Сјеверозападна Хрватска у НОБ-у и социјалистичкој револуцији

Зборник

Нарциса Ленгел-Кризман

Сабирни логори и дјечја сабиралишта на подручју сјеверозападне Хрватске 1941-1942.

На подручју сјеверозападне Хрватске, у току рата било је неколико великих усташких концентрационих логора. У овом прилогу приказат ћемо само тзв. усташке сабирне логоре1 на том територију у току првих двију ратних година. Изузетак чине логори »Даница« (крај Копривнице) и Кере-стинец (недалеко од Загреба).2

Лобор

Тај старински дворац обитељји Кеглевић (7 км од Златара) до рата био је власништво Социјалне заштите у чијим је просторијама био смјештен Дом стараца. Прије окупације у њјему је боравило шездесетак штићеника те уста-нове, иако би према величини здањја, да се редовито одржавало, могло да буде смјештено и до (највише) 300 особа. У рујну год. 1941. управа је добила налог да одмах испразни зграду како би се она могла употрије-бити за смјештај ухапшених жидовских жена с дјецом.

Датум оснивањја логора пада у прве дане листопада год. 1941. када стиже у Лобор први транспорт од 1300 особа из логора Крушћица.3 Од тог

1 Усташки концентрациони логори могу се разврстати у двије основне групе: сабирни и радни. Сабирни су представљјали неке врсте сабиралишта ухапшеника одакле су — након одређеног времена — били одведени на друга мјеста или на стратишта, ако је требало попунити број талаца при масовним одмаздама. Радни су логори имали бити мјеста присил-нога и бесплатног рада логораша а у пракси су били масовна губилишта. Таква формална подјела задржала се с мањјим изузецима до краја год. 1942. Опш. М. Першен, Усташки логори, Загреб 1966.

2 О логору »Даница« в. стр. 869 овог Зборника. Сабирни логор у Керестинцу био је основан у свибњју 1941. године. У њјему је било интернирано око 130 заточеника. Изузев групе од око 25 Жидова и »Југославена«, сви остали су били познати партијски радници, истакнути синдикални функционари и познати јавни и културни радници Хрватске. У ноћи 13/14. српњја група од 92 заточеника извршила је пробој из логора. Ме^утим, та се акција завршила трагичним посљједицама: спасила су се свега тринаесторица. Жидови који нису судјеловали у бијегу с осталима, пребачени су у Јасеновац па је логор расфор-миран поткрај српњја 1941. године (З. Комарица, Гробови без сјене, Загреб 1962).

3 Логор Крушћица (л7 км од Травника) био је смјештен на напуштеном Гуттманно-вом имањју. Од 28. ВИИИ до 1. ИX у логор су стигли први транспорти с око 1000 жена

броја на^ жене и дјецу српске националности отпада око 370, а све остале су биле Жидовке.4 Управу логора преузели су Волксдеутсцхери па је то био »једини логор у НДХ који су Нијемци задржали под својом управом«.5 Зграда је била врло дерутна (многи прозори без стакла, собе без дијелова стропа и подова, недовољјан број санитарних уређаја итд.) па је управа логора затражила од Равнатељјства усташког редарства — жидовског одсјека (тзв. Уреда И — Усташке н^дзорне службе) да се из логора у Јасеновцу упути група од тридесетак Жидова (столара, тесара, зидара и др.) да по-могне у уређивањју логора, али је та молба била одбијена.6 Радове на уређењју логора тада је преузела сама управа тако да је стално запослила неколико грађевинских радника — аријеваца. Како је по собама било смјештено 80 и више особа, управа је поткрај листопада те године захтије-вала да се број заточеница безусловно смањји на највише 800 особа, па је у том смислу предложила некоКко рјешењја. Меду осталим и то да се старије Жидовке с дјецом предају Жидовској богоштовној опћини у Загребу на даљјњји смјештај а Српкињје премјесте у неки други логор. Тај је пријед-лог био прихваћен па су из Лобора премјештене старије Жидовке и све Српкињје с дјецом у новоосновани логор у Горњјој Ријеци. Међутим, број заточеница у Лобору за све вријеме њјегова постојањја премашивао је максимални капацитет од 800 особа. Стизали су нови транспорти па је, нпр., у просинцу год. 1941. у логору било око 1700 жена и дјеце, у ожујку год. 1942. око 1300 у липњју 1025 итд. При том треба узети у обзир и да су неке заточенице за то вријеме умрле у логору или у некој од болница у Загребу и Вараждину, неке биле премјештене у Јасеновац, а само се незнатан дио успио спасити разним интервенцијама.7

Од оснивањја логора у њјему је радила само једна лијечница — Жидов-ка.8 На молбу Жидовске богоштовне опћине у Загребу — а у сугласности с управом логора и дозволом Равнатељјства усташког редарства — у Лобор су 7. студеног 1941. стигла два лијечника (Жидови из Загреба). Они су имали у договору с тамошњјом лијечницом прегледати све заточенице и подузети мјере за побољјшањја њјихова здрављја које је код већине њјих било озбиљјно нарушено. Међутим ни та три лијечника нису могла више помоћи, то више што су се тих дана појавили и први случајеви тифуса. Да би се спријечило

дјеце (пребачених углавном из логора на Пагу), а затим и мањји број емиграната — Жидова из земаљја окупираних од Нијемаца који су уочи рата побјегли у Југославију. Касније су пристизали и транспорти Жидова из Босне и мањји дио жена и дјеце српске националности. Број заточеника у логору око средине рујна год. 1941. нарастао је на око 3000. Двадесет осмог рујна 1941. издвојени су сви мушкарци изнад 14 година и одведени у Јасеновац, а жене с дјецом слиједећег су дана пребачене у Лобор. Сабирни логор у Крушћици постојао је до свибњја—липњја 1941. године и у њјега су стизали транспорти — углавном Жидова — из Босне, задржавали се краће вријеме, а затим прослиједили у друге логоре (ИХРПХ, непријатељјска града - НГ, кут. 284 и 300). (Напомињјемо да се у архиву ИХРПХ налази већи број докумената који се односе на нашу тему. Због тога ћемо при цитирањју извора назначити само број кутије и документа из те збирке да би поједноставили биљјешке.)

4 Исто, 283/6518.

5 Жене Хрватске у НОБ-и, Загреб 1955, ИИ, 366.

6 ИХРПХ, НГ, 284/8212.

7 Исто, 280/4584, 284/7842, 287/2665.

8 Злочини фашистичких окупатора и њјихових помагача против Јевреја у Југославији,

Београд 1955, 75.

даљјњје ширењје заразе, три прва случаја (троје дјеце) пребачена су у Загреб на лијечењје, затим и четворо одраслих, док је других шест смјештено у бол-ницу у Вараждин. Одашиљјањје првообољјених ван логора није зауставило даљјњје ширењје те болести. Убрзо долази до епидемије која на почетку год. 1942. досиже већ масовне размјере. Болничко особљје загребачких и вараждинске болнице упорно је захтијевало да им се омогући преузимањје обољјелих како би се спријечило ширењје болести ван логора, такођер и Жидов-ска богословна опћина у Загребу па и сама управа логора, али ни једној молби није потпуно удовољјено. Укупно је из логора у Лобору и Горњјој Ријеци био у болнице пребачен само 61 болесник од тифуса, од којих се кас-није — након оздрављјењја — у логор вратило само пет особа. То је — како стоји у образложењју забране даљјњјег упућивањја на лијечењје ван логора — »само тежњја да се именоване ослободе«. Тада су све болнице »с пра-вом јавности« добиле налог да не смију без посебних дозвола Равнатељј-ства усташког редарства отпустити ни једну излијечену особу. Треба спо-менути да је након те одлуке забиљјежено у болницама неколико само-убојстава, јер су те жене радије одабрале смрт него да се поново врате у логор. Епидемија тифуса достигла је кулминацију у ожујку год. 1942. када од тифуса обољјелих има око 350, а од других заразних болести даљјњјих 50. Слиједећег мјесеца појавила су се нова 142 обољјењја од тифуса, а затим епидемија постепено јењјава. Број новообољјелих опада, најприје на 82, на почетку свибњја на 77, а истодобно има око 160 реконвалесце-ната. Према извјештају управе логора из коловоза год. 1942. »здравствено стањје је задовољјавајуће, а тифус у циелости излијечен«. Уз тифус је почела харати и дизентерија, па је, нпр., у травњју те године било већ око 150 обољјелих од те опаке болести.9

Треба признати да је у логору након појаве заразних болести подузет низ превентивних мјера — дезинфекције и дезинсекције — а нису се штедјела ни потребна средства, али знатнијих резултата није било. Сачувани извори не дају точне податке о броју умрлих у Лобору. Према, досад објављјеним подацима умрло је око 200 заточеница и сахрањјене су уз ограду логора.10

Какво је било здравствено стањје већине заточеница свједочи и овај примјер: у прољјеће год. 1942. управа логора наредила је да се пријаве све здраве и за пољјопривредне радове способне жене. Управа је, додуше, затражила од Равнатељјства усташког редарства одобрењје да се оне могу искористити и као »испомоћ на пољјопривредним радовима околних сељјака пошто је већина мушкараца позвана у војску« али је тај приједлог био одбијен с тим да се оне могу »употриебити на [. . .] радовима, но само унутар посједа, који припадају у власност Лобор-Града«.11 Све су морале дати надстојницама соба податке о својој »физичкој способности« и о задужењјима које су до тог времена имале. При том је слиједило »упозо-рењје«, јавно објављјено (у Огласу бр. 14 од 7. ИВ 1942)12 по којем ће

9 ИХРПХ, НГ, кут. 284-290.

10 Исто као биљј. 5.

11 ИХРПХ, НГ, 288/3712.

12 Исто, кут. 299. Према сачуваној књјизи »Огласа и окружница« могуће је пратити у главним цртама живот и дневни распоред у логору. Књјига садржи низ забрана и прописа од устајањја, чишћењја просторија, начина и могућности кориштењја питке воде, времена уласка и задржавањја у просторијама и дворишту до раздиобе хране итд. Из тога извора дознајемо и то да је у логору 11. свибњја 1942. - на иницијативу самих заточеница —

бити кажњјене све које би покушале избјећи рад »1. ускратом једнодневне хране или круха; 2. безувјетном ускратом додатних пакета Жидовске опћине; 3. ако ни то не би користило управа ће ускратити издавањје за њјих долазећих пакета, у корист оних, које не примају додатних пакета, а које раде за опћенитост у логору«.

Управа је обавијестила надлежне 15. српњја 1942. да је за пољјске радове — према добивеним упутама — било одређено 196 заточеница које су »опскрбљјене потребним алатом« радиле тако добро и успјешно да је »све обрадиво земљјиште, припадајуће овом логору, потпуно обрађено и засађено«.13 У истом извјештају налазимо и податак да је за »нутарњји посао око логора, тј. чишћењје, рад у кухињјама, пекари, амбуланти (тј. у трима болесничким собама), дрварници14 и магазину радило 96 заточеница. То значи да је од 1025 особа колико је тада било бројно стањје — не рачунајући дјецу до 14 година којих је било око 200 — свега 292 »било способно за рад«.

Ликвидација логора почела је око средине 1942. године. Иако је усташка влада од свибњја год. 1941. подузимала драстичне мјере против Жидова и до средине год. 1942. већ их на хиљјаде убила у логорима и ма-совним одмаздама, Нијемци нису били задовољјни постигнутим. Тзв. Рефе-рат ИВ Б4 у Главној управи сигурности Трећег Реицха у Берлину, надлежан за »коначно рјешењје жидовског питањја«, почео је у љјету год. 1942. да увлачи и тзв. НДХ у своје планове.15 Њјемачки полицијски аташе у Загребу Хелм пренио је усташкој влади директиву о пресељјавањју »хрват-ских Жидова« у источне области Реицха. Тада је започела одлучна акција за тотално уништењје Жидова. Биле су ухапшене нове групе Жидова које су прикљјучене великим транспортима формираним од Жидова из сабирних логора. Заточенице из Лобора — сврстане у четири транспорта — биле су 13, 20, 24. и 28. коловоза 1942.16 преко Загреба отпремљјене у логор смрти Аусцхwитз (Осwиенцзим) гдје су све ликвидиране.17

У току рујна и листопада исте године у Лобор су стизале само мањје појединачне групе ухапшених Жидовки. Боравиле су ту само краће вријеме, а затим је формиран нови транспорт који их је одвео у Јасеновац. Њјихова

започела »настава« за дјецу основне школе, слиједећег дана и за ученике средњјих школа (три пута тједно по два сата) а неколико дана касније започела је и обука у дјечјем вртићу. Сва су дјеца у логору била обавезна да похађају те импровизиране школске установе смјештене у једној малој просторији. Дакако да су наставнице биле саме заточенице.

13 Исто, 290/4717.

14 У логору су постојале двије кухињје: логорска и војничка за логорску управу и посаду. Није потребно истаћи како се храна припремана у тим кухињјама посве разликовала и количински и по калоричној вриједности. У логорској пекари, уз стално запо-слену пекарицу, радило је и 18 заточеница као помоћно особљје. Међутим, како је властита производњја у пекари била премала, крух се понекад у већим количинама морао пећи и изван логора (нпр. у ожујку год. 1942. 2150 кг, липњју 3420 кг итд.). За потребе логора било је набављјено и 20 тона угљјена и 398 м огрјевног дрва. Дио тог материјала је послије расформирањја логора био враћен у Загреб и стављјен на располагањје Жидовској богословној опћини (исто, спецификација у кут. 284, 292, 297—299).

15 Х. Сундхауссен, Обавештајна служба и полицијски апарат Хајнриха Химлера у Независној Држави Хрватској 1941-1945, Војноисторијски гласник, 3/1972, 108.

16 ИХРПХ, НГ, 291/5122, 5189, 5240, 292/5731.

17 Злочини . . н. дј., 76.

даљјњја судбина није нам позната. Поткрај листопада год. 1942. логор у Лобору је потпуно ликвидиран, а преостали инвентар пребачен у Загреб.18 Опскрба логора била је у надлежности Одјела за народну обскрбу у Министарству за обрт, велеобрт и трговину НДХ, и то преко жидовских богоштовних опћина које су биле дужне набављјати дозволе и дознаке за потребне контингенте хране и другог материјала код »надлежних државних обскрбних и прехрамбених установа«. Новчана средства за то опћине су добивале од тзв. »државне помоћи« дозначене Жидовском одсјеку при Равнатељјству усташког редарства (и то преко Државног ризничара) и од добровољјно прикупљјених прилога Жидова са територија усташке државе. Новац који су опћине добивале од државне помоћи потјецао је од из опћинских приноса који су морале плаћати све особе обухваћене Законском одредбом о расној припадности од 30. травњја 1941. године. Како се имовина, међутим, највећег дијела опћинских припадника, тј. Жидова, убрзо нашла »под запором, било да су управу творница, трговина и радио-ница преузели повјереници, било да су улошци и текући рачуни код банака блокирани, било да су стављјене под запор најамнине кућа, а они пак опћин-ски припадници који су били државни или приватни намјештеници, изгубили су највећим дијелом своја намјештењја и остали без средстава за најнужније издржавањје своје и својих обитељји«, то они — како су истицале жидовске богоштовне опћине у својим молбама и представкама упућиваним поје-владиним установама — не могу плаћати опћинске приносе. При том се посебно наглашавало и то да повјереници жидовских подузећа готово у правилу ускраћују плаћањје пуног износа приноса, без обзира на Законску одлуку Министарства народног господарства — Уреда за обнову привреде НДХ од 3. српњја 1941 — којом је било дозвољјено опћинама да могу убирати опћински принос у свим жидовским подузећима у оном износу што су га и до тог времена давала опћинама. У просинцу год. 1941. опћине су затражиле да им се као испомоћ за издржавањје логора и сабиралишта ставе на располагањје новчана средства из блокираних банковних конта или из прикупљјене контрибуције19 у износу од (барем) 4 до 5 милијуна куна, с тиме да се тај износ узме као предујам у рачун код коначног рјеша-вањја финанцијских питањја у вези са жидовском имовином. Међутим, та је

18 ИХРПХ, НГ, 290/5490, 5614, 5707, 5709, 5791. Међутим, дворац у Лобору у коловору год. 1943. примио је нове становнике и поново је постао старачки дом. Наиме, Жидовска богословна опћина у Загребу је — уз остало — издржавала и тзв. Дом милосрђа (Клаићева ул. 10) и у њјему је од почетка окупације боравило око 250 старијих особа. Зграду Дома у љјето год. 1943. реквирирају Нијемци а око 80 стараца и старица — колико их је до тога времена остало на животу — усташе пребацују у Лобор (Вјесник, 17. XИИ 1945).

19 »Контрибуција« представљја посебну врсту пљјачке жидовске имовине. Поступак у вези с утврђивањјем и утјеривањјем контрибуције био је у свим мјестима НДХ једнак. Усташе би ухапсиле најимућније Жидове неког мјеста и држали их тако дуго у затвору као таоце, док сви Жидови из тог мјеста не би прикупили, у одређеном времену, становиту суму новца. Приједлози Жидова да се наметнута контрибуција бар дјеломично покрије вриједношћу некретнина или подузећа били су одбијени. Захтијевао се готов новац, цесије (уступањје) потраживањја у иноземству, страна валута и си. Тако су, нпр., у Загребу у свибњју год. 1941. били ухапшени најбогатији Жидови и за њјих се захтијевало на име контрибуције 100 кг злата (више од 100 милијуна динара). Основао се нарочити одбор загребачких Жидова, који је успио да послије краћег времена прикупи наметнуту контри-буцију у злату, драгоцјеностима, новцу, страним валутама и предао је усташама (Зло-чини . . н. дј., 56).

молба била одбијена, а за покриће најнужнијих издатака опћинама било је дозначено из државне помоћи само 500.000 куна.20 Тада су представници трију највећих жидовских богоштовних опћина на територију тзв. НДХ — загребачке, сарајевске и осјечке — поново упутили заједничку молбу за хитну и неодложну помоћ од 2,800.000 куна мјесечно и то: за потпуно издржавањја, логора у Лобору, Горњјој Ријеци и Ђакову21 (20 куна дневно по особи) и за допунску опскрбу око 4000 Жидова у Јасеновцу (10 куна дневно по особи). Због све већег прилива заточеника у логоре, та је свота, нпр., у сијечњју год. 1942. нарасла на 3,500.000 куна мјесечно, док су опскрба и плаће логорских управа и посада (што је такођер било на терету опћина) износиле мјесечно нових милијун куна. Према сачуваним подацима види се да су жидовске богоштовне опћине из државне помоћи од вељјаче до липњја год. 1942. добиле само 5,600.000 куна што није доста-јало за покриће трошкова уздржавањја само једног, нпр., сабирног логора. При том треба истаћи да су опћине — уз заточенике у логорима — помагале и бројне жидовске обитељји чији су дотадашњји храниоци остали без намјештењја, а морале су се бринути и за опскрбу бројних транспорта који су стизали с разних сабиралишта у веће ц2е2 нтре (нпр. Сл. Брод, Осијек, Сарајево, Загреб) на путу према логорима.22

Према сачуваним изворима укупно је за потребе логора у Лобору Загребачка жидовска богоштовна опћина исплатила 6,158.000 куна; од тога је за набаву хране било утрошено 3,658.000 а преостали дио (2,473.000 куна) утрошен је на »остале трошкове«, тј. плаћа члановима управе, логор-ској стражи и стално намјештеним радницима, набава опреме, санитетског, грађевинског, канцеларијског и другог материјала, трошкови превоза, до-ставе, утовара и истовара вагонских пошиљјки.23 Количина набављјене хране за логор била је врло велика.24 Осим тих набавки у логор је стизала и знатна количина хране, одјевних и других предмета у приватним пошиљјкама25 и

20 ИХРПХ, НГ, 284/5201, 7925, 44698, 46432, 290/4839.

21 Женски сабирни логор у Ђакову основан је у студеном 1941. године. Био је смјештен у просторијама напуштеног млина »Цереале«, власништво тамошњје бискупије. Први транспорти жидовских жена и дјеце стигли су 2. XИИ са 1197, односно 22. XИИ са 668 особа. У вељјачи год. 1942. из логора у Старој Градишки пребачена је нова група од око 1200 заточеница, тако да је у логору било више од 3000 особа, од тога 874 дјеце. У логору је од тифуса умрло 687 жена. До ликвидације логора долази у липњју год. 1942. да би се спријечило ширењје заразе, будући да се логор налазио готово у самом средишту Ђакова. Евакуација је извршена у три транспорта од 15. до 21. липњја 1942. године. Жене с дјецом одведене су у Јасеновац гдје су убрзо све ликвидиране. Спасиле су се само оне које су у зими 1941/42. одведене у болницу у Осијек (Опш.: исто, кут. 284, 296, 299, 300).

22 Исто, 284/1879 , 7877, 8282, 288/3769.

23 Исто, кут. 299. Према спецификацији сачуваних рачуна, признаница, товарних листова, исплатних налога и си.

24 Тако је за потребе логора била набављјена у времену од листопада 1941. до коловоза 1942. ова количина основних живежних намирница: 51.200 кг брашна, 6500 кг тјестенине, 16.160 кг крупице, 1830 кг соли, 2400 кг шећера, 12.800 кг масноћа, 5160 кг свјежег и 4800 кг сухог меса, 76.750 кг крумпира, 46.400 кг разног поврћа, 31.000 л млијека, 84.000 комада јаја, 2200 кг свјежег сира, 2580 кг мармеладе, 2300 кг свјежег, 1000 кг сушеног и 8500 кг јужног воћа итд. (исто).

25 Исто. Чини се да је посљједњја приватна пошиљјка стигла у логор 31. српњја 1942. јер се у сачуваним изворима налази попис од 322 имена на која су стизале.

преко међународне организације Црвеног крижа.26 Па ипак, успркос свим тим количинама хране која је стизала у логор, прехрана је била врло слаба и недовољјна. Управа је већи дио пошиљјки одузимала (и затим препрода-вала) а дневне је оброке смањјивала готово до егзистенцијалног мини-мума.27 Нпр. дневни је оброк круха био 15 дкг по особи, а само раднице на тежим физичким пословима добивале су 30 дкг, и то само на темељју посебних дознака које је управа свакодневно издавала. Такво драстично смањјивањје оброка није, међутим, било увјетовано несташицом намирница, јер се, нпр., након ликвидације логора нашло знатних количина залиха хране, од којих се мањји дио употријебио за опскрбу транспорта на путу до њје-мачких логора, а дио за прехрану жидовског сабиралишта у Загребу (гимна-зијска зграда у Крижанићевој ул.). То се сабиралиште убрзо расформирало јер је на почетку рујна год. 1942. и посљједњји транспорт отишао на пут у њјемачке логоре смрти.28

Горњја Ријека

Логор у Горњјој Ријеци (недалеко од Крижеваца) основан је око среди-не студеног 1941. године, након што је дио заточеница из Лобора пребачен у просторије тамошњјег старог дворца претвореног у нови логор. Управа Лобора и Горњје Ријеке била је заједничка. Није познат точан број заточе-ница у томе логору јер се у сачуваним документима доносе укупни (збирни) подаци за оба логора. На основи разних извјештаја и других извора може се са сигурношћу устврдити да се у том логору налазило просјечно 200—400 особа. Већину су чиниле »заточенице грко-источњјачке вјере« које су у Горњјој Ријеци заједно с дјецом биле све до травњја 1942. године.29 Посредством организације Хрватског црвеног крижа и Министарства удружбе НДХ покушало се спасити српску дјецу из логора наговарањјем мајки да добровољјно предају своју дјецу у »државну дјечју заштиту«.30 Успјело се, међутим, спасити свега једанаестеро дјеце. Она су била преузета 27. ожујка 1942. и пребачена у Загреб гдје су смјештена у бараке (тадашњјег) Завода за одгој глухонијемих (Илица бр. 113). Сва су та дјеца убрзо »колонизирана«, тј. предана појединим обитељјима које су их добровољјно узеле у своје домове.31 Из логора је 30. ожујка 1942. већа група Српкињја

26 Тако су, нпр., преко португалског Црвеног крижа из Лисабона стигли пакети с више од 3000 кг воћа и 370 сандука конзервираних намирница.

27 Управа логора редовито је једанпут мјесечно слала надлежним органима у Загреб дневне јеловнике с три главна оброка (посебно за дијетну исхрану обољјелих). Оброци наведени у тим јеловницима били су достатни за сваку здраву особу када се не би знало да се нитко није и хранио према њјима. На основи тога надлежни су одбацивали све оптужбе о врло лошој и недостатној исхрани успркос великим количинама намирница

које с2у8 стизале у логор.

28 Тако је, нпр., 11. коловоза 1942. из залиха у Лобору у Загреб било пренијето око 4000 кг брашна, 1000 кг граха, 300 литара јестивог уљја и др. Исто, 291/5052, 5058.

29 Није познат точан број Српкињја. Према извјештају управе логора од 19. XИИ 1941. у оба логора (тј. Лобору и Горњјој Ријеци) налазило се укупно 236 Српкињја (исто, 284/8173). Из нових транспорта који су стизали у Лобор готово у правилу одвајале су се новопридошле Српкињје и упућивале у Горњју Ријеку. Тако су оне заиста пред-

стављја3л0е већину у логору.

30 Архив Хрватске, Регеста докумената за хисторију НОБ-е, Загреб 1964, И, док.

145, стр. 116.

31 Попис дјеце: ИХРПХ, НГ, 285/3153.

с дјецом — преко Загреба32 — одведена у Земун гдје су слиједећег дана предане »тамошњјим њјемачким властима на даљјњји поступак«.33 У травњју исте године и све преостале Српкињје из Горњје Ријеке пребачене су у логор у Лобору, а затим су — 23. травњја 1942 — одведене у Загреб и смје-штене у Завод за одгој глухонијемих.34 У том је транспорту било 58 жена и 20 дјеце, а према неким извјештајима сви су убрзо пуштени кућама. Тако на почетку свибњја у Горњјој Ријеци остају само Жидовке (њјих 73) јер је и група од 7 жена »католикињја« била у то вријеме одведена у логор у Стару Градишку будући су »исте биле ухваћене ради комунистичке промич-бе«. Преостале Жидовке средином свибњја исте године пребачене су у Лобор. Тако је логор у Горњјој Ријеци престао постојати као женски сабирни логор. Према обавијести управе »Горњја Ријека може остати у резерви за случај да приспију нови транспорти«.35

И у овом логору убрзо су се појавиле заразне болести које су несми-љјено харале. Први се случајеви тифуса појављјују одмах након оснивањја логора, а као епидемија тифус је почео харати у просинцу 1941. године. Молбе за пријем болесница у оближњје болнице на лијечењје биле су одбијене из истих разлога као и у Лобору. Управа је, нпр., 24. сијечњја 1942. оба-вијестила надлежне у Загребу да је »из затворске болнице отпуштено 8 зато-ченица као здраве, што доказује успјех рада логорске болнице«, али је након неколико дана у новој обавијести морала признати да се свако-дневно јављјају нови болесници. Када су у травњју год. 1942. забиљјежена нова 64 обољјењја, за неко је вријеме било обустављјено тада већ намје-равано пресељјењје свију заточеница у Лобор. Колико је било смртних случа-јева у самом логору није познато. Не треба сумњјати о великом постотку морталитета јер се — према сачуваним извјештајима — види да је епидемија тифуса управо у Горњјој Ријеци узела великог маха, пошто су оба — и једина бунара — с питком водом била заражена од самог оснутка логора.36

Логор је опскрбљјиван из контингената хране за Лобор (изузев већих вагонских пошиљјки које су стизале директно), одабране намирнице за логор-ску посаду набављјале су се и у самом мјесту. Приватним пакетима стигло је нешто више од 1700 кг хране. Укупно је за издржавањје логора било утрошено око 162.000 куна, од тога за набаву хране 111.000 куна, а остало за друге потрепштине.37 Послије ликвидације логора, преостале намир-нице пребачене су у Лобор, а нешто и у Загреб.38

32 Према Попису ратом пострадале дјеце која су дошла односно пропутовала кроз Загреб и била на бризи код Прихватне станице Црвеног крижа Земаљјске комисије за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача од 19. XИИ 1945. (ИХРПХ, АФ2, кут. 23) тог је дана у Загреб из Горњје Ријеке дошло наводно 86 жена и 58 дјеце, тј. укупно 144, а не 147 како стоји у извјештају логорске управе (исто, НГ, 292/6079). Није нам познато који је од двају извјештаја вјеродостојнији.

33 Из те групе младе су жене биле одведене на присилни рад у Њјемачку а сви остали у логоре у Србију (Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 366).

34 ИХРПХ, АФЖ, кут. 23. Према: Попису ... (в. биљј. 32).

35 Исто, НГ, 288/3746, 3811, 292/3711, 5649.

38 Исто, 284/8385, 285/725, 1051, 286/1302, 288/3681.

37 Нпр. у раздобљју од сијечњја до травњја год. 1942. у логор је стигла — уз остало — пошиљјка од 1500 кг брашна, 1600 кг поврћа, 5500 кг крумпира, 2500 комада јаја и др.

Спецификација у кут. 288, 289.

38 Меду осталим предато је загребачкој Жидовској богоштовној опћини и 2 вагона огрјевног дрва (исто, 299/5557).

Зграда, »жидовског дворца« у Горњјој Ријеци остаје празна до липњја год. 1942. када се у њјему оснива »Дјечји дом за избјегличку дјецу«. Звјерски поступци у усташким логорима постали су опћенито познати, па су усташке власти под притиском јавног мнијењја, а свакако на сугестију Нијемаца и уз њјихову приволу, од љјета год. 1942. дозволиле појединим екипама Црвеног крижа из Загреба да у логорима Јасеновца и Старе Градишке преузимају тзв. козарачку дјецу.39 За ту су дјецу оснивани посебни дјечји логори који су фигурирали под називом »дјечјих домова« или »прихватилишта за дјецу избјеглица«. Да камуфлажа буде потпунија, при том су се користили организацијом Црвеног крижа и Министарством удружбе НДХ које је преузело опскрбу тих логора. Сигурно је да су усташе жељјели створити утисак да се у тим специјалним »дјечјим установама« води и спе-цијална брига о дјеци. Тада је започела велика и хумана акција спашавањја тисућа и тисућа дјеце; акција у којој су се ангажирали многобројни појединци, установе и организације,40 о чему ће касније бити више ријечи.

У Горњју Ријеку први транспорт од 100 »најљјепших и најздравијих дјечака« из Уштице41 (једног од логора Јасеновца) стигао је 24. липњја 1942. године. Нешто касније — 2. српњја — из истог логора стигло је поново око 100 дјечака, а два дана затим из Старе Градишке42 и нова група од 200 дјечака.43 Заповједништво логора и »одгајатељји« били су чланови омла-динских усташких организација,44 док је »помоћно особљје« сачињјавало десетак студентица Загребачког свеучилишта које су морале — за вријеме љјетних празника — »вршити обвезну праксу«.45 Оне су, међутим, убрзо

39 Офензива на Козару почела је 10. липњја 1942. и у њјој је — према статистичком прегледу — било ухваћено око 68.000 цивилног становништва. Међу њјима је било и 23.858 дјеце од којих је око 11.000 страдало по логорима. (Д. Лукић, Козарско дјетињј-ство, Београд 1973, 4, 6).

40 Дјеца су у тим сабиралиштима имала остати краће вријеме (»након проведенога здравствено-заштитног рока«) а затим их се — према уредби Министарства удружбе од

23. ВИИИ 1942. — требало дати »на одгој и то:

1. Родитељјима, у колико не постоје политички разлози против ове предаје.

2. Хрватским и католичким, сељјачким и грађанским обитељјима.

3. Државним и посебничким дјечјим домовима и одгојним заводима, ако то захтијевају посебни разлози. Дојенчад и мала дјеца, за коју не постоје потребни податци, имаду се прогласити находима и с њјима поступати према постојећим законима [...]. Сва [... ] дјеца сматрају се питомцима Државне дјечје заштите министарства удружбе« (Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 377).

41 У липњју год. 1942. у сабиралишту у Уштици налазило се око 8000 жена с дјецом. Логор је расформиран два мјесеца касније, а транспорти заточеница отишли су у сабиралиште у Липик (Исто, 373).

42 Рачуна се да је кроз логор Стара Градишка прошло око 10.000 дјеце. Колико их је од њјих спашено није точно познато. Утврђено је да је само у љјету год. 1942. из логора било одведено 3591 дијете и смјештено у дјечје логоре у Јастребарском и Сиску, а мањји број у Загреб. Колико је из те групе касније умрло или било спашено такођер није познато. Објављјена сјећањја дају потресну слику страдањја дјеце у том логору, а говоре и о тровањју плином 800 до 2000 дјеце у 1942. години (З. Ткалец, Стара Градишка, Вјесник, 18. В 1945; Р. Рупчић, Женски логор Стара Градишка, Вјесник, 25. В 1945).

43 Исто као биљј. 34.

44 Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 374-375.

45 Усташе су настојали провести опћи надзор над средњјошколцима и студентима првих година и изван школске наставе. Како је школ. год. 1941/42. услијед нередовите

наставе, која је због недостатка огрјева била прекинута у зимским мјесецима, била завршена 14. српњја, а нова започела већ 16. коловоза, за вријеме тих кратких љјетних

и саме дијелиле једнако тешку судбину с дјецом. Наиме, одмах након доласка првог транспорта, појавио се и тифус који је убрзо прерастао у епидемију будући да су та дјеца смјештена у исте (недезинфициране) про-сторије у којима је до недавна харала та опака болест. Убрзо долази до помора таквих размјера да је око средине коловоза исте године запо-вједништво логора напустило Горњју Ријеку, а преживјелу дјецу преузима особљје Црвеног крижа из Загреба и у драматичним околностима пребацује их у Загреб. О броју дјеце која су стигла из Горњје Ријеке постоје разли-чити подаци али је утврђено да је на загребачком колодвору одвојено око 50 најтеже обољјелих дјечака. Њјих су свим расположивим санитетским колима одвезли у болнице, али су сви до једнога убрзо умрли. Осталу дјецу, њјих 100 до 150, хитно су активисткињје Црвеног крижа с лијечницима одвели у логор у Јастребарско гдје су смјештена у карантену, будући да су сва била заражена тифусом. Успркос готово безнадном стањју у којем су се налазила, медицинско особљје успјело их је спасити.46

Тако је по други пут у једној години логор у Горњјој Ријеци престао постојати, а у дворишту старог здањја повећао се број скупних гробница за више од стотину малих лешева.

Јастребарско и Река

Дјечји логори у Јастребарском и Реци били су — уз логор у Сиску47 — највећа дјечја сабиралишта у Хрватској. На почетку српњја год. 1942. из Загреба је у логор Стара Градишка било упућено 16 сестара Црвеног крижа које су преузеле неколико стотина дјеце да би их преко Загреба

празника сва је школска омладина и даљје задржана на окупу. Међу осталим, ученице виших разреда гимназије и студентице првих година морале су радити мјесец дана као творничке раднице, на мјесту оних радница које су у то вријеме биле на допусту, или су студентице биле упућене на рад и то као болничарке, њјеговатељјице у превијалиштима и дјечјим домовима и сл. (Н. Ленгел-Кризман, Револуционарни омладински покрет у Загребу у току рата, Загреб у НОБ-и и социјалистичкој револуцији, Загреб 1971, 152).

46 Према: Попису ... (в. биљј. 32) стоји да је у Загреб 14. коловоза 1942. из Горњје Ријеке стигла група од 301 дјечака. Међутим, сви други извори (ИХРПХ, АФЖ, кут. 23;

Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 375,384-385) слажу се у броју од 100 до 150 обољјеле

дјеце одведене у карантену у Јастребарско, односно о броју од 50 умрлих у болницама у Загребу. Рачуна се да је у Горњјој Ријеци умрло око 140 дјечака (Вечерњји лист, 4. ВИ 1975) што — узето заједно — одговара приближно укупном броју од 400 дјеце која су боравила у горњјоријечком логору. Претпостављјамо да је у Попису ... од 14. ВИИИ 1942: вјеројатно ријеч о још некој другој дјечјој групи придодатој овој из Горњје Ријеке.

47 »Прихватилиште за дјецу избјеглица« у Сиску основано је у српњју год. 1942. када - 29. ВИИ - стиже први транспорт од око 1200 дјеце из логора Млака. У времену од расформирањја логора — сијечањј 1943. — кроз логор је прошло неколико тисућа дјеце. Од тога их је у самом логору умрло 1631, а до рујна исте године предано је појединим обитељјима или враћено родбини 1702, док их је 2296 пребачено у Загреб (у 8 транспорта у времену од 22. рујна 1942. до 8. сијечњја 1943. године). Већину те дјеце прихватиле су обитељји, само је мањји дио — неколико стотина — преузела организација »Царитас« (исто као биљј. 34; Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 378-383). Иначе, »Царитас« је била организација под врховним водством римокатоличке курије (основана 1923. у Загребу) и за вријеме рата врховни је надзор над њјом припадао загребачком надбискупу, док је оперативним дијелом послова управљјао каноник Милостислав Цико. Опш. о нехуманом поступку нпр. часних сестара које су радиле у »Царитасу« и о корупцији у тој установи: Исто, 377-378; В. Новак, Магнум Цримен, Загреб 1948, 824-830.

одвеле у новоосновани дјечји логор у Јастребарско. Након путовањја, које је трајало више од 24 сата, транспорт са око 650 дјеце стигао је 12. српњја 1942. у Загреб. На путу је умрло 17 дјеце, а приликом раскужи-вањја на загребачком колодвору умрло их је даљјњјих тридесет. Најтеже обољјела дјеца — њјих 37 — пренијета су у болнице, али су сва убрзо умрла, док је остали дио транспорта истог дана продужио у Јастребарско.

Тај се логор састојао од три дијела: бараке за смјештај здравије и јаче дјеце (прије су те бараке служиле за стаје у којима су се налазили коњји талијанске војске), болнице (у дворцу грофова Ердодy) и карантене (у фра-њјевачком самостану).48 Из првог транспорта одмах је издвојена велика група дјеце и смјештена у болницу а остали су морали бити смјештени у прљјаве и неуређене бараке. Слиједећих дана, међутим, почели су стизати нови транспорти. Тако: 13. и 14. српњја 770 дјеце из логора у Старој Гра-дишки, 31. српњја 850 дјеце из логора Јабланац, односно 5. коловоза 800 дјеце из Млаке49 (логори у Јасеновцу) и коначно 14. коловоза и по-сљједњји транспорт дјечака из Горњје Ријеке. Будући да су бараке и болница у Јастребарском биле већ првим транспортима попуњјене до максималног капацитета, требало је хитно пронаћи нове просторије за смјештај нових група. Тада су пронађене напуштене »талијанске« бараке у оближњјем селу Река (3 км од Јастребарског) и у њјих смјештено око 2000 дјеце. Управитељјица оба логора била је часна сестра, позната по нехуманом и суровом поступку према дјеци, али и према свем оном многобројном медицинском и другом особљју које је чинило све да би спасило ту невину дјецу.

Треба споменути да су дјеца у оба логора стизала изнурена и готово гола, а унапријед није било ништа приређено ни за њјихов смјештај ни за прехрану. Бараке нису биле очишћене, још су биле пуне изметина, без струје, воде, основних санитарних просторија итд., за исхрану је било набављјено само нешто живежних намирница (кукурузно брашно, нпр.). Због тога је особљје Црвеног крижа, уз помоћ околног становништва, успркос пријет-њјама управитељјице, кришом почело уређивати те импровизиране настамбе и набављјати храну (првенствено млијеко које су околни сељјаци добро-вољјно давали), покриваче и др. При том треба имати на уму да су дјеца била физички потпуно исцрпљјена од боравка у пријашњјим логорима и да су боловала од низа разних болести. Слику здравственог стањја те дјеце најбољје илустрира број болести. Констатирано је око 400 случајева дизенте-рије (и то најтеже врсте); око 300 случајева оспица (са или без упале плућа); око 200 обољјењја тифуса; веома много скорбута (и то најтежег облика с испадањјем зуби); око 200 случајева дифтерије; 100 заушњјака, а нео-бично је било много гнојних инфекција. Висок морталитет у логору по-сљједица је комбинације тих болести јер је већина дјеце боловала од неколико болести наједном. У оба логора, према извјештају Земаљјске комисије за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача чијим смо се пода-

48 До оснивањја карантене долази тек 15. коловоза 1942. доласком дјеце из Горњје Ријеке.

49 Нпр. у логору Млака на почетку коловоза год. 1942. налазило се осим 3645 жена и 393 мушкарца и 5531 дјеце. Од 3. до 5. коловоза исте године из тог је логора спашено свега 2106 дјеце која су била одведена у Јастребарско и Сисак и 106 дјеце смјештене у прихватилишта у Загребу. Судбина остале дјеце из логора Млака није нам позната (Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 373).

цима служили, у српњју год. 1942. умрло је 153 дјеце, у коловозу даљјњјих 216, у рујну 67 и у листопаду 8 дјеце, док је у болницама у Загребу за то вријеме из логора умрло свега петоро дјеце, тј. укупно је од српњја до краја листопада год. 1942. умрло 449 дјечака и дјевојчица до 14 година. Мртву дјецу покапало се — по десетак заједно — у дрвеним сандуцима (за шећер!) уз ограду логора.50

Борци ИВ кордунашке бригаде напали су 26. коловоза 1942. Јастре-барско у којем није управо у то вријеме било јачих непријатељјских снага, будући да су биле у једној од акција на Пљјешивици. Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и снажније дјеце на Кордун и даљје у Босну, гдје су нашла смјештај у дјечјим домовима на ослобо-ђеном подручју. О броју тада одведене дјеце постоје разни подаци, али је сигурно да је био неколико стотина.51 Уз то, из логора је спашено даљјњјих 1637 дјеце коју су узели грађани Загреба, Јастребарског и околни сељјаци, док је око 500 дјеце »било колонизиране по Каритасу«.52 У болници (згра-да дворца) остало је и даљје око 300 дјеце која су ту дочекала и осло-бођењје.53 Дјечји логори у Јастребарском и Реци расформирани су у студе-ном год. 1942. и кроз њјих је прошло 3336 дјеце; од тога је спашено — према подацима Земаљјске комисије — 2887 дјечака и дјевојчица у доби од 6 мјесеци до 14 година.

Загреб

У Загребу су у току год. 1942. била основана три сабиралишта и један илегални дјечји дом за дјецу која су тог љјета и јесени стизала из других логора. Када је ријеч о спашавањју дјеце и пружањју помоћи транспортима цивилног становништва на њјихову путу за логоре, интернацију и присилни рад у Њјемачку, пресељјавањју итд. потребно је истаћи дјеловањје

50 Исто, 385-386. Међутим, Д. Лукић (Козарско дјетињјство, н. дј., 51) наводи да је 468 дјеце покопано уз ограду мјесног гробљја, док се на споменику у Јастребарском налази податак о 846 »младих живота [... ] (што је) свирепо уништио усташки терор 1942. године« (Исто, 53). Недостају нам извори да бисмо са сигурношћу утврдили који је од тих података најточнији.

51 О броју тада одведене дјеце најчешће се спомињју подаци од 700 до 727 дјеце

(усп. Зборник НОР-а, т. В, књј. 32, 423; Т. Микулић, Сјећањја и записи, Загреб 1967, 105;

Д. Лукић, Козарско дјетињјство, н. дј. 49; М. Коларић, За велики сусрет најмлађих, Кај, 1—2/1975, 54 и др.), међутим, према записницима Земаљјске комисије за утврђивањје злочина окупатора и њјегових помагача, број тада одведене дјеце износио је око 450

(Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 389).

52 Исто.

53 Дјецу су у тој болници и даљје њјеговале ученице (тадашњјих) школа сестара помоћ-ница, затим Школе за одгајатељје, Школе за наставнице малих школа и сестре Црвеног крижа. Часне сестре, као надзорнице, настојале су онемогућити њјихов хуман поступак при раду и њјези па су на поједина болничка одјељјењја постављјале њјима одано особљје. Како ни то није помогло — а да би се спријечила и даљјњја пожртвовна њјега дјеце — уклониле су сво цивилно особљје и намјестиле као болничарке и њјеговатељјице само часне сестре. Међутим, дјеца су већ толико била опорављјена да готово смртних случајева није било. Посљједњјих ратних година она су и даљје остала у згради дворца »као питомци дјечјег дома« све док их 9. свибњја 1945 — скривене у подрумским просторијама — нису ослободиле партизанске јединице (Е. Синко, Дјечји дом у Јастребарском, Вјесник, 12. ВИИ 1946).

загребачке партијске организације. Она је окупила широк круг активиста и уз заиста масовну подршку грађана већ од првих дана окупације почела радити на тим задацима. Наиме, окупатор је на загребачким колодворима основао већ на половици год. 1941. прихватне станице Црвеног крижа које су имале послужити као раскужне станице за све транспорте-влакове. Загребачка партијска организација и неке друге организације народно-ослободилачког покрета (првенствено Народне помоћи и АФЖ), стварају на тим станицама своје пунктове и упоришта и она постају од поткрај год. 1941. мјеста одакле антифашисти могу контролирати транспорте, успо-стављјати везе са заточеницима и помагати им. Те су прихватне станице одиграле особито значајну улогу управо у акцији спашавањја дјеце јер су се готово сви транспорти заустављјали у Загребу. У првим антифаши-стичким групама, које су радиле на спашавањју дјеце, биле су активисткињје Црвеног крижа.54 Постепено се на том хуманом послу окупљја све већи број љјуди, шири круг симпатизера и оснивају се антифашистичке групе и одбори Народне помоћи у свим установама и мјестима камо стижу такви тран-спорти. Оснивају се и у тзв. прихватним станицама за избјеглице, које су заправо »тријажне« станице за транспорте састављјене у вријеме непријатељј-ских казнених експедиција, и у оним установама које су по својој функцији биле уклопљјене у рад око интернирањја дјеце (нпр. Главни одбор Црвеног крижа, Министарство удружбе, Центри за колонизацију дјеце, Средиште меди-цинских сестара, Школа за одгајатељјице, Заразна и друге болнице итд.). Тако је при спашавањју те дјеце био ангажиран веома велик број љјуди, нарочито из здравствене и социјалних служби, који су у том раду показали невјеројатно много пожртвовањја и храбрости, радећи даноноћно у тешким увјетима само да спасу што већи број те дјеце.

Једно од највећих сабиралишта било је у дворишним баракама (тадаш-њјег) Завода за одгој глухонијемих (Илица 113). Прве групе жена с дјецом боравиле су у томе сабиралишту само краће вријеме, и то у времену од 27. ожујка до 23. травњја 1942. године.55 У липњју исте године пристижу нове бројније групе: 14. ВИ око 220 дјеце, 25. ВИ и 29. ВИ око 400 жена и 180 дјеце.56 Био је то посљједњји транспорт из којег су издвојене жене и ту смјештене јер оно од коловоза исте године постаје искљјучиво дјечје сабиралиште. У коловозу су пристизала дјеца из јасеновачких логора и Старе Градишке, а од рујна—листопада и дјеца из логора у Сиску, Јастребарском и неких других сабиралишта (Шпановице, Прозора, Брода и др.). Према извје-штају управитељја Завода у цијелој 1942. години укупно је кроз то прихва-тилиште прошло 5612 дјеце у доби од л до 16 година. Исти извјештај садржи и статистичке податке о болестима и смртним случајевима из којег се види да су та дјеца боловала од 38 разних болести у 30.264 случајева. У самом Заводу умрло је 157 дјеце, а 215 упућено је на лијечењје у загребачке болнице.57 Сва остала дјеца предата су грађанима или враћена родбини,

54 Опш.: С. Стојковић, Материјали за повијест Црвеног крижа (умножено као руко-пис), Загреб 1971, 41-49; Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 370-391, 394-395.

55 В. стр. 8—9 овог прилога.

56 Односи се на жене и дјецу враћену због болести из Марибора, односно Линза (Аустрија) из великих транспорта који су одвозили логораше из Старе Градишке на присилни рад у Њјемачку.

57 Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 391, 394-395.

осим 18 или 20 дјеце »које грађани нису могли узети из страха да им не

умру на рукама«.58 Та је група дјеце тада била одведена у илегално дјечје склониште на Перјавици.

На Јосиповцу (данас улица И. Г. Ковачића) налазило се тзв. Прихва-тилиште државних дјечјих колонија (с око 60 кревета) и Дом за мајке и дојенчад (с око 40 кревета). То су била једина расположива мјеста за дојенчад у Загребу и у њјима су боравила само здрава дјеца док би се болесна одмах смјештавала у болнице. Међутим, ситуација се у љјету год. 1942. потпуно мијењја. Прве групе — њјих 30 до 35 — од неколико дана до три године, стигле су из логора Стара Градишка 3. српњја. Нешто касније — 11. и 13. српњја — стигле су нове групе из истог логора у доби од 2 до 8 година, а затим 3. коловоза из логора Млака и 17. истог мје-сеца поново из Старе Градишке. У рујну су почела стизати дјеца и из логора Сисак. Из тог логора стигао је посљједњји транспорт 17. листопада 1942, и то је уједно била и посљједњја група дјеце смјештена у тим установама. Укупно је на Јосиповац дошло око 800 дјеце, а рачуна се да их је умрло око 530. Медицинско је особљје настојало већ код доласка транспорта да одмах — директно из влака — што више те најмањје дјеце преда грађа-нима који су тражили и узимали дјецу. Од те дјеце само их је неколико умрло, док су се остала, након дужег лијечењја, ипак спасила. Остала дјеца смјештавана су на Јосиповац, али успркос стручној њјези, дојенчад је умирала након дан-два тако да су креветићи и просторије од транспорта до транспорта били празни. Треба нагласити да су усташе и ту најмањју дјецу доводили из логора »марвинским« вагонима, а путовањје је трајало и неколико дана. Натрпани у затвореним вагонима, на путу нису доби-вали ни воду, а од хране тек нешто мало круха који су им на понеким успутним станицама убацивали љјуди дуж пруге којом је транспорт про-лазио. Дојенчад, ако је и преживјела до Загреба, због тешке атрофије умирала је у најкраћем времену. Излијечити се, према томе, могло само старију и отпорнију дјецу, па су заправо само она и преживјела. Умрла дјеца покопана су као безимене жртве, јер су била обиљјежена само бројем, а ако је на цедуљји објешеној око врата и било записано име, те су цедуљјице на путу нестајале — дјеца су их појела!59

Тзв. Јеронимска дворана (Томиславов трг 21) такођер је служила као прихватилиште за жене и дјецу. Прва група од 224 жене, из логора Стара Градишка (враћена из транспорта за Њјемачку), стигла је 14. липњја 1942. и након боравка од неколико дана поново је враћена у логор.60 Дјеца из истог логора стигла су 17. коловоза, а посљједњја група од 172 дјеце из логора у Сиску дошла је 30. рујна 1942. године.61 Колико је укупно дјеце прошло кроз то сабиралиште није познато, а исто тако није познат ни број умрлих. Претпостављја се да је већина те дјеце умрла, а спасила су се само она коју су узели грађани. Дјеца су и овдје умирала из истих разлога као и у осталим сабиралиштима: физички потпуно исцрпљјена, болесна, неисхрањјена, пуна ушију и невјеројатно прљјава. Код дјеце,

58 З. Сремец, Илегална партизанска дјечја болница на Перјавици у Загребу, зборник: Четрдесет година, ВИИ, Београд 1961, 449.

59 Жене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 389-390.

60 В. биљј. 56.

61 Према: Попису . . . (биљј. 32).

особито оне најмлађе, нису дјеловали више ни инстинкти, нпр. глад. Дјеца су одбијала сву храну, па чак и млијеко које су им давале медицинске сестре.62

Многобројне изјаве медицинског и другог особљја, сјећањја пре-живјеле дјеце, и остали извори потресна су свједочанства о — данас готово несхватљјивим — патњјама и калварији кроз коју су та дјеца пролазила у усташким логорима, без обзира како су се службено називали.

Иако је грађанство Загреба масовно узимало дјецу из споменутих сабиралишта, ипак је одређени број тешко болесне дјеце, коју се више није могло смјестити у дјечје одјеле загребачких болница јер су били препуни, остао и даљје незбринут. Због тога је загребачка партијска организација пришла спашавањју те дјеце тако да је у (тадашњјој) околици Загреба — на Перјавици — пронашла овећу стамбену зграду, власници које су је добровољјно уступили за »дјечју болницу«. Посредством симпатизера-лијеч-ника набављјена је опрема из болничких магазина, храна, одјећа и обућа набављјала се из добровољјних прилога и из средстава која су давале поје-дине организације НОП-а у Загребу. Стручну њјегу преузели су загре-бачки лијечници и медицинске сестре. Прва група од двадесетак дјеце дове-дена је око средине љјета год. 1942. из Завода за одгој глухонијемих, а затим и из других сабиралишта поново двадесетак дјеце. Чим су дјеца била пренијета на Перјавицу »подвргнута су најбољјем лијечењју и прехрани и брзо су се опоравила [...]. Била је то уистину права болница (иако иле-гална), у којој су се примјењјивале тадашњје најмодерније методе лије-чењја.«63 Та је болница нормално функционирала све до ослобођењја и ниједно дијете није у њјој умрло.64 На почетку год. 1944. сестре њјегова-тељјице напустиле су болницу, а опорављјена и здрава дјеца тада су под стручним надзором учила градиво одговарајућих разреда основне школе, тако да су послије ослобођењја могла наставити редовно школовањје. Тако се болница, заправо, постепено претворила у прави дјечји дом. Послије ослобођењја сва су дјеца предана родитељјима и рођацима. Треба посебно нагласити да су за постојањје те болнице знали многи ондашњји становници као и илегалци и активисти из Загреба, а да се ипак није нашао ни један који би је проказао.

Овај прилог представљја први покушај да се на основи необјављјене архивске грађе и литературе прикажу логори и сабиралишта у Загребу и сјеве-розападној Хрватској. При том смо се ограничили само на изношењје фактографије не улазећи у поближе разматрањје, у најмањју руку нехума-ног, а често управо бестијалног, поступка у логорима. Неборачко станов-ништво, особито дјеца, није било изузето од усташког терора што је и истакнуто у овом прилогу.

62 2ене Хрватске у НОБ-и, н. дј., ИИ, 394-395.

63 Опш.: З. Сремец, н. рад, 448-451.

64 У Загребу је - према извјештају Земаљјске комисије за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача - умрло укупно 716 дјеце (ИХРПХ, АФЖ, кут. 23). Кроз Загреб је од 27. ожујка 1942. до 8. сијечњја 1943. прошло 13.115 дјеце на путу из логора до нових сабиралишта, тј. дјечјих логора. Највећи број их је био спашен.

Препоручена литература
animacija3