Усташа - хрватска револуционарна организација (скраћено УХРО или усташе), је била терористичка организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Идеологија усташа је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма, 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке.Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Усташка војница). Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.

Назив

Реч усташа је изведена од глагола устати. Усташа раније није имала фашистичку конотацију и користила се као синоним за реч устаник.

Корени усташтва

Усташтво, односно усташка идеологија, се заснивала на идеологији хрватског државног права Јосипа Франка и политичким ставовима хрватских политичара Анте Старчевића и Еугена Кватерника.

Историја усташког покрета

Пре Другог светског рата

Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство. Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. Према Ћоровићу хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени. Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је 29.октобра 1918. одлучио о уједињењу. Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је одмах тражио републиканско уређење државе супротно од свих ранијих договора српских и хрватских политичара.

1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу.] Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.

На изборима 1920. године Хрватска пучка сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Стејепан Радић и његова партија нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем, па су говорили да је стварање СХС неважеће. Исте године, ова странка мења име у Хрватска републиканска сељачка странка и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима.

28. јуна 1921. године тесном већином донесен је на Уставотворној скупштини централистички Видовдански устав. Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину и 1. априла 1921. су незаконито усвојили непризнати устав „неутралне Сељачке републике Хрватске“.

Атентат у Народној скупштини

Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, пиштољем је убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем. Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине.

1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донешена одлука о самосталности и независности Хрватске. 2. септембра у Загребу је одржан сабор Хрватске правашке омладине (ХПО). Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро покрета за слободну и независну државу Хрватску. 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад.

Роб никада-усташки пропагандни плакат

Настанак усташког покрета

Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа-хрватска револуционарна организација) у старој каноничкој курији на Каптолу у Загребу, ради борбе против тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.

Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.

20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати "своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније". Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Отада Павелић јавно наступа против Краљевине Југославије и тражи успостављање самосталне хрватске државе. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију. Од августа 1930. почиње организовање хрватских радника у Белгији, а затим у Јужној и Северној Америци. У Аргентини у 12. маја 1931. године оснива се “Хрватски домобран” у са циљем политичке и културно-просветне дјелатности. Организаторски посао је преузео Бранимир Јелић и организација убрзо стиче велики број чланова. У Буенос Ајресу је издаван седмичник „Хрватски домобран“. У лето 1933. године у Северној Америци излази лист „Независна хрватска држава“, гласило организације Хрватски домобран за Северу Америку. Хрвати у Белгији су организовани у оквиру оквиру организације „Хрватског савеза у Белгији“.

Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати први број месечника "Усташа" у Хрватској. Средином 1932. објављен је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с организовањем.

Група усташких бораца из времена Велебитског устанка.

Оружано деловање

Војно увежбавање се вршило по усташким логорима који су били распоређени диљем Европе, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931.), Бовењо у Италији (почетак 1931.) и Липари у Италији (1934.). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Хрватској су се налазиле војне формације у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где има девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.

Усташе су вршиле разне диверзије на жељезницама и другим објектима. Такође су изврђени покушаји атентата и атентати на министре и особе привржене српској монархистичкој диктатури.

Велебитски устанак

У септембру 1932. организован је тзв. Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Оружје и неколицина емиграната стигли су преко Задра, суделовали су и домаћи усташе с подручја Госпића (др. Андрија Артуковић). Догађај је имао прилични одјек у страној штампи, посебно у италијанској и мађарској где се приказивао као почетак грађанског рата у Југославији. Комунистичка партија Југославије такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

"Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезницара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби."— Проглас ЦК КПЈ, потписао генерални секретар Милан Горкић, 1932. године.

Атентат на краља Александра

Владо Черноземски са усташама током обуке.

17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.

Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.

Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт, а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.

Тренутак када атентатор Владо Черноземски скаче на кола и убија краља Александра.

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне службе. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсеј, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9. октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју, приликом његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатори атентата, у италијанском су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.

Усташка застава НДХ

Хитлер прима Павелића у јуну 1941. у Берхтесгадену.

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 одсто, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив "српска православна вјера" а уведен "грко-источна вјера".

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици "Србе на врбе", изјављује у јулу 1941. у Госпићу: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: "Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: "Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: "Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном."

Цивилне жртве

Усташе бацају људе у јаму.

Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице. Према досадашњим истраживањима, страдања Срба у директном покољу (убијени "на прагу") су следећа:

Табела : Срби побијени "на прагу" (у свом насељу или околини):

Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!" — Александар Лузано.

Укупан број жртава

У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима. Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања, већ само жртве геноцида.

Лешеви пронађени у реци Сави 1945. године.

Табела : Амерички извештај Масакр невиног српског становништва од априла 1941 до августа 1942 (Massacre of the innocent Serbian population From April 1941 to August 1942)

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и "на прагу", и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.

О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена.

Након Другог светског рата

Повлачење усташа и домобрана ка Аустрији 1945.

Након повлачења немачких трупа са Балкана, дошло је до масовног повлачења квислиншких формација и сарадника окупатора . Сви они су хрлили у сусрет западним савезницима, надајући се да ће их они спасти од партизанске одмазде. Међутим, у месту Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. године, савезници су предали Југословенској армији више десетина хиљада заробљеника. Након тога је уследио блајбуршки масакр у коме је извршена масовна егзекуција заробљеника, а међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставили да се боре против СФР Југославије.

Црна легија је била злогласна јединица Усташке војске настала за време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Заповедник Црне легије је био Јуре Францетић а заменик му је био Рафаел Бобан. Припадници те јединице су починили велики број зверстава над српским православним становништвом на подручју НДХ.

Службени назив те војне јединице је био "1. усташка пуковнија". Чиниле су је у почетку две сарајевске усташке јединице од око 800 људи, под заповедништвом Бећира Локмића. Након његове погибије заповедништво је преузео повереник Главног усташког стана за Босну, са чином "сатника" Усташке војске, Јуре Францетић који заједно са Антом Вокићем обавља попуњавање и организовање усташких војних јединица за борбе против устаника у источној Босни.

Францетић спаја III војну јединицу заједно са Рафаелом Бобаном и оснива Црну легију као пуковничку усташку формацију. Тај надимак јединица добија по црној одећи, јер сукна друге боје, односно светлозелене која је била прописана за одоре Усташке војске, тада у складиштима није било осим црне.

Црна легија била је опремљена, наоружана и покретна а изобразбени центар јој је био на Кошеву у Сарајеву. У почетку је бројала 1200 до 1500 људи.

Злочини

Опсежну војну акцију против четника у источној Босни Немци су спровели почетком 1942. Офанзива је била усмерена на део источне Босне под немачком зоном утицаја коју су држали Дангићеви четници (Зворник, Сребреница, Братунац, Власеница, Вишеград).

Офанзива је била усмерена и против партизана, али су они побегли на запад или су прешли преко немачко-италијанске демаркационе линије у југоисточну Босну, тачније Фочу коју су нешто раније преотели од четника или на север Црне Горе одакле су нешто касније вршили нападе на четнике.

Францетићева Црна легија чинила је масовне покоље том приликом и о томе се на страни 307 Зборника докумената, том XII, књига 2 каже:

,,Прелазак српских избеглица скоро искњучиво женна и деце преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и милицијске снаге поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацали у реку.``