На путу ка Јадовном:

кроз Јасеновац, Банију и Кордун

0 Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељјена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно радосна песма, вековни хришћански тропар: "Мученици Твоји, Господе, у страдањју своме венце добише". Твоји и наши Мученици, Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.

Три догађаја у три узастопна дана /21-23. септембра 83./ звали су нас у наше западне крајеве. То су: прослава 20-годишњјице цркве у Глини /на храмовну славу Малу Госпојину/, семинар Горњјокарловачког свештенства у Плашком, и постављјањје спомен - плоче на Јадовну.

Са студентима смо пошли колима из Београда, негде око подне уочи Госпојине. Пут нас је водио кроз Срем и Славонију, уз реку Саву до Градишке и Јасеновца.

У великомученичком Јасеновцу прошли смо покрај светих и светлих гробова певајући тропар светих Мученика. Прошли смо и покрај новоподигнуте православне цркве у Јасеновцу, саграђене наместо раније порушене од усташа /све је већ готово за освећењје ове цркве, и оно је било најављјено, али се неким чудним начином одлаже/.

Из Јасеновца смо прешли у Босну, преко Саве и Уне. На споју ових наших двеју река застали смо да ослушнемо шум валова, водених и времених. У сећањје нам дођоше стихови Ивана Горана Ковачића /из песме "Лешеви путују"/:

"Лешеви плове, њјишу се и плове, зелени, модри, тешки, надувени: крупњјају, расту као да се тове ;

1 онда стану, тихо окупљјени крај обале црне".

Нису то били ипак само лешеви. Била су то пре мученичка, христолика тела, свете мошти праведника, попут оних Севастијских Мученика бачених у језеро, или попут тела новомученика Ђакона Авакума, набијено најпре на колац а онда са другима бачено у Дунав. Јер, по речима песника, ова је земљја ионако навикла "да кости често премеће у мошти", па зашто да то својство немају и реке које кроз њју теку.

ПУТНИ ЗАПИСИ ЈЕРОМОНАХА АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА

Прешли смо потом у Босанску Дубицу и упутили се на конак у манастир Моштаницу. Кад смо већ кренули на поклоништво Новомученицима, добро је ићи по реду и почети од Моштанице, првог манастира светог Новомученика Авакума Ђака.

Моштаница је у питомом Подкозарју, а са многострадалне Козаре најбројнији су мученици и паћеници који су "попуњјавали" суседне логоре смрти - Јасеновац и Стару Градишку. Но не само њјих, јер их је било из ових крајева који су стизали и до Јадовна, на које смо се ми сада упутили као хаџжије и поклоници.

У Моштаници смо одслужили бденије и преноћили, па рано ујутро кренули ка Глини, да бисмо на време стигли за празничну Службу Рођењја Богомајке у њјеном храму. Пут нас је водио преко Дубице, па уз Уну до Костајнице. Дубица већ спада у јужну Банију, а са њјом почињју стратишта нашег народа у Горњјој Крајини из овог последњјег рата. /У Дубици је једно време био усташки логор, а крајем августа 41. убијени су овде бројни Срби, њјих око 200, од којих су неки претходно били затворени у цркву Свете Тројице, па и поклани; црква је затим порушена, нажалост по жељји месног жупника Ивана Бенка; обновљјена је тек 1971. - И у Костајници је такође порушена велика српска црква, њјене три капеле и српско гробљје/.

Пут кроз Банију, преко Петрињје до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија по страдањјима већа и славнија. Жалимо што нисмо могли да свратимо у манастир Св. Теодора Комоговинског новомученика који повезује Босну и Банију и мучеништво ранијих векова са овим новим нашега века. /Иначе, село Комоговина у овом рату три пута је спаљјивано и половина њјегових житељја је побијена. А и у недалеком одавде селу Грабовцу, код Петрињје, усташе су побиле 24. и 25. јула 41. преко 1.200 Срба/.

У Глину смо стигли преко Прекопа, места где су у три јаме бачени многи од усташа поклани у старој Глинској цркви српски Мученици, њјих хиљјаду и двеста, или још и више.

У нову Глинску цркву, данашњјег слављјеника, стигли смо на читав сат пре Службе Божје /коју ће служити владика Горњјокарловачки Симеон/, те смо имали времена да бољје разгледамо и упознамо њјене светињје. И раније смо са студентима били у њјој, али на краће време, у пролазу даљје.

Садашњји храм подигнут је пре 20 година /1963./ и освећен на данашњји храмовни празник. Главни трудбеник на њјеговом подизањју био је побожни народ Баније и Кордуна, на челу са трудољјубивим протом Николом Диклићем, из суседне Лике, и неуморним владиком Горњјокарловачким Симеоном. И поред разноврсних невољја и сметњји /тешко добијена дозвола за градњју, сметњје у набавци грађевинског материјала, ноћно рушењје од непознатих онога што се преко дана озида/, црква је ипак благовремено подигнута. На жалост, није дозвољјено да се подигне на истом месту где је била стара црква у којој су поклани невини Глински Мученици, него на око 150 метара даљје /на црквеном економском дворишту/.

На месту пак где је била стара црква, у самом центру Глине, данас стоји "спомен -дом" културе и разоноде, са једним базеном испред и спомен - плочом /према улици/, на којој пише ово сведочанство за памћењје: "Истина је наша крвљју записана. Била је некад на овом мјесту православна црква, а 30. јула године 1941. око 1200 невиних љјуди нашло је у њјој смрт под оштрицом усташког ножа. Против зла и злочина устао је

народ Баније и пошао тешким али свијетлим стазама НОБ. Данас на овом мјесту стоји спомен - дом жртвама фашизма, а подигнут је године 1969. јединственом акцијом и братском солидарношћу народа Баније и љјуди широм наше социјалистичке домовине. 4.

јула 1969."

Стара црква била је из 18. века, саграђена у стилу аустроугарског барока, јер ултракатоличка монархија није трпела ни дозвољјавала православни српско - византијски стил. /Да споменемо овде, ако је то од значаја, да је у тој старој православној цркви у Глини, лета Господњјег 1846., по први пут изведена "Лијепа наша домовино" Антуна Михановића, коју је те године "углазбио" Србин из Глине Јосиф Руњјанин а отпевао је српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаји су се затим променули/.

* * *

Покољј невиних Срба из Баније и Кордуна у старој глинској цркви извршен је на начин који најкарактеристичније сведочи о чудовишности једне паклене машине смрти која се звала "Независна Држава Хрватска". Стравични покољј Срба у Глинској цркви извршен је првих дана августа 1941. Претходно су мирни и безазлени Српски сељјаци из околних села среза Вргинмост најнечовечније и најбезочније, управо паклено и демонски изиграни и преварени. Са њјима, њјиховим савестима и душама усташе су се хтели ужасно поиграти смишљјеном пропагандом у "прекрштавањју православаца на католичку вјеру". Позвали су их да 2. августа 41. /на православног Светог Илију/ дођу на скуп у Вргинмост, где ће, тобоже, над њјима извршити римокатолички жупници "прекрст", па ће после "слободно живјети... равноправни са Хрватима". У разговорима по селима, по сведочењју очевидаца, није међу Србима постигнут никакав договор, ни сагласност на прекрштавањје. Љјуди су једноставно дошли у Вргинмост да виде шта ће бити, а нису ни могли не доћи, јер су многи директним хватањјем и насилним одвођењјем доведени у Глину.

У Вргинмосту је било сакупљјено преко 2.000 Срба, све мушкараца од 16 до 60 година. Одатле су их почели трпати у затворене камионе и одвозити у Глину. Друге групе Срба из околних села довели су у Топуско, па онда камионима и возом одвезли у Глину.

По сведочењју народа, а и по каснијем признањју неких усташа, Глина је скоро од самог почетка завођењја страховладе Н. Д. Хрватске постала место ликвидирањја на стотине и стотине Срба из Баније и Кордуна. По неким сведочењјима, већ у ноћи између 12. и 13. маја 41. године био је покољј 300 Срба у Глини, у околини, можда и у самој Глинској цркви, јер "она је већ од доласка усташа на власт служила као затвор и кланица љјуди", како је забележио један од сведока. Главни злочин у Глинској цркви, као што рекосмо, извршен је почетком августа, почевши од празника Светог Илије /"Крвави Свети Илија"/.

0 том злочину у Глинској цркви постоји и лично сведочењје једног преживелог Србина, а

1 каснија признањја на суду неких од усташа. Тако, у своме саслушањју пред Државном комисијом за утврђивањје злочина /Саопштењје бр. 33/, Драган Бакић је рекао:

"На 1. и 2. августа 1941. године, прогласио је по селима опћине Чемерница опћински начелник Живчић Јосип, да сви Срби мушкарци, у старости од 16 до 60 година, морају на 3. август 1941. године неизоставно доћи у Вргин Мост, где ће их дочекати

римокатолички жупник и превести их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети дирати у покрштене Србе и они ће бити равноправни са Хрватима. У наредби је уједно стајало да сви Срби, који тај дан не дођу у Вргин Мост на покрштењје, бити ће код куће убијени. И у другим опћинама среза Вргин Мост објављјена је истодобно иста наредба. На 3. августа 1941. године око 1.500 Срба из опћине Чемерно отишло је у Вргин Мост. Исти дан дошло је у Вргин Мост и из других опћина око 700 Срба, тако да их је скупа дошло тада у Вргин Мост око 2.200. Када су се Срби тако скупили и чекали на покрштавањје, наједном су их опколили наоружане усташе. Усташе су били у великом броју, и наоружани војничким пушкама и митраљјезима терали Србе у соколану. Срби су тада слутили да им се спрема покољј, па их је око 400 успело побећи, а око 1.800 је сатерано у соколану. Ту су их држали под стражом целу ноћ, а сутрадан је дошло у Вргин Мост 25 теретних камиона, у које су стрпали ове Србе, одвезли их у Глину и одвели у православну цркву". О истоме сведочи и Антун Грегурић у својој изјави: "Видио сам како су камионима водили Србе у цркву /у Глини/, а још прије покољја одвозили су из цркве камионима живе љјуде, те су их убијали у Глинском Новом Селу" /Ово наводи Младен Цолић у књјизи "Такозвана НДХ 1941.", Београд 1973., стр. 370 - 1/.

Најпотресније је свакако лично сведочанство једног страдалника Србина, тада у цркви полузакланог, но ипак на чудан начин преживелог Љјубана Једнака, из села Горњјег Селишта код Глине /из чијег села и фамилије заклано је тада у цркви на десетине љјуди/. Њјегово сведочанство о "тада насталом свеопштем клањју" у Глинској цркви прочитао сам још пре овог нашег поклоничког путовањја, но сада ми је та потресна исповест такорећи у детаљјима долазила у сећањје. /За читаоце овог путописа доносимо то живо сведочанство у целини, Прилог 1./.

Веома је карактеристичан и опис злочина у Глинској цркву садржан у признањју једнога од усташких учесника у томе клањју невиних Срба, Химлије Берберовића из Босанског Новог. /И ово страшно сведочанство доносимо у целини, Прилог 2./. По њјему, клањје невиних жртава у Глинском православном храму вршено је ноћу, од десет увече до два по поноћи, и било је 7-8 пута, то јест неколико дана. Клани су најпре само мушкарци, а касније су довођене на клањје и жене и деца.

Из свега тога произилази да је у Глинској цркви поклано преко 1.200 Срба, можда и свих 1.800, док је других 500-600 Срба поклано у Глинском Новом Селу и околини, где су онда у јаме бацили и тела покланих Мученика у цркви.

У овом покољју православних хришћана у храму Божјем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијањје хришћана у Никомидијском храму /почетком 4. века/, једна од првих жртава био је и парох Глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста. Треба споменути овде и светли пример глинског жупника Франца Жужека, Словенца по народности, који је тих кобних дана 41. настојао да спасава, колико може, православне Србе од сигурне смрти. /О Жужеку видети опширније у књјизи Ћирила Петешића, "Католичко свећенство у НОБ-у 1941-45", Загреб 1982., 89-94/. Нису, нажалост, сви жупници били такви, јер је не мало њјих у другим местима учествовало у насилном прекрштавањју православних Срба.

Глински свети Мученици, који нису издали своју православну веру, несумњјиво спадају у свете Мученике вере Христове и Цркве Православне. /Труд око прикупљјањја њјихових имена још увек траје. Генерал Душан Баић, из овога краја, у својој књјизи "Котар

Вргинмост у НОБ 1941 - 1945", Београд 1980., наводи имена и презимена и основне податке за 1022 Србина заклана у Глинској цркви, но то су само они из села среза Вргинмост. - Наш песник Иван В. Лалић написао је песму "Опело за седам стотина из цркве у Глини", али је у песми број узет вероватно само симболично/.

На ове свете Глинске Мученике можемо слободно применити пророштво светог Тајновидца из Апокалипсиса Цркве Христове: "И кад отвори четврти печат, чух глас четврте животињје говорећи ми: Дођи и види. И видех, и гле коњј зелен, и ономе који сеђаше на њјему беше име Смрт, и пакао иђаше за њјим; и би им дата власт на четвртину земљје, и убијаху мачем, и глађу, и смрћу, и зверовима. И кад се отвори пети печат, видех под олтаром многе душе покланих за Реч Божју и за сведочанство Јагњјетово које имађаху... И би им дата свакоме хаљјина бела, и речено им би да почну за мало времена док се не напуни и број сабраће њјихове и састрадалника, који ће бити убијени као и они "/Откровењје 6,7-11/.

Са Глинским Новомученицима тако је заиста и било: побијени су под олтаром за Крст Јагњјетов и право Сведочанство. Зато им је у новој Глинској цркви подигнут и посебни олтар, а од Српске Цркве убројани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњјег дана.

Овај олтар је у апсиди северне певнице новога храма, а у истој апсиди изнад тог жртвеника фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве Горњјокарловачког, проте Стеве Огулинског, мученице Мајке Православне и још неколико мученика Дечице и сељјака овога краја, у својим народним ношњјама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару неколико пута годишњје.

У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељјац старе цркве, прегршт земљје натопљјене крвљју Глинских Мученика и честица моштију Св. великомученика Лазара Косовског, што је доказ заједничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им је било заједничко: страдањје за веру и род, исто богољјубљје и родољјубљје.

Ма колико да је написано и прочитано о страдањјима Српских верника у Глини, и уопште у Банији и Кордуну, никакве књјиге не могу заменити оно што се од самог народа ових крајева може чути и дознати. Наши разговори са народом, који је тога дана дошао Глинској цркви, међу којима је било и преживелих бораца из НОБ и нарочито доста старијих жена у црнини, а и са нашим свештеницима /који иако су махом млади знају од народа доста аутентичних казивањја и сведочењја/, трајали су после Литургије све до Вечерњја, које је служено по подне у 5 часова, са дечјим рецитацијама и пригодном беседом.

Из свег овог светолитургијског и братског општењја са народом ових крајева остао нам је незабораван доживљјај и неизбрисиви утисак: да је ово жив народ Божији и да има живу душу, велику душу и велико срце које вером и човекољјубљјем све прашта. А није му било лако, шта је све доживео и преживео!

* * *

Из Глине смо увече отишли за Топуско, старо бањјско место на источним обронцима Петрове Горе у Кордуну. И Топуско је, као и Глина и сва околина, страдало од усташа,

нарочито 41. године. Срби су и овде затварани у православну цркву Св. Јована Крститељја, клани и убијани, вођени у Глину на тамошњје клањје, стрељјани у Ломића јарузи и Ратковића страни, одвођени у логоре, нарочито на страшно Јадовно. Боже мој, како је овај народ Кордуна, Баније и Лике, а и читаве ове бурне Крајине, Глином и Јадовном повезан и вечно сједињјен. А уз њјих и са њјима и ми, и сви Срби од Косова до Јадовна.

Иначе, порушена у Топуском црква Светог Јована обновљјена је 1971., а дотле је Литургија служена /први пут 1953./ на црквишту под ведрим небом. Ова је црква данас једна од најлепших и најуређенијих на Кордуну.

Пут нас је из Топуског даљје водио кроз село Чемерницу, једно од многобројних и многострадалних српских села на Кордуну. На овдашњјем споменику "палим борцима и жртвама фашистичког терора" стоји следећи значајан текст који треба памтити /написао га српски писац из овога села Станко Кораћ, чији су отац и брат заклани у Глинској цркви/:

"Августа 1941. године, вријеме стравичног рата и неизвјесности, дани масовног истребљјењја Српског народа. Представници злочиначке усташке државе позваше и на овом мјесту, гдје се налазила зграда опћине Чемернице, окупише 3. августа одрасле мушкарце села Батинове Косе, Буковице и Чемернице. Окупљјене љјуде усташе одведоше у Глину, гдје их у православној цркви, ноћу између 4. и 5. августа 1941. године, мучише и усмртише ножем, маљјем и кундаком. Овај злочин у низу других на Кордуну и Банији, остао у историји као несхватљјив ужас. У току четири ратне године из наведених села погибе у борби за слободу и социјализам 50 бораца, а злочини извршени у Глинској цркви, у збјеговима Петрове Горе, у Ратковића страни, у Јадовну, у усташким логорима и затворима и другдје, одузеше овим нашим селима 1016 недужних живота. Драги родитељји, браћо, баке и дједови, знани и незнани сродници и пријатељји: Ви падосте као невине жртве прљјаве политике изрода љјудског рода, као борци за слободу, слогу и радост, за наше љјепше и сретније сутра. Нека се никад не забораве ваше патњје и наша

бол".

Као што се и из овога види, а и иначе се зна, Глинска црква и Јадовно били су прва главна стратишта банијских и кордунашких Срба православаца. А онда је њјихово место заузео милионски логор смрти Јасеновац. /Примера ради да споменемо да је само из овог села Чемернице убијено у Јасеновцу око стотину жена, деце и стараца/. Напомињјемо такође да је одвођењје на Јадовно и тамошњје убијањје овдашњјих Срба отпочело већ првих дана маја 1941./тј. 6. и 10. маја/.

Наш пут је ишао даљје кроз варошицу Вргинмост и онда кроз Војнић, опет једно многострадално српско место на херојском Кордуну. У време завођењја пакленог "новог поретка" Ендехазије на овим просторима, усташе су 29. јула 41. из Војнића и околине побили у Божића јарку око 500 Срба, заједно са њјиховим свештеницима:

Докмановић Милом, Нинковић Петром, Пеурачом Милом и Шушњјар Душаном. У засеоку Војнића Коларићу спалили су цркву Свете Петке са 160 православних Срба и њјој. Црква је обновљјена и поново пропевала 1969. године, но нажалост, као и у Глини, опет не на истом месту.

Заслуге за обнову и ове и бројних других цркава у Горњјој Крајини припадају, уз остале, највише епископу Горњјокарловачком Симеону Злоковићу.

Пошто смо са Преосвећеним јуче заједно служили у Глинској цркви, и о свему опширно разговарали, нисмо се овога пута задржавали у њјеговој резиденцији у Карловцу. Свратили смо само на благослов и послужењје, па продужили даљје пут са браћом свештеницима. Журили смо на семинар Горњјокарловачког свештенства у Плашком, који је већ одавно био заказан за данас /22. септембра 83. године/.

У Плашком и Лици

У Плашки смо стигли преко Јосипдола. Варошица Плашки и сва околина изузетно је леп предео Лике, а лепоти природе доприносило је и лепо време тих јесењјих дана. Но да оставимо природу и време па да говоримо о страдањјима Плашког и њјеговог живљја, на челу са великомучеником владиком Савом Трлајићем и народним свештеницима: Миланом Докмановићем, Миланом Рајчевићем, Петром Вучинићем, Богољјубом Гаковићем, Миланом Ђукићем, Јашом Степановићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом /православним Чехом из парохије Личке Јасенице/. Њјихово мучењје и страдањје већ је углавном познато, мада има још увек непознатих детаљја о страдалној судбини и овог српског владике и њјеговог свештенства и верника.

Распитивали смо се зато о местима борављјењја и мучењја њјиховог, па о штали Томљјеновића где су били затворени и злостављјани /за време мучењја усташе су пуштале плоче са црквеном музиком "Јелици во Христа крестистесја"/, а нарочито о њјиховом одвођењју у Огулин, Загреб, логоре "Даницу" и Госпић и, коначно, на Јадовно. То зато што се на Јадовно, ако Бог да, сутра спремамо: да у славу Божију и част њјихову извршимо литургијско воспоминаније и заједничарењје са њјима.

Разгледали смо затим /и снимали/ Плашки катедрални храм и упознали се са приспелом браћом свештеницима. И поред покушаја да се њјихов семинар растера из Плашког, или отера негде другде, свештеници су се ипак у већем броју окупили око некадашњје своје катедрале. Она је, иако још увек у обнови од тешких рана задобијених после одвођењја и убијањја њјеног архипастира, свештеника и верника /а њјихов се број кретао и до неколико хиљјада, јер Плашки је био чисто српско насељје/, послужила нама тога дана не само за молебан пред почетак семинара, него и за одржавањје самог тог семинара. Шта је ту чудно и нејасно, кад је све јасно...

* * *

Ништа природније за нас православне Србе него она мудра реч из народне песме: "Беж' у цркву Краљјевићу Марко". Јер кад вам се они већ познати и стереотипно "добри односи цркве и државе" наједном откажу /унилатерално, по обичају/, кад вам се "друштвене просторије", иако раније заказане и уговорене, наједном пред носом затворе, а разлог је нека друга "прослава" која ће бити тек за месец дана, итд. итд., онда вам заиста најбољје дође ово народно већ поменуто "Беж' у цркву Краљјевићу Марко".

Није било наше да се у то мешамо /иако сам већ био "умешан" самим тим што сам позван и дошао на овај семинар Свештеничког удружењја Горњјокарловачке епархије/, али је свакако било још једно ново, на лицу места доживљјено, искуство онога што сам већ одавно знао, то јест: ко и како стварно злоупотребљјава поверењје нашег многонапаћеног свештенства, и данас, не само јуче. /Накнадно сам дознао да је овај скромни семинар наших свештеника окарактерисан као "непријатељјски" и

"диверзантски" од оних који су навикли само на слепу и секташку послушност својој идеологији/.

Срећа је и знак је духовне, љјудске и хришћанске, зрелости већине нашег свештенства, и Богу хвала, првенствено млађе генерације, што је најчешћа тема свештеничког семинара пре свега пастирски рад у народу, то јест препорађањје и оплемењјивањје љјудских душа и срца и савести вером и љјубављју Христовом, богољјубљјем и братољјубљјем, кроз најпре сопствено јеванђелско покајањје, што је и била главна тема овог семинара у Плашком.

Кад већ говоримо о пастировањју нашег свештенства у нашем православном Српском народу данас, треба се заиста радовати чудесном и спасоносном дару Божијем: да нам Бог још увек даје народ и свештенике који међусобно разговарају о покајањју, знају шта је покајањје и шта оно значи за прави љјудски лик човека и народа, и хоће увек изнова да се баве том чудном тајном и истином свељјудског искуства, којом је почело и увек почињје Јеванђељје спасењја и истинског очовечењја човека.

Српски народ није духовно пропао народ јер још није изгубио душу своју, и неће је изгубити све док у својој животној пракси /а она једина проверава сваку другу "праксу"/ зна за покајањје, покајањје не као неки "кукавичлук", ни као неки "комплекс", већ као "велику разумност и разборитост" љјудску, по речима једног древнохришћанског писца, или по речима народне пословице, покајањје као "најлепши цвет љјудског поштењја". Ово зато што истински љјудско, хришћанско покајањје увек значи нови живот.

Најживљје и најопипљјивије могло се то осетити баш на овим просторима нашег тродневног хаџжилука.

Иначе, тешко човеку и свештенику, тешко народу и цркви који не знају за покајањје и не позивају на покајањје. Почињјући увек прво од себе.

На Јадовном на Велебиту

Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовном. И најзад, трећег дана нашег хаџжилука, ево нас на Јадовном.

Јадовно. Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и Карлобагу. После једно 7-8 км скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за Смиљјане, родно место Николе Тесле, такође многострадално српско село под Велебитом као и бројна друга села у Лици.

Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2 км од пута Госпић - Карлобаг. Непосредно иза њјега почињје успон обронцима Велебита до Јадовног.

Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква "Госпа од седам жалости", а изнад ове степенасти "Крижни пут", управо крај пута за Јадовно. Чудна и несвакидашњја симболика! Жалости и патњје Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њјеног. И оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на

Јадовно многожалосно. Да ли је ова црква случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја, хотимице или нехотице, проговорила савест хришћанског састрадавањја са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка симболика овог храма Богоматере Распетога Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.

* * *

0 Јадовну је писано и напомињјано, али не никако довољјно. Далеко мањје него што оно заслужује. У својој јединствено потресној величанствености оно и данас стоји тихо и немо, покривено гробном тишином и мученичким миром. Ако и нека га, оно није заборављјено.

Да поменемо ипак два новинска написа, који су се нешто пре нашег пута појавили у штампи, а оба говоре о Јадовну. У "Личком Вјеснику" /излази у Госпићу, број од 15. 6. 83./, у рубрици "Писма читалаца", објављјен је следећи текст једног читаоца: "Прочитавши то /реч је о акцији у општини Титова Кореница да се обележе "пре јаме на Пријебоју у којима је изгубило живот неколико стотина невиних жртава", тј. невиних Срба - наша примедба/ сјетих се Јадовног на Велебиту, гдје је за вријеме НОБ-а у јаму бачено неколико хиљјада невиних жртава. У намјери да укажем на достојније обиљјежавањје овог мјеста, не желим умањјити значај мјеста на подручју опћине Титова Кореница. Дапаче, сматрам да сва та мјеста треба достојанствено обиљјежити. Вјерујем да готово нема одраслог човјека у нашој републици, као и широј друштвеној заједници, а да није чуо за злогласно Јадовно, које је жртвама равно највећим стратиштима у нашој земљји. Ипак, ово спомен - обиљјежје изгледа јадно и недостојно толиких жртава. У то сам се увјерио кад сам недавно боравио у Лици и посјетио то мјесто. Пут до Јадовног је веома тежак

1 готово неприступачан. За пјешачењје је предалеко, а аутомобилом је крајњје ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај тко не позна овај крај, врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве. Сама јама је такођер грубо и недовољјно обиљјежена. Плоча којом је обиљјежено ово мјесто је минијатурна и тешко уочљјива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављјено и стравично. Управо се питам, како до данас још ништа није подузето да се ово мјесто на неки начин бољје обиљјежи. Тко је овдје заказао ? Било би ми драго, кад бих у неком од наредних бројева вашег листа прочитао нешто о подузетим акцијама да се Јадовно учини доступним и да се бољје обиљјежи". Следи потпис:

"Илија Пањјковић, Бјеловар".

Други напис је из пера иностраног новинара Хеико Флоауа /У "Зиддојче Цајтунг", Минхен, од 16. 9. 83./, где између осталога стоји о Јадовном ово: "Код Јадовна, у Лици, која је насељјена Србима и Хрватима али припада Хрватској, десетине хиљјада православних Срба бачено је у јаму дубоку стотину метара. Екуменизам? - питају се у православљју Србије. Наравно! - тако одговарају, али тек тада када католици и православни буду изразили спремност да у Јадовну заједнички подигну покајничку капелу".

Толико из најскорије штампе о Јадовну, а ми да се вратимо нашем служабном путовањју на Јадовно.

Од поменуте Госпине цркве у Трновцу успон уз Велебит иде око 5-6 км, каменим али излоканим путем који води личком страном Велебита кроз планину, у правцу Сењја, док се не дође на једну омањју висораван која још од раније носи много симболично име Јадовно.

Ту, на тој планинској заравни, иза малог насељја Јадовно, у току летњјих месеци 1941. године био је смештен релативно краткотрајни али зато сигурно најстравичнији усташки логор, који је као искљјучиву намену имао - геноцидно затирањје Срба, и то најпре Срба из Лике. Довођени су на Јадовно и Срби из других крајева тадашњје Н. Д. Хрватске, довођени и други љјуди из "нехрватских скупина становништва", али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких Срба. И то само зато што су православне вере и српске националности.

На излазу из ове јадовинске висоравни данас стоји дрвена рампа, али како је рампа била отворена ми смо кренули даљје. Пут иде уз падине Велебита и доводи нас до уске а на стотину метара дубоке Шаранове јаме /име је, кажу, добила по чобанчету Шарану, које је некада раније у њју упало/. Од Шаранове јаме пут иде косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу и до других понорних јама којима изобилује крашко тло Велебита.

Према "Енциклопедији Југославије", планина Велебит, једна од најдужих у нашој земљји, грађена је од карбонатних стена и има доста шкриљјаца и кречњјака, као и крашко подземљје са снажном подземном циркулацијом воде, те мноштво ломова и вртача, дубоких пећина и још дубљјих јама /које могу бити и степенасте, са проширењјима у виду пространих галерија/. Са континенталне, личке стране Велебит је покривен доста густом шумом, највише буковом, смрековом и боровом.

По свему судећи, чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом! Ако нипочему другом, Велебит ће остати у историји незаборављјен својим Јадовном, нашом љјудском трагичном судбином у последњјем рату. Пре свега, трагичном судбином Српског народа ових крајева. И не мањје, ако не и више, злослутном судбином починиоца те трагедије.

У поменутој "Енциклопедији Југославије" прочитали смо, пред полазак на пут, следеће редове о Јадовном /писала их Савка Калинић из Загреба/:

"Јадовно, логор у који су усташе 1941 одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м , ограђен бодљјикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављјена стража у дубину од 1 км. Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца. Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њјему направити заклоне од грањја. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњју групу од 1500 љјуди усташе су побиле митраљјезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић -Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново. У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљјаду љјуди, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава".

После наше посете Јадовном /друге по реду за последњје две године/ и разговора са многим љјудима из Лике и других крајева, а и после проучавањја и других објављјених и необјављјених података о логору Јадовно, може се рећи да би наведени подаци из "Енциклопедије" били углавном тачни, ако се мисли само на најближу "крашку јаму поред логора", тј. Шаранову јаму, удаљјену свега око 1 км од логора, у коју је вероватно и бачено поменутих 35.000 жртава. Али, постоје и друге јаме, неке данас знане, а неке тада затрпане и данас незнане. /Постоји, наима, народно сведочењје, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама љјудским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљјом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина/.

Број жртава у Јадовном, према томе, далеко превазилази поменути број у "Енциклопедији Југославије".

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даљје у дубину треба да има око 40 кубних метара /осим ако јама има и галерију или подземне воде/. Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, као што рекосмо, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирањје трагове својих покољја и човекоубистава.

Историчар Милан Васта /Србин из Лике, учесник НОБ-а/ пише, према изјавама и старијих љјуди из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљјада, чиме се Јадовно, по њјему, после Јасеновца и Старе Градишке, "сврстава у логоре с најмасовнијим жртвама у НДХ" /књјига "Рат је завршен 7 дана касније", издањје 1976/.

У нашим разговорима са љјудима из Лике, од којих су неки посебну пажњју посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљјада жртава, а једно сведочењје помињје прецизан број од 86.000. Али, да се вратимо мало уназад, на сам почетак јадовинске Голготе Српског народа у овим крајевима, кроз које смо ових дана поклонички пролазили.

Одмах по стварањју свој злогласне Независне Државе Хрватске, усташе су почеле такозвано "чишћењје терена", то јест настојали су што пре створити расистички "чисти хрватски простор" /нешто слично данашњјој тежњји за "етнички чистим Косовом"/. Они су стога брзо отпочели најпре појединачно а онда и масовно убијањје и уништавањје, пре свега Срба, а онда и других недужних љјуди.

Појединачне злочине, по Лици и другде, усташе су чиниле већ од првих дана своје страховладе, која је почела одмах по капитулацији и оснивањју Н. Д. Хрватске. Треба знати да је капитулација у Госпићу објављјена већ 10. априла 41. /у 5 часова по подне/, после чега усташе у Госпићу и Лици преузимају власт у своје руке и већ истог дана почињју хапшењја Срба /пет љјуди из Смиљјана, 18 љјуди из Богданића/, пуњјењје Госпићког затвора, и бацањје у јаме: у Бужиму, Јанчи и Јадовном. /Види и Јаков Блажевић, књј. "Супротстављјањја..." 1980., стр. 89 - 90/.

Усташе убијају најпре свештенике, учитељје и друге виђеније љјуде, а било је убијањја и свих Срба одреда, ко год им падне шака. Ова прва своја злодела усташе су донекле прикривале, припремајући се за испуњјењје свог главног плана - масовног прогоњјењја и истребљјењја Срба, тј. геноцида над Србима путем покољја или прекрштавањја. Но да видимо најпре ситуацију изван Госпића.

Прва већа и масовнија злочиначка акција усташа била је већ 29. априла 1941. године у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено око 184 Срба сељјака. После тога следи погром у Благају на Кордуну, где су 7. маја 41. усташе поклале око 520 Срба сељјака из Вељјуна и околине, а међу првим жртвама били су свештеници Бранко Добросављјевић из Вељјуна и Дмитар Скорупан из Цвијановића Брда /сви су убијени на најсвирепији начин у шуми званој "Кестеновац" код Хрватског Благаја/. Такође је убрзо побијено око 700 Срба у околини Слуњја, и група од 500 Срба из Војнића и околине /такође на Кордуну/, заједно опет са својим свештеницима из околних српских села.

Затим је на ред дошло затирањје Срба и српских села у Лици, од којих ћемо поменути само нека. У Јосипдолу /20. маја 41./ усташе су Србима из тог места и околине напуниле стару школу, мучиле их, па клале и стрељјале по групама, затим их бацале у ровове, неке и полуживе, посипале их живим кречом и онда земљјом затрпавале. /Цркву у Јосипдолу су демолирали и претворили у магацин за оружје/. У Плашком су, као што смо поменули, похапсили /21. маја 41./ преко 700 Срба и одвели их у Огулин, где је, заједно са још покупљјенима из других места, побијено 5.000 Срба /не рачунајући спроведене у логор Јасеновац/.

Следе затим остала српска села и насељја у Лици, где су већ од средине јуна 41. почели масовни прогони И покољји, а током јула уништавана су и читава српска села и засеоци. У Пријебоју, између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине Плитвичка језера - изразито српског краја - насилно је протерано /само у току 28. и 29. јуна 41./ преко 2.500 српског живљја на подручју Дрвара и Грахова. У селу Суваји код Доњјег Лапца усташе су /1. јула 41./ запалиле село и побиле око 300 Срба, од којих је 170 бачено у три јаме, а остали су спаљјени. Већ следећег дана /2. јула 41./ запаљјено је село Осредак, а за њјим и село Бубањј, где је све живо поклано и побијено или већим делом бачено У чувену Боричевачку јаму. /Ово је изазвало једну од иначе ретких српских освета у хрватском селу Боричевац/. Врхунац злочина у Бубњју било је убиство 12 српских девојака док су мирно копале кукуруз на њјиви /"То је било деветога јула, кад погибе дванест српских цура"/.

У Личком Петровом Селу /побијено 900 љјуди/, у Врховинама, у Оточцу /где и до данас постоје неиспитане масовне гробнице Срба/, у Теслином Смиљјану код Госпића /побијено и поклано 650 Срба, од којих су многи живи у кућама спаљјени/, у госпићким селима Липе, Плоча и Папуча /покољј свих затечених породица/, у селу Дивоселу јужно од Госпића /заједан дан поклано и побијено око 700 душа/, и јужније, у Медаку /где су у вребачким и медачким боровим шумама - плантажама усташе побиле и закопале око 1.000 љјуди/, па у Грачацу и околини /почетком августа 41. масовно поклано око 500 Срба/- све један и исти усташки геноцид над српским живљјем, као уосталом и другде: по Босни /само у троуглу Бихаћ - Крупа - Цазин побијено тих дана око 20.000 Срба/, у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини, по читавој НДХазији.

Најстрашније од свега је било што је народ често обмањјиван, просто демонски лаган, па је, позиван и присилно сабиран, ишао у поворкама, као јагањјци на за клањје, понекад чак и певајући. Говорено им је да иду на рад у неки други крај, или у Немачку. А коме је и могло пасти на ум да им је спремано то и такво безумљје?!

Као посебан вид перфидног обмањјивањја Срба, ради масовнијег намамљјивањја, било је и у Лици практиковано тзв. "покрштавањје", које се и овде као и у Глини завршавало групним покољјем Срба. /Познат је позив на такав покољј Срба у Лици удбинског фратра

Мате Могуша, 13. јуна 41. у Удбини. "Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером. Иселит ћемо и истријебит српски народ у Хрватској"... Лист "Хрватски народ" од 22. и 24. јуна 41./. Такву превару под изговором "прекрста" усташе су извеле у личком селу Косињју код Перушића /и то само три дана после покољја Срба у Глинској цркви/, где су 347 окупљјених Срба повезали жицом и побили, а онда им лешеве спалили у једној кући. /Било је, међутим, и таквих ретких случајева где су поједини римокатолички свештеници покушавали да "прекрштавањјем" спасу Србима животе, као што је то чинио жупник у Дрежнику код Слуњја Драгутин Штимац, који је при том покатоличењје Срба "сматрао само формалним". Он је своје вернике Хрвате јавно у цркви позивао да не сарађују са усташама у њјиховим злочинима над Србима, као што је то чинио и стари фра - Грга у Оточцу. На жалост, Драгутин Штимац је, на предлог усташа, обешен од Немаца 1943. -Види Ћирил Петешић, "Католичко свећенство у НОБ-у 1941 - 45" Загреб 1982., стр. 193/.

Ипак, сви ови поменути злочини усташа у Лици били су само, да тако кажемо, успутни и пропратни акт главног злочина над Србима, који се тих летњјих месеци 1941. године вршио у Јадовну.

Ово, наравно, не умањјује нити потцењјује "обиљје невјероватног и непојмљјивог дивљјаштва" усташког при тим покољјима Срба, "које је запањјивало и окупатора", како вели један очевидац Личанин, наводећи и писањје италијанског команданта Б. Ангелинија

0 томе како је један усташа, син директора Госпићке гимназије, банкетом прославио клањје сопственом руком своје хиљјадите жртве српске! /"Лика у НОБ 1941.", стр. 154/.

Кажемо "успутни" и "пропратни" зато што, упоредо са овим убијањјима, усташе су почеле

1 са масовним одвођењјем Српског живљја, а уз њјих и Јевреја и Цигана и свакога ко им се противио, у своје концентрационе логоре, из којих се никада више нису вратили /док је при убијањјима и паљјењјима бивало и бежањја у шуме и збегове, ради спасавањја голог живота. О томе пише напр. Јаков Блажевић: "У Перушићком котару, у Косињјској опћини, усташе су масовно убијали српско становништво у селима Крш, Студенци, Млака и другима. Куће су биле потпуно спаљјене. Љјуди који су остали у животу живјели су идуће двије до три године искљјучиво по пећинама" - књј. ИИ, 38/.

Као први такав усташки логор обично се сматра логор "Даница", који је отворен 29. априла 1941. у некадашњјој фабрици "Даница" у Копривници. Кроз њјега су прошли многи мученици српски на путу за логор смрти Јадовно на Велебиту. Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број наших свештеника из Горњјокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њјима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земљје. Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 41. у Госпић, да би, после свеноћног мучењја у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших љјуди из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Пољје, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших љјуди из Грубишног Пољја код Копривнице, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављјени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га

овом плочом: "На овом мјесту између осталих из наше земљје побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Пољје 1941. Спомен плочу подигло је друштво "Напредна жена". Грубишно Пољје 2. ВИ 1957. ".

Одмах после "Данице" у Копривници, другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два "истурена одељјењја" смрти : логор Јадовно на Велебиту и логор Слано на острву Пагу. У поменутој "Енциклопедији Југославије" и у другим објављјеним књјигама о усташама и логорима Н. Д. Х. обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 41. године.

Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављјањју усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. О хапшењјима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна сведочанства, и живи љјуди који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно. /Неки, на пример, Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљјиво обавештени од пријатељја да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирањје у јамама/.

Изгледа да је Лика, и нарочито Госпић и околина, раније од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирањја Срба. /"Ситуација је била посебно тешка у Лици... Масовна звјерства, формирањје логора смрти на Јадовном, бацањје живих љјуди у јаме, покољј српског народа, прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима" - вели као очевидац Јаков Блажевић, књј. ИИ, 52-53/. Павелић је, изгледа у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљјеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије

Сећам се, у своје вереме читао сам књјигу Мирка Першена /"Усташки логори", Загреб 1966./. Међутим, тек сада, после наше посете Јадовну, постала ми је сасвим јасна њјегова опаска да су усташе зато изабрале затвор у Госпићу за сабирањје у њјега свих "непоћудних елемената", јер су сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице На то бисмо ми сада додали. да је тај страхотни "избор" учињјен ваљјда још и зато што су Јадовинске јаме тешко приступачне и тешко испитљјиве, па су усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњјици, неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њјиховог злочина над Српским живљјем овог дела Југославије

Да се заиста на Јадовном почело са ликвидирањјем Срба још половином априла 1941. године види се и из тога што су 20 априла 41. "из Карлобага пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле на Јадовно" неколико Срба из села Шибуљјине /Велебитско Подгорје крај мора/ и они су тога дана на Јадовном већ затекли логор ограђен жицом и мноштво Срба затвореника у њјему. О томе пише Павле Бабац /родом и сам из села Шибуљјине, иначе до недавно сарадник Војно - историјског института и "Војне енциклопедије" у Београду/ у својој књјизи "Велебитско Подгорје 1941 - 1945" /која је написана 1965., а објављјена недавно у Београду/. Он описује то довођењје у логор на Јадовном ових првих Срба из Шибуљјине и њјихово затим погубљјењје у јамама

смрти, заједно са другим логорашима. Но он доноси и потресно сведочанство једнога од преживелих Срба Шибуљјчана, Серђа Пољјака ,који је чудесним начином остао жив и спасао се из крашке јаме у којој су остали логораши нашли смрт. /Ово јединствено сведочанство доносимо посебно на крају, у Прилогу 3/.

Павле Бабац описује такође и истовремено постојањје сабирног логора у Госпићу, одакле су тих истих априлских дана већ отпремане масе љјуди на Јадовно. Тако, описујући судбину друге групе Срба из истог села Шибуљјине, које су усташе одвеле већ 22. априла 41. најпре у Госпић па онда сутрадан на Јадовно, он вели: "Првој групи, која је лежала у Госпићкој казниони, прикљјучени су /22. ИВ/ још двојица Шибуљјчана, браћа Јован и Илија Лукић... Кад су уведени у двориште казнионице, Јован и Илија су се изненадили због непрегледне масе љјуди у неуредном одијелу и изнуреног и забринутог изгледа. Ухапшеници су седели на земљји и укочено посматрали непрестану ужурбаност усташа који су истоваривали препуне камионе љјуди, а затим утоваривали одвојене спремне групе затвореника, међусобно везане жицом, и одводили у непознатом правцу /тј. на Јадовно/... Свакодневно је влаковима и камионима стизало брже и више љјуди но што су егзекутори из Госпића могли дневно физички да уништавају на губилиштима на Јадовну. У Госпић је стизало сваког дана око хиљјаду ухапшеника. То је трајало непрекидно од 20. ИВ до почетка августа 1941. године. Према томе, за око 70 дана доведено је било око 70.000 љјуди" /стр. 20-21/.

Хе знамо зашто Павле Бабац трајањје логора смрти у Јадовном доводи само до почетка августа 41. /и очигледно да погрешно броји 70 дана трајањја логора, уместо 100/, јер Јадовно је "радило" све до пред крај августа месеца 1941. /што и сам он на другом месту потврђује, кад говори о логорима Сланом и Метајни на Пагу/. Но оно што је и код њјега и код других очигледно то је да је хапшењје Срба у Лици и Подгорју и њјихово сабирањје у Госпићки затвор и спровођењје на губилиште на Јадовно почело већ од половине месеца априла 1941. Почетком пак месеца маја довођени су у Госпић и Јадовно и Срби из удаљјенијих крајева тадашњје Н. Д. Хрватске /као напр. што су из Баније и Кордуна већ 6. и 10. маја доведене веће групе тамо похапшених Срба/. Тако је, ето, потекла Јадовинска крвава река од око хиљјаду невиних жртава свакога дана, и текла је тако пуна четири месеца, од половине априла до половине августа оне најкрвавије за Србе 1941. године. Поменуло се, не повратило се!

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њјему била додељјена та првенствена улога: масовно уништавањје Срба. Логор је зато отворен већ у априлу 41. и "радио је" стравично ужурбано. "Помоћни логор", тако да кажемо, био му је логор Слано на острву Пагу, с друге стране Велебита, на мору, и пут до њјега водио је из Госпића преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата. Тај логор је отворен 25. јуна 41. и трајао је до друге половине августа, тј. нешто краће од логора на Јадовном.

У оба ова логора смрти логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У Госпићки пак сабирни логор довозили су љјуде, жене и децу из свих крајева, а највише Србе из Лике: "сељјаке покупљјене по њјивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве". Тако гласи казивањје сведока очевидца Марије Гржетић.

Логори Слано и Метајна на острву Пагу укинути су средином августа 41. зато што је то подручје припало италијанским окупаторима. И пре укидањја ових логора многе су

логораше из њјих возили у јаме на Јадовно, мада су многи и на самом Пагу страдавали. /Уствари, логори на острву Пагу затворени су око 19. или 20 августа, кад су се по наређењју из Загреба усташе повукле према Госпићу, а на Паг је дошао италијански војни санитетски одред В армијског корпуса, који је требао да уклони све трагове логора и изврши санацију земљјишта. Тада је установљјено даје на Пагу од усташа побијено око 18.000 жртава/. Последњја група од 3.000 Срба и извесног броја Јевреја отпремљјена је са Пага на губилиште у Јадовно, јер ће јадовински пакао наставити да убрзано "ради" све до пред крај августа, док и ту нису стигли италијански црнокошуљјаши и њјихова војска. Тада се усташе повлаче са Јадовна, уништавајући за собом, колико су могли, све трагове логора на Јадовну.

Последњје преостале логораше у Јадовну усташе су побиле и побацале у јаме, које у Шаран и Гргин брег, које у Ступачиново код Оштарија /где су махом били сабирани Јевреји/, или у ко зна још које јаме на Велебиту. /А за доказ да су усташе и мимо Јадовна бацале Србе и у друге јаме по Велебиту поменућемо овде још две нама познате јаме: такозвану "Јарчју јаму" изнад Дивосела и Оланка ка Височици, и јаму звану "Јамина" изнад Крушчице у Велебитском Подгорју. - О недавном открићу у овој последњјој јами костију од неколико стотина жртава види на крају Прилог 4/.

Да је пак Јадовно "радило" и у другој половини августа 41. о томе има више сведочанстава, али је можда најкарактеристичнији исказ Драга Свјетличића из Добоја /дат после њјеговог бекства у Србију/. Драго Свјетличић је био доведен у Госпићку казнионицу 9. августа 41. но, због великог мноштва затвореника /јер, "у то вријеме -концем августа мјесеца - слијевале су се ријеке заточеника у Госпић у према Јадовном, великој клаоници недужних љјуди" - Ј. Блажевић, књј. П, 75/, он је тек 24. августа био везан у транспорт од 900 Срба одређених за Велебит. Али тог истог дана, вели он, дошли су у Госпић Италијани и наредили прекид даљјег вођењја на Јадовно, па је задњја група затвореника из Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора Свјетличић после успео да побегне и да стигне у Србију.

Јасно је, дакле, да је све до тога дана Јадовно непрекидно гутало своје безбројне жртве, довођене из Госпића, и то по ,,њјих око 800 до 1.200 љјуди дневно", како вели исти Свјетличић" "Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке... На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама".

Логоре смрти с обе стране Велебита, особито пак ово стравично стратиште невиних и недужних на Јадовном, наследиће и продужиће после тога не мањје стравични логори смрти. у Јасеновцу и Великој Градишки /оба ова логора постојала су и "радила" током свих година рата и крваве Ендехазије/, а и други познати усташки и фашистички логори. Јастребарско, Лепоглава, Доњји Михољјац, Костајница и Дубица, Керестинец код Самобора крај Загреба, Лобоград, Тењја код Осијека, Ђаково, Крушчица код Травника, Земун, Бањјица, као и логори за депортацију и исељјавањје: "Цапраг" код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бихаћ, Винковци.

* * *

Трајањје логора у Јадовном у току око четири месеца, од половине априла до пред крај августа 1941, и довођењја у њјега скоро свакодневно већих и мањјих група ради

бацањја у поноре јаме, чини овај логор, по интензитету "рада" њјегове стравичне "воденице смрти", можда најстрашнијим од свих до сада познатих логора у Другом светском рату.

У месецима док је логор у Јадовном постојао, по сведочењју преживелих сведока, у Госпић је свакодневно стизало негде око 1.000 /хиљјаду/ љјуди, жена и деце Сви су они углавном спровођени на Јадовно - да буду бачени у бездану утробу Велебита. Стравичних 120 дана трајањја и рада Јадовинског логора, са овим још стравичнијим "просеком" од око хиљјаду доведених и уништених на дан живих љјудских бића, јасно говори свакоме о високом броју њјегових жртава.

Па коме онда требају она по сваку цену, и где год се може, смањјењја и умањјењја тих трагичних жртава, првенствено српских, православних?! Ми нећемо да о "бројкама" расправљјамо и споримо /као да се ради о неком "лицитирањју"/, јер није више важно колико их је тачно било, кад их је већ било онолико колико их је било. Важно је памтити те невине жртве и са побожним пијететом их се сећати. Памтити и сећати их се, и ништа више од тога. Јер тај свети спомен на њјих опомена је и за будућност. Зато је с правом речено и записано /испред логора у Дахау/: "Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове".

О начину ликвидирањја жртава у Јадовном постоје сведочењја о разноразном убијањју, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљјем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути љјудски крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена Хрватица, чула се железничка пиштаљјка три дана узастопно. /Ово неће бити невероватно за оне који се, као ово ми, нађу на Велебиту у мирне јутарњје или вечерњје часове кад и најмањји шум одјекује врло далеко по чистом планинском ваздуху. Иначе, Јадовно се налази на око 1200 м. надморске висине, а и сва Лика је, као и Косово, уствари висораван; Госпић, на пример, иако у равници, има око 550 м. надморске висине/.

Мада је остала реч о усташким мучењјима, по логорима и иначе, да "бити убијен метком, значило срећу", у логору Јадовно било је и масовног стрељјањја. /О томе сам прочитао лично сведочењје Милана Трешњјића, управо о логору на Јадовном: "Рафали митраљјеза не престају из логора у Јадовном. Они се добро чују /доле у околини Госпића/. Ни ноћ 4/5. августа /1941./ није их прекинула. Тамо је докрајчивано стрељјањје преко 20.000 Јевреја, Срба и осталих које су усташе осудили на смрт. Тамо је већ био нашао или је тога дана налазио смрт један број Дивосељјана. Исте ове ноћи српска села око Госпића нестајала су у пламену који се стравично одсликавао у облачној ноћи". - "Лика у НОБ 1941.", стр. 178/.

У логору на Јадовном, на висинама Велебита, а у понорним дубинама њјегових јама, љјуди су једноставно уништавани, свеједно како. А главно је: низашто, "без кривице криви", криви што су живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада: "Не може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!" Па ипак, управо је тако и зато убијан, убијан од нељјуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно, наш општи јад.

Јадовно је најбољје показало шта се хтело остварити у Лици, у Крајини и даљје у читавој творници смрти Ендехазији, да се није дигао голоруки народ, кука и мотика, гуњј и опанак. /Дигао се, по традицији, најпре у збегове, у самоодбрану/.

Родоубиствена опасност - геноцид - претила је српском православном живљју у читавој Н. Д. Хрватској, али нигде тако као овде у Лици и у Крајини. На скуповима у Госпићу, тих крвавих дана и месеци 1941. године, изложио је усташки доглавник Миле Будак познати "шири усташки план": да ће "један део Срба побити, други део раселити, а остале превести у католичку вјеру и претворити у Хрвате". Ни он ни њјегова Н. Д. X., међутим, нису одржали чак ни то обећањје. Будак и њјему слични /као напр. Гутић у Бањја Луци/, директно су харангирали на најбруталнији геноцид против Срба, од чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековни суседи Срба у Крајини. /Усташки су злочинци своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су нам посведочиле и старије жене Хрватице из тих крајева/. Будакова и слична харангирањја и створила су Јадовно, Глину, Јасеновац и друга стратишта и мучилишта невине раје, и још: згаришта од ваљјда две - три десетине хиљјада српских домова и храмова само у Лици. Јер затирано је све српско, читава села и парохије српске. /У Горњјокарловачкој епархији од 203 цркве и капеле православне, усташе су уништиле 88 и тешко оштетиле 67, тј. преко три четвртине српских богомољја/.

У злогласној Ендехазији крварило се тих страшних дана и месеци од Велебита до Дрине крвљју невином, братском, хришћанском, крвљју љјуди и жена, стараца и одојчади, највише српске, мада се ни име Србин није смело изговорити, чак ни звањје "српско -православна вјера" /већ само "грчко - источна вјера"!/. Па ипак, нигде се тако није крварило као у овој вековима немирној и јуначкој Крајини, о чему је остала, као страшни сведок, и песма у народу:

"Крајина је крвава хаљјина, у крв лијеже, у крви устаје и крваве једе залогаје ...

Јадовно је, тих летњјих месеци крваве 1941, можда највише крварило, али се крв њјегових жртава није дала видети, као што је и данас њјегов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако невидљјив а опипљјиво жив, живо присутан у нама. Свете кости Јадовинских Мученика запретане су дубоко у утробу Велебита, а њјихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама, срцима и савестима.

Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Београда, преко Глине, Кордуна и Лике до Јадовна. Прошле године овде су били и бројни наши студенти. Јер, памћењје нам траје, незаборав се обнављја сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: "Вечнаја памјат - вечан спомен!"

Ми љјуди често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћењје, и наше, а поготову Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Христу, уместо свега другога: "Спомени ме се, Господе, у царству Твоме". Памћењје у Христу и јесте наша вечност, вечно памјатствовањје и незаборав Љјубави. Сва тајна Цркве, и њјеног небоземног јединства у Христу Богочовеку, садржана је у њјеном, и нашем у њјој, светолитургијском памћењју. Памћењју и приношењју - "за све и за сва"... "Најпре се спомени, Господе, свете Цркве Твоје - сабрањја народа Твога - од краја до краја земљје"...

Поводом жртава наших у овим западним крајевима један наш песник написао је ове стихове:

"Да никад заборав не падне на жртве, од усташке руке палог милиона, и да за те хумке, за те славне мртве, никад не замукне глас црквених звона".

Ми на Јадовном звона црквених нисмо имали /нема их још увек на многим порушеним и још необновљјеним црквама у Лици/, али смо имали Свету Литургију за њјих и са њјима, са Јадовинским Мученицима, сведочанство и свезу нашег јединства у Христу јединства "са свима Светима", по речима Апостола Павла. "Још Ти приносимо, Господе, ову разумну и бескрвну Службу - службу Мира и Љјубави - за пострадале у вери оце и браћу нашу... Мученике и Исповеднике Твоје у Јадовну и на сваком месту владичества Твога".

Један други песник, родом из Лике, испод Велебита, написао је, при своме и нашем са њјиме повратку у Лику, ове стихове:

"На свакоме месту, и с лева и с десна, све вас, браћо, сретам и чиним вам помен".

И ми смо тог дана /петак 10/23. септембра/, на дан Св. Мученица: Минодоре, Митродоре, Нимфодоре и осталих, служили им заиста свети литургијски Помен.

На Јадовном је, наиме, тога дана /тачније почев од вечери/, добротом добрих љјуди којима и овај и овакав наш свет ипак не оскудева /без обзира на разне покушаје ометањја, као напр. да тобоже "не може се гарантовати безбедност" на Јадовном - не знам само чија то, и од кога?/, постављјена је и освећена спомен-плоча, тј. "надгробно знамењје", како рече о. Јован Николић из Загреба у свом говору том приликом. Посвећена је "Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве, пострадалима на Велебиту, у јамама Јадовна".

Плоча је постављјена код Шаранове јаме јер су ту и остале плоче постављјене /док до осталих јама треба тек доћи/. Чин освећењја плоче и богослужбеног помена свих овде "од рук злодјеј убитих" извршио је преосвећени владика ових крајева, Горњјокарловачки Симеон, са свим својим свештенством, њјих око 40 на броју, и нас неколико из других наших крајева, свештеника и студената /од којих један са удаљјеног, а одувек нам, посебно данас, блиског Косова/.

Потресно и до суза дирљјиво било је видети и доживети овај венац младих студената и свештеника око ове у нашој земљји несумњјиво најпотресније и мучеништвом највеличанственије Јаме. Јаме читавог једног народа - јер овде су довођени и бацани Срби из свих наших крајева - али народа који није изгубио сопствено памћењје и памћењје у Богу. То, уз остало, посведочује и послати из светог Хиландара благослов, намењјен да тога дана буде спуштен у јаму Јадовинских Мученика: дрвени крст, свећа и тамјан. Дарови и знаци Христови.

За оне који можда неће имати прилике да дођу на Јадовно, пренећемо овде натпис са ове спомен - плоче /а и за сваки случај/. Но пре тога, да наведемо и натписе са три остале плоче код Шаранове јаме /поред оне коју смо већ навели/.

На маленој плочи на обичном камену покрај пута, код скретањја ка Шарановој јами, стоји: "И ово је једна од јама у коју су љјети 1941. год. слуге окупатора усташки злочинци бацили на хиљјаде љјуди из Лике и других крајева ове земљје. Никада неће бити заборављјене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 27. ВИИ 1961.". /Плочу је поставио вероватно Савез бораца овог краја/.

На другој већој плочи, изнад саме јаме, стоје имена овде пострадалих из Сремских Карловаца /махом српске интелигенције, као и у случају наших владика и свештеника, што је свакако опет била својеврсна карактеристика логора у Јадовном/: "Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко - фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривој Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић, др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић - Чокић. Ову спомен - плочу подиже 1961. г. Савез бораца НОР Сремски Карловци". На једној маленој плочи, на обзиду поред јаме, стоји такође податак незаборава: "Љјуботина Никола 10. Х 1897. - 30. ВИИ 1941. Оточац".

Ха овој пак, данас постављјеној и освећеној мермерној плочи /нажалост, без уклесаног је крста, само су четири метална причвршћивача закрштена/, која је стављјена у стењје, лево испред Шаранове јаме, уклесане су ћирилицом ове речи и имена:

"Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве пострадалим на Велебиту, у јамама Јадовна 1941. године. Архијереји: Петар Зимоњјић, митрополит Дабро - босански: Сава Трлајић, епископ Горњјокарловачки; свештеници: Никола Бан, Милан Божић, Данило Бракус, Илија Будимир, Петар Вучинић, Богољјуб Гаковић, Војислав Гашић, Ђорђе Госпић, Милан Диклић, Владимир Дујић, Милан Докмановић, Милојко Дошен, Милан Ђукић, Лазар Живадиновић, Михајло Јовановић, Димитрије Јерковић, Теофан Косановић, Љјубомир Крњјић, Душан Крњјевић, Богдан Лалић, Пантелија Ландуп, Јован Магарашевић, Ђорђе Милојевић, Ристо Марковић, Станислав Насадил, Емилијан Недић, Тихомир Нешковић, Павле Обрадовић, Вујадин Пањјковић, Илија Павлица, Димитрије Пантелић, Стеван Поповић, Миленко Поповић, Урош Рајчевић, Петар Рашета, Милан Рајчевић, Јован Станојевић, Јаша Степанов, Матија Стијачић, Ђуро Стојановић, Методије Суботин, Петар Товирац, Константин Тодоровић, Антим Ћулумовић, Стеван Ћурчић, Јован Чутурић, Александар Чуповић, Дамјан Штрбац, Љјубомир Шкорић. - У знак пијетета подиже ову плочу Савез удружењја православног свештенства СР Хрватске. Јадовно 83.".

Као што се види, ту се налазе сви, сав сабор Цркве божије. Јер, наравно, нашу Православну Цркву, ни уопште, ни овде у Јадовном, не чине само епископи и свештеници, него и верници. Али, свима нама је већ познато да ниједан број Срба верника, ма колико би био приближно и неодређено поменут, не би могао стајати на једној оваквој спомен-плочи, али шта се ту може. /Ионако се чуло даје једва прошла кроз нечију цензуру, а кроз нечију и није прошла, ова реч на почетку плоче: "и вјераирима'В.

Уосталом, имена, животи, животни путеви и мучеништво овде пострадалих српских владика, свештеника и верника, које по броју и имену само Господ Свезнајући зна, заслужују да буду стални наш спомен у срцу, и дуг за наше даљје упознавањје њјихове небоземне тајне. А тајна сваког љјудског бића увек је небоземна, увек богочовечанска, како нас је често на то подсећао отац Јустин Поповић и како нас на то данас тако живо подсећају Јадовински Новомученици.

Да бисмо споменули само оне овде пострадале вернике које ми досад знамо по имену, наши путни записи требали би да се претворе у посебну књјигу Житија Светих. А надамо се, може Бог и то дати. У ту књјигу би онда ушли сви овдашњји мученици и страдалници "који вером победише..., ругањја и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; камењјем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше... Лишавани свега, напаћени, злостављјани, којих не бејаше достојан свет; по пустињјама потуцаше се, и по горама, и по пећинама и јамама земаљјским. И сви они мученички пострадаше за веру" /Јеврејима 11, 33 - 39/.

За сада споменућемо само толико да, ваљјда по Промислу Божјем, овде су завршили свој мученички живот и почивају заједно са својим верницима оних двојица наших архијереја чији је православни народ и свештенство највише пострадао на Јадовном: митрополит све Босне Петар и владика Горњје Крајине Сава.

Уз ову двојицу нових Свештеномученика почивају ту и бројни Свештеници - Мученици: највише их је из Горњјокарловачке /од 70 пострадалих, овде почивају и поменута су 22/, па онда долазе из Зворничко-тузланске /од којих овде 15 по имену/. Уз своје архипастире и пастире почивају ту и безбројни верници - Мученици: из већ поменутих двеју епархија, па затим из Загребачке, Пакрачке /Славонске/, Бањјалучке, Сарајевске, Сремске, Далматинске и Захумско-херцеговачке. Из ове последњје је прота Душан Крњјевић, који је 21. јула 1941. г. са 300 везаних Срба Херцеговаца доведен из Мостара у Госпић а онда су спроведени овде на Јадовно и затрвени у јамама.

Од многобројних овде пострадалих и на плочи поменутих свештеника највише их је групно доведено и бачено у Јадовинске јаме на дан 3. јула 1941, после претходног страшног мучењја у Госпићком затвору ноћу између 1. и 2. јула /О свима њјима и многим другим пострадалим српским свештеницима, и о њјиховим мученичким патњјама и злостављјањјима од стране усташа, заинтересовани читаоци могу наћи прилично сакупљјених података у "Споменици православног свештенства - жртава фашистичког терора и палих у НОБ", коју је издало Свештеничко удружењје, у Београду 1960. Није нам, међутим, јасно зашто је Свештеничко удружењје Хрватске на овој спомен - плочи у Јадовном исписало само 49 свештеничких имена, очигледно узетих директно из поменуте "Споменице", а изоставило је имена као што су Илија Илић из Плашког, Никола Богуновић из Доњјег Лапца и можда Павле Катанић из Бијељјине? Узгред такође примећујемо да ова "Споменица" не садржи и бројна друга имена наших свештеника пострадалих у току последњјег рата. Но хвала и за ова имена/.

На крају, да споменемо и то да се међу Јадовинским Мученицима, чија су имена наведена на овој спомен - плочи, налазе и 4 свештеномонаха /по два из манастира Гомирја и Тавне/ и два ђакона. Сва, дакле, саборна заједница Православне Цркве. епископи, свештеници, ђакони, монаси и верници. "Пуноћу Цркве Твоје, Господе, сачувај. И спаси народ твој и наслеђе Твоје".

Наш помен и поклоњјењје Мученицима на Јадовном завршио се негде око подне. Но није нам се журило. Са Јадовним се не одвајаш лако, вуче те да останеш што дуже. Ретко се где као овде човек осећа тако мирно и спокојно. И овде, као на Косову, небо и земљја се додирују, царство небеско и земаљјско се сједињјују.

Да додамо, на крају свега, да је овом нашем помену присуствовао и римокатолички жупник села Трновца Јосип Капуш, а већ по завршетку свега пристигла су и двојица представника Социјалистичког савеза из Госпића. Хвала им на томе.

* * *

Са Јадовног смо сви сишли у Госпић, на братску трпезу љјубави, а онда смо, истог поподнева ми кренули даљје кроз Лику, па за Београд

Пут нас је од Госпића, преко Личког Осика и Бунића /где је наша црква 41. г такође спаљјена, пошто су у њјој претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника одвели у Јадовно/ водио даљје у Кореницу, па онда, преко Плитвица и Личког Петровог Села, ка Бихаћу и Босни поносној, али не мањје од ових крајева страдалној Пролазећи кроз ова места Личке и Босанске Крајине са једним свештеником из ових крајева, слушали смо поново и на лицу места о страдањјима народа ових крајева, између река Лике, Јадове, Крбаве и Уне, у току овог последњјег рата.

У Личком Петровом Селу посетили смо не тако давно обновљјену цркву, која је од усташа била порушена /пошто су претходно у њјој поклали на десетине Срба, а свештеника Николу Загорца бацили са звоника уз речи "Неста крста са три прста", што се, Богу хвала, није обистинило, чему је доказ и ова обнова цркава у Крајини/. Даљје смо у Бихаћу /где је такође срушена наша велика црква, и то лицем на Видовдан 41. г / прошли крај гробљја на Гаравицама, где се у заједничкој гробници налази око 12 000 побијених Срба из Босне и Лике, заједно са једним бројем Цигана и Јевреја.

Нисмо имади времена да од Бихаћа пођемо навише, на она стратишта горе уз Уну, него смо кренули покрај ових низ Уну, ка Босанској Крупи, Двору, Костајници и Дубици, све до утока Уне у Саву код несравњјивог Јасеновца под којим лежи најмногољјуднији Српски град у историји овог великомученичког народа.

Читавим својим током, од преко 200 километара, река Уна, која тече између Босне и Лике и Кордуна и Баније, све до Саве и Јасеновца, била је вековима и остала неми сведок страданија житељја ових крајева, многострадалне Крајине, нарочито у последњјем рату. Крај њје, и других овдашњјих река и урвина, ко ли зна колико још има непознатих стратишта, неиспитаних јама и необележених гробова?

На том путу крај Уне сетих се Дучићевих стихова:

"Јер крваве реке свуд су наше међе ;

Мачеви убијца сви су истог кова

Сад носе унуке куд носише пређе" /тј. претке/.

•к % %

Један наш човек из Лике рекао је негде, нисам сигуран у које баш време. "Е не зна се, вала, или је народ гори, ил' му је горе". Један пак други, опет Личанин, говорио ми је више пута. "Да ви знате какав је то добар народ! Каква је доброта била у тим Мученицима!... Да не да Бог да ми то своје духовно благо изгубимо". Мени се чини да је он мислио на патњје и мучеништво ових Крајишких Мученика, којих је највише било на овим просторима, од Јадовна до Јасеновца Са њјима се могу поредити само Косовски Мученици, стари и нови. Зато смо са Јадовна и кренули опет натраг на Косово.

ПРИЛОЗИ

ПРИЛОГ 1.

Из листа "ПРОСВЈЕТА - мјесечник Српског културног друштва Просвјета",

Загреб, број 584-5, јули-август 1969, стр. 6-8, преносимо ово:

Језиво свједочанство Љјубана Једнака о Глини

Износимо овдје исказ сељјака Љјубана Једнака из Селишта (Банија) Љјубан је једина преживјела жртва страшног покољја у Глинској српској цркви. Као што је познато, покољј, који су усташе извршили у цркви у Глини мјесеца аугуста год. 1941., био је један од првих оваквих покољја у Хрватској. Иза тога слиједило је масовно убијањје Срба у Банији, Кордуну, Славонији, Лици.

Ево страшног свједочанства и оптужбе Љјубана Једнака. Он је о својим доживљјајима оне језовите ноћи причао једноставним ријечима, без узбуђивањја. Њјегове једноставне ријечи биле су продорне, страшне Говорио је тихо и сабрано, али њјегови су прсти нервозно лупкали по столу:

- "Ево, како је то било - започе Љјубан; - 29. августа 1941. сједио сам код куће, у Селишту. Љјуди су у селу и околици били заплашени, јер су колали гласови, да усташе убијају све Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о намјерама усташа. Говорило се, да су сад овдје, сад тамо некога убили. Али ништа се поуздано није знало, и љјуди нису вјеровали да су гласине истините.

29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњјава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успио сам се провући и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: "Бјежите, ево усташа"!

Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њјима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао је селом. Нико није знао, шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињјале.

Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљјао, шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту.

У зао час!

На крижањју налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених. Сви су били заплашени и један другог питали, шта намјеравају с њјима усташе учинити. О, како сам био луд, што сам се дао од једног усташе хапсити! Требао сам на њј навалити и побјећи, па би ме можда мимоишле патњје, које сам доживио.

Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивањје, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло.

Питали су нас, да ли хоћемо да нас смјесте у цркву или у опћину. Падали су разни одговори. И мене су питали. Видио сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно.

Дали су ме у опћину. Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима, који су били до зубију наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Љјуди су дрхтурили и знојили се, неки млади још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и проматрао пред кућом како се усташе церекају. Неке сам од њјих познавао. Били су ту Фрањјо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао, да нас ови љјуди мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали!

Дуго смо сједили у опћини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се догодити. Осјетио сам глад, али хране није било.

Око три сата по подне забруји пред опћином камион. Провирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је међу њјима младића и стараца. Њјихове су очи заплашено лутале.

Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја. Почело је скидањје с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама ухапшених. Запомагањје и вика:

- Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом!... Псовке и ударци.

Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше Тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пањју, одзвањјало је мукло, и чули су се уздаси јадног човјека.

Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с чела прокапала крв на њјегови бијелу кошуљју. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, љјуди су се склањјали иза столова и ормара, крв је прскала на под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помјешали су се са виком и запомагањјем беспомоћних жртава.

- Мајку вам српску, пишат ћете данас крв - урлали су подивљјали усташе.

- Господине, па шта сам вам скривио... Немојте, ако Бога знате! Смилуј се!... -заклињјали су тучени.

Разбојници су тученима превртали џжепове и отимали им новац. Љјуди су сами вадили и давали паре, само да их не туку. Међу усташама породила се свађа због плијена. Код претраге једног човјека пронашли су 3000 динара и почели се за те паре тући...

Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:

- Спасио бих те, Љјубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смијем. И окрену се. Пала је команда.

Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несретници су се послушно и без отимањја пењјали. Многима је било тешко, јер су били испребијани.

Кад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио, да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али прије него што сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био промијенио, очи избечио као да се помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човјек у часу прометнуо у звијер. Нисам то схваћао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржњја?

Нису нас далеко возили камионом. На жељјезничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону међу 150 љјуди. Газили смо један другоме по ногама.

Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Што даљје, све смо теже издржавали стиску и несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су љјуди стењјали, неки су пали након два сата у несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.

Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Вријеме је пролазило, чинило ми се, да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из Гређана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не угушимо.

- Марш, свињјо! - био је њјегов одговор.

- Станко, ако Бога знаш, воде ми додај - молио сам даљје.

- Марш!

Спуштала се ноћ. Љјуди нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљјивост је постала још тежа. Љјуди су жељјели, да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.

Прошла де читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак.

- Прикопчај овај вагон - чули смо команду извана - ови иду на присилни рад...

Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те вољја, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављјати на своде муке и патњје. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас у свијету.

У том расположењју довезао нас влак до Глине.

Врата се с буком отворише. Свјежи је зрак прострујао у вагон. По двојица смо скакали из вагона и постављјали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво.

Одоведоше нас пред Глинску цркву.

Ту нас је дочекао глински усташки кољјач Никица Видаковић:

- Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Бит ће им за душу . Тркни по кљјучеве, да све мрцине затворимо у цркву ...

Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160. Закљјучаше цркву и поставише стражу. Ту је било доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели главом и говорили, да ће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо.

Шкљјоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић:

- Дижи се!

Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис, да би се могли распоредити за присилни рад у Лици.

Наде су поновно расле.

Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, тко је прекрштен. Јавила су се двојица, и њјих је натпоручник повео са собом.

- Биће, да ови не морају на присилни рад - тјешили су се неки... Послије подне опет уђоше неки усташе.

- Тко је Перо Миљјевић? Перо се јавио.

- Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш...

- Знам, да има попис четника код биљјежника - говорио је устрашени Перо.

- А јеси ли ти четник?

- Нисам...

- Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А тко је године 1935. пуцао на Малинца, ха? Мајку ти твоју...

И залети се усташа на Миљјевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу на земљју. Тукли су га дуго, док лије сав поцрнио. Најприје је викао, касније је само стењјао.

И опет одоше.

Пред ноћ су дошли неки усташе:

- Тко има новаца, нека даде, купит ће им се храна.

Љјуди су давали и скупило се око шест хиљјада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду.

Али нико се није вратио са храном.

У сутон стао је пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се зујањје мотора.

Протрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што смо се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.

- Палите свијеће!

Љјуди су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени љјуди бавили. Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио, да велике свијеће нису хтјеле да горе. "То је неки знак", шаптали су старци дрхтавим уснама.

Свјетло дрхтавих свијећа освијетлило је цркву и љјуде. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило, да се у тишини могу надалеко чути.

- Вјерујете ли у нашег поглавника? - заурла један усташа.

- Вјерујемо - чуло се неколико гласова.

- Вичите: "Живио поглавник!" Неки су викали.

- Јаче, мајку вам српску! Јаче ... Одједном запуца карабин преко наших глава.

- Лези - виче један крвник.

Сложисмо се сви, ко један, на црквени под.

- Дижи се!... Лези, дижи се... лези ... Неспретни су се љјуди дизали и опет падали... Тако неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе:

- Шта се играте, бога вам вашег!... Скидај са себе све - окренуо се према нама-одијела, ципеле, све!

Ужурбано су на црквени под падали капути, хлаче. Љјуди су сјели и почели скидати ципеле. Нико није питао, зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисањје. Срце је тукло ужурбано.

Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљју. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на нас пјенећи се од бијеса и псујући у сав глас.

Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљји и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала је заглушна кукњјава, плач и запомагањје.

- Гдје је Перо Миљјевић? - пита неки усташа.

Перо се јављја слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је, да га не туку. Опет су га испитивали о четни цима.

У руци усташе бљјеснуо је нож у освјетљјењју црквене свијеће. Застао нам је дах.

Полако се усташа примакао Пери и, што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријечи. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљјањје човјека, који је умирао. Видјело се, да је усташа вјешт свом крвавом занату.

Питали су и нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто рећи о четницима. Вјеровао је, јадан, да ће спасити главу.

- Све кажи, бит ћеш пуштен кући - храбре га разбојници.

- Све ћу рећи, само ме пустите ...

Стојан је нешто причао, али није ни доспио своју причу довршити. Заклали су и њјега.

Настало је сада свеопште клањје. "Кољји, кољји...!" викао је један разбојник...

То се не може описати - застао је на час Љјубан прешавши руком преко чела. - Као да сада гледам, како љјуди клече и заклињју усташе, да их поштеде. Али... један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево... и свршено. Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њјим и захватио га ножем пред зидом... Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.

Из почетка заглушна вика помало је јењјавала. Али убијањје беспомоћних љјуди трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних, који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.

Гледао сам призор шћућурен уза зид. У куту иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао.

Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењјањје. Усташе су се одмарали, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.

Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један, који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио: Ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га ногом:

- Дижи се! Човјек се дигао.

- Дедер главу на стол!

Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљјањје.

Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тијело клону.

Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. Послије сам сазнао, да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањјима нису дали склонути да сиђу. Након два дана скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.

Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљјњју судбину.

Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао, диже крваву главу и застењје.

- Није готово, мајку вам вашу! Уз псовку прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досјетише, да би још неко међу нама могао бити жив, и почеше редом тући кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољјача ударао ножем редом. Приближавао се према мени. Заринуо је нож у тијело покрај мене, а затим клекнуо мени на лећа и ударио у тијело слиједећег... Мене је прескочио ... Читаво вријеме није ме напуштало увјерењје, да ћу бити спашен.

Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На стубишту ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без знака живота.

Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даљје су усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику, да се

извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживио сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човјека, а пререзани гркљјан покрије ми уста...

Љјубан застаде. Погледао ме је и сметено се насмијешио:

Нисам вјеровао, да човјек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерењје, да нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила...

Ево, како је било даљје:

Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио, да камион иде по неравном тлу. Чуо сам команду:

- Вози ближе јами!

Ту су чекали крвници, који су и овдје, над јамом, обављјали свој посао. Велика јама била је већ до половице пуна лешева. Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице.

Ухватише ме за руке и ноге и заљјуљјавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено место. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху.

Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даљје су стизали камиони, и то са живим љјудима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и запомагањја. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и - усташке псовке. Искрвављјена тијела мукло су падала у јаму.

Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељјица из Бовића. Њју су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина ...

Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстењје и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја ја мајица. Почео ме натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примијетио, да сам жив.

Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се, да усташе не запазе дрхтањје.

Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се мицала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањјен у ногу...

И коначно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењјера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околицом. Почео сам се припремати на бијег.

Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене.

- Јеси ли жив? - питао је шапатом човјек. Шутио сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио признати да сам жив. Али човјек ме је гуркао и шаптао ми, да треба бјежати.

Споразумјели смо се и договорили.

Усташе су били забављјени својим причама и били су подаљје. Околина јаме била је у тами.

Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али могао сам ходати. Удаљјавали смо се све више од свјетла фењјера. Гласови кољјача све су се више губили у тами... Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну.

Нисам знао, гдје се налазим, и лутао сам наоколо насумице, у жељји да што даљје одем од јаме. Но како сам се запрепастио, кад сам се, након лутањја од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањјали пијани гласови усташких кољјача.

Долутао сам напокон до Мајских Пољјана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гдје сам живио шест мјесеци...

Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватили и убили ... "

ПРИЛОГ 2.

Признањје Хилмије Берберовића

Друго сведочанство, то јест признањје, потиче од једног усташког учесника у клањју у Глинској цркви, Хилмије Берберовића, из Босанског Новог. После покољја у Глини он је дошао у Београд (где је до рата радио, па као познавалац прилика упућен је био да тајно убије неког немачког војника и тиме изазове стрељјањје нових 100 Срба!) У Београду је ухапшен и пред полицијом је о покољју у Глинској цркви признао ово:

"Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресањје трајало је око 15 дана. Кад је претресањје завршено, дошли су усташе из Загреба и Петрињје, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшењје мушкараца. Њјих смо сакупљјали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављјали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани. Убијањје је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 љјуди. Тада је командир сатније одређивао 15 љјуди који имају да врше клањје. Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клањја је пред црквом постављјена стража, а ово је чињјено ради тога што су се неки православци пењјали у звонару, па су затим скакали са њје. Ја сам био одређен да вршим клањје у три маха. Сваком приликом су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њјих је било и усташких официра. По уласку у цркву, официри су

стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клањје. Убијањје је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клањја није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљјавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљјен. За вријеме овога клањја била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: "Живио краљј Петар", "Живјела Југославија", "Живјела краљјица Марија", "Живјела Србија", "Доле усташи", "Доле Павелић" итд. Клањје је почињјало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је последњји Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клањје у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клањја сви смо били толико упрљјани крвљју, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењјивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клањја прана. Кад се клањје завршавало, долазили су камиони и носили љјешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељјали из митраљјеза. Ово стријељјањје вршено је одједном на 300 до 400 љјуди. Они су сви постављјани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима једар за другога и тако гађани из митраљјеза који су били постављјани у непосредној близини. Љјешине ових лица, која су стрељјана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељјане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељјани. Прикупљјањје Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољјено, па је унутра улазила одређена група која сакупљја Србе. Кад буде цијело село сакупљјено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођењја видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њјима вршили обљјубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањјено, јер су и сами официри ово чинили".

(Из архиве Св. Синода, Син. бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46-48).

ПРИЛОГ 3.

Сведочанство Серђа Пољјака о Јадовном

О Јадовинском логору на Велебиту и страдањју у Јадовинским јамама постоји живо сведочењје преживелог Србина Серђа Пољјака, из Шибуљјине (Трибањј) код Карлобага, који је са другим Србима из истог села био одведен у логор на Јадовно и бачен у једну од јама, али је чудним начином остао жив, спасао се ноћу из јаме и побегао. Касније је отишао у партизане и погинуо 1942. године. О њјему пише и њјегово сведочењје о Јадовну препричава Павле Бабац у књјизи "Велебитско подгорје 1941-5":

"Логор код села Јадовна и пут до губилишта у крашкој јами описао је очевидац Серђо Пољјак, који је у другој групи Шибуљјчана из Карлобага доведен непосредно на Јадовно, а затим, након неколико дана, одведен на стрељјањје у крашку јаму из које

је, иако тешко рањјен, успео да се спасе пуким случајем... 22. априла (1941.), око 8 часова ујутру, стигоше из Крушчице исти наоружани позивари (усташе) по другу групу (Срба из Шибуљјине), која је овог пута била нешто већа... Та друга група, у којој су се налазили Бабац Владимир, Лукић Драган, Лукић Марко, Пољјак Никола, Пољјак Серђо и Пољјак Стеван, кренула је из Шибуљјине преко Крушчице за Карлобаг. Из Карлобага су пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле у Јадовно... 22. априла прије подне налазили су се у покрету, пјешице на путу из Карлобага према Башким Оштаријама. Везани жицом по двојица, ишли су лагано, у првом реду Серђо са Драганом, иза њјих Никола са Стеваном, а на зачељју Марко са Владимиром. Њјих је пратило осам наоружаних усташа... Небо је било облачно, почела је падати ситна киша... Прошло је подне. Киша је престала... Ишли су право, уздигнуте главе, мирно и поносно, потпуно увјерени да су невини, и да су правда и Бог на њјиховој страни. Старина Влидимир Бабац, познат по својој природној интелигенцији, веома начитан и духовит човек, понео је тога дана са собом књјижицу Светог Писма...

Дан се почео гасити ... Спуштао се мрак... Ходањје је постало знатно теже. Спуштајући се низ падине гребена Метле видели су прва светла у кућама оближњјег села. Видело се по држањју њјихових пратилаца да ће скоро бити крај њјиховом путу. Посрћући, везаних руку, по мраку и неравној каменитој стази у правцу осветљјених кућа, прилазили су све ближе и напокон стигоше у Јадовно.

Одмах при улазу у логор, зауставише их поред стражаре где су обављјене кратке службене формалности између спроводника и логорских чувара. За то време скидоше им узе са руку. Држећи у рукама мале фењјере, наоружане усташе их одведоше десетак метара даљје, до једне гомиле љјуди која је лежала на земљји...

У логору је било преко хиљјаду љјуди, на релативно малој и неравној крашкој ледини са мноштвом колибица од сувог грањја. Простор није био дужи од педесетак метара, а ширина не већа од двадесет пет метара. Цео овај простор био је ограђен густом бодљјикавом жицом у три реда, висине четири метра. Око жице налазиле су се јаке усташке страже, као и у дубину од око једног километра, тако да нити је ко могао логору прићи, нити је ико могао из логора побјећи.

Наши Шибуљјчани узалуд су покушавали да пронађу своје земљјаке аке из прве групе. У томе су их спречиле усташе, наредивши им да узму алат и изравнају крашке вртаче по логору. У току дана, и овде као и у Госпићкој казниони, често се чула вика усташа и брујањје камиона који су довозили нове жртве.

Серђо је непрестано мислио како да се извуче из ове веома тешке ситуације, осећајући инстинктивно да му је живот у опасности. Прва мисао која му је пала на ум била је да подметне десну руку када их усташе буду везивале жицом. Серђо на десној руци није имао шаку, јер му је исту пре неколико година, приликом рибарењја, мина разнијела. Ако му то пође, за руком, у случају опасности руку ће моћи лако извући из жице, а онда покушати побјећи...

Из размишљјањја о томе како да побегне, тргли су га митраљјески рафали који су се чули из даљјине, са северне стране не логора. Неки љјуди поред њјега рекоше да је тамо усташко војно стрелиште где се врше школска гађањја. Митраљјези су штектали са краћим размацима скоро целог дана. Каква су то гађањја, чудио се Серђо, и није никако могао то да схвати,

Око подне су их пустили на миру. Без хране, окупљјени Шибуљјчани су се чудили да овде још нису затекли четворицу својих земљјака из прве групе. Сједели су на земљји, око једне вртаче и шапатом понављјали исто питањје, куда ће их одвести, и куда то одводе везане љјуде. Послије подне, гладни и жедни, наставили су да раде исти посао све до мрака. Тада је престало оно подмукло штектањје митраљјеза. Наиђе још једна ноћ, која ће у њјиховом животу бити последњја.

Сваког дана у овај логор (на Јадовну) из Госпића и са разних других страна пристизало је око 1000 љјуди Толико их дневно није могло бити ликвидирано, па је љјуди увијек нешто претицало. Но ипак, и наши Шибуљјчани убрзо дођоше на ред, међу првима у зору идућег дана. И овде се све обављјало у журби. Прије него су стигли први камиони са затвореницима из Госпића, требало је ослободити скучени простор у логору за пријем нових жртава. Позваше их и повезаше жицом.

Повезали су из жицом баш онако како је Серђо желео. Отворише велика врата и поведоше каменим путем у правцу запада, уз једну малу пошумљјену главичицу сјеверним подножјем Велебита.

После једног часа хода, прије него ће избити на врх брежуљјка, наредише им стражари да стану. Одма затим усташе избројаше једно педесетак љјуди, међу којима и наше Шибуљјчане, па их поведоше напред, низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала једна група усташа, недалеко од њјих један пољјски шатор, а испред њјега један сто са неколико столица. Док су прилазили, пратиоци им рекоше. "Тамо ћете бити позвани и разврстани за радове". Један од усташа додаде: "Сада ћете добити ручак".

Везани и престрашени љјуди уђоше у круг који су направиле шмајсерима наоружане усташе. Приметише и четири митраљјеза постављјена у правцу преко јаруге, коју ће приметити тек пред сам крај. Приђе им усташки официр Руде Риц, бивши учитељј: "Ајте напријед, брже, брже!" и поведе их напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљјеза, и тада им усташки официр рече "Ми овдје спремамо вјежбе у стрељјби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављјате школске мете. Ајте брже!" Тако их је довео до самог зида и краја провалије изнад крашке јаме.

Официр се одмакао неколико корака, а у том тренутку заштекташе митраљјези, настаде јаук, шикнула је крв. Љјуди падаху као покошено снопљје Усташе наоружане шмајсерима, које су стајале са стране, стадоше убијати недотучене жртве и гурати их ногама са платоа у јаругу.

Серђо Пољјак, чим је чуо митраљјеску паљјбу, није губио време, нити чекао да му приђу убице. Пошто се брзо ослободио жице, сам је трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на једној заглављјеној гомили лешева и одмах приљјубио уз једно испупчењје у зиду, обамро од страха. Приметио је крв на левој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљјеским зрном. Слушао је подмуклу митраљјеску паљјбу и јауке жртава. Затим се онесвестио.

Када је и последњја група била ликвидирана, већ је и мрак пао. Серђо се освестио од тишине која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је болела рањјена рука, а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало почео се успињјати, али опрезно, бојећи се да га неко поново не убије. Када је

дошао скоро до врха, притајио се неко време, ослушкујући. Никога није било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.

.. .Кренуо је према гребену Метле планине... Поцепао је кошуљју и превио рану... Ишао је северним падинама Велебита, пролазећи испод Голог врха и Височице према Рујну...

Сутрадан, скоро пред подне, стигао је на Рујно и затекао свог старог оца испред стана. Пао му је у загрљјај, нем од туге, умора и бола...

Тако је Серђо остао и даљје живи свједок усташких злочина и саучесништва италијанских војних власти. Серђо је у Котарима нашао сигурно склониште, одакле је ускоро отишао у партизане".

(Бабац М. Павле, "Велебитско Подгорје 1941- 1945",

Београд 1965/83, стр. 22-27).

ПРИЛОГ 4.

Преносимо овде из штампе вест о недавном открићу нове јаме у Велебиту, у коју су усташе, почетком августа 1941., бациле неколико с стотина Срба из Лике и Велебитског Подгорја. Као и у Јасеновцу, тако се и у Велебиту постепено откривају нове јаме и масовне гробнице српских страдалника и мученика из времена злогласне Н. Д. Хрватске.

"Трагом открића задарских спелеолога у Велебиту: Страхоте на дну

јаме"

У јами званој Јамина изнад Трибњја Крушчице код засеока Љјуботићи задарски спелеолози открили су стотине лубањја и костура у наносу шљјунка и земљје.

Наша највећа планина Велебит честа је мета планинара и спелеолога. На Анића - куку алпинисти тренирају прије одласка на европске и изваневропске планинске врхове, а бројни спелеолози завлаче се у њједра опјеване планине, претражујући њјене спиљје, јаме, вртаче и поноре.

У једном таквом походу скупина спелеолога задарског планинарског друштва "Пакленица" спустила се у јаму изнад Трибњја Крушчице код засеока Љјуботићи. Задарски спелеолози, предвођени 32- годишњјим Иваном Лукићем, пошли су трагом прича становника велебитских села и заселака да је та јама, у народу звана "Јамина", без дна и да су у њју за вријеме Другога свјетског рата усташе убацивали своје жртве. На тај су начин жељјели уништити трагове својих злочиначких похода, јер су били увјерени да је јама, иако није можда без дна, довољјно дубока да се у њју нитко неће никада спуштати или да ће лешеви доспјети подземним водама чак до мора.

- Биле су то стравичне приче, да је у њјих било тешко повјеровати - рекао нам је Иван Лукић, уз напомену да му се коса дизала када је и слушао да је у јаму у једноме маху побацано чак 180 љјуди.

Касније су се Иван Лукић и њјегови другови Жељјко Беванда (18), Марио Дражевић (26), Синиша Суботић (23) и Предраг Куртин (18) увјерили да је истина оно што народ прича. Наиме, када су се спустили на дно јаме и око себе освјетлили, угледали су језив призор: из насипа шљјунка и земљје вирили су љјудски костури.

- У јаму смо ушли у 11 сати навечер, а изашли смо сутрадан у 6,30 сати, па смо имали довољјно времена да је претражимо и увјеримо се у оно што смо чули. Око нас су стршиле љјудске кости на којима су се очитовали трагови насиљја. На неким лубањјама су се распознавали трагови оштрих предмета или тупих удараца, што потврђује приче да су несретни љјуди завршили живот на најсвирепији начин. Према ономе што смо видјели, може се закљјучити да је у јами смрт нашло чак више од 180 љјуди - каже Иван Лукић.

Јама је дубока 75 метара. На врху је промјера пет - шест, а на дну десетак метара. У јаму се први спуштао Иван Лукић. На 51. метру наишао је на косо положену полицу. До те дубине јама се спуштала окомито, а даљје, до 75. метра, под кутом од 75 ступњјева. У јами су спелеолози открили и спиљју дужине педесетак метара у којој нису нашли ништа осим сталактита и сталагмита.

- Са собом смо понијели храну и опрему као да ћемо у јами боравити неколико дана. Међутим, јаму смо истражили само за једну ноћ - истакао је вођа спелеолошке екипе.

Иначе, задарски спелеолози за собом имају педесетак похода у подземљје. Знали су у земљјиној утроби боравити и по неколико дана, живећи у врло оскудним увјетима. Највећа дубина коју су постигли је 210 метара у јами Муне у Истри. Јама је још дубљја, али задарски спелеолози даљје нису могли јер нису имали потребну опрему. Истичу да им је ипак најзначајнији потхват истраживањја Јамине у Велебиту, јер су на тај начин потврдили истините приче у које многи нису вјеровали. Догађај је, наиме, толико страшан да четири десетљјећа послије постаје невјеројатан.

У јами је на најстрашнији начин нашло смрт 180 становника личких села Почитељја, Дивосела и још неких, у првим данима усташке страховладе. Јадно становништво, махом старци, жене и дјеца, покушали су избјећи прогоне и покољје, али су их у Велебиту пресрели усташе и све поубијали. Неке су и живе бацали у јаму.

И данас су жива сјећањја старијих становника подвелебитског мјеста Трибањј Шибуљјина о томе како су усташе бацали своје жртве у ту јаму. И у личким мјестима Почитељју и Дивоселу сјећају се страшног покољја у Велебиту. Пошли смо трагом тих прича и у разговорима са свједоцима злочина и родбином страдалих слушали приче страве и ужаса". -

А. Ивковић

("Вечерњји лист", Загреб, 28. и 29. липњја 1980.)

ПРИЛОГ 5: Песме

На Кордуну гроб до гроба

(Народна песма)

На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога. Нашла га је, на гроб клекла и овако сину рекла: "О, мој сине, радост моја, гдје почива младост твоја?" Отац плаче, мајка цвили: "отвори се, гробе мили". Гробак се је отворио, син је мајци говорио: "Не плач' мила мајко моја, тешка ми је суза твоја. Тежа ми је суза твоја, него црна земљја моја. Иди, мајко, јави роду, да сам пао за слободу. Кажи, мајко, кажи роду, да се бори за слободу. Хајде, мајко, дому своме, не долази гробу моме".

Мајка православна

Владимир Назор

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,

- Ох, та кућа биједна!

Тражећ оком и рукама колиевчицу малог Јове, Иконицу Светог Ђурђа и ђерђефић твоје Руже? Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна, Ти, сломљјена крепка грана, најбиеднија међ женама, Мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе,

- Ох, те ноге болне!

Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју, Краву своју, хранитељјку старе баке и дјечице? Да л' је вуци растргоше, ил' је сакри шума травна? Не мучи се! За кога би сада били сир и млиеко, Мајко православна.

Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,

- О друже љјубљјени!

Издајом га уловише, као пса измлатише, Мучили га, везали га, бацали га у тамнице. И он, кога срце вукло дјела вршит тешка и славна, Као хром се богаљј врати, да ти умре на рукама, Жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,

- О јамо проклета!

Гдје с гркљјаном пререзаним дјеца твоја сада леже Покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њјом плачу; И боје се, јер је рупа пуна љјуди, влажна, тавна. Шутиш. Печат шутњје јад је на уста ти ударио, Мајко православна.

Блиедиш, тањјиш и кочиш се, но бол немој гушит своју, Бол ти предубоку!

Пусти нека тужба твоја одјекује широм земљје, И нек траје вјековима. Нека чују у што сада Промјетну се сјета твоја, твоја туга стара, давна. Шутиш. Блиедиш. И ореол мучеништва већ те круни, Мајко православна.

(У попаљјеном српском селу код Вргинмоста, јануара 1943.)

За споменик у пркосу

Стеван Раичковић

Не дигосмо ни камен усред рата А сви смо пали од руку џжелата. Били смо некад љјуди, деца, жене, А сада нисмо ни прах, нити сене. И нико од нас ником неће доћи У неповратној ми лежимо ноћи. Појавимо се каткад у Пркосу Претворени у траву или росу.

Напомена песника: У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољј српског становништва. Тог дана је од 608 житељја овог села отерано у смрт 480.

(Наша напомена: Ова песма је била састављјена за споменик у селу Пркосу, али је у последњјем тренутку изостављјена и замењјена стиховима другог песника).

Нови мученици православљја

(из Лике)

Хаџжи - Недељјко Кангрга

Крвава је стаза, врлетна и стрма По којој су ишли они срца чиста, И ништа их није могло да уздрма Да не иду храбро следујући Христа. За праву су веру постајали жртве, Свесни за шта своје пола полажу животе,

Знајући да најзад Бог подиже мртве И да васкрсењја нема без Голготе.

Опело за седам стотина из цркве у Глини

Иван В. Лалић

Нећу да прећутим; зидови су прећутали И срушили се. Ја, један, носим њјих у себи, Урасле у моју зрелост, неизговорене, Иструлелих лица. Не могу да их отерам из бескрајног стакленог простора ноћи без сна. Они нису трава. Они куцају, ноћу, Изнутра, пажљјиво, на затреперене прозоре Мојих очију; сви мртви, и свима су грла Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим То насељје у мојој крви, јер ја сам један, А њјих је тада било више од седам стотина.

2

Међу зидовима, иза затворених врата

Напуњјени стравичним чекањјем, као песком,

Испражњјених руку, мекани пред оштрицама,

Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...

Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод

Што ослободи тамну и топлу крв из тела

Првог од њјих; варљјиву крв што брзо отиче;

И чујем први крик, влажан од румене пене

Гркљјана са заувек пререзаним песмама

И неизговореним речима, располућеним

Као зелене јабуке у њјеговој тами.

Челик. И онај први, што чека на другове

У смрти, осрамоћеној и довољјно пространој

Да их прими. То су очи, то се очи гасе

Двоје по двоје, мртва светла јутарњје улице,

А ужас остаје у њјима ко трун у коцки леда.

Крв отиче, радознала и разголићена

Преко камених плоча. Челик, челик у месу,

Затреперен још увек у бдењју бившег дечака.

Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули

Оног што следи, оног опаљјених очију,

Или оног челиком окресаног као стабло,

Међу зидовима, одебљјалим од крикова,

Обогаћеним страхотом. И црвена уста

Свежих рана остала су нема, пуна крви.

Они су лежали, лежали су понижени,

Лишени себе, лишени свега осим смрти, Црни, лепљјиви, заклани, заклани, заклани.

3

Нећу да прећутим; зидови су прећутали И срушили се. А они из цркве, што су мртви, Нису заспали. Они бдију, незвани бдију У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам У простор ветра што је сада на месту цркве Где расте коров, сасвим риђ од њјихове крви. Нека остану и нека бдију, незвани бдију, Јер презрели би ме да им певам успаванку.

- "У прошлости се нешто догодило, нешто страшно и велико, а ми садашњји имамо више или мањје јасан осјећај о томе што се десило и како се десило Тај наш осјећај гони нас да говоримо, да памћењју даднемо форму, да видимо своју сопствену патњју у зјеници ока и да будемо свједоци који морају да говоре" Станко Кораћ

Трауматично опијело (из књјиге есеја "Патњја и нада", Загреб 1982, стр. 152)

Препоручена литература
animacija3