Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси "Политика" од 3. јула 2002.
Тим жртвама је владика Николај написао службу "Ђердан од мерџана" у коме каже да су усташе за "ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима".
Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој "коначно решење" јеврејског питања спровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица (Einsatzgruppen), усташки терор је био срачунат да што већи број Хрвата и Муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у расподели опљачкане својине. Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини, имао је за циљ да се преостали Срби до те мере заплаше и деморалишу да или побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову другу алтернативу усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.
Примас католичке цркве у Хрвата, надбискуп Степинац, поздравио је ускрснуће хрватске државе у свом пастирском писму верницима већ априла 1941. Он је био успаљени поборник покрштавања Срба - уосталом као и већина хрватског епископата, од изразито проусташког надбискупа врхбосанског до мостарског бискупа који је критиковао усташке методе. Степинчеве једине резерве и недоумице тицале су се средстава усташког обрачуна са Србима - не са становишта универзалне моралности, већ само и искључиво са становишта њихове могуће штетности по циљеве римске цркве у покрштавању шизматика.
Извештаји агената Службе безбедности Рајха у Немачкој, као и многи други документи Химлерове обавештајне мреже, посебно су истакли принудна покрштавања: "Католичка црква је подстакла усташке злочине већ самим начином на који их је искористила у акцији покрштавања"
Иста идеологија
Један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често је наглашавао да је НДХ "држава двију вјера, католичке и исламске" (то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу "Хрватски народ" број 143. од 7. јула 1941. године).
Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Српска православна црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.
Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивости трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале "прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места"
Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у Госпићу дословно рекао: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате".
Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између католика и православних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима" ("Нови лист" од 3. јуна 1941. године).
Дозвола за убијање и протеривање
Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу имали подршку и "благослов" Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.
Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: "Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа". Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.
Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.
Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.
Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како је он често називао НДХ. Априла 12. 1941. године састаје се са генералом Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.
Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ. и изразио пуну подршку Усташкој новооформљеној држави.
Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао:
"Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа".
28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску. Одмах по освајању власти, Усташе крећу са са остваривањем својих планова ликвидације српског становништва, с чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена прелазима грчко-источњака у католичку веру.
Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је У НДХ покрштено око 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и после покрштавања.
Надбискуп Степинац је био потпуно свестан постојања концентрационог логора Јасеновац , али се о томе није јавно противио.
Ватикан 1943 године надзирући исход рата и пораз осовине зла, покушава да се створи атмосфера где ће се ионако одлазећа фашистичка НДХ власт заменити са наводно антифашистима Мачеков-им ХСС-ом и на тај начин би можда Хрватска остала у границама НДХ,.
У циљу наведених разлога и инструкција из Ватикана Надбискуп Степинац критикује покољ Срба од стране усташа.
Степинац је оптужен због сарадње с врхом усташке државе , сусрета с Павелићем и другим усташким часницима, за прекрштавање десетине хиљаде Срба, за подстрек који је Усташама пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног деловања након рата. Бранио се ћутањем, на крају саслуша Степинац је прекинуо ћутање, изјавио да је невин и између осталог прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради наводно о верском прелазу већ крштених људи (цинизам Степинца или правни лапсус оптужнице обзиром да су људи уз претњу смрћу прекрштавани).
За часопис "Свет Европе" поводом светског Дана сећања на жртве холокауста Фински стручњак за балканску политику Ари Русила каже:
"Може се рећи и да је верски мотив и бруталност крвника био водећи принцип у Јасеновцу. Познато је да су 743 римокатоличка свештеника били припадници усташког покрета и лично убијали Србе, Јевреје и Роме. Једно веме Јасеновац је био под контролом фра Филиповића Мајсторовића који је признао да је својом руком убио 40 000 Срба", пише Русила.
Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу.
Поред личне одговорности Алојзија Степинца и горе наведених њему подређених свештеника, папа Јован Павле II га је 1998. године прогласио “блажеником”, што је први корак ка проглашењу за свеца.
Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог светског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог светског рата побегао је у Јужну Америку, укључијући Аргентину, Парагвај, Бразил и Чиле. Остале дестинације бекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски исток. Пацовска линија, назив је за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедоносног места у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Иначе, овај назив за мрежу бекства дао им је амерички Уред за стратегијске услуге ОСС.
Католички свештеник Крунослав Драгановић сматра се кључним актером у успостављању пацовске линије. Драгановић је наименован испред НДХ за саветника хрватске делегације при Светој столици. Папа Пије XII је прихватио његово именовање и августа 1943. године Драгановић се сели у Рим. Било је то у трентку када је Мусолини пао. а Италија потписала капитулацију. Остварио је конатакте с Пијом XII, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавештајне службе. Такође, успоставио је комуникацију с Ђованијом Батистом Монтијем (који је касније постао папа Павле VI), државним подсекретаром за редовне послове и човеком одговорним за папин "милосрдан рад" за рачун "избеглица". Драгановић је правио погодбе у Ватикану радећи уједно за Црвени крст тзв. Независне Државе Хрватске. Први посао Драгановића је био да спаси 500 kg усташког злата, које је украдено од масе српских жртава у НДХ. Злато је преко Аустрије допремио у Ватикан, па је због тога добио надимак - Златни Поп.
По завршетку Другог светског рата Британци и Американци отворили су северне границе Југославије за слободан излазак 80.000 усташа. За њих у Италији отворени су избеглички логори. Драгановић је од првог дана кренуо у обилазак избеглих хрватских нациста. Посао Крунослава Драгановића је био да у маси пребеглих усташа пронађе високе официре и функционере, да за њих у Заводу Свети Јеронимо изради нова документа и да их потом из Италије и Аустрије пребаци у Јужну Америку. После рата захваљујући утицају Ватикана и усташко - хрватског Завода Свети Јеронимо у Риму, који је још пре рата био главни центар усташке емиграције у Италији, а чији је шеф био усташки велечасник Драгановић, у Јужну Америку је побегло на десетине хиљада усташа и нациста. У Јужну Америку дошли су са пасошима издатим у Заводу Свети Јеронимо, под лажним именима. Драгановић је пребацио и групу од седамдесет нацистичких сарадника из СССР-а, а и неке припаднике Власовљеве армије. Поуздано се зна да је организовао бекство хрватским ратним злочинцима Анти Павелићу и Андрији Артуковићу.
У Америци је покренут судски поступак против Ватиканске банке и реда фрањеваца, коме је циљ да се поврати нацистички плен познат под именом усташко благо. Њега сачињавају злато, дијаманти и друге драгоцености које је Хрватска, као савезник нациста, опљачкала од Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата а које су фрањевачки ред Мале браће и Ватиканска банка по завршетку рата ‘‘опрали’‘. Но значај овог процеса превазилази вредност злата и дијаманата иначе процењену на неколико милиона долара. Оштећени пре свега желе да знају ко је ‘‘опрао’‘ опљачкане драгоцености и шта је са њима учињено, и то је и извор невоља: истина је непријатна по неколико поглавара Римокатоличке цркве, од Пија Дванаестог до садашњег папе.
Фра Крунослав Драгановић, прикладно назван ‘‘Златним фратром’‘, био је усташки официр који се специјализовао за прање новца и који је помогао хиљадама нациста да преко ватиканских ‘‘пацовских канала’‘ побегну из Европе, да би постао амерички шпијун; још један прелат, фра Доминик Мандић, велики дефинитор и благајник фрањевачког реда у Риму, заговорник бизарних расних теорија о супериорности Хрвата, и главни нацистички ратни злочинац Анте Павелић, који је избегао правду и био ултра-католички диктатор нацистичке Хрватске. Павелић и његове лојалне усташе, црнокошуљаши, побили су више стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома у само њему својственим окрутним концентрационим логорима, уживајући у паљењу села православних ‘‘шизматика’‘ и клању њихових становника са пуним знањем Ватикана. Павелић је умро у изгнанству у Шпанији 1959, када се да се његов усташки терористички покрет већ чврсто укоренио у Аргентини, САД, Канади и Аустралији.
Мандић, Драгановић и Павелић били су надлежни за конвој од десет камиона натоварених нацистичким пленом који је 1946. ушао на трг Светог Петра и који је примљен у Ватиканску банку. Сведочење америчког специјалног агента базираног у Риму и дато под заклетвом, Вилијема Гоуена, који је надгледао усташки покрет 1947. потврђује истинитост овог догађаја. Гоуен се инфилтрирао у једно усташко прибежиште које су водили Драгановић и Мандић и саслушавао је Драгановића и његове сараднике који су признали своју умешаност у предају блага Ватиканској банци. Амерички државни документи указују на умешаност особа на знатно вишим положајима – помињу се имена Џима Англетона, шефа Ције у Риму и Монтинија, ватиканског државног подсекретара сада већ покојног папе Павла Шестог. Гауенова каријера специјалног агента због овога је била окончана и он је повучен из Рима да би одговарао пред злогласним Комитетом за неамеричке активности америчког Конгреса.
Госпа ступа на сцену
Фрањевачки ред је поред Ватиканске банке био главни надлежни за усташко благо у САД. Године 1952, фра Доминик Мандић, један од главних управитеља благом, доселио се у Чикаго где је усташким новцем основао фрањевачку издавачку империју посвећену расистичкој пропаганди, која је поред осталог тврдила да су Хрвати Аријевци, а да су Срби потомци Африканаца. Још једна фрањевачка превара била је Госпа, хрватска Девица Марија, која се први пут јавила у малом селу Међугорју, у Херцеговини, недалеко од места на коме су током Другог светског рата поклани бројни Срби. На десету годишњицу њеног јављања избио је рат између Хрватске и Југославије. Они који су усмеравали људе којима се Госпа приказала и пропагирали њено јављање били су хрватски фрањевци из реда Мале браће, чијим су се измишљотинама супротставили локални бискупи и – са закашњењем – Ватикан, 2008. године. Сматра се да је новац потекао од усташког блага одиграо велику улогу у феномену Међугорја.
Упркос десетогодишњем судском процесу ова стварна прича о анђелима и демонима наставља да се одвија у савезним судовима у Калифорнији, уз пристизање нових информација као што је откриће да су дијаманти из усташког блага преко Римокатоличке цркве послати у Хрватску за куповину оружја деведесетих година прошлог века као и заверу чији је циљ био атентат на председника Боливије Еву Моралеса..У наведеним припремама за атентат директно су учестовале хрватски добровољци Марио Ф. Тадић и Едуардо Роса Флорес звани Чико.
За сада ни на једној страни нема помака, упркос растућем броју доказа да су Ватиканска банка и фрањевци умешани у усташка злочиначка дела.
"Magnum Crimen: Pola Vijeka Klerikalizma u Hrvatskoj" (Magnum Crimen на латинском значи "Велика оптужба" је књига оригинално издата у Загребу 1948. године. Аутор књиге је био хрватски римокатолички свештеник, а касније и професор Универзитета у Београду и члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, др Виктор Новак (1889-1977). Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој Клерикализма у Хрватској од почетка 20 века (то јест од одржавања "Свехрватског католичког конгреса" у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата.
Непосредно по изласку из штампе, ватиканска курија је анатемисала књигу и ставила је на Index librorum prohibitorum
Писање књиге - историја и мотиви
У уводу књиге, Новак пише да је више од четрдесет година потрошио на скупљању материјала које ће касније користити при писању књиге. Са скупљањем материјала је почео још као ђак средње школе, наставио као универзитетски студент, па студент теолошког семинара у Риму, те универзитетски професор у Београду. Његова идеја водиља није била само да напише ову књигу, него трилогију чија ће, касније, прва два дела бити Magnum tempus и Magnum sacerdos. Године 1941, непосредно након разарања и окупације Краљевине Југославије, Новак ће бити међу првих десет које је немачки Гестапо ухапсио. Од страха да касније не буде поново ухапшен и убијен, Новак је уништио сав материјал који је сакупио у току поменутих четрдесет година. Наставиће да ради на свом пројекту трилогије након ослобођења Београда, октобра 1944. године, тако што ће почети да пише њен трећи део - Magnum Crimen.
Посматрајући деловање Римокатоличке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, т.ј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација римокатоличанства и хрватске државности, што је претворило већину римокатоличког свештенства у ватрене присталице усташа.
Садржај
Књига је подељена на два тематска дела главама XV Зрење пред жетву и XVI Крвава жетва]. У свом првом делу књига описује активности римокатоличког клера у Краљевини Југославији, где овај клер покушава да се постави изнад државе, да контролише државу и, што је могуће више, свакодневни живот њених грађана од почетка двадесетог века па до почетка Другог светског рата. Срж доктрине Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:
(а) римокатолички клер треба да има статус државних службеника
(б) држава не може имати никакву контролу над Црквом
(в) Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
(г) црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини и да
(д) школски програм Римокатоличке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ римокатолик.
Да би постигла своје циљеве, Римокатоличка црква настоји свим силама у Краљевини Југославији да спречи одвајање цркве од државе. Римокатоличка црква подржава активно клерикалне католичке политичке партије, конфронтирајући их другим конфесијама, а на првом месту Српској православној цркви, јавно проповедајући мржњу против православног становништва Краљевине и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам и нетолерантност према другим конфесијама.
Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (Језуитски ред односно "Исусовце", Фрањевачки ред, као и остале римокатоличке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и римске курије, од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању реформистичког покрета у Римокатоличкој цркви на тлу нове државе, као и да су свесно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у Римокатоличкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву [11]) превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом. Другим речима, по Новаку Ватикан је страховао да ће у новој држави доћи до народног уједињења Срба и Хрвата у "Србохрвате", чија би уједињена народна црква била ван директне контроле Ватикана (признавала она супримат Папе или не). Да би стала на пут овом процесу, папска курија извршила је снажан дипломатски притисак на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и приморала је да стави Хрватску старокатоличку цркву у илегалу (влада Чубриловића је ово учинила 1923. године), а потом је на чело Римокатоличке цркве у Хрватској поставила Ватикану оданог језуита Алојзија Степинца.
Новак такође пише о идејама Јосипа Јураја Штросмајера од којих је најзначајнија она која каже да је служење Богу једнако служењу народу. Полазећи од те своје идеје водиље, Штросмајер ради активно на зближавању Срба и Хрвата и уводи старославенски језик у литургију Римокатоличке цркве на Балкану чему се агресивно одупире римокатоличко свештенство у Хрватској и Словенији. Ово свештенство ставља Римску курију између Бога и народа, захтевајући беспоговорну покорност римокатолика Римској курији и безусловну љубав према римском папи. Свештенство које је остало верно Штросмајеру је маргинализовано, а најватреније следбенике Штросмајера ће екскомуницирати загребачки надбискуп.
Штросмајера исто римокатоличко свештенство које је против његових идеја прихвата као свога, али искривљује његове идеје или их не спомиње уопште. Штросмајерову судбину ће делити Фрањо Рачки, Анте Трумбић и Стјепан Радић - три хрватска политичара који су активно заговарали југословенство као заједнички именилац заједништва и живота словенског народа у Краљевини Југославији. Трумбићева и Радићева борба против централизма ће Римокатоличка црква интерпретирати као подршку словеначком и хрватском сепаратизму.
Новак пише и подупире документима да чак анти-славенске активности у словеначким и хрватским подручјима у Италији (што их је Италија добила као компензацију за њено учешће у Првом светском рату) не наилазе ни на какав отпор или осуду међу хрватским и словеначким клером у Југославији.
Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку римокатоличког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује римокатолицизам и хрватство, што римокатолички клер активно подржава и интерпретира.
Други део ове књиге, тачније четири њене последње главе, је о оснивању и постојању Независне Државе Хрватске. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићева НДХ је, од стране тадашњег вођства Римокатоличке цркве у Хрватској, проглашена за Civitas Dei ("божију државу"). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је у складу са овим ставом Римокатоличка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања 'српског питања', већ и активно учествовала у њиховом спровођењу. Књига је пуна ратних сведочанстава и докумената чиме се доказује активно учешће хрватског римокатоличког клера у подршци, организацији, и извршењу истребљења и присилног преобраћања у католичанство Срба, те потпуно истребљење Јевреја и Рома у Краљевини Југославији. Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи је понашање римокатоличких свештеника у логору Јасеновац. После убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин који су могли да замисле, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели.
После рата ће се исти католички клер бранити тврдећи како су они били активно против присилног покрштавања и истребљења Срба наводећи писма и инструкције врха Римокатоличке цркве послане клеру. Истина је да су ова писма слана већ кад је посао истребљења и покрштавања био већ у великој мери завршен а сама писма нису била јавна нити су инструкције биле слеђене и обавезне. Штавише, у једном чланку Новога листа (17. III 1942), се католички клер противи покрштавању Јевреја како би се избегло њихово истребљење.
Надбискуп Степинац је приказан у овој књизи као тврди римокатолички крсташ који је јавно подржао оснивање Независне Државе Хрватске, признаје усташе као хрватске патриоте, брани усташе пред римским папом и био је одговоран за расистички став и понашање његовог клера.
Књига Magnum Crimen за период НДХ обилато користи документацију објављену у збиркама "Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera" (Загреб, 1946.) и "Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima" (Загреб, 1946.)
Књига као академска референца
Када је прво издање књиге изашло 1948. године у Загребу, сумња се да је велики део тиража купила и уништила Римокатоличка црква. Због тога је ова књига била врло ретка у СФРЈ.
Међу историчарима ова је књига прихваћена као озбиљна академска референца и, као таква, цитирана и референцирана веома често. Новакова књига је референчна књига у универзтетским библиотекама широм света.
Наранији прикази ове књиге су прикази проф. С. Троицког (1949 г. - види линк) и Американца O. Neumann-a. Neumann истиче две ствари у његовом прегледу: улогу проф. Новака у ширењу и одбрани југословенства и обиље документације коју је проф. Новак скупио и користио као материјал при писању ове књиге. Други Американац, William Bundy даје само кратак преглед ове књиге сажет у две реченице. Marcel Cornis-Pope и John Neubauer тврде да је књига наручена да би подупрла Титове послератне инсцениране судска процесе. Ипак, ова два аутора пишу да књига богато документира усташке злочине токо рата у три логора смрти и друга насиља против Срба, Цигана и Јевреја. Отуд су на Новака (у Хрватској) гледали као на издајника Хрватске. Британски новинар Robin Harris подупире ова два аутора и тврди да је Новакова теорија хрватског клеро-фашизма базирана на претераним проценама злочина, и мотивирана политичким разлозима.
Књига има шест нескраћених издања и једно скраћено. Последње нескраћено издање ове књиге објавила је београдска издавачка кућа "Нова књига" 1986. године (са репринтом 1989. године).
