Крвник са осмехом на лицу

26. фебруар 2009. година

ФОНД ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ГЕНОЦИДА Др. Милан Булајић“, Београд

Предлог за обнову поступка

Геноцидни злочинац из усташког логора “Јасеновац”, Нада Шакић, некажњена у елитном Дому пензионера Загреб, Хрватска

Нада Шакић, најмонструознија жена убица у логору Јасеновац, мирно проводи старост у Хрватској. И поред прегршт доказа, суд у Загребу ју је ослободио кривице и тако показао зашто је 1998. затражио њено изручење када и суд у Београду. Зашто Србија данас поново не тражи једног од највећих злочинаца над нашим народом?

НЕКАД И САД... Нада Шакић са најбољом пријатељицом Мајом Буждон, управницом женског логора у Старој Градишци (слика лево) и „Глобусова" фотографија из ове године

Правда је спора, али достижна! Нажалост, у случају Наде Шакић, бившег чувара женског казамата у Старој Градишки, полусестри усташког злочинца Макса Лубурића и супруге Динка Шакића, заповедника логора у Јасеновцу, правда не само да није испуњена, већ је добрим делом извргнута и подсмеху.

Када су средином јула 1998. године власти СР Југославије затражиле од Аргентине њено изручење, са истим захтевом је пожурила и Република Хрватска. Показало се, нажалост, да њен захтев није мотивисан жељом да се суди осведоченом ратном злочинцу, већ напротив, да се управо заштити од изручења и најављеног суђења у Југославији. Жупанијски суд у Загребу је већ наредне године одбацио све доказе против Шакићеве, прогласио је невином и ослободио кривице. С обзиром на то да се госпођа у поодмаклој старосној доби није смела вратити у Аргентину (у страху да би је нова домовина поново могла изручити, овога пута Југославији), остала је у Хрватској где се о њој и дан-данас ревносно старају. Уместо на робији, Нада Шакић ужива све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина.

Ко је, заправо, Нада Есперанца Шакић, рођена Тамбић? У књизи „Јасеновац на суду", аутора др Милана Булајића, врсни историчар и правник наводи да је рођена у Ливну, 4. августа 1926. године. Њена мајка је била удата за Љубомира Лубурића, оца једног од највећих усташких крвника Вјекослава Макса Лубурића, а после смрти мужа се преудала за Јозу Тамбића, с којим је изродила још троје деце. Оснивач логора смрти у Јасеновцу Макс Лубурић, средином октобра 1942. године у дужност уводи и своје две полусестре, Зору и Наду, које се убрзо показују достојне презимена Лубурић. У женском логору „Стара Градишка", у коме је за свега три године убијено скоро 80.000 жена и деце, Нада Тамбић је била једна од највећих злотвора.

- Имала је свега 16 година када је дошла у логор - сећају је се преживели затвореници, и додају: - Била је црнка, висока, лепа и увек у усташкој зеленој униформи са опасачима, пиштољем и камом у чизми. На лицу јој је често блистао осмех, али је то могло преварити само оне који би је први пут срели. Вазда је била жедна крви, патолошки уживала у зверском мучењу и најчешће убијала без икаквог повода.

У Музеју жртава геноцида у логорима смрти „Стара Градишка" и „Јасеновац", Нада Тамбић-Шакић је идентификована по фотографији у усташкој униформи са управитељицом логора Маријом Мајом Буждон. А управо су оне, по сећању логораша, заједно са Божицом Обрадовић биле такозвана „црна тројка" која се највише хвалила почињеним злочинима. У истрази Државне комисије након ослобођења, несумњиво је утврђено да су починиле низ убистава и свирепих мучења над логорашицама, због чега је Маја Буждон осуђена на смрт. Нажалост, Нада је успела да побегне из земље, емигрира у Аргентину и избегне одговорност за почињена дела.

- Увек је имала осмех на лицу и нисам је се плашила, све док ме није ишибала корбачом када сам почела од глади да скидам парче зида - сећа се Љиљана Иванишевић, која је у логор доведена као дете. - Међутим, шибање корбачем, тргање минђуша са ушију и премлаћивање батином били су безазлени греси у односу на оно што је ова жена монструм свакодневно чинила. Логораши се сећају да је једном приликом, након молитве у католичкој цркви у дну логора, седела на клупи у парку. Испред ње, на једно двадесетак метара, једна млада заточеница је метлом чистила лишће са стазе. Без икаквог повода, Нада је извукла пиштољ и убила је на лицу месту. Наставила је потом да седи као да ништа није било.

Љубомир Михајловић, један од ретких преживелих заточеника усташких логора у Сиску, Старој Градишци и Јасеновцу, сведочи да је лично гледао како Нада Шакић коље једну логорашицу на степеништу главног улаза у Кулу.

- Пошла је за њом скоро незаинтересовано, а онда ју је муњевито, левом руком, ухватила за косу, да би јој десном пререзала гркљан - сећа се Михајловић. - Након тога се мало „утегла", руком прочешљала косу и наставила даље као да је претходно учинила нешто најнормалније.

Нада Шакић је избегла руци правде, а то би се могло реци и за њеног супруга Динка. Иако се пола века након извршених злочина бивши заповедник Јасеновца нашао пред судом, иако је правоснажно осуђен на 20 година затвора, многи ће ову пресуду назвати и иронијом судбине. Наиме, Аргентина је 1998. године Шакића изручила Хрватској, да би му наредне године Жупанијски суд у Загребу изрекао пресуду због ратних злочина. Проглашен је кривим јер је као командант логора наређивао и спроводио мучења и убијања логораша и није спречавао и кажњавао злочине потчињених усташа. Осуђен је и због тога што је лично, хицима из пиштоља, убио четворицу логораша и наредио вешање 22 цивила.

И мада се Шакићевој осуди мало шта могло замерити, његово робијање, а посебно смрт и начин на који је сахрањен на загребачком гробљу Мирогој, и данас су предмет бројних контроверзи. Наиме, казну је служио у Лепоглави, у ћелији са високим комфором, са телевизором и компјутером, како би могао да пише мемоаре. Омогућено му је да више пута месечно може да излази из затвора и виђа се са супругом, а када му је здравље нарушено, пребачен је у болницу Дубрава. Након смрти је сахрањен у усташкој гардероби, са свим почастима Католичке цркве и његових присталица.

Његова супруга, животна сапутница и идеолошка следбеница, прошла је још боље. Након тромесечне истраге, Жупанијско државно тужилаштво је закључило да нема доказа против Наде Шакић, те је пуштена на слободу. С обзиром на то да се осумњичена није могла вратити кући и да је била скромног материјалног стања, држава Хрватска је преузела и обавезу њеног старања и смештања у старачки дом. Био је то још један шамар истини и правди.

Када је на телевизији видела Шакићку на слободи, „прелепу жену и великог монструма", Јованки Алексић-Бобић, заробљеној партизанки са Козаре, давно закопана прошлост вратила се пред очи.

- У „Старој Градишки" било је пуно мајки са малом децом. Деца су отимана а Нада Лубурић их је облачила у усташке униформе и приморавала их да у строју певају: „Ми смо деца малена, све усташе праве, за Хрватску даћемо наше младе главе." Била су то српска деца која су слата за Немачку. И данас се сећам те сцене када мајке вриште, ударају се у груди и трче за возом који полако одмиче. Најупорније мајке, добро се сећам, Нада Шакић је заустављала камом и бајонетом. Спремна сам да о свему томе сведочим, али за то, очигледно, више нико не мари - причала је Јованка.

- Осјећам се изврсно, правда је побједила. Сретна сам што сам дошла у своју земљу, што ми је била највећа жеља. Остајем у Загребу до пуштања на слободу мог супруга - изјавила је Нада по изласку из затвора.

За Хрвате нема доказа

Државни адвокат у Загребу Радован Сантек је својевремено демантовао да је Центар „Симон Визентал" доставио изјаве сведока који су видели Наду Шакић како убија логораше.

- Сем тога, ни званични Београд није доставио материјале који би теретили оптужену, нити се било ко из Србије одазвао позиву за саслушање од истражног судије Жупанијског суда - рекао је Сантек након ослобађајуће пресуде Шакићевој. Међутим, Ефраим Зуроф, директор Центра, тврдио је да је Загребу достављен сав доказни материјал који је, сасвим извесно, био довољан да се докаже њена кривица.

Аутор: Влада Арсић