Изглед и положај логора

Логор Јасеновац је био логор смрти у околини истоименог градића у такозваној Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године, а уништен од усташа априла 1945. године..
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први комадант.

Први управник логора био је бивши свештеник Фра Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Динко Шакић је припадао ,,часницима`` извршиоцима најмонструознијих злочина у Јасеновцу. У овој групи ,,часника`` били су и Мима Павичевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица.

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 квадратних километара близу ушћа Уне у Саву.

Кампови су били

  • Камп I Брочице
  • Камп II Крапје
  • Камп III Циглана
  • Камп IV Кожара
  • Камп V Стара Градишка

Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво "за градњу дрвених барака у Јасеновцу". Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице.

Логор је основан од 15. до 21. августа 1941., а први затвореници стижу 20.-21. августа да направе бараке у кампу I Брочице. Хрватске новине 23. августа доносе вести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње брана на ријекама Лоњи Требици да се исуше Лоњске мочваре.

Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом месту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар обекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена "Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац", био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам "расне чистоће" (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

Стратишта

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

 

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Србосјек

Србосјек је нож, накачен на чврсту рукавицу. Смишљен је за брзо клање Срба у Независној Држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка.

Коришћен је масовно у НДХ.и организована су такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Монструозни рекорд је постигао Петар Брзица, проглашени краљ „србоклања“, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану.

Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке (foremast) католичке организације зване "Крижари"... Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно је да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД, коју је Јеврејска организација предала служби за Имиграцију и натурализацију током 1970. године. Брзица је остао неоткривен.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“.

Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Један од првих заточеника у овај логор, од 11.09.1941., је био Мартис Седлар, који је био гробар за цело време и каже:

..."Мислио сам да то нећу ником причати ако неким случајем останем жив. Са групом гробара на хиљаде сам закопао - мртвих, живих, младих, старих, дјеце, смрзлих, задављених, од глади и жеђи и тифуса умрлих. Закопао сам и свога оца, 20.01.1942. који се био смрзнуо ноћу у бараци и умро..."

Пуковник инжињер Хинко Пичили конструисао је у тзв. циглани пећ у којој су убацивани немоћни затвореници. Пред том цигланом заустављали су се камиони, да би се после чули безбројни мушки, женски и дечји гласови како запомажу. Радило се то углавном ноћу. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце, и све их поред цигларских пећи поубијали секирама и маљевима. Убијање је трајало читав дан, јер је отпор хрватским убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи су им нокте забадале и падале мртве. После је група заточеника морала да их убацује у цигларску пећ. Пичилијева пећ је радила сваке ноћи!

Страшан је био начин убијања у јамама. То су рупе, дугачке 6 м, ширине 2 м а дубоке за људски раст. У њих се угурају свезани заточеници, потпуно голи, мушкарци, жене и дјеца. Збијају се једно до другога у стојећем ставу. Онда су их ударали маљевима по главама толико дуго докле би се чуо иједан глас. Таквих гробница је било на стотине.

Логор С-Ц био је страшан. Никад такво нешто човек није могао да види. У женској згради убијали су струјом и труднице, а после су убијали ножем.

Читава села заточеника је одвођено у Градину, Уштицу и на обалу Саве, где су ликвидирани. Др Никола Николић, био је заточеник логора III у Јасеновцу од 12.07.1942. до фебруара 1943. и у својој књизи "Јасеновачки логор" - Загреб, 1948., пише:

Ујутро 7. рујна 1942. дуга поворка, масе народа у народним босанским ношњама како се вуку по путу према логору. Видјели смо жене и дјецу, и та маса се постепено помицала према скели одакле је пребачена у Градину и тамо убијана хладним оружјем.

Хрватски војници су убијали хладним оружјем да се не би чуо пуцањ и да не би могли изазвати сумњу да се тамо масовно убија, док је остала маса чекала на овој обали Саве. Маса је превожена и тамо убијана, ножем, маљем, жељезном шипком, сјекиром и иживљавали се и мислили да је то јунаштво на тај начин убити човјека, а да је кукавичлук убити из пушке...

Пре тог покоља биле су ископане огромне јаме за те жртве. Хрватске усташе су касније говориле да је било 66.000 људи са Козаре.

У близини Циглане постојала је "циклонска дезинфекција" (угушење гасом), ту је радио инг. хемије Фуад Мичић из Сарајева од кога је тражено да од људског меса прави сапун. У Градини је било 12 великих казана у којима је прављен сапун.

Друга врста гушеља деце је вршено што су их живе затрпавали у простране гробнице где су им мајке већ лежале заклане. Дојенчад су гушили у језерима у кругу логора ИИИ или у рекама Сави и Уни.

У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве у Јасеновцу биле су у пеленама, а најстарије су имале само 14 година. Највише је ликвидирано 12.113 Српске деце, затим 5.320 Rомске и 1.927 Јеврејске. Просечна старост је била 7 година и 2 месеца.

Јутра 21. априла 1945. побијене су све жене које су биле у Логору Јасеновац, а било их је између 800 и 1000. Све су одведене на Саву и побијене маљевима или заклане - по изјави Милоша Деспота из Бјељине који је био у Јасеновцу од 8. септембра 1942. до 22. априла 1945. Ови описани догађаји су само део из изјава преживелих логораша о најсуровијем и најбруталнијем уништавању људи у времену од августа 1941. до 22. априла 1945. године.

nada22Нада Танић Лубурић(данас Есперанза) полусестра првог комаданта Јасеновца Вјекослава Макса Лубурића, жена другог комаданта Јасеновца Динка Шакића, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градини.Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена са још једном стражарком.

О организацији истребљења у логору Јасеновац причаће један од његових твораца, његов бивши управник Љубо Милош, у току сведочења које ће дати 9. јуна 1948 пред судом у Загребу:

„После стварања логора III- Циглана, почело је пристизање нових група које су биле све бројније и све чешће. На почетку су групе бројале по 300 особа, а касније су се попеле на 500, 1.000 и више, па чак и на 1.500. У изузетним случајевима поједини транспорти су прелазили ову цифру. Број заточеника, међутим стално се кретао око 3.000. Шта се дешавало са другима? Морам објаснити да су биле две врсте затвореника који су слати у Јасеновац. Они који су имали решење били евидентирани у картотеци логора, они без решења нису ни евидентирани. Ових последњих било је далеко више и они су одмах одвођени су на ликвидацију. Међу онима који су стизали с` решењем било је осуђених на затвоеску казну од шест месеци до три године. Они који су имали решење на три године у вечини случајева су такођер ликвидирани. О томе је постојао договор, тј. била су то Лубурићева наређења:

,,Ликвидирати одмах заточенике без решења и оне који имају решења на три године затвора``

,,Познато ми је да је сваки пут приликом одласка у Загреб, ради подношења извештаја, Лубурића прима Павелић и да га је овај о свему информисао.Више пута ми је Лубурић говорио да ништа не ради својевољно,него по наредби претпостављених, тј. по наредби Павелића.

Сваки пут када би се број заточеника у Јасеновцу прешао утврђену границу, ради доласка нових обавезно је издавана наредба за смањење тог броја ликвидацијом, при чему су најпре ликвидирани стари, болесни и они који нису били физички спосбни за рад``

TESLICv1Наследник Љуба Милоша na месту управника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сатана, пријатељ Анте Павелића који ће га наградити чином мајора усташке војске.

Прилико преузимања дужности над овим логором истребљења ,,фра Сатана`` већ има несумљиву репутацију. Овај католочки фрањевац био је комадант једне бригаде Павелићевог ,,Тјелесног здруга``, усташког ескадрона смрти, који је октобра 1941 у подрчју између Бања Луке и Мотике, масакрилала 4.800 Срба,а новембра 1941 у основној школи у Криваји ножевима су искасапилиспску православну децу. У логору се ,,фра Сатана`` не ограничава на то да заповеда већ и лично убијај затворенике:

О томе ће сведочити Шиме Риболи, затвореник логора Јасеновац:

,,Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за време покоља. Тада је постајао невероватан, он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с`мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није поседовао његову издржљивоста. Једног дана док је ручао, обратио му се један усташа и шапнуо му нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под, Фратар Филиповић је поново сео и мирно завршио оброк пошто је викнуо ,,Доведите гробара"

Ustase-klanje

Љубомир Шарић (76) био је затвореник јасеновачког логора од августа 1942 до јула 1943, на суђењу Динку Шакићу изјавио је следеће:

,,Логораши смештени у логор 3ц, углавном нису преживели, а крајем 1942 3ц је ликвидиран. Утом логору појавио се и канибализам, виђали смо преживеле логораше с`људским костима у руци. Људи су у њему били изоловани жицом, изнад њих је била настршница, а убрзо им се престала достављати храна и они су умирали од глади``

,,Ми смо им покушавали помоћи бацањем хлеба преко жице, али су их усташе почели строго чувати. Страшна је ликвидација наступила у лето 1942. када је доведена скупина људи са Козаре. Жена и деца су одмах пребацивани у Градину, а мушкарци у логор за рад. У Градини их због великог броја нису могли убијати клањем и тољагама, него митраљезима. Њихову одећу доносили су у логор и сортирали у крпари.Услови живота у логору су били страшни``

,, Весеље је било када би крепали коњи који су вукли кола на градњи насипа јер тада бисмо у порцијама кукурузњаче добили и кости и нешто меса. Србима који су из Срема довожени у логор, долазили су пакети, они би се онако гладни најели шпека и одмах умрли``

Жене и деца у логору Јасеновац

e_jasenovac36Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.. Нада Танић Лубурић полусестра првог комаданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог комаданта Јасеновца Динка Шакића, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градини.Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена са још једном стражарком.

У процесу "прочишћења Хрватске нације", српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска..

JASENOVAC9Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

О нарочитој свирепости Лубурића према деци сведочиће деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег партизани ухапсили:

,,Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу.Подигао сам је и он ми је испод ње ставио дете ``Гази,, наредио ми је. Нагазио сам и здробио главу детета,,

Сведоци Никола Кухада, Брајер и Шиме Риболи реферисаће да су присустовали ти ужасним оброцима, (уп. Акта у процесу Степинац);

У току покоља у Мотики, фратар Мирослав Филиповић убио је ножем дечака Ђуру Гламочанина и суочен с` ужаснутошћу својих потчињених духовник је заурлао:,,Ја претварам Ђавола у име Бога, следите мој пример``

Овај монструозан догађај помиње чак и Степинчев бранилац Фјорело Кавали, који покољ Срба у Мотики дефинише као ,,казнену експедицију`` која је узрокована нападом Срба на један рудник угља у том подручју, а вођена је ,,због заштите католичког становништва``.

Један очевидав овог покоља ће испричати :

,,Обучен у фратарску мантију, али са усташком капом на глави, Филиповић је ушао у разред у пратњи неколико усташа. Наредио је учитељици да одвоји православну децу од католичке и муслиманске. Учитељица је не сумљајући ништа, позвала српску децу да изађу из клупа. Када су деца изашла у ходник фра Филиповић се устремио на ту групу и свима је пререзао грло у присуству друге деце која су урлала од страха. Растрганих и крвавих грла и груди деца су трчала као луда по ходнику, враћала су учионицу, урлајући од бола и обузета страхом

Крај логора
nada2

Лешеви након повлачења реке Саве 1945.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина.

Данима су у марту и априлу ископавани лешеви и спаљивани, а пепео спаљених бацан у Саву. У другој половини априла започело је минирање и спаљивање логора

Јасеновачка фабрика смрти радила је све до 22. априла 1945. године.. Последња група жена ликвидирана је 21. априла. У логору III (Циглана) остало је још 1.073 мушкарца. У току ноћи 21/22. априла, видећи да је коначна ликвидација неминовна, логораши, углавном они физички издржљивији, организовали су се у групе, са намером да покушају пробој из логора. Циљ је био да неко остане жив и пренесе сведочења о страдањима у току 1.341 дана постојања логора. Многи логораши нису имали физичке ни духовне снаге да учествују у пробоју, неки су се у току ноћи обесили.

Преживели се слажу у изјавама да је јуриш отпочео 22. априла око 10 часова, на знак Анте Бакотића. Голоруки костури појурили су према Источној капији. Усташко логорско обезбеђење косило је логораше ватреним оружјем, „стројницама“, митраљезима, пушкама, бомбама, са бункера и „извидница“ - осматрачких кула. Миле Ристић из Вилуса под Козаром отео је од усташе пушкомитраљез и ућуткао бункер штитећи бег логораша. У херојском подвигу пробило се једва седамдесетак логораша

Истог дана, 22. априла навече, пробој су организовали и логораши из „Кожаре“, посебног, физички одвојеног дела логора (логор ИВ). Њих 167 са последње прозивке извршило је пробој. Живих је остало једанаест. На основу изјава учесника пробоја сачињен је списак логораша Јасеновца који су остали живи након устанка (пробоја) 22. априла 1945. На овом списку је 87 имена.

Јасеновачки логори престали су да постоје пробојем логораша 22. априла, а јединице Југословенске армије улазе у напуштени и спаљени логор тек са завршним операцијама за ослобођење земље. Јединице 25. ударне бродске бригаде 28. дивизије 2. југословенске армије заузеле су 23. априла логор у Старој Градишки, а јединице 4. српске бригаде 21. српске ударне дивизије 1. југословенске армије 2. маја 1945. ушле су у напуштени и спаљени логор Јасеновац

Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

Број жртава

 

8

Лубурић Вјекослав ѕвани "Макс"

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године).

Усташки официр и комадант система концетрациони логор Јасеновац. У једном тренутку је сам за себе изјавио да је пореклом Србин из Црне Горе, али да су му се преци давно покатоличили.

Пре рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 месеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дела проневјере.Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.Име "Макс" Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подиелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду "за заслуге".На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", држао говор и према исказу једнога сведока рекао дословно ово:

„..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“

6

Лотар Рендулић - Немачки генерал - пуковник,  (националност хрват) 350.000 ubijenih  Srba ne računajući Jevreje i Rome.

5

Александар фон Лер Генерал-пуковник, командује 12 армијом на Балкану као комадант немачких трупа на југоистоку. -400.000 убијених Срба не рачунајићи Јевреје и Роме

11

Херман Нојбахер - više od 750.000 ubijenih zatvorenika.

Херман Нојбахер је као ,,летећи дипломата`` провео од 1940 до 1945 године на Балкану. Kao високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био је у непосредним контактима са министром Рибентропом, па и самим Хитлером.

У његовим мемоарима постоји поглавље „Репресалије" само у одељку о Србима, код других балканских народа нема ничег сличног. нека његова запажања:

1) „Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија".

2) „Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје"

3) „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750 000.Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!

4) „У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ".

6) „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао".

7) „Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има анти-српски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата".

Веровао је да титула „Пруси Балкана" не припада Бугарима већ Србима, додавши: „За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи" (1953). Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да нису у „довољној мери политички обдарен народ", будући да је правда морална а интерес државна категорија.

Ернст Фик

Генерал мајор Ернст Фик у извештају СС бригаде од 16 марта 1944 године врховном комаданту СС-а Химлеру писао је:

,,Хрватска партијска група усташе је католичка, недисциплинована, рђаво војно обучена, за борбу делом непоуздана и при том позната што је 600.000-700.000 верских и политички другачије настројених заклала по балканским методама. Они себе означују као хрватски СС.

Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 600.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми. Највероватније је ово чињено из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник, по броју жртава. Жртве логора били су готово искључиво Срби, Јевреји и Роми, као и комунисти.

Израелски Јад-Вашем центар наводи око 600.000 жртава геноцида у логору Јасеновац.

По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. год. усмртио преко 250.000 хрватских и босанских Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.

Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Državna komisija Jugoslavije iz 1946, procenila je broj žrtava na 500.000 do 600.000.

Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона. Са овом проценом се слаже и бивши министар спољних послова Србије Вук Драшковић.

Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома

Владика Атанасије Јефтић у својој књизи "Великомученички Јасеновац" спомиње "преко 700.000 убијених"

Исидор Леви је крајем 1985. изјавио да је водио евиденцију ликвидираних логораша. Он је сматрао да је усташки пакао у Јасеновцу прогутао око 1.000.000 жртава.

Из немачких архива главног штаба Вермахта, који је био у Загребу, постоји извештај из краја 1944. у коме се говори да је у Јасеновцу убијено 860.000 људи, који су припадали народима, дакле око 800.000 Срба.

Лист "Борба" је објавила изјаву 8. маја 1945. године, у чланку Ивана Потрча: "Усташе су пре свог бекства из Јасеновца поубијале све затворенике. Ту је на зверски начин побијено и поклано од 1941. године 800.000 мушкараца, жена и дјеце".

Милан Дуземлић, општински секретар у варошици Јасеновац, свједочио је, како је Он до 21. децембра 1943. у својим рукама имао 900.000 картона побијених лица у Јасеновачком логору.

Према процени, која се ослања на исказе преживелих и признања заробљених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000

Поглавник НДХ Анте Павелић изјављује опуномоћенику министра спољних послова Немачке Вазенмајеру, почетком 1943. године, да је број Срба у НДХ, од 30 одсто у априлу 1941. спао на 12 до 15 одсто, што је, хвалећи се "позитивно за Хрватску државу". То је био уједно резултат његове наредбе, прољећа 1942., да "логор Јасеновац може да прими неограничен број заточеника", само да би се у њему што више убијало.Тако је настао симбол најбруталнијег злочина геноцида над српским народом.

Из архиве у Вашингтону, Серђо Кризма објавио је карту Југославије и приказао "Покољ невиног српског становништва" од априла 1941. до августа 1942. године тј. за 16 месеци:

Немци су убили 78.000 Срба,
Италијани - 20.000,
Мађари - 30.000,
Хрвати - 600.000,
Албанци - 10.000,
Бугари - 6.000.
За поменути период убијено је 744.000 Срба.

На основу америчких архива, објављена је публикација у Америци под насловом "Genocide in Croatia" (Геноцид у Хрватској) у којој је наведено да је убијено 750.000 Срба, 60.000 Јевреја. Када је то предочено председнику Сједињених Америчких Држава Франклин Делано Рузвелту, марта 1943. године, изјавио је: "Хрвате треба ставити под туторство..."

Председник Рузвелт је био потрешен извештајима о покољу Срба у НДХ, који су по дивљаштву и свирепости прелазили и најгоре нацистичке злочине. Зато је овај великан наговарао, преко Фотића, убеђивао Србе, да не би требало ни да помишљају да после рата живе у заједници са својим убицама!

Препоручена литература
animacija3