У ДОЛИНИ НЕРЕТВЕ 1941.

У рано прољјеће 1941. Мостар је био пун војске. С торбом на леђима и с позивом у џжепу силазили су резервисти из херцего-вачких села и варошица, журећи у своје јединице. Пук је отишао у Црну Гору, на албанску границу.

Већ с пута су побјегли многи Љјубушаци, Бротњјаци, Широ-кобријежани. Још више их се није уопште одазвало позиву.

О томе су се постарале одраније створене усташке орга-низације које су дјеловале без велике опасности, јер им је на челу био шеф мостарске полиције. Он их је упутио да сељјаке од-враћају од одласка у војску, да прибављјају оружје, да се окупљјају у »сељјачку заштиту« и чекају почетак рата, а тада да преузимају власт и разоружавају југословенску војску. Каснији догађаји су показали да је усташки план био и остварен.

Обезглављјене и разбијене, одмах првих дана априлског рата, јединице југословенске војске су се на десној обали Не-ретве готово на сваком кораку сретале са припадницима Се-љјачке заштите, који су им одузимали оружје пријетећи смрћу. Заустављјали су и возове, нарочито у Чапљјини, разоружавали вој-нике који су се враћали кућама или су безглаво лутали не зна-јући куда ће. У Мостару и Чапљјини је дошло и до озбиљјнијих сукоба између војске и усташа. Спремна да се бори против издајника, војска им је задавала ударце, али је све њјене по-кушаје зауставила скора капитулација.

За неколико дана су херцеговачким путевима забрујали њјемачки и талијански мотори. Туђин је без губитака запосио варошице. Понегдје су га дочекале заставе са кукастим крсто-вима и цвијеће. Нашли су се они који су Нијемцима рапортирали о већ свршеном послу. Било их је који су љјубили окупаторска возила.

Рат се свршио за неколико дана. Тако је бар многима изгледало.

Усташе су славиле »побједу«. Тих дана је био и католички Ускрс, па су се спојила два слављја. Цркве су биле пуне. Црве-но-бијело-плавим тробојкама и цвијећем окићене вјернике све-штеници су позивали на оданост »независној држави«. Школе су распуштене, а »поглавник« је свим ученицима »поклонио« свје-дочанства о успјешно завршеном разреду. У знак радости се пило, пјевало и причало.

Али свечаности нису трајале дуго. Усташе су се латиле ор-ганизовањја власти. Створено је »оружништво«, »редарство», ус-ташки »табори«, »логори«, »стожери«, »жупе« — читав апарат.

Све је то међу присталицама усташа будило жељје да се постане »нешто«. Заведене омладинце је привлачила кицошки скројена усташка униформа и њјемачко сјајно оружје. Некима је изгледало да ће лако наћи и посла, па макар и у Њјемачкој. Чиновницима је то била ријетка прилика да брзо направе карије-ру. Доста их је очекивало понешто од новог режима, утолико прије што је одмах речено — да Србима и Јеврејима не припа-дају никаква права.

У то вријеме је у српским селима и засеоцима било сас-вим друкчије расположењје. Изненађени неочекивано брзом ка-питулацијом, љјуди нису могли да дођу к себи. При сваком су-срету су се чула питањја: »Шта има ново?«, зашто и како тако брзо пропаде држава, шта сада ваљја радити, шта се може очеки-вати од окупатора и нове власти. Ова села су била пуна љјуди који су се вратили из краткотрајног рата. Вратили су се у села и они који су прије рата били нашли запослењја у разним крајевима земљје. Било је међу њјима и школованих љјуди, радника, слу-жбеника, али је мало код од њјих својим сељјанима знао рећи нешто више о томе: шта да се чини и шта ће бити.

Узалуд су били и покушаји да се објашњјењја догађаја добију у Мостару, Чапљјини, Стоцу —, градовима из којих су прије рата у села долазили љјуди да траже бирачке гласове и оку-пљјају »соколе«. И ту, у некадашњјим средиштима локалног поли-тичког живота, љјуди су слијегали раменима, не знајући да кажу ниједну ријеч охрабрењја. Једино се чуо глас комуниста који се нису слагали са насталим стањјем ствари.

Забринутост и осјећањје безизлазности код многих су постепено прерастали у беспомоћну равнодушност. Тешка срца, Срби и остали родољјуби су се почели мирити са новим стањјем. У дубини душе су гајили потајне наде да ће коначан исход рата већ ријешити ствар. Сељјаци су се прихватили обраде својих њјива и винограда. Знали су добро да ће и овај рат, као и прошли, до-нијети глад. Препричавали су новости и договарали се како се

према новој власти односити. Нарочито старији сељјаци су били упорни у доказивањју како ваљја бити миран и не допустити да се било чиме »наљјути« нова власт.

Извјесна привремена помирљјивост с новим стањјем ства-ри завладала је и у градовима. У Мостару, Чапљјини и Стоцу су радници и службеници углавном остали на својим мјестима, тр-говци су опет отворили радњје.

Све у свему изгледало је, а постојале су и наивне наде, да ће живот опет потећи нормалним током. Пријетњје усташа Срби су схватили само као изазивањје. Свако је био далеко од тога да повјерује у њјихове приче о томе да ће Срби били ста-вљјени ван закона, протјерани и побијени. Вјеровало се да су то само ружне жељје појединаца, а да званична »држава« не може тако поступити.

А та наоко неодговорна причањја усташа била су, међу-тим, само мали одјек онога што се ковало у сједиштима »сто-жера«, »логора«, »табора«, у самостанима и другдје у мрежи усташких организација.

Већ првих дана је немилице избрисано свако слово ћирилице доступно усташком погледу. Хрватима и муслиманима је било забрањјено да са Србима разговарају и да залазе у њјихове куће. По градским зидовима су једног дана осванули плакати који су, под највећом пријетњјом, наређивали да Срби и Јевреји предаду властима своје радио-апарате, моторна возила и бицик-ле, фотографске апарате и писаће машине. Јеврејима су на груди и леђа присили жуте крпе са словом »Ж«. Србе и Јевреје су от-пуштали из службе. Забрањјено им је било окупљјањје, да би им се мало касније одредило и вријеме када смију доћи на пијацу, када морају спавати, путовати. Појединцима је наређено да се сваки дан јављјају властима ради контроле.

Сваки нови дан је доносио и покоју вијест: ухапсили, нес-тао, испребијали, скинули с воза, одвели, убили, опљјачкали. . . Али то су били тек април и мај 1941. године, још су то били тек поје-дини случајеви. Срби су се нешто тјешили сјећањјем да је сличних појединачних случајева било и у првом свјетском рату.

Па ипак су сви ти догађаји и вијести о неизвјесној или коб-ној судбини појединаца наговјештавали нешто што је међу Срби-ма све више изазивало бојазан од мутног ратног времена. Свуда се постепено увлачио страх.

Вијести о нападу Нијемаца на Совјетски Савез бљјеснуле су као једини зрачак наде. Вјеровало се у снагу Русије. Зато је првих дана свако ко је у њјој гледао спас сумњјао да њје-мачка војска гази кроз Русију тако брзо како су јављјали ко-миникеи. А усташе су славиле сваку побједу Нијемаца на исто-

чном фронту, журећи да што прије и сами оду у тај поход. Нашли су нешто омладинаца који су, заведени пропагандом, добро-вољјно похрљјели на источно бојиште.

Управо тих дана је изишло на видјело и оно што се крило иза усташких пријетњји и мјера које су већ биле предузете у циљју обесправљјењја и уништењја Срба. Наступио је час кад је побјешњјела усташка руљја кренула да оствари »поглавников« позив »Србе — на врбе«. Планови су већ били готови. Знало се тачно ко ће какву улогу имати у походу на мирно српско становништво.

Нашло се добровољјаца који су привезали пушке на узицу и пришили »У«, окупила се »војска«, клерикалци поред кримина-лаца, дојучерашњји конфиденти пропалог режима поред национа-листичких фразера, градски олош поред сеоских пијаница и силеџжија, »војска«, шарена по одјећи и оружју, али јединствена у жељји да се истријеби »српско ухо«, опљјачка имовина и отме земљја од Срба.

Крв већег броја невиних љјуди још раније је потекла на Удрежњју, код Невесињја. Корићани су бачени у јаму, поклана су чељјад у Дабру.

То је било довољјно да брђани прикупе снаге и нађу ба-рута. У горњјој Херцеговини је плануо устанак. Планине су примиле збјегове. Тамо су похрлиле и усташе. Но враћали су се крвавог тура. Није много помогла ни помоћ из Загреба. На Трусини је платио главом и »доглавник« Бабић.

То је био разлог да усташе у долини Неретве почну с још више бијеса остваривати свој план. Бијело Пољје, Зијемљја, Мо-стар и околину, Дубраве, Столац, Чапљјину и њјену околину -за неколико дана су преплавиле усташе. Хрватима и муслимани-ма је запријечено да Србе не смију узимати у заштиту, јер они дижу устанак против »независне државе«.

По српским селима су пошле усташке патроле које су по-зивале мушкарце да дођу у школу, у општину или другдје. »Са-мо неколико дана, док прође Видовдан«. »Они који се не при-јаве«— говорили су — »биће похватани и поубијани, и они и њјихове породице«.

Безазлени љјуди који су у то повјеровали остављјали су своје послове и одлазили: Ходбињјани на Буну, Козичани на Пилету, Локављјани на Домановиће, Храшњјани у школу, и тако редом, по свим селима. Ишла су заједно браћа и рођаци, очеви и синови, ишла је омладина и старији љјуди. Многи од њјих се нису ни опростили са својима. Мајке, жене, дјевојке су их гледале како одлазе сами »да се пријаве«, или, чешће, у пратњји усташа. Женама је било сумњјиво; њјихови су голоруки, а усташе с пуш-

кама. Али нису могле вјеровати у најгоре. Одводе све. Не могу ваљјда све побити, тјешиле су се жене, ућуткујући распла-кану дјецу.

Док се то дешавало по селима, у Мостару су усташе ноћу, а често и дањју, улазиле у српске куће и без икаквог објашњје-њја одводили љјуде. Одводили су их и из радњји, из радионица и школа, са улице. »Црна марица« је непрестано јурила градом, усташе су вршљјале свуда. Слично се дешавало и у Стоцу. У Чап-љјини је било још горе. Тамо су заустављјали и возове, па скидали с њјих Србе — путнике.

За неколико дана су се стотине љјуди нашле у рукама разбјешњјелих усташа. По великој љјетној жези натрпали су их у затворе, у школе, магацине, гараже, подруме. Међу жицом по-везане љјуде упадале су усташе с ножевима, цјепаницама, ток-мацима, пушкама. Иза њјих су мртви лежали у крви, изнакажени су хроптали. Живи су чекали камионе. Све се то обично дешавало ноћу, а по дану су буком камионских мотора прикривали јауке од пролазника.

Жалосне мајке су спремале храну, молиле и плакале крај затворских врата. Очекивали су од познатих стражара да ће им помоћи да макар виде своје. Није било никакве милости ни са-жаљјењја. Усташе су викале на уплакане жене, али су примале торбе и завежљјаје, иако су често знале да већ нема ту оних коме су донесени.

Послије дан-два ријетки појединци су се враћали бјежећи са губилишта, из јама. Вратило се из затвора и неколико група исп-ребијаних. Оно што нису видјели и чули непохватани — испричали су им несрећници који су се вратили.

Из мостарских затвора су љјуде одводили на Неретву. У Сутини, на Скакалима, испод Ортијешког гробљја и ко зна на ко-јим мјестима још усташе су настављјале оно што у затворима нису довршиле. Свезане љјуде су сјекли, стријељјали и гурали у воду. Неретва је данима носила лешеве. То исто су радили и на Буни. Осим Неретве, многе из Мостара је прогутала ноћ негдје та-мо преко Жовнице и Кобиловаче.

Сточане су стријељјали у Видову пољју, на Поплату и одво-дили некад пут Љјубињја. То се десило и једном броју Дубра-ваца, Дабричана и Чапљјинаца. Али већина љјуди из Дубрава је одведена на друге стране. Послије мучењја у подруму на Пи-лети, на дуванској станици у Домановићима и силосу на Модри-цу, камионима су их одводили у јаму на Бивољјем Брду, на чапљјински мост, у ровове крај Опузена и другдје.

Све је то рађено веома брзо. У камионе су слагали мрт-ве и полумртве, везане љјуде. По њјима су се пеле усташе и

с пјесмом их одвозиле. Престанак јаука и пуцњјава на разбоји-штима и нова усташка пјесма означавали су крај живота гомиле љјуди доведених на камиону.

Нове групе које су догоњјене затицале су у затворима крв и хрпе одјеће, по којој су сазнавали ко је већ ликвидиран.

У Чапљјини и околини било је још много мјеста смрти. У-бијали су под Бријестом, крај Крижа, у Стругама, у Могорјелу, изнад жељјезничке станице, у Пелинима, на Крупи, у Клепцима, у Хутову, на Хаџжибегову бунару, више Горњјег Храсна итд. И одавде су воде Неретве носиле толико унакажениих љјудских лешева, да су усташке власти из Метковића почеле протествовати због »загађивањја воде«.

За тих неколико дана, углавном крајем јуна, усташка поплава смрти је однијела у Неретву, у јаме покрај њје и ко зна куда још, стотине невиних љјуди.

Ево само неких података о броју убијених тих дана по селима: Зијемљје 11, Подгорани 17, Жељјуша 3, Потоци 6, Врапчи-ћи 14, Залик 6, Илићи 16, Виховићи 25, Богодал 47, Опине 3, Гно-јнице л, Драчевице 4, Благај 3, Ходбина 2, Мало Пољје 2, Ортијеш 3, Пијесци 20, Житомислићи 8, Локве 39, Козице и Тријебањј 201, Дабрица 78, Опличићи 25, Прењј 12, Речице 52, Тасовчићи 58, Пре-биловци 11, Клепци 45, Габела 123, Вишићи 3, Драчево 25, Ко-лојањј 5, Сјекосе 15, Кљјенак 9, Глушци 6, Горњје Храсно 47.

Колико је у том налету усташа страдало љјуди у градови-ма још није тачно утврђено. Приближни подаци изгледају овако: Мостар око 300, Столац са најближом околином око 250, Чап-љјина 600—700. У самом Стоцу су готово потпуно истријебљјени одрасли Срби, а ни Чапљјина није прошла много бољје.

И док су вијести о судбини похапшених болно погађале преостали српски живаљј, док су се ријетки појединци враћали из затвора, са јама и губилишта, док су се непохватани мушкарци скривали по брдима, — на јавним мјестима по селима и гра-довима појавили су се плакати. Некакав домобрански генерал је објављјивао како је, наводно, стао на пут прогонима мирног становништва, позивајући да се свако врати својој кући.

Било је и разлога за такав позив. По брдима источне Хер-цеговине је све било у збјеговима и на борбеним положајима. Усташе су се побојале да се и преостали Срби из доњје Херцего-вине не прикљјуче устаницима. Јер из Пребиловаца и Клепаца је већ у првом налету усташа на Клепце већина становништва побјегла у околна брда. Овима се био прикљјучио и највећи број мушкараца из Опличића који су били побјегли преко Брегаве одмах чим су посумњјали у усташке позиве, којима је иначе

повјеровала већина осталих Дубраваца. И у осталим селима су се љјуди посакривали, а појединци су смјерали да некуда бјеже.

Сада, кад је свима већ било јасно шта усташе чине, и међу Хрватима и муслиманима је било све више љјуди који су осуђи-вали злочине. Док су у дане покољја само ријетки појединци нашли у себи храбрости да Србима помогну у склањјањју од усташа, сада, послије покољја, нашло их се више. Усташе су, разумије се, такве поступке најстрожије кажњјавале. Па ипак их је било да дањју иду са усташама, а ноћу доносе храну скри-веним Србима.

Поменути проглас о забрани покољја дјеловао је увјер-љјиво. Срби који су се затекли живи у затворима — пуштени су. Престала су хапшењја. Почеле су приче да су видовданске зло-чине починиле »дивљје« усташе. »То је била освета због устанка у Невесињју«, објашњјавале су усташе и њјихове присталице. На-глашавали су да је тај устанак већ уништен, да су Талијани побили већину Црногораца, јер су се и они били побунили. Селима су кружиле патроле усташа, које су »храбриле« бројну српску сиротињју и оне мушке главе које су остале, увјеравајући их да се више неће убијати.

Онда је дошао и нови »доказ« да »држава« није за уништа-вањје, већ за »лојалност«. По селима је објављјено да они који хоће да живе у миру треба само да пређу у католичку вјеру. Дошли су службеници усташке власти, попуњјавали формуларе, и чи-тава села су за дан постајала »католичка«. На више мјеста су фратри »нове вјернике« окупљјали у цркве, држећи им проповиједи дијелили молитвенике и убјеђивали их да је сада све у реду, да треба живјети мирно и молити се богу.

Тако је мјесец јул протекао у смиривањју и »покрштава-њју« Срба. Мало је умукао плач мајки, удовица, сестара и дје-це поубијаних. У селима чији мушкарци нису побијени почело се, опрезно, и радити. Спавало се у брду, а дањју се силазило на њјиву и у виноград. Многи су вјеровали да је најгоре прошло.

А усташе су ковале нове планове. Сада смишљјеније од оних јунских. Знали су да више нико неће повјеровати оном: »Јавите се, само за неколико дана, док. . .« А требало им је да »доврше« села која су им измакла у јуну, да докусуре оно што је још било остало.

Пред зору 4. августа опколили су села Пребиловце, Опли-чиће, Мало Пољје и Житомислиће. Тог дана су хапсили и по Мос-тару.

Нашавши се у обручу мноштва усташа, Пребиловчани нису оклијевали. Већина одраслих мушкараца се разбјежала и посакри-вала. Руљја се сручила у село. Видјевши да су мушкарци већином

умакли, усташе су у школу сакупиле жене, дјецу и старце. Од укупно њјих 414 — било је 249 дјеце и 91 дјевојка, док су остали били старији љјуди и жене. Пошто су силовали и на друге на-чине понизили дјевојке и жене, робљје су одатле одвели у силос код Тасовчића. Послије дан-два су их одавде камионима пре-везли у Чапљјину, а одатле возом у Шурманце. Већ 6. августа између 8 и 11 часова је живот Пребиловаца потонуо у хладну јаму код Арарових кућа. Жене и дјеца овог села нашли су се у заједничкој гробници с многим другим које су овамо довели возовима из Босне и Требињја. Рачуна се да је тај бездан прогутао од 2.000 до 2.500 љјуди.

Али трагедија Пребиловаца није тиме била завршена. Иако су већину одвели у Шурманце, усташе су и даљје наставиле да по селу и околини траже оне који су се скрили 4. августа. Читавих десет дана је вршен претрес. Била је то општа хајка као на ву-кове. У стрељјачким стројевима су заједно ишли усташе и њјихови ловачки пси, лупало се кантама и викало. Ухватили су један дио преосталих и одмах поубијали.

Видјевши да ипак не могу све похватати, усташе су по-ново почеле викати по брдима како је »поглавник« обуставио покољј, како се свако може слободно вратити кући. Тих дана су и скривени мушкарци почели сазнавати за кобну судбину сво-јих породица. Изгубљјеност у болу за породицом навела је један дио тих љјуди да изиђу из скровишта и да се јаве у село које је стално било пуно усташа. Како је ко долазио, тако су га усташе убијале. Тако је 4. до 14. августа пало још 168 жртава у Пре-биловцима. Већина их је убијена у самом селу. Групу од 41 човјека који су се сами јавили сазнавши да су остали усамљјени, без породица, — усташе су одвеле мало даљје од села, у Морин Оток, и ту ноћу поклале. Тијела су бациле у једну, а главе у другу јаму.

И док је све то чињјено с Пребиловчанима, њјихове куће су запечаћене и пописане. Одмах затим су почели стизати »ко-лонисти«. Из села око Чапљјине, по распореду који је израдила усташка власт, стизали су нови домаћини у »своје« куће. Развили су барјак усред села и почели сабирати љјетину унесрећених љјуди. Селом се чула пјесма и пуцњјава.

Тасовчићи и Клепци су села кроз која је водио пут усташ-ког похода на истребљјењје Пребиловчана. Зато се и овдје ра-дило по истом плану. Хапсило се све редом, мушко и женско, старо и нејако. Све су одводили у силос. Али овдје нису стигли да поубијају све похапшене. У Клепцима су 11. августа убили 11 стараца, жена и дјеце који нису могли да иду до затвора. Истог дана су 106 мушкараца из овог села издвојили између

похапшеног народа, одвезли и бацили у јаму на Бивољјем Брду. То је задесило и 38 Тасовчана, јер су били сви у истом затвору, у силосу.

Опличићи, који су опкољјени истог јутра када и Пребиловци, такође су »бољје« прошли. Тог јутра је насред села осванула црвена застава, коју су истакле усташе да би тиме »оправдале« опкољјавањје и хапшењја. И овдје су хапсили све редом и одво-дили на Домановиће. Али то су радили под изговором да све пребацују у Србију. И народ је купио што је могао у рукама понијети — и ишао. Мали број мушкараца се успио склонити.

Када се маса жена, дјеце и љјуди сакупила на Домано-вићима, мушкарце су одвојили, а остале вратили кућама. Њјих 102 су се нашли међу крвавим зидовима дуванске станице, гдје су мјесец дана раније мучене стотине Дубраваца. А кад је пала ноћ, поновио се Видовдан: најприје мучењја, везањје у жицу, товарењје на камионе, па одвођењје у вјечити мрак ја-ме на Бивољјем Брду.

Житомислићи и Мало Пољје су такође прошли друкчије. Ов-дје нису много претресали нити су одводили жене и дјецу. Пох-ватали су само већи број одраслих мушкараца: у Житомислићима 28, а у Малом Пољју 25. Повезали су их и камионима одвезли у Мостар. Малопољјани су побијени негдје према Широком Бријегу. То исто се, нешто раније, десило са 18 љјуди из Баћевића. Житомислићани су задржани у Мостару, а потом одведени чак у Лику, гдје су са многима другим нашли смрт на Јадовном изнад Госпића.

Тих дана је ноћ прогутала и групу од 31 човјека са Зијемаљја које су довели у Мостар, а на Љјубиљјеници су у школи спалили око 30 љјуди.

Ни у овом другом, илинданском, покољју Мостар није остао поштеђен. Тих дана су и овдје хапсили оно што је прежив-јело Видовдан. За неколико првих дана августа, осим правих затвора, била је напуњјена и школа »краљјице Марије«, која је дањју била обичан усташки затвор, а ноћу мучилиште. Тада је похватано највише жељјезничара и рудара. Осим Срба, сада су затварали и Хрвате и муслимане — комунисте и друге родо-љјубе.

6. августа је у мостарским, затворима било мало похап-шених. Теретним возовима су их ноћу одвели у Јабланицу. Било је ту око 500 Мостараца, 28 Житомислићана, 14 Раштанчана, 3 Слипчићана и непознат број других који су тих дана допали уста-шких шака у Мостару и околини. Већину тих љјуди су из Јабла-нице одвели за Госпић, гдје им се замео траг. Неки су поби-јени и успут.

Међутим, усташе су биле далеко од тога да се задовољје пуним возовима одвезених из Мостара. Још док су жене мо-лиле за виђењје са својима у јабланичком затвору, по граду су се појавили плакати. Сада више нису тражили да се предају, радио-апарати. Тражили су да Срби предаду себе. Тачно по абе-цеди је распоређено када, у који дан ко треба да се јави на жељјезничку станицу. Прије поласка су кљјучеве од стана морали предати полицији, а собом се могло понијети по 50 килограма пртљјага по особи.

Негдје око 8. августа почело је од слова »А«. Долазили су жене и дјеца пред вагоне. Жељјезничари су им мјерили прт-љјаг. Возови су односили љјуде у Лику. Тако је ишло данима, отприлике до слова »К«. Тих дана је почео и шверц са њјемач-ким пропусницама за Србију. Ко је имао новаца, могао је умјесто у усташки логор — отпутовати у Србију. Тако се ве-лики број мостарских српских породица нашао на путу у Гос-пић или у Вишеград. Нико више није сумњјао у то да му нема опстанка у таквој држави.

И баш тада, кад је међу Србима у овом крају Херцего-вине страх за опстанак достигао врхунац, кад су љјуди чекали само дан смрти или сеобе, пукла је вијест да Талијани поново узимају власт, да забрањјују прогоне и убијањја. Та вијест се показала тачном. Дошли су Талијани. Престали су покољји. От-ворене су православне цркве. Мјестимично је допуштено да се мртви изваде из заједничких рака и сахране на гробљју. Било је појединачних случајева да Талијани стријељјају усташе који без одобрењја носе оружје, а прећутно су одобравали и да се Срби наоружавају. Без сумњје, настао је неки преокрет.

Наивни љјуди су вјеровали да су Талијани дошли да заштите Србе. Многи тада још нису могли схватити да су, у ствари, Не-весињјци, Гачани, Билећани, Требињјци, Љјубињјци и устаници ши-ром земљје оружјем присилили талијанског окупатора да проми-јени политику. Многи нису могли одмах да прозру талијанску »бригу« о Србима, нити да оцијене устаничку снагу по шума-ма и брдима. Многи ће убрзо схватити да је окупатор сво-јом перфидном игром уз помоћ издајника из српског народа утирао пут четницима, који ће над недужним хрватским и му-слиманским живљјем почети сличне злочине које су усташе извр-шиле над Србима.

Аћим МИЋЕВИЋ

Препоручена литература
animacija3