УЗКРСЛЕ ДРАКУЛЕ

1.

Близи ми се,Велецасни, послиедњја ура. И ја, да бих пред Господина насега Исуса Криста цист изисао, хоцу да записем, не тајеци нити најситнију подробност, како је оно са изтриебљјењјем грко-изтоцњјака око Бањја Луке било. Присезем пред Вама и Господином да цу изказати само подпуну истину! Ви ,надам се, знадете да никада и никоја моја диелатност није била узсмиерена на особне пробитке, нити сам икада са ума сметнуо оно сто би могло да буде у протимби с промицањјем засада насе Независне Дрзаве Хрватске, као и заповиеди насега Поглавника. Дапаце сам увиек здусно, и с највецим маром, у дубокој виери да нас, устасе, и циели хрватски народ, води Њјегова Провидност, радио у сукладности са Статутом Устаске Хрватске Револуционарне Организације - УХРО - и налозима својих заповиедника. А наса повиестна задаца, како је Вама, Велецасни, било сасма познато, била је сазета у три кљјуцне тоцке: срусити крваву југо-србску тиранију, одцистити хрватске повиестне и народностне просторе од грко-изтоцњјака, потом, унатоц свим заприекама, узпоставити неодвисну и самовластну дрзаву Хрватску. При тому, никоји обзири нити излике ниесу се смиели изприецити на путу ка таковому узвисеному циљју. Гледе тога, ми смо изистински, уз сврховиту подпору насе Мајке Цркве и насих врлих савезника - Великога Ниемацкога Реицха и Дуцеова Талијанскога Империја - диеловали коли уцинковито, толи без свакога обзира спрам насему висестољјетному србскому непријатељју.

Ну, овому нарастају Хрватства, како у јединој нам домовини Хрватској тако и у разсиањју диљјем циелога свиета, није било досудјено да одконцамо ту насу завиетну мисао и послањје, вец је јамацно Провидност радост таковога највисега досега хрватске мисли и диела дојдујуцим бојовницима у залогу одставила. И сами сте одсвиедоцени да смо, залибозе, са насега светога хрватскога тла, до далекога аустрианскога града Филаха гдје, кроз тезке ране изтице моја послиедњја снага, силом изтиерани. Не писем Вам, Велецасни Вили, да бих Вас подсиетио, јос мањје е да бих Вас подуцио, вец да се безприепорно увиерите да сам и данас, док Вам ове редке дрхтавом руком изписујем исти онај царкар, доројник, ројник, доводник, водник, заставник, допоруцник, поруцник и, напокон, надпоруцник, какав сам био на Липарима и Бреси у Италији, на Јанка- Пусти у Мадзарској, потом у насим великим подхватима уництењја грко- изтоцњјака у Глини, Бихацу, Крупи, Ливну, Гламоцу, а посебице око Бањја Луке, јединога миеста насе узвисене диелатности, у којему нас Васа безпогриесива рука правога хрватскога устасе и народна свеценика није водила.

Зато си, како рекох, узимљјем велику слободу да Вас, у задњјој ури својега овоземаљјскога зивота само поднизно, у најдубљјој виери у Исуса Криста, Спаситељја насега, умолим за послиедњју помаст и послиедњји опрост од свију гриеха, унатоц цињјеници сто је наса Узвисена Црква, како сте нам у свим пригодама изтицали, све гриехе пред разпетим Исусом Кристом, око узпоставе Независне Дрзаве Хрватске, на себе си преузела.

Ви с нама, поради вазнијих задаца при насему дицному Поглавнику, тиелесно једино нисте били када смо, по Поглавниковој особној дозволби, дакле, изтриебљјивали грко-изтоцњјаке у Дракулицу, Мотикама, Сарговцу и рудокопу Раковац код Бањја Луке. Гледе тога Вам, док тиелесних сила макар мало имадем, тај изистински велики дан моје Друге Бојне Поглавникова Тиелеснога сдруга, зелим врло виерно обписати. Јер, моје су ране, знадем, непреболне. И ја, ево, цистога срдца крецем у сусрет Господину. Он Вас благословио!

Из приестолнога града Загреба у Бањја Луку стигосмо 6. сиецњја те, 1942. године, на грко-изтоцне Бадњјице. Десетак дана раније, брзогласом ме позва заповиедник Устаске Редарствене Слузбе, Еуген Дидо Кватерник, а по налогу својега отца, заповиедника Циелокупне Орузане Силе НДХ, Славка Витеза Кватерника.

- Вама, господине надпоруцнице, повиеравамо задацу од највецега знацаја за пробитак и промицбу устаскога поредка у Босни овога трена. Бивси ликвидатор Врбаске Бановине, потоњји стозерник и Велики зупан Велике Зупе Сана и Лука у Бањја Луци, заправо садасњји Велики зупан при Министарству унутарњјих послова, Др. Виктор Гутиц, изходио је код Поглавника да се једна бојна из склопа Поглавникова Тиелеснога сдруга одпути у Бањја Луку. Поглавник се, гледе великога повиерењја у досадасњју безпријепорно уцинковиту диелатност господина Гутица, заправо, дао увиерити да такову задацу једино изврсити могу старе устасе, заприсегнуте своједобно у Италији, Мадзарској, Белгији и Јузној Америци, у које, господине надпоруцнице, и Ви припадате...

- А која је то задаца, господине Заповиеднице? - не издрзах да не запитам, док су ми краљјезницу подилазили вруци срси.

- Одмах цу Вам приобцити... - каза ми он мирно, нудеци ме капљјицом. Сазет цу тај дио разговора, који је садрзавао слиедеце: да се у обколици Бањја Луке, унатоц преданому раду монсињјора Јозе Гарица, бискупа бањјалуцкога, и велецаснога зупника Др. Николе Билогривица, као и иних свеценика, јос три села са грко-изтоцним пуцанством у насу Свету Виеру ниесу дала предвести. С таковим поривом је г. Гутиц, знан са својега горљјива устаскога рада јос из пријератнога раздобљја, затразио да се тај гњјојни цир из насега цистога хрватскога тиела одстрани. Да се то одствари, додао је Заповиедник, ваљја све урадити врло зурно. И врло тајно, без обавиесцивањја миестних власти и највисих дузностника. Стога, устасе из

Бојне, са изузецем цастника Стозера, до самога дана проведбе заповиеди г. витеза Кватерника, нити наслутити не смију какова им диелатност предстоји.

- А Велики зупан г. Ладислав витез Алеман? А равнатељј Редарствене Слузбе у Бањја Луци, г. Озрен Кватерник, зар ни он - питах изненадјено - неце задобити потребите обавиести? Потом, заповиедник насе Дивизије, пуковник Лулиц, заповиедник насе Треце орузницке пуковније, Новак, поузданик Устаске Надзорне Слузбе, Алија Курт...

Војсководја ме, подигавси руку у знак нестпљјивости , упозори да прекинем, рекавси:

- То вец, надпоруцнице, висе није васа брига. О свему це скрбити г. Гутиц, који вас зељјно изцекује у Бањја Луци. Он имаде подпунома разрадјен план, оддобрен са највисега миеста. Зелим Вам, уз припомоц Господинову, узпиесно изпуњјењје задаце. За дом спремни!

- За дом спремни! - узкликнух и ја, дајуци се подставити у став позор, доцим сам једва цекао да одступим и кренем у Бањја Луку, гледе изпуњјењја те своје изистинске задаце зивота. Одсиецам, ево, изнова да ми тиелесне силе за ово писмо узмањјкава, али сам предходно, за слуцај скрајњје немоци, једноме младоме устаси, изобразену и даровиту момку, све оно о покољју грко-изтоцњјака код Бањја Луке изприповиедао. Ако, дакле, ја не узспием, он це, надам се, доконцати ово моје писмо, онако како сам му дао издиктирати. А уколико се висе не видимо на овоме, срест цемо се, уз Бозију помоц, на оному свиету. Не могу даљје... Момак це ово писмо наставити, Велецасни Вили...

***

Мецава, вец данима, упорно завијава бањјалуцке улице. Понекад, посебице ноцу, када се даде уззеци муњјевна разсвиета, изгледа да пахуљје, попут разбиесњјелих осица, извиру и насрцу са свију страна. Цак и одоздола, из земљје. А хладноца је незапамцена: леди све зиво и мртво. Мртви врабци, сто се казе, из неба падају! Јутрос је Средисњја вриеменска слузба Независне Дрзаве Хрватске круговално извиестила да је на оземљју Хрватске Крајине убиљјезено 25 ступњјева Целзиевих изпод нистице. Поцетак је сиецњја, ето, а ни просинац није био много топлији. Каква ли це тек вељјаца бити? Не ваљја, то никако не ваљја! Ниемацке цете, које су тако побиедно, тиеком бојевих диејстава у 1941. години наступале диљјем Еуропе, посебице у тзв. СССР, сада су се заглавиле у руским пространствима и непроходима. Као сто су се, примиерице, заглавиле надмоцне цете Наполеона Бонапарте, 1812. под Москвом. Мозе ли се здогодити да, изнова, побиеди руски генерал - зима? Не, како руски повиестницари пису, војсководја Михаил Иларионовиц Кутузов, тај полуслиепи старац, вец проклета руска зима. Не вриеди, ово никако не вриеди...

Заобкупљјен тим суморним мислима, ститеци си уха од промрзавањја високо уздигнутим оковратником свог топлог цастницког огртаца, надпоруцник Мисолов пристизе до улаза у Заповиедництво Устаске Надзорне Слузбе у Бањја Луци. Тим високим оковратником, који досезе до оцију, он истодобно цува нос и уста. Увиерен је заправо да би му се, без тог оковратника, и дах заледио. И да би му, без њјега, као рила код мравоједа, леденица око носа израста.

- За дом спремни! - одгласи се из полумрака стразар, покусавајуци да, цупкањјем подпетица и дигавси десну руку увис, поздрави непозната цастника.

- Спремни! - узврати невољјко крупни цастник. Он, у хипу, цекајуци да слузбујуци муњјозвоном позове слузбујуцег изнутра, баци презриви поглед на сквоцањјенога стразара, пак настави да стреса велике наслаге сниега са своје одоре. Цинило се, према изгледу њјегова тмурна облицја, да це тога невољјника изпитати темељјне цланке из Виезбовника, потом га, гледе изказане недостатне стеге, прописно изрибати. Ну, у том трену слузбујуци отвори врата, па мргодни цастник замаце у преддворје Равнатељјства, зурно се удаљјујуци према уреду заповиедника. Изнутра се је јасно цуло питањје:

- Да ли је господин Гутиц вец пристигао?

- Да, господине надпоруцнице! Он вас изцекује, сам. Дозволите да подјем изпред вас... - одговарао је слузбујуци.

Јос су се становито вриеме цули кораци надпоруцника и слузбујуцег, иза тога отварањје и затварањје врата. Изнова зурни кораци слузбујуцег, пак се све утиса.

- За дом спремни, господине надпоруцнице! Велики зупан при Министарству унутарњјих послова Виктор Гутиц, на васој слузби... - грактао је узслузно онизак и здепаст цетрдесетогодисњјак. Укрутивси се у ставу позор, настојао је да некако смањји и увуце свој лоптасти трбух, попут буренцета, али је то, изгледа, било једно узалудно надстојањје.

- За дом спремни, докторе Гутицу! О вама знадем све, или скоро све. Посебице о васој хвалевриедној диелат... - покусавао је надпоруцник да буде скрајњје угладјен, пако је из свакога покрета њјегове наднаравно крупне особе избијала снага и цврстоца прекаљјенога устаскога цастника.

Док је надпоруцник скидао огртац, и капу са великим блиестецим словом У, Гутиц је био осупнут оријаском тиелесном градјом својега госта. Посебице су се јако доимали њјегова цекињјаста просиеда коса, дебеле обрве, низко цело и изтурена цетвртаста брада, која је оддавала особу изнимно јаке вољје и приеке нарави. И ову подробност је Др. Гутиц, као изкусни приератни одвиетник и цовиек вицан просудби љјуди, одмах замиетио: надпоруцникове ситне оцице, дубоко усадјене у своје супљјине, немирно су змиркале, као да су стално несто около себе претразивале. Стиецао се, ето, дојам да он никому, па ни самому својему домацину, подпуно не виерује, премда, оцевидно, то ницим није зелио да изказе.

- Реците, молим вас, сто бисте зељјели попити: насу домацу сљјивовицу из Мотика, ниемацки "мозел", којега такодјер за такова госта морамо да имадемо, херцеговацку зилавку, далматинску гроздо-вацу... Заповиедајте! За такова госта, рекох, унатоц ратној нестасици, увиек понеста мора да се надје. Заповиедајте... - настављја Гутиц с пуном узсрдносцу.

- Сто би, Исукрста ван, један Херцеговац узе' прије гроздоваце! Ја сам, знате, Херцеговац, они прави. Дуго сан ван, господине дотуре, бија зељјан цут' риц Херцеговина, док сан се толика дуга лита, с насин дицнин Поглавникон, мора' пребијат' по 'Талији, матер ин забарску. О насин липин пициман и ициман, да и не говорин. Видите, мој дотуре да нисан заборавија нас липи херцеговацки говор. Н'јанци једну риц. А у

'Талију сан провеја пуни' девет годин'... Е, па, у насе здрав'је. И срицу насе липе домовине, добри мој дотуре! - наздрављја надпоруцник, изкапљјујуци велику цасу додна, соцно, при тому, мљјацкајуци језиком.

- Бог вас цуо, надпоруцнице Мисолов, сваку вам риец нас Господин узслисио. И да насу велику задацу, на дику и понос насега Поглавника, овдје изврсимо. А хоцемо, увиерен сам цврсто, уз подпору Провидности са неба и благослов насега свеценства са земљје, ту грко-изтоцну гамад изтриебити. У славу насега разпетога Исуса Криста, и насега богомданога Поглавника, зивиели! - узвраца Гутиц зустро, са видним задовољјством изкапљјујуци стакленку.

- Васа прегнуца за једину нам домовину су, господине зупане, обцепозната. Питао бих вас, ако допустате, да ли сте икако били у иноземству, када и гдје сте присегнули устаском покрету? Јер, такова приљјезност и преданост насој заједницкој ствари...

- Дајте, дицни мој Херцеговце, ако смием да вас тако одсловим, да попијемо јос по једну. На двије смо досли, тако се у нас казе. Зивиели, господине натпоруцнице! Да се куцнемо. Тако... Гледе иноземства, ако мислите на устаске постројбе, тамо нисам био. А присегнуо сам јос 1935. у Бањја Луци. Мало иза тога и мој брат Блаз. Не знам да ли сте за њјега цули?

- Ох, дакако да сам цуо! И све пододробности, о свима вама, темељјно проуцио. Реците...

- Био сам вам, као и остале устасе у домовини, на неизрецивим мукама: ухицењја, тортуре, судјењја, утамницењја. Ја сам вам, високоциењјени мој госпо...

- Знадем, све знадем, сто ми хоцете реци. Знадем, ту вам стојим добар. Били сте, није ли тако, одмах у озујку 1941. мобилизирани у ту њјихову војску, с удиелбом у Бихац. И то у цину прицувнога надпоруцника. Одмах сте си дали зтргнути њјихове еполетуске, одсновати први устаски стозер у Бихацу, потом редом: у Крупи, Санском Мосту, Новом, Приедору, Бањја Луци. . . А тамо гдје је устаски стозер, знаде се, ту је и устаска власт. Узпоставили сте устаску власт у циелој бивсој Врбаској бановини, или циелој Хрватској Крајини, прије него сто су вам то нас Поглавник и заповиедник Циелокупне Орузане Силе Независне Дрзаве Хрватске, Славко витез Кватерник, заповиедили. На томе су вам, не само њјих двојица, особно, и то круговалом, цеститали. Истодобно вас именовали стозерником Хрватске Крајине. А док сте ви били у Бихацу, замиењјивао вас је вас брат Блаз. Није ли тако било?

- Јесте, доиста, тако је било. Хвала вам сто изтицете и мојега брата Блаза. Али. . .

- Ја, господине велики зупане, наизуст знадем и васе пламене поклице, проти тим грко-изтоцњјацима, изговорене у Варцар-Вакуфу, Санском Мосту, Бањја Луци, Прњјавору... 'Србске крпусе и дотепанце -казали сте у Врацар-Вакуфу, пригодом русењја споменика такозваног Краљја Петра. Ослободитељју - ми морамо зељјезном метлом помести са насе свете хрватске земљје. Све до једнога, да им нити трага не одстане... ' Мене су се, као и свакога хрватскога домољјуба, особито дојмиле васе сликовите узпоредбе у Санском Мосту: 'Нема висе србијанских гедза, насих крвопија, нема њјихове србославије! Друмови це позељјет' Србаљја, ал' Србаљја нигдје бити неце. ' Па и оне у Бањја Луци: 'Задобио сам посебни благослов од насега Поглавника. Од сутра цу притегнути. Пуцат це србска кицма! Нема милосрдја за хрватске противнике. И ја казем: Нека ми ни један не долази молити за насе дусмане. Ја опетујем: ја цу бити јака гвоздена метла овдје...

Гутиц, сав зајапурен са попијена пица, и узбудјењја са лиепих похвалних риеци, само задовољјно змирка. Кроз њјегове наоцале зрцали се непојамна радост, пак придодаје:

- Знадете ли сто сам им поруцио лањјскога 9. липњја из Прњјавора? 'У овоме котару - казао сам -постоје три цркве отете хрватскоме народу. Сутра их заузмите и на њјима написите: Хрватски дом! Овоме србскоме гниезду у Прњјавору поруцујем да цу ја узети 24 сата да то србско гниездо уництим. Ја цу их убијати, а ви цете за мном... '

- А јесте ли си сами те дивотне говоре приправљјали или... ?

- Дакако! Као када сам био одвиетник: подставим се пред зрцало, узмем текст и декламирам, подвисујуци и снизујуци глас, правеци становите станке, цинеци припадајуце гесте главом, облицјем, тиелом, рукама, пак и ногама... Много бих риеци придодавао, овистно од пригоде...

- Врло, врло занимљјиво... - слози се надпоруцник.

- Доиста сам дирнут васим дивним риецима, али бих, ако допустите, имао неста припоменути. Ја јесам, у насим католицком самостану Петрицевац, присегнуо прву групу од 70 бањјалуцких устаса. То је факт! Али, мени су у томе здусно припомогли и, дапаце, на свакој узслузи стајали, наси врли свеценици и редовници из тог самостана, као и ини. Тако је, примиерице, фра-Алојзије Цосиц из Павловца, у тамосњјој цркви, одприлике, изказао: 'Ево, брацо Хрвати, имаде двадесет година како носимо тезки србски јарам за вратом. Дао је Господ да смо га скинули. Зато србску лозу треба да за сва времена искориенити... ' Нас свеценик Петар Пајиц није био нити мало блази: 'До сада је Бог говорио савиетима, папинским енцикликама, небројеним проповиедима у крсцанском тиску, мисијама, јунацким примиерима светаца... Од сада је Господин одлуцио примиенити друге методе. Дрзати их се неце само свеценици, вец и војсководје, на целу са Хитлером и насим врлим Поглавником. Проповиеди це се врло добро цути -спомоцу топництва, танкова и бомбардера... '

- То су ван, мој дотуре, липи извадци. Липо су то наси свеценици изказали... Да, да. Спомоцу топництва, танкова, бомбардера... Наси Далматинци би, дотуре, рекли: калуна, тенкова и ероплана. Би, Исукрста ми и Присвитле Дивице. Је, тако би рекли - упада надпоруцник, добрано накицен пицем, грокотом се смијуци. Ну, не будите прескромни, господине. Казао сам на поцетку да о вама знадем све: да сте јос 1921. приступили Хрватској Сељјацкој Странци, заједно са насим премудрим Поглавником, Др. Милом Будаком и Др. Младеном Лорковицем. Потом, да сте вец 1930. по први пута ухицени, због разтурањја устаских летака у Бањја Луци, Котор-Вароси, Градиски на Сави, Јајцу и другамо. Онда сте, 1932, од циганскога суда њјихова краљја Александра Карадјордјевица, одсудјени на тридесет миесеци тезке тамнице... Де, сада реците: знадем ли, или не знадем? А јос, нити из далека, ниесам све рекао. Ево... ' - наваљјује он, сам долиевајуци цасе лозовацом.

- Не здвојим да знадете, Бозе сацувај! То мене, медјутим, не приеци да вам јос говорим о насем бањјалуцком свеценству. Па и свеценству Хрватске Крајине, у циелости. Узмите, рецимо, насега бискупа бањјалуцкога, узоритога Јозу Гарица. Он нам је, увиек и у свакој пригоди, прузао своју подпуну подпору. И онда, дапаце, када није хтио да се јавно експонира, ја сам тоцно знао које напутке, гледе обцих пробитака насе устаске ствари, низему свеценству он даје. За гвардијана овдасњјега, Др. Николу Билогривица, ја само могу да казем да је моја десна рука и бридка сабљја. Па, нема, господине надпоруцнице, тога устаскога скупа и диелатности, у којима он уз мене није био. Не само био, вец је у својим јавним изступима устаску ствар промицао. Да и не говорим о фра-Мирославу Филиповицу, зупнику при самостану Петрицевац, којега сам, медју првима, за устаски покрет заприсегнуо. Он је, напокон, данас устаски цастник. Њјему сам, управо због тога, у насој предстојецој задаци изтриебљјењја грко-изтоцњјака у Дракулицу, Сарговцу, Мотикама и рудокопу Раковац, најодлуцнију и највецу задацу намиенио...

- Безприепорно је, господине мој, да је католицко свеценство, диљјем Независне Дрзаве Хрватске па и овдје, уз нас. Морам вас, унатоц томе, подсиетити да имаде и друкцијих примиера. Њјих сте, морам замиетити, пресутиели. Ево... - узвраца Мисолов с видним напором, заплицуци језиком.

- Молио бих вас да, гледе тога, будете сасма изравни. Реците, молим! - брани се Гутиц, такодјер подобро смалаксао од пица и дуга разговора.

- Тко вам је, рецимо, фра-Зељјко Дзаја? Какав вам је католицки свеценик фра-Нико Каиц? Нецете ми, надам се, реци да за њјих нисте цули! - упоран је надпоруцник.

- Не, нецу. Обојица припадају овој Великој зупи. Дзаја је зупник у Добратицима код Скендер-Вакуфа, а Каиц у Варцар-Вакуфу. Сто јос о њјима треба да знадем? - помало зацикава Гутиц, одједном подигавси глас.

- Треба, господине, да знадете да они и нису изистински католицки свеценици и зупници. Први се изприецио проти покољју грко-изтоцњјака у сусиедним србским селима, говорио рузно о устаскоме покрету. Одврацао, сто висе, младце од ступањја у устаске постројбе, проповиедао с олтара мир са брацом у Кристу... О томе имадем податке с највисега миеста, из Главнога Стозера Устаске Надзорне Слузбе,

УНС-а...

- А о фра-Каицу?

- Мањје лосега, али достатно лосега. Издавао је грко-изтоцњјацима свиедоцбе о прелазку у римо-католицку виеру, говореци им: 'Ти си једноц вец крстен и то је доста. Криз на криз не мозе, па се ти, диете моје, крсти како си се и до сада крстио. Криз је исти, и то запамти. И Премилостиви Бог исти. А овај папир понеси куци. Цувај га и покази, за слуцај да те за виеру устасе упитају... ' Тако им је говорио. Видите ли да све знадем, много висе него сто морам да знадем. Слицно је, до скрајности лосе обнасајуци своју свеценицку дузност, подступао и неки свеценик Прпиц, овдје, у Бањја Луци...

- Ја сам, како вам је знано, након сукоба са ниемацким генералом Фортнером, помакнут у Загреб. Стога, мозда, не знам бас све. То признајем, као сто цете и ви признати да морамо увазавати изнимке. Али, сами цете се одсвиедоцити колико вриеди насе свеценство, када запоцнемо цисцењје ових грко-изтоцних гадова у Дракулицу, Сарговцу и Мотикама. Видиет цете, ако Бог дадне, мога фра-Филиповица како их само млати и кољје, ниста мањје фра-Звонко Брекало, виерујем и фра-Круно Бркиц. Сви су они са узхитом прихватили русењје ове србске врагомољје "Свете Тројице" у средисту града, изведено по стројитељјима изградбе Суљјаги Салихагицу и сину му. И тим нацином сам постигао да се муслиманци и грко-изтоцњјаци јос вецма раззесте једни спрам другима. Ма, пустите, молим вас! Са Филиповицем сам...

- Сто сте с фра-Филиповицем?

- С њјим сам, сто висе, конструирао особиту направу за умлацивањје Срба. Назвали смо јусрбомлат...

- Е, па ви сте, дотуре мој, прави правцати дјава у љјуцкому облицју! Србомлат, казете. Који ван је то нецастиви досапнија так'о име - србомлат! Ајме мени, бидноме, умрицу од смија - узстаје надпоруцник са столца, дрзеци се рукама за трбух.

- Тоцно тако се зове, србомлат. То вам је - поцињје и Гутиц да се необуздано смије, вадеци направу из стола - ово. Погледајте: горе назубљјена зељјезна кугла, дољје дрзка од дрвета. Просто, врло просто, а уцинковито. Вец смо је изкусали, на једној коњјској лубањји. Само је-дан замах, лубањја пуца! Као да је од стакла. Ево, погледајте... - говори Гутиц, и сам се заценувси од смиеха.

- Ајме, липе направе, јуди моји! И велите ми: 'Лубањја пуца, ка' да је од цакла... ' Е, дотуре мој липи, ако тако буде уцинковит ови вас србомлат, придлози' цу да се прид њјим устаси присезу. До саде се, ка' сто знадете, присезало уз дви' свице, распело Кристово, самокриес, бодез и Библију. Сада, липо триба јос придодат' овизи вас - србомлат. За оти красни изум, Поглавник би ван да' Велеред круне краљја Звонимира. Срице ми, би... - увиерава надпоруцник својега домацина, долиевајуци изнова пице. Иза тога, одјеноц се уозбиљјивси, реце:

- При' венго сан емигрира' у 'Талију, слицнон сан направицон пукнија првега цас'ника строја на вапору, Србенду, по тимену. Али је тизи цас'ник јема тврду главурду. Не паде венго поце крицат' , ка' побиснија. Омар сан мора' бизат'. Било је то, липото моја, 1932. у Анкону. Ето, добри мој дотуре, да знадете када сан поста' устаса. Послин сан, у тој 'Талији, иса' од миста до миста: Бреса, Липари, Сакро... Увик уз насега Поглавника. Бија сан ван и на Јанка-Пусти, у Мадзарску. Тамо нан је заповидник бија Антун Перцец, са онон својон курвон, Јелком Подгорелец. Ми загорили, зељјни пизде ка' гладан цовик маренде, а он... По васцилу ноц прци, кревет скрипи, пуца...

- То сте, доиста, сликовито обписали, као на сликопису! - подстице га домацин зазагрених оцију.

- Послин' нас је та њјегова курва, звали смо ју Јелка Погорелка, издала југо-полицији... Заповида' је и допуковник Антун Перцевиц. Зна' је само за војницку стегу, стегу и - стегу. По цили би дан визбали са орузјен, трцали, пузали ка' миси. Није нан се милило, младога ми Исуса, н'јанци ист' . Дај нан, господине, јос по једну, па 'ај'мо ца. Јос цемо приповидат', мисец дана приправе је скоро прид нама... - заврси надпоруцник, узстајуци.

- Да, слазем се с вама. Превисе је то, па нити не знам како цу доцекати тај, од Господина одредјени, дан насе велике задаце. Јер, знадете... - покуса Гутиц, иако се једва дрзао на ногама, да настави разговор, али га надпоруцник нагло прекиде.

- Казите ми на крају, господине, тко овдје уредује око разпореда страза. Па, тај вас стразар не умије нити да заузме став "позор". Да ода поцасти цастнику, да га поздрави. Да ли је нетко овдасњје устасе подуцио како се поздрављја: десна рука уздигнута под кутом од 45 ступњјева, тиело укруцено, поглед усмиерен у цастника, мимоход или војни покоп. Тоцно онако како то цине наси вели савезници, Ниемци. Нас врли Поглавник је посвема прихватио круту ниемацку, праву фасистицку, стегу. За најситнији непослух, јака стеговна миера, за издајство устаске присеге, побуну или одметањје од покрета, хитац у цело! Сто казете на то? - пита надпоруцник промукло, али цврсто, с великим напором навлацеци си свој огртац.

- А да ли је такових примиера било? - заинтересира се Др. Гутиц.

- О, дакако, да је било! У тврдји званој Цастелло, која потиеце јос из вриемена Римскога империја, на отоку Липари, Поглавник је за такове намах дао узстројити "ла цаса дел торменти", куцу муцењја. Достатно је припоменути да је, уз ине најпогибељјније миере, дао дотуци около 100 заприсегнутих устаса. Цак је и Др. Бранимира Јелица, једнога великога устаскога бојовника, гледе непослуха, канио устриелити. На смрт је био одсудјен и један Турцин из Фоце, звани Касап, пак је он, уз увиет врсењја егзекуција над одсудјенима, одслободјен. Сада је он најбољји кољјац у насој Другој бојни. О томе цемо, мозда, јос, у некој другој пригоди...

- Да, да, у другој пригоди... Ну, мене изистински занима гледе цега је Др. Јелиц био одсудјен? -наваљјује домацин, тезко узпиевајуци да устане.

- Казао сам: гледе непослуха! Приговорио је Поглавнику да није, цак ни у промицбеноме погледу, упутно толике младе устасе, изистинске хрватске националисте, смицати. На то му је Поглавник узвратио: "Јелицу, сви морају да се приправљјају за насу будуцу задацу изтриебљјењја Срба, Зидова и Цигана у дојдујуцој неодвисној Хрватској. А ми цемо смицати све који не стују устаску присегу. Нека се, дакле, вец од сада виезбају у узсмрцивањју и муцењју непоцудних елемената, било то и из насих редова. И ви сте, видим, непоцудни и треба да знадете сто вас одцекује... " Иза тога су интервенирали некоји Поглавникови близки љјуди из Главнога Устаскога Стана, ГУС-а, пак је тако Др. Јелиц презивио. А сада: За дом спремни! - узкликну надпоруцник дајуци се подставити у став позор, у сукладности с Виезбовником. За дом спремни! - узврати незграпно, обпонасајуци својега госта, Др. Виктор Гутиц.

2.

И вецерас су бањјалуцке улице посвема затрпане сниегом. А мецава и надаљје безпретрзно завиава све изпред себе. Дрвеце је до те миере обтерецено да се, под тим силним теретом, грањје изистински само ломи и пада, па постоји велика погибељј по пролазнике. И све сто се изпод гласовитих бањјалуцких дрвореда гиба, излозено је тој великој погибељји. Стога сватко, ако бас није на то принузден, избиегава пролазке изпод заобљјених кросањја, сасма налицних пластовима сиена. На стрехама свих настанби и иних зграда, такодјер, висе големе леденице, пак и то по пролазнике мозе да буде погибељјно.

Све улице, са изнимком Улице Поглавника Др. Анте Павелица, имаду си тек узке пртине, које обстају само тиеком дана, доцим ноцу и оне буду заметене сниезним наслагама. Пред надпоруцником Мисоловом, који хита на вазан састанак у бањјалуцкој Редарственој слузби, ниста се не мозе изприецити. Њјегова ориаска сподоба као да разсиеца сниезну олују, пак се имаде дојам да се сниег, тамо камо је он просао, размице и одстављја празан простор.

Досавси до заповиедництва Редарствене Слузбе, које је здањје до побиеднога долазка устаса у овај град, припадало србској трговинској обитељји Спасоја Бабица, он у хипу замиети промрзла стразара на улазу. Будуци да га тај момак уобце није примиетио, накани да га, у сукладности са Виезбовником Устаске Војнице одмах устриели из својега "парабелума". Ну, паде му на ум да би таков подступак проузроцио обцу узбуну, и к тому, имао лосега одиека медју високим дузностницима са којима вецерас треба да разговара, он одустаде од те накане. Своје незадовољјство спрам стразара, пак, изказа острим приекором, заповиедајуци му да се из јутра на пријавак одпути својему заповиеднику.

Надпоруцник са своје одоре јос одтресе велике наслаге сниега и леда, око цега му помозе и слузбујуци редарствени доцастник, па потом замаце у Редарство. Тамо су га, сто се по њјиховим лицима видно уоцавало, нестрпљјиво одцекивали најдолицнији устаски достојанственици града.

- За дом спремни! - узвикну он продорно, поздрављјајуци назоцне прописним устаским поздравом и дрзањјем.

- За дом спремни! - узврати, скоро у један глас, скупина од десетак високих миестних црквених и иних угледника. Велики зупан при Министарству унутарњјих послова, Др. Виктор Гутиц, сироко се осмиеј- кујуци, подје у сусрет увазеному госту, док ини, у знак стовањја, узстадосе.

- Господине надпоруцнице Мисолов, допустите да вам представим назоцну господу. На првому миесту, Њјегову узоритост, насега бискупа бањјалуцкога Јозу Гарица, потом зупнике Др. Николу Билогривица и Мирослава Филиповица. Ви, наравски, вец од ранијега вриемена познајете заповиедника

овдасњје Устаске Редраствене Слузбе, господина Озрена Кватерника! - нагласи посебице Др. Гутиц, узсрдно показујуци руком на представљјене дузностнике.

- Нама - настави он одмах - гледе предстојеце насе задаце одцисцењја грко-изтоцњјака у бањјалуцкој обколици, представљја изнимну цаст и задовољјство да цете нам, господине надпоруцнице, вецерас гост бас ви бити. Истодобно ми, овдје назоцни, који нијесмо са насим врлим устасама у иноземству боравили, са великом позорносцу бисмо саслусали васе драгоциене риеци о слузби Поглавнику и устаској ствари, док сте јос далеко били од једине нам домовине Хрватске...

Гутиц баци хитри поглед к надпоруцнику и осталој господи, хотеци провиерити уцинак својега говора. Па, увидиевси да је он врло уцинковит и да га сви позорно слусају, намах надодаде:

- И сами знадете, господине надпоруцнице, да смо насу Независну Дрзаву Хрватску десетљјецима утемељјивали, под најтезим увиетима зивота и рада, једнако ми у домовини и свеколико Хрватство у разсијањју. Гледе тога, и није нам се прузала подобна пригода да се са васим, надасве тегобним, диеловањјем у иноземству подпуније упознамо...

- Надам се, господо, да цемо прије тога сиести - одговори му надпоруцник, хтиуци се насмиесити...

- Не само сиести, вец, уз Бозију припомоц, по коју цасицу попити! - узврати приправно Др. Гутиц, весело заповиедајуци слузбујуцим момцима да натоце стакленке, које сви, славеци Бога и Поглавника, наизкап изписе.

- Па, увазена моја господо, нити сам не знадем одакле бих запоцео. Али, ево... Ви знадете, једнако тако као и ја, да борба нас Хрвата за неодвисну и слободну хрватску дрзаву траје безмало тисуцу година. Сада нам је, у овоме насем стољјецу, Провидност послала насега дицнога и, придодао бих, умнога Поглавника Др. Анту Павелица, који је сва своја неизцрпна умна прегнуца и надљјудске тиелесне силе узсмиерио ка остварењју тога повиестнога циљја и задаце. Он је, како вам је такодјер знано, вец 1921. године, безодвлацно слиедеци пут Хрватске Странке Права, и отца домовине Др. Анте Старцевица, изабран за њјенога заступника, у оному тамо њјиховоме југославенскоме сабору. Од тада до данас, траје њјегова јунацна борба за подпуну хрватску неодвисност. Около себе је, при тому, захаваљјујуци напосе особној храбрости, проницавости и цасти изистинскога бојовника за пробитке хрватскога народа, узпио обкупити једнако тако неузстрасиве хрватске синове попут, примиерице, Ивана Одавне племенитог Перцевица, Ивана Франка, Др. Миле Будака, Др. Младена Лорковица, Др. Андрије Артуковица, Густава Перцеца и небројене ине, најодлицније устаске прваке. Под кринком одгојне организације, па и добротворне, Поглавник је дао одсновати први "Хрватски сокол", који је убрзо обкупио око 40. 000 добро организираних и обуцених хрватских младица у домовини. Он је, 1927, такодјер пред изборе, свиестан будуцих зртава за одстваривањје насега повиестнога циљја поруцио муслиманима, е да би их придобио проти Србима, да су они "цвиеце хрватскога народа, које се сади једном у години, а бере и мирисе тиеком циеле године". Поглавник је, на Липарима у Италији, једној насој устаској скупини изприповиедао и ову згоду, из 1928. године, из такозванога парламента те њјихове краљјевине. 'Ми Хрвати хоцемо -казао им је одлуцно - бити први, а ви сте све уцинили да Хрвати увиек буду други. Па, мозете ли си и замислити каково је то натјецањје, ако је натјецатељју унаприед знано да мора бити само други. Тога висе неце бити!' Надодао је како је на та њјихова засиедањја редовито исао само да би подизао попутбине. Поглавник је доиста био у најбољјему разполозењју пак смо се сви сладко насмиали...

На ове надпоруцникове риеци први запљјескасе господа Гариц и Гутиц, за њјима сви остали, на сто Др. Билогривиц узкликну:" Зивио нам нас Поглавник, зивила нам наса узкрсла хрватска дрзава!"

Слузбујуци момци, на виести миг Гутицев, зурно насусе ново пице у цасе, те надпоруцник, добрано гуцнувси, продуљји:

- А када је србски заступник Пуниса Рациц, у том њјиховоме сабору, барбарски узстриелио хрватске заступнике Павла Радица и Гјуру Басарицека, нас Поглавник је за тисак приобцио: 'Неодвлацна је и зурна потреба хрватскога народа да узпостави хрватску дрзавну независност, далеко од Срба, који су без уљјудбе и које треба елиминирати свим најубојнијим и најуцинковитијим средствима, са хрватских повиестних и народностних простора... '

- Знаде ли се - запита фра-Цосиц - гледе цега је тај Рациц из самокриеса пуцао?

- Рациц је, ваљјда, говорио о проливеној големој србској крви за слободу, када му је нетко од насих заступуника поспрдно довикнуо: 'Реците, колико коста та васа крв, да вам ју изплатимо!' На то је тај Рациц одпоцео да пуца...

Поглавник је, одмах иза тога дао одсновати "Хрватски домобран", узстројити њјегову матицу и ударне ројеве, одредити им заповиеднике, а организирао је и велике протусрбске просвиеде за такозвани Дан уједињјењја, изтакавси црне стиегове на самому Каптолу. Такодјер у здоговору с Мацеком, Поглавник је одлуцио да 17. сиецњја 1929. емигрира у Аустрију, гдје су га доцекали генерални тајник "праваса" Густав Перцец и првак праваске младези Бранимир Јелиц. Не бих вас, циењјена господо, зелио превисе заморити овим "сатом повиести", па стога каним скратити - додаде надпоруцник, потегнувси јос мало пица.

- Не, никако нас нецете заморити! - повикасе слозно назоцни, тразеци наставак прице.

- Ну, добро... Иза тога су услиедила Поглавникова путовањја у Бугарску, здоговор с бугарским и македонским националистима о заједницком прегнуцу за уництењје краљјевине. Том пригодом се сусрео са Иваном Ванцом Михаиловим и каснијим атентатором на југо-србског краљја, Владимиром Керином Церноземским, о којему цу вам јос говорити. Путовањје је одмах наставио у Турску, поради придобиањја изсељјених југославенских Турака и Сиптара за заједницку ствар докинуца Југославије. Потом се одпутио у Италију и Мадзарску, које су нам одмах прузиле свеколику новцану и другу подпору. Тада је Поглавник изговорио свој гласовити поклиц: 'Србо-славију морамо уництити! Нека проговоре самокриеси и бајунети!"

Гутиц и ини изнова сназно запљјескасе, док им се са лица зрцалила изистинска раздраганост. Надпоруцник се на то самозадовољјно осмиехну, надодајуци:

- Тада је нас велеумни Поглавник одлуцио да се дају изобразавати особите групе из реда најодлицнијих устаса, поради израдбе паклених стројева, који це касније бити подстављјани у влакове - у Земуну, Винковцима, Зиданом Мосту, Врхпољју... То је, знаде се, дало великога замаха оснутку устаских постројби и организација, закрабуљјених у хуманитарце. Оне су заправо поникле у Аустрији, Италији, Мадзарској, Белгији, Свицарској, диљјем Јузне Америке и свакамо тамо гдје се Хрватство у разсиањју находило. Посебице је великога замаха задобио устаски тисак: "Хрватски домобран" у Јузној Америци, "Дие цроатисцхе Фраге", односно "Хрватско питањје" у Бецу, "Гриц" и "Устаса" при Главному Устаскому Стану, ГУС-у, у Италији, "Независна Дрзава Хрватска" у Свицарској... Па ни ту, господо, Поглавник није нацинио станку нити предах. Након савиетовањја са Мацеком и Субасицем у Бецу, у једноме влаку, он се повезао и са сефом Аустријске монархистицке странке, ?терреицхисцхе монарцхистисцхе Каисертруе Партеи, пуковником Волфом и италијанским дипломатом Еудјенијем Морелијем...

- О да, господине, тај тисак је и нама у домовини, премда смо га примали нередовито и уз велику особну погибељј, био голема припомоц у одцувањју хрватскога народнога духа - примиети кратко бискуп Гариц, насто остали, у знак потврде њјегових риеци, заклимасе главама.

Надпоруцник се, медјутим, и не обазрије на ту обпаску него продуљји:

- Диелатност на узпостави устаских постројби, Поглавник је запоцео јос 1931. у маломе планинскоме миесту Бовењјо, у италијанској покрајини Бреса. Ту је одмах дао узпоставити тискару при ГУС-у, тискати гласило "Устаса" и одредбе Устаске Хрватске Револуционарне Организације - УХРО. Не знам, доиста, нецу ли за вецерас претиерати у овоме "сату повиести"? - запита надпоруцник вазно, али назоцни дузностници, иако неуједнацено, гласно повикасе: О, дапаце, да-паце!

- Иза тога су - нагласи надпоруцник - донесени први војницки прописи и одмах се приступило војницкој изобразби нас устаса. С Поглавником је, тада, у свезу ступио главни инспектор талијанскога редарства Еторе Конти, а то знаци да смо убудуце могли суставно рацунати на пуну подпору њјихове владе. Слицну подпору смо имали и од мадзарске владе, јер нам је дала једну погодну базу за виезбањје код Надј-Кањјизе, миесто звано Јанка-Пуста. У том раздобљју је нас Поглавник у "Устаси" јавно обзнанио, тоцно се сиецам, ово: "Бодез, самокриес, бомба и паклени строј, то је оно најбољје сто моземо намиенити Србима и њјихову краљју-Циганину, који је самога себе дикататором прогласио. На највецу срамоту хрватскога народа, и њјеговим водјом. Бодез, самокриес, стројна пуска и паклени строј, то су звона која це, дакле, навиестити смак Срба, освит зоре и узкрснуце Независне Дразаве Хрватске... "

- Ох, какове узвисене риеци! - не могаде да се суздрзи Др. Билогривиц.

- Зато - одмах настави надпоруцник навадјањје Поглавникових риеци - хрватски устаса не мозе бити млаки проматрац, вец крут и немилосрдан. Он, без милости и пардона, диејствујуци гвоздјем, ватром и крвљју, мора да скрха врат србскому наметнику и тако одслободи своју домовину...

Изнова сви, скоро у исти трен, сназно запљјескасе, па и сам надпоруцник. Оцевидно задовољјан уцинковитим одиеком својега говора, он, након краце станке, надовеза:

- Тоцно се сиецам и ове Поглавникове поруке: 'Србскога тирјанина, наметника и тлацитељја се не моли. Њјега се бије, њјега се баца из властита дома!' Ви, господо, виероватно ниесте знали да је Поглавник, одмах по емигрирањју из те њјихове бивсе Краљјевине, упутио врло кратко и знаковито писмо ономе њјиховоме Александру, изрицуци му најправицнију казну, коју је тај краљј-Циганин подпунома заслузио: 'Мртав си, Циго, мајку ти србску јебем!' Треба ли, господо, да вам посебице изтицем како је вец тада у Поглавнику сазриела одлука да безувиетно смакне онога краљја-патуљјка?

Сва господа су изистински била у узхицењју надпоруцниковим приповиедањјем, када им се он одједноц обрати питањјем:

- Тко од вас наизуст знаде текст устаске присеге?

Будуци је тај упит досао изнебуха, наступи становити тајац, иако за кратко.

- Како не бисмо знали! - први се снадје зупник Филиповиц.

- Па, знадемо, виерујем, сви! - придода Др. Билогривиц.

- Виерујем и ја - каза надпоруцник весело - али те свете риеци ваљја да у свакој пригоди понављјамо. Изволите!

- Заклињјем се Богом свемогуцим - одпоце Др. Билогривиц одресито декламирати присегу - и свиме сто ми је свето, да цу се дрзати устаских Нацела и покоравати се прописима, те безувиетно изврсивати све одредбе Поглавника, да цу сваку повиерену ми тајну најстрозије цувати и никада, никому, ниста оддати. Заклињјем се да цу се у устаским редовима борити за извојевањје самосталне дрзаве Хрватске и све уцинити сто ми Поглавник налози. Заклињјем се да цу једноц извојевану хрватску самосталност и хрватску народну слободу у устаским редовима цувати и бранити. Ако се огриесим о ову присегу, свиестан си своје одговорности за свој цин и пропуст, имаде ме по устаским прописима стици смртна казна. Тако ми Бог помогао! Амен! - докрајци Др. Билогривиц врло полетно.

- Одлицно, господине гвардијане! Ниесам нити сумњјао да је итко од вас не зна. Али, ниесам вас на ову насу присегу без вазнога повода подсиетио, то ми виерујте. Посебице је овдје битан ставак о цувањју устаских тајни, медју које спада и наса предстојеца задаца изтриебљјењја тих гњјусних грко-изтоцњјака у Дракулицу, Мотикама, Сарговцу и рудокопу Раковац. Ово поглавито гледе цињјенице да се дотицни гадови, како сам извиесцен, нису дали предвести у насу Свету виеру. О томе цемо, медјутим, слиедецих дана обсирно да разправљјамо, а у сукладности са одобреним планом који је на највисе миесто управио господин Гутиц...

Оцито сретан сто је и овом пригодом изтакнута њјегова ревност у слузењју обцој устаско-хрватској ствари, Др. Гутиц само два-три пута змирну кроз своје наоцале, наклонивси се смиерно спрам надпоруцнику.

- Припоменули сте оно језгровито писмо Поглавника, одпуцено краљју- Циги, а нас би доиста занимало, мислим на све нас овдје назоцне, мало висе подробности о том повиестном догадјају - упоран је Др. Билогривиц.

- Морам вам, господо високи дузностници, особито подцртати да никада, нити једна риец насега Поглавника није отисла у виетар. Када се, без обзира на могуце и сасма виероватне зртве, 1930. одлуцио на Лицки устанак, устанак је ревно организиран и подигнут. Он је доиста имао голема одиека у циеломе свиету: скренуо је њјегову позорност на тезки полозај Хрвата у такозваној Краљјевини Југославији! Када је, једнако тако, одлуцио да се изведе атентат на "Њјегово Велицанство", 17. просинца 1933. у Загребу, на краљјев родјендан, и то су безпоговорно извели Петар Ореб и другови. О томе је, као сто знадете, тиеднима писао свиетски тисак и пренасале круговалне постаје, па је и то, наравски, јос вецма указало на одлуцност Хрвата да се одслободе Срба и одснују своју дрзаву. Сто се, пак, тице самога атентата, ви знадете да га је, 9. листопада 1934. у Марсеју, изврсио раније споменути Владимир Керин Церноземски, звани Влада-софер. Са њјим су судјеловали Мијо Бзик, Мијо Краљј, Иван Рајиц и Звонко Посписил, које је у Свицарској доцекао и цехословацким путовницама обскрбио нас садасњји заповиедник Хрватске Редарствене Слузбе Еуген Дидо Кватерник, син насега Војсковогје и заповиедника Циелокупне Орузане силе НДХ Славка витеза Кватерника. Није ли тако било, господине Кватерник? - упита вазно надпоруцник, управивси свој поглед к Војсковогјином синовцу Озрену Кватернику.

Полноц је просло, али су се домацини и њјихов гост и надаљје дрзали разполозено, криепеци се повремено добром капљјицом и закуском, као да је разговор текар запоцео. Тоцно у полноц су са позорносцу саслусали послиедњја круговална извиесца са бојисница, посебице о побиедном наступањју ниемацких цета у Русији, па је и то придониело продузетку угодна разговора.

- Ма, овдје су њјихове власти увелике, у тиску и на свим круговалним постајама, у својим извиесцима, безпретрзно трубиле како је око атентата Поглавник ухицен, како це га Италија изпоруцити Југославији, како це врло зурно бити јавно обиесен - изнова се заинтересира Др. Билогривиц, змиркаво гледајуци у госта.

- Па, јесте, био је ухицен. Али за врло кратко. Прије сам вам казао да је италијанска влада нама дала не само финанцијалну подпору из дрзавнога прорацуна, вец и базе за насу свеколику изобразбу и виезбањје устаских постројби. Дуце је за таково дрзањје Италије спрам нас имао своје особите разлоге. Иако тезка срдца, Поглавник је заправо морао пристати да далматински отоци и обала припадну Италији. То је, напокон, и био разлог сто је Италија на све нацине одлагала сусрет и разговоре с оним краљјем-Циганином, којему је љјесина оддавна изтрунула. Он је упорно поруцивао Дуцеу, преко својих дузностника и иних "теклица", како зели узпоставити пријатељјство са свим сусиедима, посебице с Италијом. Ну, Дуце је, свиестан си своје моци и укупне уљјудбе италијанскога народа, одбацивао сваки дотицај са једним србским Циганином премда је он носио краљјевски титул...

- Ви сте, господине Мисолов, у насему предходному разговору, у једној згоди, обсовали Италијанима мајку забарску. Реците нам, ако то није индискретно, сто данас о њјима мислите? - опет це Др. Гутиц.

- Сто мислим! Тамо је, зна се, моцни Ватикан, наса заједницка Света Столица, Италијани су јос моцни и ми с њјима морамо пактирати. Мислим, медјутим, да су Латини варалице старе и да нас изнова варају: не само да су нам узели циелу јадранску обалу, потом велики дио Хрватске и Босне, вец се сада стављјају у обрану србске гамади од конацнога уництењја. Али, виерујте ми, нас Поглавник није имао ваљјана избора. Ја, пако, не двојим да це, у погодному трену Поглавник, одслањјајуци се на Ниемце, који су тренутацно једина права свиетска сила, изнаци најсврховитија риесењја по хрватски народ и дрзаву...

- Ја бих, надпоруцнице, примиетио да се у послиедњје вриеме и Ниемци подстављјају у заститу србске посасти. Господин Гутиц је, примиерице, медју нама најзаслузнији за изтриебљјењје грко-изтоцњјака у нас, па је, ипак, након сукоба с ниемацким војним заповиедником Фортнером, морао да одступи и прекине обнасати дузност устаскога стозерника за Хрватску Крајину. То вам је, увиерен сам тврдо, такогјер познато... - изнова се огласи бискуп Гариц.

- Наравски, познато ми је... За све сто је уцинио и сто кани уцинити, господину Гутицу остат це дузни Свевисњји, наса Узвисена Црква и Поглавник. И то виецно. Једнако тако, свима вама и инима, који приносе своју зртву на олтар хрватске домовине, остат це дузни дојдујуци нарастаји Хрватства. Сто се, господо, Ниемаца дотице, они не кане ститити те прљјаве грко-изтоцњјаке, дотепанце и просиацке досељјенике на свето хрватско тло, вец, опростите ми на изразају, они цувају своје гузице. Ево како. Њјихове цете тренутацно су бојево ангазиране диљјем свиета: на циелом оземљју, на свим морима и оцеанима. Будуци да су разтрзани на све стране, они морају само мањје постројбе у нас дрзати, а које сваким даном висе трпе нападаје побуњјеницких разбојника. Укратко, они не зеле, бар не у овом трену, те разбојнике раздразивати, али им, ту вам стојим добар, у становитому тренутку одстати дузни неце...

Др. Гутиц, који позорно слуса сваку риец госта, изненада, посве тихо, као да ни сам није на цисту да ли га је умиестно прекинути, замоли надпоруцника:

- Казите те нам јос несто о убојству онога њјиховога краљја, посебице о судбини насих младица, који су у томе судиеловали?

- Ма, одставимо то сада - скоро да осорно узврати надпоруцник - вец бих зелио да и ја вас мало цујем. Како, рецимо, насе "хрватско цвиеце", муслиманци? Нетко ми реце да вец дизу главе, да тразе своју неовисну дрзаву, Босну, да се, тобозе, заузимљју за преостале грко- изтоцњјаке...

- Па, изгледа ми да смо се у њјима изнова преварили! - признаде Др. Гутиц.

- Понајвисе ви, господине Гутиц - добаци, уз ироницан смиесак, равнатељј Устаске Редарствене Слузбе Озрен Кватерник.

Гутиц, који никако није одцекивао овакав обрт, нагло се трзе, не знајуци у први мах сто да казе.

- Па, знадете... Како ја, засто бас ја?" - обрецну се он помало љјутито, док му кроз дебеле диоптрије сиевну кратак, али сазизуци поглед упрвљјен ка Кватернику.

- Сиетите се, молим, али без љјутњје, сто сте им тиеком просле године говорили. Рекли сте им, одприлике, ово: 'Теку вам сузе радостнице, јер је Босна средисте насе Независне Дрзаве Хрватске. А ви, брацо Хрвати- муслимани, као најплеменитији дио великог и јунацкога хрватскога народа, попут остале хрватске браце, која се вец грију на сунцу слободе, васе дзамије и домове обкитите барјаком Алаха и милим хрватским тробојницама, пак насрните свим силама на насе заједницке непријатељје, Србе... " И онога сте обцинскога слузитељја, сто ли он бијасе, узели у своју особну пратњју... Ону протуху, Асима Дзелица. Није ли било тако?

- Било је - брани се зуцно Др. Гутиц - ну он је, са изистинским сотонским маром, слузио насој ствари. Нема тога, господине, тко је са таковом насладом уництавао насе србске крвопије, и оне зидовске Јуде Искариотске, као он. Њјему није никада требало двапут заповиедити. Достатно је било да на некога од њјих показем оком, оком а не прстом, и тај је одмах био мртав. А убијао их је са таковим узхицењјем, да је и мене редовито разгаљјивао. Ма, пустите празне риеци, молим вас... А она моја порука тим потурицама, који су некоц били цисти Хрвати, такогјер је стајала у пуноме складу са изравним напутцима Поглавника и насих највисљјих дрзавних и устаских дузностника. Не допустам, уосталом, да ми нетко гледе тога споцитава...

- Прекинимо - умиеса се надпоруцник измирљјиво - такове распре. Сада имадемо много преце бриге. Град је, и сами то знадете, у побуњјеницкоме обкољјењју, они су нам прекинули водообскрбу, сухопутну свезу са Јајцем, зељјезницку са Загребом... Уз то су сада, прије који дан, под насим носем, уництили домобранску сатнију у Врбањји. За то вам, увазена господо, нијесу кривци муслимани него Хрвати. Неки Драго Мазар, заповиедник одметницке бојне, тако сам ја обавиесцен да се он зове. Ако имаде обитељј у Бањја Луци, под врло зурно ју морате ухитити, предвести Покретноме приекоме суду и сву узстриелити. Медју тим бандитима се, према мојим обавиестима, спомињју јос и неки Павлиц, Ројц, Радман, Подгорник, Јуринциц, Винтерхалтер, Ланг... Све, ето, сами католици. То би, напокон, требало да као домицилни, знадете бољје од мене...

Др. Гутиц, упласен да би оваковим изпитивањјем њјегова укупна диелатност могла да буде умањјена, нагло протегну врат, цинило се да це остро просвиедовати гледе овакових замиерки, али он зурно придодаде:

- Од тога Мазара смо прослога љјета, у Јајцу, устриелили брата Ивицу, али...

- Казите ми јос: тко је предсиедатељј Изванреднога приекога суда овдје? Није ли то онај Махмут Диздаревиц, сто сте ме, господине Гутицу, с њјим упознали?

- Да, он је. Свуда су се потурцењјаци увукли, и у Загребу, и овдје. Подпредсиедатељј Владе Др. Дзафер Куленовиц, министар промета Хилмија Беслагиц, градонацелник Бањје Луке њјегов брат Хакија Беслагиц, тузитељј Изванреднога приекога суда Ахмет Филиповиц... И у Изванредноме народноме суду су изнова они. Поред Др. Оскара Вилфана, Николе Цондрица и Ивана Сумајсторцица, тамо су и подпуковник Бецир-бег Куленовиц, Ахмет Беглербеговиц, јос неки Диздаревиц... О низим дузностницима да се и не говори. Јос си онај њјихов Мулалиц даје за право управљјати проти нама писма на Поглавника. Да нисам одавде одстрањјен, сада бих све другације спрам њјима изокренуо. Ну...

Зупник из Петрицевца, фра-Мирослав Филиповиц, за којега се циеле вецери цинило да је сасма одсутан, одјеноц несмирено проговори:

- Ниесам, висока господо дузностници, никада био за много риеци, без уцинковите диелатности. Поред насега, ако Бог дадне, узпиеснога и зурнога малога "кризарскога похода", како смо га назвали, проти оним грко-изтоцним стиеницама и крпусама у Дракулицу, Сарговцу, Мотикама и Раковцу, ја бих и све ове потурцењјаке дао затриети. Не, наравски, у овоме трену, вец када томе куцне права ура. А сада бих им одмах затворио њјихово друзтво "Гајрет", које се увиек одликовало становитим србофилством. Дао бих им затворити сва ина друзтва, посебице "Исламијет", управљјен на одгој њјихових, потурцењјацких, младих виерника. Све би им требало позатварати, укљјуцивоо и покопно друзтво "Магфирет"! Па нека одмах, не поганеци нам свету хрватску земљју, лете у небо, к својему Аллаху. И...

- Браво, зупнице! Стотину пута - браво! Тако треба да размисљја, тако треба да диелатно функционира, један католицки свеценик и заприсегнути устаса - прекиде га надпоруцник, придрузујуци се сназноме пљјеску назоцне господе. И многе потурцењјацке обитељји би ви, господо Кватерник и Недиелски, требали темељјито разцесљјати - Карабеговице, Хадзице, Филиповице, Маглајлице, Дервисице, Инсанице, Масле, Букице, Кусмице. . . Господин Гутиц их, сасма јамацно, добро познаје: које као приератне србофиле, које као комунисте. Било како му драго, све је то голи побуњјеник, а није ли побуњјеник, онда јамацно подпомазе побуњјенике и одметнике. Све бих ја то пред Покретни приеки и... - нацини зупник покрет руком, као да замахује сабљјом.

- Ви мене, зупнице, безмало доведосте у свезу са комунистима - добаци Др. Гутиц уз осмиех, па надодаде весело:

- У некоју руку, имате си и право: цесто сам дискутирао са бројним бањјалуцким комунистима, прије рата. Сто цете, мој велецасни, тада смо комунисти и ми били, у некоју руку, на истој страни, опорба резиму. Ипак вам хвала на васим пламеним и изкреним риецима. А своје риеци цемо, уз Бозију помоц, узскоро претоцити у диела. Хвала вам, господо, свима. Слиедеци пута цемо си разправљјати о насему плану, насему "Малом кризарском походу" - закљјуци Др. Гутиц разполозено.

3.

Одиекну потмуо пуцањј. Затим јос један, мало резкији. Онда се разлиезе циели рафал. Али и њјега пригуси и однесе сназан виетар, сто вец данима, с миеста на миесто, пренаса хрпе сниега. Као сто, рецимо, пустињјске олује у Сахари премиестају големе наслаге пиеска, твореци пиесцане стозце, зване дине. Стога је и Улица Поглавника Др. Анте Павелица, главна у Бањја Луци и једина која се редовито грновима цисти, вецерас претворена у сниезну пустињју, изпуњјену биелим стозцима и дољјама. Њјоме се, обпустиелом због редарственога сата, једино гибају устасе из Прве сатније Друге бојне Поглавникова Тиелеснога сдруга.

Они су вецерас били на представи, датој у њјихову цаст, у бањјалуцком Хрватском казалисту. Тамо су се, прицају љјутито, у том казалисту, проматрајуци "Огњјисте" Доглавника Др. Миле Будака, само досадјивали. Сада, пак, иду у своју војарну, на другоме крају града, у тврдју Кастел. Некоји и у бивси Соколски дом.

Да би по њјих изпало све непријатније, равнатељј казалиста их је, веле, висекратно упозоравао на позорност спрам том кревељјењју глумаца. И на цудоредност спрам тој представи. Стога, онако раздразени и кивни на све око себе, момци си дадосе оддуска сврацањјем у "Хрватски орац", онкрај казалиста, и , наравски, ревностном изкапљјивањју добре лозоваце.

- Како рекосе да се зове она волусина, онај равнатељј казалиста? Знаде ли он, матер му у пизду јебем, да смо ми устасе. И то не било које устасе, вец старе устасе, из Поглавникова Тиелеснога сдруга. Знаде ли он да су врхунаравна уљјудба свакога старога устасе бодез, бомба и самокриес, а не нека тамо казалисна говна? - пита Јурлина свога некадасњјега сусиеда из села, Симуна Врдољјака, зурно изпијајуци нову цасицу. Па иако се Јурлина издерава из свег гласа, Симун му риеци не разазнаје. Њјих, попут силнога вихора, заправо узсисава и однаса свеобца врева и довикивањје поднапитих љјуди. Зато Јурлина, једнако тако грлатоо, узвраца Симуну, којега су у диетињјству звали Репоњјом:

- Ниста те, Репоњја, оно нисан цуја. сто си река'?

- Сто сан, питас ме, река'? - понављја Јурлина јос грлатије. 'Није ни битно сто сан река', венго да смо онога кењјца, који је на нас вика' у казалисту, требали устрилити ка' једнега биснега паса. Ено, они сто су малопри' пуцали у зрак, трибали су липо сво оно олово сасут' у њјега. Ето... '

Репоњја изнова масе главом, дајуци знака да опет није разумио, па га Јурлина из средиста гостионице гура у сами крај.

- Са' ми понови оно сто си малопри' река' - захтиева Репоњја, гледајуци друга зацакљјеним оцима.

- Река' сан ти да смо трибали омар устрилити онега кењјца, равнатељја казалиста, сто нас је 'накин рициман грдија и идија се. Јос нас је, Исукрста ти, мога' липо и кастигат'... Како он оно рекосе да се зове?

- Бице да се сероњја зове Дзаја, Мате Дзаја, професур. Неки ми је 'амо река' да му је зена Српкињја. И да је, ка' тизи равнатељј бањјалуцке Гимназије, увик поприко гледа' на Устаску младез, тамо, у тон свон заводу...

- Ето видис, да ја јеман прав' : трибало га је омар устрилити! Море бит' да би, иза тога, ники мало ка' приговара', а послин би Дзајину лисину и 'нако бацили у сковацу, ди јој је и мисто... А вецерас би јемали најлипсу устаску представу. Оно сто си каза' да му је зена Српкињја, триба' се ријет: Србкињја. Није ни то, венго, како је Поглавник заповидија: грко-изтоцњјакињја. А са' ми реци: је ли се оно, када ники у казалисту погине, оли умре, зове трагедија?

- Не знан ти ја то, а бице да се тако зове...

- Могли смо ти, видис, уцинит' праву правцату трагедију. И исмијат' се, ка' прави 'јуди. Морес ли то замислит': разглави он уста, поцне нас набидјиват', идити се, а ондар нетко саспе рафал? Е...

- Ајме мени, Јурлина, сто си то липо каза'! Ди си то науција, вразе један? Де, реци, ди! - наваљјује Репоњја, лактом лиеве руке ударајуци друга у ребра, док десницом дизе цасицу на "куц".

Циела гостионица ври од измиесаних пијаних поклица, које надјаца један продоран глас, отегнуто запоцињјуци гангу:

Влак прилази прико двије станге, 'Ерцеговци, запивајмо ганге! Влак прилази прико двије станге... Ој-ој-ој-ој...

Мада неуједнацено и неслозно, гангањје прихватисе сви, доцим се заставник Миоц, клатеци се на ногама, изпе на један стол у средисту гостионице па заповиеди, масуци објема рукама нанизе, као да им зели реци да сиедну:

- 'Ај'мо саде ону "Марс Србине прико Дрине"!

Марс Србине прико Дрине, У три пицке материне! Марс Србине прико Дрине... Ој-ој-ој-ој...

Када се гангањје мало узтиса, заставник пиеваце грлато похвали:

- Браво, браво устасе! Тако се то пива. И узива. А сада ван свиман заповидан: Покрет! Сви за мнон. Вецерас је наса вецер. Нека цују и знају ове бањјалуцке бабе од устаса тко овод заповида. Заповида заставник Миоц, један измедју најстари' заприсегнутије устаса са Липара. Покрет, покрет, покрет! Сви ванка, да видимо како се стује редарствени сат, како се замрацују куце, како функционирају ове њји'ове обходњје... И да, Госпе ми прилипе, јос коју салијемо низ грло. Није ли тако! Е, Бога ти... -запетљјава он оддебљјалим језиком.

Момке напољју доцека јос зесца мецава. Помало обвлазени сниег носи разпомамљјени виетар, тако да се Улица Поглавника Павелица, најдуљја и најлиепса у граду, мозе да разпозна само по гласовитим дрворедима с обје њјене стране. Ну, разполозеним устасама нити то није никакова заприека. Једнако тако, ни редарствени сат, који је миесецима на снази, они не морају да стују. Јамацно би и морали, али неце. Нису они, напокон, из којега му драго, вец изравно из Поглавникова Тиелеснога сдруга! Они су,

противно заповиедима миестних власти, налозили подпуно замрацивањје свих настанби. И тко би се јос узсудио да гледе тога просвиедује? Нитко!

Пролазеци мимо големе зграде некадасњје Врбаске бановине, садасњјега Заповиедництва Устаскога Стозера, који их колико-толико застити од олујнога виетра, зацусе разговиетну заповиед некакове обходњје:

- Стој! Тко иде?

- А тко нас пита? - узврати заставник Миоц, пробивси се на само цело својих момака.

- Стој! Тко иде? - понови јос јаце оонај исти глас, виероватно глас водитељја обходњје, при цему се зацусе ковинасти звуци натезањја стројница.

- А тко нас, као, то пита? - опет це заставник, изкривљјеним гласом. једнако се спрдајуци.

- Стој, или пуцат цу! - заприети онај исти из близине, дрзеци си у рукама запету стројницу, као сто их дрзаху и остала тројица из обходњје.

- Е, де, да те видим како пуцас! - зареза заставник, док су њјегови момци обкољјавали опходаре. 'И да сте - продуљји он јос зесце - одмах спустили те стројнице. Јасно?! Ти да нама, говно једно, заповиедас "стој" и питас тко иде. Говори смиеста: како се зовес, цин, удиелба, одакле си... Зурно!'

- Госпо'н... Не видим васега цина... - замуца водитељј обходњје престрасено.

- Ја сам заставник Миоц. Слусам!

- Госпо'н заставник, ја сам Јура Песек, ројник, на удиелби при Трецој пуковнији, родом из Подсуседа, Загорје...

- А ова тројица? - изпитује заставник одресито, као да вецерас капљјице није одкусио, премда се тезко дрзи на ногама.

- Овај је, госпо'н заставник, из Ивањје Риеке, овај из Стубице Долњје, а онај из Крапине - декламира ројник изпрепадано.

- И ви сте ми некакве устасе, мајку вам глупаву јебем. Ви сте загорски богеци и говна, никакве устасе. Зар не знадете сто, ако се нетко на заповиед "стој" не заустави, прописује Виезбовник? Јос ако се прописно не одазове на јавку "тко иде"!

- Госпо'н заставник, Виезбовник прав-заправ прописује да се... Да се пуца...

- А засто онда ниси пуца' ? - насрце заставник, уносеци се ројнику Песеку у лице, као да це га проздерати.

- Ја сам си, госпо'н, мислил да не м'ремо так, фурт, пуцати. Да...

- Ниста ти, нити твоји загорски пајтаси, нисте мислили. Ви сте бедаци, како ви Загорци сами себи тепате. Хајде, одмах предајте стројнице! Гдје су вам самокриеси и бодези? И њјих предајте. Тако. Сада их ти, Стимац, препипај. Тако. Јеси ли ти, килави ројнице Песек, икада иста закл'о?

- Как' вам бум рекел, госпо'н заставник... Никдар и никај си нисам заклал. Так'...

- Ни кокос, ни овцу, ни козу?

- Нис', госпо'н заставник! То, какдар је требало заклат' пајцека, пурицу, кокицу... То су, прав-заправ, делали они, мој јапа Имбра. Ја, пак, нис'...

- Цујете ли, љјуди, сад ово: "Нис', госпо'н заставник!" Ево, какови устаски орузници треба да бране Поглавника и Независну Дрзаву Хрватску. Ух, ух...

До тада је медју устасама из сатније, некојим цудом, владао подпуни тајац, јербо су сви са великом позорносцу пратили разговор измедју заставника и ројника. Текар изнебуха нетко од момака промукло

узвикну:

- Да и' , заставнице, мало пропустимо кроз саке, да виде како Муса јарца дере?

- Не, не! Цекај, да јос мало цујемо ове загорске бојовнике. А вас тројица, да ли сте иста у зивоту заклали? - пита их заставник.

- Нис', господине - одговарају они безмало у један глас.

- И ови "нис'"! Замислите, љјуди, устасу који никада, ниста није закл'о. Е, па, мајку вам говнарску јебем, требало би да вас све цетворицу, одмах овдје, устриелимо. Или задавимо, јос бољје... Најбољје да вас, ка' браве, прикољјемо...

- Трибало би, трибало! Моремо и' омар, 'вако у мраку... - опет це онај ранији промукли глас, уз буцно оддобравањје веселе друзине.

- Знан и ја - смирује их заставник - да би трибало. Али, нецемо. Устаса који у зивоту ниста није закл'о... Сваста! А у нас, сами знадете, у Херцеговини д'јете прије науци да кољје него да писе слова. Макар пиле, кокос, сто било да закољје . И да се крви, јос 'нако вруце, напије... Франиц, Сапоњја, Грборез и Лубуриц, гдје сте? Отиерајте ове пајцеке у насу војарну, па се вратите. Бит цемо у оној кавани код "Палацеа". Јасно!?

- А море ли, заставнице, ка' нам је 'вако липо, да јос једноц развуцемо гангу? - пита крупан момак, с уздигнутим оковратником огртаца и спустеним наусњјацима, клатеци се пијано.

- Мозе, наравски. Само развуци - оддобри заставник, али без велика зара у гласу, јер је у циеломе тиелу одсиецао умор.

Од Мостара до Сироког Брига, Нима цуре с којон нисан лига. Од Мостара до Сироког Брига... Ој-ој-ој-ој...

Нетко од момака, не питајуци заставника за дозволбу, из своје стројнице изпуца циели рафал. У хипу му се придрузисе јос некоји весељјаци. Блиеда свиетлост, само за кратко, блиесну понад њјихових глава, док заставник остро заповиеди:

- Прекини! Не троси дрзавнога стриељјива. Пуцате, као да нам неце трибат' висе...

На то, иза прозора с лиеве стране улице, на другоме кату, сто веселој друзини не промаце, нетко размакну застор. Сниег и даљје помало пада, тмица није подпуна, па се назире неција силхуета. И, изнад њјене главе, пригусена свиетиљјка.

- Тко оно има "парабелум"? Хеј, љјуди, је ли ту Баковиц? Иване, ди си? Ди си, Баковицу, гуја те увила? -дере се нетко изван средиста групе.

- Ено ти Баковица тамо, уз они кестен. Налока' се ка' прасац, па саде рига. Млико материно изрига'... -одговара други, смијуци се својој досиетци.

- А ди је онда Бусиц? Он је ковац, он вирује само у подобар бокун гвоздја. Хеј, Јуре, јави се. Дај ту своју самокриесину, тога рускога "нагана"!

- А сто би ти с мојин "наганон" радија? Да не би, Дивице ти, са дјавлон тикве садија? - пита Бусиц нехајно, уз весело довикивањје и смиех друзине.

- Дај, не бој се. Тија би само угасит' ону тамо свицу. Оли би било липсе да упуцан онега на пендзеру... Сто мислис?

- Ти си ми, ка', бољји стрилац од мене, сто ли? Иди, бизи, Исукрста ти! Бакота, ди си? А, ту си! Ти му исприцај оно из Бијаца, па нек' муци, ка' стара пизда... Нисан ли, реци, на педесет корацаји, из овега "нагана", погадја' сваког Србина оли Зидова, тоцно медју оци. Де, слободно му реци. 'Вако, прид свима...

- Јеси, погадја' си. Само си онега младега, високога, сто није 'тио да стоји ка' "зива мета", мора' приклат'. Је, тако је било. Својин сан оциман гледа'...

- Ето, сто сан ти река'! А саде само липо гледај сто це бит' - настављја Бусиц, натезуци свој големи "наган".

Прасак разпара сниезну ноц, са врха "нагана" палацну плавицаст пламен. Истога се трена зацу једва цујан јаук, а она силхуета намах нестаде с обзора.

- Погоди га, Присвитле ми Дивице! - узкликну заставник из таме, працен изистинским повицима узхита из мнозтва. 'Браво, доводнице! Браво Бусицу! Тако диејствује самокриес у руци правога устасе. Дај, Бусицу, да те пољјубин! А сад те молин да ми посудис тај "наган", да угасин оно свитло. Онда идемо да се цастимо...

- При' би ти, не љјути се, заставнице, да' руку да ми одсицес. Остала су ми свега два'ес' и три набоја. Ди је сада Русија, ди да и' набавин? Де, реци сам: ди да набавин стриељјиво за "наган"? - правда се Бусиц упорно.

- Добро, не љјутим се. Могу ја - казе заставник помирљјиво, вадеци иза појаса свој "валтер" - и овим. Ниемац је ово нацинио, не смије да буде лосији од руског самокриеса. Дапаце! Дугацка циев, набој дуга деветка. Видиет цете...

Сви се утисасе, као да не дису. Цинило се, сто висе, као да се цује падањје сваке сниезне пахуљје. Момци су, сви до једнога, усмиерили погледе к оној притуљјеној свиетиљјци. Лизну пламен, одиекну јак пуцањј. Свиетиљјка згасну, истога трена.

- Зивио нас заставник Миоц! - продера се нетко с десне стране скупине, сто углас прихватисе остали. 'Дизите га на рамена - опет це исти глас - да га носимо. Правац, кавана код "Палацеа"! Напри'д, ступај! Ја, за ово вецерас заставниково, плацан туру... '

Уоколо се ниста не цује нити се, осим оно мало од сниезне биелине, види. Град је саблазстно пуст. Цини се да и сниег све мањје пада. Момци, без икакова поредка, и надаљје иду уз Поглавникову улицу. Крецу се сада лиено и невољјко, па би се рекло да им је, бар за вецерас, забаве и пуцњјаве доста.

Нетко из таме запита да ли су се вратили Франиц, Сапоњја, Грборез и Лубуриц, али не доби одговора.

Полноц је поодавна просло.

- Станите, љјуди, ја цујем звоно. Цујете ли: звони! - вице нетко с краја скупине.

- Гдје, сто звони? - пита га заставник. И он застаје, одслускује. Потом се обсврце око себе.

- Тко то реце да цује звоно? Тко реце? Бит це да некому звони у глави, од ракије. Сто се не огласи тај сто му звони у главурди?' - настављја заставник љјутито.

- Ја сан река' да звони. И звони. Сватко је глух, тко не цује звоно. Звони из дубине, ка' да звони из земљје. Ја сасма јасно цујен: звони од грко-изтоцне цркве. Одонуда... - не да на се онај момак.

- Мислис ове сто је, казу, била изпред Заповиедництва Устаскога Стозера? Па, ти си посвема излудио. Она је, то си цуо, срусена цим су насе постројбе одслободиле Бањју Луку. Зар ниси, када смо овамо долазили, видио њјену русевину? Цујете ли га: 'Звони из дубине'! Јебала те њјихова паганска црква и звоњјењје. Макар сути, не срамоти себе и нас... - прекориева га заставник.

- Ма, цекајте! Сто сте навалили на цовика? Ево, и ја цујен. Липо цујен како звони: данг-данг-данг... Мој покојни дид је прица' да нима веције грија венго некому цркву срусит' . Је, Дивице ми присвитле. И прица' је, ако бас 'оцете знат', да су никада давно наси скинули ноцу звоно са православне цркве, у сусидном селу, бацили га у Неретву. И знате сто је послин било? Звоно је по васцилу ноц звонило из рике: данг-данг-данг... Није се, Исуса ти, дало заспат'. Пола насега села је излудило, побиснили 'јуди од неспавањја ка' паси. Све би и' дјава однија, да оно звоно нису, јопет ноцу, извадили и вратили на ону православну цркву. Премда је звонило липсе и бољје од насега, морали да га врате. Послин је све било ка' и при': звоно се цуло само када они звону. А насе се село смирило. Ето...

- Иди, јеби Бога и ти, и твој дид, и звоно. 'Ајмо ца, да стого' попијемо! - умијеса се нови устаса, гурајуци момке рукама да продуљје. Нетко, са предњјега диела постројбе, изнова заганга, не питајуци заставника за дозволбу:

Јеба' сан је Данице ми звизде

Три јој дана цурило из пизде.

Јеба' сан је Данице ми зви'зде! Ој-ој-ој-ој...

- Ди су, љјуди, они боцуни са лозовацон? Ди је Бабиц, они младји? Он је понија боцуне из "Ораца". Како је име оном Бабицу, сто је понио боцуне? - пита уњјкав глас из мрака.

- Да тизи Бабиц није из Книна? Једнога сан литос закла', ка' брава: крупан, деб'о, а младац. Јема је стотину кили. Ас ти Госпе! 'Реци, послидњји пут у зивоту, како се зовес? Река' си да си преса' у насу виру, да јемас ново име, насе. Да си се покрстија и да си саде Анте. Кази, Анте, како се зовес!' - заповидан му ја. 'Саво Бабиц!' - он це мени. 'Јебен ти сису материну!' - ја цу ти њјему - како Саво ка' си Анте.' Ондар це он: ' Тако, 'оцу да умрем са својим именом, Саво!' И ја навалин на њјега овизин бодон. Ја боден, крв сикљја, ја боден, крв сикљја. А он само стоји, гледа у ме. Потегнен самокриес, па право посрид оцију. 'Путуј у пака', Свети Саво' - велин му, док је пада...

- За те рици си заслузија Велеред краљја Звонимира. Јеси, Криза ми - добацује онај исти глас. 'Али - одмах настављја - ови је Бабиц из Имоцкога, 'Рват. Знас да су на Липарима, медју првин устасаман, били Марко Бабиц, Јосип Бабиц, Иван Бабиц, Јосип Бабиц Два, Јерко Бабиц...

- Иди, не сери. Налока' си се ракије, па не знас висе сто говорис. Јерко је Бабаја - изправљја га нетко -није Бабиц!

- Тко се налока', тко не зна? 'Оцес да ти набројин имена сви' педесет и сес' Имоцана, првије заприсегнутије устаса. 'Ајде, да се о'кладимо! 'Оцес ли? Али, ја сан сигуран да су тизи Бабици били Срби, ка' и они мој, Сава. Иди, јеби Госпу! И Ливњјаци се хвалу да су прави устасе и 'Рвати, а ја знан њји' неколико који су били комунисти. Пола и' је било у комунистин'...

- Не дирај у Ливњјаке! И затвори ту лапрду, ако нецес да ти саспем зубе у грло. Сто ти знас о нами, Ливњјацима? Лапрдас ту к'о гузица... Да није нас, ти не би зна' сто је прави цовик. Не мисај ти нас са собом: Ливњјаци су увик прави љјуди, а ви гузице...

Нетко смирује онога сто брани Ливњјаке, ну он се не да. Одслањја се на момке, тетурајуци, пак продуљјује:

- Знас ли ти, главоњјо, да је из ливањјскога котара на Липаре досло цетр'ест и сест љјуди и заприсегло, јос 1933? Само из мога села, Врзерала, било и' је дван'ест. Цујес ли ме: дван'ест! Ја, Дрињјак Иван, Грабовац Маријан, Драган, Мартин и Иван, Мијац Јосип, Водопија Мате и Јаков...

- Ма, пусци то набрајањје! Ди је они са боцон? Гори ми доли, у дробу, не могу издрзат'. А ти запе': Врзерало, Врзерало... Врзерало... Цујете ли сад ово: врзе - рало! Знаци: баци рало. Баци и бизи! Зато сте, Светога ми Распеца, и побигли. Сами камен, нима се сто заорат'. Добро је вецерас каза' заставник Миоц: 'Нема правога устасе, ако је земљју ора'. Вец ко је родјен на камену, зивија од блага. Кла' , истодобно пија од њјег' и крв и млико. А ти се, видис, расприца' : те Ливно, те Врзерало, те старе устасе. Јеб'ло те твоје Врзерало! И бројис које су старе устасе, ка' да це вам нетко ноцас дилит' мазду. Ма, јебес мазду! Вец ка' да це доц' ризницар и цили дрзавни прорацун за 1942. вам подилит'. А саде, 'ај'мо тразит' који гутљјај пица... - заврси тај говорник, доброхотно се смиуци својим лиепо сроценим риецима.

Из мрака изрони заставник Миоц. Заправо се зацу њјегов громки глас. Промукао, али громак. Бијасе одлицно разполозен.

- Вратили се неки одозгор, лупези. А они, сто га је Бусиц 'нако липо пробусија, лези, казу. Није се н'јанци помака'. Браво, Бусицу! Ди си Бусицу? Има ли Бусица? Има мој курац. Награбија се, сигуран сан, и клисн'о... Еј, ви, сто сте били гори, дајте да видимо ста сте нан донили. Дајте, ако нисте пизде...

- И није било богзна сто. Нетко га је, изгледа, прије нас опељјеса'. Бија је Турцин, мислија да је "хрватско цвице", да за њјег' не вриди редарствени сат. Нагузија се на прозор... Цим смо усли, оситили смо да Туркесина воњја на лој и масло. Смрдило је и на говна. Мора бит' да се усра', кад га је Бусицев набој достига'. А вами је посла' ово - заврси момак весело, дизуци несто изнад главе.

- Боцун! Па, ово је дволитра, љјуди моји - вице неки устаса из таме, брзо послујуци око запусаца. 'Гром, сто громова! Зива ватра, матер му турску нагулим. Да смо знали да је овако зестока, трибало је да га Бусиц јос прије избуси: тко зна колико нан је ове рајске текуцине изкапио. Њјему ионако неце трибат... '

- Скрати, Грабовац, и риц и пице. Тко би само река' да ти умис тако пит' и прицат'. Вазми либре, ка' увик, па липо цитај. Није то за те. Ди ти је они твој Мудрослов? 'Ајде, јеби Госпу, дај 'амо тизи боцун! - заповиеда остро неки пијани глас.

Боца брзо иде од руке до руке, врти се у круг. Премда је дволитра, премало је то за оволико љјудство, које се медјусобно свадја, галами, дозивљје. Онда однекуда заставник изби у само средисте разузданих момака и заповиеди покрет.

Ганго моја, Поглавник те цуо, Кад запиван метнен прст у у'о. Ганго моја, Поглавник те цуо. Ој-ој-ој-ој...

Изпред хотела "Палаце", на самом улазу, види се притуљјено муњјевно свиетло, али зуцкасто и блиедо. Изпод њјега се даду назриети двојица стразара, прописно оборузаних: стројнице, самокриеси, бодези, бодови. Обзнаке на капама и реверима њјихових огртаца се не виде, али по бодовима, на упртњјацама преко рамена, одмах се знаде да су то устасе.

Љјудство се сада усмиерава према кавани "Загреб", камо му је заставник Миоц заповиедио. Једино се Симе Врдољјак одваја спрам хотелу "Палаце", к оним стразарима.

- За дом спремни! - довикује им вец из даљјине, па надодаје: 'Били смо, ево, у 'Рватском казалисту, најидили се. Најидија нас они равнатељј, река' нан свакоје грде рици, па љјуди побиснили. Стога се, видите, морало несто попит'...

- За дом спремни! - одговарају стразари. 'Сто - пита онај крупнији - сада хоцес? И не дреци се толико...

- Ево, нецу - одговара им помирбено - али реците ми, липи моји, ди се налази та "Црна куца"? Цуја сан да је, ка' сипак, пуна оније грко- изтоцњјака и Зидова, па...

- Сто, онда, "па"... ?

- Зна се сто "па": трибало би и' свију поклат'! Сигур'о сте цули за нас: ми смо из Поглавникова Тиелеснога сдруга...

Врдољјака обкољјава све веци број момака из сатније, позорно слусају разговор. Њјегово крупно тиело, према оној слабој свиетлости, доимљје се титански. Ну оно се сада, због попијена силнога пица, лелуја као сламка на виетру.

- Колико би и', по прилици, у тон прзуну сада могло бит'? - уплице се у распру и Репоњја.

- Двије стотине, три стотине... Одкуда ми то да знадемо. А сада одступите: сами знадете да ми немамо овласти за давањје такових обавиести - одговара исти стразар мирно.

- А како си то, Госпе ти, замислија да одступимо. Камо да одступимо? Прид ким да одступимо? Да сте уцинили посал како ваљја, ми нисмо трибали ни долазит' овод. Није ли тако!? А ка' смо досли, ондар цемо радит' посал како смо науцили. Ја, Исукрста ми, не би мога' заспат' 'вако, да тизијен Влајима и Јудама не пусцим крва. Е... - заплице Репоњја, уз оддобравањје своје друзине.

Момке напокон смири придосли заставник Миоц:

- Ма, сто њјих питате, кад видите да то нису праве устасе. Идемо, момци, ца, у "Загреб". Ја ноцас заповиедам сто цемо радити. Идемо ца...

Њјегови љјуди се нерадо повлаце, али се ипак повлаце. Послиедњји су медју њјима Симун и Репоњја, које стразари посебице позорно прате погледима. Репоњја се, несто неразговиетно мумљјајуци, сто висе, поновно врати. За њјим и Симун, па се цинило да це доци до новога сукоба. Заставник им, пак, несто тихо реце и они се скупа запутисе к "Загребу", из којег је вец допирала буцна приепирка.

- Повуци риц! Повуци риц, каде ти се липо говори! Ти да мени прицас о Бијацу: ви, ка', побили дван'ест 'ијад Срба. Курац сте мој побили! Турци су и' поклали, висе венго ви. Палили и' зиве, по пуне куце. И ти саде мени туте серес: побили, побили. И у Крупи су Турци били бољји од вас, потаманили осан и по 'ијад. Ми смо морали долазит' и у Ливно. И у Гламоц. Да нас није било, ни оне три 'ијаде тамо ви не би поклали. Нима правега посла без нас, старије устаса. Не знан само ко те посла' у Поглавников Тилесни здруг! Ти си див'ји устаса... - разгоропадио се Бакота спрам некоме младицу, попевси се на стол.

- Не реце се 'ијада венго тисуца. Реци му ти, Мудрослове, није ли тако. Нами је нас Поглавник свакоме призна' по гимназију, осан разреда, 'нако. Само си ти студира мудрословљје, сто ли... - довикује нетко из мнозтва.

- 'Нолико колико устаса триба да зна, ја знан: како радит' бодон, како бодезон, како самокриесон, како стројницон, како бунбон. И зубиман умин клат', ка' затриба. Умин клат' и на 'ијаде и на тисуце. Зато ми не триба твој Мудрослов. Јеби се и ти и он. Јебите се сви, ето! - надјацава Бакотин глас све остале.

Мудрослов, који стоји тик онкрај стола са којега Бакота зацикава, покусава несто да казе, али силна галама проздире њјегове риеци. Па и да, уосталом, није овакова галама, њјега би се тезко цуло: онако тих и увиек замисљјен, тај младац, истини за вољју, никада си гласа не подизе. Стога би било тезко објаснити, мада је заприсегнуо јос 1933. на Липарима, одкуда он медју нама. Вецерас се и на њјему опаза једна промиена: пије, као и сви други, који, изгледа, заморени силним пицем и галамом, полако губе вољју за даљјњје распре и разговоре.

Конобар, некакав згрбљјен и усукан цовиек, дубоко утонулих оцица, које стално титрају, постојано долиева пице, пак се одједноц одвази да заставника запита:

- Ви сте, господине цастнице, колико видим, овдје најстарији по цину. Реците ми, молим вас, тко це све ово платити? Јер, знате...

- Бог! Бог це ти платит'. А ја цу свиедоцит да си био сироке руке. Је ли ти сада јасно, кврго моја грбава. Бог це ти све платит'...

- Али, господине...

- И нама це Бог платит', свима. Ми ти, старе устасе, куме мој, јос од 1932. безплатно изврсујемо Поглавникове заповиеди, зивимо без обитељји и одмора, муцимо се, гинемо, кољјемо ове смрдљјиве Србе, Зидове и Цигане... Пардон, и сви Срби су Цигани! И сто, на концу? Ниста, куме мој липи. Цекамо да нам свима Свевисњји плати. А када моземо да цекамо ми, цекај и ти, куме! - закљјуци заставник, лупкајуци подланицом по свом големом самокриесу.

Конобар, цији је поглед оддавао скрајњји умор и дубоко разоцарањје, отвори уста, као да це јос несто изустити, ну се предомисли. Умиесто риеци могуцега просвиеда, он узе крпу, одпоце да са столова брисе проливено пице и одстали одпад. На заставникову, пак, заповиед да крену, затулисе љјутити гласови, али

момци полако кренусе. Иза њјих, у задимљјеној просторији, са ојадјеним конобаром, одстаде мук. Њјега, из снатрењја, одједноц трзе резка пуцњјава, из смиера "Црне куце". Трајала је добрих пол сата, потом се све узтиса.

4.

На састанак, раније углављјен за 30. сиецњја у сест сати увецер у Заповиедництву бањјалуцкога Устаскога Стозера, високи дузностници су пристизали некако лиено и, рекло би се, безвољјно. Први су се на обкупу насли Др. Гутиц, њјегов брат Блаз и заповиедник Редарствене Слузбе Озрен Кватерник. Разговарали су у пол гласа, хинеци замор и зловољју гледе рдјава вриемена, а заправо су их мориле другојације мисли. Па иако се нитко од њјих није усугјивао да први изказе оно сто га тисти, могло се назриети да такова сутњја њјихова неце дуљје потрајати.

- Је ли нетко од вас, реците ми одтворено, вецерас слусао круго- валну постају Би-Би-Си, Лондон? -изнебуха запита Кватерник.

Браца Гутици на њјега управисе, као да га тобоз ниесу добро разумиели, изненагјене погледе, видно поцрвењјевси. Кватернику то не промаце, пак одмах додаде:

- Не хините, господо моја, да не знадете сто вас питам. Бар медју нама, изкрено се надам, тајне не смију да постоје. Нити разлози за подозриевањје, није ли тако, Викторе? Поновно вас питам: да ли сте вецерас слусали Би-Би-Си из Лондона? Реците, цему узтезањје и невиерица...

- Па, јесте... Неста сам, узпутно, слусао у пет. Оно о стањју код Москве, ниста особитога. Тако... -оклиева Др. Гутиц, премда се доима као цовиек који много висе знаде, неголи сто изказује. Одмах, у пол гласа, придодаде да ноцас ока није склопио: доградјивао је, вели, свој преименовани план "Операција дракулици", који је првотно носио називљје "Мали кризарски поход".

- Доиста, не могу да повиерујем: као да се и мене страсите. Хоцете ли, ево, да ја вама двојици казем сто ме је изистински забринуло? Лондон, господо, опетовано извиесцује да су ниемацке цете под Москвом стале, да се воде најкрвавија бојева диејства, да су, сто висе, велике ниемацке постројбе Руси обколили. Нису, према тој постаји, прилике за насу ниемацку брацу по орузју много бољје нити око Стаљјинграда, Лењјинграда, у јузној Украјини... Сто на ово казете? - пита Кватерник, уносеци се Др. Гутицу у лице, као да му мисли из оцију зели процитати.

- Па, господине заповиеднице, сто да вам казем. Мислим, просто, да је риец о енглезкој промицби, о лазима. Слусао сам у полдне Берлин, потом и у три. И знадете ли сто извиесцује? Пад Москве, тога највецега легла црвених гјавола, ствар је само сата, трена. Не треба, уосталом, сметнути с ума да су Ниемци свега двадесетину километара од Москве, да ју тиеднима сатире њјихово убојно далекометно топництво. И круговална постаја Загреб такова извиесца висекратно пренаса...

- Дај Бозе, Викторе мој, да је све тако, али... Ја бих, пако, да малко разгалим разтузено срдце, попио јос који гутљјај те васе ватрене лозоваце. А и вама це, уздајуци се у Провидност, добра капљјица вецерас језик развезати. Ну, хајде, не оклиевајте! - позурује Кватерник, мада Др. Гутица и није потребито било посебице позуривати.

- Од одлуцне је вазности, господине Кватерник, сто сам праводобно издао заповиеди да се круговални приемници и сва ина помагала те врсти, под приетњјом ухицењја и смртне погибељји, имаду узаптити од свију грко-изтоцњјака и Зидова, јос прије њјихова изгона из Бањје Луке у Србију, а заправо одправка у логоре и затворе.

Тада сам им, то сте вец цули, дао одузети не само орузје и друга убојна средства, вец и далекозоре, сликобразне справе и све ствари од племенитих ковина, новцарке и вриедностне папире, а извсена је и извластба свих њјихових тискара, паце и стројописа - набраја Др. Гутиц, без уобицајена узхицењја у гласу, као да говори у сну.

На вратима се појави заповиедник Устаскога Стозера Мирко Кељјан, па му сва тројица господе похитасе у сусрет. Он, мргодан и сутљјив, умиесто поздрава с њјима, само обпсова "јебену турску Босну и њјезину ледену зиму", пак се запути ка сиедалу с лиеве стране, тик изпод Поглавникове слике. За њјега се, изпотиха, прицало да је такогјер један од првих заприсегнутих устаса из Италије, да је цовиек од особитога Поглавникова повиерењја. И јос несто: да се не знаде да ли је бољји на самокриесу или бодезу, од којих се нити у постељји не раздваја. Потом пристизе надпоруцник Мисолов са својим цастницима и доцастницима, мало иза њјих зупник самостана Петрицевац фра-Мирослав Филиповиц и бањјалуцки гвардијан Др. Никола Билогривиц. Тако је, ето, састанак могао да одпоцне.

- Циењјена господо - каза Др. Гутиц несигурно на поцетку - куцнула је дуго одцекивана ура за проведбу мојега плана "Мали кризарски поход", којега сам ноцас, тијеком њјегова конацнога уобли-цењја, у подпуној одсами, дао преименовати у - "Операција дракулици". Ну, прије него сто вам изврсим

темељјну разцланбу "Операције дракулици", дузан сам заправо да представим мени од раније познате цастнике и доцастнике уз крило надпоруцника Мисолова - Миоца, Дрињјака, Бакотица, Врдољјака и Гризељја. Они це изистински имати одлуцну задацу у проведби ове насе свете накане...

Сви назоцни позорно проматрају Др. Гутица, занесена у разцланбу, са цијих дебелих усана потекосе риеци изкрена заноса, као у молитви:

- Засто сам - питат цете мозда - преименовао "Мали кризарски поход", оддобрен са највисега дрзавнога миеста, у "Операцију дракулици"? Заправо је у далекој повиести данасњје Румуњјске зивио, како казује легенда, витез Влад, познатији као кнез Дракула. Тај витез је тиеком дана, господо моја, био владалац земљје Трансилваније, доцим се ноцу преобрацао у невигјена и нецувена крволока, излазецег си из запустених гробиста и најзабитнијих настанби црних змија и и паука. И знадете ли сто је било највеца сластица му? Крв! Љјудска крв, висоокостована господо моја! Он ју је изпијао из зила својих зртава - диетце, младаца, диевојака, младих зена - са највецом насладом и узитком. Е, видите сад, он је био велики Дракула, који се кроз разлицне легенде до данас спомињје. А ми, када 7. вељјаце, уз Бозју припомоц, прво кренемо у грко-изтоцњјацко село Дракулиц, морамо да будемо макар мале Дракуле, дракулици. И да се, сватко од нас, напије њјихове погане крви...

Др. Гутиц само за трен отвори своје замуцене оци и намах надодаде:

- Тај дан у Дракулицу, дапаце и у селима гдје су се грко-изтоцњјаци измиесали са хрватским пуком - у Сарговцу и Мотикама, једнако тако у рудокопу Раковац - имаде за њјих бити дан Страснога суда. И нитко, изтицем: нитко, од њјих не смије да презиви! Изцистит цемо ту гамад мацем, и само мацем. Ту не смије бити никакова обзира нити трунке суосјецаја са насим висестољјетним крвопијама и дусманима. Заприсегнимо сви: Тако нам Господ помогао!

Осим свеценика Филиповица и Билогривица, који, мрмљјајујуци "Тако нам Бог помогао", запљјескасе, назоцна господа су и надаљје проматрала Др. Гутица набраних цела. Он, као да је подпунома изван овога свиета, никога нити не погледа.

- "Операција дракулици" била је до сада, а тако мора и да надаљје одстане, тајна од највисега дрзавнога знацаја. У њју, нити по коју циену, не смије да буде упуцен цак ни нас Велики зупан Ладислав витез Алеман, нити заповиедник орузницке пуковније Новак, генерал Домобранства Румлер, поготову за њјега не би смио да дозна овдасњји италијански вицеконзул Табијани... Гледе тајности рецене насе задаце, дузан сам умолити новопридослу господу цастнике и доцастнике - Кељјана, Миоца, Дрињјака, Бакотица, Врдољјака и Гризељја - да пред насим врлим свеценицима, Билогривицем и Филиповицем, намах присегну. Јербо, ја видим руке насега разпетога Господина Исуса Криста, и насега богомданога Поглавника, како бдију над...

Стозерник Кељјан, за којега се цинило да циеле вецери ниста није слусао, одједноц, као да је иглом убоден, извину из столца своје крупно тиело, викнувси:

- Сто сте казали, господине? Поновите, сто сте казали! Да ја, и ови љјуди, вама присеземо!? Ви, дакле, да кусате насу одданост Поглавнику и хрватској ствари! Ви који никада, до насега побиеднога долазка овамо, нисте видиели изистинскога устасу, ви који... - сиктао је стозерник, масајуци се за свој големи самокриес. У зраку се вец одсиецало да би свакога трена могло да додје до погибељјна сукоба. Стозерник се брзо гибао спрам Др. Гутицу, кад ли се пред њјим, сасма владајуци собом, изприеци надпоруцник Мисолов.

- Стани мало, Мирко! Господин Гутиц, одиста, није мислио ниста ргјавога. И ја сам, ево, сугласан с тобом да нема права позивати тебе и ову господу да изнова присезете. Ви сте, на првоме миесту својом диелатносцу у иноземству, једнако тако од оснутка насе Независне Дрзаве Хрватске, показали тко сте и сто сте. Истодобно бих замолио да се господин Гутиц, гледе своје тренутацне несмотрености, изприца овој господи. Молим...

Др. Гутиц сада гледа све около себе сироко разрогацених оцију, као да се изнебуха разбудио. Цастници и доцастници из Поглавникова Тиелеснога сдруга су такогјер устали, нити сами не знајуци сто је у овоме незгодноме трену потребито да цине. Стозерник и надаљје разбиесњјено колута закрвављјеним погледом спрам Гутица. Свеценици несто неразговиетно мрмљјају, Гутицев брат Блаз, скамењјено стоји на свом миесту, не знајуци камо да се покрене. Присебан је једино надпоруцник Мисолов, који једва повисеним, али врло одлуцним гласом упозори:

- Нијесам канио да вас подсиецам на повиерене ми овласти са највисега дрзавнога врха, дане ми око проведбе плана доктора Гутица. Зар се, ипак, нисте запитали макар ово: гледе цега један надпоруцник, то јест ја, заповиеда једном оваковом постројбом Поглавникова Тиелеснога сдруга? И, тко је заправо тај надпоруцник, то јест ја, којему је повиерено заповиедати постројбом за једнога, у најмањју руку, бојника или допуковника? Треба ли, господо, да употриебим дане ми овласти: да, којега му драго од вас, одмах дадем ухитити, потом одпутити пред Покретни изванредни војни суд? Треба ли, питам вас, да се такова средства вецерас лацам?

Ове риеци, сто зазвуцасе не само упозорујуце неголи и сасма приетеце, полако примирисе и самога Кељјана, који је и надаљје, сасма приправно, у десници дрзао свој самокриес.

- Опетујем - надодаде надпоруцник - да се господин Гутиц, за своје несмотрене риеци управљјене к господи из мојега стозера и господину стозернику Кељјану, намах изприца. У протимби тому...

Др. Гутиц, који је изпод ока изпрепадано гледао у мрку циев Ке-љјанова самокриеса, неповезано замуца:

- Изприцавам се... Ја се изкрено изприцавам, премда сам само мислио да...

- Сматрат цемо, није ли тако, ову изприку достатном. А сада, докторе Гутицу, изволите наставити разцланбу својега плана - закљјуци надпоруцник оним гласом који није трпио поговора.

- Па, господо - одпоце Др. Гутиц помало несигурно - први увиет за подпуни успиех насе Операције дракулици, како сам вец изтакнуо, јесте тајност. Други је изненадност: нити један зитељј споменутих села нипосто не смије, био он Србин или Хрват, наслутити да се неста необицна приправљја. Треци је брзина изведбе. Кренути морамо рано из јутра, вец у цетири сата, како би нас посао одконцали најкасније до два сата иза полднева. Послиедњји је увиет тихост изпуњјењја задаце. Господин надпоруцник, наиме, имаде о тому припадајуце безпоговорне напутке: љјудство из постројбе це уза се имати самокриесе и стројнице, али их нитко, осим у скрајњјој нузди, не смије употриебити. Гледе цега не смије, надам се да то нити не треба овдје разлагати. За сада, толико. Ако нетко има питањја, или несто замиетити, изволите... -заврси он, док су му се низ лице и дебели подвољјак слиевали прави потоцици зноја.

- Како сте си замислили - први се јави заставник Миоц - да моземо подстици, како рекосте, тајност и изненадност, када љјудство и не знаде гдје се та села налазе. А да би знало, макар то били само заповиедници појединих скупина за покољј, они морају обици тај терен. Зар то неце упропастити ту васу тајност и изненадност? Ако се, к тому, придода...

- Тајност и изненадност це се, заставнице Миоц, лахко постици уколико ти и твоје љјудство, као неку ноц, будете пуцали, пили и гангали по тим селима, како сте то красно уцинили у граду - љјутито упаде надпоруцник. 'Али, о томе цемо другом згодом и на другому миесту. Разлозите му, докторе... '

- И то питањје је помно разсмотрено - спремно доцека упадицу Др. Гутиц. 'Заповиедници скупина за изтриебљјењје те србске гамади це, преобуцени у градске одоре, два дана раније обици свако припадајуце им село и заселак. А да се то, ипак, не би доимало сумњјивим, носит це са собом тобозњје образце за попис пуцанства, увиеравајуци сваку главу обитељји да це на темељју тога пописа добијати изпомоц у изхрани. Та марва је, знадете, глупава и гладна, пако це се утркивати при попису, е да би добила прехранбу и ина зивезна творива - примиети он разполозеније, бацајуци брзе погледе по лицима назоцне господе.

- А због цега сте предвидиели да посао одпоцне тако рано? Није ли се ваљјало имати на уму да је ово зима, да се у цетири из јутра јос не види нити прст пред оком? - заинтересира се неодцекивано стозерник Кељјан.

- Сви знадемо, Мирко, колики је сниег свуда затрпао, љјуди неце моци да се брзо крецу нити да, према тому, уцинковито изврсују задани посао. Стога смо се слозили са изнимно раним поцетком. А раздвајати га на два дана, и то се зна, нисмо смиели јер би та гамад побиегла и посакривала се по рупама, попут зохара. Мислим да је господин Гут... Заправо, да смо то добро предвидиели - објасни надпоруцник, виесто прескацуци поновно изтицањје Гутицева имена пред стозерником Кељјаном.

- Ја сам, господо, рогјен у селу - изнова се јави заставник Миоц - и знадем да нема села без паса. Бојим се да нам они својим лајањјем сав труд не упропасте, да нам не оде сва маст у пропаст...

- Будите без бриге, драги заставнице. За то смо се ја и господин Гутиц вец побринули - изтрца се зупник Филиповиц, касно се сиетивси да стозерник Кељјан и надаљје сиеди намрстен и крут, попут бога Јупитера. 'Хтио сам, наиме, изтаци да сам у та села особно одпутио марвинскога лијецника, са љјудством и отровом. Они су тамосњје сељјане застрасили да се појавило биеснило и нека сви, и грко-изтоцњјаци и Хрвати, својим псима зурно дадну лиек. Поцркали су, на залост, и хрватски пси, али...

- Браво, господине зупнице! Браво! И ви сте, оцито, на устаски нацин мислили. Тако и треба да размисљја и диејствује сваки католицки свеценик. Браво... - бодро це надпоруцник, доцим су остали, у знак оддобравањја, само знацајно климали главама. Полноц је вец оддавна просло па се на лицима свих назоцних замиецивао замор. Једино су се надпоруцник и фра-Филиповиц доимали сасма свиезе.

- А како сте си замислили одсигурањје да нетко од тих Срба, ипак, не умакне? - присиети се надпоруцник.

Фра-Филиповиц управи кратак поглед спрам доктору Гутицу, као да га пита за дозволбу да он даде обавиести, па посто овај, климањјем главе, то оддобри, зупник одресито изнесе тај дио плана:

- Када смо, на целу са доктором Гутицем, утанацивали "Мали кризарски поход", који сада носи називљје "Операција дракулици", до скрајности смо водили бригу и о подробностима. Гледе тајности смо оциенили да, до саме проведбе, у њју треба да буде упуцен колико је могуце мањји круг цимбеника, па смо...

- Па сте и мене - загрози се одједноц стозерник Кељјан - тек вецерас позвали. И сто сте, да цујем, мојему љјудству за задацу одредили, ако уобце имадете повиерењја да ми макар толико приобците, без поновнога присезањја? Ну...

Доктор Гутиц, по тко зна који пута, затрепта ситним оцицама иза својих дебелих наоцала, мљјацнувси при томе уснама, али се намах предомисли, показујуци руком на зупника.

- Управо сам, господине стозернице, бас то хтио да вам приобцим. Васе постројбе су заправо предвигјене за обкољјавањје села, вец од три сата из јутра, тако да, дапаце смо увиерени, нити грко-изтоцњјацка птица неце моци да нам се измигољји...

- И ви мислите да це моји љјуди тамо стајати као бабе, прекризених руку на грудима? - опет це стозерник Кељјан, пакосно проматрајуци Др. Гутица.

- Па, ако дозволите, господине стозернице, да разлозим, нас план је таков. Одциенили смо да је, уз Бозију припомоц, постројба господина Мисолова сасма достатна да изтриеби тај србски накот. Јер...

- Нема ту никакова "јер"! Моје љјудство це судиеловати: или врло диелатно или неце никако. То треба да одмах имадете на уму. Зар си мислите да це момци, који су се својим јунацтвом у изтриебљјењју Срба толико изтакли диљјем насе дрзаве, због васега плана сада бити водоносе? Не, не зелим да ми било сто казете. И сто да ми ви казете? Ми своје знадемо, а то треба да знадете и ви. Толико... - заврси стозерник, разстројено припаљјујуци цигарету.

- Дај, Мирко, да то одставимо за послије. Пред нама је јос сест дана, а твоја горљјивост за пробитке Хрватске требало би да је свима знана. Све це доци на своје миесто. Молим те, Мирко... Ноцас нам јос предстоји да разсмотримо раздиелбу скупина, које це овај, надасве вазни, посао запоцети истодобно. А сви знадемо колики је сниег, да измедју заселака пртине једва да постоје - упозорује надпоруцник.

- Утолико бољје по нас, а горе по њјих. Нити зец по оваковом сниегу не мозе да трци, а наси су момци одабрани, Поглавников... - умиеса се јос једном заставник Миоц. Њјега надпоруцник само мргодно погледа и он намах уцута. А то је, јамацно, знацило да он неце олако приеци преко изгреда Миоцове постројбе прије три ноци, због које је особно морао да се изприцава, цак до заповиедника Циелокупне Орузане Силе НДХ, војсковогје Славка витеза Кватерника.

Др. Гутиц је само изцекивао да му надпоруцник даде миг, па да настави далњју разцланбу својега плана. Он, ударајуци нервозно прстима по некаковој скици, зурно настави:

- Па, овако... Циело село Дракулиц творе грко-изтоцњјаци, који су изриеком одбили да приегју у насу Свету Виеру. Ту це покољј, како је вец казано, кренути истодобно. Наравски, без изпаљјена иједнога набоја. Само, дакле, србомлат, бодез и бод. Мозе, тко тако зели, и сиекира. И које му драго сиециво. Тамо су, полазеци из смиера самостана Петрицевац, заселци редом, лиево: Столици и Гламоцанини, десно: Каталине и Курузовици, потом Митровици, Амидзици, изнова Каталине, па Пиљјагици и Цусици, изнова Митровици, Брковици, Стијаковици, Савановици, Тодориновици, Камбери... Е, видите, сад...

- Сто то сад? Нецете нам, ваљјда, цитати грло по грло! И јос тразити да им зупник Филиповиц, пред одлазак у пакао, одцита "Здраво Маријо"! Млатити и клати одреда, то је сва мудрост! - јос једанред це, сада много смиреније, стозерник Кељјан.

- Е, да знадете, господине стозернице, да хоцу. Ово це им, од мене, бити "Здраво Марија"! - зацерека се зупник, вадеци изпод својега хабита кратки црни устаски ноз, звани бод, и србомлат.

- Ви мене, зупнице, сваким треном вецма оддусевљјујете! Ви сте, не љјутите се, прави сотона у фратарској одори. Прави устаса, нема сто... - насмија се грокотом надпоруцник, дајуци руком знака доктору Гутицу да продуљји.

- Будуци да је вец прекасно, за ноцас бих вас јос само обавиестио да смо за села Сарговац и Мотике, пако и рудокоп Раковац, гдје су се, да опростите, грко-изтоцњјаци с насима измиесали као пасја цриева, планирали особите водитељје. То су миестани, изказани и врло цудоредни Хрвати, који це с групама за покољј ици од куце до куце, напуцујуци их на србске обитељји...

- А уколико су бракови миесовити? - заинтересира се водник Баковиц, који је циело вриеме до сада само пусио и сутио.

- Знадес како смо подступали до сада, тако цемо и од сада. Тко је опоганио, удадбом или зенидбом, насу Виеру, правац цистилисте! Један од красних такових узора нам је зупник Др. Иван Периц из самостана Горица код Ливна, рогјен у најцистијему србскому селу Црни Луг, код Грахова, гдје му је отац сумар био. Он је на покољј грко-изтоцњјака устасе позвао риецима: 'Прво закољјите моју сестру,

кују, удану за Србина. Онда их кољјите одреда. Опроста пред Свевисњјим цу вам свима ја дати особно, у својему самостану' - подсиети заставник Миоц, изпитивацки бацивси кратак поглед к надпоруцнику Мисолову. Тај, пак, не пропусти пригоду да га јос једном, гледе крсењја Виезбовника, и за убојства до сада неутвргјенога броја узника из "Црне куце", остро не укори.

- Заставнице, премда су твоје заслуге за устаство знане, несто ми је ноцас тезко да те слусам. Није, такогјер, знано тко би се све могао наци пред Приеким војним судом, гледе узсмрцивањја узника, од којих многи нису смиели да буду ликвидирани. Али, о томе, рекох, другом згодом и на другоме миесту -обрецну се надпоруцник. Цим је он засутио, Др. Гутиц изкористи тренутак да доврси своје излагањје.

- Најновији пописи, сацињјени при предбиљјезбама за раздиелбу прехранбе и иних зивезних творива, у цију ваљјаност не треба здвојити, показују да највеци број грко-изтоцњјака морамо потаманити у Дракулицу. Ту су и њјихове обитељји бројцано највеце. Погледајте, примиерице, обитељј Гаје Гламоцанина! Петнаест цланова. У овога Стевана Пиљјагица, исто толико. У Тривуна Митровица, тринаест. Овај Коста Митровиц, ево, петнаест. Па, нека Стоја Савановиц цак двадесет, Симеун Станковиц седамнаест, Мирко Пиљјагиц цетрнаест, Гјоргјо Карановиц...

- Пусти сада, Викторе, пребројавањје - упаде, скривајуци зиевањје, Др. Билогривиц - јер је то за насу момцад велика приедност. Догју љјуди у једну такову сизматицку обитељј, засуцу, сто се казе, рукаве и све зготове на једноме миесту. Најбитније је по мени ово: скрајњја савиестност у изпуњјењју задаце. Нитко, абсолутно нитко, од те зивинцади не смије да умакне, да презиви. Ако нетко, ипак, презиви, задаца нам, једнако пред Свевисњјим и насим дицним Поглавником, одстаје неизпуњјена. То сватко, од царкара до највисега устаскога цастника, пако и онога католицкога тезака-водитељја, мора да имаде на уму. Тако, ето, ја мислим...

- Ја, нити најмањје, не здвојим да цемо, као и увиек до сада, све одконцати на највисој разини и на свеобце задовољјство насега Поглавника. Мени се, и то цу изтакнути, не допадају помисли да би нетко од њјих могао да нам умакне. Изкуство из досадањјих изтриебљјивањја грко-изтоцњјака нам зорно показује да је то један прости и глупави свиет, који не умије да размисљја од куда му зло долази. Лаковиерни су, нитко их, па ни њјихова пасија виера, није подуцио да запамцују од кога им приети смртна погибељј и да...

- Ти си се, допоруцнице Врдољјак, текар сада пробудио. И одмах развезао о њјиховој виери, лакоумности, смртној погибељји... Прескоци то! - насали се наклоно надпоруцник Мисолов.

- Не - намах надовеза Врдољјак - само сам хтио реци господи, која одцито нема такова изкуства, како смо то ми, надпоруцнице, радили у Книнској крајини, диљјем Далмације, Босне и Лике. Ти се сигурно сиецас да смо водник Гризељј и ја знали одједноц прикупити по стотину тих будалетина, све као од брда одваљјених, одвести над јаме и постриељјати. А они тако, виерујуци да ми стриељјамо само кривце, понављјају: 'Ја ниста нисам крив! Сви це вам посвиедоцити да никад нисам неста укр'о, некога набиедио, говорио против дрзаве. Истину вам говорим, тако ми Бог помог'о. Ни мрава нисам згазио... '

- Да, то је вриедило изпоцетка, у 1941. години, док и они нису мало досли к памети. Сада је, допоруцнице мој, вељјаца 1942... - споцита му благо надпоруцник.

Са Католицке катедрале Светога Бонавентуре, у самом средисту града, сат одкуца три.

На свим лицима су се јасно уоцавали поспаност и замор. Стога су зељјно изцекивали сврсетак ове дугацке и напутне сиеднице, највисе си управљјајуци погледе к Др. Гутицу и надпоруцнику.

- Сви смо, господо, то се види, уморни и поспани, али бих, с васим допустењјем, надодао да нам, прије приступањја изпуњјењју "Операције дракулици", предстоји само јос једна овакова сиедница. Потребито је, наиме, да господин надпоруцник Мисолов доведе, мозда, некоје водитељје скупина за покољј. У том смиеру, ја вам свима унаприед захваљјујем - доврси Др. Гутиц.

- Нитко овдје - поново се јави стозерник Кељјан узстајуци - не треба да се вриегја, гледе онога сто цу јос казати. Да сте ви, господине Гутицу, своју задацу обнасали онако како се сада размецете, не би било нити ових сиедница, нити васих операција, нити... Све је то ваљјало одконцати тиеком прослога љјета, као сто су то праве устасе одконцале. Ма, пустите прице...

- Господине стозернице, требало је, када ме вуцете за језик, да знадете да сам ја, управо због најревностнијег изпуњјавањја те задаце, смиењјен с миеста на којему сте ви сада. И јос, након зестокога инзистирањја онога ниемацкога генерала Фортнера, повуцен у Загреб...

- И то вас је, као, погодило: промакнути сте у Великога зупана при Министарству унутарњјих послова. Коме ви сада прицате... - подругљјиво це стозерник.

- Мене је, гледе мојега придоноса обцој хрватској ствари, промакнуо Поглавник особно. Ви, дакле, споцитавате и Поглавнику, господине...

- Господо, молим вас, дајте се контролирати. Понављјам: дајте се контролирати! И не принудјујте ме на скрајњје миере. Сви имадемо исти циљј, сви смо најоданији Поглавнику и насој заједницкој ствари, али смо, једнако тако, сви уморни и раздразљјиви. Хвала вам, и у моје име, па се видимо кроз три вецери - одреза надпоруцник, док су стозерник и Велики зупан Гутиц и надаљје измиењјивали погледе пуне отровнога набоја, попут муњјовнога блиеска.

У одају зурно угјосе двојица слузбујуцих, дајуци се на њјено прописно подспремањје.

5.

Доктор Виктор Гутиц вецерас је особито разполозен: куцнуо је одсудни трен проведбе њјегова дуго приправљјана плана "Мали кризарски поход", недавно преименована у "Операцију дракулици"! Све је темељјито и са највецом савиестносцу радио, пак је одцекивао само најодлицније оциене и похвале свију назоцних, унатоц ранијему немилому сукобу са стозерником Бељјаном, који се остро узпротивио да њјегова постројба, како је изказао, "некому за вриеме тако вазне задаце водоноса буде." Бељјан је и сада, док се Гутиц, по њјегову мисљјењју, наметно сепурио попут пурана, сиедио на свом столцу, изпод Поглавникове слике и, не биелеци си зуба, проматрао неку невидљјиву тоцку на улазним вратима. Једнако тако је припаљјивао цигарету са цигарете и, с вриемена на вриеме, одпухујуци велике колуте духанскога дима, одсутно пратио њјихово изцезавањје у уздуху. Доима се, у најкрацему, као цовиек поред којега нитко и ниста не постоји.

Надпоруцник Мисолов смиестио се малко постранце целу стола, не зелеци ју превисе изтицати, али свиестан високе задаце која му је са највисега миеста повиерена. Он би само у хипу дао управити, такодјер ниста не говореци, летимицан поглед доцастницима и цастницима своје постројбе. Са облицја им је заправо одмах могао да процита нестрпљјивост: да се све ово цим прије одконца! Јер, оддавна су заједно, јос од 1932. године, из Италије и Мадзарске, па свакога у дусу познаје: Јурлину, Врдољјака званог Репоњју, Тољја, Перковица, Скогрљја, Кризана, Зуљја, Зубана, Миоца, Дрињјака Бакоту, Бобана... Њјихова је мисао, виерује, у свију, једнака: да се негдје домогну добре капљјице. И да, иза тога, са својим постројбама крену у обецано изтриебљјењје тих проклетих грко-изтоцњјака у обколици Бањја Луке.

- Ја бих, ако је господа сугласна, да одпоцнемо овај закљјуцни и, придодат цу, повиестни здоговор -огласи се др Гутиц узстајуци, док су се њјегови дебели образи зрцалили самоувиереносцу и подпуним задовољјством. 'Указат цу вецерас - настави одмах - на само јос понекоје, ситније, али нипосто мањје битне знацајке насе сутрасњје задаце. Ту, господо, уз остало, мислим и на праведну раздиелбу посла. Премда заправо знадем, и дапаце сам до скрајности увиерен, да це сватко од вас у одстварењју те задаце упрегнути све своје тиелесне и умне силе, потребито је да се тај, насему срдцу најдрази терет, сасма равномиерно разпореди. Разцлањјујуци овај нас "Попис за раздиелбу прехранбе", гледе којега су се гркоизтоцњјаци дали тако приљјезно предбиљјезити до послиедњјега цлана обитељји, досао сам до закљјуцка да у некојим њјиховим куцанствима имаде до десеторо, пак и висе, диетце. Достатно је, мислим, изтакнути да треба поклати около 600 тога накота, у доби од зибке до 14 љјета. Сто вам, дакле, том обпаском каним изтакнути? Да це, просто-напросто, нас посао у таковим куцанствима теци много лаксе и брзе, неголи тамо гдје имадемо одрасле музкарце и зене. Управо стога сам нацинио овакав... '

Стозерник Мирко Кељјан, за којега се све до тога цаска цинило да дриема, одједноц продорно викну:

- Кому ви, докторе Гутицу, вец други пута заредом, уси пуните својим бедастоцама? Изгледа ми да нас јос зелите подуцавати како и колико треба да кољјемо.И да, изнова, смиерате да моју постројбу уцинити "водоносама". Запамтите си, ипак, да це моји момци сутра из јутра да буду косци, нипосто некакови водоносци! Да је, уосталом, та васа толико узносена уцинковитост око изтриебљјењја србскога накота у 1941. доиста била онакова каковом је упорно представљјате, ми и ниесмо требали овамо нити долазити. Скратите, напокон, те своје глупаве тираде...

- Дузан сам вас, господине стозернице, упозорити да са мном оваковим тоном и нацином нитко не мозе разговарати, напосе не ви. Вама, изгледа, нису знане овласти које сам од Поглавника особно задобио, и устмено и круговално, јос у травњју и липњју просле године, пак и сада. И када ме вец вуцете за језик, подсиетит цу вас, и овдје назоцну господу, на слиедеце. Ја сам, господине стозернице...

- Нема ту ницега, по мени, сто вам даје за право да сваку реценицу запоцињјете са "ја сам, ја сам, ја сам"...Све је васе диело изисло на видиело. И немојте...- узврати Кељјан скоро приетеци - да нам се овдје толико надмецете.

Надпоруцник Мисолов, који је ову приепирку, сто висе, пратио са благим смиеском, одјеноц се уозбиљји.

-Ја вас, господо моја, молим да позорно саслусамо риеци доктора Гутица, ције свеукупно домољјубљје и ревност у промицањју насе хрватске ствари нису ниуколико здвојни, сто би требало да је свима знано. Изволите, докторе! - умиеса се он.

- Хвала вам, надпоруцнице, на лиепим риецима спрам мојој особи и мојему раду за пробитке насе миле и једине нам домовине, али ја се одсиецам прозваним од господина стозерника да сада мало

подробније, будуци да вриемена имадемо доста, изказем сто смо ми тиеком 1941. на затирањју Зидова и грко-изоцњјака у Хрватској Крајини урадили. Као прво, о србским "црномантијасима", свеценицима, који су за нас били најобпаснији, гледе тога сто су увиек били уз своју паству, коју су суставно тровали својим сизматицким једом проти нама. Зато смо им тзв. владику бањјалуцкога Платона, медју првима дали ухитити. А ја сам, особно, налозио да га баце на свеколике муке: да буде сав изломљјен, да му се запале брада, бркови и коса, да му се даде лозити ватра на тиелу, да напокон буде заклан и бацен у риеку Врбањју. 'Имадете га - казао сам господи Феликсу Недиелском и Вилиму Буторцу - тако приправити да га риецне рибе и ракови одглодју са највецом насладом. Гледе тога цу вам, као најодлицнију припомоц одпутити мојега пратитељја Асима Дзелица, којему у таковим пословима не имаде премца. Од њјега цете, јамцим вам особно, и некоје новаторије науцити... '

- И сто је - заинтерсира се надпоруцник - потом било?

- Они су се на ту обпаску само грокотом насмијали, а послие ме са узхитом брзогласом извиестили: "Владику смо одпутили низ Врбас и брзојавили Београду да му приреди становити доцек са мимоходом!" Слицно је, рецимо, подступљјено и са бихацким тзв. протом Илијом Тинтором, којега су тамосњје устасе полили бензином и запалили, предходно га натиеравси да одцита њјихов пасији "Отце нас". Напокон су му изкопали десно око, рекавси: "Лиево ти око, попе, одстављјамо да узмогнес сици у гроб. Или се одпутити у пакао, камо и припадас!" Попа Ристу Цатица из Губина су прво дали свезати за грабиц, заповиедили му нека, посто има јарецу брадицу, одбрсти лисце. Иза тога су га зивога, као јарца, одерали, полили бензином и...

Изнебуха се, прекидајуци Др. Гутица, јави зупник самостана Петрицевац, фра-Филиповиц:

- Дрзим, господо, да су то све најодлицнији примиери и узори насе диелатности, али бих, ипак, предлозио да се тако обсирно извиесце скрати и да се само поименце поброје те њјихови сизматицке слуге нецастивоме.

Јер...

- Добро сте,Велецасни, то замиетили: нека само буду побројани! - спремно се слози надпоруцник, дајуци доктору Гутицу миг да настави.

- Е, па да скратим! Процитат цу, дакле, само те поклане поповске гадове до прослога рујна поклане. Овдје, дакле, писе да су заклани: Милан Бањјац из Дрвара, Симо Бањјац из Гламоца, Јован Бјеговиц из Бихаца, Илија Будимир из Грахова, Михајло Васиц из Бањје Луке, Богдан Врањјесевиц из Крупе на Врбасу, Стојан Врањјесевиц из Бихаца, монах Серафим из Гомионице, Милан Голубовиц из Дрвара, Зивко Даниловиц из Љјубије, Игњјатије Дјуриц из Кладусе, Јован Зец из некакова Преодца, Илија Илиц из Цазина, Ристо Јелациц из Дрвара, Вукосав Милановиц из Кулен-Вакуфа, Дјуро Радмановиц из Босанске Крупе, Илија Додиг из... Слабо се види у попису... Из Трубара код Дрвара, Родољјуб Самардзиц такодјер из Кулен-Вакуфа, Коста Станисиц из Ливна, Мирко Стојисављјевиц из Гламоца, Дамјан Стрбац из Грахова, Дусан Суботиц из Бањја Луке... Је ли, сиецас ли се, Блаз, ово онај сто смо га дали смакнути истодобно када и њјихова ''епископа'' ? - приупита он брата, насто Блаз лиено климу својом големом главом.

Ми смо, к тому, у истоме раздобљју на подруцју тзв. Епархије бањјалуцке дали срусити или запалити равно 107 њјихових сакралних објеката, медју којима и овдасњју Саборну цркву-врагомољју "Свете Тројице", која се налазила бас ту, изпред овога заповиедництва. Њјено големо звоно дао сам поклонити насим ниемацким савезницима, за израдбу ваљјаних набоја и граната за њјихове најодлицније топницке постројбе. Потом смо срусили ону нову цркву на Петрицевцу, а ону на Ребровцу смо предали на упорабу грко-католицима, или како их сви овдје називљју Галицијанима, понегдје јос и унијатима. Ја, то је оддавна знано, никада...

- Изнова: ја, па ја, па ја... - гласно прогундја стозерник, ругајуци се доктору Гутицу.

- Мирко! - опомену га надпоруцник, управљјајуци остар поглед к њјему.

- ... нисам - продуљји Гутиц побиедно - прихватио напутке, односно "једнацбу", Доглавника Др. Будака: "Једна се трецина Срба имаде поклати, једна предвести у католицку виеру, а једна ротиерати"! У мене је ваљјана била ова "једнацба" - Само је мртав грко-изтоцњјак, подобан грко-изтоцњјак! Изпоцетка сам им, сто висе, уз приетњју смртне погибељји, забранио купањје у топлици Горњји сехер, Лактаси, Слатина и свим иним топлицама, дапаце и свуда тамо гдје се Хрвати имаду купати. Једнако тако, да се превазају у самовозима, сто је...

- Де, реците сто ...Изнова увецавате и узнасате себе самога - опет це стозерник Кељјан љјутито. 'Па, сто ми имадемо овдје радити, ако сте ви све тако ревностно радили, како приповиедате...Ја, доиста одсиецам становиту потребу да намах...

Само је један приекоран поглед надпоруцников спрам Кељјану био достатан да он намах засути, мада је и надаљје Др. Гутица проматрао изпод ока. Доцим се стварно доимао као цовиек који би са вајвецим узитком докторову краљјезницу својим цизмама изломио. Али, обсокољјен надпоруцниковом оцевидном заститом, Гутиц настави да навадја:

- И ако нетко сада пита сто смо јос у протеклих десет миесеци устаске власти у Хрватској Крајини уцинили, онда је ово моја обрана: дванаест тисуца изтриебљјених грко-изтоцњјака око Бихаца, десетак тисуца около Санског Моста, осам тисуца около Крупе, осам тисуца около Приедора, на тисуце около Ливна и Гламоца, Дубице, Градиске на Сави, Новога, Бањја Луке...

- И ја бих, ако господа допуста, зелио припоменути једну згоду, када је риец о изистинскому прегнуцу господина Гутица у својему светом послу. Био сам назоцан када му је до руку приспиело једно извиесце о уництењју тих грко-изтоцњјака, на броју свега око двие стотине, на сирему подруцју Кљјуца. Тада је он напросто јекнуо: ' Сто? Двие стотине! Сто цу ја са двие стотине! Нити двие тисуце у једноме дану за мене ниста ниесу. Када тај глупи извиеститељј мисли да цу моци поруцити насему милому Поглавнику: "Хрватска Крајина је циста, Бањја Лука је од накота одцисцена. Ово је, дицни нас Поглавнице, средисте Васе дрзаве које долицно мозе да уреси само Васе богомдано име: Антинград! Похрлите у срдце своје дрзаве, похрлите у Хрватску Крајину, похрлите у Антинград!" Управо је све тако било... - подтврди узхицено Др. Билогривиц, док га надпоруцник Мисолов благо не укори:

- Ви, гвардијане, имадете великога поетскога дара. То сте нам овим својим риецима врло зорно посвиедоцили. Ја, пако, циеним изравност: да слусам та њјихова имена, која постоје јос само као имена, мртва србска имена.Тада, са највецом насладом, посматрам мимо ход мртвих, мртвих Срба. Имадете ли, докторе Викторе, при себи те пописе њјихових мртваца?

- Дакако, да имадем - спремно се огласи Гутиц - али није подпун: цесто уписано није одакле су и сто су они били. Ево... Никола Цурција, гостионицар из Бањја Луке, Перо Пердув, возитељј самовоза из Бањја Луке, Бранко Плавсиц, Бранко Балабан, Дусан Бранковиц, саборски заступник, Симо Маријанац, свеценик из Јајца, Јован Рољјиц,обцински биљјезник из Варцар-Вакуфа. Слиеде: Јово Брковиц, Лазар Сукало, Спиро Сараниц и Цвијо Малиниц из Пријаковаца. Симеун Малесевиц, Цвијо Доњјак, Дусан и Пајо Малесевиц, Станко Вујициц, Остоја Савиц, Васкрсије и Остоја Тадиц, су сви из Рамица.Вид Бозиц, Лазар Големовиц, Бранко Бозиц, Младјен Сипка, ови су из Драгоцаја... Са краја стола, тик изпод слике Поглавника, са које је он, војницки утегнут и строг, рекло би се, позорно проматрао овај вели скуп, нетко крупно захрка, насто сви усмиерисе своје погледе на ту страну. Одтуда их пресиекосе два подспана, једнако тако остра, ока стозерника Кељјана. Он, одцито разгријан у топлој соби, само два-три пута затрепта отезцалим капцима, потом се изнова предаде сладку сну. То у доктора Гутица изазва јос веце одлаксањје па он, погледавси спрам надпоруцнику, цило запита:

- Је ли ово достатно, или да наставим, господине надпоруцнице?

- Не, није достатно. Тек сам поцео да се насладјујем. Нека сада, ако сте уморни, настави господин зупник Филиповиц!

Фра-Вјекослав, као да је једва доцекао такову заповиед, хитро обриса своје наоцари, погледа их према свиетиљјци, преузе попис од Гутица и полетно поце: "Михајло Амидзиц, Јован Радинковиц, Јован Пејциновиц, Петар Стековиц, Дјордје Бабиц, Пајо Будиса, Јово Дедиц, Јово Рациц, Пантелија, Тодор, Томо и Ристо Тамамовиц, Бозо Станковиц, Дјуро, Зивко и два Мирка Драгица, Никола Лакановиц, Јово и Вид Скрбиц, Дусан, Дјуро и Томо Јекиц, Јово и Благоје Тесиц, Бранко и Милица Малиниц, Алекса Гатариц, Милан Врховац, Вид Мајсторовиц, Дјордје Станојевиц, Милос Јекиц, Симо и Дјурадј Вукајловиц, Дусан Јагодиц, Ристо Поповиц, Стојан Раца, Ристо Савиц...Опет, видите, један Ристо. А бас спрам тим њјиховим Ристама одсиецам највецма гадјењје, стога сто ме то гњјусно име некако подсиеца на њјиховога 'Риста спаситељја'. Даљје...Дјуро Савиц, Вид Тамамовиц, Симо Блазевиц, Илија и Стојан Гајиц, сви из Великога и Малога Бласка...Да ли да цитам даљје?

- Даљје, само даљје! - заповиеди одлуцно надпоруцник, прекризивси руке на грудима.

- Стојан Забиц из Довица, зив спаљјен... Која је будала ово уписала, овакову глупаву обпаску? Добро јесте да је спаљјен, али је најмањје битно сто је спаљјен. И овај је из Довица, Станко Забиц. Потом Стеванија Ракиц, Милан Кнезевиц, Јово Ракиц, Миле Буњјиц и Дамјан Вранциц из Босковица, а Петко Пејциновиц и Васо Абат су из Милосаваца. Никола Вујициц, Младјен Вујициц, Лазо Трбиц, Ристо Прдиц из Целинца... Ех, нека је и овај Ристо прднуо себи за дусу... Изприцајте ме, господо! И Миле Глигориц је из Целинца, као и неколико Дзомбица - Симеун, Дусан, Боско, Госпана, Марија и Петра. Слиеде Вујицици ! Овдје је записано да је Никола отац, а Младјан и Лазо синови му. Пак јос један Вујициц, Лука, и један Јовановиц, Саво, иза цега су нанизани некоји Гарици - Дусан, Митар, Лука, Лазо и Вукан. На крају је придодата забиљјезба: "Устриељјени из стројница и самокриеса 7. сиецњја 1942. на православни Бозиц, при својим домовима, без диелатнога одпора. Заповиедник... "

- Изприцавам се, господине зупнице, сто вас прекидам! - упаде Др. Гутиц. Припоменуо бих заправо да сам особно заповиедио да се усмрцењја грко-изтоцњјака, осим у изнимним слуцајевима, имаду врсити рабљјењјем бода, бодеза,сиекире и којега му драго хладнога оругја. Али, насе љјудство као да се заборави. Јер, хладним оругјем се постизавају висеструке приедности : стеди се дрзавно стриељјиво, устасе изравније дозивљјују кузни запух те погане грко-изтоцне крви, пак их јос вецма мрзе...

- Васе риеци, докторе, доиста не трпе приепор. Ну, ја не бих био толико строг спрам насим момцима. Имаде у томе, у тој пуцњјави стројница и самокриеса, становитога глазбенога угодјаја. Дз-дз-дз- дз... Цујете ли тај глас стројнице, док падају, превиају се и робцу тамо некакови Дзомбици. Потом, загуце

друга стројница: г-г-г-г, а оно се, један преко другога, сваљјују ти Гарици. Мене се то, виерујте, доимљје као сазвуцје оргуљја са Каптола... - изказа своје узхицењје фра-Билогривиц.

- Сад на ред долазе Приедор, Љјубија, Омарска, Ламовита, Кљјуц... Хоцу ли наставити цитањје, или не? -приупита усопљјени зупник Филиповиц.

Близи се полноц. Вани се цује духањје хладна виетра, а у одаји је тако топло. Стога су многи доцастници, пак и понеки цастници, вец одавна уснули. И стозерника Кељјана је увелике савладао сан.

- Ове момке, господо, то је одцито, не занимају мртви. Да сте им, зупнице, цитали имена оних који текар треба да буду мртви, нитко од њјих не би заспао - примиети надпоруцник, сто изазва грокотан смиех будних. 'Ја бих - надодаде он - да господин зупник настави. За мене, изкрено признајем, некако нема правога узитка када се само казе: заклано, бацено у јаме, убиено, запаљјено толико и толико грко- изтоцњјака. Овако, мени се једнако прицињјава да их гледам како само немоцно јауцу, робцу, кркљјају...Да се увијају и пресавијају као пресиецени црви. Сто ви, докторе Гутицу, на ово казете?

- Васим риецима, надпоруцнице, нема сто да се придода.Вец сам раније приповиедао како би ми краљјезницом струјао муњјоток, сто је јос лиепсе, док би онај мој Асим Дзелиц, у својим црним рукавицама са црвеним подланицама, пред мојим оцима клао те србске уљјезе и дотепанце. Не могу, ипак, реци да је и ово цитањје њјихових, како ви рекосте, мртвих имена од малене дрази и насладе. И ја сам, дакле, за то да нас зупник продуљји прозивник мртвих Срба - придрузи се Др. Гутиц надпоруцникову мисљјењју, сто и други, климањјем главама, од срдца оддобрисе.

- Ја сам вам - прихвати зупник полетно - увиек дусом и тиелом за овакове задаце. Идемо онда даљје, све до краја! Вукасин Цопиц, Владо Терзиц, Радивоје Марин, Дане Бабиц, Митар Средиц, Илија Петровиц,Васо Хрњјак, Стојан Кондиц, Ристо Средиц...Ево јос једнога њјихова Ристе! Перо Јанковиц, сви из Љјубије. Сада иде Приедор: Ратко Тубин, неки уцитељј Пантелиц, Станоје Радиц, Петар и Драгутин Иваниц, Миле Кондиц, уцитељј Александар и тезак Стеван Мрксиц из Миљјаковаца, па Боско, Богдан и Петар Рајлиц из Целе, Триво Стојановиц из Перица, гимназисте Дусан Дјуриц и Бранко Ивановиц, тесац Мирко Дјикиц, радник Симо Деспот, радник Јово Котроман, слузитељј Лазар Дјаниц, трговац Данило Марјановиц, порезки оврховитељј Дјуро Јовановиц, уценик пекарства Дусан Јованиц, слабоумна диевојка Перса Цанак, њјен брат Драган, келнер Драгутин Цанак, гостионицар Миле, трговински помагатељј Дјордје и неки Милан Цанак, такодјер из Приедора.Из истога су града и Остоја Домиц, Дусан Милутиновиц, сумар Владимир Вуценовиц, зељјезницарски диелатници Миле Кос, Стеван Дотлиц и Милорад Љјубициц, Ратко и Никола Каран, Дусан Стијепиц, Остоја Мајкиц, келнер Бранко Плавсиц, строитељј земљјодиелства Милутин Стијовиц, ковинар Димитрије Медиц, умировљјени судбени диелатник Симо Вујасиновиц, миерилац-кантардзија Миле Вујасиновиц, тапетар Васо Гороњја, седларски помагалац Вукасин Дјуриц, трговац Перо Обрадовиц, трговински заступатељј Перо Радјен, гостионицар Раде Цигановиц и син му Никола, трговац Перо Радетиц, осамдесет година стар... Цујете ли, господо, ову будаластину: осамдесет година стар! Неби ли било много угодније цути да је осам година стар? Свакакове обпаске уписују наси извиеститељји, свакакове... Ну, идемо даљје! Бравар Милован Радетиц, Перин син, глухонием. Замислите си, господо, ову биљјезку! Лудост, изистинка лудост! Ево, јос један Перо Радетиц, зељјезницарски дјелатник. Иза њјих су пекари Стеван и Дусан Бојаниц, па свиецар Мирко Мариц. Ево, господо, напокон једнога правога занимањја за те погане дивљјаке: тај це им у паклу јос и свиеце палити, да им буде топлије... Изприцавам се гледе задрзавањја! Од сада цу, ако сте сугласни, цитати само имена - Светозар Гњјатиц, Раде и Дамјан Дамјановиц, Здравко Цадјо, Миле Брдар, Дусан Грабовановиц или Драгановиц, Љјубомир Стојановиц, Обрен Савиц, Љјубомир Муњјиза, гимназисти Никола Деспот и Драган Ковацевиц, Драгутин Црниц, Илија Ронцевиц, Миле Дјудјиц, Станко Радовиц, Дјуро и Дусан Крагуљј, Дјордје Врховац, Перо Муњјиза, Јово Смиљјаниц, Тривун Сарац, Петар Марјановиц, Михаило Вуцковиц, Гојко Грубјесиц, Љјубан и Миливоје Савановиц, Бранко Баскот, Дусан Црногорац, Перо Курбалија, Дјордје Стијепиц и два њјегова сина, Мицо Медиц, Крсто Срдиц, Новак Топиц, Мане Марјановиц, Бранко Игњјатиц, Никола Бабиц, Бранко Бановиц, гимназист Дуско Марјановиц, Васо, син биљјезника Пере Дјурица, Никола и Дусан Мијатовиц... Да сада мало зацинимо са два сколска надзорника - Петром Бозицем и Николом Цуповицем. Уз то, три уцитељја - Гојком Грубајицем, Миланом Цибицем и Данилом Поповицем! Овдје је јос придодано да је у Приедору и обколици поклано висе од цетири тисуце грко-изтоцњјака, али да за имена нису питани, пак се она не навадјају.

У кљјуцкоме котару су уписани само Милан Вуковиц, Дусан Младеновиц, Милан и Мирко Вуковиц, Дјордје и Дусан Радиц, Миливоје Зивковиц, Јово Предојевиц и Дјордје Песевиц, уз скупну биљјезку да "имена због зурности диелатности смакнуца нису пописивана, премда је подпуно поклато око тисуцу и седам стотина грко-изтоцњјака на броју".

- Фра-Мирославе, глас вам је, циело вриеме цитањја, звуцао попут трубљје са Јерихона, а нити у једноме трену као глас свеценика са олтара. Тако то и треба. Цеститам, од срдца вам цеститам! Јос једноц сте зорно посвиедоцили да се с вама јутрос мозе са највецом поузданосцу рацунати. Цеститам! А сада, када смо се овако дивно дусевно освиезили и надахнули, изнова предајем риец господину Гутицу. Изволите, докторе! - закљјуци надпоруцник Мисолов цило и раздрагано, као да са овдасњје катедрале "Светога Бонавентуре" није оддавно одкуцало полноц вец полдне.

- Нуздно је сада јос једноц све назоцне подсиетити да је та њјихова тзв.Врбаска бановина, према званицним бројитбеним податцима из 1931. године, имала тоцно један милијун 37.000 и 382 зитељја. Од тога је, господо, на тај србски накот, који се овамо у својим гедзованским опанцима слио пред двије

стотине година, и никада није постовао гостопримство и уљјудбу племенитога хрватскога народа, одпадало висе од 600 тисуца. Муслимана је било неста висе од 250 тисуца и нас около 73 тисуце, тзв. одсталих хрисцана около 13 тисуца, Зидова...

- Изприцавам се, доиста, назоцној господи, али дрзим да би ти, Викторе, напокон требало да се оканес тога својега "муслимани, муслимани, муслимани". Вец да их називљјес правим именом њјиховим: потурице, турцад, туркесине, туркусе. Они, Викторе, нису никоје "цвиеце хрватскога народа", неголи смеце, које загадјује хрватски народ и њјегове повиестне просторе. Јер, ако таковима прузите руку са уздарјем,могу вам одгристи прсте. Али, ако им прузите стиснуту пест, такови це вам је покорно љјубити! Такови су они. Стога... - не доврси Блаз Гутиц, јер му се брат узпротиви:

- Ти би, Блаз, као ранији заповиедник Редарствене Слузбе, требало да добро знадес да таковому изрицају постоје виси разлози и интереси. А сто о њјима особно мислим, и то ти је знано. Тко се послиедњји смије, најсладје се смије! - стара је изриека насега народа. Они, дакле, који це им се, уз Бозију Провидност, послиедњји смијати, бит цемо ми. Сада ме пусти да наставим! Казао сам да је овдје тада било висе од сест стотина тисуца грко-изтоцњјака, а сада су висе неголи преполовљјени...

- Да, то сте добро констатирали: преполовљјени! Нас циљј - јави се поспано, једнако тако загризено, стозерник Кељјан - није да их преполовимо неголи да их уництимо. То је, ипак, превелика разлика. Јер...

- Пустимо то сада, Мирко! Пусти доктора да доконца ово, надасве занимљјиво, извиесце. Наставите, господине!

- Па, овако... Ми смо особито уцинковити били у економском и финанцијалном уництењју богатих грко-изтоцњјака. Ја сам особно обецао, сто ме, наравски, ни у којој миери није обвезивало, сигурност овдасњјим њјиховим трговцима Кости и Рајку Димитријевицу, Бранку и Милораду Стрицевицу, Мили Јанковицу, Кости Бозицу, Милану Поповицу, обитељјима Кољјевица, Стрицевица, Дивјака, Љјубибратица, Лазаревица, Милановица и многим инима, да це имати подпуну сигурност, ако Устаскоме Стозеру предаду по пет стотина тисуца до милијун динара. Тако су и уцинили, а послије... Зна се сто је послије било. Ту су ми моја десна рука били, уз вец припоменуте, Фрањјо Келемен, Рудолф Стубни, Карло Пенава, Нико Цондриц, Нико Кондиц, Иван Момциновиц и Хасиб Имамовиц. Знадем да мој Блаз не воли да се и у којему слуцају спомињју, како их он јос називљје, балије, али ово су факта. Као сто су недвојбена факта да су на подруцју Бихаца, Кладусе, Цазина, Крупе, Петровца, Сане и другамо, најбољји кољјаци били бас ти потурцењјаци...

- Факта су, господине Гутицу, и то да сте од тих силних милијуна, како се опетовано понављја по уредима, велике особне користи имали. И да сте си сами дали имена двиема улицама у Бањја Луци: Трг стозерника Др. Виктора Гутица и Улица мајке Гутица. Није ли тако? - изнова це Кељјан резко.

- Ниесам ја него, циенеци моје изистинске заслуге, хрватско пуцанство Бањје Луке! А гледе користи од милијуна, то цете морати да при судбеному столу доказујете - узврати Гутиц приправно па, не погледавси стозерника, продуљји:

- Придодат цу да сам јос несмиљјенији био спрам Зидовима: затрао сам их из кориена! Све Саломе, Сницлере, Абиноне, Атијасе,Алтарце, Фридмане, Левије, Саломоне, Монтијасе, Нојмане, Пинте, Папе, Розенраухе, Стајнлауфе, Пољјокане и ине, имена којих се висе не сиецам, дао сам одмах одправити у Јасеновац. Пољјоканову куцу предао сам на упорабу Устаској Надзорној Слузби, а зидовску синагогу дао сам преуредити у куплерај за ниемацке цастнике и доцастнике. Хтио сам и тиме да се велики ниемацки Фирер одсвиедоци да хрватски народ нити у томе не заостаје за ниемацким, јер смо доиста једнакога, готскога, подриетла. Гледе насега јутросњјега плана, додат цу само ово: сниег је, хвала Свевисњјему, стао, а ја сам јуцер налозио грко-изтоцњјацима да, како би им се несметано могла довазати обецана прехранба, нацине добре пртине, сто су они здусно послусали...

Господине Гутицу, ви, доиста, вриедите злата колико сте тезки! На све сте, бас на све мислили - одгласи се разполозено надпоруцник Мисолов, бацивси поглед на свој сат. 'Сада је - надода де намах - два сата, а у цетири, са Бозијим благословом, крецемо. Све насе постројбе су подпуно приправне, тоцно знају своје јутросњје задаце. А да би се сто вецма раззестили спрам грко-изтоцњјацима, издао сам заповиед да нитко ноцас ока склопити не смије, уз обпаску да це сватко од момака, прије покољја, добити по добру полуоку херцеговацке лозе. Прави је, сматрам, тренутак да сви, а не само моји цастници и доцастници, кренемо к њјима. Јербо нам предстоји, није ли тако фра-Мирославе, да јос код вас, у самостан, гледе слузбе Бозије, сврнемо. А сада: За дом и Поглавника спремни! - узкликну он хитро, уставси и дизуци руку на знани устаски поздрав, сто од срдца прихватисе сви назоцни.

6.

Тоцно у цетири сата дао се зауставити, изпред куце грко-изтоцњјака Дјурдја Гламоцанина из Долњјег Дракулица, први самовоз са стозером "Операције дракулици". И намах си утулио свиетла. Иза њјега су, један за другим, пристизали остали. Сниег је безмало престао да пада, пак би пролиетјела тек понека пахуљја. Нитко од љјудства из стозера није, у сукладности са раније примљјеним заповиедима, давао гласа

од себе. То исто је вриедило за придолазеце постројбе. Из куце тога грко- изтоцњјака, једнако из њјене обколице, ниста се није цуло. Једино се, али сасвим за кратко, одгласи мације миаукањје.

- Нацинили смо, ипак, један превид: и мацке смо им требали потровати и побити! - изусти једва цујним сапатом Др. Гутиц, нагињјуци главу к надпоруцнику Мисолову.

- Та брига вам је, докторе, сасма излисна. Тај Гламоцанин је, према риецима фра-Вјекослава, у ниемацком робству, а овдје су ини цланови њјегове обитељји, поглавито ситна диеца. Фра-Филиповиц имаде све ове грко-изтоцњјаке као на длану. Знаде их, и мрзи их, гледе одбијањја прелазка на насу Виеру до скрајности, па му данас нитко од њјих неце утеци. Цули сте с којом насладом је цитао имена покланих Срба. Сотона у фратру, или фратар у сотони... ! - надпоруцник це сапатом, уз пригусени изказ дивљјењја спрам петрицевацкога зупника.

- Васе презиме, такодјер, посвиедоцује, ако могу да примиетим, да ни вама нитко и ниста не мозе утеци. Мисолов! Као да су јос васи предци били обпасни и лукави, попут мацора, у ноцноме лову на мисеве, какав це бити овај нас... - примиети Гутиц саљјиво, на сто надпоруцник само нехајно одмахну руком.

Из придолазецих самовоза излазили су, у највецој тисини, цастници, доцастници и устасе надпоруцникове толико пута провиерене постројбе У мрклому мраку се, ипак, дало замиетити да некоји од њјих нису до овога трена цекали како би изпили своје оброке раздиљјена им пица, па се, унатоц хладноци, одсиецао ракијски задах. Оно најбитније, противно тому, нису сметнули с ума: да, у циљју тајности предстојецега посла, дрзе језик за зубима.

Онда се сви цастници и доцастници, обкупљјени око фра-Вјекослава, из мрклине ноци придрузисе надпоруцнику и Др. Гутицу, без било какова одгласавањја.

- Хајде, господо, да овдје уцинимо нас сретни поцетак. Крецемо! - просикта зупник Филиповиц кроз стиснуте зубе, пак се цинило да му је мала муњја из устију сиевнула.

- Уз помоц Свевисњјега! - надода надпоруцник, молбено склопивси руке на грудима, хитајуци ка вратима Гламоцанинове куце.

Зупник намах одсиецно залупа на врата, потом, у пол гласа, по имену позва куцаницу:

- Дјујо, Дјурдјијо, одтварај! Одтварај, наси смо... Ја сам фра- Вјекослав, одтвори... Имадем за тебе добре гласове, из Ниемацке, од Дјурадја...

Из унутарњјости куце могло је да се цује само становито помиерањје, потом тихи глас позване зене:

- Ево ме, долазим. Само да се мало заодиенем. Ево ме, господине зупнице, одмах цу...

У тај трен једно диете заплака, потом друго. Та Дјуја, не одсврцуци се на диецији плац, полагано одтвори врата, дрзеци у лиевој руци цкиљјаву свиетиљјцицу. Угледавси бројне незнане цастнике и доцастнике иза зупника Филиповица, она престрасено разрогаци своје крупне оци, сва уздрхта, пак јој свиетиљјцица изпаде на куцевни праг.

- Опростите... Одмах цу ја... Ево... - муцала је она, док надпоруцник зурно узезе муњјевну свиетиљјку, на сто и зена придизе своју.

- И ви сте ту, докторе Гутицу - изусти она, одцито изненадјена, позивљјуци назоцне да удју унутра, узспиевајуци да некако узезе ону свиетиљјцицу.

- Да, ту сам... Да ли је и циела твоја обитељј ту? Понављјам: циела! И све их зови овамо, одмах... -подвикну он заповиедно.

Оно двоје диетце и надаљје је плакало, али зена није на њјих сврацала позорност, вец је некако полагано и ниезно, поименце, будила уснулу обитељј. У собу су, једнако диетца и одрасли, улазили лиено, зиевајуци, полуотворених оцију. Једно диете врисну.

- Колико их, фра-Вјекославе, имаде? - запита надпоруцник безмало незаинтересирано

- Није битно, сад цемо их оцас "пребројати". Бит це да је диетце једанаесторо - каза он, са скрајњјом мирноцом.

- Битно је, ипак. Прозовите их, за сваки слуцај... Одрастли нека се одгласују са ја, а диетцу нека показују руком. Могу их и подигнути, да се виде...

- Па, овако: Гламоцанин Гајо, домацин, је ли тако? Зена му Јока, снаха Дјуја, унук Боско, унуке Дусанка, Даринка, Јованка и Сава, унук Милан, унуке Радојка и Босиљјка, изнова унук Владислав, потом унуке Гордана, Дјуја и Васиљјка. То би, дакле, било петнаест на броју.

- Ја их избројих сеснаест! Одкуда - цуди се Др. Билогривиц - сеснаест?

- Сеснаести је - објасни приправно куцаница, мој отац Ристо. Онај тамо. Досао нам синоц, па заноцио...

- Ну, добро, нека је заноцио. Него, које ти је диете најмладје, зено? - пита фра-Вјекослав одлуцно.

- Па, ова малецка, Васиљјка... Она нема вец годину и три миесеца. Тако...

- Па, господо цастници и доцастници, или како оно реце господин Гутиц: дракулици, ред је да напокон запоцнемо - реце фра-Филповиц, хитро ухвативси оно зенско диете за косицу, заривајуци му до тада невидљјиви бодез кроз танки вратиц. Оно само немоцно кмекну, прокрљјавси неста као "мам", док се она зена, Дјуја, попут младе лавице баци на зупника. Неста, попут клетве, управи к њјему, али завлада такова вика и метез медју том, од устаса обкољјеном обитељји, да се нити једна риец није узмогла разабрати. Видиело се, спрам онога оскудна свиетла, како се издизе и сиевну нецији дуги бодез, заривси се, од озада, у врат оне Дјује. Она, пак, некојом наднаравном силом изцупа прободени врат изпод бодеза, пак својим зубима дохвати ројника Бакоту за руку. На то ју достизе ударац нецијега србомлата по лубањји и она се, непомицна, стровали на крвави под. Одстали Гламоцанини су и надаљје стајали укоцено, без риеци и покрета, као обцињјени, па се фра-Филиповиц, у правому светому заносу, обрати устасама:

- Свевисњји вас је овамо довео, сви треба овако да радите. А ја цу се помолити Господину - надодаде, облизујуци језиком свој крвави бодез - да вама свима гриеси унаприед буду одпростени. Наприед устасе, Свевисњји вас и нас Поглавник позорно проматрају!

На те њјегове риеци, цастници и доцастници се дадосе вриедно на посао: дизали се и спустали србомлати, сиевали бодези, доцим је надпоруцник радио само сиекиром, пак ти Гламоцанини ниесу имали нити толико вриемена да ваљјано даду гласа од себе. Цули су се само неразумљјиви кратки крици и кркљјањје, крв је лила на све стране, просути мозак из њјихових лубањја творио биеле отоцице. Само би понетко од њјих, у самртну робцу, нацинио једва видљјиви трзај удом или облицјем, а онда се, ваљјда, за сва вриемена смирио.

- Позовите неколико момака да ово дјубре избаце ван, у некоју покрајњју собу - заповиеди цило надпоруцник, и надаљје дрзеци ону сиекиру у десној руци. И нека се одмах одпуте на посао, у рудокоп Раковац, како ли се оно зове. Ви, велецасни Филиповицу, као најбољји познаватељј те грко-изтоцне марве, крените тамо. Ја, доктор Гутиц и доктор Билогривиц, одстајемо овдје, у овоме насему стозеру. Нека, изпред стозера, такодјер одстану три стразара, то це да буде сасма достатно. А ви, фра-Вјеко, нипосто не сметните с ума да тим рудокопацима, грко-изтоцњјацима, изказете рудокопацко "сретно" -придодаде он, грокотом се смијуци тој својој одиста духовитој обпаски.

Они момци, позвани да одцисте собу, посао урадисе брзо и са великим умиецем, па цланови стозера одстадосе сами.

- Овако уцинковиту диелатност нити сам нисам одцекивао. Сјајно, прекрасно! Дозволите, господо, док су нам руке овако лиепо уресене њјиховом поганом крвљју, да си једни другима цеститамо. Прво вама, надпоруцнице... - грактао је Др. Гутиц, бацајуци своју сиекиру на оне љјесине, док му се кроз дебела стакла наоцала разлиевала непојамна радост.

- Красно сте то изказали, докторе, али цемо ипак да од ове, како је назвасте, погане крви одперемо руке. А онда нам предстоји, гледе тога сто је фра-Вјекослав казао да је ово најбогатија обитељј у селу, мало прегледањје скровитих миеста. Срамотно би било, није ли тако, да из богатунске куце изидјемо празних сака - изнова се насали надпоруцник.

- Сада видим да сам малоприје био у праву, опетовано констатирајуци да сте прави мисо-лов. Ниста се вама, доиста ниста, неце моци да сакрије. Док не запоцну придолазити теклици са извиесцима, за којих пол сата, хајде да мало претразимо ову богатунску куцу - придода спремно Гутиц, одпуцујуци се намах у прву собу с лиева.

Једно вриеме се једино могло цути русењје и разваљјивањје покуцства, које би попратио задовољјан узвик узпиесних трагаца. Први се, и надаљје у лиевој руци дрзеци своју муњјевну свиетиљјку, након краткога вриемена врати надпоруцник.

- За мене је ово сасма достатно - узвикну он, носеци повецу кесу зенскога златна и сребрна накита -а ви се дајте у далњју претрагу...

- И мени је! - надовеза се мало касније Др. Гутиц, показујуци навостену крпу, из које су се распустно, иако је свиетлост свитељјке била цкиљјава, пресиавали златници.

- Вама, надпоруцнице, морам изнова да признам приедност: били сте прави мисолов! Мени је, наиме, оно скровисте, смиестено иза слике њјихове Богородице, навиестио један, на свакоје муке бацани узник,

грко-изтоцњјак, сусиед тога Гламоцанина. А ви сте си сами нањјусили плиен. Цеститам, од срдца вам цеститам - настављјао је сладкориециви доктор Гутиц.

Једино се, разтузена облицја и сав смалаксао, празних сака врати Др. Билогривиц. Њјега, пако, намах оразполози Др. Гутиц.

- Ево теби, мој гвардијане - каза он весело - цетири златника, колико имаде кракова на кризу! Један је за умну устаску главу, један за остри устаски језик, један за хитре устаске руке и један за истрајне устаске ноге, које су ме свукуда виерно пратиле...

На вратима се зацу одтресито куцањје, потом одтварањје, након цега из таме бану млад момак.

- За дом спремни! Теклиц Бобан, од фра-Филиповица. Извиесцујем: сви рудокопаци, грко-изтоцњјаци, из ноцне смиене, њјих осам на броју, убијени србомлатима, крамповима и бодезима. Сви су предходно, уз назоцност зупникову, легитимирани. Рудокопаци-католици их сада покапају у сниег. Изцекује се долазак прве смиене... Господине надпоруцнице, могу ли да одступим?

- Одступите, доројнице! - заповиеди надпоруцник задовољјно, додајуци: 'Цим одконцате са том првом смиеном, зурно ме извиестите... '

Тај момак тек сто се оддаљјио, зацу се ново куцањје. И наступ двају нових теклица:

- За дом спремни! Доројник Матуса, од заставника Миоца из Долњјих Дракулица, заселци Гламоцанини и Столици. До сада поклано седамдесет грко-изтоцњјака. Заставник изказао да посао одлицно напредује, да све иде као по лоју, али да је та постројба оддавна изпила своје полуоке ракије, па ми је заповиедио да се не врацам без додатка - издекламира млади Матуса свој пријавак, слиезуци, малцице збуњјено, раменима.

- Одступите, доројнице! И казите заставнику: нека њјегово љјудство данас србску крв пије, умиесто ракије. Јасно! Сацекајте овога другога теклица, па идите скупно...

- За дом спремни! Доројник Суравањја, од доводника Бакоте, Долњји Дракулици, десна страна пута, Станковици, Бркици и... Изприцавам се, заборавио сам како се они јос зову. Да, јос Курузовици! До мога полазка заклано сездест и троје. Све теце по...

- Одступите! Поруците Бакоти да мало убрза, лаксе це му бити док је ноц, док тај накот јос спава...

У стозер су свакога трена придолазили теклици са пријавцима, донасајуци најодлицнија извиесца о проведби "Операције дракулици". Надпоруцник и Др. Гутиц су ревностно предцртавали грко-изтоцне обитељји са "Пописа за раздиелбу прехранбе и иних творива" у Долњјим и Горњјим Дракулицима, док се са њјихових облицја, унатоц одскудне разсвиете, дала уоцити безмиерна радост. Зупник Билогривиц је био толико узбудјен да и није могао скрасити се на својему столцу, вец је, задовољјно трљјајуци си руке, корацао од краја до краја собе, при тому мрмољјеци неразговиетне молитве. Како и не би: премда је тек свитало, вец су били потамањјени јос и некакови Станковици, Бркици и Курузовици, сви из Долњјих Дракулица, пак су се одцекивала прва, једнако тако повољјна, извиесца из Горњјих Дракулица. Она, одиста, убрзо пристигосе.

- За дом спремни!- одреситим це устаским поздравом крупан момак, рекавси: 'Устаса Римац, од заставника Дрињјака, који приобцује из заселака Пиљјагици, Цусици и Каталине, да су до сада побијена деведесетдва грко-изтоцњјака. Никакова одпора нема, будуци да је изненадјењје подпуно, а постројба своју задацу обнаса са највецом савиестносцу и маром. Могу ли, господине надпоруцнице... '

- Одступите, Римац! И пренесите заставнику нека тако настави. Знадете ли како је код Скогрљја и Зубана? Они су са васе десне стране, у Митровицима, Брковицима... Како се оно јос презивљју? Ах, ево их... Стијаковици, Савановици и... Ово је несто мало Цвијетица, Коцица и Амидзица. Како је, дакле, тамо? -заинтересира се надпоруцник, подизуци своје крупно тиело иза стола.

- Могу, господине надпоруцнице, изказати само оно сто сам узпут видио: биела сниега тамо нема, ни трунке. Само црвени , крвави сниег! И крвави потоцици се свуда слиевају спрам дољјама. Та постројба доиста јунацно обнаса васе заповиеди. Њјихови теклици су кренули истодобно када и ја, прицали да су се тамо грко-изтоцњјаци изкупили гледе примитка некакове прехранбе. Ти теклици су иза тога мало скрајнули. Изказали су, господине, да би само будала данас пристала да се врати празна ранца. Знадете...

- Да, да! Добро, запамтит цу то. Они, дакле, унатоц мојој заповиеди да нитко не смије особно узети нити гумб, и да це се ствари побијених превазати у Бањја Луку, запоцели грабез. Ти це ми, одмах по одконцањју "Оперције дракулици", пред Изванредни приеки суд. Тако, дакле, грабез... - климао је надпоруцник љјутито главом.

Одсвануло је, тога 7. вељјаце, изнимно хладно јутро. Сниег је сасма престао да пада, била је субота па ни сељјаци нису, изгледа, зурили са узстајањјем. Теклици су, скоро редовито, донасали извиесца како су грко-

изтоцњјаци тога и тога заселка, када су устаске постројбе тамо придолазиле, спавали "сном праведника", "као заклани", тако да ни ватру у својим куцама јос нису дали подпалити. Изненадјењје је, оцевидно, било посвемасњје. Стога су љјуди у стозеру, у куци онога Гламоцанина, нескривено ликовали. И надаљје су, пак, у својим пописима за раздиелбу прехранбе и иних зивезних творива, сукладно добивеним извиесцима, радостно збрајали потамањјене грко-изтоцњјаке.

Око девет и пол сати приспиели су нови теклици са рудокопа Раковац и Горњјих Дракулица. Први је извиестио да фра-Филиповиц јављја како су сви рудокопаци, грко-изтоцњјаци, из прве смиене, њјих 38 на броју, легитимирани уз рудокопацки поздрав "сретно", сто је знацило - побиени.

- Обписите, доројнице, зиво ме занима, како је то протекло!

- Па, господине надпоруцнице, онај зупник се изказао као изистински весељјак. Прво је преконтролирао особне изказнице свих рудара, издвајајуци Србе од Хрвата и муслиманаца, одстављјајуци србске изказнице при себи. 'Тко сада нема изказницу - казао је весело - нека стане овдје, у врсту: да провиерим је ли за дрзавну слузбу способан. '

Када су се ти Срби дали приљјезно подстројити, издао је заповиед устасама из постројбе нека их даду повезати конопцима, засао им је иза ледја, пак их је одреда ударао некаковим батом по тиемену, говореци, како би који пао: 'Овај није за дрзавну слузбу! Нити овај! Нити овај! Нити овај... ' И тако, све до послиедњјега. Цим би они пали, достизали би их ударци устаских крампова. Тек понеки би пустио гласа од себе. Сада их рудари, Хрвати и муслиманци покапају, у сниег. Улаз у рудник плива у крви. Тако...

- Добро сте то обписали, доројнице. Мозете одступити! - заповиеди му надпоруцник.

Други је кратко изказао да су се јос 125 грко-изтоцњјака из Долњјег Дракулица "одпутила Богу на истину".

- Љјуот сервос хабемус, тотидем хабемус хостес! - узкликну изнебуха Др. Гутиц.

- Сто сте то рекли, докторе? - запита га зацудјено надпоруцник.

- Цитирао је - спремно це Др. Билогривиц - Сенеку: "Колико имадемо робова, толико и непријатељја!" Хоце реци: само нам мртви робови не могу да буду непријатељји...

- Пустите сад то, вец ме изравно интересира, сто вам, докторе Гутицу, те риеци знаце?

- Знаце, господо, да вас подсиецам на своје риеци из Грацанице, 10. липњја просле године: 'Ми смо побиедници, они побиедјени, ми господари, они наси робови, пак цемо их одцистити са зивотнога простора НДХ. Тако је и велики ниемацки Фихрер, у својему "Меин кампфу", навиестио да це од инородаца одцистити "деутсцхе лебенсраум", тј. нимацки зивотни простор. Гледе тога, ја морам мало просетати, само до сарговацке Пуцке сколе... - придодаде Др. Гутиц полетно.

Увиерени да се он сали, двојица господе се насмијасе, али се он одиста одпути.

- Господин Блаз Гутиц се не јављја из својега градскога стозера, а то јамацно знаци да тамо, и надаљје, нитко не зна за "Операцију дракулици". Сматрате ли и ви, велецасни, да све теце строго по плану?

- приупита надпоруцник Др. Билогривица.

- Сасма, тако! - узврати овај кратко.

Потом је пристигло једно врло неодцекивано и непријатно извиесце.

- За дом спремни! - поздрави теклиц задихано, па одмах надода: 'Господине надпоруцнице, ројник Мудрослов је мртав! Заставник Крзељј ме одпутио да вас о тому најзурније извиестим...

- Сто? Сто сте, ројнице, изказали? Нисам добро цуо како се ви презивљјете. Смирите се. Сто се, дакле, тамо здогодило? Тко је, за име Бога, убио ројника Мудрослова? Да цујем све о тому, редом...

- Господине надпоруцнице, ројник Спирановиц, по заповиеди...

- То сам вец цуо: од заставника Крзељја. Продуљјите, у име Бога...

- Па, ројник Мудрослов је усао у једну грко-изтоцну куцу заселка Тодориновици и...

- И тамо га је некоји грко-изтоцњјак дао узсмртити скривеним самокриесом, или тако сто?

- Не, него водник Касап! Онај Турцин из Фоце, сто је стално у постројби заставника Крзељја. Ви га добро знадете: он је, казу, стари устаса и приповиеда се да је месар био, пак и најбољји кољјац у насој Другој бојни...

- Знадем Касапа, наравски. Како он, одкуда он да убије ројника Мудрослова? Да ли сте, ројнице, само цули, или видиели то сто нам приповиедате?

- Да, све сам видио и цуо, то је моја постројба. Заставник Касап се раззестио гледе неуцинковитости ројника Мудрослова и...

- Сиедните, ројнице. Сиедните! И приповиедајте све одреда, од поцетка...

- Па, узсмртцивањје у том заселку је запоцело истодобно, у свим србским куцама. Ројник Мудрослов је усао у једну и одтуда се ниста није цуло, за дуго. Потом је он, доиста, узсмртио домацина те куце и...

- Сто, изнова, "и"?

- Изтрцао је кроз врата, поврацајуци. Заставник Касап је вец био потукао три обитељји, около 35 грко-изтоцњјака на броју, пак је наисао онкрај те куце. 'Сто је, Мудрослове, да нијеси у блазену стањју, када тако ригас? - питао га подспрдно. 'Нијесам... Убио сам старога и нијесам могао даљје. ' 'Како то да нијеси?' - заинтересисира се заставник Касап.

Ројник Мудрослов је становито вриеме сиедио на једноме трупцу, дрзеци си главу медју длановима, па продуљјио: 'Ухватила ме некакова немоц и срам. Премда је, цини ми се, предосиетио, виеројатно и цуо сто се вани догадја, спрам мене се тај сељјак обходио врло уљјудјено. Позвао је снаху, ненаравно лиепу и младу зену, нека нам донесе ракију. Она је, дрзеци дојенце у наруцју, налила свакому по стакленку. Диете, неким цудом, није плакало, није се пласило. Дапаце, изпрузило је руцице спрам мени, кусало да дотакне блиестеце слово "У" на мојој капи. Гргољјило неста весело, као да це се оно насмијати... ' 'Даљје, даљје!' - позуривао га заставник Касап. 'Старац и надаљје, врло обсирно, прица: о неродној прослој години, о свом сину, музу те младе зене, који се налази у ниемацком заробљјеництву, њјего својој старацкој бризи да му обитељј некако презиви ову претезку зиму... Он је, потом, преузео ракијску боцу од снахе, јос једном долио стакленке. Иза тога, из дзепа извукао духанску кутију. Понудио и мене, полагано обликујуци своју цигарету, да завијем. Одбио сам, рекавси да не пусим, једнако проматрајуци младу зену и њјено диете. Уцинило ми се, у једном трену, да изпред мене и не стоји та зена са диететом, вец да Богородица дрзи младога Исуса на грудима. Јос сам неста замиетио: из њјене лиеве сисе изтицало је млиеко, полако влазеци танку косуљју... 'И теби се, онда, надигла курцина! Сцио си да је опрцис, сто то намах ниси исприц'о? - закикота се водник, пак смиех обузе и све назоцне устасе. 'Не, није то - покуса се правдати ројник Мудрослов - вец је доиста овако било. Зена се некако доимала бас као кип Богородице са малим Исусом Кристом...

Доктор Билогривиц, који је до тада нетремице упијао сваку риец ројникову, одједноц се узпротиви:

- Никад и нигдје висе, ројнице, да нисте изговорили те скарадне упоредбе измедју тих сизматицких протуха и Преблазене Богородице! Опетујем: Никада и нигдје! Него, приповиедајте, без такових узпоредби, сто је даљје било...

- Водник Касап је од ројника Мудрослова приетеце затразио да, како је казао, безодвлацно изпуни своју задацу. У противноме...

- У противноме... Сто у противноме? - приупита несмирено надпоруцник Мисолов.

- У противноме, да це - заставник је тоцно овако казао - ројник Мудрослов бити узстриељјен, од њјега особно, као биедни пас. И да це њјегове кости одставити, нека си их одглодју биесни пси и вукови...

- А сто је ројник Мудрослов на то изказао? Одконцајте зурно, пред стозером вец предуго одцекују толики теклици са извиесцима - на то це надпоруцник.

- Изказао је да он није кољјац нејаци и старцади, вец да је некакав хуманиста, који се, вели, изобразавао за цастну слузбу хрватскому народу, у слободној и уљјудјеној хрватској дрзави, а да присегу убојице никада није полозио. И да га је дотукло то сто се тај грко- изтоцњјак, којега је убио, доимао прибрано као индијски мудрац, приправан да се претоци у некакову нирвану. Јер да му је казао: 'Знам због цега сте овдје. Заврсите свој посао, момце! Само ми оно унуце, малога Радослава, немојте, молим вас као јединога Бога, убити. Поцните, ево, од мене. ' И тада... Тада му је водник Касап гниевно, дрзеци и надаљје свој големи бодез у десној руци, опетовано заповиедио да доврси запоцети посао. На то се ројник изнова, свом силом, узпротивио, пак му је заставник пререзао врат, дрзеци одсиецену главу ројника Мудрослова за косу. Тако је све било...

- Ројнице Спирановицу, имадете, стогод је зурније могуце, стици до те куце и заставнику прениети моју најстрозију заповиед: за ово, по циену смртне погибељји, нитко висе не смије дознати. Сви који за ово знаду, имаду се смиеста, укљјуцујуци и вас, пријавити овдје. Јасно!? Одпустени сте - викну остро надпоруцник и намах припусти новога теклица. Гледе велике зурбе, од њјега не затрази пријавак у складу с Виезбовником.

- Реците, доводнице, у најкрацему тко вас и одакле саљје, са каковим податцима?

- Господине надпоруцнице, допоруцник Бобан из Сарговца извиесцује да су двије трецине, најмањје, грко-изтоцних пуцана у томе селу вец поклане. Припоменуо је и јос несто за ракију, поради...

- Пренесите му моју цеститку, а ракију цемо, реците му, пити вецерас. Одпустени сте!

- Одлицно сте то рекл : Премда видим да посао напредује уз најодлицнију уцинковитост - тек је једанаест сати, а вец је потамањјено, да збројим, около 1500 те гамади... - констатира радостно Др. Билогривиц, узсрдно се прекризивси, не доврсивси мисао.

- За дом спремни! Господине надпоруцнице, доводник Кризан од стозерника Кељјана и зупника Филиповица, из Мотика. Извиесце је оваково. Сви грко-изтоцњјаци су се врло стеговно дали сакупити у својим заселцима, одцекујуци да, како су казали, приме прехранбу. Побиени су сви Васици и Тодици, којих је било највисе на броју, потом Малесевици, Брковици, Стијаковици и Ковацевици. Јос је преостало неста Кнезевица, Сесица и Миљјевица. Стозерник Кељјан ми је к тому заповиедио нека, како је рекао, тамо додје неки Др. Гутиц, сто нијесам добро разумио. Придодао је да це, уз Бозију помоц, циели посао одконцати до једнога сата послије полдне...

- Одлицно сте нас извиестили, доводнице. Хвала вам, мозете одступити - на то це наднадпоруцник Кризану. Када се он одпутио придодаде:

- Ниесам ли вам вец рекао да се у фра-Филиповица не знаде да ли је он сотона у фратру, или фратар у сотони! Њјему, видите, нити оволики сниег и хладноца нису засметали да из Раковца стигне и у Мотике...

- Тко погоди тко је са мном био у сарговацкој Пуцкој сколи, од мене имаде три златника! - загалами Др. Гутиц вец са врата, без икакова увода, сав у зноју.

- Тко то мозе да погоди! - узврати надпоруцник безмало незаинтересирано, несто збирајуци и прецртавајуци по списку изпред себе.

- Фра- Мирослав! Фра-Мирослав, цујете ли ме?

- Одкуда он тамо? - први, од изненадјености, к себи додје Др. Билогривиц.

- Ах, одкуда, одкуда! Однекуда је узео доброга коњја, одседлана и...

- Сто сам вас оно сад питао: сотона у фратру, или фратар у сотони?! - прихвати надпоруцник са узхитом, намах питајуци:

- Како је тамо било, докле сте стигли? Прицајте нам...

- До краја! До краја смо стигли. "Љјуот сервос хабемус, тотидем хабемус хостес!" Нити једнога малога роба постиедјели нисмо, пак ни одрастлих непријатељја имати нецемо...

- Докторе, хоцемо ли, напокон, цути васе изравно извиесце? - помало нестрпљјиво це надпоруцник.

- Па, било је досло до становитога, мањјега, сукоба измедју нас двојице, мене и фра-Мирослава.

- Около цега, до сукоба? - заинтерсира се зиво Др. Билогривиц.

- Па, то је било на поцетку. Он је заправо изказао да, као свеценик, који католицку диецу у виеронауку подуцава, њјих све знаде углаву. И потребито је, по њјему, било само њјих издвојити и одмах запоцети клањје те мале грко-изтоцне стенади...

- А ви? - изнова це Др. Билогривиц.

- Ја сам, као доктор правних знаности, захтиевао да све буде регуларно, по процедури: да се диеца имаду прозвати, с највецом позорносцу раздвојити, све то јос једноц провиерити и... И тек када се све то, скрајњје савиестно обави, приступити послу...

- Скратите то мало, господине Гутицу. Како сте, дакле, ствар одконцали? - запита надпоруцник са становитом досадом у гласу.

- Зупник ме је, ипак, послусао. Ну, ни то није много помогло. Ти мали гадови, као да су предосиетили погибељј, одпоцели су, вец на поцетку раздвајањја, да вристе, писте, бјезе измедју клупа, да смо их теском муком хватали...

Доктор Гутиц одједноц заклопи оцне капке, главу подизе нависе, пак, као у бунилу, продуљји:

- Крв! Свуда пљјусти крв. Фра-Мирослав у десној дрзи србомлат, у лиевој руци бодез. Бозји цовјек на земљји, изпуњјава небеску задацу. Тај србски накот се вере по клупама, изпод клупа, по прозорима... Њјему, нити једно, умаци не мозе. Обара их србомлатом, кољје бодезом. И зубима их, онако

онесвиестене, кољје. Потом, одстављја и србомлат и бодез, хвата их зиве, рукама. Само ухвати за ноге, замахне свом снагом, пак пукне о стиенку уционице. Глава пуца, мозак се просипљје, хрпа љјесева расте. Тако, све до послиедњјега, педесет и сестога србскога стенета... О, само је наса Света Виера могла да му лије толику снагу! Љјуот серви, тот хостес! - одтвори он оци, управљјајуци к надпоруцнику и Др. Билогривицу који су, изгледа, јос били под тезким дојмом извиесца о Мудрослову и Касапу. Стјецао се заправо дојам да су једва изцекивали крај транса Др. Гутица, који није могао нити да наслути ту наглу промиену у њјихову дрзањју, пак он, скоро постидјено, убрзо засути.

Било је око један сат по полдне. Теклици су придолазили све риедје и риедје, донасајаци извиесца о све мањјему и мањјему броју изтриебљјених грко-изтоцњјака. Послиедњји би само кратко извиестили: "Све је одконцано, тамо нитко није презивио... "

Умиесто теклица, из обпустосених грко-изтоцних села поцесе придолазити цастници и доцастници, са припадајуцим постројбама. Сви су били подпуно крвави, некима се нити оци од усирене крви нијесу дале разазнати. Пред њјима се находио зупник петрицевацки Филиповиц са најрадостнијим изразајем на својему, такодјер крвавоме и мркоме, лицу. Иако, дакле, скрајњје преморени, одстављјали су сви дојам љјудства које је одконцало рад од највеце, не само дрзавне неголи и особне, вазности. Одозго, низ пут од Долњјих Дракулица, одиекну ганга:

Ниста нема ни липсе ни бољје, Од устасе кад Србина кољје! Ниста нима ни липсе ни бољје... Ој, ој, ој, ој...

И из смиера Сарговца је одиекивала добро знана устаска пиесма, пуна племенита и родољјубива набоја:

Пуска пуца а топ рице, барут мирисе, Млад устаса на бојисту рањјен издисе...

С њјоме се измиеса друга, много јаца и много веселија, заправо заглуснога и надмоцнога слика:

Пуска пуца а топ рице, барут мирисе, србски накот сасма поклан, редом издисе...

- Да ли, господине надпоруцнице, да љјудство одмах одведемо у цркву, овако крваво, или да се прије тога одпере? - приупита, прописно устаски поздравивси, гвардијан Билогривиц.

- Видјет цемо - узврати овај кратко, па хитро узстајуци и намиестајуци самокриес на својему обпасацу, стисну десницу доктора Виктора Гутица:

Прогласујем "Операцију дракулици" за одконцану, а вама од свег срдца цеститам! Одпрастам вам, пак, сто сте насе момке малцице унизили, називљјуци их дракулицима. Јербо, они су се данас изказали као изистинске нововиеке Дракуле - узкрсле Дракуле!

7.

Јутрос је велики зупан Велике Зупе Сана и Лука, пуковник Ладислав витез Алеман, сто је било у протимби са циелокупном њјеговом уљјудјеносцу, онкрај двојице стразара прохитао без уобицајена одпоздрава. Није их, сто висе, нити погледао, вец се у највецој зурности одпутио к својему уреду, гдје је редовито свакога јутра, па и овога, десетак цасака прије њјега просла њјегова особна тајница, господјица Клара, звана Клер. Па иако се, ту и тамо, изпотиха приповиедало да медју њјима "нецега има", нити према њјој није изказао вецу пазњју, вец је, одмах након суха поздрава, заповиедно, казао:

- Увуците, господјице Клер, папир у строј и писите!

Нацинио је неколико корацаја преко уреда, наприед-натраг, а потом стао поред прозора. Унатоц сездесетим, њјегови су покрети и сада били врло хитри и одресити, сто је показивало да је и у тим годинама обдрзао подпуну тиелесну силу. Није био, истина, особито разговоран, али је увиек изтицао своју ревностну цастницку слузбу у цетама аустро- угарскога цара Франца Јозефа Првога. И по свему је, доиста, био цастник: узправан, утегнут, обријан, са помало наластеном сиедом косом. Уз то, био је познат по гвозденој вољји спрам себе и иних, исто толико по обцој уљјудјености. Прицало се, премда не без извиестнога подсмиеха, да је он особно нацинио висе рукољјуба дамама у Бањја Луци неголи сви цастници и доцастници Независне Дрзаве Хрватске заједно. Сада је та геста, цак и спрам господјици Клер, подпунома изостала. Окренувси се од прозора, он ју кратко запита:

- Ну, јесте ли приправили стројопис? - па не цекајуци њјен одговор, одпоце: 'Написите заглав- ницу, потом великим словима: Сифрирано круговално извиесце. Изпод тога: Равнатељјству за јавни ред и сигурност, Загреб. Такодјер великим словима. Је ли готово? Писите сада даљје... '

Средовиецна и јос посвема привлацна Клер, која у ових сест миесеци заједницкога рада никад није цула слицне заповиеди, била је обсупнута оваковим њјеговим дрзањјем, али се не усуди било цега питати. Једно јој је, као проницаву и изкусну слузбенику, било сасма јасно: догодило се неста изнимно тезкога и озбиљјнога. Умиесто питањја, дрзала је на стројопису свих десет прстију и напрегнуто цекала.

- У свези са војна тајна број једанаест - настави он, не обзируци се на њјену оциту збуњјеност - од девети овога миесеца, извиесцујем: Једна сатнија устаске Бојне под заповиедництвом надпоруцника Јосипа Мисолова, а у пратњји зупника фра-Вјекослава Филиповица, дана седмога вељјаце у цетири сата у јутро, запосиела је рудник Раковац и поубијала крампом тридесет и седам радника грко-изтоцњјака. Стоп. Наставила са убијањјем крампом и сиекиром у селима Мотике, гдје је убиено око седамсто петнаест, Дракулиц и Сарговац, гдје је убијено око тисуцу и петстотина особа. Стоп. Убиањје заврсено истога дана око 14 сати. Стоп. Од тада па све до данас, устасе превазају храну, стоку и покуцство из куца побиених у своја складиста. Стоп. Обсирно извиесце слиеди. Стоп. Изпод тога, у десноме куту, додајте: Велики зупан, пуковник, Ладислав витез Алеман. Тако. . . Однесите то зурно у Сифрантски одиел и вратите се!

Нити када се повратила из Сифрантскога одиела, Клер не затеце својега сефа у бољјему разполозењју. Дапаце, он и надаљје бијасе намрстен и строго слузбен, пак јој се у хипу уцини да је њјегово увиек румено и избриано лице сада блиедо и неизспавано, док је, с вриемена на вриеме, немирно ломио своје дуге прсте. Помисли, у једноме трену, да му казе нецега утиеснога, да га мало разполози, како је поцесто цинила, али намах одустаде. Никада јој он, јос одпоцетка, није говорио гдје сто треба да написе, каковим словима и у којему куту, из цега је недвоумно схватила да је овај догадјај и за њјега непријатно и велико изненадјењје.

- Написите на средини листа, при врху, великим словима, без икакове гриеске, молим: Независна Дрзава Хрватска. Такодјер на средини, изпод тога, великим словима: Велика Зупа Сана и Лука, Бањја Лука. Сада, у лиевоме куту: Војна тајна број 11 кроз цетрдест и два, у десноме: Бањја Лука, зарез, једанаестога вељјаце тисуцу деветстотина цетрдесет и друге године.

Готово? Поновно, на средини, великим словима: Заповиедництву Устаске Надзорне Слузбе. Изпод тога, у десноме куту, великим словима: Загреб. Увуците редак, па писите: Савезно са овостраним круговалним сифрираним извиесцима војна тајна број једанаест од деветога, и круцијална војна тајна број једанаест, од једанаестога овога миесеца, подносим слидеце обсирно извиесце. Ставите двотоцје и увуцени редак!

Приликом долазка устаске Бојне у Бањју Луку, пред око миесец дана, цастници и доцастници исте тразили су за свој смиестај станове. Том приликом, подступали су врло арогантно и набусито, не само према представницима власти. Тако, на примиер, равнатељју Подрузнице Дрзавнога Раванатељјства за понову, али и спрам пуцанству. Постављјали би прекомиерне захтиеве, тразеци да се исти изврсују одмах и у подпуности, без обзира на остале послове Велике Зупе и на станодрзце станова које су дотицни запосиедали. Нови редак! Иста устаска Бојна је одредјивала обходњје по граду, не дрзеци се раније утврдјенога споразума, у том погледу, са осталим миестним цивилним и војним властима. Обходњје су уредовале, задируци и у компетенцију миестног редарства. Тако су те обходњје, сасма на своју руку, интервенирале у погледу замрацивањја настанби, врсиле претресе истих, ухицивале безразлозно пролазнике и друго. Поступак ових обходњји био је врло суров и необуздан, имајуци цесто знацај сиканација мирног градјанства. Тако су, поради недостатног замрацивањја, извлацили градјане по ноци из куца, саслусавајуци их тиеком циеле ноци и задрзавајуци ухицене по висе дана без прехранбе. Поред тога, неки од ухицених су нестали, те се, узпркос свестраному тразењју, нису до данас могли пронаци. Постоји оправдана сумњја да су они убиени...

Велики зупан изнова одкораца до прозора, ухвати се руком за њјегово закљјуцавало, те тако, у напетости циелога тиела својега, одстаде неколико цасака, оцију управљјених к некој неодредјеној тоцки. Окренувси се одједноц спрам својој тајници, он одмах продуљји:

- Прије неколико ноци, устасе, цастници и доцастници исте Бојне дали су си оддуска, након домољјубне представе у овдасњјему Хрватском казалисту, пуцајуци из својих стројница, пусака и самокриеса у пијаноме стањју, не скрбеци за скупо дрзавно стриељјиво и велико узнемирењје пуцанства, па су том пригодом пиевали сваковрсне скарадне пиесме. То су. . . Изприцавам се, Клер. . . примиерице ове: Од Мостара до Сирока Брига/Нема цуре с којом нисам лига. И јос једноц се изприцавам, Клер, али написите:

Ј.... сам је Данице ми звизде/три јој дана цурило из .....Уз то су, набојем из самокриеса, устриелили

једнога стариега цовиека мухамеданске виере, сто је наисло на силно узбудјењје и просвиеде овдасњјих мухамеданаца, и сто би могло да произведе творне сукобе са насим хрватским пуком. Изнова, Клер, увуците редак!

Исте ноци је, иста Бојна, у Улици Поглавника Др. Анте Павелица, дала разорузати цетвороцлану посадну устаску орузницку обходњју, излазуци исту разлицитим поднизењјима, приетњјама стриељјањјем и клањјем, да би, иза полноци једна разуздана скупина насилно провалила у бањјалуцки затвор звани "Црна куца", предходно разорузавси малобројну стразу, пак је том пригодом усмрцен неутврдјени број узника. . .

Нови редак!

Гледе покољја грко-изтоцњјака, о цему сам вас имао цаст круговално извиестити, до данас сам досао до слиедецих спознаја, утемељјених на оцевидима, саслусањјима свиедока и изказима низих дрзавних

дузностника. Наиме, дана 7. вељјаце текуце године, у цетири сата из јутра, око десет устаса исте Бојне запосиело је рудокоп Раковац код Бањја Луке. Пар радника грко-изтоцњјака, који су спавали у радницкој прозиваоници, одмах су убили. Посто је око осам сати придосло јос око педесет устаса, сацекали су раднике друге смиене, легитимирали исте, одвојивси грко-изтоцњјаке од осталих. Потом су грко-изтоцњјацима везали руке одостраг на ледја, одвели их у непосредну близину рудокопа и обарали их ударцима тупим предметима, званим србомлатима, у потиљјак. Посто би их оборили, дотукли су их ударцима крампа. Тако су подступили и спрам радника треце смиене, када су исти излазили из јаме. Убили су сездесет и пет, од укупно сездесет и осам грко- изтоцњјака запослених у рудокопу. Остатак је, виероватно, страдао у низеописаном покољју у селима Мотике, Сарговац и Дракулиц, или побиегао... Нови редак, молим!

Заврсивси клањје у Раковцу, изврсила је иста сатнија, под заповиедництвом надпоруцника Мисолова, а у пратњји фра-Вјекослава Филиповица, зупника из Петрицевца код Бањја Луке, клањје грко- изтоцњјака у Дракулицу код Бањја Луке. Ту би прикупили пуцанство из висе куца, износеци малу дјецу у нарамку, те би их, у гомили сакупљјене, клали сиекирама, бодезима и бодовима, пако и ударцима крампова. На тај је нацин, у томе селу, поклано око тисуцу и петстотина особа. Припомињјем да се медју убијеним налази и слуга, грко-изтоцњјак, Министра промета и јавних радова НДХ, господина инзењјера Хилмије Беслагица. Саонице и кола г. Министра су такодјер одвезли... Нови редак, па писите надаљје!

Покољј је изврсен и у селу Сарговцу код Дракулица. Наиме, при повратку у град, изврсили су исте устасе покољј јос у селу Мотике, гдје је на обписани нацин побијено седамдесетак обитељји са око седамстотина и петнаест цланова. Нови редак!

Укупан број зртава изврсених покољја изнаса око двије тисуце и три стотине особа... Молим вас, подвуците дебелом цртом, ово: двије тисуце и тристотине! Не, написите, умиесто двије тисуце и три стотине: према неким податцима, двије тисуце и тристотине седамдесет. Станите! Нека остане: двије тисуце и три стотине. Добро! Наставите, у новоме редку!

Будуци да су у селима Сарговац и Мотике грко-изтоцњјаци били измиесани са Хрватима, истима су устасе издале налог да љјесине побиених Срба покопају, уз приетњју стриељјањјем и иним погибељјима, уколико би разприцавали гдје су дотицна мртва тиелеса покапали... Изнова, увуцени редак!

Храну, стоку, перад и вазније диелове покуцства побиених, устасе из Бојне превазају од дана покољја па све до данас у своја складиста, реквирирајуци у ту сврху сва разполозива посебницка и ина возила. Према непровиереним податцима, један дио упљјацкане марве они продавају миестним месарима. Нови ставак!

Како ја, као Велики зупан, нисам био ни мало упуцен у наведени покољј, који су у највецој тајности приправили Велики зупан при Министарству унутарњјих послова Др. Гутиц, њјегов брат Блаз, заповиедництво гореспоменуте Бојне, неки овдасњји свеценици и ини високи дузностници, стога јос немам све потребите податке о том покољју. До мене, мада неизравно, достизу податци да су за покољј нацињјене уцинковите приправе. Тако су, у складу са скрајњје темељјитим планом изтриебљјењја грко-изтоцњјака у селима Дракулиц, Сарговац, Мотике и рудокопу Раковац, предходили пописи пуцанства, под изликом да им се имаде раздиелити безплатна прехранба. Имајуци у виду да просла година није била родна, да су од грко-изтоцњјака вец раније реквирирани стока и зивезни артикли, то су сви они нахрупили да се предбиљјезе за раздиелбу истих, не скривајуци, пред устасама преобуценим у цивилне одоре, никога својега. Да се, једнако тако, ни на који нацин пуцантсво не би узбуњјивало, сви њјихови керови били су праводобно отровани, уз припомену да се је појавило обпасно биеснило, а здоговорено је и то да се, пригодом циеле операције, нити један набој, гледе неузбуњјивањја грко-изтоцњјака, не смије изпалити. К тому, треба придодати да су, гледе висока сниега, дан уоци покољја, устасе из Бојне, такодјер преодиевени у цивилне одоре, и представљјајуци се као дузностници из опцинског поглаварства, налозили циелокупноме пуцанству, једнако грко- изтоцноме и хрватскоме, да имаду нацинити пролазе, тзв. пртине до свију куца. Циљј такова налога био је да би се устасе могли лаксе и брзе гибати до назнацених одредиста, мада су, и без тога, села у којима су покољји изврсени била обкољјена постројбама устаса и орузника. Били су, напокон, одредјени и особити водици из редова сељјана-Хрвата, који су имали грко-изтоцњјацке куце показивати, премда их је добро познавао и сам фра-Филиповиц. Нови редак!

Због цега је необходно на све ове цињјенице указати? Наси највеци савезници, Ниемци, поодавно не толерирају масовне покољје грко- изтоцнога зивљја поради тога сто им, највиероватније, такова диела не одговарају, првенствено стога сто тиме додатно узбудјују циели крсцански свиет, посебице Енглезку и Америку, које би јос вецма могле да се окрену проти њјима. Италијани вец увелике пактирају са тзв. србским цетницима па морају, хтиели-нехтиели, да застицују грко- изтоцњјаке. Ми, пак, у Бањја Луци и обколици имадемо нароците разлоге да не идемо у масовне покољје. Јер, наведеним цином усмрцивањја око двије тисуце и три стотине грко-изтоцњјака, изазвана је опасност одмазде њјихових побуњјеника над католицима и мухамеданцима. Та опасност је тим веца сто устасе немају овдје довољјно орузаних цета да, након одлазка главних ниемацких постројби, застите католицка и мухамеданска села. Евакуација њјихових зитељја у Бањја Луку нипосто није могуца, посто је град избиеглицама из других миеста вец пренапуцен, а он је готово без перхранбе и воде. Придодајем да је Градска водообскрба одстецена прије пет-сест дана. Да ли је стета настала цетницком акцијом, или елементарним непогодама, није могуце утврдити, поради непроходности терена, проузроцене високим сниегом. Узпркос тога сто се узрок не мозе утврдити, иста Бојна је, како управо сада сазнајем, прије пар дана побила око

осамдесет талаца, сто су их јос ниемацке војне власти своједобно узеле, поради застите водообскрбе... Нацините нови редак, Клер, пак писите даљје!

Особито је, гледе овога догадјаја и њјегових могуцих послиедица, битно подцртати да су грко-изтоцњјаци, у селима у којима је покољј изврсен, били подпуно лојални и мирни пуцани. Њјима је недавно, у том смиеру, јавно изказана особита похвалба, и у тиску и на круговалу, гледе цудоредна дрзањја спрам хрватској власти, сто је медју њјима примљјено са големим облаксањјем, пак це сигурно овај тезки догадјај узбунити и обколна грко-изтоцна села. Како су гореспоменута села - Сарговац, Мотике и Дракулиц, једнако тако и рудокоп Раковац - обкољјена селима са хрватским зивљјем, то нису ни била у могуцност да ступе у ма какав дотицај са побуњјеницим. Дакле, одпада могуцност сумњје ма какве њјихове акције, илегалне или побуњјеницке, од стране побиених, како то, наводно, заповиедництво устаске Бојне навадја, као мотивацију за свој обписани поступак... Но, добро, увуците нове папире. Мозе?

Недвојбено је да ја не могу имати никакових симпатија спрам грко- изтоцњјацима, посебице стога сто ме је бивса Југославенска војска преузела из, такодјер бивсих, орузаних постројби ?терреицхисцхе-Хунгарн Каисер унд К? Монарцхие, у цину надпоруцника, пак ме је, као неподобна, дала умировити са цетрдесет љјета. Та нанесена ми неправда, да узгредно додам, изправљјена је тек узпоставом НДХ, када ми је, у складу са Поглавниковом заповиеди, у мировински стаз признато "вриеме запостављјањја и приевременог одправка у мировину по бивсој југославенској власти", а истодобно сам промакнут у цин бојника пиесацтва. Уз каснија промакнуца, Поглавник ме је одликовао Велередом Круне краљја Звонимира другога ступњја са мацевима, а носитељј сам и бугарске Спомен-колајне за рат тисуцу деветстотина цетрнаесте до осамнаесте. Ну ја, као цастник трију војски до сада, морам припоменути да су поклани грко-изтоцњјаци из гореспоменутих миеста били до скрајности мирни и лојални, премда, колико је мени познато, никада нису пресли у насу Свету Виеру, осим сто су у њју предведени по списку, и по заповиеди бискупа бањјалуцкога монсињјора Јозе Гарица. Дрзим, такодјер, и одсиецам се дузним да то изтакнем, како овакова диелатност уобце не мозе послузити зељјеноме пробитку насе домовине Независне Дрзаве Хрватске, него це јос вецма раззестити србске цетнике и ине побуњјенике, а овдасњји заповиедници ниемацких и талијанских цета вец су, гледе тога, изказали своје негодовањје па и, усудио бих се навести, свој приезир спрам нама... Увуците редак!

Обценито се сматра да је духовни зацетник овога покољја Др. Виктор Гутиц, Велики зупан при Министарству унутарњјих послова, тренутацно се налазеци у Бањја Луци. Он је, због своје необуздане нарави и великих злоцинстава спрам грко-изтоцњјацима и Зидовима, једнако тако и доказаних грабезних пљјацки, своједобно смиењјен, када је због свега наведенога досао у одтворени сукоб са заповиедником ниемацких цета у Бањја Луци, генералом Фортнером. Поради гореописаних и слицних догадјаја, који су се одиграли на подруцју ове Велике зупе, за вриеме док је доктор Гутиц био стозерник и повиереник-ликвидатор Врбаске бановине, сасма је разумљјиво сто устаски покрет у циеломе пуцанству наилази на тако малу популарност и одзив, а то је свакако на устрб обцих пробитака насе дрзаве... Изнова, Клер, нови ставак!

До мене су доспиели и записници о саслусањју неколицине особа римо- католицке виере, па њјихове изказе пренасам у извадцима. Тако је Зизак Владимир из Мотика, обцински биљјезник у Сарацици, двадесет и три године стар, син покојнога Пере и Анице, родјене Мариц, виере римокатолицке, неозењјен, изказао код бањјалуцкога Повиереництва Устаске Надзорне слузбе, и ово: 'Дана седмога овога миесеца, око два сата послије полдне, сазнао сам од мојих обцинара да су устасе, њјих око сездесет на броју, а које је предводио велецасни фра-Томислав (Вјекослав) Филиповиц, зупник са Петрицевца и Касуповиц Миле, домобран из Мотика, изврсили покољј у насему селу. Мени је такодјер изприцао Мариц Јосо, радник Духанске творнице у Бањја Луци, да су устасе досли у рудокоп Раковац и том пригодом су одвели све грко-изтоцњјаке и исте поубијали, несто сиекирама несто нозевима. Број убијених на рудокопу, како је он цуо, изнаса цетрдесет и сест на самоме миесту. Кад су изврсили убијањје на рудокопу, посли су напрама селу Дракулицу и селу Сраговцу, те напокон селу Мотикама. У селу Дракулицу и селу Сарговцу, мени није познато сто је тамо тоцно уцињјено, али сам цуо да су и тамо устасе просле и такодјер поклали све грко-изтоцњјаке. Посто село Мотике припада мојој обцини, то сам се висе интересирао сто је уцињјено у том селу, те сам у томе погледу сазнао слидеце. Устасе, који су досли у насе село, такодјер су били предводјени по горепоменутом зупнику из Петрицевца фра-Вјекославу Филиповицу и домобрану из Мотика Мили Касуповицу. Ту је устаса било око сездесет. Они су исли од куце до куце грко-изтоцњјака, које су им показивали Филиповиц и Касуповиц. Исте грко-изтоцњјаке би до извиестнога броја довадјали у једну куцу и ту би их, поглавито сиекирама, бодезима и камама, клали. Припомињјем да су устасе поклали све грко-изтоцњјаке у Мотикама, који подпадају под обцину Сарацица, без разлике, како диецу од једнога дана па надаљје. Исто тако све зене и мускарце, па су укупно убили тако око седам стотина и петнаест грко-изтоцњјака. Предњји изказ дао сам онако како сам цуо од мојих обцинара, искљјуциво Хрвата, тј. римо-католика, па је то све сто по овој ствари имадем да казем... ' Нови редак!

Равнатељј рудокопа Лаус, инзењјер Драгутин Костањјсек, стар тридесет и девет година, Јосиповиц Анте из Мотика, студент рудокопацтва, двадесет и двије године стар, и Барисиц Руди из Бањја Луке, рудокопац, тридесет и три године стар, сви Хрвати, тј. римо-католицке виере, изказали су заједницки при горенаведеном Повиереництву ово: 'На седмога вељјаце ове године, у цетири сата ујутро, досла је једна група од десет устаса и запосиела рудокоп Раковац. Групу радника грко-изтоцне виере, који су остали у радницкој прозиваоници да преспавају, стога сто је био велики сниег и сто нису могли отици куцама, устасе су одвели и убили у близини рудника, рабеци највецма рудокопске крампове. У јутро око осам сати, у суботу, када је требало да запоцне рад прва смиена, устасе су легитимирали све раднике. Раднике грко-изтоцњјаке

одвојили би онда једног по једног, свезаних руку одвели иза рудокопа и на тамосњјој њјиви убијали. Убијањје је обицно врсено тако да би их на поцетку ударили неким особитим тупим предметом у потиљјак главе, а када би исти пао, крампом би га дотукли, такодјер по глави. Када су на обписани нацин потукли све грко-изтоцне раднике, затецене на рудокопу, похватали су све грко-изтоцњјаке који су излазили са рада треце смиене из јаме, те су са свима њјима подступили на гореописани нацин. '

Посебице је равнатељј Констањјсек изказао: 'Досао сам на лице миеста око пола десет сати прије полдне, те сам отисао на њјиву, гдје су лезали поубијани радници. Тамо сам затекао неколико радника Хрвата, који су онима искапали јаму за укоп. Када сам их упитао колико има побијених, казали су да из треце смиене имаде тридесет и седам. Надаљје су ме упозорили да су на миестима гдје су покусали копати јаме свуда наилазили на љјесине у сниегу. Они мисле да су дотицни из прве смиене и прозиваонице. Тоцан број побијених јос не знам али радници- Хрвати тврде да је убијено сездесет и три, од укупно сездесет и осам грко-изтоцњјака упослених на рудокопу... ' Дајте нови редак!

Јосиповиц Анте је потврдио све наводе г. Костањјсека, а будуци је родом из Мотика, придодао је: 'На рудокопу сам критицнога дана био од осам до петнаест сати, па нисам знао сто се у том раздобљју у Мотикама десавало. Домаци домобрани су ми, медјутим, казали да су устасе досли изненада, да су тамосњјем сатнику заповиедили да и он додатно са својом постројбом обколи село, да блокира село и све путеве. Себи за водице, устасе су узели неколико миестних домобрана и одмах кренули у грко-изтоцни дио села, зване Стијаковице и Тодице. Према прицањју миестних домобрана, устаски заповиедник би прозивао грко-изтоцњјаке по списку, а када су домацини све своје укуцане довели, одмах би одпоцело клањје. Други су, на тај исти нацин, убијањје свих тзв. православаца изврисили у диелу села званом Васици. Тако је било и са Брковицима, и са свима одреда. Поубијано је, по прилици, седамдесет грко-изтоцних обитељји. Њјима је заповиедник предходно приопцавао да требају довести све цланове обитељји, како би примили припадајуцу им припомоц у прехранби, сто су ови и повиеровали... '

Увуците редак, па писите овај изказ: ' Ја, Барисиц Руди, рудокопац, могу само посвиедоцити наводе равнатељја рудокопа и придодати да ми је од устаса било заповиедјено, као и јос неколицини радника, да одмах и неодвлацно изкопамо велике јаме, на броју неколико вецих јама, јер је побијених много, па да би посао исао брзе. Ја сам, са осталима, на том послу радио од осам па све до сеснаест сати, али нисмо могли доврсити циели посао. Тај посао су, иза нас, наставили нови радници. Горњје наводе... ' Клер, све ово избаците, овог Барисица! И овако преобсирно, а имадемо јос. Ну, у новоме редку писите ово:

Јуриц Иво син покојнога Петра и покојне Јеле, родјене Мариц, из села Сарговца, рудокопац, тридесет и три године стар, виере римо-католицке, озењјен, отац цетворо диеце, изказује: 'Као рудокопац у Раковцу имао сам слузбу од осам сати из јутра до цетири сата полподне, то јест као треца смиена, дана седмога овога миесеца. Тада сам на рудокопу затекао устасе, и то сам видио на свакоме цоску рудника по једнога, а други су били разасути по рудокопу. Броја устасама не знам. Онда смо од устаса били позвани да се сврстамо за прозив и том пригодом нам је рецено да сваки морамо имати особну изказницу. Устасе су прегледавали изказнице и тако установили тко је грко-изтоцњјак. Таковима су одмах дали везивати руке позади. Тада су ове грко-изтоцњјаке извели из круга рудокопа у једну бару, и то једнога по једнога, и на тој бари дали свезати и убити. Убијањје је врсено ударањјем копацким крампом по глави, док га не би утукли. Број убијених је изнасао измедју од цетрдесет и цетири до педесет и два, сто је установљјено накнадно, то јест онда када су их покапали. Како ја, пригодом прегледањја изказница, исту изказницу код себе нисам имао, доказивао сам по свиедоцима да сам Хрват и католик, па су устасе мене повели напрама селу Дракулицу и селу Сарговцу. Када смо стигли до Дракулица, заповиедили су ми да показем куце у којима зиве грко-изтоцњјаци. Ја сам горњји дио села Дракулица њјима показао, доцим је доњји дио села показао Симун Плетикоса. Такодјер сам куце грко-изтоцњјака у Сарговцу показао ја. Након тога, устасе су из грко-изтоцних куца прозивали једну по једну особу, пак је убијали ударцем сиекиром у главу. Потом би малу диецу, која нису знала да се одазову на прозив, из куца износили на рукама, бацали их на један скуп и онда, такодјер сиекирама и бодезима, поклали. Број убијених мени није познат, али не виерујем да је итко од њјих презивио споменуте покољје. Устасе су у наведена села Сарговац и Дракулиц досле и осмога овога миесеца, са саонама, а неке саоне су покупили по куцама покланих грко-изтоцњјака, па су на њјима превазали кукуруз, сланину, сухо месо, ракију и ине зивезне намирнице. Из куца побиених грко-изтоцњјака су такодјер одвазали покуцство, сву ситну и крупну стоку, једнако тако и перад. То одвазањје траје од самога дана покољја, па сам видио да то цине до дана данасњјега, односно једанаестога вељјаце. На гореизрецено, спреман сам присегнути... ' Испустите, молим вас, ово послиедњје, ово о присезањју. Писите, у новоме редку, даљје!

К свему горенаведеноме бих придодао дио извиесца процелника обцине Будзак, господина Андрије Голуба, у коме се такодјер навадја да је седмога овога миесеца досао сдруг устаса из Бањја Луке у села Дракулиц и Сарговац, који је поубијао све грко-изтоцњјаке, без разлике на пол и старост. Убијањје је врсено посебним тупим преметима, сиекирама бодезима и камама. Љјесеви сада лезе свуда унаоколо, па је миестним Хрватима заповиедјено да их покапају. Те љјесеве су од дана покољја разнасали пси-луталице, свињје и сумске звиери. Изнова увуцени редак!

Упорабом Васе круговалне брзојавке, господине Надзорни Заповиеднице, покусао сам се безодвлацно ставити у свезу са надпоруцником Мисоловом и ставити му на знањје и равнањје споменуту брзојавку број тајни деведест и три кроз цетрдесет и два, управљјену на бањјалуцко Заповиедництво Устаске Надзорне Слузбе, у којој Ви одлуцно заповиедате: 'Ставите се одмах у свезу са Великим

зупаном СТОП Мисолову предоците ову брзојавку СТОП Сву робу, стоку и уобце све сто су устасе одниели из села Дракулиц и Мотике имадете смиеста предати Великој Зупи СТОП Велики зупан це по својему најбољјему находјењју разполагати с том робом СТОП Ова заповиед се имаде одмах изврсити и мене о уцињјеноме круговално обавиестити СТОП' Нови редак!

Дотицни надпоруцник Мисолов не само сто је заниекао своју упуценост у однасањје имутка грко-изтоцњјака из гореспоменутих села, вец се спрам мене дрзао скрајњје дрзко, навадјајуци да је слузба коју он обнаса виса од моје, и да је њјегова задаца дана са висега миеста неголи моја. А на мој упит: тко је виси по цину, узвратио је: "Сваки 'стари устаса' из Белгије, Италије, Мадзарске и Јузне Америке, макар он био само царкар, висљји је по цину од свакога прдоњје који је своју гузицу скривао по уредима бивсе Краљјивине Југославије!"

Изприцавам се, Клер, гледе навадјањја овакових скарадних риеци, али дрзим потребитим да господин Еуген Дидо Кватерник и за њјих знаде... Увуците редак!

Услиедила је, након моје круговалне брзојавке управљјене к Вама, Васа опетована круговална заповиед број тајни деведесет и цетири, у којој сте извољјели истоме надпоруцнику Мисолову налозити: "Обуставите одмах свако даљјњје одпремањје ствари поубијаних Срба у своја складиста СТОП Забрањјује Вам се свако уредовањје и миесањје у цивилну управу СТОП Ово Вам се заповиеда под приетњјом стављјањја пред Покретни приеки суд СТОП Изнова нови редак, Клер!

Када сам га упозорио на погибељјност њјегових подступака, он ми се загрозио риецима: Тко Вас сто пита! Цим се ја и моја постројба повратимо у Загреб, зазалит цете поради својих олајавањја. Јамцим Вам да нити миесец дана нецете сиедити на столцу Великога зупана. А најбољје би, по насу обцу ствар и Вас особно, било да си узмете самокриес и да се особно устриелите..."

Да су сви горњји наводи потпунома тоцни, спреман сам придодати и потребита одсвиедоцењја. Налозит цу да се изврсе далњји оцевиди и о томе Вас праводобно извиестити... Написите, Клер, на средини листа: ЗА ДОМ СПРЕМНИ! И у десноме куту: Велики Зупан... Тако! А сада брзогласом позовите теклица, нека ово зурно одпреми...

Ја Вам се, Клер, опетовано изприцавам гледе својега данасњјега дрзањја спрам Вама. Ово је, знате, највеце поднизењје у мојему зивоту. Ја јесам устаса, јесам, једнако тако, приправан уцинити све за пробитке насе дрзаве, али сам ипак цастник који је противан бруталном иззивљјавањју над мирним пуцанством, ма које виере и национа оно било. Ми се оваковим поступцима, пред насим великим савезницима и пред инима, изказујемо као највеци барбари у новијој повиести. Молим Вас, драга Клер, да ова моја изповиед одстане строго медју нама - закљјуци Велики Зупан, ниезно полазуци руку око врата своје тајнице, на сто му она узврати захвалним смиеском.

***

Узнастојао сам да, са највецом савиестносцу и маром, на папир пренасам изказе мојега заповиедника, пуковника Мисолова, којега су недвојбено ресиле не само најодлицније особине устаскога цастника и бојовника, неголи и врстна приповиедаца. Уколико, пак, у томе пренасањју до скрајности нијесам узспио, на Небесима га молим за опрост. Припомињјем да сам ово извиесце Великога зупана Алемана задобио послије, из њјегова дневника, пак њјега пренасам изворно.

Триесте, 7. озујка 1946. А. Пуваца, уст. Доводник

МРТВЕ ПРИЦЕ

1.

Краљјевском италијанском вицеконзулу у Бањјалуци, Табијанију, младом и врло привлацном цовјеку, веце крену у цудном располозењју. Па и узбудјењју. Иако зна да га вецина овдасњјих устаских слузбеника, иза ледја, називају поспрдним именима - забар, мацкар, зенскар, трубадур, папарацо, бриљјантино - он се на то ни мало не осврце. Свјестан је, потпуно, самог себе, свог муског сарма и изгледа. На свом њјегованом лицу, и то врло цесто, осјети изазовне и позудне зенске погледе, понекад истински позели да им отворено узврати, али... Он има свој циљј, тацно зна због цега је досао у ову балканску забит, медју ове полудивљје љјуде. Према њјима, мада им то никада и ницим не стављја до знањја, осјеца неку врсту

гадјењја. Нароцито према овим грубим устасама, цак и њјиховим високим официрима. Њјима је прва и посљједњја ријец - клањје. Клањје и крв. А мора да их слуса, да им повладјује, да се, иако у тим разговорима добива несносну муку у зелуцу, смјеска њјиховим разметљјивим простаклуцима. Не простаклуцима, каквим простаклуцима, него њјиховом огољјеном дивљјаству, скоро љјудоздерству! Ста се ту мозе: рецено му је, јос за вријеме припрема за овај посао, у Риму, да о њјима мозе мислити стогод хоце, али да им се супротстављјати, нипосто, не смије.

Јос мањје побудјивати сумњје у искреност савезниства с њјима. Пола године је овдје, али тек сада јасно види и осјеца колико су ти савјети били разлозни и мудри. Вецерас су, ето, устасе, Њјемацки културни савез и Хитлерова омладина, дакле Деутсцхе Културбунд и Хитлер-Југенд, приредили гала забаву, у хотелу Босна. Он се, сто је свакако ствар уљјудности, исто толико њјегове дузности, одазвао позиву. Да, дузности! Дузности да слуса, прислускује, разговара, ако треба и оговара, сармира, подрзава, одбија...

Све, дакле, зависи од прилике, саговорника и потребе тренутка. А вецерас је, ево, све онако како се само уснути мозе. Прилази ми крупан, кривоног, здепаст устаски официр, главе дубоко усадјене медју рамена, са крупним оцуринама испод дебелих обрва, и, на најискривљјенијем италијанском, казе: 'Италиано, ио соно устаса! Маззаре, туто Сербо, маззаре. Туто, туто маззаре. Цаписцо! Ио соно виве ин Италиа... ' Као: ' Италијане, ја сам устаса! Клати, све Србе клати. Све, све клати. Разумијес, клати! Ја сам зивио у Италији... ' Видим да је пијан: заноси се, једва стоји на ногама. Из њјегове препуне цасе вино се пресипа, капљје по скупоцјеном цилиму. Примитивац, мислим у себи, а смјескам му се. Дизем цасу да се, као тобозњји истински савезници, куцнемо. Празнимо цасе одједном, наискап. Тапсем га по сироким раменима. И он мене. Онда ми он, на уво, као пријатељјски, поцињје да прица. Ако сам добро разумио њјегов хрватско- италијански, а мислим да јесам, казао ми је ово.

Послије одласка последњјих њјемацких јединица из Бањјалуке, који се догодио прије мјесец дана, одбрана овог града од одметника повјерена је Хрватима - устасама и њјиховој зандармерији - којима је до сада био главни задатак да облизњје планине и суме цисте од српских побуњјеника. У том смислу су, реце он, одмах наметнуте строге мјере безбједности од стране новодосле устаске јединице. Она је продузила полицијски цас, помјеривси га од седам цасова увеце до седам цасова ујутро. Нароцито је вазно, према ријецима тог грмаљја, да су они, најмањје једна хиљјада устаса из Загреба, досли овдје, па су вец заузели станове и касарне. У питањју је, сто ја сматрам посебно занимљјивим, батаљјон устаса састављјен од цетири цете. И то не било које и какве цете, вец цетири цете из Поглавникове лицне гарде. Додао је да је састав овакав: једна од тих цета је оклопна и једна коњјицка, док су двије јурисне, пјесадијске. Медју њјима, тако казе, велике разлике нема: сви кољју као вукови из Тоскане. За тосканске вукове је, бице, цуо у Бреси, или на Липарима, гдје су се, до рата, те такозване старе устасе налазиле.

Нецу да га прекидам, слусам га помно, цак врло помно га слусам, само да би наставио. А он, балеци ме својом пљјувацком, истовремено несносно сиреци тески задах кварних и непраних зуба, мељје ли мељје. Не зна, вели, сасвим поуздано ко им је командант, али мисли да је у питањју пуковник Станцер. Ако је он, то је зива ватра од цовјека: лицно предњјаци у клањју, не питајуци за старост и народност, низаста. И да је нови старјесина смјестен тамо гдје је био командант њјемацке дивизије, генерал Фортнер. У бивсој Банској управи. И ово ми је, глупацина, повјерио: да це сада, по доласку тих устаса из Поглавникове лицне граде, услиједити велико цисцењје побуњјеника у овој зони. Па ни то, казе, није све. Бице оцисцен цитав град од разних сумњјивих лица, противника устаског резима, свих оних који, мозда, помазу побуњјенике. Или се, само, с њјима солидарису. Бице, сапуце ми даљје, док ја осјецам да цу сваког тренутка и мајцино млијеко повратити, са земљјом сравњјена и преостала српска села у околини Бањјалуке. Па и много сире. Помесце их, нагласава ми посебно, гвоздена метла др Виктора Гутица, бивсег устаског стозерника за Хрватску Крајину, садасњјег великог зупана при Министарству унутарњјих послова, у Загребу.

Данас је, казе, нацињјена једна велика операција клањја Срба код Бањјалуке. Дивна, велицанствена: око 2400 покланих, све од јутрос у сест до два сата поподне! Бањјалука, коју зову Малим Београдом, и њјена околина, има да буду цистије од сузе у оку! Бас тако ми, размецуци се својом упуценосцу у велике дрзавне тајне, каза. Да би тим својим ријецима дао јос вецу увјерљјивост, он стави десни казипрст на своје дебеле усне, а лијевом у мој десни дзеп тутну повелик свитак хартије, као додатни доказ. 'Ми смо - проциједи систаво - провјерени савезници. Италија нас је хранила и бранила, нас и насег Поглавника. Зато медју нама не смију тајне да постоје. Сви су они, Срби, са тог списка, вец одлетјели пут небеса!' Он се смије разуздано, весело, као да је изговорио најуспјелију салу. Смијем се, иако не знам цему, и ја. Онда, о богови, на лицу осјетих поглед једне зене. Казем: осјетих, јер сам га, као благи прољјетни повјетарац, прије осјетио него уоцио. Плава дуга коса, топле плаве оци, помало буцмасто лице, дугацак врат. Уз то, набрекле младе груди, струциц као у вилина коњјица, обле бутине, ноге као у младе срне... Сигурно се нисам суздрзао. Могуце да сам несто, макар то био и потмули уздах, из груди испустио. Осјетих да, одједном, мојом кицмом теце узаврела вулканска лава, да сав горим и изгарам, да ме вртоглавица хвата... О, Аполоне! Тек сада видим да дворана врије: капела свира Страуса, "Ан дер сцх? блауен Донау", врте се зајапурени парови, бљјескају огрлице на зенскињју и ордењје на грудима устаских и њјемацких официра. Са понеког фрака, такодје. Поглед ми, у једном трену, изненада ухвати мој пијани саговорник. Он само разрогаци оне закрвављјене воловске оци, па, презриво пљјунувси на цилим и, мумлајуци неразумљјиве псовке, оде од мене.

Сада сам, поново сам са собом, у својој вицеконзулској канцеларији, са својим помијесаним осјецањјима. Управо тако: помијесаним! Препун задовољјства сто сам муски одговорио на изазов оног љјупког њјемацког андјелцица, а дубоко потистен због изневјереног осјецањја дузности. Зато, као да се све то, измедју мене и мог малог андјела, догодило у магновењју, у сну, питам самог себе: Ста си ти, вицеконзуле Роберто Табијани? Слузбеник краљјевске италијанске владе, или ситни зенскар и заводник, блудник? Ниси ти, Роберто, Цонсул улис, један од два највиса циновника древне Римске империје. Ни Цонсул суффецтус, конзул који замјењјује другог римског конзула, ниси. Ниси ни Цонсул рогаре, кандидат за конзула Рима, дакле. Е, па ста си онда? Обицни вицеконзул, најнизи дипломата по рангу! То си ти. А амбиције, а напредовањје у слузби, а указано повјерењје... Додјавола, све додјавола! Да, најзад, видим ону хартију, наводно повјерљјиву хартију, оног надутог неандерталца.

Попис пуцанства за раздиелбу прехранбе и иних зивезних творива! Попис пуцанства за раздиелбу... Ста сад то треба да знаци? Мозда се, тај... тај балкански разбојник само претварао да је пијан. И глуп. А овамо, подмеце. Смије ми се у лице. Попис пуцанства за раздиелбу прехранбе... Не, то не мозе да буде! Казао је, ипак, прецизно: да су сви они, са тог списка, одлетјели у небеса. При томе, надланицом, замахнуо преко врата. Као да кољје. Осим када говоре о клањју, у њјихове ријеци, мањје-висе, увијек треба сумњјати. Да ли је могуце да су сви ови несрецници, са списка за подјелу хране, поклани? Ох, благи Бозе! А ово ноцас... Није ли ово био бал, бал у цаст тог сабласног догадјаја, бал вампира. Да, ипак, видим хартију!

СЕЛО ДРАКУЛИЦ

Гламоцанин Гајо родјен 1884, зена Јока 1886, снаха Дјуја 1903, снаха Мара 1909, унук Боско 1920, унука Дусанка 1923, унука Даринка 1925, унука Јованка 1927, унука Сава 1928, унук Милан 1929, унука Радојка 1931, унук К. Остоја 1932, унука Радојка 1933, унук Слободан 1936, унук К. Борислав 1939, унука Гордана 1939, унука Васиљјка 1940... 1940!? Децембар 1940. Цурица, година и колико мјесеци? И три мјесеца. Немогуце! На какву ме напаст, Господе, вецерас намјери? Зар и дјецу, у колијевци, да кољју? Немогуце!

Гламоцанин Стево, домацин 1906, зена Дјуја 1909, син Бозо 1924, син Јово 1926, син Ратко 1928, кцер Јока 1930, кцер Босиљјка 1933, кцер Даринка 1936, син Драго 1939, мајка Јока 1876...

Гламоцанин Мицо, домацин... Гламоцанин Урос, домацин... Гламоцанин Ленка, домацица... Све ми се, ево, измијесало у глави: имена, презимена, године родјењја. Све. Бесмислица! Мора да ме је, ипак, онај устаски заставник, ста ли оно бијасе по цину, насамарио. Списак за храну, или списак за клањје?!

Митровиц Илија, домацин, 1878, зена Савка 1892, син Бранко 1922, кцер Невенка 1926, кцер Јека 1929, син Милорад 1934, син Филип 1936... Колико ли је Митровица!

Митровиц Цвијо, домацин, 1919, зена Боја 1920, кцер Милена 1938, син Никола 1940, син Дјордје 1942... Дјордје, тек родјен, новородјенце. Дјордје, Дјордјо! И мој најмладји брат је Дјордјо. Мали Дјордјо. Дјордјино-пиколино...

Дјордјо, мали Дјордјо, Ја из града додјо'. Донесох му колаце, Да мој Дјордјо не плаце...

Митровиц Јока, домацица1923... Митровици, Митровици... Ех, Митровици! Ево јос једног Митровица. Митровиц Цвијо, домацин 1918, зена Боја 1920, брат Дјордје 1921, сестра Невенка 1925, син Никола 1938, кцер Босиљјка 1940, кцер Роса 1942... Па, Роса је тек родјена. Језиво, тек родјена...

Брковиц Тривун, домацин1880, зена Стоја 1891, син Јово 1914, син Дјуро 1916, кцер Невенка 1920, снаха Јованка 1910, унук Мирко 1930, унука Мара 1934, унук Перо 1936.

Брковиц Миле, домацин 1882, зена Андја 1886, син Јован 1916, син Бранко 1918, кцер Јованка 1920, снаха Крстина 1915, унук Јово 1935, унука Руза 1937, унук Тривун 1939, унук Саво 1941... И ових Брковица је много, да...

Брковиц Симо, домацин 1910, зена Спасенија 1912, син Гојко 1931, кцер... Брковиц Лука... Не Брковиц, вец Бркиц! Засто нису сви исто: или Брковиц или Бркиц? Свеједно, ове старе Брковице и Бркице, мада је бесмислено, све замисљјам као некакве бркате, добре цице. Цутљјиве, кротке, над свој тегобни зивот наднесене. Као сто сам недавно, на православни Бозиц, у Сарговцу видио да се цељјад надноси над неко кукурузно јело, цицвару. Ко, објаснили су, у маслу од кајмака не буде свој лик видио, неце сљједеци Бозиц доцекати... То знаци да ни овај Лука Бркиц, домацин 1890, зена му Мара 1892, син Милан 1922, син Симо 1924, кцер Босиљјка 1927, син Маринко 1929, снаха Љјубица 1923, и унук Остоја 1940, сљједеци Бозиц неце доцекати. Ни Бркиц Тривун, ни Бркиц Милица, домацица, ни Бркиц Јованка, домацица... Ко је даљје?

Периц Илија, домацин 1903, зена Вида 1909, син Милан 1930, син Урос 1932, син Младјен 1934, кцер Милена 1935, кцер Мијољјка 1937, кцер Смиљја 1938, па Станковиц Ристо, домацин 1901. и брат Никола 1903, Станковиц Милан, домацин...

Колико ли је, забога, ових Станковица? Десет породица? Да, десет...

Тодориновиц Јованка, домацица 1903, кцер Вукица 1920, син Владимир 1923, кцер Даринка 1926, син Остоја 1928, кцер Милица 1930, син Јовица 1939, син Дјуро 1936, син Васо 1938...

Тодориновиц Миле, домацин... Тодориновиц Тривун, домац- ин... Ста им ово знаци, тим Србима, па сва презимена на "иц"? Сва, која сам до сада прегледао. Ста су они, овај јадни народ са списка, скривили оном кривоногом устаском заставнику? У цему је њјихова кривица према устаској власти? Цуо сам да тамо, од поцетка рата, није било ни најситнијег изгреда. Да су то мирни љјуди, лојални овој дрзави. Мирни и лојални, па опет, ако је истина оно сто ми ноцас повјери заставник, морали да умру. Засто? Да ли само зато сто су Срби и православци, а не Хрвати и католици, као устасе? Да ли је, заиста, то довољјан разлог да се другоме зели смрт. Не само зели, вец усмрцује. Убија и кољје. Спаси нас, Господе! Да видим даљје...

Курузовиц Милан, домацин 1903, зена Милица 1903, кцер Јока 1925, кцер Дјуја 1927, син Петар 1929, син Ристо 1931, син Мирко 1933, син Спасоје 1935.

Курузовиц Јово, домацин 1882, зена Јованка 1884, син Остоја 1910, син Милан 1913, кцер Дјуја 1916, кцер Мара 1918, син Стојан 1920.

Курузовиц Дусан, домацин 1906, зена Мијољјка 1910, син Ратко 1930, син Симеун 1932, кцер Дјуја 1934, кцер Јованка 1936, кцер Радојка 1938, кцер Спасенија 1940.

Курузовиц Ристо, домацин 1882, зена Милица 1886, син Рајко 1913, снаха Драгица 1915, унук Јово 1936, унук Небојса 1938, унук Љјубомир 1940, кцер Стака 1942...

И ових Курузовица је много, десетак домацинстава, сва бројна, на залост...

Периц Илија, домацин 1903, зена Вида 1909, син Милан 1930, син Урос 1932, син Младјен 1934, кцер Милена 1935, кцер Мијољјка 1937, кцер Смиљја 1938.

Пиљјагиц Стеван, домацин 1880, зена Јока 1882, син Јово 1912, син Раде 1915, снаха Милосава 1917, син Дусан 1919, снаха Славка 1920, син Драгоје 1922, син Урос 1924, син Јовица 1926, кцер Марија 1928, син Остоја 1930, кцер Јованка 1933, син Остоја 1935, кцер Рузица 1937.

Пиљјагиц Драган, домацин, 1884, зена Дјуја 1888... Пиљјагиц Перо, домацин 1882, зена Јока 1884... Ух, колико ли је јос ових Пиљјагица! Туста и тма... Тринаест домацинстава. Тринаест! А овдје, сви одреда, вјерују да је тринаест несретан број... Изгледа да јесте, њјима...

Пиљјагиц Милос, домацин 1890... Пиљјагиц Јаков, домацин 1908... Пиљјагиц Стеван, домацин 1880, зена Јока 1882, син Јово 1912, снаха Радојка 1914, унука Руза 1935, унук Пантелија 1937, унука Јелена

1940, син Раде 1916, снаха Босиљјка 1918, унук Боро 1938, унука Борка 1940, унука Радојка 1942, унук Пантелија 1942. Близанци, јадни мали близанци! Брат и сестрица, тек родјени а заклани...

Туњјиц Дамјан, домацин 1888, зена Мара 1891, кцер Милица 1914, син Милан 1916, кцер Андја 1918, син Перо 1920, син Драго 1922, кцер Јока 1924, кцер Дјуја 1926, син Остоја 1928, кцер Даница 1931.

Торбица Милос, домацин 1876, зена Стана 1878, кцер Милица 1914, син Лука 1916, син Никола 1918, син Васо 1920, кцер Јока 1924, син Јово 1926, син Стојан 1928.

Периц Илија, домацин 1880... Па, вец је био тај Периц Илија! Не, ово је други: зена му је Василија 1884, кцер Сава 1912, син Спасеније 1915, кцер Стана 1917, кцер Милица 1920, син Дјуро 1922.

Раденковиц Петар, домацин 1880, зена Јока 1884, кцер Стана 1916, син Јово 1920, син Илија 1922, син Дјуро 1924.

Вукобрат Дјурадј, домацин 1880... Камбер Симеон, домацин 1902... Цвијетиц Станко, домацин 1888... Цвјетиц Милан, домацин... Вуковиц Јованка, домацица... Михајловиц Митар, домацин... Којиц Ратко, домацин... Јос један Којиц Ратко, домацин... Све су породице бројне, врло бројне...

Каран Милан, домацин 1903, зена Милица 1903, кцер Јока 1927, син Јован 1925, син Дјуро 1929, син Коста 1931, син Новак 1933, кцер Невенка 1935, син Васо 1937, кцер Стака 1939, син Спасоја 1940, кцер Љјубица 1942.

Савановиц Јован, домацин 1885, зена Стоја 1888, син Петар 1913, син Ратко 1915, снаха Дјуја 1916, син Младјан 1919, кцер Мара 1922, кцер Миљја 1925, син Данило 1928, кцер Радојка 1930, унука Рада 1936, унука Мијољјка 1938, унука Коса 1940, унука Роса 1939, унук Остоја 1937, унука Смиљја

1941, унук Остоја 1940, унука Илинка 1936, унук Урос 1938, унук Саво 1940.

Савановиц Цвијо, домацин 1890, зена Јованка 1892, син Бранко 1922, син Милан 1924, кцер Босиљјка 1926, кцер Мара 1928, снаха Дјуја 1923, унук Јован 1938, унука Јелка 1940, унука Перса 1942... Па и ова је, гле цуда, тек родјена...

Цусиц Филип, домацин 1878, зена Стоја 1880...

Цусиц Илија, домацин... Цусиц Дјурадј, домацин... Цусиц Мара, домацица, 1900, кцер Даница 1922, син Дусан 1925, син Боро 1928, кцер Нада 1930, кцер Госпава 1932, кцер Роса 1934, кцер Јела 1937, снаха Сретенија 1925, унука Борислава 1941, унука Смиљја 1942... Опет, јадно новородјенце!

Столиц Никола, домацин, 1885... Столиц Ристо, домацин, 1888... Блазеновиц Јован, домацин... Малиниц Саво, домацин 1880... Попадиц Симо, домацин, Каталина Симо, домацин... Каталина Дусан, домацин... Амидзиц Стојиц, домацин... Каран Дјордје, домацин... Каран Стеван, домацин... Стијаковиц Петар, домацин 1888, зена Марија 1887, син Коста 1910, син Васкрсије 1911, син Милос 1913, снаха Даница 1908, снаха Јованка 1912, снаха Зивка 1916, унука Јека 1927, унук Дјуро 1929, унук Зивко 1931, унук Рајко 1934, унука Грозда 1937, унук Дјуро 1939, унук Мирко 1939, унук Драго 1940, унука

Зорка 1931.

Средиц Стојан, домацин 1878. Јадни старац! Мозда је био самац!

Коциц Мара, домацица 1905, син Јовица 1924, син Љјубо 1925, син Драго 1929, кцер Дјуја 1933, кцер Јока 1936, кцер Славка 1939.

Дјуриц Милан, домацин, 1910... Бозе, благи Бозе... Да ли је заиста могуце да су сви ти јадни љјуди мртви? Мртви! Како мртви? Засто? Засто да буду мртви? Не. То није могуце. Онај грозни цовјек се, ипак, са мном рузно насалио. Насалио, наравно... Не, није се салио. Када говоре о клањју, смрти, они се никад не сале. Бар до сада нису. Никада...

СЕЛО САРГОВАЦ

Тодориновиц Ратко, домацин 1890, зена Петра 1895, син Симо 1922, син Марко 1924, син Младјан 1920, син Миле 1928, кцер Мара 1930, кцер Радојка 1933, кцер Даница 1935, кцер Петра 1938.

Тодориновиц Гојко, домацин 1899, зена Драгица 1905.

Тодориновиц Гајо, домацин 1909, зена Босиљјка 1913, син Мирко 1936, син Јово, кцер Дјуја 1940... Вец су били ти Тодориновици, малоприје. У, како се село звало? Није вазно. Ако су сви побијени, за њјих висе ниста није вазно. Ниста...

Тодориновиц Симо, домацин... Сесиц Дусан, домацин... Сесиц Дјуро, домацин... Сесиц Вид, домацин... Сесиц Миле, домацин... Сесиц Младјен, домацин... Сесиц Дане, домацин... Сесиц Дјуја, домацица... Сесиц Стојан, домацин... Милаковиц Рајко, домацин... Милаковиц Дјуја, домацица... Сева Саво, домацин... Сева Доста, домацица... Сева Драгица, домацица... Сева Станко, домацин... Ста је сад ово: опет Сесици, Тодориновици, Милаковици, Брковици... Вјероватно су те устасе пописивале од куце до куце, без абецедног реда, ради брзег клањја... Ово је, ако су заиста ови љјуди мртви, за мене несхватљјиво, изван сваке памети. Не знам...

СЕЛО МОТИКЕ

Матике, Мотике, Мртике, Мртвике... ? Не види се... Крв! Ово је крв. Траг крви. Крвав траг. Вампири! Крвави траг вампира. Мозда су они, устасе, вампири? Онај заставник је вампир. Зуби су му као у вампира. И оци. Сада сам сигуран да је он вампир. Цитао сам, као дијете, о кнезу Дракули, вампиру. Љјуде је убијао, на колац набијао, клао. Сисао им крв, на цјевку, од трске. Сви ми они, ове устасе, на вампире лице. Глупости! Прицам глупости. Саме глупости. Вицеконзуле, Роберто Табијани, ти си, у овој сабласној ноци, без разума остао, полудио. Нацисто полудио...

Васиц Ристо, домацин 1888, зена Јованка 1889, син Петар 1919, син Мирко 1921, син Никола 1923, син Младјан 1925, син Стојан 1928, снаха Милосавка 1917, унук Милорад 1936, унука Радојка 1938, унука Зора 1939...

Васиц Цвијета, домацица, Васиц Лазар, домацин... И Васица је много, веома много, једанаест породица... Васиц Илија, домацин, Васиц Михајло, домацин... Крв! Кап крви... Не види се када је родјен... Зена Василија 1884, син Дјурадј 1907, Васиц Петра, домацица 1886, Васиц Дјурадј, домацин 1882, зена Милица 1887, ВасицДјордјија, домацин... Поново, крв! Сабласно! Васиц Милан, Васиц Цвијо, Васиц Илија... И они су домацини, били...

Тодиц Дјурадј, домацин 1878, зена Стоја 1879, син Станоје 1901, син Коста 1906, снаха Јованка 1904, снаха Јованка 1907, син Томо 1920, унука Зорка 1925, унук Миленко 1927, унука Грозда 1928, унук Милан 1930, унука Дусанка 1932, унука Драгојла 1932, унук Борислав 1935.

Тодиц Раде, домацин... Тодиц Перо, домацин... Домацини су и Тодиц Коста, Тривун, Петко... Даљје је нецитко, све. Као да је прогорјело? Ко це то знати...

Малесевиц Перо, домацин 1872, зена Риста 1873, син Васо 1901, син Петар 1903, син Дусан 1910, син Мирко 1911, син Раде 1913, син Петко 1915, унук Бранко 1918, унук Љјубо 1919, унук Драган 1923, унук Славко 1929, унук Младјан 1931, унук Вукосав 1933, унук Милорад 1928, унук Милан 1923, унук Драгољјуб 1938, унук Тихомир 1938, снаха Јованка 1896, снаха Милица... Поново крв, поново се не види година родјењја. Не види се ни код снахе Љјубице, снахе Госпаве, снахе Радојке, снахе Стане... Исто то, Бозе мој, код унуке Зорке, унуке Марице, унуке Милосавке, унуке Цвијете, унуке Јоке, унуке Љјепосаве, унуке Драгице, унуке Радојке, унуке Драгославе, унуке Мирјане... Преко година родјењја им, слио се потоциц крви, усирио се. О, Провидјењје, спаси ме да не полудим! Колико их је било у овој породици? Колико? Па, ја о њјима вец говорим као о заиста мртвима. Тридесет и цетворо мртвих! Тридесет и цетворо, само у једној породици. Тридесет и цетири леса, тридесет и цетири гроба, тридесет и цетири мртвацка сандука, тридесет и цетири опијела... Да ли и опијела? Каква опијела, откуд опијела! Попови су им одавно, то знам, из устаских докумената, поклани. Каква јадна опијела! Ста сад да радим? Да даљје, до јутра, не цитам? Да, макар колико-толико, придријемам? Јутро је, казу, увијек паметније од вецери. Ако... Наставицу цитањје до краја, морам. Али, нису овдје јос само ове Мртике, како ли се зову. Назив села је замазан крвљју. Да, крвљју... Ту је и списак из рудника Раковац. Рудари, дакле. Ма, то је непојмљјиво, безумно: Засто би побили рударе, на овој зимурини? И овако се, сви, смрзавамо... Не схватам, ниста не схватам. Лудница! Ево јос ових Брковица - Лазар, домацин, Дјордјо, домацин, Паво... Б-р-к-о- в-и-ц-и! Доброцудне, бркате цице, из моје масте. Мозда вец сада обољјеле, болесне масте...

Ковацевиц Стево, домацин... Кнезевиц Сава, домацица, син Митар... Сесиц Стојан, домацин... Миљјевиц Љјубо, домацин, 1874... Ово је неки самац, сам као опаљјен пањј... Изнова крв, изнова се не виде, ни имена, ни презимена. Ниста. Само крв, упијена у хартију, поцрњјела. Осјецам, ево, задах крви. И смрти. Да ли, заиста, крви и смрти? Халуцинирам ли, говорим ли бесмислице? Сам са собом, у себи. Отријезни се, вицеконзуле Табијани, отријезни, цовјеце...

РУДОКОП РАКОВАЦ

Редни бројеви, презимена, имена, пуни датуми и мјеста родјењја, матицни бројеви. Цак и матицни бројеви! Да, ваљјда, при свом дивљјањју не би погријесили. Да би били до краја сигурни да им неко од тих Срба неце умаци. Или, да се некоме похвале колико су били савјесни. Они воле да се хвалису. Свим и свацим, злоцом нароцито. Е, сад: ста се то, Бозе, догоди с цовјеком, с њјеговим разумом, када поцне да истице савјесност у злоцину? Савјестан злоцинац, умно бице које савјесно прилази изврсењју злоцина! Мозе ли и то да буде? Мозе, мозда! Ако су и ови јадни рудари мртви, свакако да мозе. Како се они зову? Не: зову! Вец, како су се звали! Звали, да звали...

Бериц Стево из некаквих Рекавица, Цениц Лазар из Павловца, Драгојевиц Дусан из Павловца, Драгојевиц Бранко из Цокора, Дјурановиц Митар из Павловца, Пајиц Васкрсије из Буквалека, Гајиц Новак из Пискавице, Гороњја Јово из Бањјалуке, Јовиц Мирко из Борковица, Јаворац Циро из Хан-Кола, Михаловиц Дјордјо из Малог Прњјавора, Мацановиц Манојло из Цокора, Милосевиц Остоја из Буквалека, Мацановиц Станоје из Цокора, Мацановиц Никола из Цокора, Мирниц Дусан из Цокора, Нинковиц Милан из Павловца, Нинковиц Митар из Павловца, Нинковиц Дусан из Цокора, Нарандзиц Милос из Мотика, Павиц Дусан из Мотика, Ратковиц Бранко из Бистрице, Сарадзиц Васо из Буквалека, Сутиловиц Пантелија из Пискавице, Тадиц Тривун из Мотика, Тица Вукосав, Тица Станко и Тркуљја Стојан из Павловца, Вуциц Јован и Вуциц Сретеније из Цокора, Васиц Дјордјо и Васиц Цвијо из Мотика, Ковацевиц Цвијо из Пискавице, Грујиц Мирко из Пискавице, Вуциц Лазо из Цокора, Тодориновиц Симо из Сарговца, Савановиц Ратко из Дракулица, Малесевиц Петар из Мотика, Лајсиц Дусан из Сводне...

Па, колико има, ових несрецника? Цијелог зивота са земљје у земљју, из земљје на земљју! И сада, конацно, у земљју. Одједном, свих 65. Тако овдје писе. Јава, или сан? Рузан, узасан сан. Ако је јава, она је јос узаснија. Хиљјаде мртвих, недузних љјуди. И све у једном дану. И на једном мјесту, такорекуц.

Колико ли разлицитих обрта у само једној ноци, овој мојој ноци! Бал, музика, плес, весељје, онај њјемацки андјелциц, зенски створ из снова... Онда, овај прозивник мртвих, хиљјада мртвих. Да, недузан, у овој балканској лудој ноци замисљјас њјихове вапаје, њјихове зивотне прице. Не висе зивотне, вец мртве прице. Гроза! Гроза, Роберто Табијани! И ста сада треба да урадис, Роберто? Робертино, тако ме мајка, и данас, одмила, зове. Мајка? Гдје је моја мајка? Моја добра мама, Кристина. Мозе ли она да наслути моју муку, муку у овој проклетој балканској кланици? На овом уклетом тлу, тлу на којем се љјуди, вијековима, затиру и кољју. Кољју се као дивљје звијери: без јасна повода и видна разлога... Ох, јадни краљјевски вицеконзуле, Роберто Табијани! Гдје си досао да нацинис дипломатску каријеру? Медју звијерима? И да се забављјас на њјиховим дивљјацким баловима, баловима вампира. Да, вампира ...

Име ми је било Раде. И ово је моја прица. Мртва прица. Једна од двије хиљјаде и три стотине мртвих прица. Насе прице, све до једне, умрле су заједно с нама. У истом дану: у суботу, 7. фебруара 1942. године, по грегоријанском календару. Тада смо сви ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, поклани. Поклани измедју цетири сата ујутро и два сата послије подне. За један кољјацки радни дан. Тацно тако: за један кољјацки радни дан! Ни висе ни мањје. Поклале нас устасе, по том послу, из Загреба доведене. Помогле им домаце, свесрдно. А да су у Бањјалуку стигли, о томе ниста нисмо цули. Ни знали. Ни слутили.

Моје село се звало Дракулиц. Било је одмах поред Бањја Луке. Српско село: у њјему зивјели само Срби, православни Срби. Лијепо, питомо, село. Село добрих, цеститих, љјуди. И домацина. Никада се у нас за медјусобну свадју није цуло. За туцу, поготово. У село је, из града, водила сирока цеста. За насе прилике и потребе цак пресирока: осам метара. Од њје би, ми дјеца, продузавали узбрдо, све до Голог бријега. Отуда пуцао сирок видик, непрегледан: видјели се, као на длану, Сарговац, Мотике, Бањјалука... Дракулиц је вазнији и од Бањјалуке, мислили смо, наивно. Она је дољје, ми горе! Тај поглед је, са Голог бријега, у прољјеце, био нароцит: из зеленила и цвијеца виркају црвени кровови насих куца, засеоци оивицени процвалим воцкама - јабукама, крускама, сљјивама, дуњјама... Вец тада би поцињјали да замисљјамо јесен: узреле соцне и мирисне воцке, пуне амбаре, ноцна перусањја кукуруза, пјесму из сваког засеока. Насе куце, осим неких, нису биле велике. Лијепе јесу, за нас, све. Намјестај у њјима лицио на градски, постељјина и посудје исто тако, али се цувало подоста старих ствари. Оне нам, цесто, биле дразе од нових: нису се, некако, истицале и наметале, као нове, вец, онако изандјале и потамњјеле, као да су подсјецале на своје дуго трајањје. И дуго трајањје оних који су се, прије нас, њјима слузили.

Моја баба Стојка, стара попут тих ствари, о њјима посебну бригу бринула. И о свему сто је, у куци и око куце, старо било. Када је, рецимо, 1941. године требало да срусимо стару, да би градили нову куцу, нарицала је на сав глас.

- Градите нову куцу, двористе је сироко, али стару не дирајте! Сви сте ви, јос и многи прије вас, крај тога огњјиста први пут кмекнули, из мајцина дроба изисли... Ост'вите куцу, не русите је - молила је упорно, преклињјала. А када је јос цула да је, при русењју темељја, неко убио змију, нико није могао да је смири и утјеси.

- Куцну змију, змију-цуварицу, сте убили, куку мени! Коме је она сметала, кога, реците, ујела? Коме, теско нама, зло нан'јела? Вец је, сто се казе, куцно нам сљјеме и тјеме цувала. Дај, премилостиви Господе, да ово издобри, али...

Куца је расла брзо, као из воде, на баба-Стојкину кукњјаву смо сасвим заборавили. Старији се бавили својим пословима, младји својим.

И то љјето је, за нас, младе, било пуно радости. Због купањја у Сирокој ријеци, насој ријеци. На Сарговацку ријеку смо исли рједје. Наса је била и сира, и дубљја, и, нама, љјепса. Око њје се, најзад, сакупљјало неупоредиво висе нас младих. И дјеце. А сто висе дјецурлије, то висе граје, весељја, гњјурањја, роњјењја... Ја сам волио да се из те вреве понекад издвојим, да легнем, негдје на ливаду. И да, док вјетриц око мене царлија, слусам сапат трава. Царобан, неописив сапат. И да удисем, пуним плуцима, мирисе пољјског цвијеца. И да, јос, посматрам бескрајну небеску плавет, изнад себе...

Моји сељјани нису били нароцито богати, али су радо давали: висе по срцу него по имањју, гдје год је тразено. Насим сусједима, Хрватима, из Мотика и Сарговца, своју земљју су дали. Велику парцелу, недалеко насег, за њјихово гробљје. Да би и они, љјудски и по бозјим законима, могли да сахрањјују своје мртве. Они, ето, нису успјели да се договоре око земљјиста за своје гробљје: да свако даде помало, да гробљје направе. У Мотикама, или у Сарговцу. Или негдје измедју њјих. Онда им ми поклонили: ницији мртви нису криви за неслогу зивих! Тако смо мислили, сви у насем селу. А они нам били захвални. Много захвални, казали су, за сва времена. Говорили да нам ту доброту никада неце моци, ни хтјети, да забораве. Док је свијета и вијека, никада. Тако су казали. Ми им, наравно, вјеровали : како да љјуди љјудима не вјерују?!

Сада је насе село, Дракулиц, село мртвих. Поклани смо, рекох, сви, у истом дану. Били и нема нас! Поклале нас устасе, Хрвати. Презивјело је, пуким слуцајем, тек петнаестак дуса: спасао их млинар Марко Липовац, Хрват из Будзака. Хрисцанин сам, дуса ми је крстена, хоцу да се истина зна. О свему па и о Марку Липовцу. Пуна истина. Истину никада и нико није успио да прикрије. Тако су мене уцили: у цркви нас свестеник, прото Дусан Мацкиц, у куци отац Михајло, у сарговацкој основној сколи уцитељјица Добрила, у бањјалуцкој Реалној гимназији катехета Радовановиц. Понављјали, свима нама, ријеци Светог Писма: Не убиј, не слази, не укради! Нас су побили, слагали, покрали. И вјеровали, при томе, да се та истина никада сазнати неце. Сада смо, ми мртви, ту. Вратили се, по вољји Створитељја, или космицком греском, да свједоцимо. Да оптузимо, исто тако. Јер, све сто се на планети Земљји догадја, свакога трена, своју зиву слику и ријец предаје бескрајним космицким пространствима. Био сам гимназијалац, цетврти разред, тако нам професор Никола Козомора објасњјавао. Био је математицар, добар математицар. Цовјек, исто тако. И саљјивдзија, изнад свега. Волио је, изгледа, и физику. У њју нас, понекад, у слободном времену, упуцивао. Све некако у сали, необавезно и безвезно. Али занимљјиво, са озбиљјним поукама.

- Ако - знао је да казе - намигнете некој колегиници, на одмору и слицно томе, ви мислите да це то видјети само она. Не! Та слика, истог тренутка, одлази у васиону. Пољјубите ли, ви мангупи, своју дјевојку

у неком цоску, одмах уобразите да је то само васа тајна. Ни ту нема тајне, никако. Слика је вец стигла у васиону. Или ако, рецимо, од неког колеге преписете рјесењје задатка из инфинитезималног рацуна, па помислите да се то никада сазнати неце, преварили сте се: слика је истог трена одлепрсала, на крилима електромагнетних таласа, право у космос. Отуда це се, једнога лијепог дана, вратити. На цију бруку и срамоту? На васу бруку и срамоту! Тако...

Ми, дјаци, знали смо њјегове небројене сале. Оне које јесу, и оне које нису за преприцавањје. Посебно оне у стиху. Изрецитовацу само двије. Прва носи наслов "Најпаметнији цовјек"!

Пословица једна, Позната је свима, Поп највецу памет Католицки има.

Јер у браку нико Зна да нема среце, И вјенцава сваког Само себе неце.

И сви се, подједнако уценици и професори, од срца смијали тој ведрој пјесмици. Осим фра-Звонка Бубала. Због цега, касније цу то објаснити. Једино би он, као и увијек, био мргодан и натустен. Као да це муњја из оцију њјегових сијевнути. Не, не муњја! Муњја је свјетлост, макар и краткотрајна. Вец мрак, понорни, адски, непрозирна невидлица. Невидлица од које се срце стезе.

Другој је наслов "Лоси наставници". Њју смо, нароцито њју, због вјецитог, свевременског, сукоба измедју професора и уценика, напамет радо уцили. У њјој професор Козомора, као, побија директорову тезу о лосим наставницима:

Пријатељју, рекох њјему, Сувисна је та вец тема, Ради тога сто лосијех Настваника у нас нема.

Јер од свију наставника, Сто је било од зла горе, То је, вјеруј, за времена, Отисло у директоре.

Јос ако је од њјих који Као јаци адут ост'о, Тад сигуран буди да је, Он директор давно пост'о.

А од ког се од њјих могла, И воловска цути рика, Онда је он за награду, Отис'о за нацелника.

И, на крају, ако неком Није била памет бистра, Лактовима он је својим Прогур'о се за министра!

Нас су, у свакој прилици, уцили да волимо љјуде, да им вјерујемо, да их, без обзира на вјеру и нацију, постујемо. Нароцито своје професоре. Ми смо њјих вољјели, скоро све. Катехета, нама православцима, бијасе Ненад Радовановиц. Сирока култура, много знао! Знао не само науку о вјери него и матемаматику, физику, грцки, историју... Ниста нас, па ни науку о вјери, није тјерао да уцимо на силу. Зато, ваљјда, и данас памтим ријеци пророка Мојсија, из Постањја: У поцетку створи Бог небо и земљју. А земљја бијасе без облицја и пуста, и бјесе тама над безданом; и дух Бозји дизасе се над водом. И реце Бог: Нека буде свјетлост! И би свјетлост. И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме...

Памтим и свете поуке из Јевандјељја по Матеју. Пазите да правду не цините пред љјудима, само зато да вас они виде; инаце плате немате од оца својега који је на небесима - ријеци су из Јевандјељја. Затим ово: Када дакле дајес мислостињју, не труби пред собом, као сто цине лицемјери по зборницама и по улицама, да их хвале љјуди... А ти када дајес милостињју, да не зна љјевица твоја сто цини десница твоја... Тако да буде милостињја твоја тајна; и отац твој који је видио тајно, платице теби јавно... И када се молис Богу, не буди као лицемјери, који то радо по зборницама и по раскрсцу на улицама стоје и моле се да их виде љјуди... А ти кад се молис, удји у клијет своју, и затворивси врата своја, помоли се оцу својему који је у тајности; и отац твој који види тајно, платице теби јавно... А кад се молите, не говорите много, као незнабосци; јер они мисле да це за многе ријеци своје бити услисени... Овако дакле молите се ви: Оце нас

који јеси на небесима, да се свети име твоје, да додје царство твоје, да буде вољја твоја, на земљји као и на небу...

Исламску вјеронауку предавао, дјацима-муслиманима, неки ходза Дервисевиц, којега сам видио само неколико пута. Католицку, католицима, фра-Звонимир Брекало, за којега се испотиха, медју нама, говорило да је заклети устаса. Ја, признајем, нисам знао ста то знаци, па ми је један мој друг, звао се Јанковиц, казао да је сваки заклети устаса спреман заклати цовјека као пиле. Цак ако га никад раније видио није, ако му, дакле, ни на који нацин, и ниста, није могао да скриви. Нисам, заиста, то могао да схватим, нити сам даљје питао: да пред Јанковицем, и другима, букван не испаднем. Касније сам заиста цуо да је тај Брекало клао Србе, цак и у насем селу. Ни тада нисам вјеровао: како да неко предаје науку о вјери и да, истворемено, кољје љјуде који му ниста скривили нису.

Природопис нам предавао Бранко Новковиц, цовјек добре дусе и крхка здрављја. Сваку насу лосе науцену лекцију, он је дозивљјавао, малтене, као лицну трагедију. Њјегов предмет смо савладјивали с највецом љјубављју: да га не разалостимо. И Бозидара Николица, сликара, такодје смо много вољјели: није био насилан, претјеран у захтјевима, вец помало расијан, добрицина. То би се, мозда са јос висе разлога, требало реци и за професора пјевањја Владу Милосевица. Он је био и нас хороводја. Ненадмасан, тако се прицало. Др Рудолф Сибер, професор филозофије и њјемацког језика, вец је својом крупном појавом уливао постовањје. Знањјем, правицносцу и строгосцу , јос висе. И географа Дервиса Тафре се добро сјецам. Словио је као изразито јака лицност: све сто мисли, то казе. Сто на уму, то на друму! Прицало се да, о себи, стално, упркос свом имену и презимену, говори као о Србину. Једном нам је на цасу, као узгред, казао да су се њјегови преци, прије него сто су примили мухамеданску вјеру, звали Стојовици. Или Стојановици, тако несто. И када су у Гимназију досле устасе, изјаснио се као Србин, захтијевајуци да и њјега, са осталим Србима, прогнају у Србију, па је прогнан... Српски језик нам предавао Мато Дзаја. Одлицан професор, строг и правицан. Историцар Зивојин Пејатовиц, поглављје је за себе: због заокупљјности Словенима. Ма о цему предавао, морао је, макар једном реценицом, да се њјих дотакне.

- Од вајкада су Словени - понављјао је занесено - заузимали врло видно место на позорници светске повеснице. Њјихово присуство се наслуцује јос на измаку оног праисторијскога доба, тамног доба, одакле се пробијају тек први зраци повесницке светлости. Њјихова индоевропска прадомовина бесе, пре висе од пет хиљјада година, у пространим низинама измедју река Одре, Висле, Дњјестра и Дњјепра, одакле су се расељјавали, вековима...

Објасњјавао је да грцки историцар Херодот, у петом вијеку прије Христова родјењја, спомињје словенска племена - Неуре и Будине - као скитско робљје, да пуних пет вијекова иза тога нема писаног трага о њјима, да би их римски историцари - Плиније Старији, Тацит и Прокопијус - спомињјали као Венеде, Венте, Венете, затим као Сорабе и Сорбе.

- На ста вас ова имена подсецају ? - питао би зиво, упереним казипрстом прелазеци преко насих лица, и одмах сам додавао : 'Сораб, Сорб, зар вас то не подсеца на Срб, Србин! И ста нам јос ово говори? Да су Срби један стари, прастари народ, да нису ни скоројевици ни никоговици...

Старе Словене је, врло сликовито, описивао као плаве, веома високе, сназне ловце, риболовце и ратнике, љјуде благе нарави, који су медјусобно - словили.

- Е, ста знаци ово словили? - питао би па, не могавси да сацека нецији одговор, давао га сам. 'Говорили и, упркос разгранатости и многољјудности заједнице, једни друге разумели. Веровали су у надприродна бица и многе, висе и низе, богове - Световида, Перуна, Дазбога, Старибога, Црнобога, Волоса, Хорза, Мокоса, Сварога, Триглава, Радигоста, Црноглава - којима су зреци приносили зртве, правили идоле, требиста и светилиста. Увазавали су, исто тако, моц вила и русаљјки, као и вампира и вестица...

Та вјеровањја су се, објасњјавао би даљје, задрзала веома дуго: не само код Руса, Малоруса, Бјелоруса, Пољјака, Лузицких Срба, Цеха и Словака, који су у прадомовини остали, вец и код нас - Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара, који смо се до седмог века на Балкан селили. Закљјуцивао би мањје полетно:

- И ово је, господо, вазно: увек смо били свесни своје словенске узајамности и опет се, на залост, веома цесто медјусобно затирали. Пласим се да це се то поновити, врло брзо...

И та слика је, вјерујем, стигла у васиону, јос прије устаских покољја у насим селима - Дракулицу, Мотикама, Сарговцу и руднику Раковац. Отисла у космос, свемир, да се поново врати. Сада се, ево, вратила. Као сто це се, ван сваке сумњје, прије или касније, пред цовјека вратити све сто се, од постанка свијета, на Земљји догадјало. Цовјек це се сусрести са цитавом својом прослосцу, прослосцу планете Земљје: њјеном узареном лоптом, каснијим вулканима, морима и океанима, леденим пустињјама, првим зивим створовима. Сусресце и цудовиста тога времена, огромна и застрасујуца: летеце гмазове, археоптериксе, диносаурусе. Праведници це сигурно и безболно презивјети, гресници це силно патити. Јао, греснима!

Ми, Срби, поклани, рекох, у суботу, 7. фебруара 1942. по грегоријанском календару, нисмо били гресни. Моји сељјани су обдјелавали земљју и зене, сијали зита, воце и поврце, пекли ракију и пекмез. У јесен остављјали дуњје по собама: да им и зими мирису, до мириса бозицне пеценице, па и даљје. Исли у цркву,

редовно. Молили се Исусу Христу и свим свецима, славили предано своје крсне славе и остале бозје угоднике. Тудје, ни у примисли, нису узимали. Нас је, стога, као муценике и праведнике земаљјске, Господ, на не-бесима, обилато наградио: рајским миром и бескрајним блазенством! И сада смо тамо, само су се дусе насе, педесет година иза покољја, медју љјуде земаљјске, свједоцењја ради, вратиле. И то само за трен. Да ми, поклани Срби, цијелу истину зивим Србима каземо. Да их суоцимо с њјом. Да им се она не понови, никад. И да их, због заборава према нама покланима, посрамимо: предуго су, цак пет десетљјеца, цекали да нам тијела, у смрти, сједине! Због заборава према убицама насим, такодје: пристали су да дзелати и зртве, авај, буду изједнацени. На прастањје су, по уцењју Свевисњјег, дузност имали, на заборав никако!

0 насем селу, Дракулицу, о њјеговој прослости, нико није много знао. Једном, сјецам се, набасао неки путник, трговац, пробисвјет, ста ли је он био. И питао сељјане, окупљјене на Арману, једне недјељје, љјети:

- Зна ли неко од вас засто вам се село зове тако, Дракулиц? Старији слијегали раменима. дјевојке и момци играли коло, пјевали, забављјали се. Нико и није био оран да са незнанцем разговор заподјене. Он поновио питањје:

- Зар нико, заиста, не зна засто се ово село, Дракулиц, тако зове?

- Море бити да и знамо, али сада се одмарамо. Света недјељја је данас... - одговарали му нехајно. Онда сам ја, том досљјаку, исприцао оно ста сам негдје давно цуо, али у сто нисам много вјеровао. Да се, као, неки младиц, Лицанин, тек зенио, крсном дјевојком, невидјене љјепоте. Доцује то, у том далеком турском времену, бег, додје му пред куцу, медју свате. Јахао је мркова, тамна као мркла помрцина. Уз њјега јос сест Турака, до зуба наорузаних, на коњјима, водеци осмог коњја, такодје оседлана.

- Ц'о сам, Власе, да ти је млада хаман липа. Хајде, похити, доведи је... Хајде, болан, нецу јој ниста. Само да је видјам... - казао бег младозењји мирно, не сјахујуци с мркова. А старији љјуди, све сами угледни домацини, цујуци за младозењјину могуцу невољју, говорили бегу, молили га:

- 'Ајде, цестити безе, сјаси. Нека сјасу и твоји момци. Окр'је- пите се, ти и твоји момци, овим сто имамо, сто је Бог да'... Онда бег заиста сјахао, сјахали и њјегови момци, присли софрама са свеколиким ицем и пицем, па бег мргодно заповиједио:

- Смиста да сте, далеко од мојих оцију, склонили ту прасецину! И да сте нам намах донили нови хастал, здјеле и нозеве, са јањјецином. Или јарецином. Све нека буде на цистој сердјади. Нека и букаре за вино буду нове и цисте. Све, хаман, мора да буде уцињјено док ја приправим овај цибук! - додао, иза силаха извлацеци свој дуги цибук са дуваном и осталим прибором. Све је уцињјено брзо и по њјеговој вољји, па су Турци, око којих је домацин, младозењјин отац, цијело вријеме обједа поскакивао, јели и пили, без престанка. Јос једном им домацин долио вино у букаре, они га испијали задовољјно, гргуцуци. Иза тога, све једнако подригујуци и гладеци се по набреклим стомацима, поново припалили цибуке. Сви. Бег је, лагано пуцкајуци мирисави дувански дим из камиса, одједном затворио оци: цинило се да спава. Висе и није лицио на оног опаког турског силника, вец је неодољјиво подсјецао на неког доброг дједа, старца, којега су обилно пице и ице сасвим савладали. Али... Он се одједном тргнуо, отворио оци, па смјескајуци се лукаво, казао:

- Ех, све је ово, домацине, липо било! Него, да видимо поради цега оно ми дојдосмо. Доведидер, Омере, младозењју и младу му. Па да, суцур Великоме Алаху, узмемо пут под ноге...

1 оде тај Омер, и доведе младозењју с младом, и народ се скупи око њјих, и згомила се, свуда уоколо. Тада он, младозењја, некако срамезљјиво и понизно, проциједи:

- Ево је, цестити безе, то је она, моја Ковиљјка... Моремо ли саде отици?

- Морес, морес, похити... Само идји. А она це са мном, само за вецерас...

Јос бег није, према тој прици, до краја изустио ни оно "вецерас", а младозењја иза појаса трзе скривену нозину па, док Турци нису стигли оком да трепну, пререза му гркљјан. Настаде силна вика, галама, гунгула, али младозењја, као крилима носен, замаце у суму. Он је, тако се прица, бјезао главом без обзира, данима, све довде. Сакрио се, као, у најгусцој суми, изнад данасњјег Горњјег Дракулица, медју драцама. И када су га сељјани први пута видјели, исприцао им он своју тузну прицу, замоливси их да га Турцима не одају:

- Србин сам, брацо, као и ви сто сте. Презиме ми је Дракулиц. И Бог ми је је, изгледа, одредио да кости оставим медју овим васим драцама...

- Занимљјива прица, празна прица! - узвикну тај незнанац, саливси низ грло јос једну цасицу ракије. 'Није то, момце, био - настави он одмах - Лицанин. Никакав Лицанин ни Дракулиц, вец Дракула! Дракула, главом и брадом. Јеси ли цуо за Дракулу? И, спомињје ли се, у тој прици, да је народ у Дракулицу, иза тога,

нагло поцео да умире, без видна разлога, са два, једва видљјива, угриза на врату?' - упитао је, уносеци ми се у лице.

Видеци да сам сасвим збуњјен, да о томе ниста не знам, објаснио: да ту, бице, висе нема никакве сумњје да је тај вајни младозењја био Дракула, главом и брадом, лицно. Или неки њјегов насљједник, младји вампир. Да је први Дракула, у давна, прадавна времена, био владар у Трансилванији, у данасњјој Румунији, име му било Влад. И био гроф, богат цовјек, наравно. Дањју је, као и сви владари, својом земљјом управљјао. А ноцу, када њјегов народ усни, у своје вампирске походе кретао, своју црну и дугу кабаницу у крила претварајуци.

Тада би, пробусивси им са два издузена предњја зуба врат, својим уснулим зртвама крв испијао. Њјих, ето, усмрцивао и себе хранио. То му, у ствари, била једина и најсладја храна. Напоменуо, при крају, да он, Дракула, ни сам није знао да је вампир. Нити да се њјегово зло сјеме расипа и разнозава, свуда. На крају ми рекао:

- Запамти добро: овдје це поново доци Дракулина дјеца, неки нови дракулици. И поклати вас, све до једног, крви се васе напити. По вама пасти, као црне птице, затрти вас. Ни за гробове васе неце се знати...

Заборавио сам, сасвим, предсказањја тог цудног намјерника, сматрао га надобудним пророком, занивијеталом и безвезњјаком. Стога, ето, никада и никоме до сада, ово нисам казивао. А када сам, оне црне суботе, 7. фебруара 1942. године, устасе у насем двористу видио, кроз мозак ми сијевнуле незнанцеве ријеци. Дракулици! Црне птице! Распоредјени укруг, око нас, у црним униформама, на разгазеној снијезној бјелини, устасе су заиста лициле на црне гавранове. И из грла њјихових, цинило ми се, једино се цуло прозукло грактањје, стравицан наговјестај насе смрти. Један од њјих, здепаст и кривоног, са циновима на раменима, и ордењјем на грудима, стајао уз ограду, на супротној страни од мене. Несто цитао. Ста, о цему, нисам успио одмах да схватим: цинило ми се да он и није љјудски створ, вец злогуки гавран. И да, умјесто уста, има дугацак црвени кљјун, из којега, цим га отвори, покуљјају облацици црне паре. И код осталих устаса, који су нервозно тапкали по снијегу, премјестајуци тезину тијела с ноге на ногу, исто тако.

Онда се тај здепасти устаса осврнуо, грлено узвикнуо:

- Ево га, зупник Филиповиц!

Ја сам њјега, фра-Вјекослава, знао. Пролазио је, доста цесто, кроз насе село, када би исао, ради сахрана или за Дан мртвих, на Католицко гробљје, оно за које су им наси сељјани, уврх Дракулица, земљју поклонили. И одједном ми, признајем, лакнуло. Слика гавранова на снијегу, која ме цијело вријеме опсједала, нагло је нестала. Увјерен у безразлозност своје стријепњје, пред самим собом, бијах посрамљјен. Фратар је ту, свестено лице, цовјек који Бозју мисао на земљји тумаци - размисљјао сам сада смиреније -и никаво зло, у њјеговом присуству, не мозе да нам се догоди. Напротив...

- Гдје вам је - приупита фра-Филиповица здепасти - Брекало, фра- Звонко? Он, Филиповиц, само руком, немарно, показа на сусједни засеок, па викну:

- Устасе - цастници, доцастници и бојовници - вас је овамо, у ово миесто великога гриеха и грко-изтоцне сизме, одпутио нас дицни Поглавник, уз напутке онога Господина, Исуса Криста, који је на криз распет гледе обране насе свете виере католицке. Стога, васа је света задаца да ове погане крпусе са цистога хрватскога тијела уклоните. Тако цете, свијетла образа и мирне савиести, пред Господина насега, и Поглавника насега, моци да станете. А када, уз највецу приљјезност и савјестност, посао оконцате, свима вама цу опрост гријеха код Господина изнова изходити... - обецао је, смијесеци се једва примјетно, док је десним испрузеним дланом, лијеви дрзеци на опасацу са пистољјем, уцинио нагао покрет, као када се неком наредјује да резе, сијеце, коси.

Мозда је казао јос несто, не сјецам се. Знам, сасвим сигурно, да је у насе пространо двористе било сатјерано којих цетрдесетак, мозда и висе, мојих родјака, Пиљјагица. И да су се оне устасе, попут хијена, бацили на њјих, да је наступило језовито запомагањје. На младју ми сестру Савку, која је стајала тик уз мене, навали један млад устаса, јос дјецак. Поце да је напаствује, пред свима нама.

- Не дај ме, брацо, не дај ме! - крикнула она узаснуто.

Скоцио сам, у магновењју, на тог момка, сназно стегао њјегов танки вратиц. Цинило ми се да цујем како му крцка вратна кицма, како му из гркљјана допире кркљјањје. Мислим да су се моје руке, у том трену, претвориле у велика клијеста, целицна. И да сам се, некако, сав у клијеста претворио. Не знам. Једино се јос сјецам тупог, врло сназног, ударца у мој потиљјак. Ницега висе. Бас ницега...

3.

Име ми је било Руза и ово је моја прица. Мртва прица. Једна од двије хиљјаде и три стотине мртвих прица. Насе прице, све до једне, умрле су заједно с нама. У истом дану: у суботу, 7. фебруара 1942. године, по грегоријанском календару. Тада смо сви ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, поклани. Поклани измедју цетири сата ујутро и два сата послије подне. За један кољјацки рани дан. Тацно тако: за један кољјацки радни дан! Ни висе, ни мањје. Поклале нас устасе, по том послу, из Загреба доведене. Помогле им домаце, свесрдно. А да су отуда стигле, о томе ниста нисмо цули. Ни знали. Ни слутили. У мом селу, Дракулицу, све текло сасвим уобицајено, најобицније. Прицало се тада, додусе, медју старијим свијетом, сапатом и поријетко, да постоје некакви побуњјеници. И да они, ноцу, русе пругу. Од Бањјалуке, све до Загреба. Из Дракулица, говорили су, нема тих побуњјеника, због тога се не требамо бојати. Али, да у град, Бањјалуку, без велике потребе, нико не треба да иде: тамо су многи Срби поклани. И јос их, сада, кољју, убијају. Једном је моја мајка, врло забринуто и у по гласа, спомињјала имена насих мјестана - Ненада Тодориновица, Дјурдја и Косте Гламоцанина, Ратка и Крстана Станко- вица, Милоса и Илије Пиљјагица, Митра и Дусана Митровица. Казала да су пали у њјемацко заробљјениство, да се, благи Бозе, о њјима ниста не зна. Све млади љјуди, у најбољјим годинама...

Ја се некако нисам трудила да памтим те прице. Имала сам свега седамнаест година, била лијепа. Најљјепса у селу, тако су сви говорили. И сањјала само једно: свадбу! Видјела сам, ето, прије пет година, први пута, једну незаборавну свадбу. Зенио се, у насем селу, Васо Митровиц, звани Зеле, са Дусанком Пердув из Будзака. Свадба, рекох, била велика, необицно свецана, задивљјујуца. Као у бајци.

0 њјој, касније. Сада о мом сну: да се удам. Да ме узме добар момак паметан, пазљјив, лијеп, из цестите породице. Да ме тај мо- мак и породица му воле, да и ја њјих волим. Да, свуда и сви, о томе прицају. Да изродим много дјеце - здраве, једре, буцмасте, паметне. Да буду малецка, да, попут пилица, стално пијуцу за мном. Да, понека, лице и на пацице: да буду кривонога, да се, када трцкарају, обуцена у сарене гегице, гегуцкају. Јос да им надјенем најљјепса имена. Зенској дјеци: Љјуба, Јагода, Малина, Милица, Рузица, Савка, Нада... А муској Љјубомир, Драган, Милан, Милован, Миленко, Богољјуб... Па да, онда, једни питају: ција ли су, као, оно дјеца, онако уредна и паметна? А да, као, други казу: зна се ција су, Рузина, Рузе Стијаковицке!

У насем селу је био такав обицај - да и послије удаје, по дјевојацком презимену младу именују. Тако су оне до смрти остајале Пиљјагицке, Митровицке, Тодориновицке, Брковицке, Каталинке, Гламоцанке, Коцицке, Стијаковицке... Или, ако су доведене из другог мјеста, онда Змијањјке, Слатинке, Љјевцанке, Зупљјанке... И тако, ако је цестита, млада це слузити на понос и дику племену и мјесту одакле је. Ако није, на теску бруку и срамоту, за дуга времена.

Понекад бих, у тим сањјарењјима, знала да се забленем у небо: када облаци, носени вјетром, онако пауцинасти и бијели, попут памука, јуре небеском плавети. И да их, зависно од облика и велицине, разврставам: оно ми је младозењја, оно сам ја, оно је кум, дјевер, дјеверуса, стари сват, војвода... Ако би, иза тога, поцело да грми и сијева не би ми сметало, нимало. Замисљјала бих да моји сватови прангијају и пуцају, да грмљјавина долази од топота коњјских копита: свадбе су у нас, увијек, биле пуцњјавом и тутњјавом працене. Сто познатије породице, младозењјина и младина, то висе пуцњјаве и тутњјаве! А ту свадбу, Дусанкину и Зелину, сви су, у Дракулицу, преприцавали, годинама. Обоје су били лијепи, невидјено лијепи. Она сва у бјелини, са слајером и бијелим ципелама на ногама. Он у тамном одијелу, градјанском: са краватом и марамицом у лијевом дзепицу. Њју је, сапутало се, обукла, и за свадбу дотјерала Јока Цвијетицка, а фризуру јој средила права фризерка, из града, Стојанка Михајловицева. Ми, дјевојцурци и момцици, знатизељјни и необуздани, за сватовима одлуњјали у Будзак, у Пердуве. За њјима јурили, ломатали се. дјеција памет, дјеција посла! И вазније сватове сам запамтила, све. Кум им и кума били Драго и Јелена Рогуљјиц, стари сват Вид Митровиц, војвода Дјурадј Митровиц, барјактар Бранко Пиљјагиц, дјевер и дјеверуса Јово и Ковиљјка Стијаковиц... Обицај је био да дјеверски пар буду посљједњји младенци у селу. И да буду лијепи, сто је могуце љјепси. И из цасне породице. Тако це, вјеровало се, и пород нових младенаца бити лијеп, здрав, цастан и паметан. Свадба је, у нас, сматрана великим догадјајем, нароцито за младозењјину и младину породицу. Зато су у сватовима била Зелина браца Милан

1 Младјен, сестра Мара са музем, Јованом Милановицем из Ребровца. И Дусанкина мајка Дјуја, удовица, будним оком мјерка своју дјецу - синове Рајка, Митра, Уроса и Станка, кцерке Мару и Драгицу. Погледом им заповиједа, мигом: треба се пред будуцим пријатељјима, родбином и комсијама данас показати. Ницим се, ни најситнијим превидом, не осрамотити.

Момо Стијаковиц развлаци своју велику хармонику. Она бљјести, пресјава се, као да је сва од сребра. Увија се и врти коло. Свуда пјесма, поцикивањја. Тресте пуске и пистољји. Крузе пљјоске и боце са ракијом, столови препуни разноликог јела и пица. Ни у томе младина породица данас не смије да подбаци. Да неко гладан или зедан одавде оде, да, мозда, рузну ријец о њјиховој куци казе. То никако, Бозе сацувај!

Стари сват и војвода, Вид и Дјурадј Митровиц, тразе да се, најзад, млада изведе. Дрзе се, као, врло озбиљјно, вазно. Веле да зеле видјети због кога, и цега, су овамо досли. Да они ту, у Пердувима, како мисле, имају несто своје, сто њјима, Митровицима, припада...

- Ко се прима сестре моје, од вољје до невољје? - пита, такодје врло озбиљјно, Дусанкин брат Митар Пердув.

Настаје опста врева, галама. Сваки цас се, измедју сватова, јави понеки момак, саљјивдзија, тврдеци да је бас он тај прави, младозењја. Митар га мало разгледа, несто приупита, па, уз благи пријекор, враца медју свјетину. Та свјетина њјих, лазне младозењје, задиркује, гура их, смије им се необуздано и

неумјерено. Стари сват, који мора све да види и да цује, даје сада миг Зели да он ступи пред будуцег сурака.

- Ја се - казе Зеле одлуцно, прилазеци му - примам сестре твоје, од вољје до невољје!

Поново вика, сале на рацун младе и младозењје. Неко од сватова просу прегрст ситниса на младин бијели слајер, на главу. дјецурлија, јурисајуци на металне петопарце, десетице, круне, полице и динаре, руси све око себе. Веру се испод сватовских ногу, претразују траву, цепркају по земљји. Младина родбина се полако опраста од њје.

Ја, обузета сновима о својој будуцој свадби, хоцу све да запамтим, да знам. Када се једном будем удавала, размисљјам тако, да нигдје не погријесим. Зато, испод ока, све помно мотрим, памтим. Мајка Дјуја Дусанки несто дуго сапуце, бице да је савјетује, ста ли. И остали се с њјом љјубе, грле је. Стари сват захтијева да се сватови припреме за полазак, према Цркви "Свете Тројице", у граду. Тамо треба да се, казу, обави вјенцањје. Испред свих је барјактар, Бранко Пиљјагиц, на коњју. Високо уздигао заставу, с великим краљјевским грбом. Неодољјиво подсјеца на једну слику из моје цитанке: Косовски јунак Боско Југовиц, онај из народне пјесме о девет Југовица и десетим старим Југ-Богданом! Новембар је, дува поприлицан вјетар, па се застава стално вијори, лепрса, као да сватовима несто сапуце. Иза барјактара су, у лимузини, кум и кума Рогуљјици, затим стари сват и војвода. Прати их сест фијакера. Цак сест фијакера, пуних сватова! Никад до тада, Пресвета Бого-родице, несто такво нисам видјела. Па јос седам стајер- вагена, коњјаници, лимузине. Гледам их како одмицу према граду, поново замисљјам: да је ово моја свадба, моји сватови. И да мене свјетина, с обје стране улице, гледа и мјерка, диви се мени и мојој свадби...

Мозда сам несто тада, сасвим несвјесно, гласно изговорила, узвикнула. Јер, брат Милос ме, прилицно грубо, повуце за руку, упита ста сам то рекла. Ја се правдам да ниста нисам, ни ријец, изустила, да се то њјему прицинило. Тако сам се, ваљјда, сва смусена, несто правдала. Није ми, оцито, повјеровао: кратко одбрусио да лазем, наредио да кренемо, одмах, куци. Вец од дванаесте, ако је дјевојцица развијена и лијепа, њју редовно, када је изван свог села, прати неко од куцне цељјади: да је сацува од незељјена сусрета, напасна свијета, могуце рузне ријеци. Она је, наравно, дузна да слуса ријец старијег. Без опирањја, беспоговорно. И ја сам брата Милоса, мада без радости, одмах послусала. С осталима се вратила у Митровице: да тамо повратак сватова са вјенцањја, из цркве, доцекамо.

Куца Стевана Митровица, Зелиног оца, за кога се прицало да је некакав солунац, и оно солунац сви изговарали с оцитим постовањјем, бијасе велика. И куцно двористе, сада препуно веселог свијета, било је пространо, огромно. Или се мени, тада, тако цинило. А сватови?

Испред свих, према куци јури један фијакер, пуцњјавом и нецијим подврискивањјем најављјује долазак сватова. Одмах стаде коло, утиса се пјесма, занијеми прицљјива свјетина. Сви , као цавке, навалисе на дворисну ограду.

- Дјурадј Гламоцанин, нико него он! У зивот се кладим - све надјацава глас мени непознате цовјецине

- да је Дјурадј. Бољјег фијакера, ни коњја, нико у околини од њјега нема. Да се кладимо, ево петобанке, да је он...

Та цовјецина, сто је махала оном петобанком, одједном се утиса, престаде да вице. И да је викао, нико га не би цуо. Сада се јасно назиру бијели младин слајер и одјеца, то је оно сто се цека и исцекује. А посто је млада у том фијакеру, онда је то сигурно Митровица, нипосто Дјурдјев фијакер није!

Из тог фијакера, у двористу, посљједњја изидје млада, Дусанка.

- Јабуку јој дајте, да је преко куце пребаци! Да се види има ли у њјој снаге и здрављја. И да нам, не дај Бозе, Пердуви нису болезљјиву цуру подвалили ! - вице весело Вид Митровиц, стари сват. Млада прими јабуку у десну руку, три пута је пољјуби, пребаци у лијеву. Прекрстивси се три пута, поново је врати у десну, баци. Јабука, у великом луку, одлети преко куцног крова. Бацањје јабуке попрати заглусујуца граја насих радозналих и простодусних сељјана.

- Млада нам је, мила брацо и сестре, и сами видите, здрава к'о дрен! Нека сада наса снаја, уз благослов Бозји, у куцу удје! - поново се огласи стари сват.

Стоја, свекрва Дусанкина, стала крај куцног прага, за ову прилику бијелим платном прекривеног. Лице јој озарено радосцу, али поглед усредсредјен: хоце ли јој снаја згазити бијело платно, упрљјати га? Не, млада се сагињје, мота га брзо и вјесто, предаје, пољјубивси је три пута у лице, свекрви. Она, свекрва јој, узвраца небројеним пољјупцима, говореци:

- Сретно усла у ову куцу! И Бог те благословио, дијете моје мило. Од данас си ти моје дијете, ја твоја мајка. Удји, 'цери моја, у куцу своју... И узми ово зито, разаспи га: да ми унуцад здраву и цеститу изродис, да нам њјиве роде, да нам се благо близни, да нам пријатељја, колико је тога зита, у куцу долази. Удји, кцери моја, у куцу своју!

Стојине ријеци надјацавају пјеваци, свираци, пускарањје, свеопста бука.

Откиде се грана од јоргована, И Дусанка наса л'јепа од мајке...

- Оно је Јока Цвијетица - вице ми на уво једна старија зена из Пиљјагица - у то сам сигурна. К?о у рајну сигурна. Нема јој, ?цери мила, гласа у три царева града...

На другом крају двориста се јасно разазнаје звонки и поцикујуци глас Јоке Митровица:

Л?јепу Дуску одведосе, Сви је редом изљјубисе, Само Зели не дадосе.

Ал? је Зеле мудар био, Па је прије пољјубио...

Јокина друзина јос не заврси пјевањје, а ваздух проломи муска група пјеваца и тамбураса - Митар Митровиц, Милос Пиљјагиц, Мирко и Никола Курузовиц, Коста и Васо Столиц, Ненад Тодориновиц...

Ој, Јоване Београдјанине, Устај, море, Београд изгоре.

Није мени све до Београда, Вец је мени до мојијех јада:

Синоц ме је озенила мајка, А јутрос ми одбегла девојка...

Неко од њјих, муских пјеваца, продорно подврискујуци, испуца цитав рафал из пистољја. Одговори му други, с другог краја двориста. Грунусе и два пуцњја, из ловацке пуске, као два мала топа. Ја, и даљје, опсједнута својим сном, сном о својој свадби, стојим као опцињјена. И пуна страха: да се нецим, јер знам да сам јос млада за удају, не одам, да ми се, кудгод кренем, не поцну ругати. И у куци, и у селу, и тамо у сколи, Трговацкој.

- Ево моје Рузе, Рузице, Руске, сунца мога, љјепотице моје... - трзе ме иза ледја познат глас, мајцин. Пита ме за брата Милоса: гдје се, у овој свјетини, загубио. Одговарам јој смусено, неповезано. Да смо се, из Будзака, вратили заједно, сви ми из Дракулица, да је и он ту негдје...

У дуси ми безмјерна зељја: да јој се обиснем о врат, да јој све повјерим, да се, иза тога, сита исплацем. Она ме њјезно прима за руку, пита:

- Јеси ли видјела Зелину младу? Љјепса је, опрости ми драги Бозе, и од Богородице. Сама реци: није ли! ?Ајде, јабуко моја, да мало цујемо Даринку Смиљјаница, Милицу Курузовица, Петру Столица, оне двије цуре Милановица и три Маре - Мару Пиљјагица, Мару Стијаковица и Мару Столица. И ти си мајкина дјевојка, треба да се уцис пјевати, сунце моје огријано...

Тихо појте, сицани славуји, Да се моје злато не пробуди...

Ја сам сада од онога свијета, могуце је да, овим дугим описом сна о својој свадби, Земљјане замарам. Сасвим је могуце! Та свадба је, ипак, оно најљјепсе сто сам, из кратког земаљјског зивота, у свом оку и свом памцењју понијела. Зато зелим, силно зелим, да с нама не умру и насе сеоске свадбе. Зелим, ријецју, да те свадбе, за неције памцењје, озиве. Јер ми, који сада своје мртве прице прицамо, овдје смо само као кратки сјев свица у ноци, трен у временском бескрају. А јос овим селом и овим крајем, вјерујем, лутају наси мртви гласови, насе мртве пјесме, мртви звуци насих тамбурица и хармоника. Озивити их треба: стога сто су они невино угусени и угасени. Озивити треба и наставак мог наивног и невиног дјетињјег сна о свадби, мојој свадби. Имала сам, то вец казах, када су се Дусанка и Зеле зенили, само дванаест година. Мајка ми, тада, јос повјерила: да много, из дна дусе, воли ово село, Дракулиц. Много висе негу Слатину, гдје је родјена. Објаснила ми: да Дјурадј Гламоцанин има најбољје и најбрзе коњје, најновији и најљјепси фијакер. Да то сви знају, да у то нико не сумњја, нимало. А први није стигао. Засто није, питала ме. И сама, одмах, одговорила. Љјуди су, рекла ми, овдје такви: када је у комсијској куци свецаност, њјој се, из постовањја, одаје свеколика поцаст. И да они, ови љјуди, радост својих сусједа као своју радост дозивљјавају. Тако је, ето, и Дјурадј Гламоцанин, будуца глава највеце и најбогатије породице у Дракулицу, испред себе Митровица фијакер пустио. Додала, на крају, да и ја, у свакој прилици, то имам на уму: да се требамо радовати радости других. И никад не подлеци зависти, злоби, рузној зељји да на притворан нацин до онога сто другима припада додјемо. Силно ме, тим ријецима, постидјела: све због моје луде зељјице да будем на Дусанкином мјесту, да ја будем млада.

Иза тога сам, без имало зависти, посматрала како из стајер-вагена износе Дусанкин намјестај, одјецу, обуцу, дарове. Подијелила је, тацно се сјецам, двадесет и једну косуљју, а пескирима, марамицама и царапама ни броја се није знало. И њју су, сватови и младозењјина породица, обилато даривали. Највисе у

новцу и златнини. Од пољјевацине и слатке ракије велики новац, такодје, примила. А сватовско слављје је трајало до касно у ноц. И сутрадан - дјеверусина софра. Тако се то, у нас, звало.

О смрти својој знам мало. Оно сто јој је претходило, није могуце заборавити. Никако. Јутро. Ведро, од хладноце срце пуца. Снијег висок, смрзнут. Нас устасе истјерале из куце, у двористе. Један старији устаса, неки њјихов официр, ста ли је он, врси прозивку.

- Сви су, дакле, овди! - казе кратко, уз презрив смијесак. Са? цемо ин 'рану подилит?...

Остале устасе, њјих десетак, стоје око нас. Из руке у руку премјестају некакве топузице. Неки руке дрзе испод пазуха: да би, колико-толико, загријали промрзле прсте.

- Распали, Свевисњји вас гледа! - продера се официр.

Устасе, сви као један, слозно замахнусе оним топузицима, ударајуци по тјеменима мојих укуцана. Настаде вриска, лелеци, запомагањје. Онда, сијевнусе бајонете, сикну крв из вратова, зацу се роптањје. Ја, сва избезумљјена, кроцих према мајци, крикнух. Само мене, оним топузицем, не ударисе.

- Дрзи ту гузуљјицу, ту двизицу, она мени триба! Види како је липа, ка? јабука... Да мало и ја засладин?...

- дере се онај њјихов старјесина, хватајуци ме за десну руку. Други ме одмах сцепа за лијеву. Оборисе ме.

Нецес, Исукрста ми и Дивице, побиц? , таман да имас царску круну на глави! - настављја официр. Покусава да, стењјуци и дахцуци, легне измедју мојих ногу. Осјецам грозан задах нецег устајалог и смрадног из њјегових уста. Попут старог, иструлог, купуса. У љјето. Успијевам да се, посљједњјим остацима снаге, искобељјам испод њјега. Стизе ме јак ударац, у главу. Осјетих да тонем, тонем, тонем...

4.

Име ми је било Милован. И ово је моја прица. Мртва прица. Једна од двије хиљјаде и три стотине мртвих прица. Насе прице, све до једне, умрле су заједно с нама. У истом дану: у суботу, 7. фебруара 1942. године, по грегоријанском календару. Тада смо сви ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, поклани. Поклани измедју цетири сата ујутро и два сата послије подне. За један кољјацки радни дан. Тацно тако: за један кољјацки радни дан! Ни висе, ни мањје. Поклале нас устасе, по том послу, из Загреба доведене. Помогле им домаце, свесрдно. А да су отуда стигле, о томе ниста нисмо цули. Ни знали. Ни слутили. Ми, Срби у Дракулицу, зивјели смо, све до покољја, мирно. Под сталном стријепњјом, и страхом, да би и ми могли да омркнемо а не осванемо, па ипак - мирно. Нисмо им, новој власти, ниста криви: дајемо све сто затразе, цинимо како нам нареде, оцутимо кад нас увриједе. Не бунимо се, нити с тим некаквим побуњјеницима везе имамо. Покорни им, потпуно. Због цега би нас - питали се старији љјуди, озбиљјни домацини - онда дирали. У село, поцесто, долазио фра- Мирослав, зупник из Петрицевца. Понекад у црној устаској униформи, са опасацем, и пистољјем о њјему. Уз то, са ремником преко рамена, на коме се налазио, у козној канији, мали црни ноз. Пратили га, понекад, мени сасвим непознати фратри. Ниста, по обицају, они не би говорили, па смо их дозивљјавали као пуке зупникове пратиоце, тихе сјенке.

- Овај мали ноз се зове - бод. Устаски бод, то добро упамтите! Није ли лијеп? - питао нас ведро, поигравајуци се оним нозем, као играцком. ?И тако - настављјао би сасвим смирено - јос ви славите славе. И друге васе благдане, наравски. И мислите си да нема ницега љјепсега и вецега од те васе славе. У то вјерујете, јер не знадете да је то остатак безбозниства, барбарства. Стога, изгледа, нецете у насу свету вјеру, католицку. Видјет цемо, видјет цемо... ?

Поново би вадио свој бод, бацао га увис, хватао, веома спретно, у десну руку, опет стављјао у канију. Једном је, сјецам се, из футроле извадио пистољј. Био је, тај њјегов пистољј, црн и сјајан, бљјескао некаквим црним сјајем. Он га ставио на длан десне руке, посматрао са смијеском, скиљјеци на лијево око. Онда, одједном, обухватио прстима, репетирао. И, нисанеци у младо јабуково стабло, брзо опалио. Затим јос једном, па јос једном.

- Хајде, ти стари - казао цика-Митру нехајно - види куда су танад отисла!

Цика-Митар послусно одгегуцкао до десетак метара удаљјеног стабла, полако се сагнуо, па довикнуо:

- Ево и?, крсне ми моје славе Светога Саве, светри овдје! Добро циљјас, попе, да бољје бити не море. Ех, добро, нема се ста реци... - галамио наглуви цика-Митар, десним казипрстом показујуци бијеле рупице на јабуковој кори.

- Има и бољјих од мене, ту вам стојим добар. Јос када гадјају у зиво месо, ту им, вјерујте ми, премца не имаде. Видјет цете, и то цете видјети. Само славите своје славе. И узивајте. Да, да, узивајте - додао загонетно.

Нико у нас, испоцетка, те зупникове ријеци није узимао озбиљјно. Он је и раније, када би пролазио кроз насе село, идуци медју своје вјернике у Мотике, или по повратку из Мотика, знао да понесто приговори. Да, као успутно, некога прекори. У Мотикама су зивјели и Срби. О фра- Мирославу, ни добро ни лосе, нису прицали. Бас зато су наси селљјани зупникове ријеци прихватали као безвезно фратарско зановијетањје. Од љјета, када су уцестали гласови о масовним покољјима Срба, није тако било. У насе сељјане се некако увукао потмули страх. И прице о цудним ноцним догадјањјима уцестасе: јак разлог да се, без крупне невољје, селом ноцу не хода.

- Идем ти ја синоц, од Армана. Било је покасно, тразио сам јуне... Кад ли, цујем, из једнога грма, дјетињји плац. Плац малога дјетета, к?о из кол?јевке. О?клен сад, у ово доба ноци, дјетињји плац? О, мили

Бозе, казем ја себи, и прекрстим се три пута. Онај плац умукну. Нисам ни три корацаја уцинио, оно јопет плац. Ја се поново прекрсти, плац престаде. Заграби? ја, колико ме ноге носе, узбрдо, а оно с моје л?јеве стране врисну зенски глас. Погледам тамо, мјесец у том трену извирио измедју облака, видим: млада зена, нема два-три метра од мене. Без главе је, из врата јој сикљја крв. Сва у крви. Своју главу дрзи у л?јевом, а дјетесце у десном нарамку. И онда це ти, она глава, мени: 'Узми, казе, дједе, ову сацицу дусе, и бјези. Ја видим да је село мртво, сви смо поклани. Спаси, Бога ради, макар ово малено, за сјемена. Спаси га, преклињјем те!? - закида се она из свега гласа, зацењјује. Сузе јој, к?о љјесници, низ оно лице, од саме крви, капљју. Дотлен сам све утувио, иза тога ниста...

Тако, пред покољј, исприцао цика-Митар, посто су га, свега скамењјеног и унезвијереног, донијели куци, залили ракијом и добро утоплили. Осим мене, сви укуцани били силно узнемирени, али храбрили и тјесили мог доброг стрица. И ја га тјесио и соколио, мозда највисе од свих, али, вјеровао му нисам. Са три заврсена разреда уцитељјске сколе, себе сам сматрао надраслим привидјењјима и, како сам мислио, бесмисленим празновјерицама. Било ми, због тог невјеровањја, у неку руку, криво. Како да не повјерујем њјему, стрицу Митру, свом храниоцу, старом добром цовјеку, кога су сви сељјани много постовали. Отац ми је, према њјеговој прици, погинуо на Кајмакцалану, мајка се преудала. Ја остао сироце. Он ми био и отац и мајка. Своју дјецу, ни једно, није послао на, тако је он говорио, веце сколе, мене јесте. Теско ми је, и сада, због сумњји у цика-Митрову тврдњју о оцевој погибији, тамо на том Кајмакцалану, али ни у њју нисам могао да повјерујем. Јер, били смо сиромасни, теско састављјали крај с крајем. Породице тих солунаца су примале пензије, ми ниста. Па, опет ме уписао, у бањјалуцку Уцитељјску. Говорио ми, цесто: ?Отац ти је био српски јунак, ти цес, своме стрицу, бити српски уцитељј. Уцити српску дјецу о српском јунаству. Приц?о ми је Стеван Митровиц, солунац, ратни друг насега покојнога Саве, да је Сави војвода Мисиц, својом руком, на груди Карадјордјијину зв?језду метн?о. И рек?о: 'Ако постоје груди достојне овога одликовањја, онда су то груди овога Србина из Босне...!? Постењју и доброти, јос, насу дјецу уци: да ником зло не цине, вец да свакоме при руци буду, да добротом друге застиде... Ја, који сам од онога свијета, и који нисам уписан ни у један списак покланих Дракулицана, и којега , бас због тога, ни владика на парастосу није могао да спомене, и за цији гроб нико не зна, овамо сам досао да сам свој гроб пронадјем. И да вас, све, постидим. Због немара. И лакоце заборављјањја, исто тако. Јер, у цасу самртном, дуса се од тијела одваја: дуса одлази, тијело остаје. Дуса, док се тијело не сахрани и не опоје, мира нема. Гдје је тијело моје, гдје су тијела толиких Дракулицана, којима не остаде ока за свједока? Којима ни на списку покланих мјеста нема. Зато, ево, ми, мртви, о својој смрти сами морамо зивима да свједоцимо. Гдје су, питам, гробови наси?!

О стрицу Митру, јос понесто. Долазио је к свијести, иза тог ноцног сусрета с мртвом зеном, само понекад, на кратко. И, сам себи, највисе предбацивао: сто се, у оној пометености, није сјетио да спомене насу крсну славу, Светога Саву. Додао да је, стога, јос страсније призоре видио: видио, као на длану, пусти Дракулиц. На све стране, кудгод се окрене, само мртви Срби. И себе је, мртва, видио: изнад њјегова безглавог тијела, казе, стоји устаса. У десној руци му сјекира. Смије се, грохотом. И остале устасе стоје, над тијелима покланих, на снијегу. Лица им крвљју упрскана, одјеца крвава, руке крваве. Па јос, крвавим рукама, крваве цигарете пусе. Церекају се, смију, и они. Мој стриц Митар, цика-Митар, како сам га ја звао, умро је ненадано, 6. фебруара 1942. године, уоци покољја. Цак се придигао у постељји, сјео. Мени, стањјеним гласом, казао да му донесем воде. Цинило ми се да јос несто хоце да ми казе. Застао сам. Погледао га, пресрецан сто му глас цујем, право у оци. Оне се, стрицеве оци, медјутим, цудно некако расириле, па нагло остале без сјаја, згасле. Ни он није, због покољја, сахрањјен, ни за њјегов гроб се не зна, ни он није у списак покланих Дракулицана уписан, ни њјега владика на парастосу 1991. поменуо није, ни њјегови земни остаци не смију да остану у бестрагији, под коровом.

Насе безмјерно страдањје наслутила је, прије него сто се догодило, и слијепа Јока Васиц из Мотика: видјела крваво небо над насим селима! И сви Васици, прицало се, видјели. А она, та Јока, прорекла: да нам је тај петак, 6. фебруара 1942. године, посљједњји, црни петак.

Ни ово није за заборав. На насу крсну славу, Светога Саву, 27. јануара 1942, однекуд набасао стари Љјубо Миљјевиц. Сиромасак, самац без игдје икога. Цика-Митар га љјудски угостио, понудио му, као правом госту, цитаву плецку пецену. Старац се правдао: да није гладан, да се, малоприје, код своје куце, бас добро најео. Казао да је срамота на тудју славу незван икако доци, јос веца са празним зелуцем. Не дао Бог! Вец је он, као, туда слуцајно пролазио па, не сјетивси се да нам је данас слава, сврнуо да се, на овој љјутој зимурини, мало огрије. Онда га цика-Митар, и тога се добро сјецам, скоро љјутито прекорио:

- Зар цес, Љјубо, на моју крсну славу да ме увр?једис: да ми данас пице у куци не попијес и ице не окусис?

- Немој , Митре, слатки брате, куца ти је пуна гостију, а ја ти гост нисам. И, ево, згри?о сам се, хвала Богу и твојој крсној слави Светоме Сави, па одо?...

- Гостију, Љјубо, никад није превисе. Теско куци у коју гости не долазе, теско цо?јеку којега комсије не обилазе. Него - наваљјивао упорно мој добри стриц - ?ајде да по једну, за сретну славу, на поцетку попијемо, да један другоме, и свима гостима, наздравимо. И сам, Љјубо, знас нас стари обицај: наис?о познат или непознат, богат или сирома?, кљјаст или сл?јеп, рузан или л?јеп, велики или мали, ником ниста, на слави, не смије да вали... ?Оцу реци: На славу се сваки цо?јек доцекује к?о најбољји гост... Него, дрзи ову цасу и наздрављјај!

Да је цика-Митар малцице потегао, то је свједоцила њјегова неуобицајена говорљјивост, поготово настојањје да ту своју бесједу "спјева". Али, обавезу домацинску, да остане на ногама, да стално стоји и слузи своје госте, беспријекорно је испуњјавао. Охрабрен њјеговом упорносцу, стари Љјубо поце:

- Е, да, с Бозијом помоци, наздравимо. ?Вала вам свима, колико вас у овој цасној куци има! Здрав? свима редом под овом гредом. Највисе ?вала Митру домацину, цаснога оца цасном сину. Помог?о му Господ Бог и у години сваки год. И да му сретан буде ц?јели род. Родила му 'сеница бјелица, и у

пољју винова лозица. Синове зенио, свак? му срецу зелио, ?цери удав?о, мирнијем сном спав?о. Дабогда му се куцна цељјад ув?јек веселила, свака му крава по двоје телила. Сто данас потросио, Господ му надокнадио, све сто позелио, Господ му услисио. Нек? ти је, Митре, сретна крсна слава, крсна слава Свети Сава... !?

Сав разњјезен и узбудјен Љјубиним набрајањјем, први га, три пута у лице, са сузама у оцима, пољјуби добродусни стриц Митар, сметено масуци својим дугацким рукама.

- Ех, дје су сада она л?јепа времена, Симо, да ми испред куце груне твоја "дуплица", рано моја љјута. Па да ти, онда, све и једну патруну из висеклија искубурам ја - казе он сјетно тетку Сими, за којега се прицало да му равна ловца, ни пуске, у девет срезова нема.

- Дје су, мој Митре! Дје и лањјски сн?јег... И не спомињји ми пуску, никад висе. Вец сам знас колико јада, иако сам је одмах предао, због њје на мене и моју цељјад паде. Ни једно ми ребро ц?јело од силни? устаски? батина остало није... Вец, ?оцемо ли цути овога насега сколца, уцу, да нам испјева ону пјесму о Светоме Сави? ?Ајде, Миловане, мило насе име... - позива ме сад тетак молбено, скоро тузно.

- ?Оце, ?оце, како да неце, он, мој Мицо, крило стрикино - упада цика- Митар полетно, оцито заборављјајуци на насе заједницке бриге. И ја, који му никад зељју прецутао нисам, рецитујем: Ко удара тако позно у дубини ноцног мира На капији затвореној светогорског манастира? "Вец је просло тамно веце, и нема се поноц хвата, Свети оци, калудјери, отвор?те ми теска врата. Светлости ми дуса хоце, а одмора слабе ноге, Клонуло је тело моје, уморне су ноге моје. Ал? је крепка вољја моја, сто ме ноцас вама води, Да посветим зивот роду, отадзбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад, ево, светлост тразим у скромноме манастиру...

- Све сам, Мицо, ово разумио: и о отадзбини, и о слободи, и о царскијем дворима, и о царској круни, али не знам, па никако, ста је та порвира, како ли реце...

- Порфир, порфира... То је, стрико, скерлетна одјеца, најљјепса и најскупљја. Боја јој је, како бих казао, црвена и румена, као Сунце на изласку. Тако, отприлике... И једна врста драгог камена се тако зове...

- Е, сад видите сто ти је скола и наука! Црно испод нокта цу продати и дати, а ти цес своме стрицу на јос веце сколе ици. На највисе, сто море бити. А саде нам, оци моје, испјевај оно с краја, оно "цело му

бл?једо"!

Високо му цело бледо, помрсене густе власи, Али цело узвисено, бозанствена светлост краси. За руку га старац узе, пољјуби му цело бледо, А кроз сузе просапута: "Примамо те, мило цедо." Векови су прохујали, од цудесне ове ноци, Векови су прохујали и многи це јосте проци. Ал? то дете јосте зиви, јер њјегова зиви слава, Јер то дете бесе Растко, син Немањјин, Свети Сава!

Данас, када вец одавно нисам од овога свијета, и када је из мене исцилила сва тастина земаљјска, покретац небројених љјудских гадости, особито потребе за самоистицањјем, признајем да ме никада таква ганутост обузела није. Сви су у мене гледали с усхицењјем, плакали не скривајуци сузе, на сав глас. О рату, устаској власти, о покланим Србима у Бањјалуци и околини, насим сељјанима у устаском затвору и њјемацком заробљјениству, нико тада није проговорио. Ни једну ријец. Тако цика-Митар наредио, то сви постовали. Само је, на поцетку славе, споменут нас поп Дусан Мацкиц. Одведен је, незнано куда, првих дана устаске власти. С њјим и њјегова попадија, Милка, најљјепси зенски створ којега сам у зивоту видио. О њјој и ово: побиједила је, на такмицењју за љјепотицу Краљјевине Југославије, пред рат. Прицало се да је, насупрот томе, знала упомоц притеци непознату тезаку на њјиви, отици у болницу да њјегује болеснике, да сакупљја помоц за болесне и убоге... Нестала она, нестао поп Дусан, нестала њјихова дјеца. Као да су у земљју црну пропали. Како и куда, то нико није знао. Њјега, рекох, није било па нам Молитву Господњју, Богородицу и Символ вере, из Славарице изговорио славник Јован. Био нам комсија, тај Јован, звани Славар па отпоцео: "Отце нас, изе јеси на небесјех, да сјатисја имја Твоје; да придет Царствије Твоје; да будет вољја Твоја; јако на небеси и на земљји; хљјеб насустни дазд нам днес; и опрости нам долги насије, јакозе и ми опрастајем долзником насим; и не воведи нас во искусенија, но избави нас от лукаваго!"

Молитву Пресеветој Богородици молио, запјевајуци, као да попа опонаса: Богородице дјево, радујсја благодатнаја Марије, Господ с тобоју; благословена Ти в зена и благословен Плод црева Твојего, јако Спаса родила јеси дус насих.

Символ Вјере скратио поприлицно, преполовио: "Вјерујем у јединога Бога Оца, Сведрзитељја, Творца неба и земљје и свега видљјивог и невидљјивог, и у једнога Исуса Христа, сина Бозијег, Јединородног, од Оца родјеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, родјеног, не створеног, једносустног са Оцем, кроз кога је све постало; Који је ради нас љјуди и ради насег спасењја сисао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије дјеве и постао цовек; И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен... И који је погребен треци дан по писму... " Први је, даривајуци га, Славару велике похвале изрекао цика-Митар:

- Бог нам те благословио! Велики те Бог благословио: све си оцит?о к?о прави правцати поп. Јеси, нема се ста реци. Јеси, брате...

У тим ријецима, медјутим, није било нимало заноса ни увјерљјивости, као сто је ни код мене није било. Као да смо се, неким цудом, у исти трен сјетили попа Дусана, онога царобног тренутка, скоро мистицног, када он смијерно прилази славској трпези, узизе свијецу са кандила, па запоје јектеније: "Јесте помолимсја за дус усопсих рабов твојих: Стеваније мајке твоје, Уроса оца твојега, Саве брата твојега и јунака, Миљје ?цери твоје... И језе опростимја свакому согресенија... "

Сви гости, тада, пуни свете побозности, стајали. А мускарци, гологлави, нијемо пратили како поп Дусан, појуци Вјецнују памјат, ломи славски колац, три пута га унакрст прелива вином, у уста стављја малено парце, па, крстеци се, казе: "Бог им дусу помиловао!"

Насој цркви, на Петрицевцу, коју Богу придари бањјалуцки индустријалац Илија Равкиц, нисмо, наравно, исли: Устасе су је срусиле одмах по доласку на власт. На темељјима њјеним коров издзикљјао, сада дубоким снијегом прекривен. Отуда, ни оно милозвуцно: "Колац ломио, Бога молио, колац вином преливао, Бог га даривао: зивотом, здрављјем и сваким бозјим даром, Бозе дај!", ове насе славе нисмо могли да цујемо.

Око плецке пецене, коју је цика-Митар старом Љјуби Миљјевицу дао, и он је, срецник, са сласцу глодао, морам јос несто да споменем. Неко би, рецимо, могао да се запита: Зар и пролазнику плецка пецена? Да! За крсну славу, сваки Дракулицанин је био богат, прави богатас! Макар цијеле године стедио, макар позајмио, макар родјаке и пријатељје за помоц умолио, славска трпеза је морала да буде богата, свакојаким јелом и пицем крцата. Цика-Митар је стедио, пеценицу добру ухранио, цитав дан је, од јутра до мрака, пекао. Да је Бог дао, да није! Јер, стари Љјубо оглодану плецку према прозорској свјетлости окрену, примице је оцима, па одмице. Два-три пута је, затим, лагано и невољјко, враца на трпезу. Онда је, јос једном, подизе према прозорској свјетлости, скиљјеци на лијево око. Цика-Митар га, мој добри стрико, тобоз у сали, упита:

- Да му, Љјубо брате, не гледас племе и породицу, је ли од јунацке крви и кољјена?

- Опрости нам Господе и Свети Саво, ово не ваљја, ниста... - проциједи старац кроза зубе, врло бризно, поново окрецуци плецку према прозору.

- Ста, Љјубо, не ваљја? Говори, забога! - скоро да подвикну цика- Митар. Сви гости занијемјели, сви нетремице гледају у Љјубу, сви цуте. Цути и он, сав напет и намрстен, па це сломљјеним гласом:

- Раке! Много рака, опрости ми Створитељју нас, премного... По ц?јелом плецу раке посадјене, све једна до друге. Јос крваве, па плитке, к?о да и нису, ?прости ми Бозе, ископане...

- И како ти то толкујес, Љјубо? Јесу ли то раке од ове куце, само од њје, Бог с тобом?

- Превисе и? је, од једне не могу бити. Никако... И ниста ме висе не питај - каза старац јогунасто, дјетињјски, неким измијењјеним гласом. Затим, само у по гласа, изусти "збогом свима" и изидје напољје. Слава нам је, најкраце рецено, иза тога, висе на погреб него на славу лицила. Стриц је, додусе, покусавао да, сваки цас долијевајуци пице гостима, поправи њјихово суморно располозењје, али му то није полазило за руком. Сви су они, напротив, као да на славској софри лези, не дај Бозе, мртвац, бацали кратке и забринуте погледе према оној плецки.

- Љјубо је, сви га знамо, један добри, стари, цо?јек, гази осамдесете, али... Не долазе памет и знањје само од ти? година. Пустимо, народе мој, крају и њјега и њјегову прицу - јави се, посве неувјерљјиво нас тејесеци, и тетак Симо.

- Право говорис, Симо: ко море из једне оглодјане косцурине протолковати ста це и како це бити. Нико, па нико! - опет це мој добри стриц.

Нико висе, до краја славе, није спомињјао ни плецку ни црне слутњје старог Љјубе, па опет се цинило да та плецка и слутњје стално лебде око нас. Тако смо, ето, у некаквој неодредјеној бризи и стријепњји, авај, и покољј доцекали.

5.

Име ми је било Савка. И ово је моја прица. Мртва прица. Једна од двије хиљјаде и три стотине мртвих прица. Насе прице, све до једне, умрле су заједно с нама. У истом дану: у суботу, 7. фебруара 1942. године, по грегоријанском календару. Тада смо сви ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, поклани. Поклани измедју цетири сата ујутро и два сата послије подне. За један кољјацки радни дан. Тацно тако: за један кољјацки радни дан! Ни висе, ни мањје. Поклале нас устасе, по том послу, из Загреба доведене. Помогле им домаце, свесрдно. А да су отуда стигле, о томе ниста нисмо цули. Ни знали. Ни слутили. У насем селу, Дракулицу, све до покољја вријеме текло споро, у напетости, страху. Преносени, без позната извора и јасна објасњјењја, свакојаки гласови. Само ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, јос нисмо покрстени. То нам устасе, сапутао старији свијет, неце опростити. Преко тога неце преци, нипосто. Ја сам била покрстена, на силу, као и остали у Будзаку. Тамо сам родјена, а у Дракулиц, поцетком 1941. године, удата. У септембру се вратила код својих. Муз ми био у Југословенској војсци, одведен у њјемацко заробљјениство, ја била у другом стањју. У Будзаку и дијете родила, муско, на православни Бозиц, 7. јануара 1942. И оно је покрстено, добило кризмено име Анте. Прије тога, и ја постала - Антонија. Моје ново име, не знам због цега, није ми испоцетка превисе сметало. Ни размисљјала, о томе, тада, нисам. Моја мајка Рада, удовица, упорно понављјала да име није вазно, да ниста није вазно, осим да остане зива глава на рамену. Бас тако говорила. А ми, дјеца, слусали мајку, беспоговорно, у свакој прилици, све сто нам казе. Иза оца Јована, којег су устасе дуго муциле, и најзад заклале, првих дана своје власти, остало нас петоро. Била сам најстарија, али мајка ни мени није објаснила због цега је убијен. Она нама, дјеци, о томе није прицала, никада. А цула бих је поцесто како, затворена у соби, сама, тихо нарице. Спомињјала је, неразговјетно и у прекидима, несто као ситну дјецу, сиротињју, неимастину, злу судбину своју.

Тада бих позељјела да удјем код њје, да јој сједнем у крило као некад, да заједно дијелимо насу велику несрецу. Нисам се, ипак, усудјивала: никада јој, од како сам порасла, без позива нисам прилазила. Онда је, једног поподнева, к нама досао ујак Милорад, мајцин једини брат, уцитељј у пензији.

- Јована, покој му дуси муценицкој, нигдје не спомињји. Ни дјеца нека га не спомињју, никако и ни пред ким. Убијен је само зато сто је био соколски првак. И Србин, наравно. Згрци се, Радо сестро, муку смотај у клупко, цувај то дјецице! Устасе су сада сила, а сила Бога не моли. Ако тразе да се потурцис, потурци се, ако тразе да се посокцис, посокци се. Ниција до зоре није горјела... Вратио се, касно те вецери, мој добри ујак Мица, у град. Уронио у помрцину, нестао. Никада га висе нисам видјела. Ујна Коса досла ујутро, рано, у насу куцу, мислила да је код нас заноцио. Онда, мајка и она, дуго несто разговарале, сапутале. Не знам тацно о цему, нисам могла да цујем. Била сам у другој соби, напрегнуто прислускивала. Оне, у једном трену, тихо зајецале.

Ја, из тога, закљјуцила: Мом ујаку Мици догодило се несто страсно, мозда оно најстрасније. У Будзак из града, током цитаве 1941. године, стизале свакојаке вијести.

Укрстале се, и сударале : једна брза од друге, једна црњја од друге. Зато је мало ко, без велике потребе и морањја, у град одлазио. По повратку би они, ти ријетки посјетиоци граду, сапатом набрајали ста су тамо видјели и цули. Најцесце би спомињјали српске породице, оне најугледније и најбогатије, које је, како су преносили, прогутала црна ноц. Или су, након отимањја цитаве им имовине, од устаса прогнане у Србију. Додавали би, злослутно вртеци главама, да це те устасе, цим заврсе цисцењје града, доци овамо, у Будзак. И да нам, без обзира сто смо покрстени, ниста неце помоци. Као сто, уосталом, ни многим покрстеним Србима у Бањјалуци помогло није.

Бадава нам, дакле, уцењје њјихових молитви - дјело скрусењја, Вјеровањје, Здраво Маријо, Оценас, Десет бозјих заповиједи - узимањје свете прицести, редовни одласци у њјихову цркву. Све бадава! Једне недјељје, сјецам се да је била касна јесен те, 1941, и било врло хладно, на мису је, у петрицевацки самостан, отисло тацно 35 нас из Будзака. Махом старци, зене и дјеца. У самостану хладно, срце пуца од студени, као у гробу. Ја млада, удала се у осамнаестој, тада у другом стањју. Спопао ме страх, нејасан и неописив: да це се и оно моје мало, у стомаку, смрзнути, од силне хладноце пресвиснути. Одједном сам поцела да плацем, ридам, на сав глас.

Сви се сјатили око мене, гледају ме забринуто, нијемо, у цуду. Пита ме Рада, Рада Тодица, њјезно, сестрински:

- Ста ти је, Савка, сад, одједном? Засто плацес, мила? Реци нам, де... !

Размисљјам ста да им казем, ста да измислим, своју бригу, пред њјима, да притајим. Посматрам, помало примирена, та блага и драга лица мојих сусједа, некако, од страха и немањја, прерано увела и поцрњјела, смањјена и зборана. Зато немам снаге да им, својом муком, њјихову увецавам. Да је ту сама моја мајка Рада, или макар ове одрасле зене - Дјуја Пердувова, Рада, Боса, Цвијета, Деса и Дуска - јос бих им некако рекла. Да о томе говорим пред Дјордјом Михајловицем, Уросем, Јовом и Љјубом Пердувом, Савом и Светом Марјановицем, то никако, ни мртва. Мајке нас тако уциле: да је срамота, велика срамота, када зенске, пред мускима, своју интиму износе.

Ни ја, која сам до рата заврсила три разреда Трговацке академије у Бањјалуци, другације нисам могла да поступим.

Онда неко од мускараца, упадајуци нагло на врата, престрасено викну:

- Устасе долазе! Изгледа да су с њјима официри, све це нас поклати...

- Бјезимо! Сакривајмо се по цркви, гдје ко стигне... ! - прва се снадје Рада Тодица. 'И да се нико -упозори озбиљјно - није накас- љјао, помакао, макар писнуо. Марамице у уста, крпе у уста, сукњје у уста. Ни дисати, ако је икако могуце, немојте... !'

- А мала дјеца - приупита престрасено нека зена - ста цемо с њјима јаднима?

- Ста цете? Не знам. Ставите им длан на уста, зацепите их. Откуда ја то знам. Дрзите им уста на устима, умјесто њјих дисите. Не знам...

- Ја их имам троје, све једно другом до ува, а троја уста немам. Ста цу ја, куку мени и њјима... ? Одговор загуси нагло отварањје самостанских врата, помијесани бат корака, метални звук поткованих војницких цизама.

- А гдје су вам, ујаце, ти грко-истоцњјаци, зар нису у самостану? - пита, промукло али одсјецно, осоран муски глас.

- Нису, отисли су. Зар их нисте срели? - узвраца други, скрусен, питањјем.

- Овдје ја, и само ја, ујаце, постављјам питањја! - настави онај први, резеци. 'А за те васе гедзованске преобраценике сам имао нека вазна питањја. Требало би да и ви знадете која... Како вам је име, ујаце?'

- Петар ми је име, ја сам младомисник...

- Младомисник, дакле. Никакав ви младомисник нисте. Никакав! Умјесто да ту грко-истоцну багру, уз благослов с неба, сами покољјете, ви им дрзите некакав вјеронаук. Срањје! Голо, младомисницко, срањје... А гдје су гвардијан Лопаревиц и фра-Фили- повиц? Немојте ми само реци да су и они недавно отисли, да смо и њјих могли срести...

- Не, нецу, господине сатнице. Они су отисли јос јутрос, рано, до њјегове узоритости, монсињјора Јозе Гарица, у град...

- Тако, дакле... И сто сада, младомиснице Петре! Има ли овдје ракије, има ли какве мезе: да макар на томе бодезе искусамо? - пита даљје онај први глас, поцињјуци да се, скоро рзуци, смије својој досјетци.

- Има, господине сатнице, свакако да има. Увијек се, славеци Господина, мора понесто да надје...

- Слабо ви, младомиснице, славите Господина. И запамтите си: доци цемо изнова. И то врло зурно... Самостанска врата се, уз језиву скрипу, затварају, кораци се полако губе. Ја, цини ми се, тек сад поново поцињјем да дисем. Следјена и претрнула од напетости, покусавам да се помакнем, препуна узасног страха за ово малено, у мени. Пипам стомак, у себи му тепам, овом малом, немусто изговарам најњјезније ријеци. Називам га, такодје безгласно, сунасцем, звјездицом, цвјетицем, пипицом, срецицом, узданицом... А оно, јадно малецко, као да ме је цуло и схватило моју муку, одједном се помаце, као да се протегну, нозицама ритну.

- Отисли су, вец замакли - јави се, иза потмуле скрипњјаве, завијањја и цвиљјењја теских самостанских врата - младомисников глас. 'Сада мозете слободно изици, кренути куцама. Хајде, не бојте се... '

Ја сам сада од онога свијета, ни један ме овоземаљјски обзир не обавезује, зато говорим истину, цисту и пуну истину. Лице тог младомисника Петра нисам видјела, ни други га, вјерујем, нису видјели. Нити том гласу повјеровали. Вец и даљје, онако скривени, претрнули и згрцени, цуцали у својим немилим и несигурним склонистима. Све је овако било, то зелим да се зна, записе и запамти.

И да сам се, након тог младомисникова охрабрењја, срусила, пала у несвијест, вјерујем да је и то истина. Мајка ми тако исприцала, многи други потврдили. Потврдили да сам устала из свог малог скровиста, иза олтара, нацинила корак-два, затим пала: као покосена, скљјокала се попут вреце, безмало мртва.

- Не да мајка Саје своје, не да мајка дјетета свога, не да мајка паметнице своје, не да мајка добрице своје... - до свијести ми теско, на махове, допирао глас мајке Раде. Нисам знала гдје се налазим, нити због цега ми мајка тепа, али сам у дуси осјецала безмјерно блазенство: тако ми је мајка давно, док сам била мала, док се нису изродили моје младје сестре и браца, пјевусила. У крилу ме дрзеци, и љјуљјускајуци. Око мене су, сада, били и они, уплакани и мусави, унезвјерени. Мала Милица, најмладја медју нама, сва помодрила од силне хладноце и страха, исколацила оне крупне оци, гледа у мене. И она ме, плацуци промукло и грцаво, по коси милује. Руцица јој, мрсава и старацки сасусена, лице муценицки испијено, као код малог мртваца. Страховито ме то, у једном трену, упласи и пренерази. Брзо одагнах ту неприлицну мисао, пригрлих је, она се одмах смири.

Мајка ми, касније, објаснила да то моје онесвјесцивањје није ниста необицно, да то долази у тренутку попустањја превелике нервне напетости, да ни за ово малено, у утроби ми, неце бити превисе опасно. Тако су, ето, поцеле моје мајцинске муке.

- Бунцала си, разговарала, неповезано и испрекидано, са покојним ујаком Мицом, покојним татом Јованом, са својим Миланом. И смијала се, понекад, у том бунилу. Необуздано, грлато. Цак ме било срамота, пред тим насим свијетом... - казала мајка благо, без пријекора. Напоменула да су ме залијевали водом, трљјали по лицу, целу и врату, једва ме освијестили.

Фра-Боне, или фра-Боре, име му не памтим, сјецам се с гадјењјем, крајњјом одвратносцу. Сто му име не знам, то ми је дразе, некако лаксе. Први пут га сретох недуго иза порода, у самостану. Дебео, задригао, с отромбољјеном доњјом усном, огромним стомаком, објесеним подвољјком. Оци му зелене, водњјикаве, као да пливају на уљју, зарасле у сало. Па јос сав здепан, цоскаст, незграпан, по нецему ме подсјети на старог пољјског хрцка, у јесен.

- Сто си досла, снасо, бозја била? - пита ме сипљјивим гласом, прозукло.

- Дијете сам родила, досла да пријавим, ради крстењја - одговарам, вец помало нарогусено, због онога

"снасо".

- Не казе се крстењје, вец кризмањје. Сад си, ти ми реце, Антонија, католкињја, то би морала да знадес...

- Да, ради кризмањја дјетета сам досла, муског - настављјам мирније, да га не изазовем, не наљјутим.

- А реце да си из...

- Из Будзака. Удата сам у Дракулиц, али сам сада код својих, у Будзаку...

- Муз гдје ти је, снасо, када сама долазис? Лијепа си, прелијепа, видим... Да дијете није од некога, онако... Узаврела крв, а ноци дуге, предуге. Сваста се знаде догодити. Особито у вас који сте одгојени у слабој вјери, никаквој...

- Није "онако" него са мојим вјенцаним музем, Миланом - кипти у мени, али се некако, не знам ни сама како, суздрзавам.

- Кад је муз вјенцани, засто он овамо досао није? Све ви, забрекле гузацице и вртирепке, утегнете си сисе, забаците с гуза на гуз, навуцете каквог мудоњју на се, а послије прицате: муз, вјереник, тамо-овамо... Није ли тако?

- Није! Ниста није - не успједох да се савладам - тако. Код мене није...

- А, види, види... Јос се она љјути! Па, гдје ти је муз, кад се толико працакас и бранис, бозја била?

- Мој муз је, велецасни, у заробљјениству, њјемацком - поново се свладавам.

- У њјемацком, велис? Није то добро кад је неко у њјемацком заробљјениству. Да, да, није добро. Њјегова се обитељј, особито млада зена, не би смјела тако дрзовито спрам једнога свеценика, слуге Бозијега на земљји, однасати. То не, никако. Ну, реци тоцно када је дијете родјено?

- Опростите, велецасни, ако сам несто рдјаво казала, знате... Времена су теска, нема се ни у лијевој, ни у десној. А дијете је родјено у недјељју, седмог јануара - одговарам му, намјерно не спомињјуци да то пада на нас, православни Бозиц.

- Е, цекај, цекај мало, снасо! Ти, иако си пресла у насу свету вјеру, и даљје говорис као сизматкињја. Не говори се јануар, вец сијецањј. Теби је, уз то, и вријеме теско, немас ни у лијевој нити у десној. Тако...

- То сам, господине зупнице, казала само онако, несмотрено. Нисам на то мислила, молим вас...

- Ниси тако мислила, казес ми. Е, па добро, нека ниси. И треба да ниси. Него, какво име си смислила да дадес том дјетету? - пита ме сада, измијењјеним, скоро оцинским гласом.

- Родјено је у недјељју, велецасни, па би најљјепсе било да буде Недјељјко! позурих с одговором, настојеци да искористим наглу промјену у њјеговом дрзањју. Не говорим му, не смијем, своју највецу зељју: да, посто је родјен на Бозиц, мали буде Бозо, Бозимир, Бозидар, Богослав, Богољјуб...

- Недјељјко, лијепо је име Недјељјко. Јос љјепсе - Недиљјко! Али, неце ици, не мозе! Једино, ако би ја и ти, знас вец... Ниста ти, бозја била, неце бити. Један висе, један мањје. Код вас, зенскињја, то није ниста. Кратко, слатко! Није ли тако? - пита ме неприродно разњјезен, али сав напет, крецуци оним кратким, ваљјкастим, прстима према мојим грудима.

Моје поновно бивствовањје на овом свијету, прекратко је, а моје страдањје ни у једну исповијест не би могло да стане. И незанимљјиво би, досадно било, мозда.

Бице да сам у том тренутку вриснула, рикнула као рањјена звијер, одгурнула тог фра-Бону, или фра-Бору, од себе. Обоје смо се, од тога, срусили. Као да су били свуда око нас, одједном нас окрузили фратри. И с подсмијехом, медјусобно, измјењјивали злураде погледе.

- Спасавајте, не дајте ме! - завапио плацно тај фра-Боно или Боро, из оцију му заиста потекле сузе. Одмах, упреподобљјено и старацки немоцно, наставио:

- Разговарали смо, сасвим обицно, око кризме дјетета ове погане дивљјакусе, кад ли она насрну на мене, рукама, да ме задави... Увијек сам ја говорио: није за ту гамад кризмањје, вец клањје! Марва не мозе из једне вјере у другу, јер марва нема вјере, па у нову вјеру мозе само да унесе поганство и паганство. Али...

- Смири се, де! И кратко исприповиједај сто је заправо било. Остави сада то сто си, и како си, ти прије говорио - захтијевао одлуцно, иако је изгледао најстарији медју њјима, један костуњјав и усукан фратар. Прузајуци руку мом напаснику да устане, јос једном, од њјега, затрази да догадјај објасни.

- Па, рекао сам, гвардијане: Насрнула је на мене, овако старог и онемоцалог, да ме оним својим дивљјим рукама задави...

- Не, нисам насрнула, господине, вец је он... - покусах да се браним, да се супротставим пренемагањју тог грозног цовјека.

- Тебе ниста нисам питао! - дрекну фратар, ословљјен као гвардијан, па ја, не сналазеци се у том цудном обрту, зацутах.

- Како је, дакле, било? - поново це гвардијан, обрацајуци се мом нападацу.

- Казала је да је дијете родјено у недјељју, да би она зељјела да му име кризмено буде Недјељјко...

- А ти?

- Ја јој, сасма уљјудно, казао да је то лијепо име, Недјељјко или Недиљјко, али да имаде у католика љјепсих имена. А да је најљјепсе медју њјима - Анте! Нас дицни поглавник је Анте, а ту је и Свети Анте. Па будуци је она кризмана као Антонија... На то је она, ова успаљјеница, скоцила ми за врат, да ме задави...

Осјецала сам се, као никада у зивоту: беспомоцно, згњјецено и јадно. Јос једном покусах да гвардијану, и свим фратрима, казем како је било. Он је, гвардијан, окренувси се мени, само ставио десни казипрст на своје блиједе усне, просиктао оно пст, припријетио ми:

- Пази, Антонија, сто цинис! Добро пази: за непослух и побуну, и вазније главе данас лете. А да је најљјепсе име, богомдано име, Анте, то те је овај добри свеценик одлицно подуцио. Дијете це се, дакле, звати Анте! - пресуди гвардијан.

Не могу себи да додјем: хвата ме вртоглавица, несто ми болно сврдла у мозгу - ни Недјељјко, ни Бозо , ни Бозидар, ни Бозимир, ни Богослав, ни Богољјуб, вец - Анте. Сјетих се, безвезно и глупо, стихова из дјетињјства, које смо заједно, и православна и католицка дјеца, пјевали неком Анти, у Будзаку: Цестом иде луди Анте, Главом лупа празне канте...

То сјецањје ме сасвим заокупи, порази: и мом дјетету це дјеца тако пјевати, зивот му загорцавати, све док не поодрасте.

Гвардијан је, без обзира на моје зељје, тако пресудио, друге није било: мој првенац и јединац постаде Анте. Позељјех да умремо, и ја и дијете, одмах. Не због Светог Анте, свака цаст Светом Анти, светац је. Није мој, њјихов је, католицки, али је светац. Тако нас, и у насој цркви, и у насој сколи, и у породици, уцили: своје љјуби, тудје постуј! И заиста смо, колико ја знам, сви тако поступали. Зивјели и друзили се са својим врсњјацима, без обзира на вјеру и нацију њјихову. Ни они се, осим ријетких изузетака, према нама другације нису опходили, све до рата. А онда... Зна се ста је, и како је, касније било.

И ја сам се, послије оцеве и ујакове смрти, промијенила. Иза онога у самостану, без обзира на поступак младомисников, потпуно. У мени је несто пукло, препукло, леденицу ми, око срца, следило. Понекад бих, опрости ми Господе, и о свом маленом рузно знала да помислим. Зато сто су му фратри име дали. Не зелим да то име, ни сада, изговорим. Најезим се, стресем, при самој помисли на то име. Не зато сто је онај грозни фратар напоменуо да постоји светац таквог имена, да и ја слицно име носим, вец због подсјецањја да га носи и "нас дицни поглавник". Да тај фратар није свестеник, "слуга Бозји на земљји", како је сам о себи казао, јос некако. Овако, то име нецу да изустим, никако. Иако знам да и ми, Срби-православци, такво име, цини ми се, народно имамо. Ниста ту не користи, бас ниста. Понекад, рекох, о свом синцицу рузно помислим: кад му се имена сјетим, оног из самостана, гвардијановог. Онда ме спопадне велика туга, цак стид. Све млијеко ми постало водњјикаво, ријетко, попут сурутке. И он га, малени, неце да сисе. Неце, па неце! Узме моју дојку, сада некако смањјену и млохаву, повуце халапљјиво, као мали вуциц, затим је пусти. То млијеко одмах, с гадљјивим изразом на лицу, избаци из уста, испљјује. Тада, онако оцајна и повриједјена, заустим оно њјегово самостанско, мени немило, име. Додје ми, тако, да вриснем, до Бога и до неба, да њјему, Бози, сваста изговорим. Да сам му сама, одмах по самостанком крстењју, дала име Бозо, то сам заборавила да казем. И када га тако зовем, никако да заборавим оно друго име, никако. Мог млијека бивало све мањје, он, цинило ми се, постајао све мрсавији. И друге хране понестајало.

- Мама, Бозо ми млијеко повраца, стално. Висе не знам циме да га храним. Ста мислис да се вратим код Миланових, у Дракулиц? - скупила сам довољјно храбрости да је упитам. Она је подуго цутала, гледала испред себе, зуба није бијељјела. Иза тога, подигла поглед према мени и маломе: осјетила сам да нас обоје оцима милује.

Сада она висе није била отац-мајка, у ста се претворила послије оцеве смрти, вец само мајка.

- А он, бакин Бозо, како цу без њјега? - питала ме као себи равну, први пута у зивоту. Дијете је спавало у мом крилу, тек понекад руцицом додирујуци свој прцасти носиц. Као да му је на њјега несто слетјело, као да тог напасника зели да одагна. Знала сам да малога много воли, али нисам знала како да јој одговорим. Збунила ме.

- Додај ми га! - казала је кратко, висе као молбу него као захтјев. Мали Бозо се пробудио, поцео да кењјка. Али, за кратко. Убрзо је отворио оне своје оци, црне као угљјен, смирио се, поцео да гргољји.

- На Милана је, сав, није на насу породицу - рекла је с неком сјетом у гласу.

Одмах додала:

- За два дана је Свети Саво, Миланова слава, ред је да одес. И пријатељјима це, кад им унук и снаха буду за славу, бити лаксе. Свима нам је, драги Бозе, данас теско, претеско...

Бозо се смирио у бакином крилу, масе руцицама, копрца се.

- Колико, мама, могу да останем? - обрацам јој се помало лукаво, користеци њјену разњјезеност.

- Колико! Зима је, снијег огроман, пласим се за малога. Не знам... Недјељју дана, видјецемо... У Дракулиц смо, мајка, ја и мали Бозо, отисли уоци Светог Саве, 27. јануара. Од Милана није било никаква гласа: ни зив ли је, ни мртав ли је, па је и слава протекла прилицно суморно, тузно. Њјегова мајка, моја свекрва, малог Бозу није испустала из руку. Он се, јадницак, видеци непознато лице, испоцетка копрцао, цвилио. Потом се потпуно смирио. Свекрва ми изгледала пресрецно. Другог дана по Светом Сави, моја мајка Рада се вратила у Будзак.

- Насега Милана, снајо моја мила, никада висе видјети нецемо. То осјецам овдје - просаптала ми свекрва, цим је мајка Рада отисла, показујуци на груди. Бризнула је у плац, и нас двоје, мене и Бозу, расплакала. Висе није имао ко кога да тјеси.

Ту суботу, 7. фебруара, када смо сви ми, дракулицки Срби, поклани, памтим нејасно, као кроз искидан сан. Сјецам се, ипак, да су, лупајуци кундацима у врата, у куцу провалила тројица устаса. Били су пијани, потпуно. Врата оставили отворена, с њјима, иако је свекрва рано залозила, улетјела студен. Малом Бози се, од тог изненадног упада непознатих љјуди у куцу, из устасца пролило млијеко, по мојим грудима. Свекрва, видјевси их, пригусено крикнула. Ја, колико се сјецам, пуна потајне језе, само малога стегла сназније на груди. Остали укуцани јос спавали.

- Види ове липоте, види липоте! - казао одмах онај најмањји, стављјајуци ми лице медју своје дланове, брзо приносеци своје усне мојим. Успјела сам да га, наглим замахом десног лакта, ударим по јабуцици. И срусим. Свекрва ми, као да је процитала моје мисли, истрзе малог Бозу из наруцја. Сва изван себе, бацих се на свог напасника, зарих му нокте у мрсави врат, поцех да га давим. Да, да га давим. Онда, осјетих јаке ударце по врату и ледјима, али, зацудо, не и бол. Цини ми се, заиста, да онај испод мене кркљја, покусава да удахне ваздух, да се висе нимало не опире. У руку, која ме сада сназно вуце за лијево раме, загризох свом снагом, одмах цух дивљји урлик. Јос, у магновењју, успјевам да се придигнем, да с пода дограбим пуску, са бајонетом на врху. Њјоме, без иједне мисли у глави, у лијево раме бодем онога који ме за раме вукао. Мој малени се заценуо од плаца, у свекрвином наруцју; она се на то не осврце. Вец, јадница, покусава да, ударајуци га масицама по глави, од мене одагна рањјеног устасу.

Јос сам, иза тога, упамтила да ме неко од тих устаса нецим лупио по тјемену. И да сам, долазеци свијести, осјетила да неко лези на мени. Други је, примијетила сам у бунилу, стајао изнад мене, закопцавао панталоне. Гдје је треци, питала сам се избезумљјено. Он, закљјуцих по њјеговом убрзаном дахтањју, напаствује моју свекрву. Гласа од себе, ни она ни мали Бозо, не дају. Заклани! -помислих слудјено, осјецајуци да из мене излази звијер, права подивљјала звијер. Свог нападаца угризох тако сназно, и тако нагло, за јабуцицу, да он, попут напете стријеле, одлетје с мене.

- Везимо јој руке! - рикну он, дрзеци омањји комадиц конопца у руци, позивајуци онога сто је, стојеци изнад моје свекрве, покусавао да закопца блузу.

- Ста је са старом? - упита мој први нападац, дрзеци се рукама за врат.

- Ма каква стара, будало! Да знас како је добра, и ти би зазалија сто је мртва...

Иако пијани, свезасе ме преко стола, полозену на ледја. Врло брзо, и врло вјесто, без много ријеци.

- Ти дај 'амо малога, а ти сици! Да јој га вратимо у трбу' ди је и бија... - нареди онај сто сам га зубима угризла, сада замотан прљјавом, крвљју натопљјеном, марамицом.

И дијете сте ми убили, мога Бозу! - крикнула сам надљјудски, видеци како ми га, без главице, приносе. То је посљједњје, цега се сјецам...

6.

Име ми је било Симо. И ово је моја прица. Мртва прица. Једна од двије хиљјаде и три стотине мртвих прица. Насе прице, све до једне, умрле су заједно с нама. У истом дану: у суботу, 7. фебруара 1942. по грегоријанском календару. Тада смо сви ми, Срби из Дракулица, Сарговца, Мотика и рудника Раковац, поклани. Поклани измедју цетири сата ујутро и два сата послије подне. За један кољјацки радни дан. Тацно тако: за један кољјацки радни дан! Ни висе, ни мањје. Поклале нас устасе, по том послу, из Загреба доведене. Помогле им домаце, свесрдно. А да су, из Загреба, стигле о томе нисмо ниста цули. Ни знали. Ни слутили. Једино је моја слијепа баба Јока, богобојазљјива старица, те вецери, у петак, 6. фебруара, док је небо јос било прекривено тмастим облацима, стајала испред куце. И , ставивси руке на бокове, главу уздигла према небесима. Онда, пипајуци око себе, усла у собу, немирно сјела на свој тронозац, поред великог спарета.

- Много зв'језда паде вецерас. Много. Небо се са истока сјакти, од њји' сјакти. Једна угасена зв'језда, благи Бозе, један угасен зивот. Угаси се много јадних зивота вецерас. Бас много! И јос це. Ово је, пресвета Богородице, свима њјима посљједњји петак, црни петак. Да, тузни црни петак... Коме је ово посљједњји, црни, петак, Створитељју нас са небеса? - пита баба Јока, слијепе оци упируци у ниску таваницу насе собе. Казе то скрусено, у пола гласа, као да се он, Створитељј, налази бас изнад њје, на таваници.

Настављја, иза тога, да, скрстених руку, крстеци се с времена на вријеме, мрмљја једва цујне и неразговјетне молитве. Онда, сасвим неоцеки, поново креце у двористе. Куцка љјесковим стапицем испред себе, пипка, да на какву препреку не налети. Јасно се цује затварањје спољјњјих врата, затим њјен крик: сувисе продоран и јак за њјено слабасно тијело. Уз то, некако завијајуци, скоро нељјудски:

- Зв'језде падају! Зв'језде падају, цељјади моја. Небо гори... Све је небо, куку мени, у пламену. Падају зв'језде са насега неба, насе главе... Зар не видите Нецастивог, горе? Са дви' сабљје у дви' руке, насе главе одрубљјује?! Зар толику крв не видите? Крв се небом разлила: мјесец сав у крви, зв'језде у крви. Сунце це нама, јаднима, у крви огранути, крваве нас обасјати. Први се прибра отац Милос, истрца пред куцу. Без по муке, узе бабу Јоку у наруцје, унесе је унутра. Наси сељјани, такви су наси сељјани, одмах се сјатисе у собу. Посматрају бабу нијемо, без ријеци. Само стара Зорка, звана Митровицка, рукама разгони свјетину. Заповиједа љјутито, беспоговорно:

- Излазите напољје, сви. Сви до једнога! Сенула је, јадна, сасвим - додаје много тисе, сапатом. 'На несто је, бице, нагазила. На царку, ста ли? Никада једно зло не долази само. Вец подруку, висе њјих. О, Свети Никола, цувару путника и путева небеских, на прави пут је изведи, молим ти се ја. Угљјењје и цисту воду ми дајте: страву да јој салијем. Од царке јадницу да избавим, несрецу из ове куце цестите да оцерам. Дајте, 'амо, сто сте се ту, к'о сокацка дрвена Марија, здрвенили... ' - ронда она, баба Зорка, накостријесено, изгонеци из собе све одреда. И сељјане и укуцане.

Успијевам, иако гуран баба-Зоркиним крепким рукама, да бацим јос један летимицан поглед према својој баби, најдразој и најбољјој баки на сару земаљјском. Видим: лези она на кревету, сва згрцена, смањјена, у дрхтају. И сцуцурена, као покисло, голуз- драво, пиле. Тада сам је, зиву, посљједњји пут видио.

Скрацујем, сасвим намјерно, остала цудна догадјањја, те вецери, пред насом куцом, док смо цекали да се унутра, онако узнемирени, вратимо.

- Истину је рекла бака Јока: погледајте горе! - врисну одједном моја старија сестра Вида, оци подигавси к небу. 'Зар не видис - упита мене, вукуци ме грозницаво за рукав - да је цитаво небо у крвавом пламену? И да небом лете крилати дјаволи, сабљјама сјекуци мајусне андјеле. Падају мртви андјелцици: сасјецених крилца, одсјецених главица. Крв, крв лије с небеса! Брацо, не дај ме: и ја сам, ево, без главе. Сви смо без глава. Брацо, не дај ме...

Онда сви моји укуцани, осим оца и дједа, главе уздигосе нагоре, погледима тразеци крилате дјаволе, сабљјама оборузане. И, једно по једно, поцесе да плацу и нарицу, да, избезумљјени, испустају грлене крике. Њјима се, у запомагањју, убрзо придрузило сво зенскињје из осталих Савица куца, па дјеца и одрасли. Викнуо сам и ја, хтио да их све надјацам. Покусао да им објасним: звијезде не падају. Никада! Само метеори и метеорити. Могуце, тако сам уцио, и комете. Тамо далеко, у огромном космицком простору, у васиони.

Небо се проведрило. И лијепо се, хтједох да их својим гласом смирим, види да с неба ниста не пада... Ниста, заиста, није користило. Висе није могло да се разазна ста ко говори, нити да ли ко кога цује: сви гласови се слили у један - неразговјетан, заглусујуци вапај, пун језовитости.

Не знам ко је, када и како, ту слудјену цељјад смирио, вец само да се она полако утисала и разисла. Не знам, такодје, ни када сам ја на спавањје отисао. Пробудио ме, тога се сасвим добро сјецам, крупан и непознат, муски глас, уперивси ми сноп батеријске свјетлости измедју оцију. Псовао, при томе, некако промукло, дрзеци, како сам видио, врх бајонета на мом врату.

- Дизи се, студенте, да примис храну. Не мислис ваљјда да цу ти је у овај брлог особно донијети - казао резеци, рецнувси ме поред ува. Спољја, из двориста, сасвим јасно се цули тупи ударци, нецији пригусени јауци и потмуло стењјањје. Иако јос бунован, одмах схватих: покољј, устасе кољју! Затим, у полумраку, назирем: насе двористе препуно изнаказених лесева. На снијегу смрскане лобањје, просути мозак, развуцена цријева, барице крви. Пред мојим ногама, одсјецена глава. Оци, сиром отворене, исколацене. Као да су изненадјене сто и мене овдје виде, гледају ме укоцено. Нос смрскан, крвава гљјива. Испод те гљјиве, бркови. Дугацки. Од крви слијепљјени, савијени, у нереду. дјед Стеван! Мој добри, цутљјиви, мирни дјед Стеван. Преко њјега, твореци неку врсту крста, лези баба Јока. Непомицна и ситна, мањја него икада раније. Сестрица Дјуја: тјеме размрскано, свиленкаста косица се увукла у њјега. Лијевом руцицом дрзи црну кецељју, бакину. Десну испрузила по снијегу, расиривси прстице. Босе нозице, раскорацене испод тамне сукњјице, модре. Мајусна ластавица, птиц који покусава да полети! - наметну ми се слика, неприлицна. Старији брат, Дјурадј, нас Дјука, одмах уз њју. Врат пререзан, тијело се јос помало трза. У ропцу је, закњјуцујем неразумно, тупо. Мајка, са распореним стомаком, избуљјила оци. У мене. Мице уснама, хоце несто, мозда да ми казе. На Дјукину зену, моју једину снаху, насрнула тројица устаса: да је обесцасте. Она, здрава и млада, јос и сада прелијепа, не да на се. Један је невјесто ухвати за десну руку, она га, зубима, сназно угризе. Стизе је ударац сјекире. Снајица, тако смо је звали, паде ницице, са суманутим смијеском на лицу. Не помаце се.

Разданило се потпуно, све се види. Јос је остало тек неколико мојих Васица, зивих. Махом мускараца. Стоје следјени, занијемјели, без ријеци и покрета. А устасе? Они раде свој посао: вјесто, увјезбано, брзо. Један се, сваког цаса, крсти. Уз свако ново клањје, ново крстењје. И мрмљјањје, уз то крстењје. Молитва нека, ста ли. Остали ни толико времена не губе, нимало. Само крупно дису и брису зној с лица. Онако, крвавим рукама. Лица им, свима, поцрњјела. Од згрусане, љјепљјиве крви. Мене, какве ли будаластине, подсјецају на неку представу. Студентску, у Загребу. И ја сам глумио: црнацког поглавицу, љјудоздера. Лице ми, тада, као и осталима, нецим нагаравили. Смијали смо се. Сами себи, сви, у том комаду. Пред огледалом, у импровизованој гардероби. Глупост!

Онај сто се стално крсти, придје стрицу Стојану, некако лијено, с ледја. Кратким замахом свог топузица млатну га по тјемену. Стриц се, без јаука, безгласно и бесумно, скљјока у снијег, потрбуске. Достизе га ударац, нови, сјекире по вратној кицми. Он се само стресе, уздрхта, затим смири. Сасвим... Ја сам заклан у насем селу, Мотикама, тек око десет ујутро. Тацно на свој двадесети родјендан. Родјен 7. фебруара двадесет друге, заклан 7. фебруара цетрдесет друге! Доклан: тако цу реци! Јер, тај ме устаса, момак мојих година, црвен у лицу, са водњјикавим плавим оцима, прво ударио оним металним топузицем, у потиљјак.

- Тако, тако, Мариофиле - довикнуо му, прије ударца, крупан устаса, смијуци се грохотом, као да рзе. 'Звизни га тим србомлатом! Искусај му тврдоцу те коњјосрбске лубањје. Подај му насу, устаску,

анестезију, матер му говнарску. Нека осјети колико је уцинковита устаска знаност: ми своје пацијенте из наркозе никада не будимо... '

На ту салу остале устасе, само за тренутак, застале. Смијали се сулудо, искезених зуба. Зуби им се, иза црних облицја, од усирене крви, свима забијељјели. Затим, прионули на свој посао, клањје. Када сам поново досао к свијести, мој врсњјак ме вец сасвим унаказио: крај главе ми прсти, нос, уси, коса. Све одсјецено. И десно око, ископано. Клао ме, закљјуцих, дуго, с оцигледним узивањјем. Вјеровао, ваљјда, да ми наноси несносан бол, па ме мрцварио. А бол, тада, нисам осјецао. Он је досао тек са свијесцу да сам, ипак, зив. Потмуо бол, унутрасњји, тацно у срцу, висе него физицки. Зато, ваљјда, сто сам пристао на овакву смрт, без отпора и побуне. Да сам, макар, скоцио на једног од њјих - зубом да га угризем, ноктом изгребем, пљјувацком у лице унизим. А ја. . . Онај мој кољјац, устаса, и даљје пријети:

- Тебе цу, мајку ти србску, да кољјем цили дан. И цилу ноц, ако триба. Да узивам у твојим мукама, зивотињјо посрана. Цуја сан да си бија у насен хрватскоме Загребу. Да си тамо студира'. Ти, говно прасеце, да студирас! И то бас у Загребу. Ти! За тебе је ливада, да пасес траву, ка' и сви воли. . . Са' цу ти здрило исцупат' , па ти се те смрдљјиве крви напит'. Ста си, реци, у Загребу студира'? И ја сам тамо студира', прије тебе. Ех, да сан зна', мога' сан те тамо липо приклати. Да овдин с тобон вриме не губин, крпусо усрана...

Мозда је било јос псовки, горих и рузнијих . То не знам, не памтим. Он ме је, рекао сам, прије клањја ударио оним малим топузом, у тјеме. Замахнуо, а ја, будала, и даљје вјеровао да ме неце: нисам никоме, ниста, никада скривио. Никада, заиста. И засто, сада, да се пласим? Бљјесну ми у свијести, муњјевито, кратко: просли су селом, прије покољја, неки љјуди у цивилу. Правили спискове. Казали да, сви којима је храна потребна, упису имена куцне цељјади. И домацини све укуцане пописали; село је било пуно гладног свијета. Сада нас, дакле, по том списку, кољју! Код нас је, у цитавом крају, 1941. година била неродна. А нова власт, устаска, стално храну тразила, отимала. Да и није отимала, моји сељјани би је дали. Како да неко не да, да се, упркос неимастини, успротиви, када и због најситнијег опирањја насе главе, српске, лете. Много висе, казу, у Бањјалуци, него код нас, у селу. Цим неко од насих оде у град, по повратку настане сасаптавањје: овога убило, онога заклало, онај нестао. Цитаве српске породице нестају, преко ноци. Омркну, не освану. У село се уселио страх, најцрњје слутњје. Преприцаван је, врло цесто, и брзи слом Југословенске војске. Посебно како се у Бањјалуци предао цитав пјесадијски пук. И како је њјегов командант, пуковник Богослав Мазураниц, хрватски племиц, изисао пред постројену јединицу, казао:

- Господо официри и подофицири, моји вјерни војници! Примио сам узасну вијест: да је наса отадзбина, Краљјевина Југославија, пропала. Да је, пред њјемацком орузаном силом, потписана срамотна капитулација. Наредјено ми је да и ја вас, овај славни пук, предам Нијемцима. Ја сам, господо, војник. И наредјењје висе команде о капитулацији војске, као војник, морам да вам пренесем. Али, лицно, нецу да се предам. Мене и даљје везује заклетва Краљју и Отадзбини: да не издам и да се не предам. Ви, синови моји, поступите према својој савјести...

Војницки утегнут и достојанствен, какав је, казу, тај пуковник Мазураниц био, јос једном је поздравио постројене официре, подофицире и војнике пука, затим се лагано запутио у своју команду. Одјекнуо је, само који тренутак касније, потмуо револверски пуцањј. Пуковник је смрцу запецатио војницку заклетву!

У село, једне ноци, стигао мој стриц Богдан. У покиданој униформи, подераних цокула, без орузја. Необријан и нагло смрсао, лицио на испосника, подсјетио ме на лик неког свеца. Објаснио да је, бјезеци цак од Метковица, једва зиву главу спасао. Хрватска села заобилазио, далеко, највисе ноцу путовао: цуо да Србе лове и убијају, као звијери. И цудио се:

- Командант ми је био мајор Рудолф Приморац, Хрват. Зубима се, сто је реци, с Н'јемцима клао. Прави јунак, љјудина једна... А ови други, Бозе нас сацувај и заклони... Моји старији сељјани, касније, до звијезда узносили тога пуковника и мајора.

Тврдили, убиједјено и упорно, како, ето, ни сви Хрвати нису исти. И да, као, не треба толико од њјих страховати. Да це се медју њјима наци јос правих љјуди, попут пуковника Мазураница и мајора Приморца, који, како су говорили, неце дати на Србе. Зивјели смо ту, вијековима, заједно, никада им зло нисмо цинили. Засто би, онда, они нама, сада другације узврацали ? - питали би једни друге, не тразеци одговоре. Тада се, веле, предао и Ваздухопловни пук у Залузанима, Артиљјеријски пук у Кастелу, Коњјицки пук... Војска, обезглављјена и упласена, куљјала и кроз Мотике. Поцела, оцигледно, да се растура, да бјези на све стране, главом без обзира. Насе комсије, Хрвати, с којим смо, сто сам и ја знао, зивјели у великој слози, одједном окренули главе од нас. Када сам, ето, половином априла на кратко досао из Загреба, једва да је неко од њјих на поздрав хтио да ми одговори. Видио сам, јер то и нису нароцито скривали, да увеце и ноцу вуку орузје, војницке униформе, осталу опрему. Мој дјед Стеван, солунски добровољјац, тих и повуцен старац, одједном се развезао:

- Цим су се они осмјелили да нам убију краљја, усред пријатељјске земљје Француске, знао сам да је дјаво дос'о по своје. Крв, никако без крви ово проци неце! Изнова се католици испизмили на нас, православце. Не дај, добри Бозе, да нас сустигне оно сто ја слутим... - говорио он, тада, нервозно цупкајуци оне своје дуге сиједе бркове. Опоменуо ме одмах да се никоме, апсолутно никоме, не повјеравам. И да са комсијама, Хрватима, ни у какве расправе и распре не улазим.

- Сто у њјих видис, прави се да видио ниси, сто цујес, да цуо ниси. Сами Бог зна да ли це нам и то помоци, али... Не треба, без велике невољје, мецки пред јазбину ици. А нама се, синко, све догадја насом кривицом, све због насе луде памети. Ни из највецег зла и несреце, поуку извуци не умијемо. Ако је, неким цудом, и извуцемо, никад је не запамтимо. Ето...

Сједио је дуго и непомицно, неодољјиво ме подсјетио на један стари, поцрњјели, пањј на насој крцевини. Гледао је испред себе, у своје одавно подеране војницке цокуле.

- Тук'о сам се са Хрватима, војницима цара Фрањје Јосипа - додао је у по гласа - и они су нам били веци крволоци од Сваба и Мадјара, заједно... Ни то краљју Александру - вајкао се дјед - није била довољјна поука: примио своје највеце дусмане у заједницку дрзаву. Ратне губитнике у добитнике и побједнике претворио. Није, несрецник, послусао мог команданта, војводу Зивојина Мисица, славног Зуцу. А он му, Зуцо, по обиласку хрватских крајева, казао...

дјед је прицу нагло прекинуо, прилазио нам, мени непознат, цовјек: у градјанском одијелу, са краватом, наоцарима. И стапом у лијевој руци. Лијеву ногу, сјецам се, поприлицно вукао за собом, био хром. Јабуцица њјеговог стапа бљјестала, као да је од злата. Са дједом Стеваном поздравио се веома срдацано: дуго се љјубили, грлили, тапсали по раменима. Засузили обојица, дјед Стеван цак зајецао. Одмах сам помислио: ово би могао да буде дједов ратни друг. Тада дјед окупљјеним укуцанима, осим мог оца и мене, дао знак, прстом, да се удаљје. Иако су досљјака сва куцна цељјад посматрала с нескривеном знатизељјом, морала су да оду: дједов покрет прста је био закон, светињја, ријец Господа Бога са небеса. А никад нисам цуо да је дјед глас повисио. Он је, просто, био наса зива куцна икона, видљјива а нецујна, нас андјео цувар, светац за заклетву. О њјему, сада, само толико!

- Ех, мој Стеване, мој Стеване... Ста доцекасмо: да нам дрзаву растуре они које смо за брацу признали, сва им зла према себи опростили, давали им све, висе и бољје него себи самима. Дај Бозе, колико су се и изопацили, да нам јос и сјеме сасвим не затру - говорио тај угладјени варосанин, са дједа не скидајуци свој бризни поглед.

- Видим, све видим... - изустио кратко дјед Стеван и зацутао.

Цутао и отац, и ја, сви. Цутали дуго, као заковани. И све, уоколо, као да је занијемило. Ни пасце да залаје, ни мацка да мјаукне, ни птица да запјева.

- Мозес ли ти, Стеване, разборит си цовјек, да објаснис ста се ово с нама и насим сусједима, католицима и мухамеданцима, догадја? Мало- мало, па једни другима за вратове, оци једни другима да ископамо...

- Није моје, Војо, да теби, сколованом цовјеку, објасњјавам. Али... Мени се све цини да је зло овдје испод нас, у земљји којом газимо. Земљји уклетој и проклетој. На њјој се, тако ја мислим, због тога проклетства радјају зли љјуди, клија зло сјеме, расту опаке траве, теку отровне воде, мисле зле мисли. И свако овдје смисљја како це онога другога др'јемовна затеци...

- И ти, Стеване, мислис да смо и ми, Срби, такви: да и ми гледамо како да оне друге онако, дријемнове, затекнемо?

- Мислим! Тако мислим, господине Војо. И јос мислим да...

- Стеване, побогу брате, престани вец једном ово: господине Војо, те господине Војо... И сам знас колико смо горка хљјеба и горких дана заједно прогутали. Него, ти реце да јос несто мислис...

- Па, мислим. Да није тако било, да и ми нисмо др'јемновне друге затицали, ни нас не би било.

- Како то, Стеване?

- Куце смо, сто је неки говорио, насред царског друма, на злу мјесту, саградили. Зато нам, тијем друмом, одасвуд само зло долази...

- Мислис на све народе, а не само на Србе, који на Балкану зиве?

- Ти си, господине Војо, из господске породице, сколован у Француској, па умијес то љјепсе да казес. Али, то ти је то. Засто би толико мрзњје и зла у дусама својим носили, да није тако? Сјецас ли се нас и Бугара, на Кајмакцалану и Добром пољју? Нисмо ли се зубима клали, горе него звјерови горски? Зар си заборавио како су на нас кидисали Хрвати у Руској Пољјској? А и једни и други нам, као, браца. И ми, као, њјима. Сада це се, на залост, све то поновити. Бозе, дај да се преварим...

- Нецес се, Стеване мој, преварити. Дознао сам да сви Срби морају да иду из Бањјалуке. Тако Виктор Гутиц, знас га, наредио. Ја, моја породица, све српске породице које не пристану да превјере, да се римском папи клањјају. Зато сам досао овамо: да јос једном поразговарамо, да се братски опростимо. Пред католицком и мухамеданском мрзњјом, патолоском мрзњјом, ми не моземо овдје остати и опстати...

- А засто они нас, господине Војо, толико мрзе? И то тако потајно и подмукло, из дна дусе. Колико до јуце, мени су ове комсије, Хрвати, прилазили с највецим постовањјем. Данас ме, ево, отворено вриједјају, пријете мени и куцној цељјади, дјецу нам бију. Цак и насу стоку туку, гдјегод стигну... Тај господин Војо подуго није одговарао. Дувао је прохладан прољјетни вјетар, однекуд из даљјине. На махове, доносио молбе неког уморног ораца, упуцене коњјима да, ваљјда, јос мало повуку, да га не изневјере. Понекад би се, са ораница, својим пуцпурикањјем, огласиле цаврљјиве севе.

- Засто нас мрзе, питас? Зато сто су, не тако давно, вецина њјих, били оно сто и ми, Срби. Онда они превјерили, примили тудју вјеру, ко мухамеданску, ко католицку. Издали нас! Сада нас, Стеване, мрзе због те своје превјере и издаје. Ријецју, мрзе нас јер смо свједоци те превјере и издаје. Јос висе, мозда, сто сматрају да смо их, не кренувси с њјима, у њјиховој издаји, ми издали. Због тога, ја мислим тако, зеле да нас, као свједоке, затру, за сва времена уцуткају...

- И та несреца це нас стици? - приупита дјед, скоро плацно.

- Е, неце! Успјети, опет, неце. Јер, ово сто нас је преостало, све је сам непокорник, својеглавац, тврдоглавац. Ни сам са собом не мозе да се слози, некмоли са другим. Који нису такви били, одавно су потурцени, поунијацени, некуда побјегли. Или, просто, изумрли, нестали. Остатак, дакле, цине тврде и луде главе. Вјецне и неунистиве, попут времена...

- То си, господине Војо, право казао: луде главе! Бас сам, пред твој долазак, закалао да прицам овом свом сину Милосу и унуку Сими, ста је војвода Зуцо савјетов'о регенту Александру, 1919. године, по повратку из Загреба. Реци им ти, молим те, упуценији си...

- Ах, ста! Највазније, ево, знам напамет: Васе Висоцанство, из свега сто сам тамо видео и цуо, ја сам дубоко зазалио сто смо се на силу Бога обмањјивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једнако мисле, то је свет за себе. Ма са каквим предлогом да се појавите, ствар је пропала... Ниста се неце моци уцинити. То нису љјуди на цију се рец мозе ослонити. То је најодвратнија фукара на свету,

која се не мозе зајазити ницим сто би јој се понудило. Ресењје је: потпуно се отцепити од њјих, дати им дрзаву независну, самосталну, па нека ломе главу како знају... Границе це бити тамо где их ми повуцемо, а ми цемо их повуци не онде где насе амбиције избијају на поврсину него онде где историја и етнографија казу, где казу језик и обицаји, традиција и, најзад, где се сам народ по слободној вољји определи, па це то бити право, и Богу драго. Ја сам дубоко уверен да се с њјима нецемо усрецити. Ти су љјуди, сви одреда, прозирни као цаса, незајазљјиви и у толикој мери лазни и дволицни да сумњјам да на кугли земаљјској има вецих подлаца, превараната и самозивих љјуди...

- Симо, д'јете моје, цули ти ста господин Војо исприца? То Зуцо, без големе горцине у дуси, никада не би каз'о. Висоцанство га није озбиљјно с'ватило, а прије це бити да је све пребрзо заборавило. Свеједно, то га је, јадника, главе са рамена костало. Бозе, дај да ми бољје продјемо! Није ли тако, господине Војо? -питао дјед свог ратног друга несигурно, као да је њјегово другације мисљјењје оцекивао.

- Тако је, на залост, тако... Но ја, пријатељји драги, немам висе времена за разговор. Вец ми ти, Стеване, по својој памети, кази само јос ово: да ли цемо се ми, који зивимо на овој, како ти реце, уклетој и проклетој земљји, стално затирати, док је свијета и вијека, до унистењја?

- Нецемо. И не морамо: нас треба само раздвојити! Свака, Војо, птица своме јату... Ни мрзњје тада, како ја мислим, неце бити. Нити цемо као до сада једни друге за своје муке, ма какве оне биле, моци да окривљјујемо... А мрзњја је једна болест, теска болест, љјудска. Зато ја, у својој дуси, залим мрзитељје насе, к'о сто свакога болесника залити треба...

- Паметан си, Стеване, препаметан. Али, ни памет нам, како видим, сада помоци неце. Она је, лудост љјудска, данас памет надвладала : изгледа неунистива и вјецна, добри мој Стеване... Тај дједов друг, господин Војо, на растанку је изгледао много старије и малаксалије него при доласку. Устајао је полако, с видним напором, преносеци, како ми се цинило, сву своју тезину на онај стап. Пице и храна, које нам је, пред куцу, мајка Милија изнијела, остадосе скоро нетакнути. Зубато прољјетно Сунце лагано се клонило западу, вјетар постајао све хладнији. Обојица старих љјуди, да ли од хладноце или од црних слутњји, поцесе да се тресу. Поново су један другом пали у загрљјај, заплакали.

- Никада се, мој Стеване, никада висе, видјети нецемо. То осјецам, ево, овдје - казао господин Војо мом дједу, десном руком показујуци на лијеву страну груди. Затим, поздрављјајуци се са мном и оцем, стисано додао:

- Бјезите одавде, сви. Било куда, само бјезите. Цули сте, ваљјда, за устаско "риесењје србског питањја": једну трецину побити, једну трецину прогнати, једну трецину покатолицити. Памет у главу, бјезите! Ја, који сам од онога свијета, и који ово свједоцим, не могу да се тацно сјетим куда и како је господин Војо отисао. Понекад ми се, ето, цини да он и није постојао. Вец да је, мозда, то био само добри дух, цији савјет нисмо послусали. Не знам...

Све ово, о покољју у мом селу, Мотикама, суста је истина. Њју предајем као мртву прицу: да озиви! И све насе су прице, рекох, мртве. Не знам да ли је неко презивио, постоји ли зива прица?

7.

Име му је Мирко, презиме Стијаковиц. Било и остало: Мирко Стијаковиц! Родјен је 1933. године у Горњјим Мотикама, од оца Дјордје и мајке Досте. Био је послије покољја, 7. фебруара 1942, покрстен, преведен у римокатолицку вјеру. Имао је, тада, непуних девет година, није знао због цега је покрстен. Ста је то покрставањје требало да знаци, јос мањје. Тек касније, иза Другог свјетског рата, казао једном православном свестенику да је, ради покрставањја, водјен у фрањјевацки самостан, у Петрицевац. Питао га: да ли је потребно ново крстењје, по православном обреду, у православној цркви. Свестеник му одговорио кратко: да је једном крстен по православном обреду, у православној цркви. И да се свето крстењје, над једном особом, само једном у зивоту обављја. Отуда он, Мирко, о себи, мисли тако како мисли: да је био, и остао, Мирко Стијаковиц, Србин и православац.

Зив је, оцигледно, отуда је и њјегова прица - зива прица. Зива прица о мртвима. Ово вријеме, од нареценог покољја Срба у Дракулицу, Сарговцу, Мотикама и руднику Раковац, од 7. фебруара 1942, зиви као висак зивота. Зиви га, вели, слуцајно, сасвим слуцајно, невјероватно слуцајно, слуцајном слуцајносцу. А данас, са супругом Госпом, зиви у Бањјалуци. Изродили су цетворо дјеце - Миру, Добрилу, Миленка и Драгицу, баком и дедом их зове седморо унуцади.

Најмладје је мала Николина, кцерка сина им Миленка и снахе Мирјане: родјена, по вољји Бозјој, или игром природе, 18. децембра 1995. године, истога дана и цаса, када и њјена двадесет љјета старија сестра Гордана! Она је сада, ето, њјихова мјезимица и највеца радост, знак да се зивот продузује.

А Миркова зива прица, једна од изузетно ријетких, зивих прица о мртвима... ?

***

Зив сам, изгледа, зив. Мозда једини измедју тридесет и два цлана моје породице, зив. Рањјен испод лијеве сисе, устаским бајонетом, али, ипак, зив. Кроз трбусциц брата Новака прободен. Крв моја липти, сав сам крвав: од своје крви, Новакове, мозда и крви остале дјецице, некоје од њјих десетак, мојих малених сестара и браце. Заједно смо се под кревет били завукли, сцуцурили, згрцили. Тамо нас, цувси да устасе долазе, наса баба Дева згурала...

Сада је, свуда уоколо, тисина. Ниста се не цује. Бас ниста. Соба је, то видим испод кревета, препуна покланих. Мојих покланих - породице и најблизих родјака, Стијаковица. А напољју, у двористу, ста тамо има?

Рану притискам својом згузваном косуљјицом, извлацим се, настојим да не згазим које тијело. Мојих мртвих. И крв њјихову бих хтио да избјегнем, заобидјем, прескоцим. То не иде, никако. Немогуце је: нисам птица, да до прозора прхнем! А крв је свуда око мене - по поду, собним зидовима, цак и ниској таваници. Свуда. Несто ме, неодољјиво, привлаци, вуце према прозору. Гледам у двористе. Оцима својим

да не повјерујем. Један устаса исколацио оци, буљји у мене. Вјероватно се и он силно зацудио: Откуда сад оно дијете, када смо унутра све искасапили, скасили? И поклане, стависе, цизмама изгазили - да се, за сваки суцај, види није ли неко, неким цудом, презивио. А нико, бице да је устаса у то био сасвим сигуран, није могао да презиви. Зато, ни сам не вјерујуци у такву слуцајност, баца догорјели опусак у снијег. И даљје сјекиру дрзеци у десној руци, крену он према куцним вратима, према мени. Видеци га како полази, поново смугнух под кревет, тамо гдје сам се, рекох, за вријеме покољја увукао, притајио. Баба Дева нам, тада, иако поптпуно избезумљјена од страха, рекла веома благо:

- Завуците се, пилици бакини, и не бојте се! Само будите мирни. И ма ста да се догоди, будите мирни. Тако...

Она је , и прије него сто су устасе примијецене, била упласена, сметена. Исприцала, ломеци нервозно прсте и отхукујуци, да је уснила рузан и тезак сан: небо, као, прекрили црни гавранови, снијег од тих птицурина поцрнио, кровове и дрвеце гроздови њјихови окитили. Ниста се, од њјихова силног грактањја, не цује. Ни Сунце се, од њјих, не види. Својим црвеним, казе, кљјуновима ударају о врата и прозоре, улијецу у куце и стаје, на цељјад и стоку, све једнако гракцуци, насрцу, зиве им оци ваде... Када су устасе, њјих тројица, у собу усле, иако најудаљјенији од врата, приби јен уза зид, бројио сам њјихове цизме. Три пара избројио, закљјуцио: тројица их је! Сијевнули , скоро истог трена, њјихови бајонети, зафијукали пијуци и сјекире. Без изговорене ријеци! Слусам, ни зив ни мртав од страха, лелеке својих Стијаковица, под ударцима сјекира, крампова, пијука... Лом и крцкањје костију им такодје цујем, помијесано са усопљјеним дахтањјем устаса. И грубим псовкама њјиховим. Видим, када мало подигнем главу, и одбљјеске бајонета, како се заривају, у вец мртва тијела дјеце и зенскињја. Одрасли мускарци су, ради клањја, раније одвојени, повезани и изведени у двористе. Отуда се, иако сасвим неразговјетно и у прекидима, цују њјихове клетве, крици, запомагањја:

- Немојте нас... ! Ниста нисмо криви... ! Постујемо нову власт... ! Питајте насе комсије, католике, нисмо ли зивјели брат...

Вапаји се, заглусени устаском галамом и ударцима њјиховог орудја, ломили, прекидали, губили. По заврсеном клањју, у соби, један устаса клекнуо, извлаци дјецу, за ноге, испод кревета. Добацује их, као какве замотуљјке, оној двојици. Они их убијају брзо, зналацки, бајонетом. Један дијете ухвати за косицу, засуце му главу. Други је само рецне, одсијеце, баци. Попут лоптице... Све нас, дјецу, ко зна како и због цега, тај устаса не извуце. Ни мене није. Вец поце да, насумце и неконтролисано, испод кревета боде бајонетом. Осјетих, тог трена, да је бајонет, кроз тијело брата Новака, и мене убо. Измедју ребара, испод лијевог пазуха, то сам вец казао. Али, сјетивси се бабина савјета, гласа од себе не пустам. Устаса , и даљје клецеци, повуце Новака за ноге. Затим, повуце и мене.

- И овај је мртав! - проциједио, некако нехајно, оставивси ме под креветом.

Јос извјесно вријеме гледам како оне крваве цизме газе по лесевима, цујем како бљјецка крв. Први пут, сада, осјецам њјен тески и бљјутави задах. А онај устаса се поново врацао у куцу...

Посматрам, сав скамењјен, испод кревета, њјегове крваве цизме. Велике су, огромне, или мени, од силног страха, тако изгледају. Оне нацинисе неколико корацаја лијево-десно, вјероватно тразеци мене. Онда, сасвим тихо и онемоцало, кмекну један дјетињји гласиц. Препознајем га: мој младји брат-стрицевиц, мали Илија. Претрнуо сам, склупцао се јос висе, сав претворен у око и уво. Острим и брзим замахом сјекире, онај устаса одсијеце главицу малог Илије. Потом, оцигледно увјерен да је докрајцио и оно дијете с прозора, мене, изидје лагано, остављјајуци куцна врата отворена. Владао је мук, тисина која пара уси, болна. Само би се, с времена на вријеме, грактањјем огласиле вране или гавранови, ваздух распарао лепет њјихових крила. И једна крава је, отегнуто, мукала. Био сам сигуран да знам која: она најмладја, првотелка. Мозда је било вријеме да теле подоји, ста ли. Није, запазио сам, мукала цисто и сназно, као раније, вец некако стијесњјено, плацно. Као разуман створ, који само грца и јеца, у себи сабија своју патњју.

Да поново изидјем испод кревета, усудио сам се тек предвеце. Дуго, дуго се колебао, ослускивао; страховао да ме опет неко, неки устаса, не спази, не ухвати. А уцинило ми се, јос иза поднева, да повремено, измедју лесева, допире неције слабасно дисањје и стењјањје, роптањје. Мозда је, ко то зна, неко презивио - размисљјам грозницаво, пун потајне наде. На своју рану, која упорно крвари, висе не мислим. Изици напољје, испод кревета, па нека буде сто це бити! Из гомиле лесева, с краја собе, у мене сада пиљје два укоцена, сиром отворена ока. Мајка Доста! - крикнуо сам, сигурно. Та два ока ме и даљје, скоро непомицно, гледају. Са усана, оивицених поцрњјелом крвљју, никакав глас не силази. Ни оно раније тихо роптањје и стењјањје, висе не цујем. Мозда је мртва, управо сад умрла, мозда ни њјено срце није могло оволико изненадјењје да понесе? Не, зива је, оци мајцине су зиве. Оцни капци се, видим у полумраку, с времена на вријеме, отворе и затворе, трепну. Прилазим јој , својим нејаким рукама с њје помицем два-три леса. И видим: Мајцин стомак распорен, поред њјега просута цријева. Свуда уоколо згрусана крв, просут мозак, дијелови тијела. Неција мајусна руцица, одсјецена, додирује мајцину косу. Ста сад да радим, како мајци да помоогнем, да јој бол олаксам? Сјетих се, онако оцајан, да са кревета скинем једну цисту плахту, да мајцина цријева у утробу вратим. Да је, затим, оном плахтом сву умотам. Мајка поново, једва примјетно и безгласно, мице уснама. Зели, цини ми се, несто да ми казе, савјетује. Не успијева, оцигледно је.

Јави се, малко касније, јос један глас. Једва цујан, дјецији, с другог краја собе.

- Воде, воде! - понављја повремено, изнемогло.

Препознајем га: мали Дуско, мој брат-стрицевиц, син стрица Станоја. Сав исјецен, искасапљјен, непомицан. Прогута тек који гутљјајциц, некако халапљјиво и позудно. Потом, скоро истог трена, закркљја, сиром отвори своје оцице, престаде да дисе.

Медју мртвима сам, вец два дана. И двије ноци. Потпуно отупио, слудјен, изгубљјен. Мајка је све слабија и слабија. Трецег дана, као свијеца кад згасне, умрије и она.

- У Тодице, у Тодице... - цини ми се да је то порука, посљједњја, њјених оцију била.

За Васкрсија Тодица удата је њјена заова Даница, моја тетка. Хватам се за ту сламку спаса, излазим. Испред куце, у двористу, свуда лесеви. Исјецени, изнаказени, помодријели. Ходам, сасвим отупио, измедју њјих. Многи су без главе, руку. Свуда крв, упијена у снијег, следјена. Погледом, не знам због цега, прво тразим оца Дјордју. Он, располуцене главе, лези с моје десне стране. Уз њјега, стриц Миле. Радио у бањјалуцкој Фабрици дувана, нама, дјеци, стално несто, из града, доносио - сјетих се, препун цемера. Мало даљје су стрицеви Младјо и Дјуро, крај њјих стрине - Лазарка, Марија и Даница. Поред бабе Деве сам, косну ме та мисао, просао као да и није тамо, одмах уз собна врата. Њју су устасе, јер им је била најблизе, прву убили. Мозда и нису због тога сто је најблиза била: слусао сам је, испод кревета, како им несто покусава да објасни, да их задрзи, ста ли... И у двористу родјака Нике Стијаковица сви су побијени. И у Лукином, и у Илијином, и у Станојином, и у Пантином, и у Младјеновом... То видим тек сада, идуци према Тодицима.

Тај километар удаљјености, од Стијаковица до Тодица, раније сам у трку прелазио. Сада се отегао, као да је на другом крају свијета, као вјецност. Газим дубок снијег, посрцем, клецам, падам, устајем. Пртини, којом су устасе досле, не прилазим. Заобилазим је, подалеко, пробијам се кроз цјелац. Страхујем: да опет, на некога од њјих, не насрљјам. Јер, знам да су и , у суботу, у насе село, Горњје Мотике, устасе том истом пртином досле. Ко их је овамо послао, због цега је требало да нас, Стијаковице, покољју? - о томе, наравно, појма немам. А волио бих, ето, да знам. И овога се, сада, идуци према Тодицима, сјецам: у петак су пред насу куцу досла цетворица устаса. У црној одјеци, са орузјем. Зелио сам да им придјем, да то орузје разгледам, али се нисам усудио. Отац Дјордјо их позвао унутра, они подуго сједјели. Баба Дева им изнијела јело и пице. Они јели и пили, дуго. И пјевали, некако неслозно, до вецери. Један од њјих, пред сами полазак, оцу Дјордји, цини ми се, овим ријецима припријетио:

- Ми смо досли ради ревизије: да видимо да ли су сви укуцани код куце. Јер, запамтите добро: сви, сутра ујутро, морају да буду овдје. Кога затекнемо изван куце, бице одмах заклан. Толико, да знате... Нису објаснили ста та ревизија знаци, нити сам могао да докуцим ста би то могло да буде. А та ријец ми звуцала страсно: ревизија, резија, резањје, клањје... Подсјетило ме, не знам због цега, на оно: Кога затекнемо изван куце, бице одмах заклан.

Мени нека дјеца, увеце, казала да су и код њјих устасе биле. И да су, тамо, другације прицале: да це се дијелити храна. И кога не буде било код куце, храну неце добити. Ни касније, никако. Или: бице прегледана и пописана сва цељјад. Они, који буду сназни и здрави, бице прави срецници: отици це у Њјемацку! И тамо добро зарадјивати. Некима, јос, говорили како су около, као, некакви српски одметници. И да русе пругу. Па власт, ето, мора да провјери да неко од Срба у те одметнике није отисао. Одметника никад нисам видио, пругу јесам. Зато нисам могао то да замислим: како да неко руси пругу, када је она, ионако, на земљји...

Отац Дјордјо се, изгледа, због пријетњје, није забринуо. Прицао , на моје цудјењје, висе него икада раније:

- Цули сте ста су рекли: нико изван куце! Власт је власт, мора да се постује. Свака, па и ова. Сви смо постени, свако зна да смо постени. И, уз Бозју помоц, ницега не треба да се бојимо. Насе комсије, Хрвати, сви, знају да смо цестити љјуди и домацини, да, сто се казе, нико намјерно ни мрава није згазио... Мени било криво на оца Дјордју. Оно о мравима - помислио сам - није истина, он лазе. Ми, дјеца, смо, босим ногама, код говеда, гацали по мравињјацима. Они нас уједали, ми вристали, смијали се на сав глас...

Отац је, у суботу, забранио да ико од старијих из куце изидје, макар стоку да нахрани. Ни стриц Миле на посао, у Бањјалуку, није отисао...

Мени рекао, недавно, један друг, Србин, да ми нисмо исто сто и Хрвати, да нас они, иако смо се увијек заједно играли, не воле. И да су они устасе. И да кољју Србе. Ја му рекао да је будала: Пејо Мартиновиц је устаса, па нас није заклао. Устасе су и Перо Пустајија, и Анте, звани Антиц, Мариц, па Филип, звани Пиле, Љјевар, па Перо Главас... Он ниста није одговорио, није знао ста би...

Ево ме, најзад, надомак Тодица. Радујем се, иако знам ста сам код куце оставио, као будала. И вјерујем: сада це пред мене истрцати моја браца и сестре, дјеца тетка Васкрсија и тетке Данице -Стојан, Саво, Дусан, Јованка и Мијољјка. Поцеце, јер не знају да ми није до тога, да ме грудвама гадјају, да вристе и галаме. Све док их тетка или тетак не поцну псовати и смиривати... Гдје су они, мале галамдзије и насртљјивци, нигдје их, ни на помолу! Ни пас тетков ми, у сусрет, не трци. Ниста се, осим некаквих птицурина, из двориста њјиховог не цује. Ста то треба да знаци? - питам се сада, пун потајне зебњје. Онда их, преко дворисне ограде, јасно видим: лезе на снијегу, на све стране. Тетак Васкрсије без главе, она је поред њјега. На њјој стоји један гавран, гледа ме, као да се мом присуству цуди. Тетка Даница ми је јос близе, скоро уз ограду. У сусрет ми посла, као увијек! - скоро да се постидјех од те недотупавне помисли. Уз њју, отворених оцица, упртих у небо, малецка Мијољјка. Била најмањја, много цаврљјала, с њјом сам се најцесце играо. Сада је, и она, мртва. На устима јој остао само танак млазиц крви, никаква другог трага смрти. Ниста.

Једна црна прасица, велика, са дугом сурлом, иде према мени. Вуце неција цријева. Рокце, пропадајуци у дубоки снијег. Онда, сасвим изненада, а неке птицурине заграктасе, залепетасе црним крилима. Све, цини ми се, насрнусе на мене...

***

Најамник сам , код Фране Мартиновица, такодје у Мотикама. Он и њјегова Ане, не луце ме од своје дјеце, седморо их имају. Мозда и луце. Понекад ми се цини да о њјима мањје бриге воде него о мени! Брат Пејо му је устаса, ројником га зову. Мене не дира, никада. Ја се њјега, без обзира на то, бојим. Он није био код моје куце, када су моји поклани, али ме страх да сам, с њјим, останем. Свеједно сто сам био у самостану Петрицевац, тамо покрстен. Кризман, како они казу. И сто, скупа с осталом хрватском дјецом из Мотика, редовно идем на богослузењја и вјеронаук, сто ми говоре да сам сада католик, Хрват. Опет, у страху зивим. Пиле Љјевара се пласим много, највисе: Фране ми понављја да се

Пиле цувам, да му никада не излазим наоци. Не казе због цега, али ја то знам: да ме не закољје! Девета ми је година, али све знам. Омудрио, рекла би моја добра баба Дева. Знам сада да слусам, ослускујем, да се прикривам, претварам. Сваста. Једном, додје Пиле Љјевар, пита Франу за мене.

- Гдје ти је - вели - оно Власце? Фране га цасти ракијом, отезе одговор:

- Мали није код куце, цува ми благо. Гдје, то не знам...

- Како не би знао! Да газда не зна гдје му је најамник, прицам ти прицу...

- Не знам, казем ти. И сто си толико навро? Пусти, болан Пиле, јадно дијете. Он је, цовјеце, сада католик. Кризмени кум му је Анте Ластро... Питај кога хоцес!

- Ма, какав католик? Приклати га треба! Питали смо старог гвардијана Јозу Лопаревица, у Петрицевцу, ста цемо са ово мало презивјелих Срба, код Марка Липовца и у селима. Када је, као, вољја бозја била да покољј презиве, треба ли да зиве... ?

- И он, наравно, рекао: 'Нека зиве!?'

- Е, није! Вец дрекнуо: 'Свевисњји је упро на њјих прстом да умру, и треба да умру!'

- У то не вјерујем! - опире се Фране, не дизуци глас.

- Да, да! Тако ти је то. Фра-Јозо, од успоставе устаске власти, стално понављја: 'Нас Поглавник све ради с Бозјом дозволом. Све сто је направљјено, оно је Црква благословила и никоме се то неце уписати у гријех. Те, према томе, свима њјима који су остали зиви, нема ниста друго него сто је било осталима, који су се у селу задесили на дан покољја...

Од тог разговора, јос сам опрезнији. И престрасенији. Цим угледам некога у униформи, сав се следим. -Ево га - помислим - иде Пиле, трази ме. Или је неки други устаса, било који. Скријем се, притајим, сцуцурим, у земљју се, попут кртице, умијем да завуцем. У скривањју сам се извјестио, постао прави мајстор...

***

Рат је заврсен, из њјемацког заробљјениства се врати стриц Јово. Поново смо у насој куци. Пустој. И празној. Примамо понесто помоци. Ја не знам од кога, али примамо. Од тога зивимо, презивљјавамо. Он стално одхукује, пуси, мало прица. Премало. Гдје су наси сахрањјени, то не знамо. Ни ја, ни он.

- Сутра цемо у Бањјалуку, на Окрузни суд. Ти треба да свједоцис, о овоме, овдје... - казе ми стриц једне вецери, гледајуци устрану, испред себе. Не објасњјава на ста мисли, оним "о овоме овдје". И не треба: све ја знам!

Судница дупке пуна, а нигдје позната лица. Никад у судници нисам био, гледам око себе, све ми необицно. Неки цовјек ме благо потезе за рукав, показа ми гдје треба да станем. Напомену да је онај у средини, горе иза стола, судија, да це ме тај испитивати. И, заиста, он пита, ја одговарам: како ми је презиме, име, оцево име, када сам родјен, гдје, ста знам о покољју Срба...

- Гдје си, послије покољја, био, код кога, како ти је тамо било?

- Примио ме Фране Мартиновиц из Мотика. И њјегова зена Ане. Дрзали су ме љјепсе него своју дјецу, њјих седморо... - одговарам ја брзо.

- А њјегов брат Перо, звани Пејо, да ли је он Србе клао у, Мотикама? - пита судија даљје.

- Да јесте, тако ја мислим, и мене би заклао. Био сам му при руци, стално...

- Знас ли да је јос неко од мотицких Хрвата примио српско дијете иза покољја? - опет це он.

- Са маном је, код Фране и Ане, била и моја стрицевка, мала Радинка. И мој даљјњји родјак, мали Петко Стијаковиц је, једно вријеме, код њјих био. Не знам да је зиве српске дјеце јос било. И да их је неко од католика примио...

Он ме испитује, сваста, ја одговарам. Све сто ме упита, и ја одговорим, једна зена откуцава на масини. Само такце, прсти јој се, од силне брзине, не виде...

Умјесто епилога НАД ПРОЗИВНИКОМ ПОКЛАНИХ И по всех селах его, И по всех путех его, Лезаху мертви Не бјасе погребајустих... Д. Цосиц, Открице

Књјига Дракулици је, сто се њјеног аутора тице, напокон заврсена. Да ли је улозени висегодисњји труд бар приблизан крајњјем резултату, тај суд ваљја препустити њјеном цитаоцу. Аутору, пак, преостаје да се, јос једном и с најдубљјим постовањјем, наднесе над овај прозивник покланих. Мир дусама, и костима, њјиховим!

Због цега да се, јос једном, наднесе над прозивник?

Стога сто је он, упркос свим настојањјима ауторовим, остао непотпун. Заиста, непотпун! И њјега це, прије или касније, неко морати да употпуни: као заједницких дуг нас зивих према мртвима. Тек тиме це, и тада це, ова суморна књјига, суморно литерарно свједоцењје о устаском злоцину геноцида над 2300 невино уморених Срба у Дракулицу, Мотикама, Сарговцу и руднику Раковац код Бањјалуке, у суботу, 7. фебруара 1942. године, бити дефинитивно затворена.

Јер, без обзира сто је вецина српских породица у тим селима потпуно затрто, сто многима ни земни остаци никада нису пронадјени, сто је од тог догадјаја протекло пуних 56 година, сто се у том времену нико истински потрудио није да, макар приблизно, комплетира попис мртвих, реална нада јос постоји. Не за сва, али сигурно за јос многа имена. Илустративна су, у том смислу, макар два примјера.

Ненад Тодориновиц из Дракулица, који се за вријеме покољја, као припадник бивсе краљјевске Југословенске војске, насао у њјемацком заробљјениству и тако презивио, успио је да се сјети девет дракулицких породица, неевидентираних ни у једном постојецем списку. Будуци да су оне, по њјеговим ријецима, биле веома бројне, праве породицне задруге, разлозно је вјеровањје да је, само на тај нацин, заборављјено макар стотињјак дуса.

Посто је, 1965. године, директно уцествовао у ископавањју костију покланих, и њјиховом преносењју у заједницку Спомен-костурницу у Дракулицу, Ненад је открио јос један, истински запањјујуци податак. У постојеци списак усла су само имена оних цији су посмртни остаци пронадјени, никако свих усмрцених Срба из тих села!

Треба ли, заиста, овој цињјеници било какав коментар?

Други примјер је Мирко Стијаковиц, један од ријетких презивјелих Срба у Мотикама. Када је, наиме, писац ове књјиге с њјим први пут разговарао, Мирко је набројао, именом и презименом, 38 убијених цланова своје породице и блиских родјака. Писац је, по навици, одмах приступио сравњјивањју постојецег списка. Изненадјењје је било заиста велико: ни једног од записаних имена из Мирковог казивањја, на списку није

било!

То изненадјењје, с обзиром да се на поновно трагањје по београдским архивима одлуцио ради умирењја савјести, висе него сто је оцекивао да це пронаци несто ново, за истог писца је било неупоредиво веце. Пронасао је, заправо, тацно 166 имена убијених Стијаковица, којих нема на званицном списку! Да ли су иза оволиког заборава мртвих стајале неције нецасне намјере, или је ријец о пуком нехату, писац књјиге не зели да се у то упуста. Тек, врло је индикативно да је на дракулицкој Спомен-костурници, све до овог рата, еуфемицно писало како су ту, иако се тацно знало да су поциниоци злоцина Павелицеве устасе, сахрањјене зртве фасистицког терора. Одредница, дакле, којом су, висе од 50 година, замагљјивана лица правих убица.

И када је је вец о овом устаском злодјелу ријец, без имало претјеривањја се мозе казати да је он одобрен у самом врху те дрзаве, сто рјецито потврдјују оновременски устаски документи, сацувани у Војно-историјском институту, Архиву Југославије и Музеју зртава геноцида у Београду, али и други архивски извори који су аутору, до минулог рата на просторима претходне Југославије, били доступни... Будуци да се у правној науци обицно сматра да не постоји тзв. саврсени злоцин, онда би у овом злоцину ваљјало указати на , безмало, саврсенство њјегових припрема: најстроза тајност, попис становниства ради тобозњје расподјеле хране, тровањје паса и захтјев да се не испали ни један метак, како се "пуцанство" не би прерано узбунило и, наравно, испод ноза побјегло. У исти ред иде устаска наредба да сељјаци, ради довоза хране, сами нацине пртвине. И да, на крају, цитав посао буде оконцан за само један "кољјацки радни дан"...

Овај злоцин је, по много цему, превазисао све слицне на тлу бивсе Краљјевине Југославије у Другом свјетском рату. Постојала су, наиме, и много веца губилиста српска у једном дану: Нијемци су, тако, 1941. године аутоматским орузјем у Крагујевцу побили око 7. 000, а у Краљјеву око 6000 Срба, али нема податка да је, цак и у злогласном Јасеновцу, хладним орузјем у једном дану ликвидирано 2300 недузних љјуди.

Заиста, саврсено монструозно, утолико прије сто се у сацуваним устаским документима посебно истице да је у питањју било мирно грко- изтоцно пуцанство, обкољјено хрватским селима, које није могло да додје у дотицај са побуњјеницима, а изврсиоци злоцина, припадници Павелицеве лицне гарде, управо су тобозњји дотицај са побуњјеницима искористили као повод свом див-љјаству.

Јос ријец-двије о броју побијених Срба! И сви релевантни устаски извори из тог времена говоре о "око 2300 на тај нацин убијених грко- изтоцњјака". Фра Петар Пајиц, стависе, у једном писму свом сколском колеги из Сарајева, Кралику, упуценом 1943. године, спомињје "2400 изтриебљјених грко-изтоцњјака у наведеним селима". Па иако та бројка јесте вазна, она, ипак, није највазнија. Јер, данас ни једном разумном Србину сигурно није ни накрај памети да изравнава дуг у крви, вец је то изравнавањје неизбјезног дуга према истини. Отуда, без обзира сто књјига кипти од устаске мрзњје, она нипосто није позив за исто толику колицину српске мрзњје. Она је, напротив, крик против сваке мрзњје: као најнизег стањја психе цовјекове, и најпогубнијег облика њјеног испољјавањја!

Та патолоска устаска мрзњја, уосталом, није била усмјерена само према Србима, Јеврејима и Циганима него и према муслиманима и другим "инородним" народима ових простора. Па и према својим сународницима, Хрватима, када су они били непоцудни устаском поредку. Ни тој истини нико нема право да остане дузан.

У дуг према истини свакако спада и подсјецањје на цињјенице да је, са закасњјењјем од скоро пет десетљјеца, тек 7. фебруара 1991. године, слузен први парастос покланим Србима из Дракулица, Мотика, Сарговца и рудника Раковац. Тада је епископ бањјалуцки г. Јефрем, уз остало, нагласио: "Налазимо се на светом мјесту, освеценом крвљју невино пострадалих Срба, који су сада становници царства Бозијег... Педесет година се цутало о највецој цивилизацијској страмоти - геноциду над српским народом... Највеци свједок злоцина, био је сам злоцин... Срби јос нису одбетонирали све јаме, Срби не знају колико их нема... "

На том заиста светом мјесту, сада се гради спомен-црква Светог великомуценика Георгија, Светог Дјурдја, за коју су земљјисте придарили потомци Дјурдја Гламоцанина, из ције породице је поклано 46 цланова, а прва зртва устаске бестијалности била је Дјурдјева најмладја кцеркица, петнаестомјецна Васиљјка!

Имена недузно уморених треба да буду уклесана на мермерним плоцама, у унутрасњјости дракулицког спомен-храма, умјесто икона. Управо стога смо дузни да останемо над отвореним прозивником покланих Срба, без којега и ово скромно дјело ваљја сматрати недоврсеним. Писац Дракулица, најзад, има јос један дуг: да се, на свакако разлицитим видовима помоци при писањју књјиге, нароцито захвали Војно- историјском институту, Архиву Југославије и Музеју зртава геноцида из Београда, Архиву и Музеју Републике Српске из Бањјалуке и Скупстини Града. И њјихова је несумњјива

заслуга да, упркос њјеговим неизбјезним мањјкавостима, пред јавност први пута излази овај попис невино уморених Срба, 7. фебруара 1942. године код Бањјалуке. Али, не само Срба уморених 7. фебруара, и не само код Бањјалуке! Бањја Лука, фебруара 1998. Аутор

Препоручена литература
animacija3