"Magnum Crimen: Pola Vijeka Klerikalizma u Hrvatskoj" (Magnum Crimen на латинском значи "Велика оптужба" је књига оригинално издата у Загребу 1948. године. Аутор књиге је био хрватски римокатолички свештеник, а касније и професор Универзитета у Београду и члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, др Виктор Новак (1889-1977). Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој Клерикализма у Хрватској од почетка 20 века (то јест од одржавања "Свехрватског католичког конгреса" у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата.
Непосредно по изласку из штампе, ватиканска курија је анатемисала књигу и ставила је на Index librorum prohibitorum
Писање књиге - историја и мотиви
У уводу књиге, Новак пише да је више од четрдесет година потрошио на скупљању материјала које ће касније користити при писању књиге. Са скупљањем материјала је почео још као ђак средње школе, наставио као универзитетски студент, па студент теолошког семинара у Риму, те универзитетски професор у Београду. Његова идеја водиља није била само да напише ову књигу, него трилогију чија ће, касније, прва два дела бити Magnum tempus и Magnum sacerdos. Године 1941, непосредно након разарања и окупације Краљевине Југославије, Новак ће бити међу првих десет које је немачки Гестапо ухапсио. Од страха да касније не буде поново ухапшен и убијен, Новак је уништио сав материјал који је сакупио у току поменутих четрдесет година. Наставиће да ради на свом пројекту трилогије након ослобођења Београда, октобра 1944. године, тако што ће почети да пише њен трећи део - Magnum Crimen.
Посматрајући деловање Римокатоличке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, т.ј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација римокатоличанства и хрватске државности, што је претворило већину римокатоличког свештенства у ватрене присталице усташа.
Садржај
Књига је подељена на два тематска дела главама XV Зрење пред жетву и XVI Крвава жетва]. У свом првом делу књига описује активности римокатоличког клера у Краљевини Југославији, где овај клер покушава да се постави изнад државе, да контролише државу и, што је могуће више, свакодневни живот њених грађана од почетка двадесетог века па до почетка Другог светског рата. Срж доктрине Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:
(а) римокатолички клер треба да има статус државних службеника
(б) држава не може имати никакву контролу над Црквом
(в) Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
(г) црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини и да
(д) школски програм Римокатоличке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ римокатолик.
Да би постигла своје циљеве, Римокатоличка црква настоји свим силама у Краљевини Југославији да спречи одвајање цркве од државе. Римокатоличка црква подржава активно клерикалне католичке политичке партије, конфронтирајући их другим конфесијама, а на првом месту Српској православној цркви, јавно проповедајући мржњу против православног становништва Краљевине и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам и нетолерантност према другим конфесијама.
Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (Језуитски ред односно "Исусовце", Фрањевачки ред, као и остале римокатоличке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и римске курије, од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању реформистичког покрета у Римокатоличкој цркви на тлу нове државе, као и да су свесно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у Римокатоличкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву [11]) превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом. Другим речима, по Новаку Ватикан је страховао да ће у новој држави доћи до народног уједињења Срба и Хрвата у "Србохрвате", чија би уједињена народна црква била ван директне контроле Ватикана (признавала она супримат Папе или не). Да би стала на пут овом процесу, папска курија извршила је снажан дипломатски притисак на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и приморала је да стави Хрватску старокатоличку цркву у илегалу (влада Чубриловића је ово учинила 1923. године), а потом је на чело Римокатоличке цркве у Хрватској поставила Ватикану оданог језуита Алојзија Степинца.
Новак такође пише о идејама Јосипа Јураја Штросмајера од којих је најзначајнија она која каже да је служење Богу једнако служењу народу. Полазећи од те своје идеје водиље, Штросмајер ради активно на зближавању Срба и Хрвата и уводи старославенски језик у литургију Римокатоличке цркве на Балкану чему се агресивно одупире римокатоличко свештенство у Хрватској и Словенији. Ово свештенство ставља Римску курију између Бога и народа, захтевајући беспоговорну покорност римокатолика Римској курији и безусловну љубав према римском папи. Свештенство које је остало верно Штросмајеру је маргинализовано, а најватреније следбенике Штросмајера ће екскомуницирати загребачки надбискуп.
Штросмајера исто римокатоличко свештенство које је против његових идеја прихвата као свога, али искривљује његове идеје или их не спомиње уопште. Штросмајерову судбину ће делити Фрањо Рачки, Анте Трумбић и Стјепан Радић - три хрватска политичара који су активно заговарали југословенство као заједнички именилац заједништва и живота словенског народа у Краљевини Југославији. Трумбићева и Радићева борба против централизма ће Римокатоличка црква интерпретирати као подршку словеначком и хрватском сепаратизму.
Новак пише и подупире документима да чак анти-славенске активности у словеначким и хрватским подручјима у Италији (што их је Италија добила као компензацију за њено учешће у Првом светском рату) не наилазе ни на какав отпор или осуду међу хрватским и словеначким клером у Југославији.
Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку римокатоличког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује римокатолицизам и хрватство, што римокатолички клер активно подржава и интерпретира.
Други део ове књиге, тачније четири њене последње главе, је о оснивању и постојању Независне Државе Хрватске. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићева НДХ је, од стране тадашњег вођства Римокатоличке цркве у Хрватској, проглашена за Civitas Dei ("божију државу"). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је у складу са овим ставом Римокатоличка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања 'српског питања', већ и активно учествовала у њиховом спровођењу. Књига је пуна ратних сведочанстава и докумената чиме се доказује активно учешће хрватског римокатоличког клера у подршци, организацији, и извршењу истребљења и присилног преобраћања у католичанство Срба, те потпуно истребљење Јевреја и Рома у Краљевини Југославији. Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи је понашање римокатоличких свештеника у логору Јасеновац. После убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин који су могли да замисле, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели.
После рата ће се исти католички клер бранити тврдећи како су они били активно против присилног покрштавања и истребљења Срба наводећи писма и инструкције врха Римокатоличке цркве послане клеру. Истина је да су ова писма слана већ кад је посао истребљења и покрштавања био већ у великој мери завршен а сама писма нису била јавна нити су инструкције биле слеђене и обавезне. Штавише, у једном чланку Новога листа (17. III 1942), се католички клер противи покрштавању Јевреја како би се избегло њихово истребљење.
Надбискуп Степинац је приказан у овој књизи као тврди римокатолички крсташ који је јавно подржао оснивање Независне Државе Хрватске, признаје усташе као хрватске патриоте, брани усташе пред римским папом и био је одговоран за расистички став и понашање његовог клера.
Књига Magnum Crimen за период НДХ обилато користи документацију објављену у збиркама "Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera" (Загреб, 1946.) и "Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima" (Загреб, 1946.)
Књига као академска референца
Када је прво издање књиге изашло 1948. године у Загребу, сумња се да је велики део тиража купила и уништила Римокатоличка црква. Због тога је ова књига била врло ретка у СФРЈ.
Међу историчарима ова је књига прихваћена као озбиљна академска референца и, као таква, цитирана и референцирана веома често. Новакова књига је референчна књига у универзтетским библиотекама широм света.
Наранији прикази ове књиге су прикази проф. С. Троицког (1949 г. - види линк) и Американца O. Neumann-a. Neumann истиче две ствари у његовом прегледу: улогу проф. Новака у ширењу и одбрани југословенства и обиље документације коју је проф. Новак скупио и користио као материјал при писању ове књиге. Други Американац, William Bundy даје само кратак преглед ове књиге сажет у две реченице. Marcel Cornis-Pope и John Neubauer тврде да је књига наручена да би подупрла Титове послератне инсцениране судска процесе. Ипак, ова два аутора пишу да књига богато документира усташке злочине токо рата у три логора смрти и друга насиља против Срба, Цигана и Јевреја. Отуд су на Новака (у Хрватској) гледали као на издајника Хрватске. Британски новинар Robin Harris подупире ова два аутора и тврди да је Новакова теорија хрватског клеро-фашизма базирана на претераним проценама злочина, и мотивирана политичким разлозима.
Књига има шест нескраћених издања и једно скраћено. Последње нескраћено издање ове књиге објавила је београдска издавачка кућа "Нова књига" 1986. године (са репринтом 1989. године).
