевом наређењју да се прогоне и ликвидирају православни свећеници.

• Марко Дражено виц (1911) службеник министарства унутрашњјих послова изнио је сплет података о Артуковићу као организатору наредобо-давцу за злочиначке акције.

Послије читањја сваке изјаве браниоци су (углавном Жељјко Олујић, а неколико пута и Силвије Деген) тражили да се унесе у записник како се »исказ свједока не односи ни на једну инкриминацију из оптужнице«. Артуковић би обично, на питањје има ли какву примједбу одговарао:

• Како не! То је апсолутна лаж. - Или: Све сама лаж.

У неколико наврата се насмијао. А послије читањја исказа Антуна Језерана из Чазме, одмахнуо је руком:

• Ларифари - каже талијански, па сам преводи: - Рекла казала!

ПОНЕДЈЕЛЈАК, 5. маја

Послије четверодневних првомајских празника, настављјен је доказни поступак. Вијећница овога пута није потпуно попуњјена. И на галерији има слободних мјеста. Од Артуковићеве породице ту је само кћер Ружа. Каже да јој је брат отпутовао у Њјемачку. У кратком разговору с режисером Зафрановићем с енглеским нагласком се жали како је »све то тако чудно уперено против мог јадног тате«. У 8.30 доц. др Карла Поспишил Завршки је обавијестила судионике расправе да су лијечници вјештаци, интернист и психијатри, и јутрос прегледали оптуженог Артуковића утврдивши да »у њјеговом тјелесном и психичком стањју здрављја нема квалитативних промјена које би пријечиле даљјњје судјеловањје у расправи«.

Гајски одмах прелази - како то он каже: - »на читањје и увид у приложену документацију у спису, како је предложено у оптужници«. Неке документе је читао сам Гајски, а неке Божидар Румењјак. Артуковић ни једним знаком није показао своје расположењје. Помно слуша и шути. Читани су законски прописи, донесени обично на Артуковићев приједлог и с њјеговим потписом, објављјивани у службеном ендехашком листу »Народне новине«. То су закони о стављјањју ван закона Срба, Жидова и Цигана, прописи о аријевској части и крви, о забрани ћирилице, о расној припадности, наредба о забрани запослењја женских особа у неаријевским кућанствима, одредба о оснивањју Равнатељјства за јавни ред и сигурност, законска одредба о пријеким судовима, наредба о устројству и дјелокругу рада раснополитичког повјеренства...

Обрана је имала једну примједбу:

- Оптужени све вријеме спава!

Не би се рекло да је спавао. Видјело се то по малим кретњјама прстију који су се трен склапали, а трен расклапали. То и оптужени каже:

- Слушам ја вас, господине предсједниче!

Прочитане су 23 законске уредбе или наредбе. Затим је прочитано четрнаест разних писама, расписа и окружница у којима се, на овај или онај начин, Артуковић представљја по мјери оцјена из оптужнице Окружног јавног тужилаштва Загреб. Међу осталим документима, ту је био и један извјештај из којег се види да је Артуковић баш све знао о логору »Даница« (именовањје шефова, плаће стражара) и о осталим логорима (планирањје трошкова у годишњјем буџжету). Обрана има приговор:

- Све су то фотокопије, а не оригинали! Фотокопије су биле вјерна слика оригинала.

Посебно снажан дојам је оставио документ читан тридесет и трећи по реду. Било је то писмо'неког усташе (звао се Петар Бачић и био је др права, Артуковићев колега) министру Артуковићу: јављја му, као што су се договори-ли, како би требало похапсити стотињјак љјуди у Дугом селу (детаљјан списак) јер је онај крај »75 посто заражен комунизмом«. Претходно је тај Бачић о томе разговарао с поглавником, али како ништа није учињјено замолио је Артуковића да »та питањја ријеши«.

Током доказног поступка прочитане су наредбе о министарским именовањјима оптуженога и о томе како је одликован неким »Звонимировим велередом«.

Послије паузе читана је још једна серија докумената о злочинима. Било је ту и Артуковићевих наређењја, али и сноп плаката смрти с Артуковићевим потписом. На приједлог јавног тужиоца прочитан је и један партизански чланак о борбама на Петровој гори у прољјеће 1942. године.

У судници су на ТВ мониторима показана два документарна филма: »Јасеновац 1945« (»Овдје влада тишина гробљја«, говорио је спикер) и »Еванђе-љје зла«.

Послије гледањја филмова ријеч је добио Жељјко Олујић: тражи да се изврши увид у кривични спис Анте Мошко а на околност Артуковићевог положаја у систему власти тзв. НДХ, те спис са суђењја Бајри Авдићу. Бранитељј је заиста изазвао изненађењје предлажући да се прочита и кривични спис Виктора Томића; томе усташком злочинцу, наиме, никада није суђено - изгубио се негдје с групом ратних злочинаца из Њјемачке. Увид у њјегов спис је затражен због тога што је он хапсио др Јесу Видића. Олујић је затим предложио да се као свједоци позову:

Звонко Комарица, као заточеник у Керестинцу и аутор књјиге о томе

логору;

Тешо и Раде Булат, као аутори запажених студија о НОР-у на подручју котара Вргинмост;

Душан Ласић, који је објавио рад о полицијско-обавјештајним служабама

НДХ;

Фикрета Јелић Бутић, аутор књјиге »Усташе и НДХ«;

Повјесничар Леополд Кобса.

Срђа Поповић је тражио да се прочита цертификат о екстрадицији Андрије Артуковића и да се као свједок саслуша Олга Видић.

Силвије Деген је затражио да се прочитају налази шесторице америчких психијатара, који су оптуженог прегледали прије екстрадиције. Остаје код тврдњје да је оптужени неспособан да судјелује у процесу. Затражио је од

лијечника вјештака да одговоре:

- да ли су код оптуженог присутне симулације као механизам њјегове

обране ?

- колико је психичко стањје оптуженог промијењјено у односу на

стањје у САД прије екстрадиције ?

- од каквог су утјецаја њјегови ексцеси на расправи ?

- да ли је губљјењје времена оријентације оптуженог одлучно за овај поступак ?

На приједлоге обране одговорила је Иванка Пинтар Гајер. Била је надмоћна у просуђивањју приједлога и анализи односа оптужени-процес. Није било ни једне сувишне ријечи, ни једне лијепе фразе, ако чињјенице саме по себи нису лијепе. Увид у спис Мошкова је непотребан, јер је расправа расвијетлила димензије Артуковићевих овлаштењја и активности. Спис свједока Бајре Авдића није потребан, јер не суди се њјему, него Андрији Артуковићу. Осим тога, потсјећа: странке су имале прилику да свједока унакрсно испитују. Ни она сама се није досјетила (или се није хтјела досјетити?) да нема кривичног списа Виктора Томића, па је одбила захтјев за увид у такав спис: суд је имао прилику да саслуша Фрањју Трухара. Изјаснила се и против свједока - аутора чланака, анализа и монографија. Позвала се на непостојањје непосредних сазнањја. Све што би могло бити у тим књјигама, суд је имао прилику чути од свједока. Против свједочењја Олге Видић није ништа имала, и тужилаштво је хтјело позвати Олгу Видић, али је установљјено да је неспособна за свједочењје. Доказ о томе ће приложити заступник њјене породице Слободан Перовић. Сто се тиче психичке способности, Иванка Пинтар Гајер је рекла:

- Противим се увиду у налаз шесторице вјештака у САД, јер тај налаз није ни био основом за одлучивањје у процесу изручењја. Међутим, ако је та документација приложена акту о екстрадицији, а управо из чињјенице да је оптужени изручен, не противим се томе. Не противим се да вјештаци одговоре на четири питањја обране, тим више што. је конзилиј вјештака свакодневно прегледавао оптуженог и давао мишљјењје о стањју њјеговог здрављја.

У вези члана 539 (везаност оптужнице за акт о изручењју) Иванка Пинтар Гајер је рекла да се оптужба придржавала акта о изручењју: нагласили смо то и у оптужници, а бит ће казано и у завршној ријечи.

Одлука кривичног вијећа је најављјена за наредни дан.

УТОРАК, 6. маја

Предсједник вијећа није прихватио приједлоге обране у односу на позивањје нових свједока, али је одобрио читањје неких уломака из књјиге

Богдана Кризмана и Фикрете Јелић Бутић. Обоје аутора су с много чињјеница доказивали судиоништво Артуковића у злочину. Такођер је прочитан и акт о екстрадицији. Срда Поповић тражи да се унесе у записник:

• Ту се види да оптужени није тужен за убојство! Послије тога прешло се на саслушањје лијечника вјештака. У име свих

изјаву је дала доцент др Карла Поспишил Завршки. Одговара на четири питањја обране:

• Да ли су присутне симулације оптуженог као механизам њјегове

обране ?

Она је одговорила да бранитељј није питањје о симулацији децидирано поставио, тако да вјештаци нису схватили које Артуковићево понашањје обрана сматра симулирањјем. Лијечници вјештаци, према њјезину мишљјењју, у својој пракси никада не користе тај термин.

• Да ли је дошло до промјена у Артуковићеву психичком стањју у односу на вријеме док је боравио у болници Поморске академије у САД ? К. Поспишил-Завршки је на то питањје одговорила на начин који је најмањје одговарао обрани. Она је децидирано изјавила да ју у односу на Артуковићево стањје док је био у САД њјегово садашњје стањје у најмањју руку много стабилније, а особито је присутна психофизичка способност да судјелује у току цијелог поступка континуирано сваког дана, а не само »од данас до сутра«. Према њјезину мишљјењју, то потврђује и Атруковићево свакодневно судјело-вањје у расправи од 14. травњја.

• Даљје питањје обране вјештацима било је да ли је Артуковићево »ексцесно понашањје нови момент у расправи«.

Доц. др К. Поспишил-Завршки одговорила је да нема нових елемената, те да се наводно спавањје не може назвати ексцесом јер је у току саме расправе то и оповргнуто када је предсједник вијећа судац Милко Гајски на питањје Атруковићу да ли спава добио од њјега децидиран одговор да не спава.

• И на посљједњје питањје, о томе да ли је губитак оријентације момент који је одлучан за поступак, психијатриски вјештак је одговорила да лијечници вјештаци не сматрају, нити су то у досадашњјем току расправе утврдили да је код оптуженог постојао губитак оријентације. Тај навод, према њјезиним ријечима, окривљјени не потврђује. Она је бранитељјима јучер ујутро жељјела »појаснити« која је улога вјештака у судском поступку. У очитовањју на императив бранитељја С. Дегена да вјештаци морају дати одређене приједлоге за одлуке суда, доц. др К. Поспишил-Завршки је одговорила да је тај захтјев непримјерен јер се то директно сучељјава с о властима вјештака у поступку. Вјештаци су, према њјезиним ријечима, у поступку у позицији помоћника суда за нека стручна питањја која суд не познаје у довољјнијој мјери.

Потом дуго, опширно и стручно говори о оптуженом. Све то није тема ове књјиге. Једно је сигурно: оптужени је способан да судјелује у процесу. То су утврдили и амерички и југославенски лијечници вјештаци. И колико год је унакрсно испитивањје свједока било занимљјиво (одговарали су, осим др Карле Поспишил Завршки, др Мијо Рудан, др Иво Кошуљјандић) није за наше истраживањје о томе колико је Артуковић мјера злочина релевантно.

Послије паузе суд је прегледао збирке фотографија из фонда Спомен-

парка Јасеновац (»О жртвама усташких логора«) и из Музеја револуције. Прегледана је и збирка фотографија огласа смрти: извјештаји Артуковићевог министарства о стрељјањјима. Обрана је тражила да се записнички констатира како обневидјели Артуковић није у стањју да прегледа приложене фотографије.

- Иванка Пинтар Гајер је потсјетила суд да је предала фотосе, претходно објављјене у загребачком »Вечерњјем листу«: Химмлер у Загребу. При томе је суд обавијестила да одустаје од приједлога да се саслуша још 32 свједока и да се предоче стари искази четрдесет тројице, јер је »у досадашњјим свједоче-њјима прикупљјено довољјно доказа за пресуду«. Такођер је обавијестила да се Окружном јавном тужилаштву јавило више стотина грађана, који би хтјели свједочити о злочинима Андрије Артуковића.

Заступник приватне тужбе, Слободан Перовић из Београда, предао је у судски спис низ докумената о др Јеси Видићу, јер - рече - како је »обрана почела, још ће доказивати да др Видић није ни постојао«. С много јеткости, одговорио му је Срђа Поповић. Затим су бранитељји опетовано инзистирали на увиду у кривичне списе Бајре Авдића и Анте Мошкова, те - умјесто свједочењја - свестранији увид у неке знанствене, књјиге, међу осталим и стога да се покаже како логор Керестинец не постоји послије љјета 1941. године.

На захтјев обране, Иванка Пинтар Гајер је прочитала имена свих од чијег свједочењја је тужба одустала.

СРИЈЕДА,

7. маја

У очекивањју завршне ријечи јавног тужиоца, оптужени Артуковић је обукао тамно, по мјери кројено, и код доброг кројача шивано одијело. За расправу је, каже др Карла Поспишил Завршки, способан. Милко Гајски обавјештава судионике у процесу да кривично вијеће одбија приједлог да се изврши увид у предложена знанствено публицистичка дјела, као и увид у спис Љјубе Милоша, »јер су те чињјенице утврђене саслушавањјем свједока, који о томе имају непосредна сазнањја«. Такођер је одбијен захтјев за увид у кривични спис Бајре Авдића и у њјегова давнашњја саслушањја. Био је предложен и неки Касехеов телеграм за читањје, али суд је оцијенио да је то сувишно. Одбијен је и Дегенов приједлог да се изврши супервјештачењје. Од јучерашњјих приједлога, прихваћено је читањје свједочењја (у истрази 1952. године) Олге Видић, која је на свој начин потврдила све оно што је претходно казано о молбама упућеним Артуковићу да спаси њјеног мужа, свог колегу са студија и из адвокатуре.

Послије читањја исказа Олге Видић, заступник њјене породице, Слобо-дан Перовић је говорећи с много шарматног ентузијазма, способан да каже и оно што у овом процесу није спомињјано, изјавио:

На околности из одбране оптуженог

»Артуковић је у својој одбрани изнео да након рата није сарађивао са усташким покретом, и то очигледно сматра важним делом одбране -околношћу која указује да се он дистанцирао од злочина НДХ извршених за време, рата. Да оваква одбрана није истинита, на околност повезаности Артуковића са злочиначном усташком емиграцијом и након рата, предла-жем : да се од Архива Хрватске прибави податак о саставу 'Владе НДХ у избеглиштву', од 1951. у којој је Артуковић такође био министар унутрашњјих послова. И ову 'владу' саставио је ратни злочинац Анте Павелић.

Поводом предлога одбране која тражи проверу исказа сведока на околности убиства Др Видића, предлажем: да се позове и саслуша као сведок Федор Араницки, из Сремске Митровице, који је био адвокат и пријатељј породице Видић, и коме су познате околности њјеговог убиства. До сада није саслушаван.

На околност повезаности тзв. НДХ и усташког покрета са међуна-родним национал-фашизмом, као и на околност учешћа владе НДХ у геноциду јеврејског народа извршеном у току ИИ светског рата од стране Трећег Реицха, па тиме и учешће оптуженог Артуковића у геноциду, као члан те владе: предлажем за извођењје следеће доказе:

Прилажем фотокопију телеграма на немачком језику, упућеног мини-старству спољјних послова у Берлину, из Загреба, од стране немачког посланика у Загребу, овде већ помињјаног ратног злочинца Касцхеа. Садржина телеграма односи се на споразум о коначном решењју жидовског питањја упућивањјем Жидова у немачке конц-логоре уз плаћањје изн^са од 30 марака за сваког. На овај начин НДХ је продала своје грађане, Жидове њјихову слободу и животе страној држави. То је пример без преседана у историји, бар у границама хришћанске цивилизације у и њјој владајућих моралних начела на која се Артуковић толико позива у одбрани.

На исте околности предлажем да се изврши увид у фотографију на којој су Артуковић и Будак у 'срдачном' разговору са Јерузалемским муфтијом Ел Хусеини-јем - организатором злогласне СС 'Ханџжар дивизије', која је починила огромна зверства у Југославији за време рата . . .

На околност: прогона цивилног становништва, ратног злочина, и геноци-да, од стране окривљјеног предлажем да се изведу следећи докази:

фотокопија поглавникове изванредне законске одредбе од 26. липњја 1941. којом се забрањјује 'цивилном становништву да шири гласине о тобожњјим прогонима једног дела пучанства' - под претњјом преког суда. Овом одредбом се установљјава априорна одговорност Жидова, јер се тврди: сви 'Жидови се сматрају колективно одговорним за ширењје лажних вести' па сваки може, само на основу тога што је Жидов бити пред пријеким судом одговоран за ову кривицу ширењја гласина о покољјима становништва. Ову законску одредбу објавио је, и наложио њјено извршењје оптужени Артуковић у својству министра.

Даљје - на исту околност - предлажем да се изврши увид у: препис наредбе о оснивањју покретног пријеког суда у Бихаћу, од 8. ожујка 1943, издам од министра правосуђа и богошовљја Андрије Артуковића. Ово је значајно јер је, према Шими Балену, аутору књјиге Тавелић' издате у Загребу 1952. 'Једна од форми масовног убијањја било Павеличево судство'.

Да се изврши увид у следеће списове:

Књјигу-списак Јеврејских жртава 1941-1945. из Загреба у којој је поименице побројано 7500 жртава - Јевреја, и означени крвници. Ово је посебно значајно обзиром да је одбрана јуче изнела тврдњју да од краја 1941. нису убијани Јевреји у НДХ - па ни у Загребу. Ја нисам имао времена да пребројим жртве из 41. године, јер их има више стотина, можда и хиљјаду.

Списак опљјачканог инвентара Јеврејских лечничких ординација у За-гребу током 1941. г.

Списак иступа Јеврејске вјере из 1941. са пописом свих покрштених Јевреја из Загреба. Посебно указујем да овај доказ није у вези са до сада изведеним доказима о покрштавањју православног становништва, је се код тих доказа у ствари ради о покатоличењју, обзиром да су православци хришћани, па тиме и крштени.

Увид у документа о откупу таоца 1941. год.

Ради се о тзв. 'контрибуцији' - а по овом документу скупљјено је 1060 кг злата ради откупа 2 таоца.

Да се изврши увид у 8 фотографија, које документују рушењје Јеврејске синагоге 1941. год, као и у фотокопију новине 'Хрватски народ' од 12. X 1941. којом се објављјује наредба о рушењју и објашњјава да се то чини из 'урбанистичких разлога'.

У вези са предњјим доказима предлажем да суд прибави податак од Архива града Загреба о томе да ли је опека Јеврејске синагоге употребљјена за изградњју муслиманске џжамије.

На предњје наведене околности предлажем и:

Да се од Архива Хрватске прибави извјештај, који је 1943. г. поглав-нику Павелићу упутио познати усташа Анте Година, а у коме напада лидере НДХ, меду њјима и Артуковића, због изношењја злата и драгоцености из НДХ у Швицарску и богаћењје од опљјачкане имовине.

Предлажем да се изврши увид у пресуду о изручењју, и образложењје исте судије Сједињјених Држава Волнија Брауна млађег, којом се не ограничава право СФРЈ да, у складу са својим законом, квалификује кривицу Артуковића као геноцид, већ се указује на ограничењје закона у Америци, по коме се то може урадити само због убиства јер САД нису ратификовале конвенцију о кажњјавањју и злочину геноцида од 1948, а коју конвенцију је Југославија ратификовала 1950. г. непосредно пре покретањја поступка за изручењје Артуковића. Уколико суд нема ову пресуду, ја је могу дати на енглеском језику, и у превод на хрватско-српски језик.

Такође предлажем да се од амбасаде САД, или од СИП-а прибави податак о томе да је конгрес САД ратификовао конвенцију о кажњјавањју и злочину геноцида у месецу фебруару ове 1986. године, седам дана након изручењја Артуковића нашим властима . . .

Уколико суд не прихвати предњје предлоге, који се односе на утврђива-њје доказа и документације о извршењју кривичног дела геноцида из чл. 141 КЗ СФРЈ учињјеног над, пре свега јеврејским, а потом циганским и православним, српским становништвом, за вријеме тзв. НДХ, тада предлажем да се распрва прекине за 24 часа, како би се јавној тужби пружила прилика да се упозна са предложеним доказним материјалима те да би на основу ових доказа допунила правну квалификацију у оптужници, оптужујући Андрију Атуковића и за кривично дело геноцида.«

Послије очитовањја јавног тужиоца и обране, суд није прихватио пријед-логе Слободана Перовића. То је предсједник вијећа саопћио у 10.20 сати дајући јавном тужилаштву право да каже завршну ријеч. Оно што су наредна три сата читали Иванка Пинтар Гајер и Анто Нобило права је књјига - 69 страница. Ево како су тај дуги текст сажели извјеститељји »Вјесника« Дорђе Личина и Владо Рајић:

Пледоаје заступника оптужбе трајао је више од два сата: у њјему је темељјито и веома аргументирано указано на цјелокупну злочиначку дјелат-ност Андрије Артуковића, који је својим поступцима у повијести наших народа забиљјежио најцрније странице терора, злочина и смрти. - Човјечанство мора вјеровати у правду, па стога и изречена казна Андрији Артуковићу мора бити опомена знанима и незнанима да се злочини не би поновили, да мрачњјаштво и љјудска изопаченост морају уступити своје мјесто разумијевањју и споразу-

мијевањју између љјуди и народа - речено је, уз остало, у завршној ријечи заступника јавне оптужбе. Осврћући се на чињјеницу да је био дуг пут од извршењја злочина до утврђивањја кривичне одговорности Андрије Артуковића пред судом у Загребу, Иванка Пинтар-Гајер нагласила је да су почињјени злочини тако тешки да их ни толики проток времена није могао умањјити, да се они нису могли, а ни смјели заборавити. У поступку пред овим судом - рекла је она - утвђиване су све релевантне чињјенице за оцјену постојањја дјела злочина, као и кривичне одговорности оптуженога. Све је то омогућило да се још једном пред овим судом, срећом само у судској дворани и само кроз уста свједока и кроз писане документе, врати једно вријеме које по својем изопаченом приступу човјечности и безумности, изазивањју патњји и страха љјуди, нема преседана у блиској повијести југославенских народа, а посебно хрватског народа у чије се име тобоже све то чинило.

Да је оптужба могла Андрији Артуковићу ставити на терет све оне ратне злочине садржане у оптужници из 1951. године, дијелом из допунских оптужница из 1984. као и нове злочине о којима су говорили свједоци пред овим судом, тада ни главна расправа не би трајала само петнаестак дана, а поступак за њјезино заказивањје свега 60 дана. Тада би пред судом требале продефилирати још стотине и стотине свједока који би могли потврдити да је оптужени Андрија Артуковић, уз злочине због којих му се данас суди као министру унутрашњјих послова, као министру правде и богоштовљја и прабиљјежнику усташке владе, извршио још низ злочина непојмљјивих размјера - рекла је Иванка Пинтар-Гајер, а затим наставила - Сви ти злочини због којих се оптуженом Андрији Артуковићу не суди јер то ограничава акт о изручењју извршени су у затворима,. у бројним сабирним и концентрационим логорима, градовима, селима и другим стратиштима гдје су побијене стотине и стотине тисућа љјуди, гдје је оптужени наређивао, проводио и организирао разне облике геноцида над Србима, Жидовима, Ромима те наређивао масовно убијањје цивилног становништва свих национал-ности.

Говорећи о континуитету Артуковићеве злочиначке дјелатности, заступ-ник јавне оптужбе затим је подсјетила на улогу оптуженог у иницирањју, успостављјањју и организирањју усташког терористичког апарата у квислиншкој НДХ. - Да би се одржале на власти, усташе су најбруталнијом силом копирале нацистичко-фашистичко уређењје, усташки злочинци оборили су се непојмљјивом мржњјом на комунисте и остале антифашисте - хапсе их, одводе у логоре и убијају. Основани су сабирни, радни и концентрациони логори, донијете су одредбе о заштити аријевске крви и културе на темељју којих су Срби, Жидови и Роми стављјени изван закона. Усташки циљј био је физичко уништењје српског народа на подручју тзв. НДХ. По нацистичком узору истребљјују Жидове и Роме. Масовним убијањјем у бројним сабирним и концентрационим логорима и затворима и на самом терену, усташке банде звјерски су поклале и на најбруталнији начин побиле стотине тисућа мушкараца, жена и дјеце. Осим тога, на десетке тисућа Срба протјерано је у Србију, а њјихова имовина опљјачкана. Започела је организирана пљјачка жидовске имовине, а поступци према заточеницима у усташким логорима показали су се једнако страшнима као они у нацистичким логорима смрти.

Један од облика геноцида над српским становништвом било је и присилно превођењје Срба на римокатоличку вјеру. У реализацији концепције усташке дражаве - њјеног политичког уређењја - расна и вјерска крајњја нетолеранција и мржњја биле су темељј и пракса тог терористичког режима. А за остваривањје коначног циљја - да тзв. НДХ постане »чисти хрватски животни простор«, који ће омогућити егзистенцију чисте хрватске нације, било је нужно истријебити Србе, Жидове и Роме. Други битни фактор усташког програма стварањја »чисте хрватске нације« састојао се и од »унутрашњјег прочишћавањја«, односно истребљјењја свих оних Хрвата који нису прихваћали како страну окупацију тако ни усташке монструозне злочине. Стога је - рекла је, уз остало, заступник јавне оптужбе Ивнка Пинтар-Гајер - »систем усташког терора имао с једне стране изразито расистички и вјерски нетолерантан карактер, који је дошао до изражаја у геноциду српског, жидовског и ромског становништва, а с друге стране карактер тоталне нетолеранције према већини хрватског народа, који није прихваћао квислиншки положај своје земљје, као ни усташку злочиначку политику расне, националне и вјерске мржњје. То је нарочито дошло до изражаја кад је под водством комуниста хрватски народ с осталим народима и народностима почео пружати активан отпор како окупатору, тако и злочиначкој дјелатности њјихових слугу - усташа и четника. Родољјуби, антифашисти и демо-крати свих народа и народности, без обзира на политичке, националне, вјерске и остале разлике, у све већем броју улазили су у НОБ борећи се против терора, геноцида и издаје злочиначког усташког режима и њјихових покровитељја -нацистичких агресора.

Осврћући се на исказе оптуженог пред судом, Иванка Пинтар-Гајер је навела да Андрија Артуковић признаје само оне околности јили чињјенице које се односе на небитне ствари или, оне које су га сврставале у ред уважених особа, особа Павелићева повјерењја. - Због своје таштине он не може да прешути да је био особа посебног Павелићевог повјерењја, али потпуно самосталан у раду. Он је самостално доносио одлуке, а истовремено тврди да је радио само мањје важне ствари, да га је Павелић држао као министра јер је - како је рекао - њјегово име »нешто значило, а времена су била тешка«. При томе упорно избјегава да усташки покрет у тзв. НДХ и себе лично доведе у било какав однос с убијањјем недужних љјуди, другим облицима геноцида, осим једног јединог изузетка - кад је ријеч о Ромима - навела је даљје у својој заyршној ријечи заступник оптужбе Иванка Пинтар-Гајер.

Анализирајући обрану оптуженога, Иванка Пинтар-Гајер је истакла да Андрија Артуковић, остајући на принципима усташког покрета, на принципима једне крваве идеологије, отклањја од себе конкретну одговорност, негирајући своја овлаштењја као министра одређених ресора у влади тзв. НДХ, као и чине и посљједице који су проистекли из тога, а које је оптужени креирао и проводио. - У својем раду Артуковић се - како каже - »придржавао моралних начела која нису у супротности с усташким начелима и законима«, а морални принципи којима се руководио у својем раду - рекао је - принципи су Католичке цркве. Суочен с питањјем расних закона, односно доношењјем тзв. законских одредби, посебно оних које су се односиле на »жидовско питањје« геноцид према Србима и Ромима као и ликвидације свих оних који су били против

усташког покрета Артуковић је цинички изјавио: »Постојало је жидовско питањје: оно је расправљјано с више страна, а гдје се што потписивало, то немани појма«. У вези с доношењјем тзв. законских одредби за које је он дао приједлоге или их сам потписао, Артуковић је навео да је био позван код шефа државе, да су му ту предочена размишљјањја као министру унутрашњјих послова и као бившем адвокату. Након опширних конзултација стручњјаци су сачинили нацрте и пријед-логе текстова законских одредби, а он је опет - како је рекао - у одлучивањју био споредна особа.

Иванка Пинтар-Гајер затим је у својој завршној ријечи подсјетила на оне дијелове Артуковићева исказа пред судом који се односе на њјегову тобоже споредну улогу у доношењју других аката који је усташком режиму омогућио да »легализира« беспримјеран злочин на подручју квислиншке НДХ. - То је обрана која уз проведене доказе у овом поступку јасно и недвосмислено упућује на то да су и сва конкретна дјела што су оптуженом стављјена на терет само логичан слијед њјегова поимањја да све што стоји на путу провођењја усташке идеологије треба уништити, јер жртве су криве што су живе, јер - по идеологији оптуженога - припадају кривој етничкој, расној или политичкој скупини.

Убијањје љјуди из тих скупина је и освета, одмазда у име некаквог »прочишћавањја« или »чистоће хрватског народа«, а све у служби идеологије о чистој аријевској раси, о чистој хрватској католичкој држави. То је идеологија по којој су сва средства дозвољјена - упућивањје и убијањје дјеце у логорима, на стратиштима, дозвољјено је мучењје, депортирањје, прекрштавањје те пљјачкањје имовине убијених - рекла је у наставку своје завршне ријечи Иванка Пинтар-Га-јер.

- У доказном поступку - наставила је Иванка Пинтар-Гајер - саслу-шано је 26 свједока и прочитано 19 изјава умрлих свједока или оних свједока који нису присуствовали расправи. Исто тако извршен је увид у многе документе и службена гласила из оног времена. Из свега тога - рекла је Иванка Пинтар-Гајер - недвојбено произлази да је један од главних креатора усташког злочиначког и терористичког апарата био управо Андрија Артуковић.

- Љјудски живот и човјеков интегритет у вријеме тзв. НДХ - уколико није припадао групи љјуди која је проводила усташку иедологију - није имао никакве вриједности. Оптужени Артуковић покушао је у обрани своју дјелатност оправдати постојећим ратним приликама које су, наводно, наметнуле потребу примјене оштрих мјера, па и према цивилном становништву. Међутим, плански геноцид читавих народа и раса није био изазван никаквим изванредним приликама, већ се радило о истребљјењју мирног цивилног становништва. Терор што га је проводио Артуковић био је потпуно неизазван и представљјао је најгрубљје задирањје у основна права човјека на живот, на тјелесни интегритет, на имовину. Непосредно убијањје комуниста у Максимиру у Загребу, у којем је судјеловао и оптужени Артуковић, као и убијањје савезничких пилота у Златар-Бистрици по Артуковићеву налогу, не могу с обзиром на садржај акта о изручењју бити предмет оптужбе. Међутим, и ове околности најбољје говоре какав је заправо злочинац Андрија Артуковић. Стога конкретни злочини који су му стављјени на терет у оптужници нису никакви изолирани догађаји, неспојиви с

њјеговом укупном дјелатношћу, већ су, напротив, логичан дио њјегове укупне злочиначке активности који произлазе не само из њјегова исказа, већ и исказа саслушаних свједока и бројних оригиналних докумената из тог времена - речено је даљје у завршној ријечи заступника јавне оптужбе.

Анализирајући бројне нелогичности у исказу оптуженог Артуковића, посебно о конкретним инкриминацијама, замјеник окружног јавног тужиоца Анто Нобило је навео да су искази свједока саслушаних на главној расправи сасвим разбили концепт Артуковићеве обране. - Исказу свједока Бајре Авдића можемо поклонити вјеру не само зато што је логичан, неконтрадикторан, сугласан опћепознатим и повијесним чињјеницама и што је Авдић особно очито вјеродостојан свједок, већ и стога што је тај исказ потпуно сукладан и са свим осталим доказима изведеним на главној расправи. Из тог исказа недвојбено произлази закљјучак да је оптужени Артуковић почетком 1942. године у близини Вргинмоста наредио да се за одмазду побије више стотина цивилних становника тамошњјих села, да је поткрај 1941. наредио да се неколико стотина ухапшених љјуди, жена и дјеце побије у близини дворца Керестинца те да се почетком 1943. у близини Самобора побију заробљјени партизани. С друге стране низ свједока да анализира обране оптуженог и резултат доказног поступка недвојбено указују и на то да је оптужени Артуковић издао налог да се Јеврем Јеша Видић ухапси и убије те да му се одузме имовина - навео је, уз остало, замјеник окружног јавног тужиоца Анто Нобило, а затим наставио: - Стога сматрамо да анализа обране оптуженога и реултат доказног поступка недвојбено упућују на то да се исказу свједока Бајре Авдића може поклонити пуна вјера, да је он околностан, увјерљјив и сугласан повијесним и другим опћепознатим чињјеницама, док је обрана оптуженог контрадикторна, нелогична, неувјерљји-ва, супротна опћепознатим чињјеницама и очигледно исконструирана. И, даљје, више саслушаииих свједока дали су исказе који се међусобно допуњјују или поклапају и који указују на то да је оптужени одговоран за смрт Јеврема Јеше Видића.

- И овај поступак - речено је даљје у завршној ријечи заступника оптужбе - показао је да је оптужени дволична и неискрена особа, увијек је био спреман да одговорност за злочине отклони од себе, да их пребаци на друге, а да при том остане потпуно хладан пред жртвама својих злодјела. Он је циник који се не каје. Штовише, он је неискрен и кад су у питањју ноторне чињјенице (постојањје плинских комора, Химмлерове функције у нацистичкој Њјемачкој, покољј у глинској православној цркви). Ни након више од 40 година оптужени не показује ни трага кајањја. Кад слуша потресне исказе свједока, на лицу му се види циничан осмијех. Овај осмијех врло брзо замјењјује камени израза] лица, иза којег нема ни савјести, ни жаљјењја, ни потреба за опростом. Иако је у овом поступку утврђивана кривична одговор-ност оптуженог за само два кривична дјела, односно четири инкриминиране радњја, утврђена чињјенице које се односе на оклоности под којима су дјела почињјена несумњјиво указују да је оптужени у ствари одговоран за убијањје више стотина хиљјада љјуди, међу којима је било и ситне дјеце, жена и стараца.

То све указује да је оптужени био и остао ратни злочинац и да је основано добио назив балканског крвника. Он је свиреп и бескрупулозан. Он

је био иницијатор и наредбодавац најгњјуснијих злочина, а да при том није бирао ни средства ни начин извршењја. Док истиче своје моралне принципе, поистовје-ћујући их с принципима Католичке цркве и усташке државе, примјењјује одмазду над недужним становништвом, упућује дјецу, жене и старце у најозлогашеније логоре смрти, врши масовне покољје невиних љјуди. Приказујући се самозвано борцем за права хрватског народа, не устручава се да »у име« тог истог народа врши злодјела над тим народом и другим народима и народностима. То су злочини код којих човјеку застаје дах, мрачи му се ум, јер су толико страшни да их и најкрволочније звијери не би могле смислити - рекли су, уз остало, у својој завршној ријечи заступници оптужбе Иванка Пинтар-Гајер и Анто Нобило.

Уз сажети новински извјештај доносимо и неколико најкарактеристичнијих изрека завршне ријечи, коју су наизмјенично читали Иванка Пинтар Гајер и Анто Нобило:

»Увидом у службена гласила, Народне новине из времена тзв. НДХ, неспорно је утврђено, да је већ дана 17. травњја 1941. године Анте Павелић донио Законску одредбу 'за обрану народа и државе'. Ова законска одредба је била темељј усташког 'нормирањја', којим је регулиран терор. Према тој одредби сватко 'тко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа, или било на који начин угрозио опстанак Независне Државе Хрватске или државне власти, па макар дјело и само остало у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје'. Том одредбом уводе се изванредни судови, а суди се по хитном поступку и изричу се само смртне казне. Законском одредбом о пријеким судовима од 20. 5. 1941. године уводе се судови који 'суде за дјела за које је одређена казна смрти стрељјањјем'. Против осуде пријеког суда није допуштена жалба, а молба за помиловањје није имала одгодне моћи. Казна се извршавала стрељјањјем након 3 сата, рачунајући од часа проглашењја осуде. Убрзо затим доноси се и 'Законска одредба о поступку код комунистичких нападаја кад се починитељј не пронађе'. Ова Законска одредба објављјена је у службеном гласилу Народне новине 142, од 2. 10. 1941. године и у истој се уводи одмазда над невиним особама.

У параграфу 1. ове Законске одредбе наводи се: 'Кад услијед комунистичких напада на живот или имовину погине једна или више особа, а за 10 дана од почињјеног чина не пронађе се починитељј, одредит ће и извршити Министарство унутрашњјих послова, Равнатељјство за јавни ред и сигурност у Загребу, за сваког погинулог стрељјањје 10 особа из редарствено установљје-них првака комуниста'.

Одредбом од 20. српњја 1942. године под називом 'Законска одредба о сузбијањју насилних кажњјивих чина против држави, појединим особама или мовини«, а која је објављјена у Народним новинама бр. 162, уводи се упућивањје у сабирне логоре, одузимањје имовине у корист тзв. НДХ, као и круг особа на које се ова одредба примјењјује.

Осим тога овом одредбом утврђује се, да је Министарство унутра-шњјих послова, Равнатељјство за јавни ред и сигурност овлаштено оснивати логоре

у појединим мјестима НДХ. Против одлука донесених по овој одредби о упућивањју у логоре није допуштен никакав правни лијек нити тужба на Управно судиште.

Основне расистичке одредбе против Жидова, те Рома донесене су већ 30. травњја 1941. године, када се доноси 'Законска одредба о расној припадности' и одредба 'О заштити аријевске крви и части хрватског народа', објављјене у Народним новинама бр. 16 од 30. 4. 1941. године.

Према овим одредбама прогонима су биле извргнуте све особе, које су законском одредбом о расној припадности проглашене 'Жидовима по раси', без обзира да ли су жидовске или које друге вјероисповијести. Нису били изузети од прогона ни Жидови који су живјели у мјешовитом браку, а чији је брачни друг био 'аријског поријекла'.

Убрзо затим доноси се Наредба о забрани запослењја женских особа у неаријским кућанствима, објављјена у Народним новинама бр. 20. од 6. 5. 1941. године, затим Наредба о промјени жидовских презимена и означавањју Жидова и жидовских твртки, које прописују знакове које морају носити Жидови, жидовске твртке и уреди. Одредба о заштити народне аријске културе хрватског народа објављјене у Народним новинама бр. 43. од 4. 6. 1941. године, забрањјује Зидовима свкао судјеловањје у раду организација или установа друштвеног, омладинског, спортског и културног живота хрватског народа уопће, а нарочито у књјижевности, новинарству, ликовној и глазбеној умјетно-сти, урбанизму, казалишту и филму.

Законском одредбом о обавезној пријави иметка Жидова и жидовских подузећа од 5. свибњја 1941. године, обвезују се сви Жидови и све жидовске твртке да пријаве своју цјелокупну имовину, покретну и непокретну и сва имовинска права. На основу Законске одредбе о подржављјењју иметка Жидова и жидовских подузећа од 9. листопада 1941. године, објављјеној у Народним новинама бр. 149. од 10. 10. 1941. године, може се и по слободној оцјени подржавати имовина сваког Жидова.

Законском одредбом о држављјанству објављјеној у Народним нови-нама бр. 16 од 30. травњја 1941. године утврђује се, да је држављјанин ''НДХ' државни припадник аријског поријекла, који је својим држањјем доказао да није радио против ослободилачких тежњји хрватског народа и који је вољјан спремно и вјерно служити хрватском народу и 'НДХ'. Ова одредба несумњјиво стављја све друге особе које нису аријског поријекла ван закона.

Геноциду над Србима у 'НДХ' није претходила онако детаљјна нормативна активност, као што је то било у односу на Жидове и Роме, којима је било намијењјено 'посебно расно законодавство'. Прогон Срба или се темељјио на постојећим законским одредбама, или су се масовне физичке ликвидације вршиле без икаквог повода и било какове основе.

Дана 25. травњја 1941. године донесена је Законска одредба о забрани ћирилице и објављјена у Народним новинама бр. 11 од 25. 4. 1941. године, а исто тако проведбена Наредба Министарства унутрашњјих послова објављјена у истим Народним новинама.

Већ 3. свибњја 1941. године донесена је Законска одредба о пријелазу са једне вјере на другу, а почетком липњја исте године донесена је

наредба о укидањју свих српско конфесионалних пучких школа и забавишта, а средином српњја исте године Наредба о укидањју назива 'српска православна вјера'.

Наведене законске одредбе само су дио писаних основа, које су остале као доказни материјал, и које неспорно упућују да је усташка влада заједно са Антом Павелићем а уз помоћ окупатора приграбила власт, проводила организирани терор, геноцид и друге облике напада на личност и имовину човјека.

Облици напада били су разноврсни, једном рјечју они су представљјали облике терора који је негирао право на тјелесни интегритет, право на припадањје једној раси, вјери, право на писмо, право на равноправно живљјењје, право на културу, на говор, на међусобно комуницирањје, на слободно кретањје, те у свом најтежем виду право на живот..

Коју улогу је у таквом систему масовног терора имао оптужени Артуковић Андрија, утврђивано је и доказано у овом поступку, дијелом на основу писмених доказа, а дијелом на основу обране самог оптуженог, те безброј исказа саслушаних свједока или свједока чији су искази прочитани.

На основу признањја самог оптуженог неспорно је утврђено, да је оптужени још у емиграцији припадао као заклети усташа терористичкој усташкој организацији. У тој организацији уживао је повјерењје злочинца Анте Павелића, због чега му је овај и повјерио да буде управни и војни надзорник свих терористичких логора у Италији. Већ ту у емиграцији је оптужени Артуковић Андрија стварао језгру усташких злочинаца, који су у творевини 'НДХ' преузели све кљјучне позиције, а између осталих били најкрвавији злочинци као управитељји злогасних логора.

Неспорно је надаљје утврђено, да је оптужени колаборирао са нацистима из хитлеровске Њјемачке, са фашистима из Италије, а то доказује начин њјегова доласка у Загреб 10. 4. 1941. године, као и долазак Анте Павелића, по којег оптужени одлази у Карловац и заједно са талијанским фашистима долазе у Загреб.

Као особи посебног повјерењја, Анте Павелић повјерава оптуженом Артуковићу мјесто повјереника за цјелокупну јавну сигурност и унутарњју управу, а већ дана 16. 4. 1941. године именује га у прву владу у којој му додјељјује најважнији ресор - министра унутрашњјих послова.

На тој дужности оптужени се налази до 10. 10. 1942. године, кад је именован за министра правосуђа и богоштовљја. На овој функцији налази се до 20. 4. 1943. године, кад га Анте Павелић поновно именује за министра унутрашњјих послова, а на којој функцији се сада налази до 12. 10. 1943. године, кад је именован за државног пра-биљјежника, те као такав остаје чланом владе све до слома тзв. 'НДХ'.

Нема сумњје да је оптужени Андрија Артуковић и по својој функцији и по својим овлаштењјима као министар унутрашњјих послова обављјао једну од најодговорнијих функција у тзв. НДХ која је по свом карактеру најуже била везана за настале посљједице као посљједице систематског терора, ограничавањја права, провођењје геноцида и уништавањје љјудских живота...

На њјегов приједлог као министра унутрашњјих послова доносе се

Законске одредбе о заштити аријевске крви и части хрватског народа, те о расној припадности.

Ове одредбе чине основ за доношењје низа проведбених одредаба и наредаба по оптуженом Артуковић Андрији, на основу којих се у крвавој пракси проводе ове законске одредбе.

Тако оптужени доноси Одредбу о забрани упослењја аријских особа у неаријским кућанствима, затим темељјем точке 5. Законске одредбе о расној припадности прописује Наредбу о устројству и дјелокругу рада расно-политич-ког повјеренства, које искљјучиво дјелује и ради у оквиру Министарства унутрашњјих послова.

Један од задатака расно-политичког повјеренства био је и израђивањје приједлога и нацрта закона, законских одредаба и наредаба, које засјецају како стоји у наредби у подручје расне биологије, расне политике, расне хигијене или еугенике.

Надаљје оптужени у својству министра унутрашњјих послова прописује Наредбу о промјени жидовских презимена и означавањју Жидова и жидовских твртки, која је објављјена у Народним новинама од 4. липњја 1941. године.

Да нема двојбе какове је ставове и опредјељјењја имао оптужени у односу на расну политику и на примјену усташких начела који се на то подручје односе, потребно је само извршити увид у њјегов говор који је одржао пред Сабором дана 22. 2. 1942. године, који је објављјен и у Народним новинама, а у којем је између осталог рекао: 'Хрватски народ обновивши своју народну Независну државу Хрватску није могао другачије поступити него, да своје народно и државно тијело очисти од својих отровних штеточина и прождрљјивих наметника Жидова, комуниста и слободних зидара. Независна држава Хрватска као усташка, налазећи се у стањју самообране од ових незаситних и отровних наметника - одлучним и здравим захватом ријешила је тзв. 'жидовско питањје'.

Даљје у свом говору оптужени овакво своје поступањје и своје чине оправдава цитирам: 'Овај потребит захтјев чишћењја налази своје оправдањје не само са моралног, вјерског и друштвеног гледишта, него и са народно-политич-ког гледишта, јер је и међународно жидовство удружено са међународним комунизмом и слободним зидарством настојало, а још и данас настоји уништити хрватски народ.' Изражени став у наведеном говору без сумњје чинио је основ бестијалне усташке идеологије која је провођена у пракси значила масовно убијањје цивилног становништва, вршењје разних облика геноцида, и пљјачке имовине...

Оптужени Андрија Артуковић у циљју оповргавањја инкриминација из точке 1. а), 1. б) и 2. оптужнице наводи да се по 'НДХ' кретао у пратњји само једног агента, што је потпуно неприхватљјиво и супротно нашим основним спознајама о 'НДХ', другом свјетском рату и опћенито о времену у коме је егзистирала 'НДХ'. Неспорно је да је Андрија Артуковић спадао у сам врх усташких главешина, да је био шеф усташког репресивног апарата, те да су се, по признањју самог Артуковића усташе осјећале врло несигурно и угрожено због сталних напада партизана. Заиста је потпуно неприхватљјиво да би усташки министар унутрашњјих послова у, за њјега тако несигурном времену, кретао

се само с једним пратиоцем, док нпр. за Анту Павелића признаје да су га пратили усташе у особним аутомобилима, на мотоциклима и камионима.

Андрија Артуковић тврди да су православни становници 'НДХ' изража-вали жељју за прелазак на католичку вјеру, те да се у 'НДХ' спроводило само добровољјно покрштавањје, што је опет у потпуној супротности са здавством логиком и повијесним чињјеницама. Постављја се питањје зашто становници православне вјере никада прије и никада послије нису изразили жељју за масов-гним и организираним преласком на католицизам. Очито мора да се радило о крајњјој нужди, о начину да се спаси голи живот и то како свој тако и живот својих најближих, а што су уосталом све повјесне чињјенице...

Несумњјиво је, да је оптужени наредио убијањје цивилног становништва, које ни на било који начин није учествовало у ратним операцијама и није постојао никакав правни основ, нити било какав интерес тог становништва, да се колективно кажњјава да се скупљја и одводи из мјеста пребивалишта. Оптужени ради одмазде издаје наредбу да се скупи цивилно становништво из околних села у Вргинмосту међу којима је било жена, стараца и дјеце, и након тога издаје наредбу да се ово цивилно становништво побије. Ова њјегова интервенција, без сумњје представљја напад на слободу и на живот љјуди и тиме се остварује једно од битних обиљјежја кривичних дјела масовних убојстава на штету поименичних неидентифицираних цивилних особа, а с обзиром да су испуњјене и друге предпоставке из закона - повреда међународног права, остварена су и сва обиљјежја кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва.

За оцјену из којих побуда је дјело почињјено није без значаја, да је ово цивилно становништво претежно било српске националности, над којим је оптужени из геноцидних побуда већ од самог почетка оснивањја 'НДХ' вршио разне облике прогона и терора од застрашивањја до масовног убијањја.

Није било никаквог правног основа да се по налогу оптуженог проводи масовно затварањје цивилног становништва на подручју Загреба, међу којима је било жена и дјеце, да их се транспортира у концентрациони логор Керестинец, и на путу већи дио тог цивилног становништва по наредби оптуженог Артуковић Андрије убије.

За оцјену мотива, односно из којих побуда то оптужени чини није без значаја да се у тој групи цивилног становништва налазила и група Жидова против којих је оптужени као и против Срба и Рома већ првих дана оснивањја 'НДХ' проводио најгрубљје облике геноцида од застрашивањја до масовног убијањја.

У односу на ликвидацију заробљјених партизана, утврђено је недвој-бено да је оптужени издао налог да се ликвидирају заробљјени борци народноо-слободилачке војске, значи да су припадали јединицама организираних оружаних снага, чија припадност је несумњјиво произлазила из вањјских обиљјежја - ознака на капи, као и неспорне чињјенице да нису били у часу ликвидације на мјесту вођењја борбе, већ заробљјеници без оружја у рукама усташке војске.

Тиме је без сумњје остварио битна обиљјежја крив. дјела масовног убојства поименично неидентифицираних особа - ратних заробљјеника, а како је повриједио и одредбе међународног права то је извршио ратни злочин против ратних заробљјеника.

На основи Лондонског споразума од 8. 8. 1945. године донесен је Статут међународног војног суда који није установио само међународни војни суд за суђењје и кажњјавањје ратних злочинаца, већ је дефинирао ратне злочине у три групе и то:

- злочине против мира,

- ратне злочине и

- злочине против човјечности.

Обзиром на предмет оптужбе цитирамо одредбе о дефинирањју ратног злочина и злочина против човјечности.

'Ратни злочини, тј. повреде ратних закона и ратних обичаја. Такве обухваћају, али се на њјих не ограничавају, убојство, злостављјањје или одвођењје на принудни рад или за који други циљј цивилног становништва окупираних територија, или окупираном територију, убојство или злостављјањје ратних заробљјеника, или особа на мору, убијањје талаца; пљјачкањје јавне или приватне имовине, намјерно разарањје градова, мјеста, села или пустошењја неоправданом војном потребом.

Злочини против човјечности: то је убојство, истребљјењје, поробљјавањје, депортација и остала нечовјечна дјела, извршена против било којег цивилног становништа прије или за вријеме трајањја рата, или прогањјањја на политичкој, расној или вјерској основи и извршењје у вези било којег злочина који спада у надлежност суда, без обзира на то да ли се тиме врше или не врше повреде закона оне земљје гдје су злочини извршени.

Лондонски споразум од 8. 8. 1945. године и Статут Међународног војног суда представљјају само формалну потврду начела и правила међуна-родне заједнице у дефинирањју ратног злочина. У самој се Нирнбершкој пресуди наводи, да је Статут 'израз међународног права које је постојало у вријеме њјеговог доношењја', а наведена пресуда се посебно позива и на примјену одредби Хашке конвенције из 1907. и Женевске конвенције из 1929. године тиме да Међународни војни суд у својој пресуди истиче и утврђује право изрицањја санкција за ратне злочине.

Треба констатирати, да Нирнбершка пресуда представљја разраду већ утврђених начела међународног права изражених кроз цитирани Статут Међу-народног војног суда и Законом бр. 10 Контролног савјета за Њјемачку.

И Резолуција Генералне скупштине Организације уједињјених народа од 11. 12. 1946. године потврдила је принципе Нирнбершке пресуде као принципе међународног права.

Извршени злочини фашистичке Њјемачке и њјихових квислинга извршених прије и почетком рата, познати цијелом свијету, допринијели су да Савезници донесу значајне међународне документе о кажњјавањју ратних злочинаца, па је тако Лондонском декларацијом од 13. 2. 1942. године већ предвиђено кажњјавањје оних који су криви и одговорни за ратне злочине. Московска декларација од 30. 4. 1943. године предвиђа кажњјавањје ратних злочинаца у мјесту извршених злочина и од народа гдје су вршена, с тиме да је у декларацији изричито споменута Југославија. Јалтска конференција од 11. 2. 1945. гоидне и Постдамска од 17. 5. 1945. године поновиле су ријешеност савезника да се ратни злочинци приведу суђењју.

Усвојени принципи међународног права могу се сажети на начин према којем се утврђује: да је одговорно и подлијеже кажњјавањју свако лице које почини међународно-правни злочин; да чињјеница што унутрашњје право неке државе не кажњјава за дјело које је међународно-правни злочин не ослобађа по међународном праву одговорности лице које га је починило; да својство шефа државе и одговорног функционера владе не ослобађа одговорно-сти међународног права ако је иста особа учинила међународно-правни злочин; да се лице које је радило по наређењју своје владе или претпостављјеног не ослобађа од одговорности међународног права, ако је имало могућности моралног избора; да се кажњјавају као међународно-правни злочини: злочин против мира, ратни злочини и злочини против човјечности, учествовањје у неком

злочину против мира и ратном злочину или злочину против човјечности је међународни злочин.

У односу на кривично дјело ратног злочина против ратних заробљјеника, међународно право осим горе изнијетих начела и приниципа, који се односе на ратне злочине изричито у чл. 2. Конвенције о поступањју с ратним заробљјницима од 27. 6. 1929. године предвиђа, да су забрањјене репресивне мјере према ратним заробљјницима, а исто тако у чл. 4 Правилника о законима и обичајима рата на копну утврђено је, да се прама ратним заробљјеницима мора поступати човјечно. У истом смислу су и одредбе Хашке конвенције од 1907. године с Правилником о законима и обичајима рата на копну.

Наше кривично законодавство на основу којег се окривљјеном стављја на терет извршењје кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва и ратног злочина против ратних заробљјеника у потпуности је усклађено са изложеним принципима међународног кривичног права.

Посебно треба истаћи да тежина учињјених ратних злочина, као и тежина насталих посљједица увјетовали су да и међународно право као и наше

законодавство усваја принцип незастаријевањја кривичних гоњјењја за извршене ратне злочине.

За оцјену постојањја кривичне одговорности оптуженог Артуковић Андрије било је потребно у овом поступку утврдити и њјегов субјективни однос према почињјеним дјелима, мотиве и побуде из којих је дјела починио, те да ли је био способан да схвати њјихов значај и управљја својим поступцима.

Оптужени Артуковић Андрија одмах по оснивањју усташке творевине 'НДХ' активно ради на нормирањју одређених подручја и на тај начин се врло активно укљјучује у провођењје политике истребљјењја Срба, Жидова, Цигана и свих Хрвата и Муслимана противника усташког режима. Са истим циљјем оптужени Артуковић Андрија издаје наредбе и окружнице, а исто тако изграђује репресивни апарат који проводи њјегове замисли.

Особно потиче, координира и контролира извршењје тих масовних злочина, шта више из особних потреба и сам учествује у непосредном њјиховом извршењју, тј. у организираној масовној ликвидацији становништва.

Према томе злочини који му се стављјају не терет у оптужници нису никакви изолирани догађаји неспојиви с њјеговим укупним дјеловањјем, већ су логичан слијед њјегове укупне злочиначке активности и само једна карика у низу злочина које је починио.

Мотиви у извршењју дјела били су злочиначки, геноцидни, а њјегова свијест и хтијењје да изврши дјела дуго и врло смишљјено припремана.

За утврђивањјем урачунљјивости оптуженог у часу извршењја инкримини-раних му кривичних дјела, или њјегово психичко стањје које га је тада чинило подобним за психичке процесе, на основу којих се и манифестирао њјегов однос према инкриминираним му кривичним дјелима, није се у току поступка указивало потребним.

Оптужени је наиме у часу извршењја дјела несумњјиво испољјио све психичне особине ратног злочинца, због своје усташко-нацистичке идеологије и ратно-злочиначког система свјесно је чинио дјела, која иако због своје тежине и нису схватљјива нормалном љјудском уму, она су карактеристична за ратне злочинце који налазе за своје монструозне поступке оправдањја управо у њјиховој прихваћеној идеологији чији је мото уништењје другог у име неке 'чистоће' неке 'више' и 'чисте' расе као што је то случај код оптуженог.

Међутим, у току поступка, а у смислу чл. 258 ЗКП-а суд је због високе старосне доби оптуженог, због познатих чињјеница да је оптужени већ у поступку изручењја пред Федералним судом у Лос Анделесу безуспјешно истицао да због свог здравственог стањја није подобан да учествује у поступку изручењја, па према томе нити способан да буде изручен судским органима Југославије, а исто тако да буде учесник у кривичном поступку у Југославији, одмах након изручењја оптуженог издао наредбу по суду да се након извршеног прегледа по лијечницима сачини вјештачко мишљјењје и налаз, којим би се утврдило да ли је оптужени подобан да учествује у кривичном поступку.

Тим медицинских вјештака, који се састојао од интерниста и психијатара, а који је прегледао оптуженог као и сву документацију достављјену по судским органима Сједињјених Америчких Држава из Лос Анђелеса у вези здрављја изрученог Артуковић Андрије, сачинили су већ дана 3. 4. 1986. године налаз и мишљјењје, а на почетку главне расправе дана 14. 4. 1986. године усмено на главној расправи потврдили, да је оптужени с обзиром на своје здравствено стањје способан да учествује у кривичном поступку, односно отконили су сваку сумњју, да би оптужени боловао од неке трајне или привремене болести која би га чинила неподесним за учествовањје у кривичном поступку.

Настојањја обране оптуженог да се проведе допунско психологијско и геријатријске вјештачењје, затим да се проведе ново медицинско вјештачењје по вјештацима у Љјубљјани, те коначно да се у смислу чл. 143. ЗКП-а обустави кривични поступак, јер да је на самој главној расправи по понашањју оптуженога требало закљјучити да је исти неподесан за учествовањје у кривич-ном поступку, нису се заснивали на објективним чињјеницама. Налаз сачињјен по вјештацима и изражено мишљјењје на расправи одржаној 6. 5. само је потврдило да је оптужени иако оштећеног здрављја, с обзиром на своју старосну доб био и јест особа подесна да учествује у кривичном поступку.

Тежина почињјених ратних злочина, ступањј одговорности оптуженог, као и посљједице, које се не могу и не смију заборавити, налажу вама другови

суци да у овом кривичном поступку оцјените кривичну одговорност оптуже-ног и ако утврдите да је крив да му изрекнете заслужену казну по Закону.

У проведеном поступку против оптуженог Артуковић Андрије утврђи-ване су све релевантне чињјенице које указују на ступањј кривичне одговорно-сти оптуженог, на побуде из којих је дјело починио, на околности под којима су дјела почињјена, на њјегово држањје након учињјеног кривичног дјела, као и све друге околности које се односе на њјегову личност у времену и простору када је дјеловао.

Нема сумњје, да је ступањј кривичне одговорности оптуженог обзи-ром на тежину почињјених дјела и њјихову огромну друштвену опасност врло велик.

Повреде заштићеног добра су тешке повреде, нанијете цивилном станов-ништву и ратним заробљјеницима. Њјегове наредбе да се лише живота цивилни становници и ратни заробљјеници, имало је за посљједицу огроман број жртава, радило се о масакру више од хиљјаду љјуди, а која се стављјају оптуженом на терет као посљједице конкретних инкриминација које су биле основ за вођењје овог поступка.

Нема сумњје да је оптужени све своје стечено знањје и своје способности искористио у стварањју терористичке злочиначке организације са другим највећим злочинцима чији је симбол била кама и пиштољј.

Од свог одласка у емиграцију 1932. године, систематски се сам припрема и припрема друге за тероризам, ступа у службу нацизма и фашизма и након мучког напада окупатора на Југославију, са већ припремљјеним и детаљјно разрађеним програмом наступа у једној од првих улога уз злочинца Анту Павелића у стварањју терористичке квислиншке творевине назване 'НДХ'.

Своја знањја из правних наука користио је у припреми и обликовањју свирепих аката усташке власти. Примјењјујући усташку идеологију створио је систем терора, безакоњја, а све под изговором стварањја чисте хрватске државе и у име више расе.

Стотине тисућа беспомоћних љјуди убијани су, мучени и депортирани, само зато што су били другчијег политичког идеолошког увјерењја, или зато што су припадали другом народу, другој вјероисповијести или зато што су се случајно ту нашли. То је била трагична биланса једне страховладе, у којој је оптужени Артуковић Андрија као министар унутрашњјих послова, министар богоштовљја и правосуђа и чувар државног печата одиграо једну од најважнијих улога.

Побуде и мотиви из којих је оптужени починио кривична дјела, као и тежина њјихових посљједица, сврставају оптуженог Артуковића Андрију у ред најтежих ратних злочинаца у току другог свјетског рата.

Оптужени је властољјубива и частохлепна особа, он себе у току поступка назива 'моја маленкост', а истовремено истиче да је био особа пуног повјерењја злочинца Анте Павелића те особа која је у НДХ уживала углед.

Да је оптужени особа изопачених погледа на живот и морал, да је бестијалан говори најбољје чињјеница да инцијаторе најгнуснијих злочина као и њјихове непосредне извршиоце убице сматра особама високих моралних квали-тета очито зато јер је и сам убица и злочинац.

И овај поступак показао је, да је оптужени дволична и неискрена особа. Увијек је био спреман да одговорност за злочине отклони од себе, да их пребаци на друге, а да при том остане потпуно хладан пред жртвама својих злодјела.

Он је циник који се не каје. Што више он је неискрен кад су у питањју ноторне чињјенице као што су постојањје плинских комора, које функције је обављјао Химмлер у нацистичкој Њјемачкој, да ли се с њјим сусретао, да ли му је био познат случај из глинске цркве.

Ни након више од 40 година, оптужени не показује ни трага кајањја, а кад слуша потресне исказе свједока, исказе жртава својих злодјела на лицу му се види циничан осмијех. Овај осмијех врло брзо замијењјује камени изражај лица, иза којег нема ни савјести, ни жаљјењја, ни потребе за опростом. Иако је у овом поступку утврђивана кривична одговорност оптуженог за само два кривична дјела, односно четири инкриминиране радњје, утврђене чињјенице које се односе на околности под којима су дјела почињјена, несумњјиво указују да је оптужени у ствари одговоран за убијањје више стотина хиљјада љјуди, међу којима је било ситне дјеце, жена и стараца, као и за сва она мучењја, патњје, застрашивањја које је оптужени својим поступцима нанио нашим народима.

То све указује да је оптужени Артуковић Андрија био и остао ратни злочинац и да је основано добио назив балканског крвника. Он је свиреп и бескрупулозан. Он је био иницијатор и наредбодавац најгнуснијих злочина од вршењја геноцида над Србима, Жидовима, Ромима, до ликвидације свих противника не бирајући средства и начин извршењја. Док истиче своје моралне приниципе, које он поистовјећује са принципима Католичке цркве и усташке државе, примјењјује одмазду над невиним становништвом, упућује дјецу, жене и старце у најозлоглашеније логоре смрти, врши масовне покољје невиних љјуди. Приказујући се самозвано борцем за права хрватског народа, не либи се да у 'име' тог истог народа врши злодјела над тим истим народом, те другим народима и народностима, злочине од којих човјеку застаје дах, мрачи се нормални ум, јер су они тако страшни да их и најкрволочнија звјер не би могла смислити.

Овај поступак и изречена казна оптуженом треба да као савјест и свијест буде опомена љјудима за злочине који се не смију заборавити, за које се мора одговарати, за злочине старе, за злочине данас и све оне злочине против насиљја, против мира и човјечности.

Као ратни злочинац оптужени Артуковић Андрија је својим поступцима у хисторији наших народа забиљјежио најцрније странице терора, злочина и смрти. Оптужени је злочинац, који по свом опсегу и тежини извршених злочина сврстава се у ред највећих и најозлоглашенијих ратних злочинаца које је слободољјубиво човјечанство већ осудило на Нирнбершком и другим процесима. Правда је овај пута била спора али ипак достижна. Човјечанство мора да вјерује у правду, па стога и изречена казна оптуженом треба да буде опомена знанима и незнанима да се злочини не смију вршити, да мрачњјаштво и љјудска изопаченост треба да уступи своје мјесто разумијевањју и споразумијевањју између љјуди и народа.

Инкриминирана кривична дјела ратних злочина оптуженом Артуковић Андрији представљјају квалифициране облике кривичног дјела убојства, за које закон одређује најтежу казну - смртну казну.

С обзиром на утврђене објективне околности почињјених кривичних дјела, ступањј кривичне одговорности оптуженог, побуде из којих је та дјела починио, а ради остварењја опће превентивних сврха, као једина и нужна казна коју би суд требао изрећи оптуженом је смртна казна, премда нити та, најтежа казна у односу на извршене крваве злочине оптуженог Артуковић Андрије -није престрога.

Стога у име свих невиних жртава, у име свих наших народа, у име мирољјобивог човјечанства, у име закона, тражимо за оптуженог Артуковић Андрију изрицањје смртне казне.«

ЧЕТВРТАК, 8. маја

Послије изјашњјењја др Карле Поспишил Завршки о добром здрављју оптуженог, Божидар Румењјак је издиктирао у записник сажетак завршне ријечи Иванке Пинатар-Гајер и Анте Нобила, а затим је имао завршну ријеч заступник оштећеног Видића, Слободан Перовић чији исказ дајемо према сажетом извјештају »Вјесника« од 9. маја 1986:

Заступник насљједника сремскомитровачког одвјетника Јеврема Јеше Видића, који је по Артуковићеву налогу убијен 1941. године, у почетку својег пледоајеа подсјетио је на понашањје дра Марека Еделмана, једног од вода устанка у варшавском гету и једног од стотињјак преживјелих тог ужасног масакра. - Еделман читаве 32 године није желио изговорити ни једну ријеч о судбини убијених Жидова у Варшави за вријеме фашистичке окупације. Зашто? Основни разлог њјегове шутњје је бојазан од могуће грешке у броју жртава, макар то била грешка само у једном једином човјеку. За Еделмана један број значи драму једног човјека, а драма једног човјека теже погађа него драма десет љјуди. Уколико се овај број повећава, то је љјудском бићу теже схватљјива смрт јер, сматра Еделман, смрт десет тисућа љјуди појмљјива је више него смрт 50.000. Звучи апсурдно, али преко тог броја љјудском уму је немогуће конкретно и једновремено поимањје смрти, већ је може примити само и једино као апстрактни појам - рекао је одвјетник Перовић, а затим додао: - Све оно што се пред нама одвијало, ево већ 17 дана, потврђује ову запањјујућу Еделманову мисао. Утисци које су на нас у овој судској дворани оставили искази свједока, фотографије, филмски и писмени документи о злочинима извршеним над љјудима, женама и дјецом, најјачи су управо онда кад се говори или показује смрт унакаженог љјудског бића. Да ли је то игра судбине или конкретизација овог психолошког феномена, не знам, али чињјеница је да је и амерички суд на првом мјесту разлог за изручењје Андрије Артуковића потражио и нашао у судбини једног човјека - Јеврема Видића. То је јасно истакнуто и у акту о екстрадицији. Ја не мислим да је за нас овдје, за овај суд, значајнија једна смрт од стотина хиљјада смрти, али управо та једна смрт илустрира судбину стотина хиљјада жртава нацифашистичког терора, терора тзв. НДХ - ни независне, ни државе Хрватске, чије краткотрајно постојањје намеће питањје да ли је хомо сапиенс уопће цивилизиран.

Наводећи многе ауторе из домаће и свјетске правне науке, Перовић је затим у својој завршној ријечи објаснио да пљјачка имовине и политичко увјерењје Јеврема Јеше Видића нису могли бити мотив за њјегово убојство. -Остаје само један мотив - нагласио је Перовић - онај који оптужница правилно назива геноцидним. Др Видић је као Србин, заједно с осталим Србима,

ухапшен и убијен. То што су неки од Срба успјели да се спасе смрти не значи да нема геноцидног мотива, већ значи да усташка власт није била имуна ни од злочина корупције. Овај мотив заједнички је за сва дјела описана под точком 1. оптужнице. Њјега потврђују и саслушани свједоци изјавама да су увијек прво хапшени припадници тзв. неаријевског поријекла и некатоличких вјера. Чињјеница да је хрватски народ страдао показује да је усташки покрет у извршењју злочина имао и друге мотиве, прије свега идеолошко-политичке, а затим патолошке, односно садистичке.

Све то потврђују нам и повијесне чињјенице. У току рата побијено је готово комплетно ромско становништво, више десетака тисућа Жидова, а број страдалих Срба и Хрвата никад неће ни бити точно утврђен. А како се на све то брани оптужени Артуковић? У бити као и сви други велики ратни злочинци. Споменут ћу само два позната примјера - Нирнбершки процес и суђењје Адолфу Еицхманну. Сви они рекли су да су служили идеалима и држави и увијек су на то добијали одговор да нема тог вишег циљја и тих вриједности које би оправдавале одузимањје и једног јединог љјудског живота. Сигурно је зато да ни тзв. НДХ ни један од њјезиних твораца и организатора Артуковић немају оправдањја за учињјена недјела, барем не оправдањје које би љјудски ум и морал могли прихватити. Ипак, једна разлика постоји, она у начину убијањја недужних љјуди. Док је фашизам убијао метком и плином, а неки други принудним радом или оружјем, тзв. НДХ је пронашла довољјно звијери у љјудском облику које су поклале толико љјуди да би и римски бог злочинаца Јанус, увјерен сам, био згранут.

Говорећи затим о Артуковићу и њјеговим злочинима као и њјегову •понашањју од рата све до данашњјих дана, заступник оштећене стране одвјетник Слободан Перовић је у својој завршној ријечи навео: - У вријеме извршењја дјела, дакле у раздобљју од 1941. до 1945. године, свака нормална особа морала је бити свјесна разлике између добра и зла, па је стога морала бити и свјесна и 'криминалне природе својих поступака. Артуковић је тада био »нормалан«, али не у уобичајеном смислу те ријечи, већ стога што није био изузетак у свом нацистичко-усташком режиму. Допуштам могућност да је касније, за вријеме свог покушаја бијега од правде, Артуковић био добар отац и »мирни сусјед« како је то и публицистика забиљјежила. Допуштам чак и могућност да је у психологији познати феномен »оптимизма памћењја«, удружен с протеклим годинама, учинио да се оптужени не сјећа многих својих злочина, па тако ни убојства Јеврема Јеше Видића. Али не допуштам могућност да се данас не може судити њјеговим злодјелима - закљјучио је у својој завршној ријечи Слободан Перовић, рекавши на крају да је данас важније осудити злочин него учиниоца, позивајући се при томе на познато мишљјењје списатељјице и хуманиста Хане Арент која је у поводу суђењја Адолфу Еицхманну написала: »Ово не може бити суђењје једном човјеку, већ режиму и идеји која се налази у сваком тоталитаризму, звао се он фашизам, расизам, нацизам или другачије«.

Послије завршне ријечи, одвјетник Слободан Перовић уручио је предсјед-нику кривчног вијећа поднесак у којем наводи да ће одштету у износу од 175

милијуна динара тражити у имовинско-правном захтјеву у парничном поступ-ку.

Пет минута послије 10 сати почео је завршну ријеч обране излагати Силвије Деген, који је напоменуо да су бранитељји поодијелили своје улоге на три дијела, а да ће он о оптуженом Артуковићу говорити као о човјеку с посебним освртом на њјегову процесну улогу у овом предмету. Деген је напоменуо да ће он обрадити и Артуковићеву обрану у вези с точком 2. оптужнице, која га терети за дјела ратног злочина против ратних заробљјеника, описаног и кажњјивог по чану 144. Кривичног закона Југославије. Према њјеговим ријечима, одвјетник Срђа Поповић данас ће говорити о инкриминацијама из точке Иц оптужнице с посебним освртом на правна питањја, а други бранитељј Жељјко Олујић обрадити ће точке ла и лб оптужнице с освртом на повијесне чињјенице које су везане за ратне догађаје. Извјештај »Вечерњјег листа«:

С. Деген је у почетку свога говора, који је у цијелости трајао више од сат и пол, истакао да су у ових мјесец дана кроз судницу у тужном мимоходу или као свједоци пролазиле многе жртве. Он је рекао да му је дужност да с бранитељјског мјеста, те да му то налаже и љјудска и одвјетничка етика,да тим жртвама упути искрену и дубоку сућут и почаст. Он је додао да је овај процес био одлучна критка једног времена, критика једне хистерије и критика фашизма. Бранитељј је опет поновио тезу, коју је обрана досад више пута истицала и у том правцу и упућивала и доказне приједлоге, да је Артуковић болестан старац, и љјудска руина, те да то више није ни психолошки, ни психички, ни биолошко-физички Андрија Артуковић из 1941. године. Деген се осврнуо на два поступка за изручењје, која су вођена пред америчким судовима. Рекао је да је Артуковић од 1980. био болестан и да због здравственог стањја ни тада није могао активно- судјеловати у припреми обране са својим бранитељјима. Он је поново цитирао нека од мишљјењја америчких лијечника, посебно дра Хилла, који је напоменуо да Артуковић има луцидних интервала, па је и на крају њјегово мишљјењје било да је способан судјеловати у судском поступку. Деген је затим истакао већ познате дијагнозе да је Артуковић »законски слијеп«, да болује од »параноидне психозе«.

Бранитељј је јучер инзистирао на тези да Андрија Артуковић не симулира деменцију (губитак памћењја), већ глуми присвјесност и свима у дворани жели доказати да је здрав. С. Деген је цитирао мишљјењје америчких лијечника да се Артуковић може повремено неупућеном проматрачу учинити потпуно при здравој памети, али да је то илузија. Он је у свом завршном говору приговорио нашим вјештацима да нису примијенили компјуторску томографију мозга и психолошка вјештачењја путем тестова (Вјештаци су у току поступка на тај захтјев обране изјавили да је томографија учињјена у САД и да би било непримјерно, с обзиром на Артуковићеву доб да се то поново чини. Исти одговор био је и за психолошке тестове који подразумијевају употребу оловке и папира, јер је Артуковић готово слијеп.)

Бранитељј је још једном поновио и тезу, већ изречену, да се Артуковић не сналази у простору и времену, те да стално »врти једну механичку плочу записану у мозгу, која се врти јер он увијек одговара на иста питањја на

једнак начин, примјерице: »То се зна«, »моја маленкост«, »допуштам могућност«. Из тога дијела говора бранитељја Дегена произашао је један од њјегових коначних закљјучака, који каже да »обрана у првом реду сматра да Андрија Артуковић није активни процесни учесник и да није могао учествовати у кривичном поступку« те да је стога обрана тражила да се, темељјем члана 143. Закона о кривичном поступку, кривични поступак против Артуковића обустави.

Затим је бранитељј прешао на точку 2. оптужнице која терети Артуковића да је неутврђенога дана почетком 1943. године, налазећи се у пратњји Анте ПЕТАК, Павелића, у близини дворца код Самобора, у намјери да се на свиреп начин 9 маја

убију заробљјени партизани, издао налог да се више стотина партизана заробљјених на подручју Жумберка побије, а што је учињјено на начин да су заробљјеници стјерани на једну ливаду и ту побијени митраљјеским рафалима и прегажени тенковима. Деген се оштрим ријечима окомио на исказ »крунског свједока« Бајре Авдића, па је рекао да је он не само измислио догађај из точке 2. оптужнице него и друге догађаје. Бранитељј се осврнуо на обрану Артуковића, која је била врло кратка, уз тврдњју да је он рекао да је тамо био само за вријеме студентских дана, те да Бајру Авдића не познаје. Деген је напоменуо да Бајро не само што није био у Самобору када се догодио наведени догађај, него да није био ни припадник »Павелићева тјелесног сдруга« од 1941. до 1945. године, а потом је покушао извести контрадиктор-ности у Авдићеву свједочењју.

Деген је устврдио да је обрана у току поступка понудила на увид повијесно-научна дјела повјесничара, високих официра ЈНА - очевидаца тада-шњјих догађаја, прослављјених команданата који су у то вријеме тамо ратовали и о томе написали из тога времена значајна научна дјела (захтјеви су одбијени - о.п.). Ријеч је о Петру Клауту, (чудно је да обрана не зна да генерал Клеут није Клаут) генералу Ради Булату и обавјештајцу Дани Данилу. Он је рекао да наведени повјесничари описују ратне догађаје у том времену, те да је обрана из тих научних дјела навела све странице које описују битке с непријатељјем, оснивањје бригада, страдањје бораца, али нигдје, па ни у књјизи »Развој и дјелатност обавјештајне службе« Дане Данила, наводно, не спомињје се тако велико убијањје партизана - ратних заробљјеника.

Деген се осврнуо и на монографију »Самобор«, у којој се на 432 странице говори о развоју револуционарног радничког покрета, о развоју НОБ-а, са сјећањјима бораца, а дан је списак свих комуниста - бораца тога краја и околице. Он је устврдио да у околици Самобора и Жумберка нема ниједног дворца гдје би могло стати 600 љјуди.

Након тога Деген је устврдио да обрана сматра да нема доказа да је Артуковић починио дјело из точке 2. оптужнице, те је предложио да га се, темељјем чл. 350. точка 3. Закона о кривичном поступку, ослободи од оптужбе. Он се придружио и за сутра најављјеним ријечима бранитељја Срђе Поповића и Жељјка Олујића и приједлозима које ће они изнијети судском вијећу у односу на точку ла, б и ц оптужнице.

Артуковић слуша оно што жели чути: обрана Жељјка Олујића

Посљједњји дан суђењја.

Послије исказа др Карле Поспишил Завршки своју завршну ријеч је изнио други од тројице бранитељја, београдски адвокат Срђа Поповић. Њјегово излагањје доносимо према извјештају из загребачког »Вечерњјег листа«:

Поповић је у неколико наврата истакао да треба судити само према ономе што четири точке оптужнице стављјају Артуковићу на терет, па је онда, користећи се једном изреком са суђењја Еицхманну, а пренесено на наше прилике, рекао да се овдје не суди »ни НДХ, ни усташама, него конкретно Андрији Артуковићу«.

Та њјегова изјава изазвала је спонтано комешањје у судници и новинар-ској дворани, јер треба рећи - истина је да се суди, а то је рекла и оптужница, дјелима из четири точке оптужнице, али је запажањје свих новинара, а о томе влада неподијељјено мишљјењје, да се уз Андрију Артуковића на овом судском процесу и те како и у повијесном, и у моралном и у љјудском смислу суди мрачњјаштву и злочинима тзв. НДХ и усташа чији је, а то је несумњјиво доказано, Артуковић био заклети члан и вођа.

Поповић је приговорио оптужници да у преамбули спомињје цијели низ тешких кривичних дјела, међу којима су геноцид, масовна убојства на 40-ак мјеста. Он је на линији обране А. Артуковића рекао да ми о томе можемо имати своја мишљјењја, али се то може, према оптужници, утврдити једино у два случаја. Он се потом »ухватио« за правно тумачењје да се може судити оптуженом само за оно што га оптужница тужи или, ако постоји правоснажна пресуда којом је оптужени прије осуђиван. Поповић је изјавио да је он свјестан да су у току суђењја саслушана бројна свједочењја, потресна и искрена, али која, у изузетку два свједока, наводно не стоје ни у каквој вези с оптуженим и с конкретне четири точке оптужнице.

Поповић је с приличном дозом ироније приговорио оптужби да је у завршној ријечи, противно члану 340. Закона о кривичном поступку, затражио смртну казну (члан каже, према Срђи Поповићу, да тужилац не може стављјати одређени приједлог о висини казне те да не може затражити смртну казну за оптуженог). Поповић је рекао да тужилац зна за такав члан.

Према оном што је речено на посљједњјој конференцији за новинаре, тужилац не смије, по члану 340, како је рекла судац Катја Миличић, предлагати висину казне, али смије предложити суду опомену и увјетну осуду, када закон изостави врсту значи да може, када су алтернативно предвиђене казне, предлагати и смртну, а у овом случају предвиђена је казна од најмањје пет година и смртна.

Поповић је надаљје изјавио да искази четворице свједока о питањју точке лц оптужнице ништа не доказују. Точка 1ц оптужнице, као што је познато, оптужује: »неутврђеног дана у свибњју 1941. године, у намјери да лиши живота дра Јешу Видића, бившег народног посланика и адвоката, и да одузме њјегову имовину наредио Ферди Кнезу, тадашњјем шефу полиције у Сремској Митровици, да Јешу Видића отпреми у логор, а коју наредбу је овај извршио, тако да је Јешо Видић интерниран у концентрациони логор »Даница« код Копривнице: молбу њјегове супруге Олге Видић да дозволи њјезином супругу да се исели у Србију, а заузврат ће му бити поклоњјено пола њјегова земљјишта у величини од 150 јутара, одбио ријечима: »Ја ћу га убити и узети не 150 јутара, већ свих 300 јутара земљје«, а након тога је у смислу већ даног наређењја Јешо Видић убијен, а њјегова земљја предана у власништво усташи Стјепану Винеку«.

Поповић се посебно окомио на исказ, како је он рекао, већ сенилног свједока Фрањје Трухара, који је био неколико мјесеци шеф полиције у Сремској Митровици. Он се позвао на њјегов исказ да се он сјећа да је Олга Видић нудила земљју за откуп свога мужа, али не зна коме, те да је био код Артуковића, али не зна зашто. Поповић је констатирао да је точно да је свједок Трухар рекао да остаје код изјаве коју је дао у истом предмету на саслушањју 1951. и 1952. године. Поповић је приговорио исказима свједока Јелене Рашовић, Србољјуба Мирковића и Симе Томовића, који наводно нису имали напосредних сазнањја о убојству Јеше Видића. Поповић је, попут свог брањјеника, поновио да оптужница у точки лц ништа не доказује. Као што је и Артуковић често понављјао да је све апсолутна лаж, и њјегов бранитељј је јучер изјавио: »Резултат доказног поступка је у односу на точку лц нула. Апсолутно нула!«

Он је, као и у досадашњјих 17 дана расправе, јучер, након двадесетак минута изношењја свога завршног говора, поново устврдио да Артуковић спава, уз констатацију да је можда њјегов завршни говор мало успављјујући.

Послије тога Срђа Поповић довео је у питањје саму правну основу оптужнице. Рекао је да, према мишљјењју обране, постоје »неотклоњјиве правне сметњје«, и то по тзв. начелу специјалности, које тражи да се оптуженог терети само за дјела за која је изручен. То значи, тврди Поповић, да му се може судити само за убојство, али не и за ратне злочине. Како, пак, инкриминације из оптужнице обухваћају дјела између 1941.и 1943. године, додао је Поповић, на оптуженог се могу примијенити само одредбе из кривичног закона старе Југославије (из 1929), а према том закону наступила је 1983. »апсолутна застара гоњјењја«. Истичући, уз то, да се не може прихватити мишљјењје окружног јавног тужиоца и заступника оштећене обитељји Ј. Видића, према коме се ратни злочини, односно геноцид, могу квалифицирати као облици убојства (јер имају различите »радњје извршењја« и различиту правну квалификаци-ју) - Поповић је затражио да се оптужба Окружног јавног тужилаштва одбије.

Прије тога С. Поповић је навео још неке разлоге због којих оптужница наводно стоји на танким ногама. Рекао је да наше правосуђе не познаје ретроактивну примјену закона, тј. да се некога терети према законима донесеним послије инкриминираних дјела.

Поповић је затим поставио питањје како се судило другим ратним злочинцима (Нурнбершки процес, суђењје Еицхманну... ) и сам одговорио да се то чинило по специјалним законима, који, међутим, у случају А. Артуковића није донесен. Оцијенио је да су то пропусти, и на крају рекао да обрани није било лако тражити споменуту одлуку (о одбијањју оптужнице), јер јој је познато какву пресуду очекује јавност, али да с обзиром на споменуте околности обрана то тражи из пуног адвокатског увјерењја, држећи да се »оптуженог не може ставити ван закона само зато што је друге стављјао ван закона«.

Поповић је говорио, што ће и сам рећи, доста успављјујуће, тако да је Артуковић у неколико наврата изгледао као да је заиста заспао. Због тога је прва полусатна пауза била већ у 8.58, а затим, у 10 сати. Послије треће паузе, у 11.30, почео је завршну ријеч излагати загебачки адвокат Жељјко Олујић, који је већ у уводној реченици устврдио како се на овом процесу не суди »Артуковићу за политичке, него за кривичне инкриминације«. Отуд одговорност да се утврди и чињјеницама поткријепи свака тачка оптужбе. Извјештавајући о суђењју, новинари »Вечерњјег листа« М. Чулић, Т. Тагиров и З. Херљјевић пишу:

Олујић је навео више примјера који наводно говоре да се то чињјенично стањје није у току судске расправе уважило. Тако оптужница терети Артуковића и за то што се у земљју вратио с њјемачким официрима, замјера му се и на политичким опредјељјењјима, а све то, тврди Олујић, није предмет оптужнице. Тај бранитељј с посебном се енергијом оборио на свједочењје Бајре Авдића, за којег је послије дуљје анализе њјегова исказа, самоувјерено изјавио »овај свједок не говори истину«. При томе Олујићу посебно сметају протуријечности _т у исказу Бајре Авдића о догађајима прије четрдесет и више година. Олујић не прелази ни преко најмањје празнине у Авдићевој меморији (иако ни меморија самих бранитељја није у току суђењја функционирала беспријекорно, што се, рецимо, дало видјети и одатле што су наводили нека погрешна имена аутора књјига чије су читањје тражили пред судом).

Тако се Олујић запитао како то да Авдић тврди да је по доласку у Загреб 1941. године постао члан »Поглавникова тјелесног сдруга« када се зна да је »ПТС« основан 1942. године. Олујићу није увјерљјиво ни то да је Авдић могао постати чланом поглавникове најближе пратњје са само седам-наест година, јер је, тврди, повијесна чињјеница да су у пратњји биле само најповјереније усташе из емиграције. Изгледа да је Авдић, тврди Олујић, »учио« свој исказ, за што као доказ наводи и да је најприје тврдио да је на челу ПТС-а био Сертић а затим Мошков. Како то, пита Олујић, да се Авдић тек сада сјећа да су у Максимирској шуми Артуковић, др Шерцер и остали усташки шефови особно убијали заробљјене комунисте. Зашто се овако упечатљјивог догађаја није сјетио и у својим пријашњјим исказима. Олујић је навео и више других исказа свједока Авдића, за које је рекао да не заслужују повјерењје суда (тврдњја да је Артуковић особно наредио укрцавањје Жидова на Крешимирову тргу, иако је у истрази остао само на томе да је овај присуствовао том догађају). Одатле је Артуковићев бранитељј извео закљјучак да Авдићево свједочењје није мјеродавно, а није се сложио ни с тврдњјом окружног јавног тужиоца да Авдић није имао интереса за неточно свједочењје, јер та њјегова заинтересираност,

тврди Олујић, произлази из чињјенице да је био заклети усташа, тј. да има довољјно на души да му није свеједно како ће свједочити.

У даљјњјој анализи, Олујић је изнио неке повијесне чињјенице, те дао кратак приказ организације усташке државе. У тој пирамиди власти, тврди Олујић, Артуковић је био само службеник државне администрације, а главни уз Анту Павелића били су Кватерник, Лубурић и други.

Олујић је изнио и своју анализу изведених доказа, те изразио сумњју у вјеродостојност исказа појединих саслушаних свједока. На крају своје завршне ријечи, придружио се приједлогу свога колеге адвоката Срде Поповића да суд одбије оптужницу Окружног јавног тужилаштва.

Лијепе ријечи обране су расплакале оптуженог Андрију Артуковића. У потпуности је усвојио њјихове ставове и није имао потребе да сам говори. Јасно се чуло како јеца:

- Доказали су да сам невин...

Тренутак касније то је, и овога пута без великих ријечи али с много увјерљјивости, порекла Иванка Пинтар Гајер:

Оптужба у цијелости, дословно од ријечи до ријечи остаје при оном што је рекла. Обрађена су сва чињјенична, процесна и материјално-правна питањја, која се односе на предмет ове оптужнице. Ако је оцјена обране да је оптужница Артуковићу на терет ставила само политичку, а не и кривичну одговорност, а знамо да је то одговорност за смрт много хиљјада љјуди, онда ту оптужба нема више што рећи, осим да остаје у цијелости при оном што је рекла.

Право на реплику искористио је и заступник оштећене обитељји доктора Јеврема Видића, адвокат Слободан Перовић, који је рекао да је бранитељј Поповић у својој анализи занемарио све оно што иде у прилог оптужници, те дао анализу само неких-законских прописа који, истргнути из цјелине, дају слику да је Артуковићу немогуће судити. На замјерку обране како он у свом завршном говору није довољјно анализирао чињјенице у вези с убојством доктора Видића, Перовић је поновио да није било потребе за поновну анализу онога што је оптужба учинила већ на бриљјантан начин. Приговоре везане за поступак изручењја Артуковића, срушила је већ пресуда америчког суца Броwна млађег, који је све те дилеме које је јучер изнио Поповић, ријешио. Перовић је, још једном поновио да сматра да би суд при одлучивањју о овом предмету требао као правну квалификацију поставити, уз ратне злочине, и геноцид.

Посљједњју шансу да говори на овом суђењју искористио је и Срђа Поповић, који је поновио своје изнесено тумачењје прописа о застари.

У кривичном поступку посљједњји који говори јест оптужени, па је предсједник судског вијећа судац Милко Гајски још једном упитао Артуковића има ли нешто додати, на што је Артуковић одговорио да се слаже с излагањјем С. Поповића и да се не слаже с излагањјем Слободана Перовића.

Точно у 13 сати и 41 минуту предсједник судског вијећа је послије 18 дана суђењја, објавио да је главна расправа завршена, те да ће пресуда бити објављјена у судници Окружног суда у Загребу, у сриједу, 14. свибњја у 11 сати.

СРИЈЕДА 14. маја

1. ц, неутврђеног дана у свибњју 1941. године наредио Ферди Кнезу, шефу полиције у Сремској Митровици да Јешу Видића одведе у логор, а коју је наредбу овај извршио, те је Јешо Видић интерниран у концентрациони логор »Даница« код Копривнице, а затим у логор Јадовно из којег се више није вратио.

Дакле, кршећи правила међународног права за вријеме рата и окупације наредио да се цивилно становништво убија и протузаконито одводи у концентра-ционе логоре.

2. Неутврђеног дана почетком 1943. године, налазећи се у пратњји Анте Павелића, у близини Самобора наредио да се више стотина партизана заробљјених на подручју Жумберка убије, а што је и учињјено тако да су заробљјеници доведени на једну ливаду и ту побијени, митраљјеским рафалима и прегажени тенковима.

Дакле, кршећи правила међународног права наредио да се ратни заробљјеници убијају, чиме је починио кривична дјела против човјечности и то радњјама описаним у точкама 1. а,б, и ц кривична дјела ратног злочина против цивилног становништва, описано и кажњјиво по члану 142 КЗ СФРЈ, те дјелом под точком 2. кривично дјело ратног злочина против ратних заробљјеника, описано и кажњјиво по члану 144 КЗ СФРЈ, те му се за свако од тих кривичних дјела, темељјем члана 48, став л КЗ СФРЈ утврђује смртна казна и темељјем члана 48 став 2. точка 1. СФРЈ суд оптуженог Андрију Артуковића, осуђује на смртну казну.

Темељјем одредбе члан 98, став 4. у вези члана 95, став 2, точка 1-6. ЗКП трошкови кривичног поступка падају на терет буџжетских трошкова, а темељјем одредбе члана 353, став и л и 6 ЗКП оптуженом Андрији Артуковићу продужује се притвор.

Окружно јавно тужилаштво у Загребу подигло је оптужницу против Андрије Артуковића због кривичних дјела из члана 142 и 144 КЗ СФРЈ. Износећи своју обрану у току овог кривичног поступка, оптужени Андрија Артуковић у цјелости пориче извршењје кривичних дјела из оптужнице. У погледу точке л. а оптужнице, оптуженик истиче да никада није био у близини Вргинмост"., нити је заједно са Антом Павелићем у њјеговој пратњји напуштао Загреб. Зна да су се на терену водиле борбе са партизанима, било је нереда, о чему се разговарало и на сједницама владе. О ексцесним случајевима на терену није примао усмене извјештаје. Велики жупани били су дужни да га писмено извјештавају, а не сјећа се да је с подручја Вргинмоста примао писмене извјештаје.

У погледу точке Лб оптужнице тврди да никада није обилазио терен нити долазио у контакт са војним руководиоцима нити је изазвао наређењја за убијањје љјуди. Зна за постојањје логора Керестинец, никад није обилазио тај логор, није му познато тко га је основао, нити тко је био смјештен у том логору. За хапшењје љјуди у Загребу, је чуо, јер се о томе причало на сједницама владе, но не зна тко је вршио хапшењја, као нити разлог због чега су хапшењја вршена.

У погледу точке л.ц оптужнице, навео је да никада није чуо за Јесу Видића, не зна ни за Ферду Кнеза. Чуо је за презиме Трухар, сјећа се како је овај вршио неку функцију, али не зна коју, зна како му је нетко од

министара препоручио Трухара, па га је поставио у Сремској Митровици на неку дужност.

Сјећа се како га је Трухар посјетио на челу неке делегације из Сремске Митровице када је био министар унутрашњјих послова. Допушта могућност како је разлог посјете била нека интервенција у министарству унутрашњјих послова и да се том приликом у разговору с члановима обје делегације спомињјало име Видић.

У погледу точке 2. оптужнице тврди како никада није био у близини Самобора, нити му је позната акција'одмазде. Даљје, у обрани признаје како је постао чланом усташког покрета у емиграцији гдје је био именован за управника и надзорног заповједника свих усташких логора.

Непосредно послије напада Њјемачке и Италије на Југославију допуто-вао је у Загреб авионом са усташким прваком Младеном Лорковићем у пратњји њјемачког часника те је судјеловао у проглашењју тзв. НДХ 10. травњја 1941. године. Именован је за министра унутрашњјих послова, био је министар правде и богоштовљја, те државни прабиљјежник. Оцјењјујући обрану оптуженог, суд сматра да је нелогична, недосљједна и супротна са опћепозна-тим, повијесно утврђеним чињјеницама. У опћем дијелу своје обране оптуже-ник је доброг сјећањја, исцрпно приказује поједине детаљје своје активности и кретањја. Међутим, када прелази на конкретне инкриминације, одговара како је то лаж, апсолутна лаж и томе слично. Нелогично је да се оптуженик појединих збивањја из своје прошлости сјећа врло исцрпно и детаљјно, а када се прелази на конкретне ствари које га терете, тада њјегово сјећањје у потпуности пада и одговара како су то лажи.

Чињјеница које се односе на инкриминације заборављја у цјелости, а чињјеница које се односе на њјегову опћу активност сјећа се врло добро и у детаљје. Оваква њјегова обрана упућује на рационалан, селективни приступ догађајима из њјегове прошлости.

Оптуженик се врло добро сјећа свога пута у Италију, након што је емигрирао из Југославије. Сјећа се колико је времена био тамо. Након тога путовао је за Беч, за Мађарску, дошавши у Будимпешту, сјећа се колико се времена тамо задржавао, а не сјећа се бројних хапшењја Срба, Јевреја, Рома, прогоњјених на територији тадашњје творевине НДХ од 1941. до 1945. године.

Врло добро се сјећа када се упознао са Антом Павелићем, на којем мјесту у Загребу је то било, гдје је био приправник, улице, броја и одвјетничке канцеларије, а не сјећа се тако бројних хапшењја.

Услијед изнесених нелогичности па и контрадикторности, обране, оптуже-ног дјелује неувјерљјиво.

Свједоци Ружа Рубчић, Блаж Месарић, и други врло су увјерљјиво описали мучењја по логорима и исцрпљјивањја глађу. Из њјихових исказа је видљјиво да су ухапшени и затварани без икаквог правог основа, да су према њјима од стране усташа примјењјиване мјере изгладњјелости, мучењја жеђу и батињјањје. Често су таква мучењја имала за посљједицу смрт.

Ти свједоци и свједоци Јован Живковић, Јосип Корошец и други у својим исказима су приказали бројна страдањја заточених у логорима. Свједок Егон

Бергер врло је увјерљјиво исказао како је био ухапшен као Јевреј. Јевреји су били одведени у Јасеновац. Тамо је био гробар и видио је масовна убијањја мушкараца, жена и дјеце. Масовна убијањја вршена су и изван сабирних и концентрационих логора, што је својим исказом потврдио свједок Љјубан Једнак који је једини преживјели очевидац покољја љјуди српске народности у глинској цркви. Свједок је на дирљјив начин описао та страдањја. Да је оптуженик за тај догађај знао, указује својим исказом свједок Стјепан Варгович који се позива на документе који се односе на њјихово ликвидирањје у тој цркви.

О страдањјима љјуди у околици Тузле увјерљјиво је исказао Марко Алтарац. Из исказа свједока Јована Живковића, Бајре Авдића и других утврђено је како је оптужени у више наврата долазио у логоре Јасеновац и Стара Градишка. Ти свједоци говоре своја непосредна сазнањја, њјихови су искази сугласни и указују на неистинитост обране оптуженог.

Из исказа свједока Стјепана Фундака, Стјепана Братељја и других произлази да је оптужени кроз цијело вријеме обављјањја функције министра унутрашњјих послова тзв. НДХ примао љјуде који су долазили код њјега, разне функционаре тога министарства, као и други. Тим је свједоцима познато да су након одласка на терен тих функционара редовито настајали прогони, депорта-ције у логоре и убојства. Да је оптуженик био информиран о свим збивањјима и провођењју одлука, произлази из исказа свједока Ивана Цвитановића, Стјепана Фундака и других који су били у апарату система НДХ, који су потврдили да су оптуженом, као министру унутрашњјих послова давана обавјештењја, а нарочито о случајевима извршењја убојства, хапшењја и депортација.

Свједоци Јосип Бобан, Драгутин Старе и други су исказали како је налоге за хапшењја цигана давао оптужени, а извршавали су их они који су њјему били подређени.

Свједок Драгутин Старе који је био котарски предстојник потврдио је како је тајник оптуженог телефоном провјеравао да ли је наредба оптуженог у погледу депортације Цигана извршена. Та чињјеница произлази из исказа свједока Фрањје Трухара, Владимира Готхардија и Славка Челанског, а који су били у апарату министарства унутрашњјих послова, па о тим чињјеницама имају непосредна сазнањја, о којима су врло увјерљјиво исказивали.

Оцјењјујући исказе тих свједока, суд је недвојбено утврдио чињјеницу да је оптужени био особа који је издавао наредбе за хапшењја, знао је за убијањја у концентрационим, сабирним и радним логорима и другим мјестима као и за друга мучењја и злостављјањја заточеника јер је био обавјештаван о томе.

Са посебном пажњјом суд је цијенио исказ свједока Бајре Авдића. Свједок је у свом исказу описао догађаје које су се збили крајем 1941. и почетком 1942. године и 1943. године, о којим догађајима има непосредна сазнањја јер је био на свим тим мјестима. Исказ тога свједока суд је оцјенио као логичан, досљједан, неконтрадикторан, истинит у исказивањју, провјерава-јући га кроз исказе осталих свједока. Тај свједок тврди како су усташе хапсиле грађане, међу којима је било Јевреја, крајем 1941. године доводили их у Керестинец, гдје се налазио усташки логор, описујући како су били смјештени у

подруму. Повјесно је утврђена чињјеница како логор Керестинец након бијега заточених комуниста љјета 1941. године службено престаје с радом.

Свједок Бајро Авдић има непосредна сазнањја након љјета 1941. године, јер када то не би било тако, он о тим чињјеницама не би могао исказивати тако околносно и увјерљјиво. Тај је свједок био потпуно сигуран у исказивањју. Био је одређен у одговору на питањје како у догађајима и збивањјима код Вргинмоста није било талијанских официра, што је и повјесна истина јер су Талијани напустили Вргинмост 8. травњја 1942., иако су од почетка рата тамо били. Њјегов исказ суд прихваћа истинитим. Он има непосредна сазнањја о тим догађајима, а то потврђује и све правно релевантне околности догађаја у вези дјела под точком 2. диспозитива оптужнице.

Иван Бунтак у свом исказу наводи како је видио Андрију Артуковића и Анту Павелича када су дошли у Златар Бистрицу у просинцу 1943. године. Овај свједок има непосредна сазнањја, увјерљјиво исказујући да је оптужени ишао на терен. Свједок Стјепан Галиц како је радио у дворцу Керестинец, исказује како су усташе доводиле љјуде у то мјесто и крајем 1941. па до љјета 1942. године. Тај је свједок живио у мјесту Керестинец и радио је у том дворцу и о том хапшењју у свом исказу је потврдио исказ свједока Бајре Авдића у погледу догађаја који су се збивали у дворцу Керестинец.

Анализе исказа свједока Бајре Авдића и исказа осталих свједока те чињјенице које су утврђене на темељју писаних докумената упућују на недвојбени закљјучак да је оптужени извршио дјела описана у ла, лб, и 2 диспозитива оптужнице, те такођер да је оптужени извршио дјело из точке Иц што је утврђено у исказу свједока Рашовић Јелене.

Свједок Фрањјо Трухар је исказао како је познавао Андрију Артуко-вића још прије рата који га је и поставио за шефа полиције у Сремској Митровици и како је управо Јеша Видић ухапшен на захтјев Андрије Артуковића. Исказао је како му се обратила Олга Виђић, супруга Јеше Видића, са молбом да се обрати Артуковићу, како би дозволио њјеном мужу да отпутује у Загреб. Исто тако у свом исказу свједок Олга Видић је описала како је њјезин муж ухапшен по загребачкој полицији те како је настојала да га ослободи из логора. Оцјењјујући те исказе, сваког за себе и у међусобној повезаности, суд је утврдио да је у свибњју 1941. Ферди Кнезу као шефу полиције у Сремској Митровици оптужени наредио да ухапси Јешу Видића, што је и учињјено након чега је Олга Видић молила да се њјезин супруг ослободи, али је он упућен у концентрациони логор »Даница« код Копривнице и више се није вратио.

Читањјем законских одредби утврђено је како је непосредно иза успостављјањја творевине независне НДХ услиједила изузетно жива законо-давна активност. Та новоформирана творевина ослањјала се на примјену нацифашистичке дотрине о Жидовима и расној чистоћи. Оптужени Артуковић доношењје таквих одлука и законских одредби оправдава тиме да су тада била тешка времена. Но, ваљја се упитати чиме су била узрокована. Он не жели признати нити прихватити постојањје слободарских тежњји народа ни реакцију народа на усташки терор, већ држи како је он управо позван да реагира онако што је толико често употребљјавао као образлагањје поступка те тврди: на љјуту рану - љјута трава.

Нити данас није схватио нити то жели схватити како су сви који су другачије мислили од њјега и њјегове идеологије били прогнани и масовно убијани, а основу таквог поступка дао је управо оптуженик.

Довољјна је била њјегова наредба да се изврши оно што је наумио. Коначно нити у каснијој фази није поштивана чак нити она процедура, коју је свака законска одредба налагала, на што указује у овом кривичном поступку утврђена чињјеница како су у концентрационе логоре упућиване стотине тисућа љјуди, без да је претходно слиједио законски поступак као и без икаквог формалног рјешењја.

Зар то само по себи не говори довољјно одређено о томе каква је фарса била та назови држава, коју сам оптуженик жели приказати као правну државу.

Због свега тога Андрија Артуковић проглашен је ратним злочинцем по Земаљјској комисији за утврђивањје злочина, окупатора и њјихових помагача Федералне државе Хрватске из 1946. године.

Сами наслови појединих законских одредби врло рјечито говоре што су својим садржајем доносиле.

Законска одредба за обрану државе, законска одредба о забрани ћирилице, законска одредба о расној припадности, законска одредба о поступку код комунистичких нападаја када се починилац не пронађе, законска одредба о упућивањју непоћудних особа на присилан рад и боравак у логоре и друго, свим овим законским одредбама као и подзаконским активностима, произа-шлим из садржаја тих законских одредби, заједничка је идеолошка основа изњјета по особи оптуженог у говору одржаном у Сабору 26. вељјаче 1942. године, а којима је уједно у потпуности потврђено постојањје умишљјаја оптуженог за извршењје ових кривичних дјела за које је проглашен кривим.

Одбијен је приједлог обране да се читају садржаји знанствених дијела, односно да се аутори тих дјела саслушају као свједоци. Знанствено је дјело, ако послужи као доказ у кривичном поступку прво посредни доказ, а затим оно подлијеже оцјени суда као и сваки други доказ, проведен у кривичном поступку. Како суд налази да је изведеним доказима чињјенично стањје било довољјно утврђено, провођењје даљјних доказа у виду знанствених мемоар-ских и повјесних дјела није потребно, као нити саслушањје аутора тих дјела. Чињјеница да одређени аутори не обрађују поједине догађаје, односно уколико су њјиховом обрадом изостављјени, нити у којем случају не може утјецати на утврђивањје суда о постојањју тих догађаја који су осталим проведеним доказима потврђени.

Коначно у оцјени и наведених усташких злочина не може за утврђивањје постојањја истине бити одлучно да ли о њјима има писаних докумената у архивима, музејима или публицистици.

Усташки злочинци, а што је у овом поступку утврђено, темељјито и досљједно су уништавали трагове својих злочина.

Приликом оцјене процесне способности оптуженог у току и прије расправљјањја, суд је са посебном пажњјом цијенио налаз и мишљјењје вјештака, психијатара и интернисте-кардиолога. Наведена група вјештака извршила је све потребно за оцјену здравственог и психичког стањја оптуженог, дајући нам

тако налаз и мишљјењје, писмено и усмено, без нејасноћа и контрадикторности, користећи се при томе стручним знањјем, практичним искуством и сувременим здравственим методама. Стога је управо на темељју таквог стручног мишљјењја и налаза, а наведена је група вјештака досљједно у току поступка и свакодневно пратила понашањје и здравствено стањје оптуженог и утврдила како је овај у цјелости способан да прати судски поступак, и судјелује у њјему, па су одбијени сви приједлози обране за новим вјештачењјем по истим и другим вјештацима.

Није основана тврдњја обране да је суђењје оптуженом противно принципима правде, сврсисходности и правне сигурности. Ово суђењје, времен-ски дуго чекано, суђењје је за тешке злочине и само по себи представљја потврду правде и правичности а коју правду и правичност је оптужени Артуковић својим злочинима и те како погазио...

У вријеме кад је оптуженик извршио дјела описана у изреци ове пресуде постојала су међународна права која су та дјела одредила као кривична дјела. То -је тада било прописано Хашком конвенцијом. Те међународне норме постају потпуне и примјењјиве у одређеној држави када она сама пропише санкције за забрањјене међународне норме. Накнадно прописивањје санкција не оправдава приговор.

Опће је прихваћено да санкција не мора бити прописана истовремено са међународном правном нормом, већ може бити прописана и касније. Часом прописивањја санкције норме међународног права се примјењјују на кривична дјела извршена након доношењја међународне норме, а прије прописивањја санкције. Кривични закон СФРЈ санкционирао је норме међуна-родног права против цивилног становништва и ратних заробљјеника и трме су наведене међународне норме постале потпуне и примјењјиве, на подручју СФРЈ. Једино се за оцјену правилности примјењјује члан 3 КЗ СФРЈ гдје су дјела оптуженика у вријеме извршењја била забрањјена међународним норма-ма. Те међународне норме санкциониране су кривичним законом Југосла-вије из 1951. године, а санкциониране су и у позитивном кривичном закону СФРЈ. То није супротно идеји правичности на коју се позива обрана. То тим више што национални државни закони обиљјежја оваквих кривичних дјела вуку или преузимају из међународног права. Дакле, члан 3 КЗ СФРЈ супротно тврдњји обране потпуно је поштиван и није повријеђен кривични закон и дјела оптуженика описана у точкама ла, лб, и 1ц, те точки 2. правилно су оцјењјена по кривичном закону СФРЈ.

Заштитни објект овог кривичног дјела је човјечност и међународно право, а кривично дјело из члана 142. КЗ СФРЈ је дјело ратног злочина против цивилног становништва у рату.

Како је већ образложено у пресуди, доказано је да је оптуженик који је у вријеме извршењја дјела био министар унутрашњјих послова и један од најближих сурадника ратних злочинаца, наредио убијањје цивилног становнишва у вријеме рата када је био Други свјетски рат, а истовремено и рат наших народа и народности против окупатора и њјихових слугу. Као министар и један од првих љјуди усташког покрета и владе, оптуженик је имао велику власт. Потписивао је законске одредбе и проведбене одредбе којима су оправдавана масовна

одвођењја у логоре, масовна мучењја и убијањја цивилног становништва тзв. НДХ. Како је кроз доказни поступак утврђено одлуке су проводили таборници, логорници, жупани и други, те су мучене и убијене стотине тисуће љјуди, међу њјима жене и дјеце. То је утврђено и саслушањјем бројних свједока а то произлази и из прочитане опсежне документације. Масовна убојства недужних љјуди, наређена по оптуженику, као је доказано и извршена су.

Из цјелокупног животног пута оптуженика који је један од оснивача усташког покрета и усташке идеологије мржњје, инспиратор и непосредни аутор разних закона, одредби и наредби, недвојбено произлази да је оптуженик био свјестан да својим дјелом крши норме међународног права којима се штити човјечност и да је он управо то и хтио. Стога њјегово дјеловањје, описано у точкама ла, лб и 1ц изречене пресуде, по свим објективним и субјективним обиљјежјима недвојбено садржи обиљјежја против цивилног становништва из члана 142 КЗ СФРЈ. У односу на дјела под точком 2. изрека пресуде недвојбено је утврђено да су заробљјени партизани испунајвали све увјете из међународног права да буду сматрани ратним заробљјеницима, те је оптуженик са умишљјајем наредио да заробљјени партизани буду убијени, а чиме је починио кривино дјело ратног злочина против ратних заробљјеника из члана 144. КЗ СФРЈ.

Суд је у чињјеничном опису дјела под точком л а, лб, и лц и точки 2. размотрио у описаном дјелу и неке чињјенице које нису одлучне за правну квалификацију и нису битна обиљјежја кривичних дјела. Оваква правна квалифика-ција кривичног дјела из точке ла, 1б, лц и точке 2. изреком пресуде није супротна акту о изручењју. Из садржаја тога акта наедвојбено произлази да је код одлуке о изручењју суд имао у виду масовна убојства и злочин против ратних заробљјеника у рату као и улогу оптуженика у квислиншкој НДХ.

Из тих разлога није основан став обране да се кривична дјела оптуженика чињјенично утврђена могу означити као кривично дјело убојства из члана 167 став 1. КЗ краљјевине Југославије из 1929. године. С обзиром на утврђене квалификације дјела у оптужници и ове пресуде као ратних злочина, приједлог обране оптуженог да се утврди застара кривичног гоњјењја против оптуженог је неоснован, јер члан 100. КЗ СФРЈ одређује да кривично гоњјењје и извршењје казне не застарјева за кривична дјела предвиђена чланом 141. до

144. КЗ СФРЈ.

Оптуженик је својини дјеловањјем починио злочин против човјечности и међународног права. Он је у свом дјеловањју примјењјивао законе који су представљјали имитацију закона трећег Реицха против неаријеваца, Јевреја и Рома, а такођер нехумано и бестијално поступао са Србима у Хрватској од којих је на стотине тисућа страдало у сабирним, концентрационим и другим логорима, те другим стратиштима. Он није бирао средства да уништи Србе, Хрвате који нису прихватили усташку идеологију Јевреје, комунисте, Роме, антифашисте, припаднике других народа. Апарат преко којег је све то чињјено у тзв. НДХ је страховити апарат насиљја и такав механизам организације која планира, припрема, извршава и систематски спроводи такве злочине као што су злочин против човјечности, а који је значио масовно уништавањје љјудског бића.

Концентрациони, радни и други логори, били су мучилишта невиних љјуди, творнице смрти и мјеста бестијалних, бруталних понашањја и звјерстава без преседана у повјести цивилизираних народа. Таквом виду насиљја мора бити увијек супротстављјен организирани репресивни механизам за спречавањје и кажњјавањје таквих ситуација.

Оптуженик у својој обрани на питањје што су та начела у свом садржају носила, најбољје оцртава исказом: на љјуту рану - љјута трава, силу силом сузбити свима је допуштено, употреба свих дозвољјених и недозвољјених средстава. Овај исказ у довољјној је мјери одредио смјер којим је кренуо. На примјер, 10. травњја 1941. године по њјемачкој окупацији он се као вјерни слуга враћа у домовину и потпуно је прихватио нацифашистичку доктрину која је у себи садржавала расне, националне и вјерске предрасуде. Оптужени Андрија Артуко-вић се својим нацифашистичким пријатељјима одмах по доласку на власт доказао дјелом, спроводећи своју идеологију, не остајући на ријечима. Оптужени Андрија Артуковић потпуно је прихватио идеју нацизма и фашизма. Таква идеологија оцјењјена је већ давно као неприхватљјива љјудској заједници, мрачна, уживала је ослонац код појединаца који су у њјој нашли могућност да искажу своју анималну свијест. Свим својим поступцима оптуженик је показао да је прихватио те мрачне идеје. Цивилизирана заједница се настоји одрећи примјене казне, али за убијањја, клањја и мучењја и злочине над тисућама љјуди, при томе жена и дјеце, а за што је оптужени проглашен кривим у овом кривичном поступку, што има за посљједицу одузимањје живота стотина и стотина тисуће љјуди и то због описаних злочина нужно за собом повлачи изрицањје најтеже казне смрти.

Стога суд оптуженом за кривична дјела из члана 142. и 144. КЗ СФРЈ,

чињјенично и правно изриче казну смрти.

Овиме обвјављјујем да је првостепени кривични поступак против оптуженог Андрије Артуковића завршен.«

У 11.45 сати 14. маја, прочитавши објашњјењје пресуде великог кривич-ног вијећа Окружног суда Загреб, Милко Гајски је замолио судионике процеса да остану на својим мјестима. Од стражара је затражио:

- Изведите оптуженог!

Мањји него икад раније, овога пута погурен, све вријеме престрашено тих, несигуран у ходу, Андрија Артуковић је између двојице стражара отишао на пут за који се опредјелио, опредјеливши се за злочин прије много деценија.