ЕГОН БЕРГЕР

44

МЈЕСЕЦА

У ЈАСЕНОВЦУ

ЗАПИС О ЈАСЕНОВЦУ

Нема јаче и вјеродостојније грађе од оне која се рада, из властитог искуства, из властитих доживљјаја, из забиљјеженог присуства.

Очевици и непосредни учесници збивањја могу не само да нам пруже на јединствен начин податке чињјеница, него да нам сугерирају или обнове -пред нама дах атмосфере, онај су-блимни љјудски моменат који се увијек, и специфичан, налази у свим стварима и у свим догађајима у којима дјелују љјуди.

Па био он инферналан као сто су страхоте кроз које су пролазили заточеници Јасеновца или сатанско садистички као што су дјела њјихових мучитељја.

Од стотину хиљјада један, и буквално један — то је ко-начни биланс логора Јасеновац у њјеговој стравичној егзистен-цији од 4 године, то су релативи у њјеговој клацкалици живих и мртвих: стотине хиљјада мртвих — један живи.

И ето пред нама свједока који је смогао снаге да се сјећањјем врати на мјеста тортуре, да раскине психичке баријере заборави и да нас корак по корак води кошмаром који. својим стравичним пулсирањјем прелази сваку предоџжбу ужаса.

Од почетка до краја Јасеновца Егон Бергер је присутан једном дивљјањју без мјере, и висе од тога: он га доживљјава на себи. Један од стотине хиљјада који је остао жив, једини који нам то саопћава.

Пресуров је то материјал да се обради неком посебном литерарном формом, и Бергер то не покушава. Он не драмати-

зира збивањја, он нам не пружа књјижевно дјело — само запис о Јасеновцу, о четрдесет и четири мјесеца свог логорашког жи-вота, једноставно, обичним ријечима.

Запис — и довољјно. Запис — и пред носим очима искрса-вају такви призори да и нехотице уздрхтимо: »Зар је то мо-гуће?« Цак и ја, чак и сви који смо тамо били и још, чудом, живимо.

Да, могуће је. И стварно, и истинито.

Један ужас диже се пред нама из заборава. И не треба га заборавити. Па гдје било да се појаве насљједници прошлости, па

гдје било да се укаже њјихов идејни траг — пружити им овај запис!

Иво Фрол

И

ХАПШЕНЈЕ

Трамвајска кола која су ме возила из Кустошије, гдје сам провео ноћ, зауставила су се на углу Драшковићеве и Ради-шине улице. — У Радишиној улици бр. 3 налазила се радњја у којој сам радио. Пред радњјом опазих човјека сумњјивог изгледа који је већ на први поглед одавао агента. Био је то један од оних који су у то вријеме хватали по улицама или ста-новима Србе и Жидове да би их затим одвели у логоре.

Чим сам ушао у радњју, он пође за мном и упита да ли сам јаЕ г о н Б е р г е р, из ове радњје. Морао сам му то потврдити. Рече ми затим да га слиједим на полицију, али на моја зачуђена питањја најпослије ми каже да ме води у логор и да требам да одем кући да узмем оно најнужније што ће ми тамо бити потребно.

Са најпотребнијим стварима, колико сам могао у брзини скупити, одвео ме је у Нову Вес, у затвор, гдје су се већ налазили они који су требали да буду заточеници логора Јасеновац.

Овдје смо пролежали три дана, а затим нас четвртог јутра изведоше у двориште, гдје нас дочека јака стража. У добро за-твореним аутомобилима и под пратњјом одвезли су нас на Завртницу. Ту су нас смјестили у огроман магазин творнице »Кристалум«.

Било нас је шездесетитри. Ниједан од нас није знао што нас чека. Мислили смо: присилни рад на неко вријеме, па то и није тако страшно!

Од страже су нас преузели усташе и одмах нам псовкама и ударцима дали до знањја, да смо сада њјима препуштени на милост и немилост.

Под је био од бетона, а само по нетко од нас имао је деку на којој смо могли лежати. Нужду смо морали обављјати такођер у самом магазину.

Другог јутра отворе се врата на која почеше улазити нове групе Жидова. Хватали су свуда. Нису имали много муке да их пронађу. Жидови су морали носити на прсима и леђима жуте крпе са великим црним словом »Ж«, па је тако хајка била лака.

Након једанаест дана, т. ј. 10. септембра, стрпаше нас у вагоне. Затворени у вагонима отпутовали смо у ноћ", у не-познато.

Сваки дан стизали су нови љјуди: масе српских сељјака и грађана, хрватских радника и интелектуалаца. Сви су они — уз ријетке изнимке — нашли смрт у логору Јасеновац.

ИИ

ЈАСЕНОВАЦ ИИ

11. септембра 1941. године, нас четрдесет, стигли смо у Јасеновац. — На самој станици дочека нас око двије стотине добро наоружаних усташа. У редовима упутише нас дугом це-стом према шуми.

Био је врућ јесенски дан. Нисмо смјели стати премда је пут био дугачак три километра. Било нам је тешко, па смо почели помало одбацивати комад по комад пртљјаге који смо носили са собом.

Стигосмо! Један поглед био је доста да схватимо што

значи логор у »Новој Европи« под германском окупацијом.

У квадрату од пет стотина метара, омеђеног бодљји-кавом жицом, налазиле су се три бараке. Грађене су биле од старих дасака и то тако да је између сваке даске био размак од три до пет центиметара. Јасно је да су такве бараке пропу-штале кишу, снијег и вјетар.

У прве двије бараке били су смјештени Жидови. Било их је око седам стотина. Дошли су три дана прије нас. Били су то прео-стали заточеници отока Пага који су већ тамо препатили много, а најгоре од свега — ужасну глад.

При доласку пред логор био је довољјан само један поглед па да схватимо значењје појма »логор Јасеновац«.

У трећој бараци било је око шест стотина Срба. Како је свака барака могла примити само тристопедесет љјуди, бараке су већ биле двоструко пуне с нама придошлима, тако да је на сваког заточеника отпао простор од 40 центиметара за лежањје. Измијешали смо се са старим заточеницима. На њјиховим раме-нима, на реверима капута, посвуда по одјелу мировале су или су се тромо кретале уши. И прелазиле су од старих на нове зато-ченике.

Усташе нас нису још потпуно опљјачкали, тако да смо имали још нешто хране код себе.

Пришао ми један друг, знанац из дјетињјства. Сузним очима замоли ме мало круха. Нисам имао круха, дао сам му ко-мад орехњјаче. Лакомо је турао велик комад колача у уста и за њјега није више нитко постојао на свијету. Он је јео. Пришао је други. Тај је у једном хипу био на земљји и почео скупљјати мрвице које су мом знанцу падале на тле.

Нове групе су стално пристизале. Живот је постојао све тежи и тежи.

ИИИ

ВЕЛИКИ НАСИП

Концем септембра почела је градњја насипа званог »ве-лики насип«. То је уједно био и почетак уништавањја стотина и хиљјада живота дневно.

Устајали смо у пола три. Најприје смо јутром добивали мало топле воде у коју смо стављјали мрвице чаја, док смо га имали. Али то бијаше само на почетку. Касније нису нам више хтјели дати ни ту топлу воду. Око пет сати кренуло се на рад. Под ударцима кундака, виком и дивљјањјем усташа стизали смо након сата хода до насипа. Рад је почињјао у шест сати и трајао до десет, а затим одмор од десет минута. Након одмора опет рад до дванаест сати. Тада смо се враћали натраг у логор. Ру-чали смо за пар минута, да би се одмах затим вратили на рад.

Ручак нам се састојао од два до три кухана кромпира. Понеки је био и труо, али смо га исто тако похлепно јели као да је здрав. Тако, са све тежим радом, почела је опадати и наша отпорност.

Насип је имао доњју подлогу од двадесет и четири ме-тара ширине. Један заточеник је копао земљју и убацивао је у тачке, други је одвозио, док је трећи дрвеним батом набијао по њјој.

Од времена до времена наилазили смо у земљји на ко-ријењје од купуса или репе, мркве или нечег другог. То је за нас била права посластица. Међутим трава и лишће које се јело да се бар нечим утажи силна глад, врло се тешко пробављјало.

Усташе, и ако су видјели и знали да нас тако рећи ничим не хране, да киша пљјушти кроз бараке по нама, да нам уши плазе по тијелу и нагризају га тако да добивамо гнојне ране, тукли су нас и викали да смо лијенчине и да не ћемо радити.

Сваки дан су још увијек стизали нови љјуди. Било нас је свих вјера и професија. Долазили су и криминалци из затвора Ко-привнице, масе српских сељјака и грађана, хрватски радници и интелектуалци, као и још многи други. Живот је постајао очајан. У баракама се и није више могло спавати, јер није било мјеста. Морали смо сједити са згрченим ногама. Киша је пљјуштила тако, да у читавој бараци није било више сухог мјеста. Ускоро је ту било је пола метра воде. Смртних случајева све више и више. Мртваци су пливали по бараци, а ускоро и око бараке. Ово прво растајањје од наших другова остављјало је мучан утисак. Касније нисмо тако тешко осјећали смрт, јер се она појављјивала у све већем броју, тако да смо сваки дан били на њју при-правни. Сви смо били свјесни тога да се ту жива глава не ће изнијети. Ни мјесец дана се ту не би преживјело да љјудски орга-низам није испољјавао тако фантастичну жилавост, но било је и таквих који се већ пети или шести дан гасили.

Нисам осјећао страх да ћу и ја неког наредног часа или дана пливати. Глад је и то побиједила. Нисам био више човјек с потребама за топлом собом, простртим столом, или можда

Сви ми, који смо гладовали, имали смо само једну тежњју — најести се. Највећа жељја била нам је крух. Кроз све четири године, и код свих заточеника, била је то главна мисао. Нај-прије сам осјећао помањјкањје слатких ствари, али касније већ ни то. Тада ми се све слило у једну јединцату жељју — да напу-ним стомак.

Понекад смо имали за ручак јуху од граха. Премда смо сви били гладни до лудила, ипак смо у том случају гледали како би остали на крају реда, јер је на дну казана било више зрна граха него на површини.

На почетку логоровањја било је код појединаца поноса. Нису сви хтјели да покажу да им је стало да буду први на ка-зану, или у другом случају да буду задњји да добију гушћу храну. Тада су се најбољје одражавали карактери. Међутим касније, када је глад задобила своје најстрашније облике, пре-стали смо бити љјуди. Бити тада апатичан значило је брзо завршити, брзо изгубити живот.

Имао сам једног друга с којим сам био често заједно. Био ми је и неки даљјњји рођак, а познавали смо се још из при-јашњјег живота. У Загребу је оставио жену и дијете. Смалаксао је од глади, од напора и од кише. Желио је смрт. То је било поло-вицом октобра, а обојица смо радили на насипу. Он је копао земљју, а ја сам је одвозио. С друге стране насипа била је цеста којом су пролазила сељјачка кола. Једна су управо пре-газила пса. Пас је лежао прегажен и крвав. Кад сам се враћао на насип с тачкама, паде ми на памет садржај једне књјиге коју сам још као дијете читао. Била је то књјига од Јацк Лон-дона. Сјетио сам се да су тамо у великој глади заклали најми-лијег пса и по'ели га. Онда, када сам то читао, нисам мислио на љјуде који су били гладни, осјећао сам тада само жаљјењје за псом, али сада кад сам видио пса како лежи преда мном, осјетио сам само једно — да сам гладан.

Криомице натоварим пса у колица, тако да то не би видио који усташа. Да се то опазило, сигурно бих платио животом. Па ни коријењје нисмо смјели јести да нас они виде.

Натовареног пса довезени до мог друга (звао се Вил-ко) и сакријемо га у грањје. Рекао сам му да се он најприје наједе, а ја ћу за то вријеме копати земљју. Затим ће је он одвести у тачкама, а касније ћу се ја најести, док ће он ко-пати. Натоварио сам тачке с ископаном земљјом и одвезао је. Кад сам се вратио, нашао сам Вилка сасвим преображеног.Она храна, која га је сада заситила, дала му је наде и полета, па и вољју за животом.

Заједно с нама присуствовали су тој гозби још три друга. Био је то један адвокат из Загреба, један пословођа и још један, којег нисам поближе познавао. Тај трећи био је веома побожан те никада није од свог дјетињјства окусио месо. Али овдје је глад опет однијела побједу. Јео је с нама и био сре-тан да је напунио желудац.

Како је пас био млад, био је и мален, па нисмо могли више никога звати. Нестало у нама гадљјивости, а помисао да би пас могао бити болестан, није ни једном пала на памет. Сада ми долази пред очи оно црвено месо, које ми се гади, а онда ми је било укусно како се може само замислити.

Чували смо ту своју тајну љјубоморно, мислећи да у ло-гору нема више никога тко је јео месо. Али након пар дана пролазио сам крај друга кога познајем из Нове Градишке. Он ме позва. Крај једног грма натискало се пар логораша. Погледам. Било је једно прасе. Нисам питао откуда је ту до-спјело, отргао сам комад и сласно појео.

Бројно стањје је све више и више расло, а рад на насипу бивао је услијед периода киша све тежи. Бараке су лежале у води, тако да се у доњјим боксовима није више могло лежати. Биле су тако пуне да нисмо могли више ни сједити, већ смо морали чучати један крај другога. Било је то почетком октобра 1941. Тада су почела и прва велика мучењја и убијањја.

Једне кишне ноћи одреде усташе мене и још другу педесе-торицу да по казни идемо у »сиц«. Сиц се звало мјесто под ведрим небом које је било омеђено бодљјикавом жицом. Ви-соко је било шездесет центиметара, тако да смо тамо морали остајати скврчени по неколико ноћи. Ако би се тко придигао, забола би му се у леђа бодљјикава жица.

Око једанаест сати ноћу довуку усташе к нама једног старијег човјека; убаце га са смијехом и несланим шалама. Ујутро око три сата водник Прпић, онда заповједник страже, дао нас је постројити. Сви смо морали стајати, док је у средини

пред нас донесен стол и двије столице. На столу је горјела лампа. Усташе стану нама иза леђа са упереним пушкама. Напето смо очекивали што ће бити.

Водник Прпић приђе строју и извуче човјека кога су синоћ касно угурали у жицу. Приведе га к столу и понуди му да сједне. Све је то учинио врло уљјудно. Тада се окрене према нама и гласно почне говорити: »Господо имам част представити вам једног великог човјека! То је овај господин пред вама. Представљјам вам господина Гавранчића, старјешину Сокола. Мени је пало у дио да нашег племенитог госта почастим, а Ви имате срећу да присуствујете тој свечаности.« Даљје је сам тај постарији човек морао нека клањјањја и церемоније изводити. Имао је шездесетпет година.

Један усташа тада донесе двије црне каве. Водник по-нуди своју жртву. Ми смо са зебњјом очекивали даљјњје дога-ђаје. Наједном старац откопча своју кошуљју на прсима и разгољјен ступи пред усташу и викне: »Ево, пуцајте у мене! Не очекујем од вас никакве милости! Мене можете убити, али оно што је у мени, не можете!«

Водник се на те ријечи цинички насмије и рече: »Па нисмо ми усташе некултурни, не убијамо ми! Ми дајемо живјети и нашим непријатељјима, само морају испаштати своју кривицу!« — Затим примакне лампу к лицу старчевом и почне чупати длаку по длаку из старчеве браде. Код сваке длаке морао је старац викнути: »Живио Поглавник! Живјела Хрватска!«

Када је церемонија била готова, обрати се старац во-днику: »Кога сте Ви заправо хтјели убиједити када сам под мучењјем морао викати — живио?« Водник је на то питањје био толико сметен, да није дао одговора.

Са старцем сам радио још двадесет дана на насипу. Он је био дневно мучен, а крај тога морао је радити бос. Ноћи је све проводио у жици. Па ипак је на све то остао миран и по-носан и издржао мучењја двадесет дана.

Како се човјек брзо навикне новом начину живота! Било је ту љјуди свих слојева. Једно вријеме сам спавао крај свог бившег шефа Самуела Хана. У пријашњјем животу нисмо се пре-више ни симпатисали ни мрзили — нормални однос између шефа и намјештеника. Међутим кад смо се састали у логору, није било више шефа и намјештеника. Били су само супатници и пријатељји. Љјуди који су у грађанству изискивали нека нарочита поштовањја, у логору су на то одмах заборавили.

Самуел је лежао крај мене и није имао ништа за пушењје. Првих дана био је без цигарета, док га једном не видјех како нешто трљја међу прстима. Тада смо већ имали интимна имена и ја га запитах: »Шнуле, што то радиш?« Он ми показа како мота лишће, јер није могао издржати без пушењја. Било ми га жао и одлучио сам да му било гдје нађем нешто бољје. Ишао сам даномице пред усташку канцеларију и кришом побирао чикове. Били су то специјалитети. Мало помало и он се снашао и направио лулу од дрвета на коју је пушио и лишће.

Како није имао порције за јело, јер су му је усташе одузели, начинио је импровизирану посуду од земљје. Касније је пола-гано издубао порцију из дрвета и урезао у њју монограм. Чудно је ипак да смо имали стрпљјивости и за овакве ствари, када смо на сваком кораку гледали и очекивали смрт. Живот за нас није претстављјао ништа, а ипак су нас неке ствари још могле интересирати.

Тек што је заточеник стигао био је темељјито опљјачкан: усташе, који су одлучивали о њјегову животу и смрти, нису му остављјали ни вјенчани прстен на руци.

ИВ

ЛУБУРИЋЕВ ГОВОР

Уз сам насип текла је рјечица Струг која је била пуна шкољјки. Тако смо могли од времена на вријеме донијети шкољјке. Била је то нека врста плоснатих шкољјки које су нам изванредно пријале. Када нисмо више могли до њјих, хранили смо се пужевима које смо на жару мало препржили.

Рад нам је постајао из дана у дан све тежи — нисмо имали више снаге као прије. Па и сам пут до насипа, удаљјен три километара, био је за нас права калварија: Од логора до насипа ишли смо стално по води и разним јаругама. При пре-лазима тих јаруга усташе су се забављјали тукући нас кунда-цима. Тко је пао под тим ударцима, није се више дигао. Ускоро су такви прелази били пуни лешева да смо могли прелазити преко њјих као преко моста. Исто тако и око барака било је лешева, па су мртва тијела наше браће и отаца олакшавала прелаз преко граба, тако да воду нисмо морали газити до паса, већ само до кољјена. Стањје је било тако безизлазно да су љјуди престали да се интересују за храну. Тада сам први пута виђао љјуде који су умирали од глади. Човјек, који је јучер био сама кост и кожа, данас је био невјеројатно доброг изгледа. Образи су му се заокружили, јагодице се испупчале. Најприје нисмо знали што је

Све што су осуђеници донијели са собом било им је одузето. Остао им је још једино голи живот: како дуго — то су знали само усташки крволоци.

то. Али ускоро смо затим сазнали. Сваки такав човјек за три, најдуљје четири дана нађен је или у каквом грму, или негдје шћућурен успут — мртав.

Једног октобарског дана добисмо заповијед да се сви вратимо одмах у логор, да ће нам се одржати говор. На по-вратку у логор усташе су необично благо с нама поступали. Када смо дошли у логор, остали смо сви у строју. Тјескобно смо се питали што ће бити, да ли добро или зло?

Отворе се врата на писарни, а на њјима се појави Максо Вјекослав Лубурић, нама онда још непознат. Човјек — звијер дјеловао је на нас онда као наш спаситељј, као отац. Стао је на стол. Благим погледом кружио је по нама живим мртвацима. Тада започне говор: »Љјудима као што сте ви овдје био би потребан одмор и добра њјега. Да се данас налазимо у мирно доба, то би вам и могли пружити, али овако ми тражимо од вас рад. Ја сам преузео управу над логором, преузет ћу и бригу над вама. Ми, Независна Држава Хрватска, уредит ћемо вам логор као што то ниједна држава није учинила. Добит ћете своје купаонице, библиотеке, кино и све што је потребно за ваше уживањје. Створит ћемо нови логор, радни логор. Знам да се с вама лоше поступало, али ми ћемо то поправити.« — И још много тога било нам је тада обећано. У логору је настало весељје. Сажаљјевали смо своје другове који су морали умријети. Сажаљјевали смо их што нису могли доживјети преокрет у логору.

Одмах смо другог дана добили карте за писањје. На њјих је требало написати име и презиме и што желимо да нам се пошаљје од куће, или од познатих. Сретни да ћемо се моћи најести и обући, наручили смо многе ствари.

Трећег дана почело је одабирањје стручњјака свих мо-гућих струка за нови зимски логор који ће бити основан на територији циглане, негдашњјег власника Озрена Бачића. Настало је све веће одушевљјењје, настала је селидба.

В

МАЛИ НАСИП

Најприје су отишли стручњјаци, затим њјихови помоћници. У логору се није ништа радило, а на велики насип се није могло ићи, јер је био сав под водом. Тада започе селењје старијих и болесних у логор Крапје. Тамо су већ постојале неке групе заточеника које су дошле из логора Госпић. Тамо су се налазила и моја два брата који су прије мене одведени, а прошли су били већ логоре Слано, Госпић и Јастребарско.

Сабрани су сви старији и слабији заточеници. Било их је око 1.600. Многи су се ријешили да оду с њјима, и који нису били баш болесни. А наше бараке изгледале су као да плове — преко половице у води.

Група љјуди, нимало слична љјудском соју нашег вијека пошла је с надом у бољји логор, на опоравак. Растао сам се с многим својим друговима, зажеливши им брзи опоравак и скори повратак кући. — Гајили смо у то вријеме глупу наду да ћемо можда ипак на слободу.

Прострујило је нешто необично кроз нас, кад смо видјели да се отварају врата логора. Усташе опколише поворку јадних и испаћених те их одмах стадоше тући кундацима и довикивати им као говеду. Многи су покушали да се врате, али им то њји-хови гоничи не допустише. Пазили су да нитко жив не изостане из поворке. Кундаци су учинили своје. Наскоро је вода била за-крвављјена и постала мутно црвена. Могао се видјети мозак како плива на површини.

Захватио ме ужас. Гледао сам кроз отвор бараке. Опа-зих два брата, која су доведена из Зенице, а с њјима је био и њјихов отац. Старац је био слаб, па се прикљјучио поворци за Крапје. Синови, не знајући што их чека, придружили су се оцу да буду сва тројица заједно. Један се усташа приближи једном од двојице браће и кундаком му расколи главу. Он паде у воду и остаде неко вријеме на површини. Отац и преостали син хтједоше извући лес. Други усташа то опази и приђе им. Обори их обојицу и почне тако дуго гњјурати, док нису потонули. Остатак поворке крене за Крапје. Касније смо дознали колико је тамо стигло — отишло их око 1.600, а дошло свега 100.

Ми који смо остали у логору, ишли смо на рад на нови насип, зван »мали насип«. Тај насип имао је да брани логор

— циглану од Саве. Градњјом насипа управљјао је усташки инжењјер Беретино, исти који је руководио и радом на великом насипу. Док смо градили велики насип, имали смо оруђе, али како нам је поплава однијела већи дио тог алата, за мали није нам преостало скоро ништа. Беретино — иако је све то знао

— изјавио је да ће насип бити готов за осам дана.

Остало нас је у логору Јасеновац ИИ око 1.900. Пут који смо сваки дан преваљјивали, било је једно од најтежих мучењја. Насип је био удаљјен од логора око четири километара — ишли смо у дугини колонама више боси него обувени. Градњја је трајала три тједна, а почела је концерн октобра. Њјиве преко којих смо пролазили биле су прекривене водом па смо газили и до прси. Усташка 17 личка сатнија, као и 22 сатнија имале су налог да нас гоне. Удараца кундацима смо примили толико, да је то већ било нешто посве обично, те би након свршеног рада говорили један другоме: »Данас сам добио само два пута по глави, или: само ме једном ударио преко леђа«.

Испребијани стизали смо на мали насип. Многи су остајали у самом насипу, малаксали и дотучени од усташа.

Усташки управљјачи долазили су јутром и давали директиве о раду и поступку. На челу им је био ново постављјени упра-витељј логора Љјубо Милош. Групу је као стручно лице предводио инжењјер Беретино. За вријеме инспекције усташе су били наро-чито активни у батињјањју. Дотле је Љјубо Милош шетао по на-сипу са спремним шмајсером, а Беретино — да не заостане за њјим — држао у руци револвер. Беретино је стално констатирао да градњја насипа иде споро и наређивао да се логораши још јаче туку и кундаче, тако да је све више њјих падало не дигавши се више никад. Касније је стража још и појачана са 14. осјечком сатнијом на челу с Полићем који у мучењју и батињјањју нису ништа заостајали.

Како је бивало све хладније, нисмо са себе више скидали одијела, а то је био рај за уши. На нашим тијелима настајале су дубоке и гнојне ране. Тих је дана и Гавранчић подлегао бати-нама и негдје крај пруге био дотучен. Он, поносан и увијек тих, побиједио је својим држањјем звјерство усташа и тако оставио на нас дубок утисак.

Крај малога насипа су биле њјиве сељјака засијане куку-рузом. Кукуруз је већ био обран, али је доста клипова још остало, затим по која бундева, као и нешто коријењја.

Почетком новембра радили смо у постројењју, т. зв. ланцу. Постројени у колони један по један носили смо земљју у капама, рукама, трпали смо у крило, само да се насип што прије изгради.

Тог кишног новембарског дана наједном се заори на-сипом глас: »Прекини рад! Сви у наступ!« Ухвати нас страх, јер сви такви изненадни наступи доносили су нам зло. На насипу угледасмо наједном на коњју сатника Матијевића, студента, франковца из Загреба. Многи су га од заточеника познавали. Становао је прије слома Југославије у пролазу Тушканац. Био је у друштву с исто тако великим крволоком Бонзом којему је

било тек шеснаест година, али је зато на својој души имао већ хиљјаде љјудских живота.

Матијевић и Бонзо сјашу с коњја и приђу нам посве близу. Матијевић одржи говор, у којем нагласи да смо овдје зато да се поправимо, а не да крадемо. Он ће се сам одмах увјерити тко краде кукуруз с њјива. Сви смо морали разјапити уста да нам се виде зуби, а усташе су пазили да ниједан не подигне руке. Матијевић и Бонзо ишли су од једног до другог и помно разгледали тко има међу зубима жуте остатке од ку-куруза. Извели су нас двадесет из строја. Тресли смо се као трстика на води, што од јаке зиме, али више од страха. Међу осталима настала је таква тишина да се чуло падањје ситне је-сенске кише на тле. Имао сам осјећај да сам осуђен на смрт, и био сам приправан на то. Но мисли су моје биле ускомије-шане — волио бих живјети, па макар се и мучио, јер кад дође слобода, у коју сам чврсто вјеровао, — како ће то бити дивно. С друге стране, ако ме убију онако исцрпљјеног и прокислог, бољје ћу проћи но они који ће остати даљје на животу, те касније једном крвавом приликом опет страдати.

Нама двадесеторици нареде да свучемо хлаче и гаће, уколико смо их имали. Овако свучени морали смо лећи преко неког плота, више живице. За свакога од нас био је одређен је-дан усташа, са батином. Осуда је пала — свакоме двадесети-пет удараца с тим да их сам броји. Забуни ли се батињјањје по-чињје изнова. Пао је први ударац, затим други, трећи и тако бројимо гласно. Сјећам се да сам доспио до петнаест, затим нисам више осјећао боли. Изгубио сам свијест. Другови су ми касније рекли, да сам примио много више батина од одређеног, а само сам стењјао и викао: »Немојте, доста је!« Кад су се усташе уморили, полисе нас хладном водом да виде колико ће се нас подићи. Дигло нас се тринаест. Седморица су остала ле-жати заувијек. Отетурао сам некако до логора, гдје сам се к?.сније крио неко вријеме, док се нисам бар мало опоравио.

ВИ

14. НОВЕМБАР

На циглани почело је концентрисањје заточеника. Они који нису потучени у Крапју, пресељјени су у Јасеновац, гдје је отпочело плетењје жице око логора. На циглану су преба-чена и моја два брата Хуго и Леон. Желио сам да с њјима поразговарам, а створио сам и план за бијег — да покушам па макар ме то стајало живота.

12. новембра носили смо даске из нашег логора на ци-глану. Чим смо тамо стигли, сретнем се с браћом, и Леон ми одмах рече да је наканио бјежати. Ја му саопштим да је то и моја намјера. Брат Хуго био је за то мањје склон. Леон и ја се договорисмо да ћемо сутра покушати кад будемо и ми

пребачени на циглану.

13. новембар, умјесто да нас премјесте на циглану, на-стаде по баракама и на дворишту масовни покољј. Усташе су ушли у бараке наоружани пушкама. Улазе су све затворили. Ба-јонетама, кундацима, маљјевима, а најмањје метцима убијено је досад највећи број логораша. Остало нас је око 1.100. Тај број је остао за преселењје.

Наступио је 14. новембар, дан који не ћу никада забо-равити. Ујутро је стала падати киша са снијегом. Усташе нам нареде да се спремимо и да кренемо. Кад смо се спремили, оставили су нас на цести до послије подне. Почео је вејати густ снијег. Земљја се посве смрзнула. Најпослије смо кренули. Гријала ме нада да ћу с браћом подузети бијег са циглане.

Путем смо оставили педесет другова који нису поднијели ову наглу студен. Затим стигосмо на циглану. Ту нас дочека ужасан призор. Посвуда по земљји лежала су мртва тијела, а крв и мозак покрио је сву земљју. Угледах брата Хугу који ми рече да се прочуло да је Јасеновац ИИ. потпуно ликвидиран и да је Леон отишао на колодвор да истоварује неки кромпир. Оданде је нестао.

Од када сам био у логору, нисам знао што значи пла-кати или се смијати, али тог часа сузе радоснице наврле су ми на очи. Нисам знао, али вјеровао сам да се Леон спасио. Брат Леон заиста се спасио, то су ми потврдили отац и још један брат, који су касније такођер стигли у логор.

Поткрај септембра почела је изградњја »великог насипа«. Исцрпљјујући радови означавали су почетак уништавањја стотина тисућа љјуди.

Под ударцима кундака одвијао се рад. Сваки је усташа имао право да ликвидира логораша који му није био по ћуди.

ВИИ

ЛЈУБО МИЛОШ ПИТА МЕ ЗА БРАТА

Прва три дана смјестили су нас у неку шупу. Било нас је шест стотина. Сваког дана десетак другова се смрзавало. Онда још нисмо имали одређено мјесто за покапањје, па су лешеви лежали свуда наоколо. На неким мјестима лежале су чи-таве гомиле. Дневно су стизале нове групе, па је убијањје узело све већег маха. Усташе су у групама ходали логором и носили у рукама шипке које су служиле на циглани за отварањје великих пећи. Тко се нашао у близини, више се није дигао. Храну су престали давати. Добивали су је само они заточеници који су први дошли на циглану и који су били смјештени у обртничке групе логораша.

Другог дана дође по мене заточенички логорник Дија-мантстеин. Био је то један од оних љјуди без карактера који су за олакшањје свога живота продавали своје другове и тиме настојали доказати усташама да и међу заточеницима има вјерних слугу. Такових Дијамантстеина било је за вријеме ци-јелог логоровањја, а за нас је било свеједно да ли се они звали Спилер, Стеинер или Пољјан; Бранко Ромић, зубар или Румуњј ...

Ручак се састојао од два до три кухана кромпира. Иако је понеки био труо, похлепно бисмо га појели као да је здрав.

Касније нисмо тако тешко осјећали смрт јер се она појављјивала у све већем броју, тако да смо сваки дан били на њју спремни.

За нас су они били издајници, најгори олош који су наше муке чинили још тежима.

Дакле тај Дијамантстеин дође к мени и упита ме гдје ми је брат. Хтио сам му рећи да не знам, али у задњји час сјетих се улоге коју игра и рекох да се налази међу многим убијенима. Изгледа да је примијетио моју лаж и учинило ми се да се постидио. На то ми рече да је Љјубо Милош нешто дознао за Леона и да морам к њјему. Мислио сам — сад је са мном свршено. Љјуби Милошу доћи на очи значило је у највише случа-јева бити ликвидиран.

Пред вратима Милошеве собе морао сам мало причекати. Најпослије ме зовну унутра. Призор који сам гледао био је страшан. Милош је био обучен у бијели огртач. На једној столици сједио је познати кољјач Бонзо, а с друге стране неки непо-знати заставник. Њјима насупрот налазила се њјихова жртва. Био је неки млади Србин, сав блијед од страха. Наједном га Љјубо Милош запита: »Зашто ниси радио, кад сам дошао у ра-диону и видио те да сједиш?« — Младић одговори да га је за-бољјело слијепо цријево, па се хтио мало одморити. Милош му тада рече: »Добро, раскопчај хлаче, па ћу те ја прегледати. Знаш, управо сам положио докторски испит.« Младић се раскоп-ча. Изгледа да није схватио, или није познао још добро Милоша. Мене је облила врућина. Хтио сам изаћи, али врата су била закљју-чана. Дијамантстеин је већ прије нестао. Милош изјави да је потребна операција. Узме нож у руке и зарине га у месо мла-дића. Бонзо и заставник држали су јадника за ноге и руке. Страховит врисак заори се собом, кад је Милош младићу распа-рао тијело од горе до дољје. У омаглици сам још примијетио, да му је пререзао гркљјан.

Као да су на мене заборавили. У то наједном закуца нетко на врата. Бонзо отвори. Био је Дијамантстеин. Он при-ђе Милошу и нешто прошапута с њјим. Тада се Милош окрене пре-ма мени и упита ме, гдје ми је брат. Казах му да лежи на хрпи

лешева, на дворишту. »Како знаш да је то твој брат?« упита ме, јер је знао да су сви лешеви страховито изнакажени. »Познам га по одијелу.« — »Добро, нека иде заставник с тобом па му га покажи.« Мислио сам да је данас Милошу доста, па ме оставио томе заставнику да ме убије. Одем с њјим до првог већег скупа лешева и покажем му тијело које је било највише изнакажено, са посве размрсканом главом. Изгледа да му се није више остајало напољју на јакој зими, па се вратисмо на-траг у собу Милошу. Заставник му рече да је видио мога брата и да се увјерио да је то он. Милошу се некамо журило — колико сам могао примијетити — па ме није више ништа испитивао. Само се једном окрене и упита ме, да ли можда и мене не боли сли-јепо цријево. Како нисам на то ништа одговорио рече ми да се губим. Није ми то требало понављјан.

ВИИИ

16 ПРЕЖИВЈЕЛИХ

Трећи дан што смо били на циглани од наше групе од шест стотина било нас је петсто; али опет су долазили нови, тако да нас је било до седам стотина.

На циглани смо пронашли магазин с купусом, па смо се снабдјели с лишћем и срцем од купуса. То нам је био једини извор хране. Многи су били ухваћени у кради и смјеста уби-јени, али ми нисмо ни пред тим презали, јер смо морали нешто јести. Око подне дође група усташа по нас. Истјерају нас из ове настамбе и поведу даљје. Нисмо знали куда идемо. Након неколико минута доведу нас до неке суше, гдје се прије цри-јеп сушио. Била је то суша без зидова, само је имала кров. Са стране је имала само ступове који су држали тај кров. Студен је већ била десет испод нуле. Ту је требало остати на неизвјесно вријеме. Почели смо се стискати један уз другога, само да нам буде топлије, али то све није много користило. Снијег нас заси-павао, а јак вјетар још га више на нас наносио. Неки од наше групе хтјели су да се пребаце у оближњју бараку. У ноћи угле-дах три сјенке, како се мичу даљје од наше шупе. Била је мје-сечина. Тек што су се удаљјили неколико метара, одјекне митра-љјез са оближњјег бункера. Усташе су и то имали у виду. Цво-коћући чекали смо да прође ноћ. Заспати се није смјело — тај се више није пробудио. Не знам колико се те ноћи смрзло, али коначни резултат иза шест ноћи био је поразан. Седмог јутра дођоше у инспекцију Милош, Браћа Модрић и Којић, све прво-

разредни кољјачи. Били су задовољјни резултатом. Остало нас је свега шестнаест од седам стотина. Били смо пребачени у логор-ске бараке гдје смо сачињјавали нову групу.

У те назови-бараке били смо дакле пребачени нас шест-наест преживјелих. Биле су још горе од оних у Јасеновцу ИИ а сачињјавале су посебан дио логора.

Ту нас је било око седам стотина, одређени за вањјске радове, за било какве радове и под било каквим условима — бараке које су се пуниле и празниле ритмом нових заточеника и оних умрлих и убијених. Ритмом већих или мањјих моментаних потреба за радном снагом — од чега је овисио темпо ликви-дирањја.

Крај наше бараке зване 3Б била је барака 3Ц у којој су били сами Срби. Трећа група — 3А — боравила је по ста-рим магазинима и стројарнама. Те три групе нису се међусо-бно разликовале: иста храна, исте муке, исти резервоар за уста-шке испаде и убијањја.

Циглана, бајер, обртничке радионице и логорске канце-ларије сачињјавале су посебну групу. Живот заточеника ове групе био је нешто бољји, добивали су бољју храну, имали су бољје настамбе и усташе их нису насумце убијали.

ИX

ГРОБАР

Даномице смо тако одлазили на рад. Најприје ујутро пред Управну писарну, а онда камо се кога додијелило. Са рада смо се враћали на ручак — пар купусових листова у врућој води. Сваким даном све мањји број, јер се умирало што од зиме, што од глади... Обуће смо тада имали доста — узимали смо од мртвих другова, а усташе се још нису интересирали за ушљји-ву заточеничку одјећу.

Наједном су почеле стизати хиљјаде и хиљјаде пакета. Ви-дјели смо их, али нисмо знали за кога, јер су усташе покидали све адресе са њјих. Многи од адресаната су сигурно већ били мртви. Они који су слали те пакете у мјесецу новембру и де-цембру вјеројатно ће се сјећати с колико наде и весељја су спремали то, а појели су све усташе.

Једног јутра одређен сам на рад у тунел, гдје сам згртао угљјен. Нашао сам тамо и пријатељја који је био исти дан одре-ђен на то мјесто. Звао се Драго Р. Кад смо ушли у сам тунел, опазили смо да је пун заточеника који су лежали на поду. На-једном се на улазу појави Милош. У руци је носио лампу за лотањје (Лотлампу). С њјим је било десет наоружаних чаркара. Почеше нешто тражити, док не изведоше пет православних све-ћеника. Заповједе им да пјевају црквене пјесме. Један, који није извршио ту жељју Милоша, био је одмах дотучен кундацима. Тај старац, који је имао већ преко осамдесет година, исцрпљјен и измучен, вјерујем да више није ни могао пјевати. Један од

Л

усташа — дијете од дванаест година — сагне се к старцу и извади своју каму. За тили час одрезао је свећенику оба уха. Својима се обратио са веселим смијешком рекавши: »Сутра ћу показати код куће каква уха имају влашки попови.« Али зато је то дијете носило на прсима одликовањје свог Поглавника. — Осталу четворицу дохвате усташе и свезаше им руке. Док су их они држали, Милош им је живима браде палио. Тако страхо-вито измучене, заклаше.

Ми који смо радили у тунелу, добисмо заповијед да их однесемо на гробљје и покопамо. Тада сам први пута постао гробар.

Рад на температури од петнаест ступњјева испод ништице био је савезник усташа. Многи заточеници остали су смрзнути: умирали су отворених очију.

Почело је масовно убијањје при чему се нарочито истакао поп Брекало. Он би равно с клањја одлазио у цркву и служио мису у крвавој одјећи.

X

МОЈ ПРИЈАТЕЛЈ ПИСТА

Једног јутра успије шесторици другова да чамцем преду Саву и пребаце се на босанску страну, те побјегну. Били су то другови из пиланске групе. Дивљјањје усташа било је страховито, а највише се сручило на остале заточенике пиланске групе. Њјих двадесетак затвориле у звонару, која је онда представљјала затвор. Након неког времена пребаце их у једну просторију преко пута звонаре. Међу тим друговима, које сам ја добро познавао, био је Писта и још два познаника из Загреба. Био је и мој братић из Нашица, Славко.

Око двадесет дана улазили су усташе сваки дан у ту про-сторију. Врисак и тулењје чуло се за вријеме трајањја такових посјета. Врло ријетко су добивали храну. Након двадесет дана, док смо били у наступу, одреде четрдесет нас и одведу до мјеста гдје су се налазили мученици из пиланске групе. До-бисмо налог да изнесемо лешеве. Ушли смо у просторију. Како је била велика зима, није било смрада, па нисмо знали кад су убијени. Али призор пред нашим очима говорио је своје: пред нама је лежала хрпа смрзнутих лешева. Зидови, под, па и сам строп били су попрскани крвљју. Тек када смо почели стављјати лешеве на носиљјке, видјели смо трагове ужасног мучењја. Неки

При убијањју усташе су се служиле свим средствима. Измишљјали су специјалне начине убијањја при чему је једно од најмилијих било убијањје маљјем.

су имали гола леда на којима су усташе резали комаде меса у т. зв. кајише. Неки су били без ноктију, неки без носа. Скоро свакоме фалили су неки дијелови тијела. Мој братић није био јако изнакажен, само му је на глави фалило доста косе. Неколико пута смо се враћали по лешеве, јер нисмо могли све наједампут изнијети. Кад смо се вратили четврти пут, угледао сам у куту Писту. До тог тренутка нисам био сигуран да је и он овдје. Кад смо га хтјели подићи на носиљјке, примијетих да се Пиштине очи још мичу. Биле су живе само очи, али уста се више нису ми-цала. Био је то посљједњји збогом.

Нато нас усташе протјераше и ми смо морали довршити посао.

XИ

ДОЧЕК НОВИХ ЗАТОЧЕНИКА

Ми стари заточеници који смо имали још толико снаге да смо могли усправно пролазити по кругу, нисмо добивали то-лико батина, јер су нас сматрали за радну снагу. Та им је тре-бала сваки дан све више, јер су обртничке групе појачавале, док су вањјски радници били углавном као гробари. Њјих је требало много — сваки дан долазило је мноштво заточеника, а тада је настајало ликвидирањје. Такве групе одмах су сврста-ване по стручном знањју и способности за рад. Мјесеца но-вембра стизале су групе Срба из свих крајева, као и Жидова из Босне. Ако су такве групе стигле на вечер, смјештене су у звонару, до јутра, а онда су промрзнути и гладни одведени на селекцију. Који нису стали у звонару, смјештени су по тунелу, а неки и изван логора, у православну цркву, или у злогласни уста-шки табор који се налазио у кући Бачића, крај саме католичке цркве. У том табору одигравала су се звјерства која, ако нису надмашивала, то нису ни заостала за звјерствима на циглани. То је све водио злогласни »Ал-ага« и њјегов помоћник »Дар-ко«.

Пред Управну писарну, а често пута и пред саме бараке доведени су нови заточеници. Најприје су им одузете ствари. Све што су собом понијели, као храну, одјећу, рубљје, било је одузето. Остало им је само оно што су имали на себи. Међутим, ако се којем усташи допала нека ствар на самом затворенику, смио је и то присвојити. Послије тога једно предавањје о до-

бром владањју, а затим одабирањје. Заточеници, тек што су дошли, већ су слутили да ће онима који се јаве у неку струку бити живот бар донекле заштићен. Нису користиле ни пријетњје Љјубе Милоша да ће бити смјеста убијен тко лаже. Обртнике би тада одвели, док су остали задржавани. Затим се питало тко је болестан. Онај тко би се јавио, имао је страшну судбину. На њјему су се вршила грозна резањја звана »операције«. Остатак је био послан к нама у бараке. Ми стари заточеници били смо већ слични више звијерима него љјудима. Није нас интересирало нити тко је дошао, нити да ли је тко убијен. Тргнули су се само они којима је дошао нетко познати, или нетко од родбине.

Тако се сјећам свог пријатељја Ота W. Био је већ пот-пуно смалаксао. Оно мало што га је држало у животу било је једно буре камо су усташе бацали напој. Али то буре било је кобно за моје другове. Затечени код бурета на мјесту су убијани. Но кад се радило о јелу, нисмо познавали страха. Кад смо пролазили крај бурета, гледали смо да порцијом нешто за-грабимо. Тог јутра били смо још у бараци, јер нисмо били распо-ређени на рад. У бараку уђоше нови заточеници. Били су из За-греба. У тој групи налазили су се Отова два брата и нећак. Сусрет је био дирљјив.

XИИ

СЛУЧАЈ МАРТОН

Заточеник је у најбољју руку имао високе ципеле или ка-Ијаче умотане у крпе и везане шпагом. Хлаче исто тако везане шпагом, а до колена смо их још посебно уматали у крпе. Ста-лан пратилац заточеника је порција која климата код хода на стражњјици, а из џжепа вири кашика.

Уши су се гнијездиле по нама. Ноге и тијело било је пуно гнојних дубоких рана. На неким мјестима, гдје нисмо могли допријети руком, била су читава гнијезда. Скоро ниједан зато-ченик није имао на шлицу пуцета, јер му је рука била вјечно међу ногама, гдје је и било најосјетљјивије мјесто. Ако је у ноћи умро друг, који је до тебе лежао, наједном су све уши с њјегова тијела прешле на тебе. На мртвом су само остајала гнијезда гњјида.

Једног дана стајали смо у реду да примимо ручак. У казану је био купус, или — како смо ми звали — чај од ку-пуса. До казана је дошао Мартон, велетрговац из Загреба. Изгледа да је од слабости и зиме изгубио равнотежу кад се наг-нуо над казан, и наједном паде у њјега. Друга двојица која су била на реду изваде га из врућег казана и баце га у страну. Био је мртав. Нитко се није макнуо од казана, премда су по њјему биле расуте стотине ушију са Марковог тијела, прљјавштина и крв. Уши су се налазиле још по казану кад сам и ја дошао на ред, а био са тридесети по реду од Мартона. Примио сам храну и сјео недалеко Мартоновог тијела на једно дрво. Глад ме

страховито мучила. Несвесно погледам на трупло Мартона. Из њјега се још увијек пушило од вруће казанске воде. Поглед ми паде на њјегово ухо. Било је лијепе ружичасте боје. Дође ми наједном жељја да га одрежем и поједем. И тада се одлучили на нови корак. Оно што још јучер нисам хтио.

Јучер сам пролазио крај усташке настамбе. У граби, која је усташама служила за заход, угледам неколико заточеника како чепркају по усташким изметинама. Вадили су из тих изме-тина непробављјена зрна граха или што друго. Оставивши Мар-тона упутим се тамо. На послу је већ било око десетак дру-гова. Прикљјучим се.

Кроз мјесец дана сам тамо залазио, изостављјајући то, ако сам нашао нешто бољје. Јео сам. О самом гађењју не знам да ли бих могао говорити. Глад, она глад од које се умире, не познаје гађењје ... спасио сам се од најгрозније смрти. За нас је умријети од глади било најгоре, и најтеже.

XИИИ

УЖАСИ ГРОБЛЈА

Почетком децембра 1941. године почело је стварањје новога гробљја. На досадашњјем гробљју, то јест у скупним грабама које су се налазиле на територију економије, није више било мјеста. Требало је створити ново. На старом гробљју поко-пано је око 20.000 заточеника што је током мјесеца октобра и новембра убијено и помрло. Велики дио закопан је у шуми Јасеновац ИИ и у самом Крапју кад су се вршиле масовне ликвидације. Те су жртве под земљјом. Али осим тога је велик број лешева отпливао Савом. Тако је до мјесеца децембра 1941. уништено око 40.000 љјуди. Ово гробљје на економији знало је за топлијих прољјетних дана страховито заударати, јер су лешеви били покопани врло плитко. На том истом терену, гдје су лежали толики наши пријатељји и рођаци, усташе су посијали рајчице. Успијевале су изврсно, а служиле су за усташку часничку кухињју.

Нови терен за гробљје налазио се један километар од еко-номије, а до њјега је водила једна кривудава цеста уз саму Саву.

Било је то почетком децембра. Тада су почеле дола-зити нове групе сељјака Срба из Сријема и Славоније и Жидова из Славоније. Сада се није убијало само у логору, већ је отпо-чело систематско масовно клањје на гробљју. Одређиван сам

често као вањјски радник за рад на гробљју, па сам тако једини преживјели очевидац тог убијањја и мучењја које су усташе дано-ноћно вршили.

Једна група сељјака Срба доведена је око половице де-цембра. Било их је око двије стотине. Дошли су из Сријема из околице Сида. По налогу Беретина изабрано нас је око двије стотине за посао на гробљју. До гробљја водила нас јака стража. Многи из те групе били су већ присутни звјерствима на гробљју, па су нас нове упућивали у посао гробара. Копали смо раке неједнаке величине, али од прилике три метра дуге, а један до два метра дубоке. Кад смо двије раке ископали, примијетих на цести љјуде који нам се приближаваху. Били су то исти сељјаци који су јучер доведени и цијелу ноћ полуголи провели у звонари. Пратила их као и обично јака стража на челу са усташким ко-љјачем, поручником званим »Мујица«. Поручник Мујица но-сио је често на глави фес, био је малог раста, дебео, са страховито јаком шијом. Страх и трепет због своје свирепости. Морали смо даљје копати раке, док су сељјаци долазили везани по тројица жицом, с рукама на леђима. Не знам какав осјећај су ти ја-дници имали кад су угледали ископане раке, а поготово кад су погледали усташе и видјели их натоварене сјекирама и дрве-ним маљјевима. Нас су усташе почели тјерати да радимо брже. Сељјаци су изгледа били већ у звонари мучени, јер су им ко-шуљје и гаће биле крваве.

Мујица се постави пред постројене сељјаке и упита их да ли има можда међу њјима браће, или можда отац и син. Након подуљјег мука јаве се двојица. Били су браћа. Како нису били

Почело је масовно клањје на злогласном Гранику који је сав поплављјен крвљју убијених заточеника.

Приликом покољја на Гранику усташе су се надметале у вјештини клањја: Зринушић, поп Брекало, Маркић, Алага и други поклали су с јесени 1944. десетке тисућа заточеника.

заједно везани, одвежу их и они су тако стајали невезани. Му-јеца опет упита, има ли још тко кога у роду, на што се јаве отац и син. Више се нитко није јавио. Нато Мујица узме од једног усташе сјекиру и даде је једном од браће. Нареди му да убије том сјекиром брата. Тај се окрене и каже да му брат није ништа скривио. Мујица се разбјесни и запрети да ће им обојици извадити очи, ако не учини како му је рекао.

Нисам могао све гледати, али у животу нисам чуо таково врискањје и бацањје од бола, као кад су се та двојица ваљјала по земљји. Мујица се тада окрене к оцу и сину и даде сјекиру сину да убије оца. Не знам да ли је наканио навалити на Му-јицу, јер сам видио да је потрчао према њјему, али је Мујичин шмајсер учинио своје и оборио га одмах на земљју.

Осталима је наређено да се приближе јамама. Увјерен сам да је сваки био свјестан да ће страдати, али сузе или мољјакањје није се ни од једнога чуло. Како су по тројица везани, тако су бачени пред раку и маљјем или сјекиром убијени. Ми смо за то вријеме опкољјени стражом стајали постранце и чекали на свршетак, да их покопамо.

Сада, кад је отпочело такво страховито клањје и мучењје, сватко је хтио избјегнути да иде на посао на гробљје. Али број је морао бити попуњјен. Неки су имали срећу да буду опреде-Ијени на други рад, али је и њјих задесило да чешће буду гробари.

Да би сачували успомену на дане када су господарили животима заточеника, усташе су дозивали у помоћ фотографске камере и сликали се поред својих жртава.

Након масовних покољја усташе су се кријепиле покољји завршавали оргијањјима за вријеме којих су поклани многи логораши.

алкохолом. Често су се ради забаве — били

Мујица једног дана послије клањја саопшти усташама 17. сатније да ће добити 100 цигарета онај тко пронађе најсвирепије убијањје. Други дан био сам одређен за гробљје. Страшна звјерства вршена су над новим групама Срба и Жидова. На-граду је добио један усташа који је израдио клинац од десет центиметара. Тај дрвени клинац стављјен је жртви у отворена уста, тако да је у устима стајао окомито. Жртва би ударцем кундака у подбрадак била усмрћена тиме што је клинац зашао у лубањју, а код неких провирио кроз тјеме. Овај звјерски изум је Мујица са награђеном усташком звијери још и алко-холом прославио.

XИВ

ОТАЦ И НАЈСТАРИЈИ БРАТ

Једне ноћи, заправо на сам Божић године 1941., јак вје-тар покидао је телефонску жицу између Јасеновца и Новске. Усташе су тражили по логору међу заточеницима тко би знао телефонску линију поправити. Како сам имао нешто знањја ко-је сам стекао у војсци, то сам се и ја јавио. Са мном су се јавила и три друга. Сву четворицу је вукла иста жељја и поми-сао: покушај бијега. У самом логору биле су тада нарочито тешке прилике за заточенике. Усташе су славили Божић, те су том згодом приређивали разна убијањја и злостављјањја заточеника. Тако је и сам излаз из тога пакла значило једно олакшањје. Нас четворица, названи електричари, упутили смо се на нови посао. Али смо се брзо разочарали, јер смо добили четири стра-жара. Чим смо изашли из логора, нисмо смјели међусобно раз-говарати, морали смо ићи један иза другога у размаку.

У близини самога колодвора наишли смо на прву пре-кинуту жицу. Док смо се пењјали на брзојавне ступове, усташе су нас са напереном пушком чували. Пазили су на сваки наш покрет као да су знали наше намјере. Још смо на неколико мјеста извршили поправак да се затим вратимо у логор. Још 27. децембра имали смо мањји поправак и око десет сати смо већ враћени. Чим смо ушли на главну капију логора, спазих групу од тридесет новодошлих заточеника. Сви су били за-раштени и имали велике браде. Кад сам се приближио, примије-тих у групи свог оца, најстаријег брата и све познате мје-

стане. Они су ме препознали. Почели су се нервозно мицати, а и сам сам скоро хтио прићи брату и оцу, али се сјетих што би то значило. Како су у близини стајале велике хрпе цигала, направио сам се као да их преносим, само да се могу задржати у близини.

Из Управне писарне изађе поворка кољјача на челу са Љјубом Милошем. Љјубо одржи већ познати говор о предавањју новца. Сад је прешао на инсценирањје, тако да се може почети са покољјем. Као прву жртву одабрао је трговца Крауса из Церника, коме извади из џжепа двије подметнуте куне. Ради новца који није предао и ако подметнутог — једним потезом му пререзе врат и пусти га да се трза по земљји, док је другој жртви Којић из пререзане шије пио крв. Трећа жртва био је Ро-тцнстеин, рестауратер из Н. Градишке, који се прије тога обратио Милошу молећи га за заштиту, јер га је један усташа у вагону тукао. Слиједећа жртва била су два брата Сцхонцхити који су се јавили као болесници, јер је прије тога било саопштено да се онај који је болестан и слаб може јавити за њјегу. Млађег брата је објесио о зид на куку и ножем му распорио утробу, старијег брата је приклао и бацио испод окаченог. Књјижара Милана Бауера мучило је више усташа, јер су код њјега нашли легитимацију да је био резервни капетан у бившој југославенској војсци.

Гледам свога седамдесетитри-годишњјег оца, који није ски-дао погледа с мене и као да ми је слао последњји збогом.

Иако су све те јасеновачке страхоте, зима и глад од мене учиниле једну врст животињје без осјећаја, ипак сада, кад сам видио свог оца и брата да стоје пред кољјачким ножем, уздр-хтао сам. Хтио сам да погинем у истом моменту кад и они, и с том наканом приђем Милошу. Инстинктивно му рекох да ми је то брат и отац, а ја сам радио на поправљјањју телефонске линије и да бих га молио да их поштеди. Не бих заправо могао описати, какав сам имао осјећај, али оно што се у мени про-будило било је јаче него живот.

Можда зато што су држали да ће још који пут линију по-прављјати, а можда зато што су се звијери већ доста крви на-

пиле, отпреме све преостале мјештане у бараке међу заточенике.

* * *

Отац и брат Ото нису долазили к себи од ужаса што су га у ово кратко вријеме видјели, чудећи се да смо ми уопће још остали на животу. Чули су од других, а и од самога брата Леона о страхотама Јасеновца, али су ипак држали да је брат Леон под дојмом глади и страхота претјеривао. Нажалост, било је потребно да се увјере, не о ономе што су чули, него још о много страснијим звјерствима и мукама. Увјерили су се, али прекасно и трагично.

Тата и Ото постали су већ и ушљјиви и тако су полагано али сигурно постајали јасеновачки логораши. Тога дана око десет сати били су сви заточеници потјерани у бараке и наређено им је да нитко не смије напољје. Група кољјача ишла је према нашим баракама и зауставила се пред бараком другова Срба. Док је један дио кољјача ушао у саму бараку, дотле су пред њјом Љјубо Милош, Модрић, Којић, који су имали у руци дрвене маљјеве, чекали. Наша барака која је била тик до ове омогу-ћавала нам да кроз отворе видимо и чујемо страхоте које су се одиграле. Док су усташе које су ушле у бараку избацивале једнога по једнога заточеника, дотле су их они са маљјевима дочекивали и маљјем по лубањји за један непуни сат створили чита\*у хрпу побијених. Послије тога дошло је десетак млађих усташа, Херцеговаца, који нису били старији од четрнаест година, а послати у Јасеновац у сврху кољјачког одгајањја. Свако је одрезао од лешева било нос, језик или ухо, замотали их у ма-рамице и при одласку се међусобно хвалили како ће у селу по-казати да су похватали партизане.

По логору се пронио глас да је стигао Лубурић. Ми стари логораши смо знали да звијер у љјудској сподоби, не спрема ништа добра.

Када бих се упустио у описивањје Макса Лубурића, који је био висине којих 160 цм, малих живахних очију, морао бих говорити о њјеговом благом разговору са заточеницима, о обећањјима која су била пуна цинизма, сарказма и мучењја. Коликим би заточеницима, кад их је зауставио и питао за име и обећао слободу, након кратког времена пришао неки кољјач и — ликвидирао их.

Максо Лубурић заузео је позу Наполеона, кружио по-гледом по заточеницима, наредио неколицини својих часника да нас преброје. У наступу нас је било око двије хиљјаде, док су остали лежали болесни и смрзнути у баракама. Лубурић започе говором: »Ево морао сам прекинути своје божићне празнике, јер сам дознао за неправде у логору. Многи од часника и уста-ша су на своју руку злостављјали и убијали вас заточенике. Зато сам и дошао да успоставим ред. Био сам у Ђакову и тамо сам наредио да се уреде просторије за пријем старијих и болесних заточеника из Јасеновца. Ви остали заточеници сачињјават ћете радни логор, дат ће вам се бољји услови, па ћете вашим радом стећи и слободу. Сада идите у бараке и саопћите болесним при-јатељјима да узму своје ствари и дођу пред Управну писарну да их се попише и упути у Ђаково.«

Одушевљјењје у логору било је код нових заточеника ве-лико, док смо ми стари постали забринути. Хиљјаду пет стотина изнемоглих помажући један другоме у ходу чак и пузајући упутише се према Управној писарни. Они који су могли брже стигли су и први пред писарну. Наједном опазисмо меду том гомилом заточеника неко комешањје. Митраљјези пред Управ-ном писарном ступили су у акцију. Неки покушаше да се врате, али су их усташе дочекивали и убијали. Тако је настала легенда о Ђакову. Тада је погинуло око 1.200 љјуди у невјеројатно кратком времену. То Ђаково се дуго спомињјало у логору, па кад је која група отишла на ликвидирањје, говорили смо — »отишли су у Ђаково«. То је био други Лубурићев говор.

XВ

ЗАКОПАО САМ ОЦА

Падао је густ снијег, тако да је кроз наше бараке, кроз даске на крову сипио на нас. Ноћу смо се уматали у деке. Мој сиромашни отац морао је са своје седамдесетитри године доћи овамо и умријети у најтежим приликама. Усташе нису имали смиловањја ни према старцима, ни према мајкама ни малој дјеци. Уши су и даљје плазиле по нама. Ми смо се већ и при-викли, али мој отац, која је тек неко вријеме међу нама, није до сада знао уш у таквој страхоти.

Често смо се дизали да бацамо снијег са наших дека. Најтеже је по ноћи било мокрењје. Заточеници су имали код себе флаше у ту сврху, јер нису смјели на вечер излазити. Они који нису имали флаше морали су употребити за то порцију. Кад би се таква флаша односно порција напунила, излила би се кроз даске на поду. Тако су се услијед зиме по даскама направили мали брежуљјци леда. Сваки заточеник морао је мокрити бар десет пута на ноћ. Рекли су нам доктори да је то прехлада мјехура.

Једног јутра — био је двадесети јануар — стајало нас око двије стотине пред Управном писарном. Расподијелили су нас на рад. Једни су ишли на преношењје цигле, други чистити логор. Тако је група за гробљје бројила свега шездесет љјуди. Било је то свакако премало за оно што су усташе тог дана на-канили. Тада стиже Беретино у пратњји Љјубе Милоша. Кад је

видио да нас има мало, Беретино се стаде дерати, да сви болесни имају изаћи на рад, јер нас мора бити двије стотине. Нас првих десет у реду одреди да одемо у бараке и поручимо да ће онај који не изађе пред писарну бити убијен.

Нас десеторица одосмо у бараке. У бараци гдје је лежао мој отац било је око стотину заточеника, изнемоглих или боле-сних. Они су сви и онако били кандидати смрти. Већина је имала смрзнуте ноге или дизентерију. Чекали су сваког дана да умру. Премда су знали да им је свака минута одбројана, ипак су једва чекали кад ћемо се ми вањјски радници вратити са рада, да чују има ли шта нова. У то вријеме Нијемци су били одбачени од Москве, што смо дознали од нових логораша који су дневно стизали. Нада је све више расла, логором су кружиле свакојаке вијести. Љјуди који су већ скоро умирали надали су се да ће доћи Совјети и да ће се спасити. А знали су да су при крају. Али то им је било једино лијепо у оним патњјама, и мислим да су с том надом лакше умирали.

Чим смо нас десет ушли у бараке, дођем до оца и по-чнем га дрмати да га пробудим и изведем некамо, само да се спаси од смрти. Није се пробудио. Не знам да ли се те ноћи мој драги тата смрзнуо или је можда тако тврдо спавао. Док сам га још дрмао, нахрупе усташе, а ја побјегнем на друга врата. Дошао сам пред писарну. Из барака долазили су многи, али једва су се вукли. Беретино је викао још увијек да умлате свакога који не ће или не може на рад.

Дошли смо на гробљје. Ту су већ лежали мртви умлаћени сељјаци који су — изгледа — ноћас били побијени и чекали да их сахранимо. Били смо готови око четири поподне. Тада дође опет Беретино и нареди усташама да се вратимо и да изнесемо

Заточеници су сами израђивали средства којима су их усташе убијали. Тако су морали судјеловати у властитом уништавањју.

мртве из барака. Вратисмо се. У бараци крај осталих лешева нађем оца са пререзаним вратом. Умотао сам га у деку која је била сва крвава. Данас, кад то пишем, теже ми је него онда. Носио сам га са тројицом другова на гробљје. Осјећао сам онда неко олакшањје. Тјешио сам се да се бар не ће више мучити и да су за њјега све патњје свршене. Положио сам га на даску и натоварили смо га тако на рамена. Тада сам се сјетио на спровод у грађанском животу. Видио сам пред со-бом поворку љјуди, љјуди који испраћају на посљједњји починак свог знанца. А сад? Носили смо лес и журили се на гробљје. Иначе, кад сам носио који други лес, био ми је тежак, даске су ми жуљјале рамена, једва сам чекао да га бацим у раку. Али сада нисам осјећао никакве тежине. Носио сам мртвог оца на починак. Пут дугачак од преко једног километра чинио ми се сада прекратак. Зиму нисам осјећао, једино глад.

Стигли смо на гробљје. Ископане раке морали смо дубљје копати. Како је већ било касно, а ми још нисмо били готови, донијели су нам вечеру. Примио сам своју порцију у руке. Била је репа. С порцијом у руци сјео сам на мртво тијело оца. Глад је и опет побиједила сваки осјећај. Јео сам на мртвом оцу.

Тек што смо појели, стигне нова група усташа да изабере осморицу за пренос муниције. Изаберу и мене. Управо сам убацио оца у раку и морао сам кренути. Ишао сам тупо. Отац мртав, сам сам га покопао. Оба брата леже у амбуланти. Снијежна вијавица шибала нам је образе и отежавала нам и она-ко тежак пут. Тако смо стигли у село.

Приликом ^одвођењја на мјесто гдје ће бити подвргнути мучењјима и убија-њју, заточеницима су жицом везали руке на леђима.

2ртве су цесто остављјане на ледини, јер су убијањја била тако масовна да логораши-гробари нису били у могућности на вријеме све покопати.

Усташе нас почну тјерати да пјевамо. Водник Никола Пехар опази да ја не пјевам. Приђе ми и заповиједи да пје-вам. Рекох му да не знам, а касније му објасним да сам мало прије закопао оца. Кад је видио да ја и надаљје не пје-всм, запријети ми да ће ми показати кад изађемо из села. Пе-њјемо се уз насип. По двојица носимо сандук од шездесет кило-грама. Пехар ми опет приђе и упита ме да ли ћу пјевати. Нисам му одговорио. Опсује ми оца и осјетим оштар убод у лијеву лопатицу. »Пјевај, мајку ти твоју!«, завиче. Наједном нисам више осјећао боли, али сам осјећао да ће ме убити. У том сам моменту и сам зажелио смрт и било ми је већ свеједно што ради са мном. Убо ме још четири пута крај лопатице и у доњји дио леђа. Те успомене имам још и данас.

Како сам имао шпагом везан капут око струка, тако је крв која је текла из ране остала у капуту и није цурила дољје, па се тако и згрушала. Бол још увијек нисам јако осјећао. Во-дник ми покаже крвави нож и рече: »Видиш, овим ћу те заклати, мајку ти свињјску, али ћеш ми прије однијети муницију на мјесто, а онда ћу те као пиле заклати«.

Снага ме помало напуштала. Премда је била велика зима, мене је обливао зној. Кад смо стигли у село Уштице, један ројник уђе у прву сељјачку кућу и нареди сељјаку да упрегне кола и да нас повезе у логор. Пехар затражи да му преда мене и покуша ме убости, међутим ројник му рече да не смије, јер морамо сви стићи у логор — иначе би их позвали на одговорност мислећи да им је заточеник побјегао.

XВИ

БРАТ УБИЈЕН

Стигли смо натраг у логор. Ја се упутих до др. Леиндор-фера с којим сам пошао заједно из Загреба и били смо блиски један другоме. Чим сам ступио у амбуланту, у угријану про-сторију, изгубио сам свијест. Послије неког времена дошао сам к свијести. Лежао сам на поду, на декама. Друг Леиндорфер ми је много помогао и само њјему могу захвалити да сам остао жив. Ту у болници већ су лежали два моја брата, па је и мене сада доктор смјестио. Лежао сам крај брата Оте, док је Хуго био мало подаљје од нас. Ото је боловао од дизентерије. Није ништа јео па је изгледао као костур. Ако је и нешто појео, то је одмах из њјега излазило. Од уши је био сав једна рана, јер се од слабости није могао ни мицати па су се уши слободно гни-јездиле по њјему. Овако заједно муке су нам биле блаже. Он је стално плакао. Сунце је једнога јутра допрло до нас. Ото је гледао у један трачак и јецајући говорио: »Егоне, тебе ће ово сунце још гријати, али мене не ће више никада.« Било ми је страшно. Нисам га тјешио. Осјећао сам да он то нити не очекује — било би узалудно.

Изнад нас је лежао млади Дирнбах, студент из Загреба. Имао је такођер дизентерију. Службујући лијечник видје како је купио од подворника лонац граха за кутију пасте за ципеле. Лијечник му приђе и рече да не смије то јести, јер се је одвише бо-лестан, али он га замоли плачним гласом да жели умријети сит. Појео је и тиме скратио муке.

Након тједан дана већ сам се мало опоравио и пођем у лов на храну. Доносио сам репу коју смо крали из мага-зина. Али Оти није било више спаса.

Наједном, другог фебруара почело је велико спремањје логора. Очекивала се међународна комисија, а с тим у вези почела су ликвидирањја старијих заточеника. Почела је и градњја нове благоваонице, чију градњју је пратило око двије стотине заточеника. Смрзавали су се покривајући кров. Како је тко пао с крова, одмах га је други надомјестио. Ја сам такођер радио. Правио сам столове за благоваону. Тако ми се стањје погоршало, па ме доктор опет смјестио у болницу крај брата. Ото је већ једва говорио. Само је тупо буљјио и плакао. Че-твртога фебруара даде ме доктор Л. пренијети из болнице у ба-раку. Држао сам се грчевито за Ота, али су ме ипак одвукли. Исто тако изнијели су још једнога заточеника. Љјутили смо се што нас не пусте лежати на миру. Доктор нас је умирио објаснивши нам да смо ми већ толико здрави да ћемо моћи ускоро ходати, док су сви други на самрти. Тога дана ликвидирана је читава болница. Сви болесници, њјих око сто и тридесет, натоварени су на камион и у њјему сјекирама затучени. Страдао је и Ото.

Хуго је изашао четири дана прије и био на градњји ба-рака. По логору је настало свестрано чишћењје. Наједном на-стаде потрага за заточеницима који најбољје изгледају, да их смјесте у болницу, као болеснике. Почели су нам дијелити траке да их ставимо око руке. На њјима су били бројеви и то до 20.000, премда број живих није досизао више од 2.000.

Кад су ликвидирани стари болесници, приступило се уређи-вањју болнице. Из Загреба стигоше бијело емајлирани кревети и нова постељјина, затим бијело платно за пресвлачењје бараке. На ноћне ормариће ставили су јабуке и наранче, што су уклонили одмах чим је комисија изашла кроз врата болнице.

Ја сам се опоравио тако да сам могао износити кибле из бараке у скупну латрину. Осјећао сам још увијек бол у леђима.

XВИИ

МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА

У логору је владала велика нервоза. Сви су очекивали комисију. Усташе су почеле благо с нама поступати. Међу заточеницима су кружиле разне вијести. Било је заточеника који су тврдили да су на своје уши чули да су усташе разговарали како су Совјети у Будимпешти, или да су Совјети заробили Хи-тлера, па се све то доводило у везу са том комисијом. Што су изгледи у логору били гори, то су алармантније вијести кру-жиле. Тко је те вијести измишљјао, нитко није знао, али свако тко их је препричавао износио их је као највјеродостојније. Три дана пред долазак комисије добивали смо бољју храну: три пута на дан густи грах са месом. Толико смо ждерали да смо сви провалили стомаке и добили прољјев.

Петога увече извршено је посљједњје чишћењје логора, тако да се све старе и болесне заточенике пребацило у магазине у селу. Дошао је дуго очекивани шести фебруар. Око десет сати доподне појавили су се на капији чланови т. зв. међународне комисије у којој су била и два црквена достојанственика, по-слана од Ватикана. Један је био мршав и давао утисак као да је и он сам логораш. Други напротив био је низак, дебелог и безбрижног лица што га је чинило добродушним. Више нижих и виших њјемачких официра, као и талијанских, усташких и домобран-ских официра, једна Нијемица у униформи СС одреда те усташки новинари — сачињјавали су ту комисију. Та међународна ко-

мисија била је предвођена по Максу Лубурићу и њјеговим кољјачима.

Најприје су одведени у усташку часничку благоваону која им је приказана као благоваона за оне заточенике који се добро понашају. Затим им је показана ново изграђена ба-рака, која је и изграђена само у ту сврху. Ушли су и у ново уређену болницу, али чим ју је комисија напустила, заточеници који су играли улогу болесника истјерани су напољје, а они који су спорије излазили извукли су и батине. Нити један члан ко-мисије за цијело вријеме обиласка није проговорио са заточени-цима ни једну ријеч.

Пар дана послије посјета комисије нашао сам комад но-вина »Хрватски народ«. Велики чланак са крупним масним словима: »Јасеновац није мучилиште, а ни опоравилиште«. Сам наслов је био већ толико перфидно постављјен, а тек садржај са својим хвалоспјевима и исказом комисије о најбољје уре-ђеном логору у Еуропи!

Уз све патњје и страдањја зима је те године, нарочито мјесеца фебруара, била тако јака да се ни најстарији љјуди нису сјећали такве зиме. Пијуцима смо разбијали суху смрзнуту земљју, копајући масовне раке за нашу браћу, жене, мајке, очеве и дјецу. Али као да је зима хтјела да то спрречи, није давала пијука да је узнемири у њјеном мировањју. Но зато се човјек, који је надмашио и најљјућу звијер, досјети и про-нађе друго средство за уништавањје љјудских бића. Човјек, интелектуалац, машински инжењјер, ниског раста, стрижених бркова, појавио се једног дана у логору под именом Доминик Пиццили.

Доминик Пиццили, који је на први утисак изгледао као да ће бити на корист заточеницима, убрзао је уништавањје љјуди и то злогласним јасеновачким крематоријем. По њјегову доласку

једна је група затвореника била одређена на рад на самоме рингу циглане. У другој згради циглане и то на њјеном гор-њјем дијелу протезала се просторија са малим собицама у ко-јима се сушила цигла. Радило се у задњјем дјелу те просторије, а заточеници који су ту радили били су одијељјени од свих осталих, посебно храњјени и посебно становали. Већ је прошло осам дана у тајности, кад је нас десетак заточеника послато у лан-чару да носимо неке жељјезне шипке у горњју просторију. Кад сам по други пута доносио те жељјезне шипке, стигао сам до саме нове просторије, која је била око три квадратна метра, а чије је дно било састављјено од тих жељјезних сипки. То је била градњја крематорија. Доњји дио те просторије ложио се дањју и ноћу, а пламен који је сукљјао кроз шипке прогутао је своје прве невине жртве — ону групу заточеника која није ни знала да гради свој будући гроб, гдје ће оставити пепео својих ко-стију, а послужила је затим као покус првоме крематорију Јасеновца.

Женски логор који је постојао у Ђакову био је под упра-витељјством студента франковца из Загреба, усташког сатника, Јозе Матијевића. Та звијер је извршила ликвидацију тог логора. Једну групу жена је ликвидирао још у Ђакову, док је здравије и млађе жене отпремао у Њјемачку, одакле се нити једна није јавила. Али главни дио жена и дјеце, међу којом је било и до-јенчади, допремљјен је у Јасеновац. Сваке вечери долазили су камиони и аутобуси у логор. Један по један камион био је испражњјиван. Док би једна група жена и дјеце одлазила уз скалине, дотле би оним осталим женама било речено да при-чекају, јер ће се група по група смјештати у топле просторије. Једна мајка скида своје трогодишњје дијете и зачујем како дијете пита маму: »Мамице, мени је јако зима, кад ћемо доћи у топлу собу?« Мајка пуна наде умирује своје дијете, показује му скалине и каже: »Овим ћемо се скалинама пе-њјати у топлу собу«.

Те мајке са својом дјецом осјетиле су сву суровост љјудског дивљјањја још у Ђакову. Вјеровале су у бољје, пењјући се уз те скалине. Слушао сам бат ногу, плач дјеце, утјехе њји-хових мајки.

Барака нашег логора у 3Б била је у близини задњјег дијела циглане, тако да смо чули страхоте ринга претвореног у крема-ториј. Жене и дјеца бацане су живе у собу са решеткама кроз које је сукљјао високи пламен ватре. Крикови су били језиви. Изгледа да је жртва једна по једна бацана у тај огањј смрти. Швапска звјерства бит ће убиљјежена у хисторију човјечанства, али усташе надмашили су и њјих. Јер док су Швабе своје жртве тровали, па их тек онда палили, усташе су живе љјуде бацали у ватру.

Крематориј злогласног инжењјера Доминика Пиццилија био је изграђен како би се ликвидације могле изводити масовније и како не би остали трагови.

Остаци »творнице ланаца« у којој су заточеници били приморани да сами кују средства за властиту ликвидацију. »Творница смрти« представљјала би симболичнији назив.

XВИИИ

КРШТЕНЈЕ ДЈЕЦЕ

Јутром кад смо излазили у »строј« на рад, иако навикнути да гледамо своје мртве другове, окретали смо главе у страну на мјестима гдје су били камиони, јер су се на смрзнутом снијегу виђале дјечје плетене ципелице, капице, дудице, аму-лети... остављјајући дубок и тежак утисак и потсјећајући нас јиа страхоте ринга. Усташке звијери, крволочне немани, наслађи-вали су се звјерствима над мајкама и невином дјецом.

Преносимо циглу пред Управном писарном и видимо три жене са дјечицом на рукама како чекају своју судбину. Један друг додајући ми циглу упозори ме на жену у средини, која му је рођакињја.

Свећеничко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком ше-ширу, са насладом је проматрало своје жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикљјучио Љјубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама да ће сада бити крштењје њјихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечјој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезум-љјене, уочиле су ситуацију. Нуде своје животе тражећи милост за малишане. Двоје дјеце су метнули на земљју, док је треће ба-

На сваком кораку у Јасеновцу наилазило се на овакве трагове смрти.

чехо као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе, три пута је промашио, док је четврти пут уз шалу и смијех дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке се бацале по земљји чупајући косе, а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликви-дирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три дво-ножне звијери међусобно су давали новац, јер изгледа да су се кладили тко ће прије натакнути дијете на бодеж.

Сада су и жене почеле у Јасеновцу дијелити судбину са мушкарцима. Њјихов удес био је далеко страснији, нарочито оних младих и љјепших жена.

Једног је дана нас десетак отпремљјено у Градину, ка-мо смо послани у једну испражњјену кућу да је уредимо. Отво-рили смо врата собе. На поду је лежало више младих жена. Зи-дови су били крвљју попрскани. Жене су биле голе, измрцварене. У току ноћи силоване, а затим побијене. Те жене смо закопали недалеко сеоског гробљја и леже у заједничкој раци.

У само село Градину преко пута логора иде се скелом преко Саве. Српски становници тога села били су сви превезени у логор и ликвидирани, а Градина је постала клаоница љјуди, жена и дјеце. На скелу се дође одмах код силаза самог логора на Саву. Често пута сам ишао том скелом на сјечу дрва. Тај пут је увијек био пут у неизвјесност.

На сваког заточеника обично је био одређен по један усташа добро наоружан. Много група је одлазило на рад без повратка. Кадгод сам ишао на ону страну Саве, нисам био сигуран да ли ћу се вратити. Чудан је то осјећај: возити се преко воде скелом, желудац ти празан, измучен си и исцрпљјен, не видиш никаква излаза, осим наде коју стално подгријаваш чекајући прилику за бијег. Иако нас се од много стотина хиљјада само неколицина спасило, ипак је онај који је имао наде, који није подлегао апатији и немоћи, који је чврсто вјеровао у освету, имао више снаге, лакше је издржао.

XИX

КОЖАРА

Исцрпљјен глађу и зимом лежао сам у бараци чекајући да завршим своје муке. У том очајном стањју другога марта 1942. године позову у бараци моје име и презиме. Мислио сам да одлазим у неповрат и да сам зато прозван, али ми саопће да ме траже код кожара. Одмах се сјетих да сам се пред неких мјесец дана јавио за групу кожара иако о том занату нисам имао појма — надао сам се заштити другова који у тој групи раде. Логор кожара, или тако звана група 4., налазио се у самоме селу, по прилици око 2 км удаљјеном од циглане.

Једва сам се дигао и обукао, натоварио напртњјачу на леђа и кренуо напола мртав. У оно вријеме је значило ићи у обртничку групу као да идеш на слободу. Нас тринаест, за-право тринаест костура, натоваре као вреће на кола, јер поло-вица није више имала снаге да се попне. Кренусмо на пут у нови живот.

Кад смо стигли у кожару, гдје су биле прилике за наш по-јам знатно бољје, срели смо другове с којима смо се отприје у логору упознали. Пружише нам мало хране. Лизао сам мрвице круха са дланова гледајући у комадићу кукурузног круха светињју, јер су прошла већ четири мјесеца откако га нисам ни видио. Отпузасмо у доњји дио кожаре и на крају угледах пећ. Цијеле зиме нисам знао за гријањје тако да ми је дошло да

загрлим ту пећ као најмилије створењје. Нови осјећај који је у мене ушао — пећ, крух, кров над главом, да не ћу више спавати у бараци гдје бије снијег, мраз и киша — учинио је да сам од среће заборавио да сам уопће у логору. Овдје је владао већ и неки другарскији живот. Ту су углавном била увијек иста лица, а не као на циглани, гдје стално једни нестају да их други замијене. Лежаји (боксови) били су на тавану. Али ја сам био тако слаб да се нисам могао успети уз љјестве већ сам лежао у приземљју. У том положају сам се хранио тједан дана. Чим се мало опоравих, иако сам једва стајао на ногама, извукао сам се на рад, само да не паднем у очи усташама. На циглани хранио сам се редовито од коријењја до љјудског измета. Први дан кад сам стигао у кожару мислио сам да је проблем глади ријешен. У том обртничком привилегованом ло-гору добивала се слиједећа храна: за доручак три децелитара горке црне каве, за ручак пола литре грах — чорбе без масти и без запршке, за вечеру чорба од трулог кромпира или смрз-нуте репе. Испочетка смо добијали крух од пола киле, који се дијелио на три особе. То је трајало нажалост врло кратко вријеме.

Касније се дијелио на пет, па на осам, да се напослетку посве укине.

Како нисам знао кожарског заната, а био сам још увијек слаб, то су ме другови најприје смјестили у кефарску радиону која је била у склопу кожаре. Кефара је била уопће као прво опоравилиште, јер се ту радило сједећи, а рад је био лакши. Радио сам на приређивањју длаке за прављјењје четака. Главна тема разговора меду нама била је храна. Баш зато што се ту јело и што је свако сједио на својој клупи, дошла је прождрљјивост више до изражаја. У кожари није се умирало од глади, али се зато патило од глади. Тако кад смо за вријеме ручка били заједно, тако и код примањја хране — један је другом несвијесно гледао у порцију и увијек видио да онај други има више од

Онај тко је осјетио што значи јести и гледати како ти јело из порције нестаје, како остављјаш празну порцију, звјераш очима, нигдје не наилазиш више залогаја, тај ће моћи лакше да разумије што је глад. Ја сам ту глад осјећао кроз цијела че-трдесет и четири мјесеца, са малим изнимкама у вријеме кад сам могао примити пакет. Најести се — то је мисао која ме је пратила кроз цијело моје логоровањје.

Нагнути над својим порцијама сједимо за кефарским клупама, срчемо халапљјиво супу од репе. Ја сам јео брзо и прождрљјиво. Био сам увијек меду онима који су се први ди-зали са својом порцијом и удаљјавали се да не гледају како други још једу. А била су два друга, један средњјошколац из Загреба и један зуботехничар из Сарајева, који су јели веома споро и вјеровали да их то више сити. Док је један кефар опет сипао у своју храну редовито толико воде колико је примао хране. Њјегова је теорија била: волумен задовољјава желудац. Живци су нам били напети до крајности, нарочито кад се водила тема о храни о којој смо вољјели сви говорити, али мало тко слушати.

Једном се, једући задњје залогаје кромпирове јухе, сје-тих родитељјског дома, сјетих се мајке — колико ми је пута знала рећи: »Синко, једи, то је добро, да знаш колико би хиљјада дјеце било сретно да им њјихове мајке могу то дати«.

Ја сам онда био дијете. Нисам то схватио, али сада не да сам схватио — искусио сарн то. Тако размишљјајући наба-цим друговима нешто о јелу, да затим сви на мене гракну што опет о јелу, да за пар минута нетко други опет започне, да га опет сви ушуткају ...

Сад се поново почео добивати крух — пола киле на пет особа на цијели дан. У нормалном животу диоба не би прет-стављјала проблем, али у логору глад је направила и те како велике проблеме. Ту је дошла до изражаја у потпуном смислу праведна раздиоба на равноправној основи. Од онолико љјуди

на колико се крух дијелио стварала се заједница.. Сваки дан је један други из те заједнице примао крух. Примљјени крух мо-рао је заједничар носити високо, тако да су га могли видјети сви остали чланови који су били у пратњји.

Зашто је морао носити крух високо? Зато, јер крух има кору, а од те коре је знао и по који комадић нестати. Некад је тај комадић знао бити откинут при транспорту из пекаре, а да не буде сумњје, крух се носио високо.

Сад је донесен крух требало раздијелити. Дијељјењје је вршио онај тко га је и носио. Након дугог парцелирањја крух се исјекао на једнаке дијелове. Како глад не позна једнаке дијелове, заточеници једне заједнице би окренутим леђима узи-мали комад по реду, док би чланови друге заједнице контро-лирали, а задњји комад би остао ономе тко га је подијелио. Ка-ко се радило о кукурузном круху који код резањја, остављја много мрвица, онда би и оне њјему припале. Те мрвице су знале често пута бити предмет жучних свађа.

XX

ПЈЕГАВАЦ

Разорно дјеловањје уши било је и овдје, али с разликом да смо ту могли с времена на вријеме скинути кошуљју и уш тријебити. Ту би дошло до израза логорско гледањје на ствари. Твоја властита уш би постала саставним дијелом твог тијела. Њју би гледао и дробио прстима без гађењја. Али зато уш на дру-гоме ниси могао гледати. Свако је другом говорио да је стра-ховито ушљјив, док смо у ствари сви били једнаки.

Посљједица уши, чим је дошло прољјеће, била је појава пје-гавца. Срећа још да смо били у том обртничком логору и да су нас заточенички лијечници прикривали, као да смо обољјели од грипе.

Почетком априла и сам сам оболио од пјегавца. Лежао сам крај друга који је имао и ту несрећу да је био од рођењја глухонијем, али као кројач успио је и он доћи у обртничку групу. Првих дана моје болести имао сам још увијек добар апетит, док је други крај мене био већ на половици болести и тако скрхан није могао ништа јести. Њјегов заједничар му донио њјегов дио круха, а он га ставио под главу, а да га није ни јео, ни погледао.

Ја сам постао крадљјивац. Тај комад круха сам украо, чим је он заспао. Сјутрадан је то примијетио и кад му је опет донесен крух, повукао ме за руку, опљјувао цијели комадић, показујући ми како би ми га огадио, и онда га метнуо под главу. Глад не позна гадљјивости и ја сам њјегов дио круха

опет украо. Како је он то опет опазио наредног дана, разним гестама ми пријетио. Опет му је донесен крух, он ме и опет повуче за руку, окрене ми стражњјицу, која је била сва од про-љјева упрљјана и загади крух тако што га повуче преко страж-њјице. Глухонијеми је заспао. Сатан глади опет је побиједио и ја. опет присвојих крух.

Но већ након три дана и мени је порасла температура, стално сам булазнио и тражио сам само воде. Кроз четрнаест дана моје врућице и мој је крух нестајао. Кад сам оздравио, пришао ми друг, творничар кефа из Осијека и смијући се рекао ми, како је узимао крух. За вријеме пјегавца сви смо се по-нашали као дјеца. Лијекова нисмо добивали никаквих, осим неких пилула. Много наших другова је подлегло, а углавном они који су имали болесно срце и који су били физички слаби.

Већ при крају моје болести дошла нам је у логор радо-сна вијест да ћемо добити карте и моћи писати и добивати пакете. Заиста., добили смо карте и смјели написати двадесет ријечи укљју-чивши адресу и потпис.

Сви смо још имали у сјећањју превару из 1941. али смо ипак писали нашим познатима и тражили пакете. На карти је било наштампано: »Награда за добро владањје даје право писањја и примањја пакета«. С тим се хтјело прикрити побијене, као да се нису јављјали зато што су били слабог владањја.

Након седам мјесеци логоровањја отишле су прве вијести \7. логора иако најстроже контролиране од усташа. Опет су по-расле у логору неке нове наде да то значи неку промјену. У

Незајажљјиви пљјачкаши наредили су усташким хијенама да ископавају поклане заточенике и да им изваде златна зубала.

Након повлачењја, у страху пред осветом заточеника, усташе су почели с ликвидацијом остатака логораша који су до тада преживјели крвави терор.

ствари тиме нас се исхрањјивало извана, а усташе су при томе све што је бољје и финије вадили из пакета.

Напокон су стигли и први пакети. Некада је био појам весељја, главни згодитак на лутрији. Али кад седаммјесечни логораш добије пакет, у њјему сира, круха, пекмеза, па и који комадић колача — све оно на што смо заборавили да уопће постоји на свијету — то онда више није радост човјека који добија хрпу новца, него је то радост живота, која тјера сузе на очи. Сад је дошло до изражаја да смо љјуди. Нашу радост дијелили смо међусобно. Пао је одмах приједлог да створимо заједницу пакета. Како је дошло код неколицине до сентимен-талних изражаја, да би му било тешко одијелити се од пакета који му шаљје жена, мајка или слично, то се образовала царина на пакете. Три друга одабрали смо за царинике, они су имали наше повјерењје и одузимали су према величини пакета одре-ђени дио хране. Из те царине се састављјали нови пакети и по абецедном реду дијелили оним љјудима који их нису могли до-бити ни од кога.

Сад се осјећала потреба у нашем логору да се уши морају истријебити и завести нека чистоћа. Мене је то учинило праљјом рубљја, или како су ме логораши називали — »вешерицом«. Уре-дио сам праону рубљја и мањје више на задовољјство свих по-чео своје ново занимањје.

У то вријеме на циглани је настала велика прољјетна по-плава и сеоба логораша, који су дјеломично пребачени у Стару Градишку. Тамо се стварао нови логор смрти. Преостали лого-раши на циглани, који су радили у цигланским обртничким гру-пама, почели су такођер сређивати свој логорски живот, док су истовремено долазиле масе сељјака и грађана и одлазиле изравно

Приликом повлачењја усташе су остављјали за собом перспективу коју су и најављјивале враћајући се у продану домовину: перспективу смрти.

на ликвидацију. Са цигланом смо одржавали везу било путем заточеника кочијаша, или наших група из кожаре које су дано-мице одлазиле на шумски рад, пролазиле кроз циглану и састајале се са друговима. Од њјих смо добијали податке.

Једног јутра кад сам стигао на циглану, пред часничком благоваоном пијуцкао је Пиццили у друштву осталих кољјача. Ми смо стајали недалеко њјих и чекали пребројавањје. Пиццили по-зове неколицину заточеника да припреме своје порције за храну и наредио кухарима из часничке кухињје да им порције напуне. Ми остали смо љјубоморно гледали како наши другови преврћу очи и халапљјиво једу добивену храну. Пиццили им на-реди да морају све појести и за увјерењје испражњјене порције преокренуте ставити на главу. У близини су била сложена дрва. Пиццили и сваки кољјач узме по једну цјепаницу. И за тили час заточеници који су још мало прије весело јели били су награђени садистичким ударцем по глави, при чему им се слупана порције насјекла у лубањју. Пиццилијев зов: гробари! гробари! био је епилог једне усташке забавице.

XXИ »ТРИ Ц«

Љјето 1942. по масовном клањју било је једно од нај-крвавијих раздобљја логора Јасеновац. Дневно су у вагонима долазили мушкарци, жене и дјеца и били скелом превожени у Гра-дину, гдје би завршили своје муке.

Четрдесетипетхиљјада цигана, међу којима су биле и глазбе ноћних локала које су још недавно забављјале швапске и уста-шке главешине. Доведена је једна група цигана, личких сељјака, који су добили у Градини куће и настанили се тамо са својим обитељјима. Ти лички цигани добили су чак усташке униформе, одређени су били за кољјаче и годину дана служили су усташама као њјихова испомоћ послије чега су били са цијелим породицама ликвидирани.

Скела је стењјала возећи свако пола сата, дањју и ноћу, свој тужни товар. Новопридошле масе нису знале што се на дру-гој страни Саве одиграва. Њјима се говорило да ће бити на другој страни насељјени. Чак су усташе наредили циганским глаз-бама да свирају и претворили све у једно пучко весељје.

Био сам са другом Јагодићем, кочијашем, који је у Гра-дини као кочијаш читава два мјесеца превозио лешеве до раке. Приповиједао ми како увијек прије бацањја лешева у раку до-лазе усташе и прегледавају сваки лес, отварајући му уста. Чак мртвац, ако је имао златне зубе или чељјуст, био је по други пута изнакажен.

Питао сам се онда тко ће тим крвавим златом да прави трговину. На то добивам чудан одговор баш данас кад о томе пишем. Откривено је на светоме мјесту, у цркви, злато. Златни зуби, расјечено прстењје и друге успомене и драгоци-јености.

Ја, који сам гледао како се то »стиче«, видим заточеника како долази у логор, видим скелу, пут у Градину, везане руке жицом, маљј, сјекиру, ударац по лубањји, усташки бодеж како пара и вади зубе, разбија и ломи чељјуст... крваво злато меће у торбу.

Градина је године 1942. примила под своју земљју нај-већи број жртава, цифру од неколико стотина хиљјада недужних јадника.

У то вријеме почело је и чишћењје у Старој Градишки ода-кле су се враћале групе заточеника у Јасеновац на ликвидацију. Појединци, који су били обртници, долазили су у радионе, док су остали одлазили у нови логор којег су касније назвали логор »Три Ц«

Све групе које су долазиле, а нису одмах могле стићи у Градину на ликвидацију, пребациване су у тај логор. »Три Ц« налазио се на логорском терену, под ведрим небом, ограђен бодљјикавом жицом, а по ноћи обасјан рефлекторима. Из тог скупног логора смрти узимали су се радници за сијечу шуме или за градњју новог насипа.

Сада је основан и женски логор, ограђен од нас само бодљјикавом жицом. Хисторија тог логора много је трагичнија од наше. Жене су се морале подавати и биле су силоване од усташких звијери.

Једном сам се баш враћао са рада и видио како је стре-љјано пет младих жена. Стрељјане су зато, јер су остале у дру-гом стањју после силовањја. Управо смо пролазили крај жице, кад је Матковић завршио свој говор о неморалном понашањју неких жена што се у усташкој Хрватској кажњјава смрћу.

Нису стрељјане пушком, већ је Матковић свакој појединој испалио метак револвером у сљјепоочницу. Нису молиле ни кле-кнуле. Тај логор биједе дао им је чврстоћу. Знале су да за њјих нема више спаса од тих љјуди. Тек их је хитац у главу бацио на тле, једну по једну.

За вријеме тих највећих клањја и звјерстава пренијела се логором вијест да ће доћи нови управитељј логора и да ће пре-стати клањјем. Пред саму јесен било је још великог чишћењја, тако да се чистило и по радионама. Тројица заточеника била су побјегла, кад су се налазили на раду у Градини, па је то био довољјан повод да се стрељја три стотине из радиона. Ова-ква стрељјањја била су као и обично попраћена великим цере-монијама. Тако и овај пута, чим се дознало за бијег те тро-јице, сазван је наступ заточеника из свих радиона. Заточеници постројени у кругу слушали су управитељја како говори да ће бити извршена одмазда за сваки покушај бијега. По њјиховој логици нитко није смио ни да покуша да побјегне, премда их у логору чека сигурна смрт. Али зато ми заточеници никако ни-смо осуђивали бијег макар колико ради тога страдало. Да-паче, ми смо се веселили, јер смо знали да ће тако бар нетко ваљјда остати жив, па ће моћи и описати наша страдањја.

Усташе су ходале око строја и одабирали своје жртве. Осје-ћај и мисли сваког заточеника тада су једнаке. Ако те усташа изаберу, нема ти више спаса.

Оваквах наступа током четири године било је врло мно-го, некада и два до три пута тједно. Било је то ради бјегства, али често пута се фингирала крађа, бијег, или ширењје алармантних вијести, а у ствари било је потребно чишћењје.

Од мјесеца јуна до новембра погинуло је у Градини преко двијестотине и педесет хиљјада љјуди. То смо сазнали од једног друга који је радио у писарни гдје је вођен регистар придошлих вагона, па је он отприлике срачунао колико је љјуди долазило и отпремано у Градину. Осим тога још су вођене

масе сељјака и сељјанки са Козаре изравно у Градину. У том највећем покољју пронијела се вијест да долази нови управитељј Ивица Бркљјачић, распоп, и да ће он у логору успоставити ред.

О Совјетској војсци, као и увијек, кружиле су различите вијести. Управо је почела гигантска борба за Стаљјинград. Но-вине је било тада страховито тешко унијети у логор, али је зато био доста и један примјерак, па да читав логор сазна о ста-њју ствари. Иако смо имали усташке новине које су само гово-риле о великим побједама њјемачке војске, ипак смо из тих великих хвалоспјева разабрали стварну беспримјерну борбу Со-вјетског народа за властити живот и опстанак, да се касније претвори у побједу свих слободољјубивих народа. Ми смо по набављјеним мапама знали што значи кад новине јављјају да Нијемци заузимају нове положаје западно од Дона, или да напредују према Дону. Пратили смо двије борбе. Једну, борбу за Стаљјинград и другу, борбу љјуди са глађу.

Прије него што је дошао нови управитељј, стари — тј. Мат-ковић, дао је наредбу да логораши логора »Три Ц« погину од глади. Другови са циглане, који су долазили к нама у кожару на рад, причали су нам о страхотама логора »Три Ц«. На њјихо-вом логору била је извјешена табла »ПЈЕГАВАЦ«, иако нису били болесни. Али то је значило као нека карантена, па се нитко није смио приближити. Осим гробара нитко се и није прближавао. Издалека видјело се само помицањје неких сјена које су сли-чиле костурима. Након десет дана гладовањја осјетио се по логору мирис цврљјеног меса. Тај неугодни мирис долазио је из »Три Ц«. Тамо су се видјеле као и обично мале ватрице под ведрим небом. У јутро су били позвани гробари и сада се први пута открило у логору да се јело љјудско месо. То је било у Ја-сеновцу у јесен 1942.

Гробари, који су износили лешеве из »Три Ц«, виђали су да је сваком лесу стражњјица изрезуцкана. Сад се сазнало и то откуда потјече сваке вечери онај неугодни мирис цврљјеног

меса. Резати су могли само на том стражњјем дијелу, јер је тамо остало нешто меса. Трајало је то око мјесец дана, кад је Матковићу додијало да дуљје чека, па је дао остатак од осам-десет заточеника превести у Градину и тамо их живе узидао.

Сад је логор преузео Бркљјачић. Био је то човјек напрћен, охол и захтијевао да га сваки заточеник поздрављја, али он сам није никоме одздрављјао. Ако га тко није случајно поздравио, или примијетио, био је бачен у окове и тако окован морао ра-дити мјесец дана.

У то вријеме се у логору наједном основала и црква. За свећеника био је постављјен усташки сатник, свећеник Бре-кало. Опет је завладао оптимизам у логору. Почели су стизати пакети, а и здравствено стањје се поправило. У логору није умирало од болести више од четрнаест до шестнаест љјуди дневно, а било нас је тада око двије хиљјаде. То је тако трајало до 4. фебруара 1943. године. Петога фебруара добио сам од једне сељјанке новине у којима је стајало великим словима написано да је њјемачка војска побиједила код Стаљјинграда. Одређује се три дана жалости за храбре пале борце. Већ из текста сам могао разабрати да је славна вон Паулусова војска борећи се за нови поредак — капитулирала.

Ми смо већ знали да је настало рушењје тираније

Тако је и у логору након кратког мировањја опет настао терор. Батињјањје је било на дневном реду, као и окивањје, а почело је и наново убијањје. Као кољјачи нарочито су се истакли поп Брекало, који је равно са клањја одлазио у цркву и са још крвавим одијелом служио мису. Није се он стидио свог крва-вог заната, премда је био свећеник и претставник цркве у Ја-сеновцу. Једног дана послат сам у стан Брчкала да му га спремим. Како сам дошао, био сам одређен да чистим крваве мрљје са кабанице. Ту су се налазили Фра Мајсторовић, свећеник, Ћулина, као и познати кољјач Тољј. Чистио сам те кабанице у ходнику, кад прође Брекало тетурајући од алкохола. Опазивши

ме упита гдје радим. Одговорили да радим у кожари, а идем и на вањјске радове. Побожним лицем и гласом позва ме у собу. Добио сам јести остатке печенке. Иако сам био гладан, није ми ишло у тек. Сав сам се знојио, не од јела, већ од при-сутног друштва. Добацивали су ми стално кости, док ми Бре-кало говорио: »ево ти, наједи се да ми будеш бољји за маљј«. Из собе ме нису пустили, већ сам морао гледати њјихова оргијањја. Било је ту ново покућанство једне српске јасеновачке обитељји, чији су они стан користили. Најприје су гађали јабуке на ормару. Затим су избушили ормар и друго кушајућим метцима начинили кружнице по стварима. Кад им је додијало, дигне се Брекало и скине Исусову слику, објеси је на ормар и почеше је кроз наскроз бушити метцима. Ту сам слику касније дао сељјанки Кати која ми је доносила новине, тако да је село дознало за побожност јасеновачких свећеника.

У јесен 1943. Ката је са још других 13 сељјанки стријељјана.

Наша кола ишла су дневно на циглану, а и за шумски рад морали смо давати из кожаре сваки дан другу педесеторицу. Тако је постојала редовита веза између циглане и кожаре.

Једно вријеме чистио сам усташку библиотеку. Ту се нала-зио и комплетан Брокхаус лексикон. Тражио сам начин како да извадим из тих књјига земљјописне карте, јер знали смо да су тамо Нијемци доживјели пораз. Из тих карата могли смо ра-забрати њјихово повлачењје према западу.

Да би уништили трагове свог барбарства усташе су при повлачењју уништавали све што су стигли. Пламен »кожаре« обасјавао је слободу која се приближа-вала заточеницима.

Остаци логора као нијеми свједоци фашистичких злочина над обесправљјеним заточеницима. Усташе нису успјели уништити трагове својих злочина • • рука одмазде стигла је изненада.

Бришући прашину са књјига ставио сам на лексиконе мале, ситне комадиће папира да видим да ли ће их усташе узимати у руке. Четврти дан сам био опет у библиотеци и нађем папириће онако како сам их оставио. Сутрадан је била субота. Субо-том смо чистили паркете, па сам то оставио за сутра, кад ћу имати више времена.

У соби смо били двојица. Са мном је био мој пријатељј Арнолд Баш, пјевач. Радили смо споразумно. Ја сам вадио књјиге редом и стављјао их на под, као да ћу сваку посебно брисати. Кад сам нашао под »Р« Руссланд, приступио сам послу. Арнолд је одмах почео виксати пред вратима, тако да ако нетко дође, мора најприје ударити о њјегову главу, а тиме бих ја већ био довољјно обавијештен. Истргао сам жељјене мапе и сакрио их међу ноге, гдје сам имао баш за ту сврху сашивену једну кесу. Касније смо украли и карту Европе, јер смо били сигурни да ће нам и то требати.

Међутим за крађу нису смјели знати сви, па су се карте и у логору сакривале, јер је и међу нама било шпијуна. Али су зато сви заточеници ипак знали какво је стањје на бојишту, само се тајило поријекло вијести. Свака је група имала политичког референта који је све обавјештавао.

Једно вријеме било је веома тешко доћи до новина. Био сам у вези са неком сељјакињјом коју смо звали баба. Имала је око шездесет година. Једног дана чистио сам канал пред логором, а она ми кришом дотури комад круха. Стекао сам у њју одмах повјерењје и замолио је, да ли би ми могла доносити новине. Сутра увече нашао сам их на одређеном мјесту.

Мјесто Јасеновац, свједок усташких злочина, било је уништено при повлачењју усташа. При томе су многи становници били ликвидирани или одведени из разру-шеног Јасеновца.

Примајући тако тим путем новине, а каткад и хљјеба, сјетих се лика мајке из романа Горког. Како се ето у животу сусрећу љјуди слични лицима из књјига!

Из здруга смо знали доносити у логор партизанске летке сто смо их налазили у соби истражног судије Цивидинија. Тај Цивидини доведен је у логор као заточеник, а касније је по-стао усташки сатник и био на том положају тако дуго, док га сами усташе нису ликвидирали у јесен 1943. године.

У ту собу, које је под био сав попрскан крвљју, а исто тако и зидови, доводили су цивиле под сумњјом да имају везе с партизанима. Након дугог мучењја, не били што признали, били су ликвидирани.

У куту собе био је сандук закљјучан локотом. Добио сам комад воска од мог механичара и узео отисак. Са израђеним кљјучем отварао сам сандук, узимао летке који су ту били похрањјени, скупљјени по разним котаревима.

Тајну партизанских летака чували смо као око у глави, бојећи се шпијунаже. За вијести које смо тако дознали гово-рили смо да су из новина, јер иначе не само да би изгубили главу, која нам ионако није много вриједила у логору, него нешто још и горе: не бисмо могли више долазити до летака.

Неко вријеме радио сам изван кожаре туцајући камен за цесту. Тај камен били су заправо споменици са српског гробљја. Управо сам наишао и туцао плочу, на којој је било ћирилицом написано: Драгом Чеди, који се у својој невиној доби од 3 мјесеца преселио у вјечност — за вјечну спомен родитељји«.

Читам ту плочу и разбијени је, док крај њје на блатној цести лежи комад новина са насловом: »Поглавник међу народом«, а мало испод тога: »Добра дјела нашег Поглавника, прови-дношћу посланог, дала су одраз у одушевљјеном дочеку По-главника у Хрв. Загорју«. Осјетих неизмјерну тугу и велик бијес над овом горком иронијом.

У логору су постајале сталне везе са вањјским свијетом, Једна од њјих била је веза преко карата на које смо добивали пакете. Осим те, коју су усташе контролирали, имали смо везу са неким сељјацима и сељјанкама који би прокријумчарили писма изван Јасеновца, па се тако и сазнало за њјегове страхоте и изван жичане ограде.

Једног јутра похватани су сви доктори заточеници и ба-чени у звонару. У логору је опет настала паника. Нитко није знао што то сада значи, док се није дознало да је постојала; веза између лијечника и партизана. Након десетог дана истраге дође у логор Лубурић. Те ноћи чула се у селу снажна пуцњјава што није обећавало ништа добра, јер су усташе приређивали такву пуцњјаву обично онда кад су намјеравали вршити велики покољј.

Сутрадан ујутро одређен сам да чистим улицу пред здру-гом. Већ издалека примијетих како висе љјуди на ступовима. Нас десет, који смо тамо били, само смо се згледали без ријечи. Дошавши ближе препознали смо другове лијечнике. Колико се сјећам, то су били: Др. Бошковић, Спитзер, Милано виц, Леиндор-фер, Грош, а осим тих лијечника групник економије и усташки поручник Марин и њјегова жена.

Сељјанке у пролазу, ужаснуте, склањјале се брзо у спо-редну улицу.

Чистили смо цесту баш испод самих лешева. То јутро су још изгледали нормално, али другог дана имали су страшан изглед са исплаженим језиком.

Пустили су их тако висјети неколико дана да застраше све оне који би евентуално помишљјали на неку везу с партизанима.

У међувремену је настало и клањје на познатом Гра-нику. У баракама би се свакодневно прозивала имена зато-ченика, који су морали да дођу пред пакетарницу. Кад су стигли, морали су се свући до гола, па су овакви одведени.

Граник се налазио на самој Сави, удаљјен од пакетарнице око двјеста метара. Лежао је сав у крви опкољјен водом, јер

је била поплава. На том мјесту истакли су се кољјачи: Зринушић, Михаљјевић, Алага, поп Брекало, Марић и многи други који су у кратком раздобљју јесени 1944. поклали десетке хиљјаде жена, дјеце и мужева.

У кожари је такођер било чишћењја. Баш смо једне вечери стајали постројени да примамо вечеру, кад дођу до нас тешко наоружани Руњјаш, Зринушић, Маркић, Фрковић, и неки чаркари, а све је предводио усташки заставник Лисац. Стајали смо и стре-пили. Како је који прозван, иступио је а руке су му везали на леђа жицом. Сви смо подрхтавали. Неки су се посвема изобли-чили, а други опет у тих неколико часова посиједили. Прозивањје двадесет и седморице трајало је један сат. Били су то све омла-динци и интелектуалци које су нарочито бирали.

Како је велика разлика гледањја смрти у очи сада и онда на циглани! Тамо сам гледао смрт сваки дан и на сваком кораку и помирио се тиме да више нема никаква изгледа на спас. А сада, кад нисмо ни тако гладни, кад не виђамо уби-, јањја сасвим крај нас, кад се рат приближава крају — стрепимо од њје страховито.

Жртва која је прозвана и везана жицом пењје се на Гра-ник гдје је усташа једним резом преко трбуха баца у Саву још живу. Такви смрти смо се сви посебно бојали, јер је била свирепија од маљја. Под маљј се брже долазило и брже умирало.

Брата Хугу сам изгубио на сам дан искрцавањја у Француској, 7. јуна 1944. Инвазија је била повод да страда он и још овећа група заточеника. Тако сам остао сам.

У нашој кожари настала је као нека епидемија стварањја планова за побуну. Ковали смо планове, били смо спремни дати животе само да се барем нетко спаси, али нисмо налазили излаза. Пратили смо грозничаво фронт у Сријему.

Зима 1944—1945. била је крвава, опет су клане велике масе Хрвата са обитељјима, одвођене равно са станице на Граник или Градину.

XXИИ

ЗАДНЈИ ДАНИ ЛОГОРОВАНЈА

Снијег се почео отапати и појавило се прво прољјетно сунце. Сви смо радили по радионама и били обавијештени о ста-њју на фронтовима. Групе савезничких авиона стално су над-лијетале Јасеновац. Било је строго наређено да не смијемо гледати у то вријеме у зрак, а казна је била смрт. Али никакве пријетњје нису користиле, јер се наше ухо тако извјежбало на њјихов звук, да се на прве шумове већ у цијелом логору знало да иду авиони. Настало је шетањје. Свако би тражио прилику да иде у заход, или да суши кожу, да пумпа воду, или било што друго на дворишту. Наравно да смо у томе били солидарни, тако да смо се мијењјали да би сви могли изаћи, а опет да нас не буде много напољју, како усташе не би то примијетили.

Усташе су се у почетку прсили и пуцали из обичних пушака на »летеће тврђаве« које су летјеле на висини од петхиљјада ме-тара. Тако сам се једног јутра сакрио у заход и гледао увис. Усташе су као и обично почели пуцати из пушака. Тада се на-једном појаве два мала авиона иза Козаре и стадоше бацати бомбе на савски мост. Видио сам усташе како су се разбјежали куд који, а један се бацио у коприве и сав се офурио.

За нас су ови мали авиони, на којима смо први пута видјели петокраку, значили нову наду. Дали смо им симболичко име »Прцандуси«, како смо у логору звали наше омладинце. Сада је надлетањје савезничких авиона постало свакодневно што је за нас логораше значило у пуном смислу »видјети и умри-

јети«, али право и највеће весељје били су »Прцандуси« за које смо од усташа сазнали да су партизански.

Баш срао се налазили код ручка и уживали у шуму авиона, којих је било на стотине, кад се појави пет Прцандуса и почеше бацати летке. Проматрамо те летке како се спуштају све ниже и ниже.

Ах, да нам је дознати што на њјима пише!

Летци су се спуштали, али их је вјетар носио даљје од логора, тек је један слетио на буре са водом. Отишли смо кантом по воду и узели летак. Тако је логор знао најновије вијести.

Сазнали смо већ за поразе Нијемаца на фронту и гајили наде у побуну. Још 1943. године спремали смо нешто са ма-шинским инжењјером Левијем. Испитивале се могућности. При-премали смо у нашем кожарском лабораторију киселине које су имале да нам послуже умјесто оружја, да их бацимо уста-шама у лице.

Нас десет, који смо спремали ту побуну, имали смо код себе бочице са киселинама и дежурали смо ноћима. Усташе су у међувремену тако изолирали логор, да нисмо долазили ни до каквих вијести. Маштањја су узимала маха и за сваку смо се хватали као утопљјеник за сламку.

Друге ноћи иза капитулације Италије наједном се појаве усташе на вратима логора. Баш те ноћи био сам дежуран и про-матрао сам њјихово кретањје. На капији је био Љјубо Милош са неколико кољјача. Одмах сам обавијестио другове, и че-кали смо спремни са сјекирама и киселинама за напад, ако покушају да одведу неког заточеника. Како нисмо имали већ дуже времена вијести, мислили смо да Хрватска стоји пред ин-вазијом савезника, па ће усташе ликвидирати читав логор. Са сјекирама и киселином у свакој нацтамби налазио се један од побуне — правећи се да спава очекивао је сигнал за напад. Остали, који још за побуну нису знали, осјећали су да нешто спремамо, али нису знали што.

Кољјачи су се пењјали уз степенице и видјех злогласног Бонзу који није био у логору већ двије године. Нареди ми да одем у настамбе и кажем друговима да се ничега не плаше, него само да скину ципеле, веш и одијело које још добро изгледа. То исто дешавало се и на циглани.

Кад су отишли, свима нам је одлануло, јер смо мислили да бјеже и да нас остављјају. Али јутро нас је увјерило да се стањје у логору није промијенило.

Једног јутра састах се са инг. Левијем и он ми саопћи да је разговарао код поправљјањја жице с једним жељјезнича-рем. Питах га да ли би се могла успоставити веза са партиза-нима. Жељјезничар му одговори да би се то могло, али да би морао имати неки вјеродостојни докуменат од заточеника.

Требало је наћи неку особу у Загребу која би имала некога од својте у логору, па да јој дотични логораш напише* писмо у том смислу са својим потписом. Инг. Леви је зака-зао с њјиме састанак и обећао му донијете писмо. Требало је да се састану на обали Саве и чим би Леви угледао жељјезничара, оставио би писмо. А сам Леви изашао би из логора под изго-4 вором да поправљја телефонску линију, јер се он могао кретати слободно у близини логора.

Чим је он то саопћио, саставио сам лист на адресу друга-рице која ми је слала пакете и која је била потпуно повјерљјива. У листу је био наведен план који смо израдили, а састојао се у слиједећем: у оном моменту кад би нам партизани дали сигнал с друге стране Саве, дигли би побуну. Партизани би се с Козаре спустили ноћу и отворили паљјбу на уречени дан и вријеме. Прије договореног времена неколико заточеника би се провукло кроз жицу и сакрило у сијено. Кад би настала пуцњјава, запа-лили би сјено, па би усташе мислили да су партизани у самом селу. У логору би започела борба с киселином помоћу које би одузимали оружје и трчали према Сави. Пливачи би је препливали,

а непливачи би били пребачени скелама — како смо се договорили са скеларима, који би отетим оружјем ликвидирали стражу.

Шетао сам нервозно у кругу логора проматрајући Левија како излази на капију. Усташа га пропусти, јер је знао да по-прављја жицу у близини логора. Али сада је био проблем како доћи до Саве до које је било којих стотину метара.

Наједном ми се Леви изгубио из вида, а на капију на-хрупи двоје усташа. Смјеста је сазван наступ свих заточеника кожаре. Усташе нервозно одмах упитају за Левија. Настала је претрага цијелог логора. Страх од одмазде обузео је све за-точенике. Тада уђу друга двојица и испричају да су видјели Левија како је скочио у Саву и утопио се.

Почели смо усташе увјеравати да је Леви био слабих живаца и извршио самоубојство, а то су повјеровали и сами заточеници. Но ја сам знао прави разлог. Он је био примјећен од усташа на обали и бојећи се да су га препознали и да би био мучен, а и други би ради њјега страдали, радије је скочио у Саву, да понесе тајну са собом. Иако су га други осуђивали да је учинио глу-пост, желим да то објасним и да докажем како је био храбар и како је, да заштити план, жртвовао свој живот.

Ма да су усташе при повлачењју рушили све, ипак у својој намјери нису потпуно успјели. Остаци говоре рјечито о ономе што се дешавало.

XXИИИ

ПРИПРЕМА ЗА ПОБУНУ

Посљједњјих дана јасеновачког логора био је заповједни-ком Доминик Пиццили. Мјесец март прошао је без убијањја. У логору је владала чудна тишина. Тко није хтио радити, није морао. Ни у радионама, нити у вањјским радовима усташе нису никога гониле. Та тишина узнемиривала нас је, а нарочито због оку-пљјањја свих кољјача. Ту су се сада сакупили: Матковић, Милош, Пудић, Маричић, Судар, Руњјаш, Бркљјачић, Кордић и сви остали, већ раније познати у Јасеновцу. Узнемиреност је у логору све више расла па смо наслућивали: у логору се спрема нешто лоше.

Једног дана у мјесецу марту појаве се изненада три партизанска авиона, у ниском лету над логором. Било је тачно подне, налазили смо се на ручку и радионе су биле празне. Усташе се посакрише, док су заточеници одушевљјено пратили њји-хов лет. Протуавионска ватра, која је била прилично јака, није их смела. Спустили су се равно над ланчару и Управну писарну и малим бомбама обе зграде срушили. При том је погинуло осам другова. Усташе су то касније искористили и писали у но-винама да је страдало на хиљјаде заточеника. Знали смо да желе да покрију своја злочинства. У ствари била је уништена лан-чара која је радила са робовима двадесетог вијека, и не само

Након 44 мјесеца робовањја постајем слободан. Сада више нисам заточеник логора Јасеновац. Ја и Стојан, "који се такођер успио пробити из логора, срели смо партизане. У друштву са комесаром XXИ српске дивизије која је осло-бодила Јасеновац. (Први цивил с лијева је Егон Бергер, аутор ове књјиге, трећи с лијева њјегов друг Стојан, а посљједњји командант XXИ српске дивизије).

да је поправљјала разне жељјезне предмете, већ је производила пушке и жељјезне оклопе за влакове.

У логору је настало наизмјенце весељје и туга. Весељје, јер смо уживали што се усташе од страха завлаче у своје рупе, а туга, јер се живјело у мучној неизвјесности. Почели су неке ствари преносити у Градину, као нафту у великим количинама и један ваљјак за цесту. Затим стадоше одводити групе зато-ченика.

Послије првог напада авиона услиједила су још друга два и тако су уништени сви творнички објекти на подручју логора. Код другог нападаја страдало је шеснаест заточеника, док код трећег нити један.

Управо се у то вријеме Лубурић повлачио са својим »херо-јима« из Сарајева, а посљједица је била та да је у логор допре-мао из Сарајева и из остале Босне мноштво муслимана. Ка-когод су се усташе повлачили, тако су у Јасеновац допремане масе родољјуба да ондје мучени и измучени погину.

Седмога априла видјели смо како се с друге стране Саве појавише двије огромне ватре. Старини заточеницима ударио је у нос већ познати мирис паљјеног љјудског меса. Групе Хр-вата и муслимана које су допремали вагонима, опет су слате равно у Градину. Очевици, не само заточеници већ и сељјаци Јасеновца, били су свједоци најгрознијих призора. Мушкарце и жене полијевали су нафтом и онда их живе бацали на ломаче.

Почеле су долазити и групе из Славоније, па су и оне стра-дале истом смрћу на ломачи, само се број ломача подвостру-чио. Ту су страдали и заточеници из Лепоглаве, од којих се само један мали дио успио спасити из јурећег влака.

Ломаче су биле замисао и дјело Пиццилија који је тако про-дужио крематориј од 1942.

Сада се раскринкао и усташки бојник Дјал који је до тада играо улогу једног од умјерених. Постао је у то најстрашније вријеме заповједник и показао да спада у ону групу звијери

који су само наређивах, а да своје руке нису хтјеле изравно упрљјати — барем не тамо гдје се то могло видјети.

Веза између циглане и кожаре била је потпуно прекинута. Нисмо знали за намјере наших другова, нисмо се могли с њјима -повезати.

Двадесетог априла дежурали смо на крову магазина, да би пратили кретањје усташа. Била је субота. Са крова мага-зина видјели смо велике ватре на циглани, а пред само јутро чули смо снажну детонацију. Ватре су биле од запаљјених ба-рака, а детонација од срушеног димњјака циглане. Ништа ни-смо тачно знали, рађале се само слутњје и претпоставке. Рачу-нали смо да је почела ликвидација циглане, па у вези с тиме — да је почела офанзива у Сријему.

Двадесетидругог уговорили смо тајни састанак и створили коначни план. Бројно стањје кожаре било је сточетрдесет и се-дам. Формирали смо четири десетине, саставили листу од четрдесет другова који су имали извршити задатак.

Наш логор кожара имао је двије настамбе, једну која је гледала према излазу из логора, другу према цести. Предњја на-стамба имала је врата тик до главног излаза, гдје је усташа чувао стражу, а друга врата према задњјем дијелу логора који је био ограђен жицом. Друга настамба имала је тако-ђер двоја врата. Једна према магазинима, друга према кру-гу логора, а све је било ограђено жицом и чувано стражом.

Прва десетина имала је задатак да ножевима нападне стражу и одузме оружје у предњјем дијелу логора. Друга десе-тина да из друге настамбе и магазина нападне стражу задњјег дијела логора и да се такођер домогне оружја. Трећа десетина, чим чује сигнал да се већ води борба, да почне резати жицу за бијег заточеника из круга логора. Четврта десетина мо-рала је обавијестити заточенике да бјеже, јер је било таквих који нису смјели знати за побуну до задњјег часа. Још су вје-ровали, наиме, да ће бити поштеђени.

У нашој постоларској радиони било је још много наруџжби за зготављјањје ципела, те су нам усташе наредили да радимо читаву ноћ. Знали смо да им требамо и да нас не ће још два-десетитрећег ликвидирати. Побуну смо одредили за двадесети-четвртога у вечер, у пола десет.

Много нам је сметало што нисмо имали више никакве везе са селом, јер су нас усташе строго чували, па тако нисмо знали о положају на фронту. Но по нервози усташа и њјиховим бијесним ликвидацијама великих група из Славоније и Босне закљјучили смо да су одбројани дани њјихова терора.

Недјељју ујутро било је врло живо међу заточеницима — почело се ковати оружје. Два брата Мостер израдили су у лабо-раторију кожаре отров који је подијељјен логорашима. Сахарин који смо држали у флашицама замијењјен је тим отровом и не-ким киселинама. Нису сви знали у коју је заправо сврху то раздијељјено. Проширили смо вијест да се партизани приближују Јасеновцу па ако би усташе дошле да ликвидирају логор, може се свако спасти од мучењја том бочицом.

Поподне смо још скидали кожу са оштрим челичним ноже-вима, званим »шермесери«, а поподне смо десетак тих ножева претворили у оружје отсјекавши им други дио, те су изгледали као мачеви. Имали смо још у магазину сакривене 3 сјекире и 5 крампова.

Дошло је и послије подне. Стално смо говорили да су пар-тизани све ближе и да би требало нешто подузети. Тако смо же-љјели припремити полако остале заточенике за побуну. У логор телефонирали су да наручене чизме морају бити готове до осам сати. Зачудило нас да се усташама тако жури, па смо време препада помакли на осам сати.

У пет сати послије подне кренуо је према бријачници један од заповједника кожаре, заставник Мато Живановић, који се бријао сваке недјељје у то доба. Живановић је био нарочито омражен, јер је одабирао љјуде за ликвидацију и стално њјушкао

да ли се доста ради. Био је подмукао, па ако је с неким љју-базно разговарао, истовремено му је откројио судбину.

Стигао је у бријачницу. Иза застора амбуланте стајала су два друга, Никола Сантраћ из Крупе и Стево Богдановић из Сарајева, држали се као болесници које је прегледавао наш доктор. Бријач Давид Атијас из Загреба сапунао је Мату и стално се с њјим шалио. Усташа му рече да га добро обрије, јер иде к цури. На то му одврати Давид да ће бити обријан као никада до сада. Тада му једним јединим потезом бритве пре-резе гркљјан. Крв је шикнула а да усташа није пустио ни гласа. Омотали су га у деку и бацили у бунар иза зграде.

Иако нисмо много вјеровали у спас, јер је пред нама била бодљјикава жица, бункери и наоружани усташе, добили смо овим догађајем нове снаге. Чим је звијер бачена у бунар, позвасмо њјеговог ордонанса и рођака такођер Живановића, да донесе шмајсер да му направимо футролу коју смо му још раније обећали. Кољјача Живановића, чим је ступио на врата, пограбили су Сантраћ и Богдановић и један га на мјесту убије. Сада смо били у посједу револвера и шмајсера и сигурнији у извршењју нашег плана.

У осам сати смјенио се стражар Живко којег смо наро-чито мрзили, јер нас је увијек гонио на рад и викао да смо ли-јенчине. Њјега је жељјезним батом оборио друг Ауфербер сакривен у магазину сирове коже. Почела је навала. Преко дво-ришта потрчао је други стражар да нападне Ауфербера, али по-тичи крај мене и ја га шермесером ударим по затиљјку. По-кушао сам да му отмем шмајсер, али је трећи стражар већ по-чео пуцати према мени. Остали заточеници борили су се такођер са усташама. Кожара и магазини су већ били запаљјени.

Трчим према просјеченој жици и ту се састајем са при-јатељјем Тибором. Он је пошао према Сави, док сам ја трчао према жељјезничком насипу. Усташе су нас прогонили. Пуцало се за нама са бункера и са свих страна. Трчали смо раштркано

како је било договорено да би брли што слабији циљј. Митраљјеска ватра косила је другове као снопљје. Стигао сам до насипа удаљјеног око пет стотина метара од логора. Стално сам се спотицао и падао. Претрчах насип и извукох се испод друге жице иза жељјезничког насипа, не одвише чврсте. Сретао сам другове који су рањјени падали на тле. Испијали су отров који су имали код себе да их усташе не би домогле. Трчао сам пре-ма Крапју. Већ сам помало губио дах, претрчао сам тако преко два километра. Стигох пред прве велике бункере Крапја. Ту сам срео још два друга. Крај бункера налазила се велика бара. Скочили смо у бару. Ронио сам, док нисам осјетио да ми глава удара ,у неко шибљје. Полако подигох главу. Налазио сам се у густој шикари у сједећем положају. Бункер, који је био десетак метара удаљјен од мене, стално је ригао ватру по бари и шикарју.

Како сам од трчањја био ознојен, било ми је угодно лежати у бари, али иза неког времена осјетих дрхтавицу. Тре-сао се тако јако да сам се плашио да тај шум који је произво-дило моје дрхтањје у додиру са шибљјем не упозори усташе на мене. Погледам из шикаре према логору. Оданле се дизали ве-лики ступови ватре. То је горила наша кожара коју смо запалили.

Спустио се већ мрак, али је била јасна мјесечина, тако да сам могао посве добро видјети како усташе претражују грмљје. Тек сад сам постао свјестан да нисам више у логору, да по-стоји могућност спаса и добих нову снагу. Сачеках у бари док мјесечина не постаде слабија, поновно зароним и продужих пузати по блатњјавом терену више од једног сата док не сти-гох до рубова шуме села Крапја. Ту сам се опет морао про-вући кроз бодљјикаву жицу, кад ме наједном примијете усташе. Почели су рефлекторима обасјавати и жестоко пуцати у правцу гдје су нешто запазили.

Касније, кад сам се враћао у Јасеновац, видио сам како ми је случај спасио живот. Кад сам пузао испод жице био сам

леђа заштитио капутом. Усташе су почели пуцати за мном, а како је капут остао на жици, мислили су да сам то ја и цијелога га изрешетали.

Залазио сам све дубљје у шуму. Дошавши до ријеке Струг препливао сам је и пробијао се даљје. У то је већ почело свањји-вати. Попео сам се на дрво и дочекао међу гранама нови дан. Први дан на слободи након четири године! Каквог ли олакшањја и неизмјерног задовољјства!

Колико сам могао разабрати са дрвета, налазио сарн се сјевероисточно од логора. Цијели дан сам ту остао — бојао сам се сићи, мислећи на потјеру која би ме могла наћи. Са-чекао сам први сумрак и кренуо према Псуњју. Мислио сам да се крећем према истоку и да ћу стићи према Новској. Стигао сам и опет до неке ријеке и опет је препливао. Дошао до цесте, коју сам прешао, јер сам видио кретањје њјемачких колона. Овако лутајући набасах на једну споредну цесту и зачух раз-говор и шум воде. На своје запрепаштењје примијетих камионе и у јакој мјесечини видјех како истоварују лешеве. Препознах смијех и глас Лубурића и Зринушића.

Увечер двадесетитрећег априла ликвидиран је посљједњји дио логора, а ту је било око четири стотине жена. Ето, лутао сам по шуми мислећи да идем према Псуњју, гдје ћу састати парти-зане, а ја се враћах натраг у Јасеновац. То ме је готово избезумило.

Лежао сам пола сата скривен и гледао како усташе исто-варују лешеве. Чуо сам сасвим добро и њјихов разговор. Кре-тао се око палењја Јасеновца и како би натјерали становништво да се повлачи са њјима. То ме већ охрабрило, јер сам сад знао да се спремају на бијег.

Требало је прећи ораницу да стигнем до шикарја, гдје сам хтио да се заклоним и да размотрим ситуацију. Почео сам након двадесетчетири сата осјећати јаку глад. Како сам по-трбушке одмицао споро, усправих се и хтједох потрчати преко

оранице. Била је доста свијетла мјесечина. Наједном зачујем глас кољјача Јоје Судара: »Стој! Тко је тамо?« Стао сам као окамењјен. Размак је био око три стотине метара. Испалили су неколико метака у мом правцу, а како се ништа није мицало, мислили су да је то дрво, а не човјек. Да сам покушао бјежати, одмах би ме примијетили. Стајао сам овако четврт сата, док нисам закљјучио да ме више и не гледају, па сам се опет стао потрбушке повлачити да стигнем до обале ријеке Струг.

Кад се лута овако мјесечином, за свако се дрво по-мисли да је човјек, или му се сваки грм учини као нетко тко чучи на земљји и чека да га ухвати.

Шуљјао сам се тако и пузао око један сат и држао у руци спреман мали ножић. Наједном примијетих пред собом згу-рено љјудско тијело. Приближих се и стадох га дрмати а у руци држим нож. Али се згурени човјек није мицао. Тад ми паде напамет да је то можда заточеник. Можда је рањјен довде дотрчао, па је умро. Помислих на њјегово одијело, јер је моје било посве мокро. Уто опазих да тијело дише.

Примио сам га за главу и рекао: »Ако си заточеник, не бој се, ја сам такођер побјегао из кожаре.«

Кад је подигао главу одмах смо се препознали. Био је то Стојан који је дијелио са мном у кожари три године — сав крвав по врату и прсима. Причао ми је да је видио усташе, који се још налазе посвуд уоколо, а он не зна пливати, па је изгубио сваку наду у спас. Попио је и сав отров, који је имао код себе, али није дјеловао, јер се синоћ био најео па је све повратио. Тада је узео комад дрвета, јер друго није имао, па је почео њјиме да сијече врат. Тако сам га и нашао.

Стојан је опрао свој крвав врат и кренусмо преко њјиве. Сакрили смо се у један јарак и покрили кукурузовином и гра-њјем. Тако смо чекали ноћ, да би затим нашли бољје заклониште.

Лежимо у јарку и причамо о догађајима у логору. Сад смо се већ и шалили како је Стојан најприје био моја »муште-рија«, док сам прао рубљје, али касније је радије сам прао, јер му се моје прањје није свиђало.

Наједном зачусмо кораке и разговор. Стојан хтједе у бијег, али га задржах чврсто га ухвативши и шапнух му да се не миче. Усташе прескоче јарак равно преко нас. Доста би им био само један пажљјивији поглед на тле па да нас опазе. У рукама су носили канте. Ишли су по ручак. Након пола сата опет су туда прошли и опет нас прескочили. Кад су прошли, при-дигли смо се мало и сад смо тек видјели гдје се налазимо. Једва стотину метара удаљјен од нас лежао је бункер. Прошла нас језа и једва смо чекали ноћ.

Како нисам имао више снаге, нисам ни покушао Стојана пренијети преко ријеке, што сам у први мах помислио, него смо отпузали према оближњјој шуми. Тако смо стигли у шуму звану Гуштик која је била удаљјена од логора седам километара. Одмах смо почели тражити храну. Како је Стојан био сељјачки син и бољје се разумио што се у шуми може наћи за јело, то је он постао економ и бирао »гурманлуке«. Трава нам није никако пријала, али Стојан 'ме научио да је лишће од младог храста, ујутро, за росе, врло добро, чак је помало и слатко. Као спе-цијалитет пронашли смо цвијет од шипка, врло пријатан јер је сладак, али га нажалост нисмо могли јести много, јер нас је касније жарило у желуцу.

Дошла је вечер, па нам постало хладно. Сплели смо од младих шиба и лишћа као неки покривач. Тиме смо се покрили. Провели смо тако заједно прву ноћ у шуми и ту смо хтјели сачекати повлачењје усташа из Јасеновца. Били смо обојица исцрпљјени и слаби. Уто је пред зору још почела падати и киша, па смо одлучили да саградимо малу кућицу, да будемо ко-лико толико заклоњјени. Крај једног дебелог храста савили смо уокруг шибљје које смо прекрили нарезаним корама младог

дрвећа. Тако смо добили кров, али нам је лежај ипак увијек био мокар.

Други дан, кад је киша престала, пошли смо у лов на жабе. Ја нисам ни једне ухватио, док је Стојан у томе био прави стручњјак. Жабу би распорили, одерали јој кожу, раздијелили је у два дијела и појели. Тако смо опет добили мало снаге, па смо се дали у извиђањје.

Изнад нас полете два авиона бацајући летке. Из тих летака смо сазнали за говор Маршала Тита. Читали смо да ће цијела територија за кратко вријеме бити ослобођена и да ће Народно-ослободилачка војска ускоро протјерати непријатељја. За нас је то био догађај од огромне важности, јер смо сада знали да треба само још мало издржати па ћемо бити слободни.

Цестом која је водила кроз шуму често су пролазиле усташе, и морали смо бити врло опрезни.

Сваки дан је један мали дечко од којих дванаест година доводио у шуму свињје на пашу. Имао је на глави усташку капу па срно се морали и од њјега чувати да нас не примјети.

Једног дана, кад су свињје биле у шуми и гријале се на сунцу, одлучили смо да једно мало свињјче украдемо и да се тако наједемо. Стојан је чувао стражу, а ја сам се дао у лов. Улетио сам у чопор и ухватио свињју за двије ноге. Али свињјче је подигло тако страховиту дреку да сам га морао пустити. Сузе су ми наврле на очи кад сам видио како нам одмиче дивно замишљјено јело.

Седми дан нашег боравка у шуми имао сам кризу. Глад ме ужасно мучила, а грозница тресла. Осјећао сам се сасвим изнемогао. Но сутрадан било је, срећом, бољје. Иако нам је било хладно, иако смо били гладни већ десети дан, ипак нас није напуштала нада у спас.

Навечер смо чули страховите детонације. Нисмо знали што је то. Тек касније смо дознали да су усташе при повлачењју минирали оба жељјезничка и колни мост преко Саве и Струга.

Минирали су и запалили село. Неки сељјаци отишли су заједно с њјима, неке, који се нису сакрили, а нису хтјели ићи с њјима, побили су.

Стојан и ја смо још увијек лежали скривени у гуштику и ни-срно знали да трупе Народне војске већ улазе у Јасеновац. Баш та два дана, која су нам још преостала, била су нам страховито тешка. Потпуно смо већ малаксали. Тринаести дан без хране — јели смо само лишће и по коју жабу — више нисмо могли издржати. Глад и малаксалост приморала нас да изађемо из скровишта. Те ноћи смо већ исковали план. Мали чобан, који је долазио свако јутро, није имао јучер више усташку капу на глави већ обичну спорт-капу. Било ми је то сумњјиво и рекох Стојану да ћу данас изаћи и наговорити га, па било што било.

.Скривени близу цесте зачујемо глас чобана. Стојан је остао и даљје лежати, ја изађох. Мали нагне да бјежи. Вјеро-јатно се преплашио мог изгледа. Викнем за њјим да сам учитељј из Новске и да не знам пут за Јасеновац. Тако стане и приђе ми ближе. Рекох му даљје да су ме у Новској напали партизани и сада желим да се јавим код усташке страже у Ја-сеновцу. Мали ме чудно погледа и каже да у Јасеновцу нема усташа, да су тамо партизани. Стао ми је дах, али одвратих ма-ломе да је то немогуће. Он као одговор скине капу и изврне је. Изнутра је била оловком нарисана петокрака, и мали ми рече: »Не бојте се, господине учитељју, партизани не ће никоме ништа. То су усташе само лагале. Жељјели су само да Вас зава-рају и обмане«.

Петокрака, прва у животу тако близу, примитивно на-цртана на дјечјој капи, говорила ми је: твојим је мукама крај!

Сада након 44 мјесеца робовањја постајем слободан. Сада — нисам више заточеник Јасеновца, сада сам човјек. Сада ћу смјети слободно ходати по граду, моћи ћу читати, пи-сати ...

Зовнем Стојана, а малом објасним да смо ми одбје-гли логораши. Веселио се. Одмах нам изврнуо цијелу торбу, понудио нас сиром, сланином и крухом. Мали Звонко, како се чобан звао, причао нам како нас је гледао како смо бје-жали.

Упутили смо се с малим у село. Сусрели смо партизана. Био је то први партизан кога сам у животу видио. Приђем му и загрлим га и пољјубим. Кад је сазнао да сам логораш, казао ми да се попнем на њјегова леђа, јер не могу толико ходати. Али видио је и Стојана, па смо ухвативши се око врата продужили пут. Ишли смо комесару XXИ дивизије. Кад смо тамо дошли и док смо још причали о нашим доживљјајима, на стол је наједном дошло јела колико само срце може зажељјели. Ро-дитељјског дома више нисам имао, па ми је овај братски при-јем годио као да сам у родитељјској кући. Постали смо љјубимци другова бораца XXИ српске дивизије који су се натјецали да нам што више угоде.

Дошао је 9. мај, дан побједе над фашизмом у Европи, па смо га и ми преживјели заточеници у Јасеновцу прославили. Пресретни и весели!

Стојан је био још врло слаб и није могао ходати, али ја сам скупио сву снагу па сам ступао у реду с мојим друго-вима ослободитељјима. Успут сам срео и бабу која нам је до-носила новине. Колико пута сам пролазио овим путем пред истим овим сељјацима, батинан и понижен! Зато сам тај дан, са пе-токраком на челу и пушком о рамену, осјећао такву снагу и величину да се то не да описати.

Дошли смо пред усташки здруг. Данас сам пред том зградом испалио почасни плотун за све погинуле другове. На-вирале су ми на очи сузе које сам стидљјиво брисао. Биле су то сузе захвалнице човјеку који је покренуо те дивове да се боре против сатане, а захваљјујући тим херојима ми смо по-стали љјуди, ми, преживјели логораши. Треба бити тако страшно

понижен и мучен и измрцварен да се може схватити што значи бити слободан.

После три дана замолио сам друга Комесара да могу отићи у своје родно мјесто. Стојан и ја добили смо сељјачка кола и упутили се у Нову Градишку.

Вратио сам се у родно мјесто након четири године. Тре-бало је то бити повратак пун весељја и радости, али био је то повратак на порушени дом, без игдје икога.

Отишао сам у Команду мјеста да се јавим као јасе-новачки логораш. Нитко ме не познаје. Зар ме логор тако измијенио? Да, логор ме измијенио, али и љјуди, ово становништво се измијенило. Нема више мојих другова. Сви су страдали или у логору или по затворима.

Срео сам неколицину познатих, чија су дјеца, очеви и мај-ке дијелили судбину оних биједника, од којих смо ми једини преживјели. Али сусретао сам и оне чија су дјеца слала моје родитељје и браћу и стотине других у логоре да се више никада не врате. Ти љјуди јели су из крвавих тањјира и лежали на крва-вим креветима својих сусједа. А сада пружају руке и имају још образа гледати у лице, као да говоре »Заборавите на то«! Али не, никада се то не ће и не смије заборавити!

Често ми се догоди да ме нетко упита данас, кад сам све то преживио, да ли је у Јасеновцу уистину било тако страшно. ]т, на то одговора немам, али се увијек сјетим свога оца и своје браће и стотине хиљјаде оних јадника који су се у то увјерили и који су у јасеновачким стравама оставили своје животе.