13. оружана брдска СС дивизија „Ханџар“
29

Хајнрих Химлер са војницима СС Ханџар дивизије

Ханџар-дивизија је била дивизија нацистичке Немачке (као део Вафен СС-а) формирана у Другом светском рату углавном од муслимана из Босне. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. Припадници НОП (партизани) звали су их „фесароши“.

 

 

Оснивање

Handzar13SS

Амблем Ханџар СС

Почетком 1943. године због недостатка људства за јединице Вафен-СС Химлер је дошао на идеју да оснује „Муслиманску дивизију“ са територије НДХ/БиХ. Адолф Хитлер је одобрио стварање 13. фебруар а 1943. године и Химлер је одмах наредио генералу Полиције и СС у НДХ Камерхоферу, да дивизију оснује са 26.000 људи до 1. августа 1943. године.

Камерхофер је после преговора са Павелићем добио његово одобрење 5. марта 1943. године. Главно регрутно место било је у Загребу са још једним у Земуну. Скоро све командно особље били су Немци (само 6 виших официра Муслимана, један од официра Хусеин-Бег Бишчевић, Obersturmbahnfuehrer, потпуковник). За команданта 13. СС дивизије постављен је Херберт фон Обвурцер (нем. Herbert von Obwurzer)]. Међу припадницима дивизије било је и Албанаца. Чак су и немачки официри носили фес као фолклорни украс.

Читава кампања регрутовања је поверена јерусалимском муфтији Мухамеду Емину Ел' Хусеину, који посећује Сарајево, Бањалуку, Загреб и Берлин и преко верских вођа (имама) активно лобира за одзив добровољаца. Политичка позадина његове посете је била да се потисне утицај Енглеске у подручју Блиског истока међу арапским исламским становништвом.

Одушевљени почетним успехом, Хитлерови војни планери већ осмишљавају нову СС дивизију „Кама“. Међутим, овај пројекат никада није завршен, а део људства прикључен је „Ханџар“ дивизији.

Процењује се да је, са територије Југославије, око 60 хиљада људи учествовало у разним Вафен-СС формацијама. Најпознатије су:

  • Принц Еуген-дивизија - састављена од југословенских и румунских фолксдојчера,
  • СС-Скендербег (albanische Nr. 1) од Албанаца
  • Сматра се да је око 1.500 Срба учествовало у Српском добровољачком корпусу (Serbisches Freiwilligen Korps) који није имао посебне ознаке, нити је организацијски припадао Вафен-СС-у, али је званично био придружен СС-у у јесен 1944. године.
26

Група муслиманских добровољаца

28

Ханџар дивизија

25

Сусрет са Јерусалијским муфтијом

Обука

25

Сусрет са Јерусалијским муфтијом

Дивизија је послата на обуку у Јужну Француску, Le Pay/ Le Rozier од јуна 1943. до октобра 1943. године. Улогу политкомесара у овој дивизији имале су младе муфтије које су за ту прилику морале завршити специјални курс у Берлину, вршећи снажну индоктринацију младих људи на матрици нацистичке идеологије. Сви припадници ове дивизије имали су тетовирано „СС“ на левој подлактици.

Током обуке у Француској дошло је до побуне у пионирском батаљону у Villefrance de Rovergue 17/18.09.1943. Побуна је организована од 3 симпатизера НОП који су у ту јединицу убачени. Побуњеници су убили 5 немачких официра али због утицаја имама Халима Малкоћа није побуна била успешна. Два организатора су убијена а један заробљен. На преком суду су још 12 побуњеника осуђена на смрт и стрељана а 825 непоузданих војника је послато у Организацију Todt на принудан рад. После догађаја у Француској дивизија је пребачена у Неухамер (Шлесија) да доврши обуку.

16.02.1944. године долази дивизија у НДХ, штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, Северно-Источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становниством.

Од једног батаљона 28. Пука, 13. дивизије чије је људство било шиптарско основана је 17.04.1944. године 21. СС Дивизија „ Скендербег“.

Злочини

Према расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за период од марта месеца до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему, те у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (стр. 1219 – 1227) .

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тијела (дојки и полних органа) и на зверски начин убили. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце а сви становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9 сати увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком 'крвави' из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци припадници 13. СС дивизије стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а 'крвави' остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, 'крвави' ју је коначно приклао“ (ибид., стр. 1225).

Повлачење и крај рата

У јесен 1944. године дивизија је ангажована на Сремском фронту и до новембра бива потпуно разбијена у борби са партизанима и јединицама црвене армије. Највећи део припадника ове јединице је дезертирао, други део је евакуисан према Дугом Селу (касније се повлачио са усташама ка Блајбургу), трећи део је упућен у Мађарску и прикључен јединицама Вермахта, четврти је остао у Брчком обезбеђујући виталне комуникације (пруге и мостове). Један мањи део састава, након заробљавања, придружен је НОВЈ (партизанима).

Поред огромних материјалних разарања српских села, у аналима ове злогласне квислиншке јединице остаће податак да је 5.100 душа послато у концентрационе логоре.

Међутим, никада југословенска историографија, која је била под снажном индоктринацијом Комунистичке партије, није дала објективан суд не само о овој јединици него уопште о Другом светском рату на овим просторима, јер се због политичких разлога намерно прећуткивала истина.

Препоручена литература
animacija3