НДХ-Независна Држава Хрватска, земља геноцида и злочина

12Независна Држава Хрватска (НДХ) је била квинслиншка држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије, која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима.

Процена о броју убијених Срба у другом светском рату креће се од 500.000 до 1.200.000 .Од тог броја по процени немачких окупатора, официра и дипломата око близу 800.000 је убијено од стране НДХ-Независне Државе Хрватске.

На пример Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао:

"Када главне усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процењујем да је убијено 750 000 незаштићених људи."

На челу НДХ се налазио Анте Павелић и његове усташе.Oва фашистичка организација је основана 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске странке права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. века. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба :„убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“.

На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Настанак

22

Територија коју је обухватала Независна Држава Хрватска

Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ (на чијем је челу био Анте Павелић).

Др Владко Мачек упутио је поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти: „...позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, општинске начелнике и одборнике ... да искрено сурађују са новом народном влашћу“. Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове хрватске државе и одбио је понуде немачких емисара за преузимање власти у НДХ.

Циљ НДХ је био да се успостави велика Хрватска, као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и оствари „вековни сан“ Анта Старчевића и Јосипа Франка.

Географски положај

НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре били одвојени од Краљевине Југославије), читава територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мењане, и то од савезника Сила осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија била Италија.

Промене граница

Римским уговором 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је НДХ добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп. Мењање граница извршила је и Мађарска својевољно припојивши Међумурје 10. јула 1941. године.

Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом (Ostsyrmien).

Геноцид над Србима

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - „сав хрватски народ био за НДХ“.

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промичба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.

Покрштавања и уништавање цркава

22

Позив Јеврејима и Србима

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

Концентрациони логори

2

Отпремање жена и дјеце у јасеновачки логор.

Концентрациони логори у НДХ заузимали су нарочито место у низу многих средстава и начина провођења геноцида над народом овога подручја. Већ првих дана своје владавине усташе су затекли (од полицијског режима Бановине Хрватске) два дотадашња логора — у Лепоглави и Крушчици. Павелић је „Законском одредбом“ од 17. априла 1941. („за обрану народа и државе“) наредио проширење концентрационих места, за већи број затвореника. Прво уређење концентрационих логора обележавала је поменута Павелићева „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре“ (од 25. новембра 1941.).

Логори у НДХ делили су се на „сабирне“ и на „радне“. Први су имали бити само пролазне станице, откуд су се логораши упућивали на друга места. „Радни логори“ требали су бити места присилног и бесплатног рада логораша. Таква је подела међутим била више формална, него стварна.

Поред низа тзв. сабирних концентрационих логора постојали су као „радни логори“: Даница у Копривници, углавном за Србе и Јевреје (од краја априла 1941.), те касније и за антифашисте Хрвате, а имао је капацитет за приближно 5.000 логораша, затим Керестинец (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.

У свим логорима НДХ вршила су се масовна убиства. У логорима није било свих техничких опрема, какве су имали нацистички већи логори у Рајху и другде што је „надокнађено“ зверском окрутношћу и дивљаштвом, којем је иначе тешко наћи сличнога примера. Преживели логораши говоре о језивостима, које се једва може и замислити, а њих су спроводили готово свакодневно.

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:

  • Логор Јасеновац,
  • Логор Стара Градишка - дио логора Јасеновац (Камп V Стара Градишка),
  • Логор Јадовно (поред Госпића),
  • Логор Сајмиште Логор Ђаково,
  • Логор Даница (поред Копривнице),
  • Логор Раб (острво Раб),
  • Логор Паг (острво Паг),
  • Логор Јастребарско (поред Јастребарског, концентрациони логор за децу),
  • Лоборград,
  • Горња Ријека,
  • Тење,
  • Сисак,
  • Керестинец,
  • Крушчица,
  • Лепоглава,
  • Цапраг.

Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, реке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора зато не даје прави број убијених људи.

Језиве стравичности терора у НДХ ужасавале су сав свет који је за то сазнао. Чудовишна недела, сурове нечовечности, крволоштва у правом смислу те речи, разуларени садизам силовање и сладострашће, неспутани нагон за мучењем беспомоћних жртава, уживање у страдању људи, незаситна халапљивост за туђим иметком, пироманско уживање у паљењу читавих насеља, распојасано зверство у нељудским манијацима, све се то испољавало у дивљању, за кога нису биле постављене границе дозвољеног и забрањеног. Ко год буде прелиставао многобројна документа, тај ће се можда питати - да ли је тако нешто уопште било могуће.

Али та истина је постојала. Она је преплавила читаво подручје НДХ, прекрила је срамотом и иницијаторе и извршитеље овог безочног нападаја на људскост. Страхота терора била је толика, да су се од тога ограђивале и немачке и италијанске команде које су указале на погубну разулареност у НДХ. Немачки отправник послова у Београду, Херберт Трол Обергфел обавестио је 10. јула 1941. немачку владу о »напетој ситуацији«, која је у земљи завладала због терора, те он сматра да би — » ... с обзиром на српско питање... требало нешто урадити, да се ове појаве ублаже .. (акт команданта групе »Југоисток«, генерал-пуковника Александра Лера).« Немачки генерал у Хрватској Едмунд Глајс Хорстенау је средином 1943. у једном писму генерал-пуковнику Леру указао на језивост усташког насилничког режима, а под јесен исте године Глајс-Хорстенау и генерал-пуковник Александар Лер предлажу њемачкој Врховној команди да се престане с подржавањем усташке владавине у НДХ, те нека се нађе замена за Анту Павелића (допис генерала Глајс-Хорстенауа од 13. августа 1943).

Препоручена литература
animacija3