ПОВОДОМ ДАНА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА 2004.

(Јасеновац, 22. април 1945.)

У току 20 година Енциклопедија Британика (Encyclopedia Britannica) понавља реченицу:

„... У БОСНИ ... ХРВАТСКИ ФАШИСТИ СУ ЗАПОЧЕЛИ МАСАКР СРБА, КОЈИ ЈЕ У ЦЕЛИНИ АНАЛА ДРУГОГ СВЈЕСКОГ РАТА ДИВЉАШТВОМ ПРЕВАЗИЂЕН САМО МАСОВНИМ ИСТРЕБЉЕЊЕМ ПОЉСКИХ ЈЕВРЕЈА ...”

Свет још није упознат са мученичком смрћу хиљада невиних људских бића, Срба, Јевреја и ромског народа (Цигана), људи, жена и деце који су доживјели стравичан крај и смрт у логору Јасеновац. Свет не зна да се скоро истоветна застава са заставом нацистичких убица поново вије над мученичким Јасеновцем.

Свет ћути када би требало да јауче у шоку и неверици. Хрватски нацисти су не само избегли одговорност за убиства — настоје да побегну и од масовног холокауста.

Смемо ли дозволити да се то деси? Да ли ћемо даље ћутати? Зар ћутањем не постајемо саучесници овог гигантског холокауста?

На дан 22. априла, 1945. године преко хиљаду заточеника-осуђеника на смрт хрватског логора смрти Јасеновац, у очајничком јуришу на бодљикаве жице покушали су бег из пакла у жуђену слободу. Само осамдесетосам очајника је до ње стигло.

Потресна је иронија да се педесетдевета годишњица сећања на овај историјски пробој мученика логора, и стотина хиљада осталих жртава усташког геноцида у Јасеновцу, обилежава објављивањем књиге кустоса Музеја Јасеновац, Наташе Матеушић, „Јасеновац 1941-1945, логор смрти и радни логор”.

После враћања архива Јасеновца из Музеја холокауста у Вашингтону, у току је припрема нове хрватске поставке Спомен музеја Јасеновац „у којој више неће бити изложени маљеви, каме, окови, ланци,” као ни специјалитет усташког клања у овом логору смрти, злогласни криви нож звани „србосјек”. Према новом приступу хрватских струцњака за музеје, Јасеновац неће више бити „место ужаса”, са фотографијама лешева и стравичним документарним филмом о убијању. „Више нећемо давати легитимитет убијању него ћемо комеморирати жртве!” изјавила је Наташа Јовичић, управник Спомен подручја.

У књизи изложба Музеја Војводине и Музеја жртава геноцида „Јасеновац — систем усташких логора смрти”, приказана на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у Њујорку, октобра 1997, и на Другој међународној конференцији о Јасеновцу у Бања Луци и Доњој Градини, маја 2000, оцењена је као „пропаганда о геноцидности хрватског народа” (стр.158).

Трећа међународна конференција о Јасеновцу, одржана у Јеруаслиму 2002, оцењена је „у духу неповјерења према Хрватској уопштено, с имплицитним оптужбама да се и надаље скрива истина о усташком логору Јасеновац и о броју његових жртава”.

У новој поставци изложбе о Јасеновцу нема помена о геноциду над Ромима, у Хрватској је 2003. објављено више књига о Јасеновцу. Према књизи аутора Младена Ивезића, „Јасеновац-бројке”, жртве у овоме логору смрти су чудесно минимализовне, као што се види из следећег навода у књизи. „У сабирноме и радноме логору Јасеновасц, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду, у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највјероватније између 1 000 (тисућу) и 2 000 (двије тисуће), евентуално 3 000 људи, а немогуће је да их је умрло више од 5 000.” (стр, 200). Члан Хрватске академије знаности и умјетости, Јосип Печарић, у својој књизи „Непоћудне књиге” наводи закључке Ивезића као знанствено достигнуће (стр, 192).

Тако аутор, Нарциса Ленгел-Крижман, у својој књизи „Геноцид над Ромима — Јасеновац 1941” тврди да се ромске жртве „с одређеном сигурношћу” могу процијенити на нешто више од 8 500 страдалих Рома у Хрватској (стр.62). Предсједник Рома, Драгољуб Ацковић, приликом посете Јасеновцу на Дан сјећања 2002. ми је показао место само једне гробнице у Уштици (Доња Градина), где је било покопано око 12 000 ромских зртава.

Приликом посете хадезеовског премијера Ива Санадера Јасеновцу 2004., предсједник Савјета Меморијала Јасеновца, Славко Голдстејн, изјављује да у јасеновачким логорима није страдало више од 80 000 сужњева. То је на линији Музеја холокауста у Вашингтону који жртве Јасеновца процјењује на око 90 000.

Међутим, Музеј жртава геноцида је пописао 79 800 жртава са пуним именима и презименима, што упућује на оцену да је стварни број настрадалих вишеструко већи. Нова енциклопедија геноцида наводи „стотине хиљада” жртава Јасеновца. Досије истраживача Драгоја Лукића садржи списак 14 342 детета, уморених у јасеновачким логорима, са пуним именима и презименима, старости од једног дана до четрнаест година. За вријеме Треће међународне конференције о Јасеновцу, одржане у Јерусалиму 29-30. децембра 2002., предао сам Јад Вашему (Yad Vashemu) списак са именима и презименима 1 911 јеврејске деце која су свирепо убијена у Јасеновцу.

Др Ели Росенбаум (Eli Rosenbaum) је на Првој међународној конференцији о Јасеновцу („Њујорк 1997”), презентирао извјештај њемачке окупационе команде од 6. децембра 1943. о жртвама хрватског геноцида у Јасеновачким логорима, чуван у америчкој националној архиви (US National Archive), а који је објавила државна скупштина (Department of State): Јасеновац 120 000, Стара Градишка 80 000, сто чини укупно 200 000 жртава. Овоме броју треба додати крвави период, који је трајао целу 1944. и 1945. годину до 22. априла, 1945! Земаљска комисија Хрватске, у извјештају међународној комисији за ратне злочине од 1946., наводи број јасеновачких жртава између 500 и 600 000. Енциклопедија Холокауста цитира бројку од 600 000.

Хрватски аутори, Славко Голдстејн и Наташа Матеушић не признају Међународну комисију, ни Јерусалимску декларацију у којој је, поред осталог, закључено, да се Четврта међународна конференција о Јасеновцу одржи у Јасеновцу (Хрватска), алтернативно у Паризу, сједишту УНЕСКО, у настојању да се Спомен подручје Јасеновац на територији Хрватске и БиХ (Републике Спске) стави под заштиту УН („World Heritage”) по угледу на нацистички концентрациони логор Аушвиц (No. 80). Закључено је да би Хрватска — ЈУСП „требало у догледно време, сама организовати међународни симпозиј о усташком логору Јасеновац ... позвати све судионике Треће међународне конференције о Јасеновцу као појединце, без сарадње са том Конференцијом као институцијом” (стр. 169-171).

У име „Дана сећања” апелујем да се подржи што хитнији састанак Међународне комисије, на челу са: Др Бернард Клеин (Bernard Klein), Др Михаел Беренбаум (Michael Berenbaum), Проф. Валтер Роберт (Walter Roberts), Др Ефраим Зурофф (Efraim Zuroff), Ванита Синг (Vanita Singh) (Индија), Др Јелена Гускова (Русија), Др Марко Аурело Ривели (Marco Aurelo Rivelli) (Италија); Проф. Др Србољуб Живановић (Лондон), Алексис Труде (Alexis Troude) (Француска), Др Рајко Долоцек (Rajko Dolocek) (Чех. Реп.), Проф Јан Ханкок (Prof Ian Hancock) (Инт. Рома Орг.), Др Милан Булајић (координатор):

  • У циљу имплементације Јерусалимске декларације;
  • Припреме следеће Четврте међународне конференције;
  • Ради разматрања нових пројеката за Спомен подручје Јасеновац;
  • Предузимања мјера за стављање подручја Јасеновац под заштиту УНЕСКО („World Heritage”).

На овај Дан треба се сетити да усташки министар полиције Андрија Артуковић није 1986. у Загребу осуђен за геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима; да бивши командант Јасеновца, Динко Сакић, 1999. у Загребу није осуђен за геноцид.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, уочи Дана сећања, 19. априла 2004., потврдио је првостепену пресуду за геноцид генералу Радиславу Крстићу, команданту српског Дринског корпуса, за наводни геноцид над муслиманма у Сребреници јула 1995.

Преко Радија „Слободна Европа” 19. августа 2003. сучелио сам се са представником муслиамске Федерације, Јасмином Одабашићем, са тезом: ВРС није извршила геноцид нам муслиманима у Сребреници; злочина освете је било, али треба утврдити жртве и извршиоце злочина по имену. (Постоје докази о плаћеницима који су били најмљени да, маскирани као српски војници, убијају муслиманске заробљенике, да би се за злочин оптужили Срби. За овај криминални чин били су награђени са 12 кг злата, немачким маркама и обезбеђеним службама на Косову и у Заиру.)

Пред Међународним судом правде („International Court of Justice”) налази се тужба муслиманске БиХ против Срба и Југославије за „геноцид” (адвокати тужбе помињу одштету од 200 милијарди долара!). Југославија је повукла противтужбу без услова повлачења тужбе. И Хрватска тужи Југославију и Србе за геноцид. Југославија (СЦГ) није тужила Хрватску за геноцид над Србима („Бљесак”, „Олуја”).

Др Милан Булајић, предсједник
Фонд за истраживање геноцида

Препоручена литература
animacija3