Логори у НДХ

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:

Стара Градишка

2

Отпремање жена и дјеце у сабирне логоре

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године источно од главног логора, у близини села Стара Градишка. У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.300 јеврејских жена и деце. Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Бобан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце, углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина услед тешких услова за живот помрла.

20

Усташки стражар међу побијеним затбореницима

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. "СУБНОР" Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава. Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градишки. Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена, заједно са још једном стражарком.

Логор је 1945. године ослободила Црвена армија.

Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који је постојао након 1945.

Јадовно

Јадовно је био усташки логор у који су 1941. године усташе одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м, ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 км.

Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.

Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић — Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.

У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У „Енциклопедији Југославије“ и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 1941. године постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници логора Јадовно, од првих дана НДХ.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или неким другим предметом, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

Године 1991. порушене су зидине логора и спомен плоче.

Логор Сајмиште

19

Споменик жртвама логора на Сајмишту, на савском кеју

Логор Сајмиште, Јеврејски логор или логор Земун налазио се на делу Београда где се налазио сајамски простор од 15.000 m² који је био изграђен 1938. године, и којим је током рата управљао немачки СС.

У почетку је логор био само за српске Јевреје, да би се касније проширио и на друге политичке осуђенике, као и на антифашистичке борце оба покрета отпора у Југославији. За време окупације близу 32.000 Срба и 8.000 Јевреја је умрло у том логору или стрељано у Јајинцима. Логор је радио од октобра 1941. до јула 1944. године.

Логор се налазио на левој обали реке Саве, поред железничког моста. Ова територија, која је у то време била напуштена, је била неколико километара од Земуна и улазила је у састав Независне Државе Хрватске, па су Немци тражили да логор припадне њима, односно, да они имају контролу над логором].

Оснивање логора

Логор Сајмиште је основан 28. октобра 1941. као логор за Јевреје. Одлуку о оснивању логора потписао је војноуправни командант Србије. Пре доласка у новоосновани логор, Јевреји су били затворени у логору код Топовских Шупа. По доласку Јевреја, Немци су довели и прву групу Рома.

Командант логора био је СС-подофицир Едгар Еге. Дужност команданта логора од априла 1942. преузима поручник Ферстер, а у марту и априлу 1943. дужност су вршили СС поручници Мајнеке и Шерцингер. Од тада па до уступања логора усташама командант логора био је Ернст Бекер. Логор је у почетку чувала фелджандармерија а касније и 64 полицијски батаљон. Унутрашњост логора водили су представници Јевреја, који су се старали о снабдевању и амбуланти.

Категорије логораша

Већ у новембру 1941. године, наређењем главног заповедника Србије у логор пристижу и устанички затвореници из логора у Шапцу. Тако су се у логору поред 10.000 Јевреја и 5.000 Рома нашли и партизанско-четнички кривци, да би они ускоро са Ромима били пребачени на Бањицу, а у логору су остали само Јевреји. У исто време, стигла је наредба из Берлина да се отпочне са масовним уништавањем Јевреја и да се јеврејско питање реши најпре у Србији.

Логорски павиљони

За разлику од других концентрационих логора, логор Сајмиште је имао у свом комплексу неколико логорских зградица које су се називали логорски павиљони. Логорски павиљони су служили за смештај и исхрану логораша. Немци су их називали различитим именима попут: Пешта, Беч, Дунав, Сава итд. Услови у логорским павиљонима су били крајње неподношљиви. Логорска болница била је препуна болесника. У логору Сајмиште за време окупације умрло је више логораша него у било ком другом логору у Србији.

Уништавање Јевреја

Масовно уништење Јевреја према немачком плану имало се спровести у Београду и то ликвидирањем свих заточених Јевреја из логора на Бањици и Сајмишта. За ту сврху је из Берлина послат камион-убица звани "Душегупка" који је одмењивао стрељачке водове. Према немачким показатељима број заточених Јевреја се у логору кретао овако:

Датуми (1942)

Број Јевреја у логору

6-15.III

5.150

16-23.III

5.293

26.III-4.IV

4.005

15-24.IV

2.974

25.IV-5.V

1.184

Тако је у периоду од почетка марта до почетка маја 1942. уништено 4.049 Јевреја у душегупкама. Њихови лешеви су сахрањени у Јајинцима. До краја маја уништено је још 3.000 Јевреја а остатак је послат у Аушвиц. Немачки генерал Александар Лер констатовао је у августу да је питање Јевреја и Цигана у Србији решено. Након масовног уништавања Јевреја у Београду, логор Сајмиште се делимично испразнио, али не задуго. Већ у августу исте године у логору је било регистровано 12.700 логораша. Био је то нови-устанички прилив логораша. Од тада, па све до свог расформирања логор је био сабиралиште устаничких затвореника и није више носио епитет јеврејског логора.

Долазак заробљених партизанско-четничких устаника

Први већи долазак партизанских бораца забележен је после немачке акције на Козари у јуну и јулу 1942. године. Највећи број заробљеника у претресу је послат у логор Јасеновац, а један број на Сајмиште. Ускоро су пристигли и заробљени партизани из Црне Горе и Херцеговине, а затим и са подручја Лике, Кордуна и Баније. Укупно је према једном немачком извештају у јуну, јулу и августу било затворено 7.000 партизана. Партизански устаници и симпатизери су у логору били као допуна квоте за одмазду у случају да је из логора на Бањици није било у предвиђеном броју. Велики број њих је стрељан у Јајинцима.

Први већи долазак четничких устаника забележен је у новембру и децембру 1942. године. Из околине Чачка, Ужице, Пожеге и Ивањице пристигла је група од 500 ухваћених четника, од којих је велики број био прикривен у редове четника Косте Миловановића Пећанца.

У јануару 1943. године стигла је још једна већа група четника и њихових присталица из Косова и Метохије и Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције "Шварц" у Црној Гори која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михаиловића. Према депеши коју је генерал Михаиловић упутио влади у Лондону, у логору Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције Шварц, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943. поменуо је да се број заточеника попео на 12.000 заточеника, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције "Шварц" (битке на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду. Један број устаничких затвореника је послат у логору на Бањици, један у интернацију, један број је стрељан, а један већи број је умро за врема логорског живота.

Интернације устаничких логораша

Први већи транспорт из логора Сајмиште за Солун кренуо је у јануару 1943. када је 500 логораша било интернирано. Други транспорт за Норвешку и Немачку је кренуо у августу и септембру 1943. са још 2.000 логораша, тако да је у логору почетком 1944. године остало укупно 3.500 заточеника. У логору се налазило и 4.500 италијанских заробљеника који су послати на рад у борски рудник. У фебруару 1944. већ се помишљало на распуштање логора или да се логор преда у надлежност НДХ.

Савезничко бомбардовање логора

У пролеће 1944. англоамеричка авијација почела је бомбардовање Београда. Прво велико бомбардовање било је 16. и 17. априла. Другог дана бомбе су погодиле и логор. Том приликом погинуло је 60 а рањено 150 логораша. После бомбардовања Немци су почели масовно да отпуштају логораше.

Уступање логора усташама и његово расформирање

Када су Немци испразнили логор, усташе су повеле преговоре да им се предају просторије логора на употребу, што су Немци прихватили. Тако је главно усташко Равнатељство за јавни ред и сигурност из Загреба у мају 1944. обавестило све потчињене органе да под своју управу преузело логор Сајмиште. Усташе нису до краја задржале логор. Већ у јулу 1944. они су га напустиле. Тада је и логор званично расформиран. После ослобођења Београда, јединице Југословенске Армије затекле су празан логор са спаљеним документима и разрушеним баракама.

Коначни показатељи

Према сачуваним немачким документима и изјавама логораша, кроз логор Сајмиште је за време читаве окупације прошло преко 200.000 људи. Према сачуваним књигама логорске болнице у периоду од јануара до децембра 1942. умрло је тачно 711 логораша од тешког физичког рада, глади и тортура, да би се тај број попео у наредној години на тачно 2.000 умрлих. Савезници су после бомбардовања логора усмртили још 60 логораша, па је тако укупан број погинулих и умрлих износио 2.060. У душегупкама је уништено 8.000 Јевреја, а остали број је стрељан у Јајинцима. Било је случаја и да се логораши стрељају у самом логору, а њихова тела сахрањују у Јајинцима, а такође и да се транспортују за Јесеновац, где их је такође чекала сигурна смрт.

Према подацима Комисије за утврђивање ратне штете окупатора, из логора Сајмиште је за време читаве окупације стрељано, угушено и убијено укупно 40.000 логораша. Логор на Сајмишту је ипак остао упамћен као "Јеврејски логор".

Данас је на том месту подигнут један споменик у знак сећања на пострадале јеврејске жртве.

Међутим, према свему изложеном, логор је био заправо Јеврејско-устанички логор, јер је поред Јевреја служио за тамничење и уништавање устаничких бораца и њихових присталица.

Извори и литературa:

Историјски архив града Београда (сведочанства преживелих логораша) Архив Војноисторијског института у Београду (немачка документа, документа Избегличке Владе и документа НДХ) Милан Кољанин, Немачки логор на Сајмишту, Београд, 1991. Др Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945, Жртве геноцида и учесници народноослободилачког рата, Београд, 1980. Венцеслав Глишић, Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944, Београд, 1970. Равногорска Историја (приређивач Радован Калабић), Београд, 1991.

Напомене:

  1. ^ Националсоцијалистичке политике истребљивања: Савремене немачке перспективе и контроверзе, Урлих Ц. Херберт Бергхан букс 2000. страна 178 Док су убиства јеврејских мушкараца била у току у јесен 1941, шеф војне администрације, СС-групенфирер Харалд Турнер је спровео прве мере за интернирање јеврејских жена и деце у концентрациони логор Сајмиште код Београда: Прелиминарни радови на јеврејском гету у Београду завршени. Након ликвидације преосталих мушкараца Јевреје, већ наређене од стране команданта у Србији, гето ће садржати приближно 10.000 јеврејских жена и деце.
  2. ^ Суђење Адолфу Ајхману: Заседање 46 Питање: Можете ли нам рећи нешто о судбини Јевреја у Србији током ових месеци? Одговор: Неколико дана након што су Немци окупирали Србију, добили смо поверљиву информацију преко избеглица - немачких Јевреја који су живели као избеглице и који су поново желели да оду и да преко Хрватске побегну у Италију - да су анти-јеврејске мере и масовна хапшења почела. Тако смо сазнали за успостављање транзитних логора за ухапшене Јевреје на Бањици, у Топовским Шупама, Јабуци итд. Неколико месеци касније, велики концентрациони логор Сајмиште је успостављен близу Београда. Око 90.000 људи, укључујући 7.000-8.000 Јевреја је затворено тамо - и током времена су умирали од глади - били убијани или послати на исток, међу њима и моја сестра и њено двоје деце.

Логор Ђаково

Сабирни логор Ђаково, био је логор капицитета 10.000 људи. Налазио се у просторијама млина, некадашње станице за технички преглед возила.

Логор је углавном служио као сабирни центар за Србе и Јевреје (али и Роме и комунисте) источне Хрватске, али и у овом логору су се догађала смакнућа и мучења. Ђаково је као најпогодније место за логор изабрано из два рарлога:

  • географски положај - налази се у центру Славоније, чиме је увелико олакшано координирано сакупљање потенцијалних логораша из читаве источне Хрватске
  • национална структура - због изразито десничарске оријентисаности становника и хомогености истих, није постојао страх од покушаја ослобођења логора.

У близини логора је и железничка станица, па су логораши најчешће допремани возом и камионима. Логор је расформиран након три године рада, јер није било потребе за даљим радом, а и усташе су очистиле већи део Славоније, па су након затварања логора у Ђакову преусмерили транспорте директно у Јасеновац.

Логор Даница

Логор Даница је први усташки логор и налазио се у просторијама некадашње фабрике вештачких ђубрива "Даница" у Копривници. Први транспорт логораша стигао је 29. априла 1941. Прве жртве били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, Грубишног Поља и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места. На вагонима је обично писало "покварено воће". На основу неких извештаја управе логора, може се закључити да је кроз овај логор прошло преко 5000 логораша.

Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: "На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво "Напредна жена". Грубишно Поље 2. VI 1957

Логор на острву Паг

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ:

"Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско радио је два месеца. Иначе, Јастребарско је познато и као једини логор у свијету за дјецу. У њему су била смјештена дјеца старости од једног мјесеца до четрнаест година.

Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског.

За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен "по комаду"!).

Логор Лоборград, Горња Ријека

Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

Логор Тење

Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

Логор Сисак

9

У дечјем логору у Сиску, убијено је 1.600 малишана, од којих је већина са Козаре

Најзлогласнији је био дечији логор у Сиску, Антун Најжер доктор и управник логора православну децу је масовно убијао затрованим инекцијама.

Логор Керестинец

Керестинец« (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

Логор Крушчица

Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

Затвор Лепоглава

Затвор Лепоглава је основан за време Аустроугарске монархије 1856. године и данас је централни затвор у Хрватској, а у току Другог светског рата био је један од већих логора у НДХ. У време Краљевине Југославије служио је за конфинацију комуниста. Бановина Хрватска је ту затварала хрватске националисте и комунисте. У то време неки од затвореника су били Јосип Броз Тито и Моше Пијаде, где су се и упознали.

На почетку успостављања НДХ у логор су допремљени антифашисти из Хрватске и Босне и Херцеговине. Затвореници су били изложени тешким физичким пословима и суровом физичком насиљу. На суђењу Динку Шакићу, један од преживелих Шимо Клаић, рекао је да су услови "били ужасни, као да је све зло из Старе Градишке и Јасеновца било концентрисано тамо".

У логор су упале јединице НОВ 13. и 14. јуна 1943. године и ослободиле око 800 заробљеника. Након тога је логор наставио са радом до априла 1945. године.

По Дедијеру убијено је око 1.300 људи. Заповедници логора су били Љубо Милош, Мирко Матијевић и Никола Гаџић.

Логор Цапраг

Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике Српске Православне Цркве и чланове њихових породица, а касније за све Србе који су депортовани у Србију. Након престанка депортација логор је ликвидиран.

Препоручена литература
animacija3