Масовна гробница историје: криза идентитета Ватикана

28 Фебруар, 2010 svetosavlje-info

Католичка Црква је трагала за бедемом одбране од ширења окрутног комунизма усмереног на рушење цркава, али је у потрази за тим бедемом подржала хрватски усташки покрет, који је прерастао у геноцидни режим нацистичког сателита – Хрватске.

22.02.2010.
Аутор: Џулија Голин је специјализована за Балкан, и волонтира као члан саветодавног одбора Америчког савета за Косово.

Контроверза око канонизације папе Пија XII тиче се питања да ли је он довољно говорио против покоља Јевреја током другог светског рата. Али то питање је димна завеса уколико хоћемо да стекнемо увид у улогу Ватикана коју је он имао током Другог светског рата.

Право питање је да ли Ватикан у потпуности подржавао светски поредак који је Трећи Рајх обећавао или бар неке његове аспекте – светски поредак у коме су мртви Јевреји колатерална штета – због чега је Пије жалио. Одговор можемо наћи у једном европском региону који се упорно игнорише, упркос чињеници да је овај регион чвориште свих светских ратова –Балкан.

Католичка Црква је трагала за бедемом одбране од ширења окрутног комунизма усмереног на рушење цркава, али је у потрази за тим бедемом подржала хрватски усташки покрет, који је прерастао у геноцидни режим нацистичког сателита – Хрватске.

Амерички историчар Јаред Израел указује на чланак Њујорк Тајмса од 17. фебруара 1941. године у коме се извештава да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац држао конференције у граду Ватикану на којима је тражио слободу за католичке свештенике у притворима у [пренацистичкој] Хрватској због растурања памфлета са натписом „Ослободите Хрватску”, а који се приписују Анте Павелићу. Павелић, који је једном приликом критиковао Хитлера да је у почетку био превише попустљив према Јеврејима, био је оснивач фашистичког покрета усташа који је учествовао у терористичким актима широм Европе у циљу „ослобађања” Хрватске од Југославије. Позната је његова реченица: „Добар усташа је онај који уме да ножем ишчупа дете из утробе његове мајке“.

Израел објашњава значај заташканог чланка из „Тајмса”: „Ухапшени свештеници агитовали су у корист фашистичког преврата ”, и да су ови свештеници били отпадници, „Ватикан би их казнио и можда издао саопштење у коме би их осудио. Ватикан засигурно не би држао конференције на високом нивоу у циљу организовања њихове одбране”.

У то време, Павелић је чуван у Мусолинијевој Италији - где је усташка војска иначе била на обуци - након што га је Француска осудила на смрт због смишљања двоструког атентата 1934. године на југословенског краља Александра I и француског министра иностраних послова Луја Бартуа. Када је Хитлер напао Југославију априла 1941. године, Павелић се активирао и постао вођа односно „поглавник“ нове клеро-фашистичке Хрватске.

Надбискуп Степинац одржао је банкет за Павелића, благословио усташког вођу и усташки режим, називајући их „Божјом руком на делу” а у следећих месец дана Павелића је примио Пије XII. Ово се догодило четири дана после масакра у граду Глини, где су усташе закључале на стотине православних Срба у цркву и спалили је, што је постала стандардна пракса у Павелићевој Независној Држави Хрватској (познате као НДХ). Пије XII је примио Павелића, упркос захтеву југословенског изасланика да то не ради, с обзиром на зверства која су се дешавала.

У јулу те године, Павелићев министар просвете, Миле Будак, обзнанио нацрт чишћења који се увелико спроводио над Србима: трећину убити, трећину протерати, трећину покатоличити.

Тог августа, више од хиљаду Срба окупило се у другој цркви у Глини ради покрштавања, после чега је загребачки шеф полиције Божидар Цороуски објавио: „Сада када сте сви постали римокатолици, гарантујем вам да вам могу спасити душе, али не и ваша тела”. Тада су ушле усташки крвници са батинама, ножевима и секирама и убили све осим једног човека - Љубана Једнака - који се правио мртав, а затим искрао из масовне гробнице у коју је био бачен.

Пије и Павелић су наставили са разменом „срдачних телеграма”, како пише аутор Владимир Дедијер - бивши копредседавајући са Бертраном Раселом у Међународном суду за ратне злочине - у својој књизи из 1992. године „Аушвиц и Ватикан”. Хрватска католичка штампа је доследно објављивала хвалоспевне чланке о усташком режиму.

Необично је што је Немачка поверила Хрватској управљање њеним концентрационим логорима без вршења било каквог надзора. Срамно је што су чланови свештенства спремно кренули у крвопролиће, служили као стражари, команданти и џелати у 40 логора од којих је најпознатији Јасеновац - логор Холокауста трећи по величини а логор о коме се најмање говори. Тамо су убијали Србе, Јевреје, Роме и Хрвате антифашисте. Фратар из самостана Широки Бријег, Петар Брзица, 29. августа 1942. године освојио је прво место за убијање већине Срба у најкраћем року, и хвалио се да је пререзао 1.350 гркљана за једну ноћ.

У својој књизи из 1991. године, „Безбожна тројица: Ватикан, Нацисти и швајцарске банке”, новинар Марк Аронс и бивши адвокат Министарства правде Џон Лофтус потврђују ужасне злочине Хрвата. Аутор књиге Геноцид у сателитској Хрватској 1941-1945, Едмонд Парис каже: „ Италијани су фотографисали једног усташу који је око врата носио два ланца од људских језика и ушију”.

„Вашингтон Тајмс“ у чланку од 5. јула 1994. године покушава да схвати зашто је тако мало познато о улози Хрватске у Другом светском рату, и зашто се ретко прича о Јасеновцу: „Годинама су гнусни детаљи .... били званична табу тема. Иако су документација и сведочења очевидаца првобитно били игнорисани а потом тајанствено уклоњени из међународних архива.... сада се чини да се велика међународна завера, у којој су учествовали маршал Јосип Броз Тито... [и] Уједињене Нације, неки ватикански званичници, па чак и неке јеврејске организације, упињала да прича о Јасеновцу остане закопана заувек.... Титове крилатице су биле „братство и јединство”, а да би постигао ове циљеве покушао је да из историје избрише поглавље о Јасеновцу. Већи део Запада се са тим сложио, поготову када је Тито прекинуо са Стаљином 1948. године. Ватикан је хтео да заштити римокатоличке Хрвате који су били драговољни следбеници нацизма на Балкану”.

„Ћутање јеврејских организација тешко се може објаснити ... [Покојни Милан Булајић, из Музеја геноцида у Београду, састао се са] званичницима Музеја Холокауста [у Вашингтону да] би сазнао зашто нико не помиње југословенске Јевреје који су тамо убијени. Чини се да није добио јасан одговор ... Када се Југославија распала 1991. године ... војници осамостаљене Хрватске накратко су заузели ту локацију и, према српским изворима, дигли у ваздух оно што је остало од логора и уништили све преостале записе”.

Ватикан такође дугује извињење католичком свештенству чије је апеле игнорисао. Мостарски надбискуп у Херцеговини, Мишић, молио је Степинца да употреби свој утицај код власти и спречи масакре. Булајић је писао о групи словеначких католичких свештеника који су „послати у јасеновачки логор зато што су одбили да учествују у масовној молитви захвалности усташком вођи Анти Павелићу... Један од ухапшених словеначких свештеника, Антон Ранташа, успео је да побегне... Обавестио је [Степинца и папског легата Рамира Марконеа]...10. новембра 1942. године, о злочинима геноцида који се врше у Јасеновцу. Речено му је да о томе ћути”.

Слично пише историчар Савић: „ Чињеница да су римокатолички Хрвати судили и осудила Степинца нема никакву тежину... под режимом једног римокатоличког Хрвата... Многи историчари који су документовали геноцид усташке НДХ били су Хрвати, римокатолици, као што је био Виктор Новак.”

У својој књизи из 1950. године „Иза пурпурне завесе” Валтер Монтано написао је следеће о суђењу Степинцу:„ Парада сведока оптужбе изнела је сведочење у Загребу, 5. октобра 1946. године, да су католички свештеници наоружани пиштољима ишли да покрштавају православне Србе а потом их масакрирали ... Већина сведока су хрватски католички сељаци и радници...”

Заиста, баш као што кривица за прећутно одобравање геноцида и касније бекство починиоца не може пасти само на „неколицину лица”, чињеница је да постоји више од неколико појединаца који заслужују признање за супротно. На пример, Јевреје је спасавала читава католичка Италија (у својој сувереној форми од пре 1943. године), укључујући команданта концентрационог логора Фермонти, који је рекао "да је његов посао да заштити затворенике, а не да их убија”, према наводима УПИ из 2003. године. Не изненађује да су италијански војници такође интервенисали приликом покоља Срба од стране Хрвата и Албанаца на Косову који су били уз силе Осовине.

Нажалост, уместо да огради Цркву од Степинца, ватикански часопис L'Osservatore Romano написао је да „је суђење [Степинцу] суђење против католичке цркве”. Упркос захтевима упућених од Центра Симон Визентал да се одложи канонизација све док се боље не утврди Степинчева улога током другог светкосг рата, папа Јован Павле II канонизовао је Степинца 1998. године.

Чак су се неке групе Хрвата (и хрватски Јевреји) обратили јеврејском меморијалном центру жртвама холокауста „Јад Вашем” да се Степинцу додели титула „Праведника међу народима“ пошто је спасао неколицину Јевреја под условом покрштавања. На то је из „Јад Вашема” стигао прилично апсурдан одговор: „Лица која су помагала Јеврејима, али су истовремено учествовала или била повезана са фашистичким режимом, који је учествовао у оркестрираном прогону Јевреја од стране нациста, не могу да се квалификују за титулу Праведника“.

Исто би требало рећи папи Бенедикту у вези његових напора да канонизује папу Пија XII. Чак и да је демантовао Степинчеву познату везу са усташама, Пијев Ватикан је служио као канал за кријумчарење усташа после рата. Према обелодањеним документима Сједињених Држава, који су коришћени као материјални доказ у тужби против Ватиканске Банке због њеног прања усташког плена - који је коришћен за финансирање усташких бегунаца и као и финансијска подршка за живот после рата - Павелић је био сакривен у хрватском католичком манастиру у Риму, где је према наводима из извештаја Америчког контраобавештајног корпуса од 12. септембра 1947. године: „Павелић имао везе на врло високом нивоу, а његова садашња позиција је толико компромитујућа за Ватикан, да би било каква екстрадиција окривљеног задала велики ударац римокатоличкој цркви”. Павелић је из Рима побегао у Аргентину, где је Хуану Перону постао саветник за безбедност, који је издао на хиљаде виза одбеглим усташама.

„Харетз” је 2006. године известио да је монс. Ђовани Батиста Монтини, Пијев државни подсекретар а касније папа Павле VI, сазнао за „истрагу коју је спроводила јединица Вилијама Говена, контраобавештајног агента америчке војске.. Монтини се пожалио својим претпостављенима на Говена и оптужио га да је прекршио имунитет Ватикана тако што је ушао у црквене зграде, као што је хрватски колеџ, и тамо спроводио истрагу. Циљ ове жалбе био је да омете истрагу”.

Криза идентитета Ватикана у вези са Другим светским ратом, која и даље траје, била је очигледна прошлог септембра када је загребачки надбискуп Јосип Божанић, после 60 година отишао у закаснелу посету Спомен обележју Јасеновац, и био први званични представник хрватске Цркве који је присуствовао парастосу. Уместо извињења, Божанић је бранио Степинца и Цркву, и искористио дуго очекивани тренутак да ламентира над масакром који су починили партизани над нацистима који су били у бекству у Блајбургу у Аустрији - где се сваке године, под покровитељством хрватске владе, у великом броју окупљају великодостојници католичке цркве да би обележили тај догађај. Ватикан није упутио Божанићу никакаве замерке, а такође не упућује никакав укор хрватској католичкој цркви на њено толерисање свеприсутне про-нацистичке симболике у тој земљи, који се поново појавио као део хрватске „културе” почетком деведесетих година прошлог века.

То је земља Балкана која се налази у брзом возу за чланство у ЕУ. Ето докле нас је довело вишедеценијско прикривање, заташкавање и утаја истине, што је допринело да сам Јован Павле II занемари Јасеновац - то место на Балкану на којем су се дешавала најмасовнија убиства - током три његове посете Хрватској. Довело нас је до тога да у децембру прошле године папа Бенедикт има приватан састанак са Марком Перковићем, певачем злогласне клеро-фашистичке хрватске поп групе „Томпсон” који редовно говори: „За отаџбину, спремни” и на претходним албумима имао оде концентрационим логорима. Многи обожаваоци „Томпсона” практикују нацистичке поздраве, а часне сестре и политичари присуствују „патриотским” концертима.

Људи закопавају историју да би је поновили. Џон Ранц, председник преживелих из логора Бухенвалд, у писму 1996. године упућеног „Њујорк тајмсу” написао је: „Иронично је што је уз помоћ САД [1990-их година председник] Фрањо Туђман успео да прошле године оствари оно што нацистима и њиховим сарадницима у Другом светском рату није пошло за руком , а то је искорењивање читавог становништва Срба из Српске Крајине ... данас је фашистички режим Анта Павелића званично рехабилитован у Хрватској. Улице и јавни објекти носе имена твораца холокауста, оживела је валута из нацистичке ере, док се број покланих људи и обим покоља преиначује ”.

Да историја није бачена у масовну гробницу, јавност на Западу би можда боље разумела балканске ратове, с обзиром на то да је до 1991. године било „нормално да се Срби убијају ”, како је рекао Жарко Пуховски из Хелсиншког одбора за људска права. Када се Хрватска отцепила од Југославије јуна 1991. - а Ватикан био прва држава која је признала хрватску и поред резолуције Уједињених нација, којом се опомиње да би се тиме мирно решење могло угрозити – Срби су, да би преживели, морали да се отцепе од сецесиониста. „Неколико дана након што је хрватска објавила рат - пише историчар Израел - папа Јован Павле послао је писмо југословенској влади у коме захтева да [влада] не сузбија побуну”. Тако се десило да су 1991. године три хрватска војника видела „ камионе натоварене надувеним, смрдљивим телима мајки и деце разнесене бомбама, и неког ко је носио огрлицу направљену од ушију”, како је известио Ројтерс 28. јануара 1998.

И тако је председник Туђман био истакнути гост на отварању Меморијалног музеја Холокауста у САД 1993. године, без обзира на то што је рекао да је „побијено 900.000, а не 6 милиона”, и изговорио такве ствари почев од тога да је Јасеновац „мит”, до тога да су Јевреји криви за тамошња убиства, и да је понудио формално извињење за 20.000 побијених Јевреја - али се није извинио за неколико стотина хиљада Срба. И тако је 1995. године једини преживели масакра у Глини, Љубан Једнак, док су хрватски војници са усташким обилежјима чистили Крајину од Срба - под окриљем америчког ратног ваздхопловства – још једном бежао да спасе голи живот и умро као избеглица 1997. године.

И тако је 2005. године, када је хашки тужилац Карла дел Понте сазнала да се оптужени за ратне злочине почињене 1990-их, генерал Анте Готовина, крио у фрањевачком самостану у Хрватској, ова дама католичке вероисповести била „ „страшно разочарана” што је наишла на зид тишине у Ватикану”, који, рекла је за Дневни телеграф, „би вероватно за неколико дана могао тачно да каже који од 80 хрватских манастира је пружао уточиште”.

И тако је 2006. године на отварању преуређеног и дотераног спомен обележја Јасеновац, Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал” приметио „одсуство било каквог именовања појединаца одговорних за описане злочине ... Био сам запањен да нико од предавача није поменуо... највеће достигнуће Хрватске у суочавању са својом усташком прошлошћу - гоњење и осуђивање јасеновачког команданта Динка Шакића ... Да ли је могуће да је кажњавање једног таквог злочинца ... толико непопуларно чак и у данашњој Хрватској ...?”.

И тако се догодило да је Шакић сахрањен у јулу прошле године у комплетној нацистичкој униформи, а отац Вјекослав Ласић – један од многих који служе мисе у славу Анта Павелића – је служио опело. „Независна држава Хрватска је темељ данашње домовине Хрватске ” рекао је Ласић. „Сваки частан Хрват поноси се именом Динка Шакића”.

Пошто ни један званичник Хрватске није говорио против оног што је изнето, Зуроф је позвао председника да осуди организаторе и подсети хрватско друштво да им је Шакић донео срамоту, а не разлог за понос.

Чувањем подељене лојалности коју католичка црква има у односу на Други светски рат, тако што ће канонизовати контроверзног папу, Црква би тиме свету признала од чега је направљена. Али, Црква је боља од збира њених најгорих делова. Канонизација Пија XII била би неправедна према католицима који су више учинили од њега и увреду за католике у целом свету. Папа Пије не би требало да буде сатанизован, али ни канонизован.


Ауторка овог текста је специјализована за Балкан, и волонтира као члан саветодавног одбора Америчког савета за Косово.

Препоручена литература
animacija3