ЂОРЂЕ ЂУРИЋ

(Роман)

Они су нас послали овамо да овдје умремо. Према томе је јасно да нам је главни задатак — да останемо живи!

Др Антун Барац, у записима из логора Стара Градишка

Опомена

У другом свјетском рату погинуло је педесет ми-лијуна Ијуди. Меду њјима је тридесет милијуна цивила. Југославија је имала милијун седам стотина тисућа по-гинулих, од којих преко милијим и двјеста тисућа цивила. Тај је рат немилосрдно уништавао љјудске животе. Нај-више их је страдало у новом изуму нациста: у концен-трационим логорима. У њјима је, кажу свјетски научници, било заточено двадесет шест милијуна, а убијено је го-тово двадесет милијуна љјуди. И у нашој су земљји нацисти основали десетине концентрационих логора смрти: Јасеновац, Бањјица, Бегуњје, Забјело, Скопљје, Раб, Сарајево, Бањја Лука, Ниш, Стара Градишка, Цељје, Мамула, Цетињје, Битола ...

Југославени су депортирани у фашистичке логоре ши-ром Европе: у Италији, Аустрији, Њјемачкој, Пољјској, Норвешкој. Највећи концентрациони логор на тлу наше домовине био је Јасеновац, у којем је уморено око седам стотина тисућа љјуди.

Том стравичном граду смрти припадао је и УСТАС-КИ ЛОГОР СТАРА ГРАДИШКА који се налазио 38 ки-лометара низводно од Јасеновца, на лијевој обали Саве.

Логор је настао од бивше казнионице и постојао је од травњја 1941. до коначног ослобођењја, тј. до краја травњја 1945. године.

Тешко је точно рећи колико је љјуди било заточено у тој стравичној тамници, али поуздано се зна да је уморено око осамдесет тисућа мушкараца, жена и дјеце.

По тој бројци, логор Стара Градишка убраја се

меду највеће концентрационе логоре у поробљјеној Европи.

У том су логору усташе своје жртве уништавали гла-ђу, тешким увјетима живота, кољјачким ножем, метком, отровним плином, маљјем ... Логор Стара Градишка спе-цифичан је по масовном, страдањју жена и дјеце.

У вријеме офензиве на Козару, у прољјеће и љјето 1942. године, Стара Градишка је била тамница и гробни-ца десетинама тисућа становника Поткозарја и Козаре, Славоније, Баније и Кордуна. Ту су глађу и болешћу уморене тисуће малишана, чије су се мајке и баке нат-човјечански бориле за њјихове животе. Ту су стријељјане немоћне старице и болеснице, ту је Сава гутала лешеве недужних, односећи мртве разреде на далеку посмртну пловидбу.

У Старој Градишки и данас постоји чувена »Кула«, стравична зградурина, опасана високим зидовима, у ко-јој су немоћне мајке покушавале спасити своју дјецу од сигурне смрти.

Тешко је у повијести наћи проклетије куле од те грозне лађе, која је пловила на тисућама смрти и упло-вила у повијест злочина и у сјећањје преживјелих логора-ша као страва и ужас, као најружнији сан и ожиљјак на лицу љјудског морала.

Ту су »Кулу« сузама залиле мајке умирућих мали-шана; оне су је проклеле, а њјихова ће клетва живјети вјечно у мајкама будуће дјеце, чију слободу треба стално пазити и добро чувати, јер опет може доћи нај-црњји мрак и опет може стићи злочиначка кама, по од-расле и по дјецу недужну, баш као у бившој тамници на лијевој обали ријеке.

Вјечно ће остати записано да се у Старој Градишки, у том паклу крај ријеке, догодио страшан злочин над човјеком, над немоћним, над дјецом која су тек ро-ђена, која су почела ходати и изговарати прве ријечи,

кретати у живот — а стигла пред лице црне смрти, коју је човјек-нечовјек, фашистички слуга, убојица, супротста-вио животу и слободи. Остат ће вјечно проклета »Кула«, гнијездо смрти и гробница страшна. Ни преко праха њје-зиних темељја никада неће израсти трава заборава, јер мајке вјечно памте губитак дјеце.

Но, и у том паклу рађале су се искре наде и отпора. И ту се борило за живот и идеале. И ту су тражени тајан-ствени путови спаса. Ту су осуђена љјудска бића срци-ма освјетљјавала најцрњји мрак, настојећи побиједити смрт.

Нека и ово скромно дјело буде мали споменик великој жртви коју су логораши Старе Градишке ставили на жртвеник слободе!

Нека зазвони као хвала нашим мајкама и бакама, које су срцем штитиле наше животе, држећи нас и у сну за руку, да нас џжелати не би отели и одвели у смрт.

И нека буде још један доказ и опомена човјеку: да слободу треба брижно њјеговати и одлучно чувати.

Аутор, бивши логораш

У Загребу, свибњја 1985.

Поглављје прво

У Младенов прозор зракама је покуцало прољјетно сунце, које је дјечака звало да устане и пође с кра-вама у широке ливаде крај ријеке. Но, Младен је спа-вао и безбрижно сањјао о излету на море. Био је ученик четвртог разреда основне школе, и њјихова учи-тељјица Анка је с ученицима припремала излет на Јад-ранско море, о којем су дјеца учила много из књјига али још нитко није лупио руком по њјеговом валу ни окусио како је морска вода слана. Због тога није чудно што је Младен овог недјељјног јутра сањјао о плавим пространствима бескрајног мора, које је на карти означено плавом бојом, а карта виси у разреду

0 чавлу, који је једном испао и море је пало на главу немирном Пери. Перина глава није остала мокра, и мо-ре се није разлило.

Младен је стајао крај обале правог мора и спре-мао се да скочи с камена, јер је хтио показати како

1 дјечаци чије је село далеко од мора, знају одлично скакати наглавце у морску воду. Он је од свих пас-тира знао најбољје скакати у валове ријеке. Није било праве скакаонице, већ су дјечаци скакали с криве врбе, која је расла нагнута над воду.

Прије него се успио бацити с камена, мајка га је помиловала по коси и прекинула њјегово прво купањје на мору.

— Устани, сине! Вријеме је да идеш с кравама на пашу. Бранко је већ отишао.

Младен се протегнуо неколико пута, и скочио с кревета. Брзо се умио и кренуо у стају, гдје су га чекале краве. Он их одвеза, загрливши претходно сваку. Нарочито је волио Шарову. Она је била најјача од свих крава у селу. Кад би у прољјеће први пут истјерали кра-ве у ливаде, настајао би прави бој. Најприје су се про-тивнице огледале и љјутиле једна на другу, а онда је дошло до мегдана. Чуло се ударањје рогова и мук који је пратио борбу. Шарова је увијек излазила као по-бједница. Тај је свој успјех могла захвалити нарочитој техници. Кренула би на предњје ноге и тако издржала снажни налет сваке противнице. Кад се противница умо-рила, она је брзо устајала и прелазила у напад. Никад није распарала трбух ниједној крави, било јој је довољјно видјети како поражена бјежи. Она би одустала од го-њјењја и отишла мирно пасти, отресајући се, као да је на њјој нешто било. Младен би цвјетао од среће. Осјећао се као да је и он најјачи од свих пастира. А то није био, иако се о њјеговој окретности причало у селу.

Мајка је отворила вратнице и краве су излазиле на цесту. Младен је у руци носио малу притку, мада и'е нерадо тукао своје краве. Учитељјица им је задала да напамет науче пјесмицу о мору, па је понио књјигу, јер је хтио пјесмицу научити прије подне, како би се послије подне могао играти сватова. Све је већ било договорено. Одређени су младенци, дјевер и дјеверуша, кумови, саграђене су кухињје, столови, а кухарице су се бринуле за храну. Сватова је требало бити много. Женио се богат момак и узимао дјевојку из бољје куће, а тада су увијек велики сватови. Слављје траје не-колико дана. Младен је једном био у таквим сватови-ма и толико се најео разних врста колача да му је цијелу ноћ било зло. Дјечаци и дјевојчице су се догово-рили да ће с кравама отићи крај шумице која се звала Зеленка. Краве ће пасти, а они ће славити Бранкову свадбу. Тамо им је било најљјепше, јер су имали и воде из извора који су прије тога лијепо уредили. Врбовим прућем су га оплели и иза прућа набили земљју. Вода

је била хладна и бистра. Понекад су се ту и потукли с пастирима из сусједног села Брђана, јер су им они знали загадити извор.

Размишљјајући о веселом поподневу, Младен је пре-шао пругу и гледао како из даљјине долази влак. Локомо-тива је високо бацала ступ дима и стизала га, јер пут даљје води уз пругу, а онда завија улијево. Влак је био крцат војницима у зеленој униформи. Били су то Нијемци. Они су прошлог прољјећа с тенковима ушли у село. Иза њјих су стигли усташе. Усташе су, другог дана након до-ласка, из села одвели дванаест младића, за које се више никад ништа није чуло, а љјуди су говорили да ће се вра-тити. Младен застане л изброји вагоне. Било их је разних врста. У једнима су били млади весели војници из далеке земљје, у другима топови и камиони. Један војник баци му двије празне кутије од конзерве. Он их понесе, јер ће требати у сватовима, за кухањје. Влак одјури у су-срет сунцу, а Младен скрену лијево, у ливаде. Није од-мах отишао међу друге пастире. Хтио је у миру научити пјесмицу. Већ је синоћ знао двије китице. Сјео је и глас-но читао, а онда понављјао стих по стих. Памтио је брзо. Он је увијек најлакше учио ујутро. Тако је рекла учи-тељјица, и он је слушао. По томе је такођер видио да учитељјица много зна и да је треба слушати. Ето, по-годила је и то да је најлакше памтити ујутро.

Краве су марљјиво пасле сочну траву, машући кат-када репом. Сунце се косом стазом пењјало све више. Младен је научио пјесмицу. Два пута је стао као пред разредом и рецитирао наглас. Ишло је добро. Мислио је како ће крај морске обале, за мјесец дана, рецитирати лијепе стихове, а онда скочити у плаиву воду и пробати је ли уистину слана.

У џжепу је увијек носио мали ножић. Волио је ре-зуцкати дрво а право је мајсторство постигао у ручном раду у школи. Направио је лијепа сељјачка кола, која је дивно изрезбарио. То је поклонио учитељјици Анки, коју је волио. Она их је ставила у своју собу, и то је дјечаку било мило. Сада је одрезао врбову грану, дебљјине пр-ста, и правио свиралу. У прољјеће колају сокови, па се врбина кора лако скида ако је прије тога изудараш. Та-

да сви пастири уживају у прављјењју труба и свирала, па увечер из даљјине село чује долазак крава и пастира. По-сао му је добро ишао од руке. Свирала је била брзо го-това и засвира ситним гласом. Ако је свирала од дебљје гране, глас јој је крупнији. Ова је била пискутава. Да-вала је некакав плачни глас, као да је врба плакала што јој је Младен одрезао младунче, њјену грану, која би брзо расла, расла, рађајући нове ситне гранчице. Сви-рајући, Младен се сјети оне ноћи кад су одводили мла-диће из села. Тада је чуо како дјеца плачу, ситно — као свирала. И он је добио шамар од једног смркнутог усташе, који је избацио све из ормара, а Младен је морао, с рукама дигнутим горе, стајати и гледати пре-трес куће. Срце му је страшно ударало, а сузе текле низ лице. Није их смио брисати, па су се слијевале низ врат и шкакљјале. То је за њјега била прва ратна ноћ, које ће се дуго сјећати. Одвели су му стрица Нику, ко-јега од тада није видио.

Поглављје друго

Краве су већ биле жедне, и Младен крене к ријеци — да их напоји. Тамо ће се опет наћи са свим другови-ма и чути има ли каквих новости у вези с поподневним сватовима. Свиралу је ставио у џжеп капута који је носио преко рамена. Из даљјине је угледао другове којима се радовао. Већ по навици, краве сиђоше низ падину обале и одоше к води. Пиле су бистру рјечну воду, а Младен оде к дјечацима. Они су сједили у хладу старе жуте врбе. Ту су често ковали планове за своје игре, док су краве биле сите и мирне. Тако је било и са-да.

— Ти си опет вриједан, кад носиш књјигу — рече не-мирни Перо, на чију је главу у школи пало море.

— Учио сам пјесмицу, да се послије подне могу играти — одговори весело Младен.

— То је паметно. У сватове не ваљја ићи замишљјен и невесео — добаци Бранко.

Разговор је даљје текао спонтано и брзо, као што то бива код доконих пастира у широким ливадама, кад краве мирују у хладу врба.

Младен је испричао друговима како је крај њјега опет прошао влак њјемачких војника. Сигурно су отишли у Босну, јер се тамо воде борбе о којима им њјихова учитељјица никада није смјела ништа рећи. Као да се бо-

јала нечега. У селу се шапутало да у шумама постоји нека војска чији војници имају капу с три рога, а на њјој црвену звијезду. Дјечаци су слушали такве приче, али никад нису имали прилике видјети бар једног војника из шуме. Чули су да их зову партизанима. Та им је ријеч била непозната, али је, баш зато, крила у себи нешто чуд-но, тајанствено.

— Мој тата каже да се партизани боре против Није-маца, који су дошли издалека и отели нашу земљју — рече Перо.

— Неко вече су у нашој кући нешто шапутали, а мене су отјерали спавати — исприча Бранко.

Дјечаци су закљјучили да се од њјих нешто крије. Значи, постоји нешто што је опасно. По селу се причало да су ти војници из шуме, на прузи према Босни, сру-шили један мост, па је настрадао влак у којем је пу-товала њјемачка и усташка војска. Кажу да је било мно-го мртвих и рањјених, да је једном њјемачком официру однијело нос па је јаукао и, онако без носа, бјежао, вичући нешто на свом неразумљјивом језику. Тада су партизани припуцали из оближњјег шумарка. Страдало је много војника, а неке су заробили и одвели у шуму.

— Мене занима каква је то црвена звијезда на капама с три рога, свијетли ли она само по ноћи, или и по дану — одважи се и мали Славко, који је ријетко нешто питао.

Одговорио му је Младен:

— Ма није то права звијезда, већ нешто фцао значка. Може бити од црвеног платна. Куд си ти запео на праве звијезде?

Бранко је чуо од родитељја, који су добри с некима у граду, да се на излет неће моћи, јер море сада није наше. Њјега су узели Талијани. Осим тога, опасно је путовати, јер влак може настрадати. Родитељји не би дјецу пустили и да се може, јер су ратна времена.

— А ја сам већ сањјао како се купам у мору — рече један мали.

Младен није испричао свој сан. Предухитрио га је тај дјечак.

— Нама је учитељјица рекла да су Млечани некада владали нашим морем, а да су их Хрвати отјерали и море је сада наше. Ено га д на оној карти у разреду. Како би сада дошли ти Талијани и опет узели наше море, и то баш сада кад смо ми хтјели на излет? — одважно рече мали Стево из четвртог разреда.

Дјечаци су још прилично дуго водили учен разговор

0 мору и тим вражјим Талијанима, који су покварили њјихов излет. Један је пастир испричао да је њјегов дјед често приповиједао о некаквом рату кад је он био вој-ник у Италији. Дјед је увијек своју причу завршавао ве-село, тврдећи да су ти Талијани јели жабе и мачке. И дје-чаци су се насмијали тој причи, а мали Јово мудро за-кљјучи:

— Онда су требали доћи у наш крај. Овдје има мно-го жаба, јер је крај мочваран. А и мачака има напре-тек. Мој их тата увијек мора бацати у поток. Мачка омаци бар троје. Жаба има толико да би се нахранила цијела талијанска војска. У прољјеће их је милина чути, кад почну своју пјесму у ливадама и јарцима.

— Можда ће и доћи, кад поједу жабе у крају уз море. Тамо нема много жаба. Какви су ти љјуди? Да ми их је видјети — зажелио је Милош. Ови Нијемци су као

1 наши. Само нема црних љјуди. Сви су бијели. Ваљјда код њјих нема сунца.

Јутро је већ одмицало. Требало је ићи кући.

.Дјечаци су огладњјели. Краве су мировале у хладу. Прије поласка кућама, детаљјно су се договорили о по-слијеподневној игри. С дјевојчицама је младожењја све уговорио. Кажу да ће бити правих колача. Стево ће дони-јети усну хармонику, па ће се и плесати. За младенце је саграђена колиба, која је лијепо уређена. Пред ко-либом ће бити сватови. Милош је задужен да одржи здра-вицу, јер у сватовима нетко увијек мора младенцима зажељјети срећу. Очекивали су забаву и игру какве већ давно није било. Само морају пазити да им тко не по-квари весељје. Има и злобника. Бојали су се сусједа из

Брђана. Могли би они доћи на извор па све открити, и на-стала би свађа, а слаби су сватови у којима се нетко по-туче.

Поглављје треће

Увјерени да ће послијеподне бити весело, дјечаци су истјерали краве из хладовине и пошли кућама. Преко ли-вада, гдје пут није ограђен, ишли су сви заједно. Били су расположени. Врбе су им лагано махале гранама, а краве реповима. Бранко је затрубио у своју велику трубу. Глас трубе чуо се далеко изнад мирне површине ријеке. И остали дјечаци почеше свирати у свирале и тру-бе. То су радили често. Но сада је оркестар био нај-бројнији. Младен је свирао у малу свиралу, која је опет пискутаво заплакала. Њјен се глас није чуо од гласова труба и већих свирала, али Младен га је одлично чуо. Опет му се учини да је тај глас сличан плачу дјеце оне ноћи кад је стајао у углу собе, с рукама горе. Спремио је стога свиралу у џжеп и газио прашину по путу. На-пуштали су ливаде. Ближили су се прузи, која иде упоредо са селом.

Већ су издалека угледали да се на прузи нетко миче. Било је сумњјиво. Кад су дошли ближе, примијетили су вој-нике који су били распоређени на сваких педесетак ме-тара један од другога. Лежали су и држали оружје, које је цијевима гледало село. Куће су биле стотињјак ме-тара удаљјене од пруге, па се с узвишеног насипа могло лако гађати циљјеве на цести и у башчама. Село је, очито, било опкољјено усташком сатнијом која је синоћ до-шла. Усташе су заноћили у школи и дому, а рекли су да ујутро крећу даљје. Љјуди су се прибојавали ноћи, јер су

мислили да се може догодити нешто слично као лањјског прољјећа. Бојазан је била тим оправданија што су из су-сједног села партизани ноћу одвели неке љјуде који су били главне усташке вође. Причало се да су то учинили баш они партизани који су срушили мост на прузи. Љјуди су страховали да се не деси зло.

Војници су лежали на прузи, погледавајући пастире како мирно улазе у клопку. Младен је потјерао икраве брже. Бојао се. Слушао је од неких љјуди да усташе уби-јају и дјецу, али још у то није вјеровао. Ипак је ишао брже. Кад је био на прелазу преко пруге, упита га је-дан усташа, чија се пушка блистала на сунцу:

— Јеси ли гладан, мали? Сигурно ћеш се слатко на-јести код куће. Само једи. Ја ћу те чувати.

Младен није ништа одговорио, јер му је смијех непознатог човјека био чудан. Тако се смију љјуди кад се некоме ругају.

Краве су прелазиле пругу, а пастири су били озбиљјни, као до малочас нису свирали у трубе и свирале, као да се нису договарали за игру сватова послије подне. Држали су у рукама трубе и свирале и журили кућама, осјећају-ћи нешто тешко на срцу. Вјеројатно је Младен заборавио свој сан о мору, а не би могао рецитирати ни научену пјесму. Нешто озбиљјно и суморно ови срца тих безбриж-них дјечака. До сада су били весели као птице у Зеленки, несташни као вјетрови у ливадама крај ријеке, а расли су брзо као жуте врбе од чијих су грана правили трубе и свирале. По глави су им се вртјеле разне мисли о уста-шама. Можда су дошли по њјих? Сигурно су изненадили село, па нитко неће моћи побјећи.

Можда су родитељји већ били ухапшени, можда су свезани... ? Зашто нитко од родитељја није дошао пред њјих — то је био обичај, јер су се родитељји бојали пре-лаза преко пруге. Било је много влакова, а није било браника. Једном је тако страдала једна дјевојчица, кад је ишла из пољја.

Младенова је мајка стајала у вратницама и доче-кала сина. Краве су, по навици, отишле у стају, а Младен

их је свезао и пошао у кућу. Скинуо је кошуљју, а онда изашао ван и прао се. Сунце је било јако, па је годила устајала вода. Он често награби воде у корито, а онда се пере кад му је вруће. Мајка га позва на доручак. Волио је на врхњју пржена јаја и млијеко. То му је мајка недјељјом увијек приређивала. Тако је било и са-да. Отац и млађи брат су били у врту. Након што се по-чешљјао, Младен сједе за сто и почне доручковати. Но, није ставио ни једну кашику у уста, а у двориште уђе наоружан усташа. Младен га угледа кроз прозор и остави кашику.

Усташа је ушао у кућу и запитао:

— Тко је овдје кућедомаћин?

Мајка је из баште позвала оца. Он је ишао полако, јер није знао о чему се ради. Чим је стигао, усташа је оштро заповједио:

— За пет минута спакујте најнужније ствари и кре-ните сви са мном на преслушавањје. Понесите хране за два дана, јер се прије нећете вратити. Кућу закљјучајте!

Мајка је заплакала. Младен се стиснуо уз њју. Отац је одмах закљјучио да их тјерају некуда, као што су већ учинили с неким селима. Но надао се да ће их поштедјети, јер је овдје зимус извршено покрштавањје цијелог села. Дошао је свећеник без браде и држао пре-давањје о новој вјери, а онда је једне недјељје било прекрштавањје. Љјуди су се смијали, а у себи су и даљје вољјели своје свеце и бога, вјерујући да ће им помоћи. Младенова бака се и даљје прије јела и спавањја крстила с три прста, али је најприје погледала гледа ли је нетко. Иако је била прекрштена, вјеровала је у старе молитве, које је увијек читала пред иконом светог Ђурђа.

Становништву је речено да остане мирно код куће и да их нитко неће дирати.

— Од сада сте штићени нашим праведним законима и законима наше свете вјере и благошћу божјом, који све види и помаже онима -који су у тешкоћама — рекао је поп на јавној проповиједи у дому, кад је прекрштава-њје било готово.

Сјећајући се тих ријечи, Младенов отац је гајио на-ду да ће све свршити добро. Сигурно је посриједи не-каква истрага, и они ће се вратити кућама. Уосталом, морају их пустити и раније, ради стоке коју треба хра-нити. Но, мајка је упорно паковала велике завежљјаје, јер је предосјећала да се неће вратити и да је усташа лагао.

Била је сметена. Час је завежљјај завезала, час из њјега нешто вадила. Било јој је жао оставити ствари које ће требати.

Она је чврсто вјеровала да се више неће вратити и наћи све на мјесту. Усташа се дерао, а млађи је син почео плакати. Чврсто је стиснуо оца за руку и гледао усташу. Коначно су ствари биле спаковане. У завежљја-јима је била најнужнија преоблака за укућане, а у двије торбе је мајка ставила храну. На брзину је ски-нула с тавана сухог меса, ставила крух и пет сухих си-рева. У малу је кошарицу ставила двадесетак сирових јаја. Она и отац су узели завежљјаје а Младен је носио торбу с храном. Била је то напртњјача која се стављја на леђа. Ранко је носио кошарицу с јајима. Кућу су за-кљјучали. Но мајка је још једном откљјуча, јер није била затворила прозор. Усташа је постао нестрпљјив.

Усред дворишта растао је млади дуд. Њјега су прош-лог прољјећа засадили отац и Младен. Лијепо је напре-довао. Младен га погледа, као да се хтио с њјим за-увијек опростити. Сјети се тада својих драгих крава. Отрчи у стају и плачући загрли сваку од њјих. Сузе су му текле низ лице док се опраштао од Шарове. Она га је погледала својим лијепим очима и лизнула по коси. То је често чинила. Младен је јецао и тешко изишао ван. Усташа је већ пошао по њјега. Прошао је крај дуда и руком, мокром од суза, додирнуо дудово стабло. Можда је хтио рећи довиђењја. Није ни слутио да ће и он и дуд имати сличну судбину у данима који су дола-зили.

Изашли су из дворишта и кренули на цесту. Њјихова је кућа била на одвојку пута према прузи. Била је осамљјена, па нису знали како је у селу. Но, одмах је све постало јасно. Чули су јаук. Цеста је била пуна

мушкараца, жена и дјеце. Сви су били натоварени завеж-љјајима, торбама, кошарама, а нека су дјеца у рукама носила крух и посуђе. Жене су јаукале гласно, као кад иде спровод. Дјечаци су шмрцали, а дјевојчице плакале, заједно с мајкама. Младен је све добро гледао. У заплаканој колони опазио је своје другове, с којима је мало прије дошао из ливада. Ту су били Бранко, Перо, Нико, и сви остали. Сваки је носио неки товар. Са стране су ишле усташе и пожуривали народ. Неки су простачки псовали, а други су оштро викали. Мушкарци су били оз-биљјни. Чудили су се свему, а највише себи. Било им је криво што су вјеровали усташким властима, кад су го-вориле да никоме не смије бити ништа. Били су изненађе-ни. Бјежањје је било немогуће. До станице је требало пола сата хода. Жене су попуштале у плачу, већ су се умориле. Жуљјали су их товари, али није се смјело стати.

Усташама се журило.

— Тата, куда идемо — питао је мали Ранко.

— Идемо на станицу. Не бој се, вратит ћемо се — одговорио је отац да умири сина.

— Зашто иду сви из нашег села? — настављјао је Ранко.

— Не знам ни ја. Све ће нам рећи.

— Хоћемо ли се вратити до послије подне? Треба краве тјерати на пашу!

— Не бој се ти за краве. Све ће бити добро.

Десетак минута прије станице, нов талас јаука освоји колону. Чим је чело колоне почело јаукати, јаук се преносио даљје, а за часак се цестом вукла колона суза. Чело колоне је на цести сусрело неколико стотина кола која су ишла у супротном правцу. Кола су била празна. Сви су закљјучили да заувијек иду од својих кућа, а ови иду пљјачкати имовину. Жене су имале пра-во кад су трпале много ствари. Сељјаци у колима су сједили и мирно проматрали колону која некамо одлази. Старији љјуди су били шутљјиви и озбиљјни, а неки младићи су добацивали разне погрдне ријечи:

— Јесте ли нам оставили кљјучеве?

— Одосте ви бесплатно на вожњју.

— Што плачете кад идете на излет?

— Чуват ћемо ми ваше куће, не бојте се!

— Ала вас је лијепо видјети. Цигани!

Неки су и псовали и вријеђали на различите начине. Једна је старија жена у колони пала. Дигли су је а је-дан усташа нареди сељјаку из колоне да је превезе до станице. Овај се бунио, јер се бојао да ће уграбити мало плијена. Намјеравао је ући у неку богатију кућу, гдје је ловина већа и гдје се може наћи разних вријед-них ситница. Но, баба му поквари план. Сељјак окрену кола и одвезе изнемоглу жену. Опсовао јој је оца и мајку, а једном ју је дршком свог бича ударио под ребра, уз повик:

— Због тебе ћу, кујо, лоше проћи, али ћеш и ти због мене. Ево ти под ребра. Ту се не позна, а боли.

Она је јекнула и немоћно лежала на даскама. На станици је избаци из кола на траву и касом потјера ко-њје, да стигне остале који су били већ доста далеко.

Поглављје четврто

Претоварена и уморна, колона је стигла на простор пред жељјезничку станицу. Народ је сједио на трави. Чекали су што ће се даљје одиграти. Сви су слутили. Но, у некима је тињјала слабачка нада да ће се вратити кући, након што се нешто догоди. Што је то нешто, нитко није знао. Око масе су постављјене јаке страже. На зеленом тјемену протуавионског склоништа пријетио је тешки митраљјез. Њјегова је цијев будно пазила на покре-те љјуди. Мрки црни усташа још се није насмијао. Лежао је код оружја, спреман да отвори ватру. Ниега су сви највише гледали, јер је био најопаснији. Хиљјаде смрти је нанизано на реденику њјеговог оружја. Нитко више није гласно јаукао. Бабе су шмрцале, а дјеца знати-жељјно гледала. Младен је био на рубу гомиле. Сједио је и у џжепу капутића стискао малу свиралу, као да је хтио сачувати безбрижне дане дјетињјства и игре. Није ни осјећао да је гладан, али мајка се сјетила да би могао јести. Понудила му је сира, круха и мало меса. Дјечак је одбио. Крај њјега у трави лежао је усташа и држао цијев пушкомитраљјеза. Иако је Младен видио већ много војника и разног оружја, није имао прилике изблиза раз-гледати пушкомитраљјез. Цијев је гледала право у њјега и убрзавала му ток мисли. Није чудо да у тим мислима није било мјеста за доручак. Тко би пред цијеви ми-траљјеза тражио доручак и био безбрижан!

Сунце се све више пењјало зениту, а судбина љјуди је још увијек била непозната. Вео страха обавио је ово село без кућа, овај скуп осуђених љјуди. У таквим је ситуацијама најгора баш неизвјесност. Што се спрема, куда ће с њјима, да ли ће кући или некуда даљје — није се могло погодити. Дјеца су била жедна, она најмањја су плакала и тражила јести. Навала на бунар била је вели-ка. У посудама и боцама љјуди су доносили воду. Ус-таша је пазио на сваки покрет.

Једноличност прекину композиција влака који је аолазио. Издалека се чула, а онда показала локомотива. Вукла је дугу змију црвених вагона. Влак је успора-вао и, мало затим, стао пред станицом. Маса народа гледала је у црвене вагоне на чијим је малим прозори-ма била сплетена бодљјикава жица. Сви су помислили исто — да ће тим влаком бити превезени у Србију, јер су још лани тако исељјена поједина села. Та је мисао забринула свакога, али у исто је вријеме дјеловала и као охрабре-њје. Љјуди су чули да у Србији нису никога убили и да се тамо живи прилично добро. Некима су знанци и рођаци писали и позивали их да сами бјеже к њјима.

Нагађањје доби првог свједока и прву потврду. Усташе су брзо отварали вагоне са стране која је била до станице. Значи да ће у њјих трпати љјуде. Ипак, ни-коме није било јасно зашто их сада тјерају, кад су их прекрштавали на вјеру која ће их, према ријечима про-повједника, штитити у невољји. Зар није речено да никоме неће ништа бити, да ће их штитити праведни закони ... Ко-начно, ако ће некамо одвести мушкарце, као оне лани, куда и зашто тјерају жене, старце и нејаку дјецу? О свему су размишљјали љјуди, и нашли једини излаз у Србији. Неки су се сјећали лешева што су пливали ријеком, неки су чули понеку вијест о логорима смрти, али ипак се није помишљјало на најгоре, јер они су се осјећали не-дужнима.

Долазак влака смирио је народ. И кад су говорили, љјуди су шапутали. Све је постало тихо. Приближавао се важан тренутак, неки час рјешењја, а такви су часови обично тихи и тајанствени. Но, ова музика тишине, слутњје и очекивањја била је тешка за сваког члана будуће екс-

педиције у непознато. У тишини гласније ударају срца, а мисли немирно прораде ћелијама мозга и ударају у сљјепоочнице. Очекивањја смрти су тешка, а неизвјесност убија, разара невине љјуде и старе баке, које никад нису отишле даљје од првог града, камо су у кошарама но-силе на продају сир и врхњје. Сада су и баке постале важне. И њјих чувају митраљјези, као и малу дјецу, која тек једва распознају мајчину дојку из које долази сва радост животних тренутака. И њјих чува онај озбиљјни митраљјезац. Ту су и дјечаци с ливада, трубачи и свирачи с обала ријеке, сватови са Зеленке. Остала је њјихова Зеленка, остали су сватови. Млада из бољје куће није имала срећу да се у игри удаје за доброг момка, а Милош неће зажељјети младенцима срећу. Тамо крај шу-мице и даљје тече бистра вода, из извора који су уредили дјечаци, а овдје теку мутни тренуци очекивањја. Све су промијенили ови љјуди с оружјем и словом У на ка-пама.

Младен је знао да су усташе зли љјуди. То је за-кљјучио још оне ноћи, прошле године, али и прије мјесец дана кад су пред гостионицом мучили четири Цигана. Цигани су пили за столом, кад су ушли усташе. Уз псовке и погрде, свезали су љјудима руке на леђа, а онда их тако објесили на одебљју грану старе крушке. Објешени су јаукали од боли и знојили се, а усташе су их тукли и церекали се. Народ је из скривених кутака гледао до тада непознату слику. Младен је с неколико дјечака изблиза посматрао ова звјерства и чудио се. Закљјучио је да су усташе најопаснији љјуди и војници, о каквима му није говорила њјегова учитељјица, иако је доста знао о звјерствима Турака.

Усташки официр у лијепој униформи попне се на уз-висину крај тешког митраљјеза и гласно заповиједи:

— Нека се одмах на лијеву страну издвоје сви мушкарци старији од шеснаест година!

Команда у народу изазва јаук. Жене су грлиле мужеве, мајке синове, сестре браћу, а дјеца се опраш-таху од очева. Одједном нестаде оне тишине која се била уселила у љјуде. Свима постаде јасно да су пос-

Иједњји пут заједно. Жене су безобзирно цвиљјеле, дјечји гласови бијаху продорнији од свих. Младен и Ранико су загрлили оца, који је и сам плакао.

Колико је у једном трену било пољјубаца заливених сузама! Колико уздаха и стрепњји! Колико поздрава и савјета! Колико најљјепших жељја на растанку! Колико злих слутњји црних маштањја!

Све се одвијало брзо, јер су усташе уредовали. Прва хрпица љјуди већ је стајала с лијеве стране, а дјеца су још једном трчала драгом тати или брату у загрљјај, да би их за час, мрки стражар отјерао.

Усташка је стража већ стајала између мушкараца и жеуа и дјеце. Но, и уз то су жене крај њјих понешто довикивале и добацивале хране или неки одјевни предмет. Почело је постројавањје. Мушкарце су сврставали у чет-

вероред, а затим је почео улазак у вагоне са жицом. Почели су од задњјег вагона.

Јаук је пратио укрцавањје. Дивљје су и без обзира јаукале жене и плакала дјеца. Вагони су се пунили брзо. Усташе су цијевима пушака пожуривали споре. Један ин-валид није брзо могао у високи вагон, и усташа га је ципелом ударио у трбух. Човјек је застењјао и пао на земљју. Двојица усташа су га убацила у вагон. Била је то страшна јопомена старцима да морају бити хитрији и окретнији. Жене су то гледале и јаукале. Плач је постао још јачи и продорнији кад су сви мушкарци били у ваго-нима, а затим врата затворена. Само су се иза жице видјеле главе затвореника.

Главни је посао био готов. Остале су још жене и дјеца. Жене су мислиле да ће оне с дјецом кући, јер је главни циљј усташа био да ухвате мушкарце и да их некамо одведу. Но предњји вагони влака били су праз-ни. То је наводило на помисао да ће и њјих тјерати у вагоне.

Тако је и било.

Усташки официр поновно издаде команду да сада жене и дјеца, по реду, улазе у вагоне. Било је јасно да повратка кућама нема. Са женама је било теже.

Оне су имале много ствари. Завежљјаји, кошаре, торбе и друга пртљјага сметала је приликом уласка у вагоне.

Због премало простора, у вагоне су крцали много жена и дјеце. Није било мјеста ни да се стоји. Газили су по стварима и гужвали се у тијесним вагонима. Оне који нису били укрцани, усташе силом утјераше у вагоне. То је још више појачало гужву. Крај влака није било никога, осим усташа који су затварали и закљјучавали врата.

Иза жица закљјучано, раздвојено и уплакано, село је чекало на своје дуго путовањје у непознато.

Поглављје пето

Дан је одмицао, љјуди су нагађали камо ће крену-ти. Младен је стајао на завежљјају крај прозора и тако добивао свјежег зрака којега ће ускоро бити све ма-њје. Одједном на цести угледа ввелику гомилу стоке коју су гонили љјуди. Спази своју Шарову и остале краве како полако иду цестом, дижући прашину. вОсматрачи с прозора вијест су јавили у свим вагонима. Жене су опет јаукале, као да су се натјецале која ће више издржати. За кравама је кретала колона кола. Сада нису била празна. Ормари, столови и остало покућство из напуште-них кућа испунили су до мало прије празна коиа. Село је, значи, остало пусто. Зар се то уопће више може на-звати селом, зар то није пустињја коју ће обилазити само мачке, тражећи узалуд домаћице да им у здјелице улију млијека. Паса одавно нема. Њјих су већ раније гос-подари морали побити. Становништво се налази у влаку неизвјесности, стоку тјерају некуд, ствари одвозе непоз-нати љјуди, а саме куће не чине село. Оно је данашњјим даном престало постојати. Господар кућа и стаја пос-тат ће пустош и празнина. Оне ће се уселити у драге кутке, гдје је живот пјевао пјесму. Путовима и стазама изђикат ће висока трава, јер неће бити стопа. Паучина ће заплести угиове кућа, јер неће бити вриједних руку до-маћица да их скину. Прозори ће у ноћи остати мрачни, јер ничија рука неће упалити свјетиљјке које се издалека виде. Умрло је село овог прољјетног дана, кад је сунце

сјало весело као јучер, а срца плакала као никада. Први пут ће доћи вечер без гласа дјечака, без труба и свира-ла, без свјетла и 'корака.

Тишином ће туговати село за сељјанима, а чудит ће се високи јаблан на раскршћу, јер неће видјети знаних пролазника. Они су у вагонима који их односе у сус-рет страдањјима.

Влак је предвечер кренуо.

Сада је постало јасно да одлазе у Србију. То се видјело по правцу пута. Та је чињјеница начас мало смирила народ. Они који су стајали крај прозора, угле-дали су опустјело село. Због тога у вагонима настаде комешањје. Сви су хтјели још једном погледати знане кровове. Гурали су се и смјењјивали на прозорима, а влак је убрзао вожњју и ускоро нестао иза окуке.

Село је остало пусто. Заправо, цијели је влак био путујуће село. Разговори су вођени о два питањја. Није било јасно зашто су одвојени мушкарци, ако се путује у Србију. Приликом ранијег исељјавањја нису дијелили муш-карце од породица, и било је више простора. Жене су биле неповјерљјиве. Оне су све мањје вјеровале да од-лазе у Србију, а нека, још нејасна, опасност узимала је све више маха.

Друга тема била је посвећена дјеци. Мајке су већ сада имале тешкоће с малом дјецом. Ускоро је за-пријетила опасност да у вагонима завлада смрад. Воде није било, плач дјеце, смрад и уздаси — то је оно што је испуњјавало сваки вагон жена и дјеце. Код мушка-раца је било мирније. Они су били потпуно увјерени да пут не води у Србију, већ у неки познати логор, чије су име знали чим је влак кренуо. Преостала је слабашна нада да ће их отпремити у неки радни логор.

И тако влак путује, а ноћ полако покрива равницу уз ријеку. Промичу села, мостови и станице, а неизвјес-ност расте и појачава страх. Ниједан вагон није отва-ран. Страже су будно чувале отворе вагона. Влак је стао само неколико пута и одмах кренуо даљје. На једној је станици композицију чекала бука и пјесма,

по којој се одмах знало да је пјевају усташе. Влак је стајао. Вани су се чули гласови. Дјеца су у вагонима плакала, а мај'кама су већ клонуле руке уморне од држањја дојенчади. Пробудили су се и они који су за-дријемали. Влак се претворио у ухо. Сви су ослушкивали не би ли по неком податку открили намјере усташа. Али, то им није пошло за руком. Сазнали су једино гдје се налазе. То су открили стражари крој прозора, а жељјезни-чар Марко је већ раније погодио све станице. Стигли су у чувени логор крај ријеке, логор Јасеновац. О њјему су кружиле страшне приче, од којих се љјудима коса диже. Језовита је била прича једног старца, који је прије неколико мјесеци побјегао из тог гнијезда смрти. Ту је причу знао већи број љјуди у цијелом крају. Сада је опет препричаван садржај старчевих казивањја. Но, мно-ги љјуди свјесно нису хтјели у њјих вјеровати. Старац је негдје далеко, а њјегове ријечи овдје живе. Оне потре-сају срца љјуди у вагонима. Ако је тако, онда спаса нема — ако се не умијеша свемоћ божја и не остваре проповједникове ријечи које је изговорио приликом по-крштавањја.

Љјуди су замишљјали колуте жице, мрке стражаре и скелу о којој је причао стари Миле. Оно о Циганима и старом Раји који је донио виолину и морао свирати док су кољјачи маљјевима убијали њјегову чергу.

... Била је мјесечина као дан. Одвезли су их ске-лом, а Рајо је страсно свирао над ријеком. Био је то предсмртни концерт свирца чија је виолина хиљјаде пута рађала дивне звуке и уздрмала срца многих на сајмо-вима и у сватовима. Кад су стигли на одредиште, почела је страшна трагедија. Голи до паса, усташе су маљјевима убијали Цигане. Циганке су вриштале и звале господина бога у помоћ, али он се преко мјесечевих зрака, са-мо смијао и гледао. Рајо је био окренут леђима, да не види што се дешава. Но, морао је свирати. Кад су ситни гласови Циганчића стравично пропиштали. Рајо се окренуо и виолином ударио стражара по глави. Истог је трена пао покошен. Бацили су га у ријеку, која је од-нијела чергу, Рају, струне и звуке виолине. И мјесец је изгледао крвав — као кољјачи. Ријека је хладнокрвно и

без узбуђењја, на валовима односила тјелеса. У том је часу Миле, који је био логораш и већ неколико пута гледао овакве сцене, скочио у ријеку крај скеле. Он је био скелар, па су га и овдје за то користили. Бацио се у валове и пливао. Било му је свеједно што ће се дого-дити. Пливао је нечујно и брзо. Био је више под водом него над водом. Стотине метака звизнуло је крај њје-га, али ниједан га није погодио. Испливао је далеко у грмљју ива, које су га подсјетиле на њјегову кућу крај ријеке. Била је ноћ, а он је очекивао потјеру. Због тога је полако прешао преко пута у ливаде, а онда, за три ноћи стигао кући, испричао љјудима најстрашнију при-чу о мјесечини и Циганима, и отишао у партизане. Прича се брзо проширила крајем, а љјуди су је надопуњјавали и мијењјали — према машти и рјечитости. Ето, сада је прича старог Миле путовала влаком. Она је појачала страх. Смрт је ходала иза затворених врата, а над ваго-нима се смијао исти мјесец, као и оне ноћи кад је Рајо одсвирао своју посљједњју пјесму.

Касно у ноћ откопчани су вагони у којима су били одрасли мушкарци, а затим је влак кренуо даљје. Жене нису знале да је влак сада краћи већ су мислиле да и даљје сви путују заједно. Наравно, никакве везе није било, јер вагони нису отварани, а страже су биле будне. У вагонима и е било страшно. Мала дјеца су се онечисти-ла, па је јако смрдјело. Помоћи није било. Младен је дуго стајао крај прозора, али морао је своје мјесто препустити другима. Неким женама није било добро. Повраћале су. Многи су спавали сједећи, а да ни сами нису знали како су нашли толико мјеста. Влак је ипак био будан. Путници су нешто очекивали.

Сада је свима било лакше. Знали су да путују у Ср-бију, јер су прошли највећи и најстрашнији логор који је икада постојао у овом дијелу свијета.

Поглављје шесто

Након извјесног времена влак је стао. Сви су о-чекивали да ће кренути даљје, али преварили су се. Гала-ма крај вагона постајала је све јача. То су биле стра-же. Почели су отварати врата. Код сваког је вагона издана наредба да сви што прије изађу напољје. Свјежи је зрак запљјуснуо измучене жене и дјецу. Младен уг-леда велик лоптасти мјецес, који се зауставио високо на небу и проматрао како се празне вагони. Сада он обасјава и њјегово село, њјегов мали дуд, ливаде и жуте врбе. Но, у исто вријеме мјесец је гледао како су очеви и браћа тјерани у велике пећи циглане. Пећи су биле прилично загријане и служиле су за одабирањје јачих љјуди. Сви они који су пали у пећи, били су одмах убијени, јер их се није исплатило хранити. За рад нису били. Здравије и јаче отјерали су у бараке.

За неколико минута влак је био празан. Тек су сада сви видјели да нема задњјих вагона. Због тога није чудно што је јаук одједном пропарао тишину мајсике ноћи, што је мјесец морао отићи даљје. Значи, нема више заједничког живота. Вјечни растанак је до-шао тако брзо, много раније него су очекивали. Жене су јаукале и налијетале на стражаре, вриштећи.

— Гдје су наши драги и мили?

— Куда сте с њјима?

— Сигурно су их побили, мила мајко моја!

Сватко је у јауку спомињјао имена својих неста-лих. Личило је то на погреб, када некога испраћају на гробљје и наричу, спомињјући све добро што је учинио. Но усташе су се смијали и ругали тужним срцима жена, мајки, дјеце, браће и сестара.

— Отишли су на бријањје, шишањје и купањје. Ујут-ро ћете бити заједно с њјима!

— Што блејите као овце?

— Њјима се неће ништа догодити. На сигурном су мјесту!

Маса свијета била је на простору пред малом ста-ницом. Стражара је било много. Када је официр хтио из-дати неку заповијед, пуцањј је изазвао узбуну. Мало затим још неколико. Све је то било у близини. Убрзо затим доведоше једну жену. Била је без мараме. Дуге плетенице вис јеле су низ груди, кошуљја јој је била поде-рана, а из лијевог рамена јој је текла крв. Била је из-безумљјена. Дерала се из свега гласа:

— Моје једино дијете сте убили. С ким ћу сада, сирота, живјети. Јој, Стеване, сунце моје рано. Убили сте, крвници. .. Убијте и мене . . .

Усташа је чврсто држао жену која се отимала и но-гама ударала стражара. Услиједио је брз договор ус-таша. Официр је стао на узвишено мјесто и објаснио:

— Ова жена нема повјерењја у нашу сигурност. Хтјела је побјећи, али су је ухватили. Због примјера другима, а у име наших закона, изричем да се бјегу-ницу казни смрћу стријељјањјем. Казну треба извршити одмах, како би она примјерно дјеловала.

Сви су гледали. Ни гласа се није могло чути тог часа. Мјесечина је и даљје била као дан. Усташе одгу-раше жену пред народ, затим је положише потрбушке на земљју. Сви су занијемили. Официр приђе жени, откопча футролу и извади револвер. Жене сакрише очи рукама, а официр хладнокрвно три пута опали жени у главу. Жена се неколико пута тргну и остаде на мјесту. Крв је залила траву и мало просиједе косе убијене мајке која је малочас нарицала за јединим сином. Муж јој се није

вратио из првог рата, а она је отхранила Стевана. Због тога није чудо што су јој попустили живци у тако тешким часовима.

Двојица усташа одвукоше лес, и тек тада жене зајау-каше. Из даљјине је тутњјао брзи влак. Брујали су мотори камиона који су долазили пред станицу. Било их је мно-го-

Укрцавањје је ишло доиста брзо. Како се који ка-мион напунио, кретао је у ноћ. Некуда су одводили народ. Тутњјали су мостови, промицала села и усамљје-но дрвеће крај пута. Страшна неизвјесност, као камена стијена, притисну заробљјенике. Срца су снажно ударала а камиони су јурили вијугавом бијелом цестом... Да ли у сусрет смрти?! Тко је могао знатд што кога чека на крају прве вожњје камионима.

Камионе је негдје дочекивала велика група стра-жара. Они су псовали и пожуривали жене и дјецу да брзо излазе. Нитко није знао гдје су. Сијалице су обасјавале велика улазна врата кроз која су пролазили. С обје стра-не стајао је по стражар. Сваки је у руци држао корбач, сплетен од танке жице. Улазили су у велике зидане стаје, које су биле ниске и дугачке. Унутра је била прострта слама и шаш. Жене, престрављјени путници, у јасле су ос-тављјале завежљјаје и торбе, а онда тражиле нужнике. Неке су врло брзо заспале на простирци од сламе. Мјеста је било доста. Око стаја је био висок зид, а на њјему три реда бодљјикаве жице. То је некада била економија казниони-це, која је сада претворена у логор за жене и дјецу. Многи су с кантицама и лончићима пошли потражити бу-нар, али нису га нашли. Водовод није радио, а бунара није било у овом дијелу. Иако су били жедни, нису се усудили тражити воде.

У стајама није био потпун мир. Спавало се на прекиде. Неки су у сну говорили. Те су ноћи снови били немирни. Смрт оне жене, нестали мушкарци и неизвјес-ност — свакога су потресли. Мала су дјеца навикла ноћу добивати храну. Сада су се наизмјенично, према навикама, будила и тражила мајчина прса. Ситни дјечји гласови будили су заспале, а мајке су се машале руком у њједра и, уморне, дојиле дјецу. Нитко није био тако

отпоран и издржљјив као мајке чија су дјеца била мала. Оне су показивале невјеројатну снагу, као да им је помагало неко наднаравно биће. Навикнута на ред и купањје, многа дјеца нису одмах заспала већ су пла-кала. Тај је плач продирао у срце Младена. И он се сје-ти своје свирале и њјеног гласа који је пискутаво пла-као, као да је слутио неку несрећу. Није могао ни јести ни спавати. Мали Ранко је заспао у мајчином загрљја-ју, али немирно се бацао и нешто мрмљјао.

У углу је кашљјала болесна жена. Кашаљј је у одре-ђеним временским размацима наваљјивао, као сат који звони у истим размацима. Милош је био тик уз врата Заспао је и сањјао о здравици у сватовима. Могао је бар у сну рећи оно што је запамтио од старих наздра-вичара кад му се женио стриц.

Долазила је зора. Мјесец се спремао да сунцу пре-да дужност посматрача. Обзорје је мирисало свјежином прољјећа. Но није се чуло кукурикањје пијетлова, јер су они остали далеко. Тко зна тко ће их јутрос нахранити у далеком селу .. .

Поглављје седмо

Послије устајањја, народ је престрашен ходао по дворишту које је било ограђено високим зидом. Ван се није могло. На улазним је вратима стајао млад, го-тово голобрад усташа. На леђима је имао пушку, а у десној руци корбач којим се поигравао, лупкајући по сјајној чизми. У овом су логору стражари из бала сије-на вадили танку жицу и од њје плели корбаче.

Згужван и поспан, Младен је добро разгледао ста-је. Осјећао је да се родило сунце, али још га није видио. С њјим су били мали Ранко и Милош. Ранко је хтио пити воде које овдје није било. Стражар никога није пустио из круга.

— Да ми је мало воде! Зашто не дају воде?

— Касније, брацо — тјешио је Младен брата. Милош је хтио све видјети. Завиривао је у друге дијелове стаје и свугдје угледао понеког друга или другарицу. Са сваким се поздрављјао. Он још није до краја осјетио тежину положаја, иако је био утучен и жалостан.

Убрзо иза тога настаде граја. Дошао је усташки официр и наредио да сви са стварима стану у редове. Проводит ће се попис.

Жене су на брзину спаковале завежљјаје и с дјецом стале у ред. Ускоро се формирала дугачка колона оби-

тељји. У кругу завлада тишина. Усташки официр је стао пред народ и издао кратко наређењје:

— У реду, и без гужве, породица за породицом не-ка прилази оном столу гдје ће се вршити попис. У исто вријеме, нека сви припреме за предају новце, накит, сатове, ножеве и друге ствари. Све количине хране тако-тер се морају предати. Свака утаја повлачи за собом смртну казну.

Преглед и попис почне. За дугачким столом сједила је усташка комисија с неким дебелим књјигама. Свака мајка је рекла име и презиме, дала податке за дјецу, а затим предала накит, храну и новце. Усташе су пре-гледали завежљјаје и џжепове. Сумњјали су.

Иза стола је расла хрпа одузетих ствари. Било је најразличитијих предмета, од сухог меса до старих но-жева, које су ковачи правили од коса. Сваки одузети предмет комисија је пописала. Женама је објашњјено да ће све добити назад.

Пред комисијом је стајала Милошева мајка. Пре-дала је кројачке ножице, кухињјски нож, шећер, сухо месо и игле. Усташа је запита има ли новаца, а она одговори да је однио муж. Усташе се нису олако за-довољјили с њјеним одговором.

Почео је претрес. Нису нашли ништа. Но, један ус-таша у завежљјају пронађе клупко домаћег сељјачког конца. То му клупко би сумњјиво. Нареди жени да од-мотава конац. Она поцрвени и поче молити да јој вје-рују. То још више појача сумњју. Мајка је одмота-вала конац, а Милош је плакао. Бојао се за мајку коју је врло волио. Кад је клупко постало сасвим ма-лено, усташа га узе од жене и угледа новчанице. Мајка је у ноћи, док су сви спавали, сакрила новац. Премотала је мало клупко конца на новчанице. Сада је над њјом лебдјела опасност. Усташа цикну као бијесан и почне жену тући по глави и тијелу корбачем од жице. Кад год би ударио, жена је јекнула, а на лицу јој се показала црвена крвава пруга. Пуцала је кожа, вриштао Милош, бјешњјели усташе, а народ страховао. То је страхова-њје било оправдано, због говора официра, који је запори-

јетио смртном казном. И заиста. Усташе потјерашц на-род у страну, а жену догураше према другом зиду. Она је била напола мртва. Њјена исцијепана блуза била је сва крвава, лице избраздано црвеним пругама. Пала јој марама с главе, а дугачка коса расула по раме-нима, пала на очи. Милош је вриштао из свег гласа и др-жао мајку за сукњју.

— Не дам моју маму, не дам моју маму .. . Јој, мама, мама... Немојте тући моју милу мај-ку ... Немојте, немојте, јој .. .

Жена је пала у прашину и лежала непомично. Милош

јој се баци на груди, али га млади усташа отргну од мајке и баци. Дјечак заглавињја и сруши се као мртав. Но опет се подигну и појури према мајци. Викао је дивљје, неразумљјиво, снажно и продорно.

Усташа затвори Милоша у стају, подиже жену и при-слони је уза зид. У маси настаде тајац. Тренуци оче-кивањја. Смрт над полумртвом женом.

Милош у стаји вришти, лупа ногама да разбије врата. Не успијева. Тада лактом разби стакло, настојећи се извући напољје. Није могао, јер отвор је био мален.

Ослоњјена на зид, жена је чекала судбину. У њјој

је скршена снага, умро је отпор. С њјом је готово.

Но у трену, баш кад је официр хтио нешто реци, она по-јури у правцу стаје, вичући:

— Милоше, сунце моје рано, гдје си. Мајка ће тебе спасити . . . Није довршила реченицу.

Снажне руке двојице усташа умиришц је крај зида. Официр се насмија и рече:

— Још сте дивљји, непослушни. Но за који час ћете имати прилике видјети како ми школујемо оне који не слушају наређењја. Гледајте! Ово је поучно, а у исто вријеме забавно. Ова је жена врло досјетљјива и бистра. Добро се сјетила клупка конца. Због тога заслужује и посебну смрт. Гледајте добро!

Он приђе ближе жени, а један усташа му додаде комад дрвета. Лијевом руком зграби жену за дугу

косу, а десном снажно удари дрветом по њјеној гла-ви. За трен прсну глава. Он обриса руку у женину блу-зу, а онда повуче мртво трупло према средини круга. Жене и дјеца сакрише рукама очи, да не виде најстраш-нији призор у животу. Но, официр се хтио поиграти с њјима. Нареди да сви поново, по реду, крену напријед и да сватко обавезно погледа мртву жену. То је било мр-тво кретањје колоне; језиво, неописиво, незаборавно, нешто што ови мирни сељјаци нису могли ни замислити.

Креће колона, гледају сузне очи, ударају срца, препуна бола ...

— Тако! А да не мислите да смо ми, изабрани војници, који смо овдје зато да правимо ред, да вас учимо како се живи — без срца, без милости — допус-тит ћемо оном малом да погледа мајку, да се опрости с њјом, јер и ми имамо дјецу која воле своје мајке. Он је имао несрећу да му је мајка била неодгојена.

Двојица доведоше дјечака. Он крикну неким по-себним гласом, који нитко и никад више неће моћи поновити. Истрже се из руку пратилаца и падне на мртво мајчино тијело. Плакао је тишином. Очима. Срцем. По-кретима. Цијелим бићем.

Крвавог, мокрог од суза и измученог, одведоше га назад у стају, а два гробара донесоше велику бијелу плахту и однесоше другу жртву.

Ни ријечи у кругу. Тишина и кораци. Страх. Чују се

куцај и срца и ударци трепавица. Колона се помиче пре-ма комисији која пије каву и обављја започети посао. Више није било сумњје да сви предају све. Милош је лежао на слами и плакао. Ваљјао се и узалуд дозивао мајку. Њјено тијело је већ примила мирна ријека и од-нијела према својем ушћу. Отпутовала је Милошева мајка унеповрат, а плаче рањјено дјечаково срце. Ми-лош постаје човјек. Одједном. Скоковито. Прескаче године, остављја игре, здравице са Зеленке и сватове у ливадама. С њјим се већ дружи смрт, крвник му се увукао у сјећањје, а мајчин лик никад неће моћи за-боравити. С њјим је кренуо у даљји живот.

Поглављје осмо

Младенова је мајка предала све: храну, новце, нож, игле ... Мирно је одговарала на питањја комисије. Уз руб стола стајао је Младен, држећи за руку Ранка. Гледао је велику хрпу преданих предмета. На столу је још стајао кухињјски сат који га је често будио зво-њјавом. Овог се часа присјети једног јутра кад су сви њјегови били у пољју, а мајка је навила сат да про-буди Младена, јер је морао у школу. Сат је уистину звонио, али он је даљје спавао. Пробудило га је сунце, кад је засјало у прозор. Закаснио је у школу и сви су му се смијали кад је испричао како није чуо сат. О том је чак написао мали саставак, као домаћу задаћу. Он је увијек волио понешто писати. Њјегови су саставци били редовито најбољји у разреду, а једном је чак до-био и награду за састав с насловом Моје жуте врбе.

Растанак са сатом узбуђивао је Младена више не-го нестанак других предмета и новца. Та мала направа као да куцањјем пожурује дан, као да не да животу да престаје, дозива сунце и ласте из далеког краја ... А сада га узимају пред нељјудима који убише Милошеву мајку. Они убијају и куцај сата, а то значи и живот.

— А што си зинуо у тај сат, мали Циганчићу? — упита усташа Младена. Он не одговори ништа, само у џжепу јаче стисну малу свиралу од врбове гране.

— Имаш ли нешто у џжепу?

— Немам ништа — рече дјечак.

Усташа устаде и поче опипавати њјегове џжепове. У лијевом џжепу хлача нађе малу свиралу. Извади је из џжепа и цинички рече:

— Је ли ово чаробна свиралица која ће те спасити? А Циганчићу?

Младен не одговори, а усташа баци свиралу у пра-шину крај стола и стаде на њју тешком војничком ци-пелом. Дјечак је само гледао, а онда му очи овлажише сузе, које су се, мало затим, ваљјале низ лице. Напра-вио је он много таквих свирала, многе је бацио или су се осушиле, али ова свиралица с пискутавим дјечјим гла-сом била је значајнија од свих. То је свирала растанка са зеленим ливадама крај ријеке, са жутим олисталим врбама — њјеговим драгим врбама, пријатељјима и друговима из дана дјетињјства.

Згажена је свирала -- дјело пастиревих руку, а још јучер је тако безбрижно свирала у дјечјем оркестру. Сад лежи смрвљјена у прашини. Њјени дијелови изгледају као споменик насиљја ових љјуди—нељјуди, који су малочас за сва времена усадили тугу у Милошево и Младеново срце, који су згазили њјихове игре, заклали безбрижне дане, отели валове ријеке, посјекли жуте врбе, некуд однијели вијугаве стазе дјетињјих стопа, ружама у зачетку отели сунце ... Далеко тече ријека и вјетрић њјише набрекле гране крошњјатих врба. Још сузи она грана од које је направљјена свирала, а овдје ме-ђу овим гладним зидинама, влада смрт, насиљје про-слављја обијестан пир и плаће туга у дјечјим срцима...

Згазили су свиралу и обиљјежили гажењје дјетињјства, које још није отпјевало своје пјесме дјетињјих срца, већ корача стазама мрака и смрти. Као змија отров-ница, туга се смотала у клупко сваког срца и својим леденим бићем убија топлу и далеку наду која је ма-гловита и незнатна, али ипак постојана.

А иза зида тече ријека и носи рибама храну. Већ је далеко мртва Милошева мајка и згажена радост дје-тињјства до јучер безбрижних дјечака.

Колона постаје све мањја, хрпа отетих предмета све већа. Сунце се полако пењје по вјечној стази, као да жели привирити да види шта се овдје догађа. Њјегове зраке подсјећају на живот и минуле дане.

Поглављје девето

Милошу су отворили затворену стајску просторију. Но он није устајао. Лежао је непомично на лијевој руци и гледао у угао стаје у којем су пауци плели предиво мреже. Није хтио говорити. Но, кад је к њјему прија-тељјски дошао Младен, Милош скиде поглед с творнице паукових нити и погледа друга. Тим му се погледом захвалио за посјет.

— Бит ћеш с нама. Од сада смо браћа. Устани да оперемо твоју крваву косу и очистимо одијело. Мама ће пазити на нас. Она каже да си од данас члан наше обитељји.

Милош је и даљје говорио само мутним погледом. Без ријечи устаде и пође за другом. Гледао је нео-дређено у љјудска бића која су лежала или ходала по стајским просторијама.

Младенова мајка му је чешљјем вадила згрушану крв из косе коју је квасила. Дала му је другу кошуљју и поступала с њјим као да је Младен или Ранко. Још пажљјивије. Њјено је срце од данас постало двоструко срце једне мајке.

Милош, Младен и Ранко лежали су на слами. Мајка је сједила крај њјих и разговарала са женама. Највише

се говорило о даљјој судбини, коју су сви сликали цр-ним бојама.

— Ја мислим да ће нас све убити, кад су нам одузели ствари и храну — тврдила је једна жена.

— Ја опет мислим да ћемо ми на некакав рад — одговара друга.

— Какав рад с дјецом?

— Они ће нас у ријеку.

— Гдје су наши мужеви?

— Ја ипак вјерујем да ћемо остати живи — тврдо рече Младенова мајка.

— Ти вјерујеш у немогуће. Од живота више ни спо-мена ... Тако су текли разговори тог топлог и сунча-ног дана у стаји логора крај ријеке. Сунце је већ било високо. Зидови нису могли зауставити ход њјегових зрака.

Подне је. Дјеца су гладна, а хране више нема. Ни воде. На улазним вратима стоји стражар и само се сми-је на тражењја жена и дјеце да им даду бар воде. Ипак је млади официр обећао воду.

Четири човјека, бољје рећи костура, донијела су дви-је канте воде. То је било премало. Наста гужва око канти. Сви су хтјели зграбити чашу воде за дјецу. У гужви се проли вода из једне канте, а официр нареди ло-горашима да однесу канте с водом.

— Кад сте свињје, више нема воде. Цркните од

жеђи.

О јелу ни говора. Дјеца су навикла на ручак па очекују храну, али њје нема. Дјечаци су нестрпљјиви. Излазе у круг и гледају на капију. Узалуд. Милош и Младен шећу крај, зида крај којега је убијена Милошева мајка. Још се види траг крви куд су вукли мртву жену. Милош гледа и шути, а сузе теку. Сунце суши крв и тако брише трагове злочина.

— Гле, Милоше, кликну Младен, само да сврати Милошеву пажњју с недавног злочина.

На стајском зиду у поткровљју неколико лас-та-вичјих гнијезда. Ластавице долијећу и одлијећу. Весело лете своје животне летове. Не спутавају их зидови. Оне

имају крила, а дјечаци стоје и гледају. Њјихове драге ласте славе живот, а они се сусрећу с траговима смрти и злочина. Ниједан не говори ништа, али сигурно је да истог часа гледају гнијезда у поткровљјима својих ста-ја, у ходницима кућа, на школи, дому... Свуд их је било. Тко зна јесу ли ласте сада тамо, у пустом и да-леком селу?

Треће је јутро свануло као и претходна два. Уста-јањје је било рано. Сви су очекивали нешто ново. Можда су сви мислили на одлазак, или на други оброк хране. До сада су давали само једном дневно храну, најло-шије квалитете, и без круха. Већ су на помолу биле веће кризе, нарочито код дојенчади. Мајке нису имале хране, па нису могле ни дојити дјецу. Помањјкањје воде још је више погоршавало ситуацију. И даљје су но-сачи — костури доносили у кантама воду, али никад је није било довољјно за гладне и жедне логораше.

Око девет сати појавио се млади официр који је убио Милошеву мајку. Наредио је да сви спреме ствари и да стану у ред пред стајом. На реду је био покрет. Нитко није ни слутио камо ће кренути. Било је оних који су очекивали излазак из оквира зидова, а други су сматрали да је дошао крај. Милош је читаво вријеме гледао официра како корбачем од жице удара по сјај-ним чизмама. Био је то исти онај корбач којим је пр-вог логорског јутра тукао њјегову маму. Гледао га је дјечак и нешто смишљјао. Хтио се осветити за крв своје мајке, за ужасне часове страха, за ове празне дане, за увреде и глад. Није то био дјечак с ливада крај ријеке, пастир што с телетом дијели храну из торбе и пољјуби краву у цвјетасто чело. Постајао је човјек с рањјеним срцем, са жељјама за осветом. Хтио је убити зликовца. И то баш ту, пред свима. То није окрутно. Сјећао се предавањја драге учитељјице Анке, која им је знала причати о хајдуцима и ускоцима, како су се они освећивали Турцима за недјела, како су народу враћали отета добра. А зар овдје није било потребе за осветом. Било је, и мали је логораш управо на то ми-слио, гледајући убицу најдражег бића. Милош би сада мо-гао бити страшан, а није дао дјечацима да убију лептира

или младог птића у гнијезду. Тукао се с вршњјацима из горњјег дијела села, кад су праћкама убијали голу-бове и врапце.

Млађем је хтио разговарати с другом, али овај није био за разговор. Сувише је био заузет проматрањјем официра. Хтио је видјети сваки детаљј. Чак је примијетио крупне жиле на руци, бразготину на лицу, прстен, оно жуто слово на капи... све га је занимало.

Официр је такођер проматрао сакупљјањје народа. Био је нестрпљјив и пожуривао је, пријетећи. Њјегове су пријетњје дјеловале, јер је сјећањје било свјеже. Лага-ним кораком обилази колону и гледа, а пред њјеговим се погледом сакривају очи логораша.

Милош не скрива очи. Гледа зликовцу равно у очи. Овај то примијети и застане крај дјечака. Насмија се и рече:

— Јеси ли се умирио, мали? Не тугуј, јер ниси мно-го изгубио. Ти ћеш на примјеру своје мајке много научити. Ред је основна ствар, а сви наши закони засни-вају се на очувањју најстрожег реда, без којега нема напретка. Зар није тако, драговићу?

Дјечак не рече ништа, не трепну, не макну се, а то дирну силника. Он то схвати као пркос, као наговје-штај снаге, као рађањје буне.

— Што си се укочио као кип? Не бој се. Ми смо милостиви према сваком тко је добар. И ми смо љјуди. И ја имам сина који ме сваки дан дочекује код куће.

Милош је шутио, као мртве усне мајке. Био је хла-дан као туга у властитом срцу, јак као мржњја. Да има моћ, да му је бог савезник, а учили су га да је бог свемоћан, он би знао што треба учинити.

Официр је хтио прекинути дјечакову шутњју, али није имао времена.

Поглављје десето

Очи су логорашке угледале мали парк. Бијела цеста. Црква. Неке куће. Све тако обично, а опет чудно. Није то село с оним раскршћем и јабланима на којима су саборовале птице и вјетрови показивали своју моћ. Нису ту ни они ниски кровови кућа с пијетловима, са шарама на прочељјима, с малим прозорима и завјесама од пла-тна на којима су везови причали о дугим ноћима дје-војачких бдјењја уз слабо свјетло петролејки, о богат-ству живота и љјепоти природе. Није ту било љјуди ни по-гледа. Све је некако мирно. Мртво. Хладно. Све као да вреба на уплашену шарену колону и обећава голе-ма изненађењја.

Само стражари. Пушчане цијеви. Сабљје смртоносне. Пијуци корбача и рафали псовки. Неки чудан језик. Са-мљјевени и помијешани говори разних крајева. Неко брашно пријетњје и страха. Отров нељјудски, упућен же-нама и дјеци питомог села уз ријеку. Кораци и сјенке. Тишина и покоји врисак уплашеног дјетета. Корбач на лицу. Попуцала кожа и крв на врелом длану. Пуцањј из-над глава. Вртлог који гута колону и покреће њјено чело према сивом високом зиду, на чијим угловима стражарнице стреме према небу.

Кораци -колоне и Шкрипа врата.

Можда је то улаз у пакао. А можда иза зида има мало благости и њјежности... ? Можда ће послије уласка

у кућу непознату бити воде спасилице, да утажи жеђ до-шљјака, чији су бунари и у вријеме најжешћих суша имали довољјно воде. Можда ће сунце разумјети погледе дје-це и прочитати боре на лицима мајки. Можда ће небеса услишити молитве забринутих бака. Можда ће једном, баш сада, све бити разјашњјено. Можда ће иза зида нетко рећи да по правди, љјудској и божјој, село има право да живи, да се воде напије, да дјеци подари млијека а мајкама право да умире своје голубове, чија су јата заробљјена под комадом неба и на комадићу земљје — гдје за живот нема мјеста.

Фијукне бич и колона убрза корак.

Отровним језиком пропишти псовка и роди нову бригу.

Бљјуну пушчана цијев — могућу смрт и страх. У прашини стопе. Исписане странице хисторије бившег

села.

Запис о страху и смрти.

Псовка и пријетњја. Ждријело сивог зида гута колону.

Каква кућа на видику. Какво двориште бијело.

Зграда као дивовска лађа, насукана на жалу страдањја.

Младену се учини да је кућа према којој кора-чају већа од свих кућа у њјеговом селу. Већа од свих кућа заједно. Чудно. А тако мали прозори. И врата су премалена за тако велику кућу. Само су нешто шира од обичних. Од оних у школи, у сеоском дому.

А двориште необично. Нигдје у њјему травке, ни-гдје знака да нешто слободно живи. По земљји пужу мршави костури дјеце. Вуку се на кољјенима. Помажу се рукама да би кренули према вратима кроз која улази колона нових становника, сусједа будућих и мо-гућих пријатељја, у чијим торбицама можда има покоји комадић, или само мрва круха.

Очи. Широм отворене. Знатижељјне очи дјеце. Радо-знали погледи жена. Неке баке и мајке. Унуци. Села.

Колоне приковане на бијелој бестравној земљји, по ко-јој сунце сипа врелину и окива преостале снаге станов-ника иза зида.

Јаук се оте некој жени. Лелек као наговјештај зла. И корбач проговори. Јаук доби помоћ и поста пјесма. Као поздрав онима који пужу према колони, тражећи поглед охрабрењја и мало љјубави. Као пјесма којом се потврђује несрећа и тјера нада. Као говор над ра-ком отвореном.

Стражари су дјеловали брзо. По неком већ устаљје-ном реду. Очито, знали су што и како треба учинити да би село — колона постало село за земљју приковано.

Немилосрдно су млатили оне који су знатижељјно до-чекали колону. Тукли су корбачима и ногама, пушкама и псовкама, рукама и пријетњјама. Газили су и гурали. Бацали клупка дјечјих тијела. А мали су костури своја тијела покушавали окретати према колони. И, чудно, нису плакали.

— Мама, они не плачу. А, гле како их туку — шапну .Младен мајци.

Мати само јаче стисну дјечакову руку. Није ус-пјела изустити ријечи одговора нити наћи мисао да објас-ни оно што је видјела. Једноставно, такво нешто није могло у њјену мисао, у њјено поимањје, у душу.

— Мама, погледај! Онај се мали не миче. Можда није жив? — опет ће дјечак.

— Жив је, жив — прозбори коначно мајка. Тек то-лико да нешто каже.

Кад је посљједњји у колони прошао кроз врата, чел-ни стражар, некакав ситни човјек с мало брадице, стаде на степенице што воде у зграду. Подигао је руку у ко-јој су сви видјели жичани корбач. Очекивали су неко са-опћењје, наредбу.

— Сада сте на сигурном. Ово је одсада ваше село и ваша заједничка кућа. Наша власт ће се бринути о ва-ма. Од вас тражимо послушност. За сваки прекршај, за одбијањје наредбе, за повреду реда, кажњјават ћемо праведно, по закону.

Погледајте ове зидове и не помишљјајте на поку-шај бијега. Јер, они који су покушали сазнали су да је то немогуће, и стигла их је наша казна.

Погледајте једног од њјих и памтите!

У пратњји двојице младих стражара, према женама и дјеци долазило је младић, још дјечак. Био је гол, измр-цварен и мршав. На њјеговој голој глави наглашено су се истицале уши, које су изгледале као да су двоструко веће од обичних. Дјечакове су руке биле раширене и при-коване за даску.

Точно се видјело: руке, дуга бијела даска, чавли и крв.

Као Исус Крист. Распет а жив. И хода.

Врисак у колони. А затим тишина. Као да је нека тајанствена сила свима одузела ријеч и сузе, покрет и уздах. Све постаде лед. Санта која чека да крене.

Стражар приведе Распетог Дјечака, Исуса Криста, на узвисину — да би га сви могли видјети. Да буде при-мјер. Да роди страх. Да слика уђе у свачије око и заго-сподари срцима свих логораша.

— Погледајте. Овај је покушао бјежати. По пра-вилима ове куће, кажњјен је. Можда то и није права казна. Има и горих. Постао је Избавитељј, као Исус. Он све вас избављја могуће напасти. Он вас на вријеме учи. Он је спасилац. А можда ће постати светац.

Прочитајте што пише на овој дасци!

Читајте!

Не чујем како читате!

Можда сте сви неписмени? Не, ви знате читати, јер сте у селу имали школу!

Но, нека мали Избавитељј најприје сам прочита што вам поручује!

Да чујем, Исусе Пењјачу! Кад си хтио препузати зид, ваљјда можеш и читати!

Распети Дјечак није показивало никаквог знака да схваћа да се наредба односи на њјега. Стајао је и ши-ром отворених очију гледао масу свијета. Као да и ни-је жив. Као да се не налази крај опасног стражара чију је руку и срце већ упознао у вријеме распећа. Стајао је као брончани дјечак у парку крај фонтане.

Усташа замахну корбачем. Стотине очију не треп-ће. Жица отвори крвоток Распетог Дјечака. Црвена нит украси дјечакову руку и дио тијела. Али, малиша не пис-ну. Њјегова се фигура само сави према земљји. Покрену се даска с натписом. Сви су очекивали да ће малишан пасти, али он оста на ногама. И како се сагнуо, стражар још једном заора бразду по њјеговој кожи. А затим још једном, и онда га зграби за браду и усправи.

— Сад читај, копилане мајмунски! Читај или ћеш постати светац без права на ускрснуће.

Дјечак опет не изусти ријеч. Постао је кип. Споме-ник у парку малога града у који је Милош често с мај-ком госпођама односио сир и млијеко и знатижељјно завиривао у сваки кутак господских кућа.

— Видите, он и сада не слуша. Поучно, зар не? Дирљјиво! Исус пркоси љјудским законима! Но, можда нетко од вас може први наглас прочитати овај натпис? Да чујем!

Ти, мусавко, дођи!

Усташа показа на овисоког дјечака коврчаве ко-се. Он се ваљјда највише истицао, па га је због тога изабрао.

Дјечак у први мах није разумио да се стражареве ријечи односе на њјега. Остао је уз мајку и гледао.

— Ти, ти! Сто буљјиш?

Други усташа прискочи и дјечака изведе и постави пред Распетог Дјечака.

— Како се зовеш?

— Кузман — одговори дјечак.

— Имаш ружно име. Знаш ли читати?

— Знам. Завршио сам опетовницу.

— Онда читај. Али, гласно. Да сви чују!

Дјечак је већ дуго знао што пише на глаткој повр-шини даске па није ни требао гледати у слова. Једно-ставно је изговорио ријечи: У рај се иде само кроз врата.

— Такав стас, а слаби глас! наруга се усташа. Глас-није. Да сви чују! — У рај се иде само кроз врата! — гласно прочита дјечак.

— Браво! Браво! Сад ми се свиђаш. Од тебе бисмо могли направити малог усташу. Марш!

Дјечак хитро отрча до мајке, а усташа поново нареди:

— Сад да вас чујем! На знак моје руке почните углас читати! Гласно, и као један!

— У рај се иде само кроз врата!

— Гласније!

— У рај се иде само кроз врата!

— Јаче, да се чује до неба!

— У рај се иде само кроз врата!

— У рај се иде само кроз врата!

— У рај се иде само кроз врата!

Била је то необична приредба на улазу у тамницу. Извођачи су стајали као скамењјени. Рецитирали су чуд-не ријечи, које нису потпуно разумјели, али осјећали су дух пријетњје, стравичност поруке.

— Какав рај, мајко? — приупита Мара своју мајку.

— Не знам, душо.

— Он се руга.

— Да. Руга се Дјечаку који није успио побјећи и пријети свима нама да не помишљјамо на бијег.

— Онда је ово пакао, а иза зида, ваљјда, тај рај!

— Можда!

— Какав тамо може бити рај?

— Рај је дио земљје гдје њјих нема!

Мали костури су и даљје полако изводили своје по-крете. Настојали су прићи ближе дошљјацима. Неки су

дјечаци дошли сасвим близу и знатижељјно испитивали нове становнике пакла од куда су. Није их сметало што су били кажњјавани батином, корбачем или ногом. Навикли су на овакве доласке и приредбе пред улазом у чудо-вишну зградурину.

Поглављје једанаесто

Милош је шутећи ишао крај официра. Опазио је како су га стражари на излазу поздравили. То је био први војнички поздрав који је Милош видио. Мрзио је стра-жаре и жарко желио да крај њјега нестане официр. Тада би он могао бити слободан као птица. Одмах би пошао тражити гроб драге мајке. Но, то су били само снови, жељје несретног дјечака.

Ушли су у ходник омањје зграде, пред којом је такођер стајао војник с пушком и ножем на њјој. И он поздрави. Дјечак и официр уђоше у канцеларију.

Официр сједне на столицу, погледа Милоша и рече:

— Сједи. Од данас ћу ја водити рачуна о теби.

Дјечаку није било јасно зашто га овај зликовац по-зива и нуди му столицу, изјављјује да ће водити о њјему рачуна, кад му је на најсуровији начин убио мајку и оставио га самог. Шутио је и није сјео. То је убојицу узрујавало, али био је упоран и смирен. Пришао је Мило-шу и погладио га по коси, која још није била сасвим чиста од мајчине крви. Милошу се згади то миловањје и он направи корак назад, а официр плану и, дерући се, дивљјачки дјечаку опали шамар.

— Свињјо покојне српске крмаче!

Од страшног ударца дјечак падне на под. Потече му крв из носа. Он се полако покуша дигнути, бришући рукавом крвави нос. При погледу на крв, усташа се још више разбјесни и снажно чизмом удари Милоша у ребра. Он јекну и поново падне. Официр га зграби и отвори врата, а затим немоћно тијело избаци у ходник.

— Односите ову свињју међу оне животињје. И тај не зна испустити ни ријечи. И то ће бити непријатељј нашег покрета!

У истом часу притрчаше двојица младих усташа и узеше Милоша сваки за једну руку. Одвукли су га до капије и убацили у логорски круг.

Стражар затвори врата и Милош се на тренутак осјети слободним, иако је био међу зидовима једног од нај-злогласнијих логора за жене и дјецу. Није устајао. Сје-дио је и брисао крвави нос. Није ни плакао. Осјећао се као побједник над силним кољјачем. Разбјеснио га је, покварио му план, али осјећао је страховиту бол на мјесту гдје га је официр ударио чизмом.

Пред дјечаком се указа сунцем обасјана раскош-на и тужна логорска слика. Жути костури. Ситне и штапи-ћасте дјечје руке и ноге. Гладне прилике логораша сједе или се крећу по ограниченом простору, у којем цару-је глад.

Понеки су скинули дроњјке и марљјиво траже и ту-цају уши. То им је било главно занимањје пред смрт. И они су имали прилику убити уши, прије него сами осјете хладан загрљјај смрти. Тко би у тој гомили кандидата смрти нашао Младена, Ранка, њјихову мајку и село. Милош ипак с напором устаде и крену у потрагу, гле-дајући пажљјиво сваког логораша. Сви су му дјечаци били слични: мршави, блиједи, исцрпљјени, тужни. Нигдје осмје-ха или насмијаних очију. Висока зграда, звана »Кула«, стреми ка сунцу и облацима, а зидови прекидају погле-де у свијет. На сваком углу зидова стражарница. Стра-жар осматра круг, а на сунцу бљјеска њјегов митра-љјез. Гомила разних предмета, окићена логорашима. Њјих су израдиле руке затвореника који су овдје проводили за-творске дане. Жене и дјеца су се завлачили под столове

да нађу бар мало хлада. Прво путовањје логорским кругом изгледало је Милошу дуго, дуго, а нигдје Мла-дена.

У једном крају круга угледа дјечака који се нечим занимао. Приђе му без ријечи. Сједне да се од-мори, и видје чим се бави. Мале кошчате руке су на камену, другим каменом, туцале неку већ давно ису-шену кост, затим је коштано брашно прстима приносио устима. Милош је зинуо од чуда, али не рече ни ријечи. Даљје је гледао и дивио се спретности дјечака који је савјесно радио свој посао, не просипајући ни комадић стуцане кости.

— Може ли се то јести? — упита коначно.

— Још како. И ти ћеш почети, али више нећеш наћи кости.

— Јеси ли дуго овдје?

— Више од мјесец дана. Многи су већ умрли. Не дају нам хране.

— А откуда си?

— Испод планине. Она је тамо.

Дјечак показа у једном правцу преко зида.

Милош је наставио трагањје за својима. Младенова се породица смјестила на супротној страни од улаза. Милош их је нашао како леже под старим столом. Мла-ден је први опазио друга. Викнуо ину је, а Милош се весело насмијао, као да је срео мајку. Био је сретан што више није сам. Увукао се одмах под стол, да се сакрије од убитачног сунца које нема нимало сами-лости према овом најгушће насељјеном насељју, већ баш изнад њјега пали свом жестином и, заједно с глади, докончава животе.

— Зашто су те звали?

Милош исприча све што је било, и посебно нагласи да није хтио говорити с официром.

Мајка је пажљјиво пратила дјечаково излагањје, а затим га топлим ријечима охрабри.

Поглављје дванаесто

Овдје је био само један бунар. Воду су вукли вед-ром. То је ишло споро, па се дуго морало чекати у реду да се добије мало воде. Уз то, сви нису ни имали посуда. Младенова је мајка имала само једну плаву кантицу, у којој је Младен сваког јутра носио учитељји-ци млијеко. Она га је понекад увела у лијепо уређену собу, а једном је чак слушао и радио. О том је касније причао свим дјечацима из разреда. Но они му нису вје-ровали да га је учитељјица увела у собу.

Ранко је био и гладан и жедан. Он то није знао скри-вати. Тражио је јести, а хране није било, нити су је давали. Милош предложи да оде с Младеном по воду. Мајка се бојала да их пусти саме. али на крају пристаде. Она ће чувати Ранка.

Дјечаци кренуше к бунару.

Свуд исте слике: костури, овијени жутом кожом. Је-дан дјечак марљјиво из кошуљје вади уши. Кад пронађе коју велику, стави је у празну кутију од шибица. Већ их је имао велик број. Младен и Милош приђу к њјему, да виде како он то ради. Дјечак шутећи настави посао.

— А зашто их скупљјаш? — приупита радознали Мла-

ден.

— Не знам ни сам. Овако ми је забавније. Као да се играм.

_Хоћеш ли их на крају убити? — додаде Милош.

_Хоћу. То је бољје мего да их мучим као оне

мене. Морам ради других. Бар да има нетко тко би се са мном натјецао. На мени их има највише. Сваки дан

их тражим, а њјих све више. Већ их има по земљји.

— Ти си већ дуго овдје? — упита Младен.

— Нисам. Овдје се не може остати дуго. Не дају јести. Само некад пуре. Мало нас убије глад, мало сун-це, мало уши. Некога убију и они.

— Како дуго ниси јео?

— Три дана ништа, осим неколико листова.

— Откуд листови?

— Пођите са мном. Видјет ћете. Треба само приче-кати. Дјечак узе шири каменчић и на њјега из кутије ис-тресе хрпицу живих малих створова, па их другим каме-ном почне убијати. Од тога се дјечацима згади, а он хладно настави разговор.

— Ви сте новајлије. Ево, пробајте. Треба све зна-ти. На све се научити. Мој тата је био богати трговац, а ја сам овдје задужен да умирем од глади и сваки дан туцам уши. Колико сам их већ убио!

Младен одби да покуша убити преостала гадна ство-рењја. Милош узе каменчић и, први пут у животу, пригњје-чи десетак ушију. Оне су пуцкетале и постајале љјепљјива маса.

Дјечак поведе Младена и Милоша према другој страни логора. Успут су разгледали још невиђени дио »Ку-ле«. На једном мјесту уза зид окупила се већа група жена и дјеце. Плакали су, али тихо. Овдје је било забра-њјено јаукањје. То су сви брзо научили. Дјечаци се придружише, да виде што је тамо. Угледали су за ове при-лике посве уобичајен призор. Мртво дијете под бијелим покровом. Мајка плаче и љјуби блиједе образе кошчате дјевојчице, а дјечак, вјеројатно брацо, сједи у прашини и шмрца. Милош и Младен су били узбуђени. Мекано Мла-деново срце одмах проплака. Милош осјети влагу у очима, док дјечак одмахну руком и мирно, посве неуобичајено за дјечака њјегових година, рече:

— Још једна сретница. Више неће бити гладна. Више од половице мога разреда већ је отишло ријеком. Крени-мо. Гробари ће скоро доћи и бит ће свему крај.

— А 'куда ће с малом?

— Однијет ће је гробари и бацити у ријеку. То раде логораши. Одрасли. Бар да сам ја гробар. Сигурно бих побјегао.

Ишли су полако и разговарали. Дјечак се представио.

Име му је било Славко. Родом је из села преко ријеке. Отац му је био трговац. Трговао је стоком. Имали су двије куће, богатство. Славко је већ пошао у гимнази-ју, кад је букнуо рат. Оца су једне ноћи убили за сто-лом у кући. Јео је, а они су дошли. Један му је наре-дио да донесе новце. Он је рекао да их нема. Онда су му пријетили. Други је завукао руку у очев џжеп и извукао новчаник и златан сат. Отац је сједио и одбио да пође с њјима у ноћ. На то су му опалили три метка у груди. Пао је на сто, а глава му је немоћно клонула у тањјур из којег је вечерао. Старији је брат већ побје-гао кроз прозор у шуму. Спасио се. Њјега и мајку су довели овамо. Најприје у стаје, а онда у »Кулу«.

Славко је причао мирно и без узбуђењја, као да му је срце постало тврдо — као логорска земљја на којој је стајао.

— Тко је у »Кули«? Можда је она празна? — упита Младен.

— Празна? Како празна? Унутра су логораши, као и ми. Нема мјеста за све, па смо зато вани. Можемо послије отићи погледати, да видите ћелије с много потписа. Ту су некад, прије рата, затварали робијаше. Но, сад смо стигли на мјесто куда сам вас повео. Гледајте. Ондје су ископане заходске јаме. Видите ли оне голе гране, забодене у земљју. Опет ће донијети грањја да га забо-ду около. То чекају ови дјечаци и дјевојчице, да се до-могну свјежег лишћа. Хране можда неће бити још неко-лико дана. Сједнимо и чекајмо. Кад забоду грањје, сви јуриш. Ако не можете јести, грабите за мене.

Сјели су и наставили разговор. Упознали су се добро. Међу њјима је постојала велика разлика, по изгледу и

искуству. Славко је био толико мршав да су му се раза-бирале све кости. Ноге су му биле танке као штапићи, а Младен и Милош још нису ослабили, јер су тек стигли.

— Тамо је моје село — показа Славко. Овдје је одмах ријека, а тамо се, с »Куле«, види планина. Плави се у даљјини. У њјој се воде борбе. И мој је брацо тамо. Кажу да ће наши једном разорити ове зидине и нас осло-бодити.

Младен је хтио скокнути по воду, али дјечак га замоли да још мало сачека, па ће му помоћи зграбити лишћа, а онда ће заједно по воду. За неколико тренутака ускомеша се гомила дјеце. Логораши су доносили гране. Славко хитро устаде и позове нове другове.

Пет мршавих мушкараца, које је пратио један уста-ша, носило је грањје. Забадали су га око ископаног ка-нала. Ишло је тешко, јер је земљја била суха. Дјеца су се гомилала све ближе, а усташа их је неколико пута тјерао, машући корбачем. Но, није могао ништа учинити.

Кад је посао био готов, усташа је отишао с лого-рашима, и зачас је настао јуриш на гране. У трен ока их није било. Усташа је знао за то. Чак је застао и с ужива-њјем гледао како се гладне дјечје руке отимају за лиш-ће. Њјему је било сасвим свеједно да ли ће грана бити или неће.

Младен није био за овакву отимачину. Није угра-био ни листа. Био је већ близу успјеху, али је једна дје-војчица у оном метежу пала у јаму и молила да јој по-могну. Сви су били сувише заузети послом, а Младен је из нечисти извукао црнооку дјевојчицу, која је плачући побјегла. Милош и Славко су уграбили прилично лишћа. То је за Милоша било ново и значајно искуство, и још један успјешно положен испит одкад је овдје.

Славко је слатко јео лишће. Најприје их је неколико стиснуо скупа, савио и затим жвакао.

— Овако се осјети сласт листа, окус, сок. Младен и Милош нису могли јести, иако их је Славко неколико пута нудио да уче, јер је добро све знати и моћи.

Оброк је био готов. Ишли су по воду. Младен је но-сио кантицу. Но, дугачак реп га је обесхрабрио. Славко је брзо стао иза једне жене и чекао да стигну на ред. Он је све примао онако како јест. За њјега то чека-њје није значило ништа ново.

Дочекао је. Заграбио је ведро воде, напио се бр-зо, дао дјечацима, а онда напунио канту за Ранка и Младенову мајку. Није га сметало што су иза њјега дру-ги викали. Он зна да се то тако мора, да и он виче на друге. Знао је ред међу овим зидовима. Уопће, он је дјечаке научио много чему. Њјегово ће им искуство касније често помоћи.

Мајка је била забринута. Ранко је упорно плакао за крухом. Затим се напио воде и смирио. Дјечаци су мајку упознали са Славком, који сједе с њјима крај Ранка. Настављјен је разговор. Славко им исприча своју судбину и подијели низ савјета.

Поглављје тринаесто

Тек четвртог дана су дијелили храну. Ранко није устајао. Плакао је дневно по неколико сати. Мајка је била забринута. Ни сама није знала зашто, али ипак се потајно, као неком чуду, надала спасу, иако је за то било све мањје изгледа. Према приликама које су влада-ле око њје, могла је очекивати најгоре. Понекад би се појавиле црне слутњје и тешке мисли, али она их је увијек одбацивала, као нешто што долази да је страши. По приро-ди је била оптимистички расположена, и то јој је помагало.

Ранко је, ипак, наговјештавао несрећу. Њјегов сла-би дјечји организам није дуго могао поднијети тешкоће и глад. А сунце је и даљје палило, као да шаљје пламену освету међу ове недужне љјуде. Мајка је покушала смислити нешто како би спасила сина. Није могла спавати од оне ноћи кад је чула крикове с друге стране зида.

У касно доба ноћи увијек су се с друге стране чули ужасни и болни крикови љјуди. Кажу да су тамо му-чили мушкарце прије смрти. Ноћна тишина. Логор спава. Одједном крик рани ноћ, уздрма неуснула срца, страх добије крила и завлада кругом. Заклан је сан сваке мајке. Тишина је потпуна. Као да смрт корача крај ногу логораша. Чују се ударци трепавица... Опет су не-кога заклали. Нечије очи више не гледају лијепу мјесечи-ну. Опет се пролила крв и ријека добила заклани товар, а рибе свјеже месо.

Те су ноћи постале страшила, отимачи снова и љјуд-ског мира. Горе од сунчаних дана, кад се глад осјећа јаче, кад жути костури на земљју бацају наказне сјене. А баш кад је љјепота мјесечине тако очита, смрт се чини још много, много страснијом.

Мајка је слутила нешто, чекала нешто и слушала Ран-ково дисањје на својем крилу,

По јело су отишли дјечаци.

Славко је Милошу и Младену постао велик друг. Уви-јек су били заједно. Сада су сва тројица стајали у реду и чекали храну. Били су прилично далеко. С њјиховог ста-новишта било је скоро невјеројатно да ће успјети добити бар мало хране. Но Славко није био за разговор. Знао је да треба стрпљјењја и да се оно исплати, јер мало пу-ре продужава живот организма за неколико дана. Њјего-ва је мајка била овисна само о њјеговој помоћи.

Милош је слиједио њјегов пут, а Младен је у почетку теже подносио тешкоће. Постао је раздражљјив и нестрп-љјив.

У реду није било досадно. Двојица логораша су на дугом комаду дрвета донијела велики казан, из којег се пушила врућа пура. Дјеца и жене су с посуђем при-лазили и чекали да им кухар успе сиедовањје. Било је много жена без посуђа. Оне су примале храну у ко-мад ткрпе или мараму, а дјечаци су пуру узимали у ка-пе и шешире. Младен је имао плаву кантицу, Милош зеле-ну шалицу, а Славко је храну примао у своју гимна-зијску капу.

Крај казана је стајао усташа с корбачем и пушком. Немилосрдно је тукао свакога тко се покушао гурати. Дјечаци су били близу. Први је добио Славко, затим Милош и задњји Младен. Младену се често морало нешто дого-дити, па и приликом првог логорског оброка. Он је имао само кантицу, а хтио је добити јело и за брата и мајку.

— Молим за нас троје — рекао је молећивим гла-сом.

— Можда за петоро, циганска багро проклета? — одрезао је кухар, и треснуо великом кухачом дјечака

по глави. Пура се слијепила Младену за косу, а ударац је био попраћен и звиждуком усташког корбача. Све се то одиграло брзо.

— Прилази овамо. И никад више ништа не говори код казана!

Кухар му је ипак насуо више хране него Милошу и Славку. Младен одлучи да мајци ништа не каже о бати-нама, јер би она плакала. И овако је имала много му-ке с Ранком.

Врелом водом поливене мекињје од кукурузовог брашна добро су пријале. Били су то тренуци среће. Мали Ранко је јео тако брзо да је изгледало да ће све сам појести. То је било само привидно. Убрзо је престао јести. Није појео ни половицу хране. Тек тада су почели јести Младен и Милош, а мај,ка је говорила да није глад-на.

Славко је убрзо дошао. Понудио се да оде по воде, јер се сада до њје може брзо. Логораши чекају храну или једу, и он вјерује да ће успјети.

Заиста, вратио се брзо. Био је врло сналажљјив и окре-тан. Младен и Милош су га признавали као неслужбеног вођу, старјешину. О томе никада нису разговарали, али то је било јасно. Није их сметало, јер су видјели да је Славково искуство значајно, да помаже, па је, према томе, ваљјало ићи њјеговим путем.

Славкова се мајка стално бојала за њјега. Но, сва су три дјечака одлазила к њјој и дуго сједили и разго-варали о минулим данима, кад су с торбама одлазили у школу. Сјећали су се својих доживљјаја и веселих зго-да. Њјих је, као и код сваког ђака, било много. Без-

број.

Успон на »Кулу« највише је привлачио дјечаке. Славко је био водич. Мајка је Милошу и Младену бранила да иду у зграду. Бојала се да усташе не дођу одводити логораше из ћелија, и да не одведу и њјих. Но они су ипак кренули да упознају живот и под кровом страшне »Куле«. Пењјали су се уз доста уске степенице, сусрећу-ћи страшно мршаве прилике жена и дјеце. У згради су били

логораши који су већ дуже вријеме у логору. Гробари су из ћелија односили највише мртвих, а упади пијаних усташа били су честа појава. Знали су ноћу ући у једну од ћелија и чинити разне злочине. Уживали су у мучењјима. Тако су у једној ћелији дуго сједили на једној младој жени. Она се није смјела помицати, јер би је један од њјих сваки пут боцнуо ножем у ребро. Двије дјевојке су у мраку задавили марамама. Сутрадан су дошли гроба-ри и однијели лешеве, а да нитко ништа није питао о уз-року смрти. Жалби није било. Тај су закон сви знали.

Дјечаци су завиривали у ћелије и лутали дугим ходни-ком. То им није било доста. Попели су се баш на »Ку-лу«. Горе се није смјело. Но, како стражари с осма-трачница нису могли осматрати горе, дјечаци су се о-храбрили и попели. Славко је и раније одлазио горе, и про-матрао далеку плаву планину преко ријеке.

— Погледајте. Ено, тамо је моје село. Испод оне

плаве планине, тамо се воде борбе.

И заиста. Пред дјечацима необично лијепа слика. Мир-мо тече ријека. Зелена пољја. Крошњјата стабла. Села на другој обали. А тамо далеко — плави се планина. Први слободни погледи из тамнице. Тврди дјечак Славко за-плака за селом, за братом и оцем, за слободом дјети-њјих стопа.

Ријека тече и немило пали сунце. Дјечаци леже и гле-

дају.

Осјећали су неку чудну сигурност. Нису ни помиш-љјали на то да би могао доћи који од усташа. То сада није било важно. Они су лежали потрбушке и маштали. Го-ворили су више тишином него ријечима.

Славко је био у свом селу преко ријеке. Заборавио је на све око себе.

— Тамо је негдје моја кућа. Имао сам бицикл. Остао је у дрварници, недавно сам га добио од тате на поклон. Ништа није љјепше него стазом јурити на би-циклу. То је рај ... Права срећа.

Маштао је и говорио више сам за себе, а затим је плакао, као мали Ранко за корицом круха.

Младен и Милош су шутке проматрали далеку и лије-пу слику, и уплаканог друга. И они су живјели на пољјима сјећањја, али је Младена све више обузимао страх што ће бити с Ранком. О том је све чешће мислио, али ни с ким није разговарао. Ранко је био на измаку снага. Све је мањје плакао и рјеђе је тражио јести. Воде је пио доста. То су били рђави знаци. Мајка је нестајала од бриге и глади. Ријетко је спавала.

Ранко се у сну трзао и јечао. Вриснуо би тако глас-но, да су га дјечаци редовито чули. Као да је живот у њјему покушавао оживјети, као да је ковао снагу за продужетак. Дисао је све теже. Био је напола мртвац.

— Не знам што да радим с Ранком. Он ће си-гурно умријети. То би убило моју мајку, а и ја бих умро од жалости — рече Младен.

— Нешто би требало смислити — прихвати разговор уплакани Славко.

Он је и сам био увјерен да малишан неће дуго издржати. Хтио је помоћи. Али, то је било готово немо-гуће. Ипак, Славко је обећао да ће сутра нешто предло-жити.

Поглављје четрнаесто

За Младенову је мајку наступила критична ноћ. Ранко је изгледао као мртвац. Није спавао ни плакао. Лежао је и тек незнатно давао знакове живота. Брижна као и увијек, мајка је подузимала све што је могла да спаси сина. Имала је воде, од неке је жене добила неколико коцки шећера, сину је завијала главу влажним омотачем. Нешто је шаптала. Молила. Плакала. Туговала.

Плакала је тихо, да не дјелује раздражујуће на дје-чаке који нису спавали. Изнад логора је сјао пун мје-сец. Изгледао је савршено миран и непокретан, као старац. Као да се намјерно дуже задржавао баш над отвором логорских зидина, као да је хтио видјети широ-когрудну ријеку, чије дубине несебично узимају мртве и односе далеко, далеко. Или је хтио помоћи Ранковој мајци да спаси дјечаково срце.

Младен и Милош су опет отишли по воду, само да мо-гу свратити на договор с искусним Славком. Нашли су га како лежи на леђима. Руке је ставио под главу и прома-трао мјесечину, а њјегове увијек немирне мисли лутале су некуд изван зидова.

Дјечаци су сјели крај њјега. Он се мије изненадио. Као да их је очекивао, упита:

— Је ли Ранку још тешко?

— Мајка стално плаче. То значи да је врло тешко.

Она је доста чврста. Што да радимо? — тихо рече Мла-ден.

— Размишљјао сам. Смислио сам план који се може остварити ако Ранко остане жив до сутра, и ако главни гробар пристане на мој приједлог.

— Реци што си смислио — пожури га Милош. Мајка је сама крај њјега и морамо брзо назад.

Хтио је још нешто рећи, али познати крикови преки-нуше ријечи. Долазили су иза зида. Дјечацима се чинило да су одмах ту, крај њјих. Тамо је опет нетко на предсмртним мукама. Смрт је у акцији. Крикови па-рају тишину мјесечине и појачавају рад срца.

Како је тек Ранковој мајци!

Двојица усташа ушли су у круг. Иду крај логораша и нешто весело причају. Иначе, нигдје гласа. И болесни не јече. Чују се кораци и крикови иза зида.

Мјесец биљјежи нешто, намршти чело и лаганим кора-ком одлази стазама свемира.

Кад су усташе дошли до будне тројке, дјечаци су се умирили. Затворили су очи. Славко је ипак погледао за њјима. Хтио их је изблиза видјети. Затим наставише раз-говор.

— Познам главног гробара. Оног хромог човје-ка који прати логораше када сваки дан односе мртве. Он има родбине у мом селу. Прије рата је радио у овој казнионици као баштован. Рат га је ту и затекао. Усташе су му дали ново занимањје. Није га могао од-бити, јер би га усташе убили, а он има жену и пет кћери.

Сви кажу да је добар човјек. У почетку није имао много посла, а сада свакодневно сахрањјује у валове ријеке десетке и више мртвих. Одавде односи умрле, а тамо, откуда се чују крикови, има више посла. Тамо и убијају. У нашем су селу причали да је гробар у по-четку сањјао страшне снове. Прогонили су га мртви. Јед-ном — тако бар причају — сањјао је страшан сан. Ка-ко је он сам негдје у пустом крају, а за њјим јуре и прогоне га хиљјаде дјечјих очију и срца. Куд год

је покушао бјежати, они за њјим. Не може се нигдје скло-нити од сјаја мртвих очију. Било их је плавих, црних као угарак, зелених, смеђих. .. Презнојавао се и бјежао. Одједном се нашао пред страшним понором. Очи су га стизале, а срца су крварила и јурила. Бацио се у по-нор и нестао у њјеговим мрачним дубинама.

Пробудио се на поду крај кревета. Изгледао је — кажу — као луд. Није могао доћи к себи. Хтио је скочити у ријеку, али га је жена одговарала и тјешила. Тада је узео боцу с ракијом и пио док није опет, мр-тав пијан, заспао на поду.

Од тада увијек пије, чудан је, и ријетко разговара с љјудима, па чак и с дјецом. Из нашег краја је отишао давно, али га је познавао мој отац. Име му је Грга.

Младен и Милош су слушали ову причу о гробару, али није им било јасно како ће он помоћи Ранковој мајци. Но, довитљјиви Славко настави своју причу:

— Нитко осим гробара Грге не може спасити Ран-ка. Покушат ћу с њјим. Можда успијемо.

— Али, како ћеш покушати кад те он не познаје — упадне Младен, којем се журило због мајке.

— Покушат ћу овако: Написат ћу писмо и ставити Грги у руку кад ујутро са својом групом дође по мртве. У писму ћу му предложити да однесе Ранка као да је мртав, а онда да га склони и спаси. То је опасно, али надам се да ће стари пристати кад прочита да сам ја син трговца којега он добро познаје.

— То си одлично смислио, Славко, али ја сумњјам да ће Шепо или Грга пристати — био је Младенов закљју-чак.

— Можда и хоће — тихо рече Милош, мада ни сам није вјеровао.

— Сада на спавањје. Ја ћу ујутро рано написати писмо. Папир већ имам. Ви све објасните мајци. Она мора пристати, и онако је крај. Ранко не може дуго. Лаку ноћ! Чувајте се сусрета с усташама!

— Лаку ноћ! — шапнуше изненађени дјечаци и на-пустише друга.

Ишли су полако, нечујно као и мјесец у далеким висинама. Мајка је била узбуђена због њјихова дужег одсуства. На крилу је држала болесног сина. Једну је руку стално држала на њјеговом срцу. Стрепила је да оно не престане куцати.

— Чувајте се, синови моји! Опасно је ноћу хода-ти. Били су овдје. Као да су некога тражили.

Дјечаци се завукоше на своја мјеста, да спавају. Но сан дуго није хтио бити њјихов друг. Бјежао је. Можда је томе крива ноћ, или можда планови оног дје-чака с друге стране ријеке. Обојица су размишљјали. Сваки на свој начин. Никако им није било јасно какр» се Славко сјетио начина за могући спас болесног Ран-ка.

— Младене, Славко ће успјети. Он је храбар и па-метан.

— Тешко ми је вјеровати. Али ... можда ...

Ушутјели су и тешко заспали. Мајка је остала на стражи љјубави и стрепњје. Ранково се срце све слабије јављјало.

Поглављје петнаесто

С првим зракама сунца устао је и Славко. Синоћ је смислио писмо гробару Грги, којега су, због хро-мости, усташе звали Шепо. Нашао је комадић папира и оловку, сјео уза зид и писао на кољјену. Први пут је писао послије посљједњјег школског дана. Морао је бити опрезан. Могао је наићи који усташа и тражити папир. Тада би све пропало, а он би страдао. Можда и Шепо, а Ранку не би било спаса.

Није му ишло. Био је узбуђен. Морао је журити. Због тога одлучи да се попне на »Кулу« и тамо нас-тави писањје.

Логораши су још лежали. Ту и тамо, неки су ходали по кругу. Били су то махом дјечаци као и он.

»Кулу« је позлатило сунце. Поглед у даљјину начас одведе Славкове мисли са садржаја писма. Но, знао је уа мора журити. Зато се смири и написа:

Драги чича Грга!

Сваки дан видим Вас како односите мртве. Знам да је то тежак и тужан посао за Ваше добро срце. Хтио сам Вас поздравити, али сам се бојао. Сада Вам пи-шем ово писмо, јер морам. Не љјутите се. Ја сам Слав-ко Пешкир, из села преко ријеке. Тамо и Ви имате рођа-ка. Ви познајете мога тату. Њјега више нема. Молим

Вас да покушате спасити једног дјечака, који ће умри-јети ако му не помогнете. Он лежи недалеко од мјеста гдје ћу вас чекати. Име му је Ранко, а презиме Гру-бић. Ви бисте требали учинити ово:

Кад вечерас с помоћницима дођете по мртве, уз-мите и дјечака и однесите у плахти као мртваца. У Вас не сумњјају. Мали више не говори нити плаче. Исте ве-чери га превезите преко ријеке у село Врбник, и потра-жите моју тетку, Марију Подунавац. Све јој објасните и замолите нека чува дјечака. Кад будемо слободни, мајка ће Вас наградити. Чекамо Вас вечерас. Ја ћу имати засукан лијеви рукав кошуљје, да ме препознате. Не љјутите се, и спасите дјечака. Молим Вас, у име мајке и мога оца.

Славко Пешкир

Писмо је било готово, али оно најтеже је тек до-лазило. Како га предати Шепи — да нитко не примијети. А ако с њјима — као што се некад дешава — дође усташа, бит ће све касно, и Ранко ће отићи у валове ријеке .. .

Размишљјао је Славко и пошао да дјечацима про-чита писмо. Нашао их је с мајком. Ранко је полако умирао. Слабашно се тијело борило да продужи живот, а мајка је, заједно с њјим тихо нестајала.

Одмамио их је према »Кули«, полијегали су и слу-шали нај необичније и најзначајније писмо у животу. Слав-ко је у њјиховим очима постајао тајанствени јунак о којем су слушали од учитељјице која је знала лијепо при-чати бајке. Ово је за њјих била бајка у стварности. Нису морали замишљјати чудотворне мачеве, спасоносно орлово перо, дворце у облацима. Све је било пред њји-ма. Овај мали јунак — дјечак из села преко ријеке, води борбу да надвлада смрт, која је досад све по-бјеђивала.

— Славко, друже мој! Ти си чаробњјак! — кликну Младен и пољјуби мршаво дјечаково лице, плачући од среће при помисли да ће Ранко бити спашен.

— Можда успијемо — шапну Милош, гледајући нео-дређено у даљјину, преко мирне површине ријеке.

— А сада, вас двојица к мајци. Ја идем на стра-жу. Морам чекати Шепу.

Без ријечи сиђоше с »Куле«, на степенице по којима су се скоро четвероношке вукле приказе дјечака и по-неке дјевојчице. Глад им је одузела могућност нор-малног хода. То су најчудесније слике о страхотама. Те дјечје ноге, ти штапићи од прстију, те гладне очи, жута кожа, погледи. Мравињјак кандидата смрти. Страхо-та и срамота љјудског рода. Дјечаци, дјевојчице иду у сусрет смрти. Води их глад.

Дјечаци су први пут видјели Славка узбуђена. Засу-кавши рукав своје кошуљје, шетао је нестрпљјиво крај мјеста гдје је лежала мајка с болесним Ранком. Чекао је гробара Сепу.

Младен и Милош су, испод једног стола, проматрали хоће ли Славко успјети гробару дати писмо. Мајка се у мислима опраштала од сина. Сложила се с приједлогом дјечака, јер би иначе испратила мртвога сина. Овако, још постоји нада.

Велика улазна врата су се отворила. Долазила је гро-барска екипа. Четири мршава логораша, један усташа и Шепо. Славково срце само што не искочи. Усташа није обавезно ишао с екипом, али овај пут је дошао. Славко се бојао. Но, није хтио одустати. Десетак корака, и бит ће код њјега. Он је био блијед. Рукав је засукао зато да га гробар већ сада запамти, како би предвечер могао лакше наћи мјесто и Ранка.

Прође усташа, за њјим логораши, а посљједњји је ишао хроми Грга. Није гледао околицу. Оборио је пог-лед земљји. Славко сможе снаге и рече:

— Цико Грга! Примите и прочитајте! Старац се није ни снашао, а већ је у лијевој руци стискао комад папира који му даде непознати дјечак. Чудио се, али је папир, због опреза, брзо стрпао у џжеп и отишао на свакодневни посао. Било је доста мртвих. Нарочито у ћелијама у којима су били логораши који су раније дошли.

Младен и Милош су све гледали. Бојали су се за Славка. Мајка није ништа видјела. Она је имала доста узбуђењја. Спремала се за растанак са сином.

Блијед као крпа, узбуђен и престрашен, али ипак радостан због успјеха, Славко леже до дјечака. Они га пољјубише и загрлише.

Заједно су плакали.

Дан је био бескрајно дуг и врућ до бесвијести. Најстрашније чекањје за мајку и дјечака. Ранко је био миран — као нешто чега нема. Смрт је кругом купила свој плијен и чекала Гргину екипу.

Поглављје шеснаесто

Гробари су обично долазили у сутон. Но, тог дана као да су нешто закаснили, или се то дјечацима само чинило.

Већ се родио мјесец. Миран је као Ранко. Стра-жари и чека исход започете акције. Врата се отварају. Долазе носачи мртве дјеце. С њјима је један млади усташа, којега су дјечаци издалека видјели и препознали. То није било тешко. Био је незграпно грађен, а њјегове крупне и превише избуљјене очи изгледале су као свјетла на камионима. Спадао је у ред најокрутнијих бати-наша у цијелом логору. Хвалио се да је доктор, специ-јалист, који на посебан начин присиљјава логораше да откривају тајне. Ноћ је за њјега била љјепша од дана. Кад мјесец бјелином окупа земљју, он воли романтику заливену крвљју, попраћену музиком предсмрти.

И баш је вечерас он морао доћи да надзире гро-баре. Славко се престраши, али стаде на своје мјесто с једним засуканим рукавом. Усташа проговори не-колико ријечи са стражаром. Гробари продужише. Још из-далека Шепо спази дјечака чије је писмо читао неколи-ко пута и одлучивао да неће ништа учинити, па опет да хоће, и тако више пута. Сад су му мисли грозничаво радиле и срце тукло. Није знао што да учини. А до Славка је било још само десетак корака. Ипак, одлука пада: Покушати.

Приђе столовима гдје је лежао Ранко. Сагрм се без ријечи и рашири гробарско платно, да у њјега стави живог дјечака. Остали стадоше. Један гробар хтједе узети мртваца. Шепо му заповиједи да остане на мјесту. Он брзо зави дјечака и смота платно. Пође, а за њјим стиже усташа. Кренули су даљје.

Дјечаци су пратили гробарску екипу до излаза из логора. То су чинили сви они чију су дјецу однијели. Мајке су нарицале, а стражар пријетио.

Ранкова мајка није устала. Зарила је главу у дла-нове и тихо плакала. У њјој се разгоријевала ватра на-дањја, додуше споро и без много увјерености у спас. Ипак је замишљјала далеки час, кад ће у неком селу крај ријеке срести свога сина. Можда неће дуго чекати!

Када су се врата затворила, дјечаци пођоше на -»Кулу«. Хтјели су остати сами, да разговарају и погле-дају ријеку и њјену другу обалу.

— Увјерен сам да ће Шепо спасити Ранка — шапну Славко.

— Не вјерујем.

— Морамо вјеровати сви, а ти, Младене, највише!

— Како ће он успјети да не баци Ранка у ријеку?

Морат ће га живога бацити у воду ...

Младен заплака за изгубљјеним братом који је, можда, већ мртав. Славко је једини овог часа могао помоћи свом другу. Он је имао посебну моћ убје-ђивањја а Младен га је слушао и био увјерен да се све мора остварити како он замисли. Гледали су мјесечину и ријеку. У даљјини се назирала обала спаса и будила машту гладне тројке.

У међувремену, екипа гробара одмицала је пре-ма мјесту на које су свакодневно бацали смежуране и укочене дјечје костуре. Шепо је ишао задњји. Наоко је изгледао миран, али осјећао се страшно. 2иви дјечак, завијен у плахту, клатио му се на леђима, не дајући никакве знакове живота. Вече је било мирно, само се негдје у гостионици чула разуларена пјесма усташа. И

та је пјесма одиграла важну улогу у рјешавањју судби-не живог мртваца. Млади је усташа волио пити и банчити, па му се дешавало да често, и за вријеме службе, скрене у гостионицу — да румом очисти душу, како је сам говорио. То учини и сада.

— Шепо! — зовну он Гргу. Баците копиладију у воду и одведи ове тамо. Деси ли се нешто, погледај овај нож. Он показа на кратак нож, којим је прере-зао много вратова.

— У реду, господине! Све ће бити по заповиједи — одахну Шепо, сретан због одласка кољјача.

Усташа брзим корацима нестаде у полумраку мјесе-чине. Они продужише уским путем према ријеци. То је био прилазни пут, којим су редовно односили мртве. С обје страме расле су врбе и иве. Крошњје су на пут бацале сјене, шарајући га чудним шарама.

Стигли су. Скренули су лијево, у грмљје. Ту је обала мало узвишена, а једна се крива врба нагнула над воду. Ријека тече мирно. Нигдје никаквог шума ни свједока ове сахране на мјесечини. Само добри стари луталица биљјежи у своје мјесечево памћењје колико је разреда дјеце мртвим скоком скочило с врбе у мирне дубине питоме ријеке. Као да жали, навукао је на лице нешто тамнији облачић, који му сакри бјелину. Шепо заповиједи:

— Чули сте. Он би ме убио да који покуша бијег, а вас би опет ухватили. Моју би дјецу поклао. Због тога вас молим да будете уз мене. Будите свједоци. Имам у плахти живог дјечака.

Гробаре осину гром изненађењја. Они спустише своје мртве терете, навикнути на ове грозне чине. Шепо брзо одмота Ранка и положи га на плахту. Дјечак је тек слабо дисао. Живот је још мало помицао плућа, а очи су изгледале као да су мртве... Један гробар донесе у стиснутим длановима воде и поли дјечака по лицу. Дали су му умјетно дисањје. Шепо из унутарњјег џжепа извади малу плоснату бочицу, одви њјен чеп и дјечаку ули пар капи млијека. Мале се усне полако помакоше. Осјетиле су текућину.

Шqпо се престраши дјечакових кретњји. Као да се мртвац помакао. Ранко је повукао пар гутљјаја мли-јека и даљје непомично лежао, док су гробари с врбе бацали мртве.

Било их је пет. Три дјевојчице и два дјечака. Ба-чено тијело првог дјечака узбуни тишину ријеке. Она набора своје мјесечином уљјепшано лице и објеручке прихвати новог путника. Још четири ударца о воду, и сахрана заврши. Одоше дјечаци с дјевојчицама на пос-љједњји излет на мртвој сплави. Мјесец гледа и биљјежи, а Ранково срце још полако удара и гробару Шепи наго-вјештава нове тешкоће.

Савјет гробарске екипе одлучи. Дјечака ће оставити у грму крај ријеке, али даљје од овог мјеста, јер ова-мо понекад усташе долазе ноћу и ликвидирају жртве. шепо ће одвести гробаре у логор, а онда ће отићи кући. Жени не смије ништа рећи, осим да има ноћни посао. Кад се све смири, сјест ће у чамац и доћи по Раника. Одвеслат ће на другу обалу и однијети дјечака на уго-ворено мјесто.

Смјестили су Ранка и завили у плахту. Затим су отишли. Шепо је добио жељју да се напије и легне спавати, али није смио, док не покуша спасити дјечака. Журило му се. Замолио је логораше да никоме не причају о догађају, јер тко зна како се за то може сазнати. У логору је најбољје шутјети. Понекад и зидови имају уши.

Поглављје седамнаесто

Кад се враћао из логора, Шепо наврати у гостионицу да се јави усташи. Нашао га је за столом, како у друш-тву својих колега лумпа. Био је добре вољје. Остали су били пијани.

— Шепави! Дођи мало. Ти си наш. Да није тебе, около би већ смрдјело од оних мртвих гадова.

Он приђе столу и стојећи испи понуђену чашу. Био је узбуђен, али добро одглуми равнодушност и мир.

— И тебе би требало касније заклати, да не причаш колико си их бацио с криве врбе — рече најпијанији. Ос-тали се насмијаше, а Шепо оде без поздрава.

Шепина је жена примијетила да јој је муж посебно узбуђен. Није био исти. Због тога је настојала нешто сазнати, иако није вјеровала у успјех. Шепо је нерадо говорио. Њјегова је жена врло мало знала о занима-њју свога мужа. Више је нагађала и чула од других. Он је само шутио.

— Зашто си вечерас тако узбуђен?

— Ништа. Нисам узбуђен.

— Увијек од мене нешто кријеш. Што се догодило?

— Опет почињјеш. Ништа се није догодило.

— Знам, осјећам. Видим по теби. Реци ми, мо-лим те.

— Пусти ме на миру. Боли ме глава.

— Хоћеш ли ракију?

— Дај једну.

Жена наточи и молећивим тоном настави разговор.

— Тако смо дуго заједно, а ти од мене све та-

јис.

Прије ниси био такав. Реци ми. Можда ћу ти помоћи.

— Не можеш ми ништа помоћи. Пусти ме на миру. То ми је најпотребније.

— Али, Грга. Молим те.

Она приђе к њјему и топло га загрли. Грга већ дуго није осјетио нешто њјежније. Та га њјежност смек-ша. Постаде питомији, мекши.

— Наточи ми још једну ракију.

Она наточи, гледајући мужа равно у очи.

— Молим те. Реци. Нешто се догађа с тобом.

— Догађа. Сигурно.

— Па реци, да и ја знам. Ми морамо дијелити зло и добро.

— Наточи још једну.

Жена нали чашицу. Грга је искапи на душак. Ма-ло се охрабри и одлучи да жени исприча случај с дјеча-ком.

— Реци. Брзо. Молим те.

— Нали још једну.

Кад је испио и ту чашицу, Грга исприча жени све о вечерашњјем случају.

Жена му се баци у наручје и заплака. Дрхтала је од страха.

— Видиш да нисам требао ништа причати. Ти то не можеш разумијети.

— Хоћу, и већ разумијем. Наслућивала сам, али нисам знала.

— Бољје да ниси знала. Гадит ће ти се моје руке које свакодневно у ријеку бацају мртву дјецу.

— Не. Неће ми се гадити. Само се бојим.

— Наточи још једну, молим те.

Иза чашице, он настави разговор. Постајао је све узбуђенији. Блиједо је лице одавало напетост живаца.

— Можда си примијетила да сваки дан сапуном дуго и пажљјиво перем руке у топлој води. Ипак осје-ћам да су ово гробарски прсти, да миришу на смрт, да знају све тајне оних дјечака и дјевојчица.

— Смири се, молим те.

— Лако је то рећи. Али треба моћи заборавити онај врисак мајки кад односимо њјихову дјецу. Треба моћи заборавити оне дјечје очи...

И њјему пођоше сузе. Наслонио се на жену и дрх-тао, а она га је тјешила.

— Не смијеш бити такав. Знаш да морамо спасити оног дјечака. Мораш бити разборит и хладнокрван. Ја ћу ти помоћи.

— Знам. Због тога и нисам требао ништа причати. Погледај ван, је ли сада мало тамније. Морам чекати повољјно вријеме.

— И ја ћу с тобом. Морамо спасити дијете. Сад идемо вечерати. Она погледа кроз прозор. Још је била мјесечина. У даљјини се чула нека разуларена пјесма.

То су кољјачи славили завршетак дана.

Поглављје осамнаесто

Већ је минула поноћ кад је Грга са женом оти-шао на обалу ријеке. Ишли су опрезно, кроз грмљје. Све је било мирно. Мјесечина се уморила, а дошла је тама као савезник спасиоцима. Мало су ишли, па стали. Ослуш-кивали су. Нигдје шума. Стигоше до мјеста гдје је био везан чамац. Грга га одвеза, а затим уђоше. Чамац је клизио низводно. За кратко вријеме били су близу криве врбе. Грга довесла до обале и свеза чамац. Жена је остала у њјему. Није била сама. С њјом је био њјен страх, али и силна жељја да спаси дијете.

Грга у мраку сигурно пронађе замотаног дје-чака. Узбуђен клекну и осјети живот. Понесе тијело према чамцу. Ишао је полако. Чуло се пуцкетањје сит-них гранчица под ногама. Негдје далеко чуо се пу-цањј. За час још три. Грга је стао и ослушкивао, иако није било времена за размишљјањје. Све треба учинити прије зоре, а она долази рано.

Ушао је у чамац и ставио дјечака. Он је сасвим тихо дисао.

— Ти добро знаш село.

— Знам.

— Ако се бојиш, идем ја.

— Не. Тебе могу тражити. Сама ћу.

— Храбро. Сијеци. Одмах десно.

— Одлази.

— Идем.

Он јој стисну руку и нестаде у шибљју. Сјео је и слушао. Нигдје гласа. Чуо се лагани шум ријеке. Ча-мац се удаљјавао косо низводно. Грги се није ишло кући. Најрадије би остао на стражи.

Отишао је кад је из вида изгубио чамац. Ишао је узводно.

Био је оптерећен страшним мислима, које су га одвеле кући. Ушао је полако. Дјеца су спавала. Сјео је за стол и у мраку испијао ракију. Хтио је зауставити грозничаву ријеку мисли. Но она је постајала бржа, кри-вудавија...

Ако наиђе на усташе преко ријеке? Ако је ухвате? Ако мали умре? Ако се не снађе у селу гдје сигурно има усташа . .. Ако .. . Требао сам ићи сам. Знам при-лазни пут у њјихов врт .. . Кад би ме и ухватили, било би ми свеједно. И овако не живим. Ово је мучењје . . .

Заспао је ослоњјен о стол. Празна боца свједочила је о тешким часовима гробара Грге.

Жена је успјешно прешла ријеку. И то брзо. Није се више толико плашила. Привезала је чамац за стабло и узе-ла Ранка. Установила је да он још живи. Брзо изађе на обалу и крену у село. До првих кућа било је близу хи-љјаду метара. Требало је ићи преко ливада. Знала је добро правац. Повремено је застаиала и ослушкивала. Нигдје никаквог гласа, осим познатих шумова ноћних птица. Охрабрена досадашњјим успјехом, ишла је храб-ра жена и стискала у наручју дијете, као да је њјезино. Кад је била близу куће, стаде. Бојала се усташке патро-ле или случајног сусрета. Није чула ништа. Скрену ули-јево и зађе у подручје башчи. По једној високој крош-њји знала је да иде добрим смјером. У том је селу била много пута код своје ујне, која је касније од-селила у град.

У дворишту куће Славкове тетке владао је мир. Кат-кад се чула перад, или ударци у стаји. То се стока смјештала и лупала о под. Жена приђе прозору и куцну.

Нитко се не јави. Није смјела јако ударати, јер није знала има ли у близини усташа. Покуша опет, али без успјеха. Колебала се што да ради. Ипак удари јаче и позва тихим гласом:

— Марија! Не бој се!

Чула је да се нетко у кући миче. Знала је да се љјуди боје отварати, јер су таква времена. А ноћ је. Злочина има много. Нечије се лице показа на стаклу, а затим зашкрипи прозор.

— Тко је? Сто тражите?

Мушки глас је дрхтао у мраку. Домаћин је био узбуђен.

— Отворите врата. Брзо. Не бојте се. Идем. од ва-ших. Са мном је дјечак.

На те ријечи домаћин брзо отвори врата и жена с товаром уђе у мрачну собу.

Устала је и Марија, Славкова тетка. Дрхтала је у бијелој кошуљји.

— Ја сам с ону страну. Мој муж ради у логору, као гробар. Овдје је мали Ранко. Умире од глади и болести. Спашавамо га. Шаљје ме ваша сестра.

Марија заплака. Муж хтједе упалити свјетло, но же-на га предухитри.

— Чекај. Морам застријети прозор.

При слабој свјетлости петролејке одмоташе малишана и положише на кревет. Учини им се да је мртав. Марија у први трен није знала што да ради. Осјећала је да је Ранко у опасности, али да постоји нада у спас.

Након обављјеног посла око њјега, жена исприча све о себи, о свом мужу и начину како је спашаван Ранко. Домаћини су плакали, погледајући малога. Жена одби наговор да остане овдје и да ујутро оде кући. Договорила се о сталном одржавањју везе, а затим нес-таде. Ишла је истим путем к ријеци. Ноћ је и даљје била мирна, тајанствена и погодна за оваква дјела.

С доста је напора свладавала снагу ријеке. Кад је ишла на ову обалу, било је знатно лакше. Сада је утрошила двоструко времена да стигне на другу страну.

Чамац је привезала на исто мјесто, а затим крену-ла кући. Још мало, и бит ће све у реду. Но, код при-лаза цести зачује гласове и кораке љјуди. Брзо легне у траву. Била је заклоњјена од погледа, а сама је могла добро осматрати цесту.

Четворица усташа пролазили су у правцу логора. Били су прилично бучни, раскалашени. Очито је да су били пи-јани. Разговарали су о некој кољјачкој акцији.

— Ипак смо га требали довести. Што ће нам рећи.

— То је моја ствар. Рећи ћу да је покушао бје-

жати.

— Јасно. Ви исто то.

— Било би глупо да смо га водили овамо, кад га и онако чека мој нож.

— За оне друге нитко ни ријечи. То је био дода-

так.

Прошли су крај њје и нестали у мраку. Она допуза до цесте и погледа за њјима. Није их видјела. Пријеђе на другу страну, и за неколико тренутака уђе у кућу која није била закљјучана.

Наслоњјен на руке, за столом је спавао Грга. Жена га пробуди. Он се тргну, као да га је нетко ударио. Затим устаде и пође напољје.

— Изволите, господине!

— Грга! То сам ја, шапну жена. Куда ћеш. Једва га задржа. Тада он дође к себи и покори се женином гласу. Легли су брзо.

Јутро су дочекали будни.

У причањју и страху.

Поглављје деветнаесто

Дјечаци су рано ујутро били на »Кули«. Осматрали су и разговарали о озбиљјним стварима. Бијелом цестом ишла је вој&ка у зеленим униформама. Утегнути и добро наоружани војници газили су прашину и одлазили некуд, а Славко је тврдио да одлазе на другу страну ријеке, гдје се побунио народ и освећује оне који су овдје. Младен и Милош су вјеровали, јер Славко све зна.

— А откуд ти све знаш, Славко? — упита Младен.

— Наше је село помагало партизанима, а многи су у планини. Једном ће доћи и по нас, али не знам хоће-мо ли преживјети ову проклету глад.

— Не могу они ништа силној војсци — додаје Ми-

лош.

— Могу. Они су сложни, јаки. К њјима не иду 'кука виче. Само прави 'борци:

— Откуд им пушке?

— Отимају од ових што одлазе цестом.

— Има М иих 'много?

— Сваки дан све више. Као у гори листа.

— Ја сам мислио да Нијемцима не може нитко ништа. Имајиу топове.

— Има и за њјих лијека. Ја сам видио наше из пла-нине.

— Па 'какви су?

— Погледајте! готово кликну Младен.

Дјечаци примијетише да у правцу логорских врата долази много жена и дјеце. Прате иих усташе. Дјечаци бр-

зо потрчаше низ степенице. Легли су крај Младенове мајике и чекали нове логораше. Мајка још није престала плакати. Само шути, плаче и лежи. Забринута је. Понекад је обиђу жене из села. Многе су већ остале без дјеце, па су разумјеле њјену бол.

Кад су се поновно отворила врата, колона нових ступи у круг страшне тамнице. Стотине жена, дјеце, ста-рица, мајки с дјецом у наручју. Боса и гладна колона. Избезумљјено су гледали ново мјесто тамновањја. До-лазили су из стаја гдје су сви морали провести извј,есно вријеме. Немају ствари. Све им је одузето. По њјихо-вом се изгледу видјело да су измучени више него кад су долазили сељјаци из Младенова села.

Дјечаци су пратили сваки поглед страже и проматрали пнидошлице. Једва су чекали час да могу разговарати с њјима. Нарочито ј.е Славко био знатижељјан. Он предложи да им се приближе. Мајка их је молила да остану.

Кад и посљједњји из колоне уђоше, стражар затвори врата, а исти онај официр који је убио Милошеву мајку, стаде пред постројене логораше. Милош га примијети и брзо, као по команди, устаде и пође ближе. Мајка није стигла ништа рећи, а он је већ био близу колоне. Стајао је уза зид и гледао. Нешто силно и необјашњјиво вукло га је да погледа у очи убојици своје мајке, да онако ситан, мален, гладан — пркоси. Хтио би се осветити. И не трепће.

Официр стаде пред народ и започне говор:

— Од сада ћете бити овдје, међу зидовима. Ту ни-коме не пада напамет да покушава бјежати. Погле-дајте око себе. Горе су митраљјези. Чувамо вас добро од свих напасти. Овамо неће моћи они ваши голаћи из планине. Вама се неће ништа догодити. То вам јамчи наша усташка власт. Нећете ништа радити. Заузмите мјеста по вољји и чувајте ред. Ако се десли да нетко умре, јави-те гробарима. Они долазе два пута дневно. Све жалбе унапријед се одбијају. Такав је пропис. Жалби нема. Ми о вама водимо рачуна.

Да'кле, сретан боравак у новој кући!

Милошу снажно удана срце. Гледа кољјача, слуша њјегове ријечи, које га ударају као маљјеви. У мисили-ма замишљја слику мртве мајке. Осјећа њјену -крв, види поглед, чује крик. Бунд се у њјему човјек. Због тога и истојии овдје.

Народ се почео разилазити и заузимати мјеста у вру-ћем кругу. Чудно су гледали већ домаће логораше. Све је било некако мирно за оволику масу свијета.

Двије су жене међу собом водиле постарију жену, која једном ногом није могла стати на земљју. Очито јој је била сломљјена. То је видио млади усташа. Потрчи к њјима и гуму их, псујући. Жене скоро падоше, а јед-на се од њјих окрену и прилично оштро одговори:

— Зар не видиш да је жени сломљјена нога? То је био изазов. Усташа употријеби батину од жице. Пу-цала је кожа јадне жене. Рукама је сакривала лице, а батинаш је ударао по прстима. Но жена не заплака. Он је гурну. Жена падне, али опет се подиже и викну:

— Уби! Уби! И ти ћеш једном доћи на ред! Усташа је ударио још неколико пута, а затим оде, при-јетећи да ће доћи вечерас.

Тројка дјечака, одмах по одласку усташа, пође да успостави везу с новопридошлима.

— Хеј! Дођи овамо! — позваше једног слабашног, али повисоког дјечака.

Он приђе к њјима и затражи воде. Они му дадоше. Пио је брзо, као да се боји да ће му одузети лончић. Обриса рукавом уста и непримјетно се насмија. Знак да му је вода дуго недостајала.

— Откуд сте дошли?

— Отуда — мали показа рукоон.

— Испод планине? — приупита Славко.

— Да. Бјежали смо с нашима. Ухватили су нас много.

— Па гдје су остали.

— Многе су заклали. И моју баку. — мали запла-

ка.

— А вас су дотјерали овамо?

— Не. Бдио нас је свуда. Тукли су и тјерали. Тко је пао, тамо су га убили. Једну жену расјекли. 'Викала је.

— Јесте лр били у стајама?

— Три дана. Затворили су нас. и нису дали воде. Тукли су и псовали. Рекли су да ће нас све побити, јер су наши очеви тамо.

— Гдје?

— У партизанима. Ову је .ријеч изговорио шапатом.

— Има ли их много?

— Много. Пуна планина. Освећују села.

— Јесу М вам одузели ствари?

— Све. Неке су тукли кад су нешто нашли. Једну су жену некуд одвели. Више се није вратила. Кажу да је у затвору и да ће се вратити. Ту су јој дјеца.

— Имаш ли лоноиц?

— Код маме је. А гдје се може наћи воде? Та-мо није било.

— Узми лончић и пођу с нама. Чекамо те. Сва су четворица с посудама ишли чекати воду. Ред је био дуг. Највише 'Су чекали нови.

Цијели је логор чуо најновије вијести о приликама из-ван зидова. Силна је војака ишла на планину. Хтјели су покорити партизанску војску. Народ је бјежао испред Нијемаца и усташа. Многе су ухватили. Села су палили и убијали кога су стигли. Велика је група дотјерана у овај логор. Гладовали су у бјежањју и касније.

Логор је био препун. Тешико је било наћи мјеста гдје би се могло смјестити нове. Храну су дијелили по-слдје неколико дана. Глад је рушила жене, а нарочито млађу дјеоу. Станује су баке немоћно лежале и чекале смрт. Најтеже је било с малом дјецом. У ноћи се чуо очајан плач. Мајчина прса нису могла давати млијека. Пресахниула су, јер није било. хране. Због тога су гро-бари најчешће односили дојеноад. Мајке су саикривале дјецу од јаког сунца, давале -им празне дојике, вара-јући саме себе да ће им синовии !и кћери остати на животу.

Кад би добиле храну, не би јеле. Чувале су пуру за дје-цу, дајући им по комадић и мало воде, не би ли их тако одржале на животу.

Глад није била самилосна. У госте је редовно дози-вала смрт. Она је долазила и шетала по логорском кругу. Брижљјиво је и упорно узимала оне чија срца више нису могла куцати.

Најиздрж'љјив'ије су биле баке. Своје оброке хране давале су унучићима. Говориле су да је за њјих и тако дошао крај. Невјеројатно је колико су дуго могле бити без хране и воде, и како су то мирно подносиле. Оне најстарије и изнемогле нису дуго издржале. Однијели су их Грги ни чистаци.

Славко, Младен и Милош су врло брзо упознали нове другове. Чули су много прича, из којих је Славко увијек закљјучивао нешто чему су се дјечаци чудили.

— Кад у планину иде тако велика војска, тамо има много наших. У то сам сигуран.

— Бит ће борбе. Хоће ли наши издржати?

— Њјима помаже планина и сав народ је уз њјих. И дјеца ће им помоћи.

— Бар да могу прескочити зидове и ријеку! — за-жели Милош.

— Да сам ластавица! — рече Младен и погледа пре-ко зида у плаву висину.

Млада мајка Мица из Младеновог села спретно, и свјесна опасности, сакрила је мало брашна. Имала је малог сина. Дијете је прије одласка у логор било једро и здраво, а Мица је, заједно с мужем, весело чекала дан када ће мали проходати. Већ првих дана кад су дошли на власт, усташе су отјерали многе мушкарце, а међу њјима и Славка, Мациног брата, који је врло волио малога. Миоин муж је био негдје заробљјен, кад је војска капитулирала пред Нијемцима.

Малишан је првих дана имао доста хране, алд касни-је је прсима мајике завладала празнина. Плалкао је и слабио. Мајка је јасно увидјела да је дошао крај. Но,

још је покушавала наћи излаз. Знала је да ће дијете без хране умријети'. Због тога је у једном куту логора за-мијесила тијесто и развуикла га у тараку 'крпицу, коју је сушила ма сунцу. Око њје су се скупили многи дјечаци и дјевојчице. Она им је .дала неколико комадића сухог тијеста. Они су долазили и пружали гладне прстиће. Но, Мица је морала храну чувати за сина.

Донијела је воде и дјетету давала мрвицу тијеста, па мало воде. Дјечја су уста најприје негодовала, али касније су узимала храну. Мајка Мица је била сретна. Но, њјеној је срећи ускоро дошао крај. Није више имала брашна. Малишан је плакао и тражио храну. По читаву ноћ је Мица бдјела и пазила, но помоћи није било. Дјечаков је глас постајао све слабији, док напокон није потпуно нестао. Малишан је затворио очи. Лежао је на лијевој страни, испруживши прстиће.

Мица је љјубила мртве образе, очи, прстиће и нари-цала да се далеко чуло. Скупљјали су се махом дје-чаци, јер су они најслободнија. Дошао је и Младен с друговима. Он је био М и чин сусјед и понекад се играо с њјеним сином. Љјуљјао га је у колијевци. И сада га је узео на руке и плакао. Тихо и осјећајно, као за бра-том, за којега није био сигуран да још живи. Славко није рекао ни ријечи, а Милош је само гледао мртво дијете и сјећао се мајке.

Тихо су цуриле сузе низ њјегово озбиљјно лице. Мица се није могла смирити. Упорно је гласно плакала, оче-кујући гробара да јој однесе мртвога сина.

Поглављје двадесето

Славко је засукао рукав и чекао гробара. Можда ће му донијети вијест о спашавањју малог Ранка. У себи је само половично вјеровао да је дјечак жив, ах је Младену говорио како је маломе добро и како ће га њјегова тетка сигурно добро хранити и чувати. Уоп-ће, он је увијек храбрио своје другове, па чак и онда кад је сам осјећао да га хвата страх или сумњја.

— Што мислиш, Славко? Хоће ли Шепо донијети вијести од Ранка?

— Вјерујем да хоће.

— А како ће нам то моћи рећи?

— Он ће већ наћи начин. Можда ће нам бацити пис-

мо.

— А ако не јави ништа?

— Опет ћемо га чекати. Сигуран сам да га је спасио.

— Ја се бојом за Ранка.

— Сигуран сам да је жив.

Разговор између Славка и Младена прекинуо је долазак гробара. С њјима је, д овај пут, био један усташа. Причају да је он био најстрашнији кољјач. Могао је зачас заклати десетак Ијиуди. Први пут му је, кажу, било тешко. Но, кад је научио, ишло је лако. Увијек се јављјао добровољјно, да ликвидира веће групе. Нису га

узимала за рјешавањје појединачних случајева. Није имао стрпљјењја за испитивањја. Само је вребао жртву и једва чекао час да је заикољје. О њјему су причали стравичне приче. Тако се шапутало да је послије клањја пио онолико ракија колико је заклао љјуди.

И сада је ишао с гробарима. Њјегов је бритки нож висио о опасачу, спреман да ступи у акцију.

Славко оста на мјесту. Чекао је вијест. Хтио је под сваку цијену сазнати шта се догодило с Ранком. Гробари су долазили све ближе. Младен и Милош су се ма-ло бојали. Шепо је већ издалека опазио Славка. Но, иза њјега је ишао усташа. Због тога он само погледа Слав-ка и махну главом. То је знак да је све у реду. Слав-ко није био задовољјан. Појурио је према њјему и од-важно рекао:

— Цико! Овдје има један дјечак. Умро је јутрос рано.

Шепо стаде. Усташа такођер. Један гробар оде и узе Мициног сина. Шепо приђе да му помогне. Крај њје-га је стајао и Славко. Разумјели су се. Старац дјечаку гурну у руку писмо и оде. Славко их испрати. Усташа спази како Славко има засукан један рукав па га упита:

— Имаш ли ти, мали цигане, све котачиће у глави? За-што имаш тај рукав засукан?

— Заборавио сам га одсукати — мирно одговори дјечак. У руци је чврсто стегао писамце и горио од жељје да усташа оде.

Дјечаци нису могли дуљје чекати и слушати како плачу Мица и друге жене. Одјурише на »Кулу«.

Кад легоше, Славко отвори писмо и поче читати:

»Маљј. је код тетке. Све је било добро. Касније ћу јавити како му је, кад добијем вијести. Ништа се не бојте.«

Од тих ријечи Младен и Милош заплакаше, а затим им се и Славко придружи.

Дјечаци су гледали један другога и шутећи плакали. Младен предложи да брзо оду д јаве мајци радосну вијест.

Обрисали су сузе и сдшли ндз степенице. Није их за-нимало ништа друго осим да што прије стигну мајци. Нашли су је како лежи и шути. У исти мах клекоше крај њје, а Младен је загрли и кроз сузе рече:

— Мама! Наш Ранко је код Славкове тетке. Жив је. Добро му је. Ту је писмо, код Славка.

Мајика узе писамце и прочита. Загрлила је Славка и сасвим тихо плакала.

— Зар си ти заиста спасио мог Ранка? Не могу вјеровати.

— Нисам ја, него гробар Шепо. Он је главни. Остало смо нас тројица урадили.

Све четворо је уживало у срећи због спашеног дје-чака. Дуго су разговарали, а мајка је стално грлила Слав-ка, јер он је био спасилац који је нашао излаз и из зи-дом опасане »Куле« и пакла пуног страха и смрти.

Дјечаци су послије разговора отишли Славковој мајци и (испричали јој новост којој се она силно радовала. Она је само лежала и чекала шта ће се догодити. Највише се бојала за Славка.

Увијек га је савјетовала да буде с њјом, да се чува, али он је био вјечно у друштву са својим друго-вима. Сада је мајка све заборавила. Увидјела је да је њјен син одиграо важну улогу у спашавањју малога Ранка. Поносила се њјим и хтјела то некоме рећи.

Поглављје двадесет ипрво

Након неколико узастопно једнаких дана, у кругу се ипак нешто десило. Било је јутро. Уморни, гладни и исцрпљјени логораши лежали су на својим мјестима. Хиљја-де њјих. Кроз врата је ушла једна десетина усташа. Ло-гораша су очекивали најгоре.

Усташе су се разишли по кругу и заповиједали да сви стану у ред. јер ће се обавити важан посао. Полако и без ријечи, жене и дјеца су стајали у реду и чекали. Про-стор је био сувише мален за тако велик број жена и дјеце.

Кад су усташе провјерили да су сви логораши вани, официр нешто заповиједи усташама и они почеше прово-дити смотру и издвајати све старије жене и болеснице. Од-вајали су их на другу страну. Старице су се љјубиле и о-праштале с кћерима, унуцима, сестрама и другом род-бином. Знале су да ће их некамо отјерати. Усташе ни-су имали самилости и нису чекали да се сви изљјубе и ру-кују. Тјерали су нервозно и брзо.

Група старијих жена брзо је расла. Неке су биле то-лико болесне да су их односили на другу страну. Тамо су лежале на земљји, очекујући одлазак. Неке су пла-кале, неке махале драгој родбини, а неке су само шу-тјеле и проматрале.

— Што се ти кријеш? — дздера се усташа на једну постарију жену, која је хтјела остати.

— Ја сам још млада, а немам с ким оставити у-нулку. Мајка јој је умрла.

— Не бој се, стара. Ми ћемо се бринути за унуику, а теби ће бити много бољје тамо куда одлаизиш.

— Немојте ме одвајати од дјетета! — плакала је жена и чврсто грлила дјевојчицу.

— И ја идем с мојом баком, цико! Пустите ме!

Но, двојица усташа одвојише дјевојчицу од старице, коју отјераше у ред на супротној страну.

Још су неке жене хтјеле остати, али су усташе теме-љјито обавили свој посао. Официр је важно шетао и гледао како тече извршавањје задатка. Кад је провјерио како је посао завршен, обрати се осталим логорашима:

— Ми о свима вама водимо рачуна, а особито морамо бити пажљјиви према старијима. Због тога ћемо ове старице и болесне одвести на сигурно мјесто. Болес-нице ће у болницу, а остале ће у дом, гдје ће им бити лијепо. Касније ћете се сви наћи на једном мјесту. То вам јамчи наша усташка власт, коју штити и сам бог.

Логораши различито протумачише ове ријечи. Неки су повјеровали да ће старице на сигурније и бољје мјесто, а да ће се болесницама пружити лијечничка помоћ, док су други тумачили да су те ријечи ругањје, јер ће све старице бити стријељјане, а оне ријечи о каснијем састанку значе да ће их све побити. Било је и других тумачењја.

Официр нареди осталима да се разиђу, и постројишц старице. Било их је неколико стотина. Нису их пописивали. Наредили су им да сједну. Оне то учинише. Већ је палило сунце, па су неке жене, од дугог стајањја, пале. Неке су тражиле воде, али стражар није допуштао да одлазе на бунар.

Славко поведе дјечаке ближе старицама. Гледали су их и тихо разговарали! о догађају.

— Све ће бити стријељјане! -- поражено устврди Слав-

ко.

— То и ја мислим —додаде Милош.

— Можда и неће. Нису ништа 'криве — покуша ш надом Младен.

— А зар је моја мајка била книива, а зар смо ини нешто .криви. Не .ради се о кривима. Они убијају (праве — објасни Милош.

— Зар су мала дјеца нешто (крива, мој Младене? Што је и коме крив Ранко? Реци!

— Не знам. Ипак не могу вјеровати да ће убити толико жена — успротиви се Младен.

Стражар је пресјекао започети разговор и потјерао их даљје од старица. Али они су се помакли само неко-лико корака и сјеМ. Занимало их је што ће се догодити с бакама. Шутјели су и гледали.

Иза зида су забрујали камиони. Логор живну. Ишче-кивањје. Дјечаци су знали да долазе по старице.

Врата се о твориш е и група бучних усташа уђе у круг. Један заповиједи:

— Кречимо! Сви у камионе! Брзина!

Старице су устајале •: одлазиле, праћене јауцима ро-ђака, а нарочито писком дјеце. Одлазиле су оне дивне и њјежне баке које су увијек знале удовољјити дјеци, без негодовањја помагале свима, одрицале се хране у корист млађих. Одлазиле су, и сви су знали, или бар слу-тили, да их никада више неће видјети.

Јаук. Опроштај пун бола. Вјечни растанак. Одла-зак у непознато. Врата се затворише. Тајна. Нагађа-њја. Црне слутњје. Маса стоји и гледа у оквир врата. Слуша. Чују се мотори. Баике одлазе у смрт.

Поглављје двадесет и друго

Равна, бијела цеста. Четири камиона старица. Уста-ше су их набацали једну на другу, тако да су се неке већ угушиле, притиснуте тежином својих другарица. На сваком камиону неколико стражара. Неки пјевају и каткад ударе по коју старицу, која јекне или падне. Брекћу машине. Бијела цеста. Равница. Сунце као лопта. Успут се виде љјуди, сусрећу кола. Зелена пољја, као про-стрто платно. Прошли су кроз широка жичана врата и ушли у непознати логор крај ријеке. Високи колути жице нису скривали видокруг. Велика група стражара окупи се око камиона из којих су излазиле старице. Стражари у ка-мионима су викали, тјерали и псовали жене да брже излазе.

— Гле ове старе свињје! Извалила се на сунцу као крмача. Устани, животињјо! — дерао се стражар и нога-ма ударао жену која се није мицала.

— Смрвит ћу ти главу свињјску!

А жена је мирно лежала. Била је^ мртва. Усташа је зграби и бијесно тресну на земљју. Чу се туп ударац и талас јаука међу женама.

— Што блејите као овце? — издера се неки, још голобради, стражар и корбачем од жице почне тући не-сретне жене.

— Овдје ћете остати до вечери, а тада крећемо даљје. Извините на лошем путовањју. Било је тијесно и вруће. Но вечерас ће свима бити угодно. И што је нај-

важније, неће бити тресењја. Путоват ћемо бродом. Кад стигнете на мјесто, нећете имати никаквих брига.

Старице су шутјеле и слушале. Размишљјале су о нају-даљјенијем путу, али више их је морила брига како ће цијели дан сједити на врелом сунцу. Ниједна се није усу-дила питати.

Један усташа је стражарио и пазио баке, да не би некамо одлазиле.

— Смијемо ли у ону бараку, господине? — упита коначно једна.

— Јасно је речено да се не смије! Што досађујеш, стара?

— А може ли се добити воде?

— Воде ћете имати до грла. Стрпите се мало.

— Само мало воде. Ми ћемо саме донијети.

— Ни ријечи више! — продера се стражар. Изгубивши сваку наду да ће добити воде, старице се смјестише на земљју. Сједиле су у групицама и углав-ном шутјеле. Неке су тихо разговарале.

— Не вјерујем да ћемо добити воде.

— Ни ја.

— Ја мислим да ту нећемо остати •— А ја знам да ће нас побити.

— Ово је онај логор гдје су остали наши одрасли мушкарци.

— Имаш право.

— Питат ћемо овог стражара.

— Тај ништа неће рећи.

— Можда и не зна.

— Треба пробати.

— Можда су наши близу.

Разговор је текао брже од ријеке која је нечујно протицала ту, недалеко од жена, одлазила тамо откуд су оне довезене. Њјене су обале подсјећале на оно отето им село и завичајне ливаде.

И ноћ се примицала као немоћна старица. Жене су је чекале дуго, дуго. А она полака, нечујна као туга.

Виторог мјесец је проматрао скелу и чудне старе путнице, измучене жеђу и глађу, жељјне својих драгих, који су остали далеко, у оквирима логорске »Куле«. Пу-тују добре старице и проматрају воду. Слушају шумо-ве ноћи и псовке стражара. Умире у њјима вјера у љјеп-ши живот, лагали су им. Оживјеле су приче о скели и Цигани-ма. Путују у мислима преко тихе ријеке, гдје нема свједока. Чека их једнака смрт. Грозна смрт. Једно-ставна смрт. Како се узме. Ликвидација у овом часу и не дјелује као грозна смрт, заборављја се замах крв-ника маљјем, бљјесак ножа на мјесечини, пљјусак тијела у ријеку, крикови не дјелују тако стравично, иако пара-ју ноћ до звијезда. Једноставно, смрт постаје излаз, спасилац, она кољје ено грозно стањје полаганог умира-њја, тјера глад, онемогућује дјеловањје хиљјада усију. Смрт се насмије тренутак прије ударца маљја, покаже бијеле зубе, окићене живим зјенама љјудских очију, а онда све постане ништа ... И глад, и батине, и сузе, и ду-га чекањја и сунце што руши, и комад круха једном у осам дана . . . Све нестане.

Виторог мјесец између облака база хладнокрвно и достојанствено, као да из небеских даљјина не види ни-шта. Умиру срца њјежних баки. Рибе примају товаре мртваца, ријека постаје гушћа, много вреднија, насељје-нија. Мртва тјцлеса формирају чергу која одлази, пу-тује, плови у непознате даљјине. Баке постају путници мртвих свјетова. Ако се која заустави у плићаку или вр-битку, то бива привремено пристајањје у луку тренутка, намјенски стој да се мртвим очима разгледа крајолик, да се могућим живим свједоцима предаду заклане по-руке и тајне, да се поручи:

»Ми смо били љјудски род. И ви сте љјуди, ако јесте. И оне су сматрали љјудима, а они то нису. Не дајте љјуде. Удрите, љјуди, нељјуде! Не дајте унуке, оне драге мале дјевојчице, малишане! Не дајте, љјуди! Гледајте, љјуди због нељјуди, и спаса љјуди!«

У таквим лукама застане по која бака, очита по-руку и набухли товар крене даљје, не могавши испричати цијелу причу о ноћи и мјесечини, о скели и маљју, о ножу и кољјачу без кошуљје.

Путују мртве баке између насељјених обала, гдје још много љјудских ногу гази прашину крваве земљје.

Путују, путују!

Поглављје двадесет и треће

Њјих тројица су сједили на »Кули«. Вијећали су. Имали су о чему разговарати, али најзанимљјивији је био Мило-шев приједлог. Он је био опасан, а то значи и привлачан. Милош је постајао све раздраженији. Слабио је. Попуштале су му ноге, па се често у ходу служио и рукама. То је стравично дјеловало на њјегове другове и Младенову мајку. Није ли то знак полаганог умирањја? — поми-шљјала је мајка. Страховала је, а дјечаци су осјећали да је с њјиховим другом све теже. И ноћу Милош није радо ишао лећи. Најрадије би одлазио близу капије и гледао. Сјео би на земљју, на кољјена наслонио руке и гледао. Поглед му се некако умирио, увијек био усмјерен у једном правцу. Кад би добили храну, није јео брзо, као раније. Као да није био гладан

Славко би увијек разговор одводио на неку веселију тему. Причао би о школи у свом селу, о крађи јагода у учитељјевој башчи, о пуцањју из пушака набијача, о дје-чаку којем су у школи подметнули јаје на које је сјео, а бојао се пожалити учитељјици. ..

Но, Милоша нису занимале приче. Најрадије је раз-говарао о усташама и мајци. Изгледа да је тек сада у правом смислу проживљјавао оне тешке тренутке мај-чине смрти.

Њјегов је приједлог запањјио и даровитог Славка, а Младен се тако престрашио да је молио Милоша да пре-стане с причом. Дјечак је ипак испричао своју замисао.

— - Овдје можемо поставити велики камен. Ево, ов-дје. Ви ћете бити код мајке, а ја ћу лежати крај каме-на и чекати. Кад он наиђе, срушит ћу камен и брзином нестати међу логорашима. Док они стигну, ја ћу се из-губити. То морамо урадити да убојица не остане не-кажњјен.

Очи су му се зажариле неким чудним сјајем. Увјер-љјиво је убјеђивао да он особно, баш он, мора убити официра који је убио њјегову мајку.

— Милоше! пригушено врисну Младен.

— Њјега морам убити!

— То је немогуће — утврди Славко.

— Могуће је и ја ћу то постићи. Он ће дољје у прашини лежати мртав, као и моја мајка!

— Они би те ухватили и убили.

— Убили би хиљјаду других, поред тебе.

— Ако буду хтјели друге убијати, ја ћу се јавити.

— Милоше, молим те, ћути!

— Зашто се ви бојите?!

— Не бојимо се, али је твој приједлог опасан и не-остварљјив.

— Ја ћу га сам остварити. Одлазите од мене! Сам

ћу!

— Немој бити такав, Милоше! Да се нешто може учинити ми бисмо с тобом — увјеравао га је Славко.

— Знам да се то може и хоћу! Морам осветити мо-ју милу мајку! Гледајте. Камен ћу намјестити и че-кати. Он мора доћи. Ходат ће полако као јучер, а ја ћу пустити камен. Заправо, камен ћу отиснути раније него што он наиђе, јер би иначе промашио. Све сам израчунао. А кад га тресне. Тресне. Тресне. Тресне . . . Истог часа ће се извалити мртав. Сви ће логораши видјети њјегов мо-зак. Ух! Можда он и нема мозга? Мора имати . . .

Причао је као да је сам, а дјечаци су га слушали и дрхтали. Вјеровали су да с Милошем није у реду.

— Сад идемо по воде. Мајке су жедне — предложи Славко.

— • Ви идите, а ја остајем!

— Не. Идемо заједно. Послије ћемо размислити и сви нешто покушати — увјеравао га је Славко.

Дјечак пристаде. Сва тројица пођоше по посуде. да стану у ред и дочекају воду.

иМајке су биле забринуте за своје вјечно одсутне дјечаке. Увијек су стрепиле хоће ли се вратити.

— Младене, Милоше, немојте тако дуго остајати. Морамо бити заједно. Прича се да ћемо л ми ускоро за бакама. Њјих су смјестили у домове, а сада ће доћи по нас. Кажу да је то један усташа рекао неким жена-ма. Зато морамо бити заједно, да нас не би изненадили.

Дјечаци су гледали блиједо мајчино лице и вјеровали да она није ништа ћула, већ тако говори да би их држала уза ср.

— Ми ћемо остати овдје. Гдје они имају толико до-мова за све нас — одсјечно рече Милош.

— Имају, имају. Сигурно ћемо ускоро одавде -прихвати Младен.

— Не вјерујем у приче. Зашто би они нас доводили овамо, ако ће нас касније слати у некакве домове. Баке су већ мртве. Знам то — рече Милош, гледајући у висину.

Поглављје двадесет и четврто

Десето јутро послије оног дана кад је гробар Шепо однио малог Ранка, дјечаци су сједили недалеко од улазних врата. Милош је био замишљјен. Чудно и неодре-ђено је гледао у високи зид, као да је покушавао измје-рити њјегову висину. Након кратке станке, он први за-почне разговор.

— Чули сте да су неки логори ограђени жицом. То је много бољје. Бар се може видјети околица.

— Кажу да има и таквих логора око којих је елек-трична жица — настави Славко.

— Зашто им то треба?

— Кад би нетко покушао бјежати, убила би га струја — стручно објасни Славко,

— Ипак је то бољје него овај зид. Не може струја убити погледе а зид их прекида.

— Како је сада вани? изусти и Младен једну ре-ченицу.

— Ливаде су за кошњју.

— Тко наше коси?

— Нитко.

— Штета.

— Колико је висок овај зид? — упита Милош.

— Мислим, осам метара.

— Можда и десет.

— Уз њјега се не може попети?

— Не може. Причају да је један логораш покушао побјећи, тамо, на оном крају, али га је при самом врху спазио усташа и отворио ватру. Убио га је, а затим су га мртвога објесили на неки криж и оставили да виси неколико дана.

— Зашто су га објесили?

Да застраши остале. На врат су му објесили натпис и тјерали остале да читају.

— Тако су и нас дочекали с оним јадним дјечаком којега су прозвали Исусом.

— Зар нитко није побјегао из овог логора?

— То се не зна. Вјерујем да није.

— Што мислиш ти, Младене?

— Зид је висок, а много стража.

— Не слажем се — одлучно рече Милош.

— Зашто тако мислиш?

— Ево зашто. Кад је мркла и кишна ноћ, стражари не виде, и тад се може побјећи на ову страну — Милош по-каза руком зид према ријеци.

— Ти не знаш, Милоше, да они имају јаче свјетло кад је киша.

— И страже су тад појачане.

— Ипак се може побјећи. Главно је да човјек није везан.

Разговор је прекинут. Отварала су се врата. Убрзо иза тога ушла је гробарска екипа. Шепо је опет био на зачељју. Усташа је остао код старажара. Шепо то искорис-ти и дође ближе дјечацима. Сагну се као да је хтио из-вадити каменчић из љјетне ципеле и из руке на земљју спусти комадић папира. Погледа дјечаке и оде. Тројка је све примијетила, али дјечаци нису хтјели одмах узети писмо. Вјеровали су да је стигла вијест с ону страну ријеке. Једино нису знали какве су вијести.

— Стигло је писмо — проговори Младен.

— Опрезно. Останите сједити, ја ћу га подићи — рече Славко. Он пође неколико корака. У руци је држао

капу, која му испаде на мјесту гдје је старац оставио писмо. Славко се пригну и диже капу и писмо. Чврсто је држао у руци непознаницу, не знајући је ли у њјој радосна или тужна вијест. Можда јављјају да је Ранко мртав?

Дјечак се окрену и главом даде знак осталој дво-јици да га слиједе. Младену би чудно зашто Славко иде према улазу у »Кулу«, а не према мјесту гдје је мајка. Ипак пође без ријечи.

Пењјали су се степеницама. Милош и Младен стигоше Славка.

— Зашто нисмо ишли мојој мајци, да јој прочитамо писмо?

— То не би ваљјало. Морамо најприје знати треба ли јој писмо или не читати.

— Зашто јој не бисмо прочитали писмо0

— Мој Младене! Ако јављјају нешто лијепо, оуда ћемо мајци дати да чита, а ако пишу да је Ранко мртав, онда ће писмо остати само наша тајна. Морамо сачу-вати мајку.

— Славко, брате мој! — кликну Младен и пољјуби Славка.

На згужваном комадићу папира писало је: »Драги моји!

Ранко је жив. Већ му је много бољје. Почео је ходати и разговарати. Пије доста млијека. Скоро ће оз-дравити. Он пита кад ћете доћи.

Чувајте се. Ми смо добро. У ливадама је висока трава. Често је невријеме. С планине јако грми.

Пуно поздрава од свих нас«

Кад Славко заврши читањје, чуло се само тихо шмрцањје. Сви су плакали, а највише Младен.

Мајку су пронашли како се чешљја. Није ни примије-тила кад су дошли. Обрадовала се кад их је угледала. Сваки њјихов повратак чинио јој је посебно задовољјс-тво. Бојала се да им се што не деси. Кад они сједоше

крај њје, она примијети да су узбуђени и уплакани. То јој се учини необичним. Навикла је да су они, и уз тешкоће ведри. Једино је Милош у посљједњје вријеме шутљјив и замишљјен.

— Мама! — први рече Младен. Дођи ближе, под

стол.

— Што је, сине?

— Стигло писмо од нашега Ранка! Ево!

Дјечак мајци пружи папир и леже на неке дроњјке и гласно зајеца.

— Ранко, сунце моје рано . . . плакала је мајка. Сузе су текле, брзо, брзо и једна другу хватале при паду.

Неколико пута мајка је читала писмо, пригушивала јецаје, и није вјеровала. Све усркивала сузе, гутала и напокон готово измуцала:

— Зар се може од мртваца постати живо чељјаде? Ранко жив?

— Славко, ти си најдраже дијете на свијету! Волим те као Младена, Милоша и Ранка. Да тебе није било . . . умро би мој мили Ранко. Овако је жив. Ранко мој! Славко мој! Сви сте ви моји!

Потом је тихо плакала, а дјечаци су међу собом с олакшањјем тихо разговарали.

— Кад изађемо одавде, Ранко ће нас чекати и ис-причати како му је било.

— Не вјерујем да он ишта о томе зна.

— Сигурно не зна. Он је оног дана изгледао као мртвац.

— Видиш да још и сада не може ходати.

— Ако скоро заврши рат, морамо нешто лијепо учи-нити за гробара.

— Он је могао страдати. Да су га ухватили, убили би га.

— И он има петеро дјеце. Што би било с њјима?

— Храбар је и добар, а неки кажу да би га радо

убили, да је и он усташа.

— Ја у тд фие вјерујем' — утврди Славко.

— Ни ја — рече Младен.

— Сигурно није усташа — прене се мајка. — Ус-таша никад не би спасио дијете.

Они само убијају.

Још су дуго текли овакви разговори. Мајка је хтјела свима око себе да повјери да је спашен Ранко, али јој је Славко савјетовао да шути. Може рећи само повјерљји-вима. Могли би случајно усташе сазнати, а тада би сви страдали. Убили би гробара, њјих а и за Ранком би трага-ли и можда га шчепали. .. Послушала је Славка и радост у њједра закљјучала.

Поглављје двадесет и пето

Младен се врло рано пробудио. Негдје иза зида се чуло пушкарањје, па је већина логораша била будна. Била је то мала узбуна. Сви су навикли на разна изненађе-њја, али пуцњјава је увијек изазивала чудне осјећаје. Помишљјало се на скору смрт или ослобођењје. Нарочито су жене из села с друге стране ријеке биле увјерене да ће доћи њјихови из шуме и ослободити све логораше.

Милоша није било. Њјегово је мјесто било празно. Мајка није опазила кад је дјечак нестао. То узбуди Младена, јер се бојао да се њјеговом другу није до-годило нешто ружно. Тим више што се Милош већ данима понашао веома чудно.

— Идем га тражити.

— Немој ићи сам. Позови Славк?

— То сам и мислио.

— Молим вас да се чувате.

— Не бој се, мама. Кад сам са Славком, сигуран сам.

— Ипак, будите опрезни.

— Хоћемо.

Младен је нашао Славка како спава. Њјегова је мајка сједила и разговарала с једном женом из свог села. Младенов долазак их тргну.

— Добро јутро!

— Добро јутро, Младене. Што си тако уранио?

— А тако, не спава ми се.

— Славко баш добро спава. Лакше му је подносити глад.

— Па и њјему је већ доста спавањја.

— Немој га дирати. Нека се наспава.

— Добро, добро. Нећу.

Он је то рекао само због мајке, а тражио је начин како да пробуди свог вођу — Славка. Сједе крај њје-га. Хтио му је шапнути у ухо вијест о Милошу, али није могао од мајке.

— Што веле код вас о овом пуцањју? — приупита мајка.

— Па, овај, баш ништа. Веле да је нека вјежба.

— Неки причају да то убијају логораше, и да ће и на нас доћи ред.

— То сигурно није истина. Куд би они с итоликим свијетом.

— Е, мој синко! За мртве свуда има мјеста.

Младен је већ полако дирао друга, али он се не про-буди. Дјечак кихну, изазовно. Опет ништа. Тад Младен криомице уштипне Славка за руку и овај отвори очи, про-тегну се и окрену на другу страну. Младен то искористи и гласно рече:

— Толико пуцају, а Славко ништа не чује.

— Чуо сам ја кад су ноћас почели — промрмљја ненадано Славко.

— О, па ти си се пробудио — живну Младен.

— Него. Ти мислиш да ја нисам тебе чуо како си с мајком разговарао о зрелим лубеницама . .. !

— Баш си ти права лубеница! Устани. Идемо по во-

де.

— Ја бих још мало одспавао.

— Молим те, устани.

— Што је? Да се није нешто десило — шапатом упита Славко.

— Нестао Милош.

Славко одмах скочи и пође. Мајци рече да иде по воду. Узе лончић и забрза. Младен га је једва слиједио.

Поглављје двадесет и пето

Младен се врло рано пробудио. Негдје иза зида се чуло пушкарањје, па је већина логораша била будна. Била је то мала узбуна. Сви су навикли на разна изненађе-њја, али пуцњјава је увијек изазивала чудне осјећаје. Помишљјало се на скору смрт или ослобођењје. Нарочито су жене из села с друге стране ријеке биле увјерене да ће доћи њјихови из шуме и ослободити све логораше.

Милоша није било. Њјегово је мјесто било празно. Мајка није опазила кад је дјечак нестао. То узбуди Младена, јер се бојао да се њјеговом другу није до-годило нешто ружно. Тим више што се Милош већ данима понашао веома чудно.

— Идем га тражити.

— Немој ићи сам. Позови Славк?

— То сам и мислио.

— Молим вас да се чувате.

— Не бој се, мама. Кад сам са Славком, сигуран

сам.

— Ипак, будите опрезни.

— Хоћемо.

Младен је нашао Славка како спава. Њјегова је мајка сједила и разговарала с једном женом из свог села. Младенов долазак их тргну.

— Добро јутро!

— Добро јутро, Младене. Што си тако уранио?

— А тако, не спава ми се.

— Славко баш добро спава. Лакше му је подносити глад.

— Па и њјему је већ доста спавањја.

— Немој га дирати. Нека се наспава.

— Добро, добро. Нећу.

Он је то рекао само због мајке, а тражио је начин како да пробуди свог вођу — Славка. Сједе крај њје-га. Хтио му је шапнути у ухо вијест о Милошу, али није могао од мајке.

— Што веле код вас о овом пуцањју? — приупита мајка.

— Па, овај, баш ништа. Веле да је нека вјежба.

— Неки причају да то убијају логораше, и да ће и на нас доћи ред.

— То сигурно није истина. Куд би они с толиким свијетом.

— Е, мој синко! За мртве свуда има мјеста.

Младен је већ полако дирао друга, али он се не про-буди. Дјечак кихну, изазовно. Опет ништа. Тад Младен криомице уштипне Славка за руку и овај отвори очи, про-тегну се и окрену на другу страну. Младен то искористи и гласно рече:

— Толико пуцају, а Славко ништа не чује.

— Чуо сам ја кад су ноћас почели — промрмљја ненадано Славко.

— О, па ти си се пробудио — живну Младен.

— Него. Ти мислиш да ја нисам тебе чуо како си с мајком разговарао о зрелим лубеницама...!

— Баш си ти права лубеница! Устани. Идемо по во-

де.

— Ја бих још мало одспавао.

— Молим те, устани.

— Што је? Да се није нешто десило — шапатом упита Славко.

— Нестао Милош.

Славко одмах скочи и пође. Мајци рече да иде по воду. Узе лончић и забрза. Младен га је једва слиједио.

— Чекај да ти кажем, Славко.

— Што ћеш рећи ти мени, могу и ја теби.

— Како? Не разумијем те.

— Лијепо. Пробудили сте се, а Милоша нигдје. Је ли тако?

— Јест. Како си погодио?

— Тешко је то погодити. Ја знам гдје је он!

— Откуд ти можеш знати камо је нестао?

— Из круга не може. Значи, негдје је међу лого-рашима или горе.

— Сигурно је горе. Обојица су ишли журно. Није се смјело губити вријеме. Може Милош нешто непромишљјено урадити, и страдати.

— Милош највјеројатније припрема освету о којој стално прича. Знаш ти њјега.

— Знам, Младене, и разумијем. Тко зна што бис-мо ми радили да смо на њјеговом мјесту.

— То не знам. Вјерујем да је то страшно.

— Више него страшно. Сјећаш ли се оне слике?

— Сјећам. Немој о њјој причати.

— Ваљјда се не бојиш мртве жене?

— Не бојим, али...

— Мораш бити храбар, све видјети, не бојати се ...

— Бар да сам као ти!

— Бит ћеш, друже.

Славко је још увијек био издржљјив и брз. С прилично лакоће ишао је уз степенице. Вјеројатно му је брига за добрим другом давала посебну снагу. Младен га је слиједио, али било му је знатно теже. Посљједњјих је дана често молио да застану и одморе се. Понекад би легао и сатима лежао непомичан, безвољјан. Мајка је била за-бринута. Видјела је да глад пријети да јој одузме сина.

— Лакше, Славко!

— Још мало. Пожури.

На »Кули« је био прилично широк раван простор, с којег се видјело изван зидина. То је било опасно мјесто,

Тресао га је, вукао за ноге, али дјечак је спавао. Славку би лакше кад се увјери да је Милош жив. Но, бринула га је двоумица: Како Милош жив може бити тако непомичан? А како га извући из ходника? Како га на-говорити да пристане изаћи...?!

Прислонио је ухо уз Милошево. Јасно се чуло да дјечак живи а то је било најважније. Примијетио је сад да се дјечак једном руком држи за избечени дио ка-мена.

— Милоше! Чујеш ли?

Дрмао га је јако. Милош се поче мицати. Славко наста-ви посао. Дјечак мало отвори очи и онда збуњјено крик-ну:

— Јој! Дошао си!

— Не вичи, Милоше! То сам ја. Славко. Ту је и Мла-

ден!

— Чекао сам дуго, дуго, а сада је дошао ред да ти видим мозак!

Бунцао је своју стару причу о просутом мозгу официра — убојице. Окрену се и зграби камен да га с висине гурне на круг.

— Не!

Скоро крикну Славко и зграби Милоша за руку. Било је тијесно, мрачно и опасно. Младена кроз цијело тијело прође језа.

— Пусти ме! Он је мој. Он мора бити мртав . . .

— Не вичи! Све се може чути дољје!

— Нећу вас слушати. Ви се бојите. Кукавице сте! Ја ћу њјега!

— Идемо ван да се договоримо како ћемо извести твоју замисао. Овако се не може. Ти с ове висине не можеш дољје на земљји погодити човјека.

— Могу. Лијепо 'се види. Пусти ме. Излази ван.

— Хоћу да ти први изађеш. Ти 'си млађи и мораш слушати. Старије треба послушати.

— Нећу. Иди напољје. Чувај се ти, а ја немам за кога. С ким ћу се састати ако ме и пусте кући. Никога немам. Само мртву мајку у срцу.

Плакао је, полако и, на крају, ипак пристао да изађе ван. Да Славко није био упоран, Милош би остао при свом науму.

У ходнику је остао камен. Они су опет били на о-купу.

— Реци нам, Милоше, икад си нестао с лежаја?

— Нисам ни спавао. Чим сте ви заспали, отишао сам и нашао камен у оном углу. Има их још. Вукао сам га горе, тешко. Пуно пута ми је испао, а једном ми је стукао прст. Ево!

— Како те нитко није видио?

— Неки су ме видјели, али нитко није ништа питао. Мучио сам се дуго и успио.

• — Зар си ти заиста мислио бацити камен?

— Сигурно! Дуго сам смишљјао, тражио 'мјесто, и нашао га. Тамо је најзгодније. Нитко ме не види, а ја имам преглед. Морам успјети.

— Зашто си заспао?

— Гледао сам, гледао. Никога није било. Ухватио ме дријем и заспао сам. Сањјао сам о великом казану млијека и жганаца.

— Друже мој! Чуј мој савјет!

— Сигурно ћеш опет рећи да се то не може!

— Послушај мало!

— Жедан сам. Идемо по воде!

— Одмах. Само чуј! Предлажем да се закунемо да ћемо увијек бити заједно. Све што будемо хтјели учинити, чинит ћемо по договору и заједно. Је ли ти право?

- Јест.

— И теби, Младене?

— И мени.

— Чим да се ја закунем кад немам мајке, а ми смо се код крава увијек клели мајком.

— Нећемо спомињјати мајке. Предлажем да сви за-једно изговоримо ове ријечи:

»Тко се буде самовољјно одвајао од другова, не-ка се претвори у гаднога усташу, од којега нема веће животињје!«

— Је ли вам право?

— Јест. Слажемо се. Бољје је бити мртав него се претворити у звијер.

Легли су тако да су им главе биле окренуте једна другој. На Славков знак изговорише једном ријечи за пробу, а други пут је била права заклетва. Пољјубише се. Миловало их је сунце, тамо далеко плавила се планина а крај зидина текла мирна ријека.

— Од сада смо дружина. Чета. Рече Младен.

— Ја сам чуо да се каже тројка — прихвати Славко.

— Нека буде тројка — додаде Милош, који се мало смирио.

— Најбољје је да се зовемо заклета тројка — предложи иницијативни Славко.

— лако је'

— Сада идемо мајци јавити да смо нашли Милоша, а онда идемо по воду.

— Ипак немојте мислити да ја одустајем од свог плана — упозори Милош другове.

— Престани. То ћемо касније, и заједно.

Силазили су опрезно. Јутро је. Сунце најављјује врућ дан, а то је врло опасно за логор који се налази на малом простору. Воде има мало, уши се повампире, а глад руши. Наступало је неугодно љјето, чија ће врућина помоћи злочинцима да убијају што више жена и дјеце.

Поглављје двадесет и шесто

Мајка је била узбуђена. Чекала је, чекала. Очи јој се засјаше сузама кад опази сву тројицу како иду к њјој-

— Стигли сте! Знала сам ја да вас нитко не може раставити — готово кликну мајка.

— Милош није могао спавати, па је отишао рано у шетњју — у шали рече Славко.

Њјегове су ријечи биле упозорењје друговима да ништа не говоре о оном што се догађало на »Кули«.

— Дјецо моја! Чула сам како народ прича да би данас могли некуда отићи из ових зидова. Зато, немојте никуда ићи.

— Немају они куда с нама.

— Можда и имају. Што ти знаш — рече Славко.

— Ту једна жена прича да су неким женама оду-зели дјецу, а њјих послали на радове.

— Мама, да знаш. Од данас ћемо нас тројица бити увијек заједно-

— То ми је мило.

— Договорили смо се.

— Ја мислим да би требали довести Славкову мај-ку к нама, да будемо на окупу.

Сви прихватише те Младенове ријечи. Дјечаци одосе по мајку, која је већ била толико ослабила да је једва ходала. Она се сложила с тим да иде к новој другарици.

Сеоба је била врло лагана, јер ништа нису имали осим једне старе шаренице.

— Кад су наша дјеца увијек заједно, бољје је да смо и ми — умјесто добродошлице рече Младенова мај-ка.

— Па да. То је најбољје — рече Миљја и леже крај стола на земљју.

— Прије рата никад нисам била с ову страну рије-ке, а ни у сну нисам сањјала да ћу доћи у ову тамницу — настави разговор Младенова мајка.

Дјечаци одоше у ред, чекати воду. Врућина их је опомињјала да треба рано кренути.

Запалило сунце над логорским кругом. Пече. Пржи. Руши. А воде има мало. Већ неколико дана нису дијелили храну. Мртвих има све више. Ситуација се знатно погор-шала, баш због великих врућина. Још увијек стижу нови, д? попуне празна мјеста умрлих логораша. У ноћима се чешће чују крикови. Међу женама се шире разни гласови и најстрашније приче о скорој судбини. Има и таквих ка-зивањја која су више него чудна, с обзиром на ситуаци-ју. Зар је могуће повјеровати једној старој, која упор но, помоћу зрнаца граха, сваком прориче срећу, а под том ријечју сви сматрају излазак на велика врата, у сло-боду.

Гори сунце над логорским кругом. Чини се да се зауставило и стоји на једном мјесту. Виси на чудној нити и пече. Задужено да помаже убојицама. Значи да је у служби мрачних сила. Жене и дјеца као снопљје леже по утабаној земљји, из које исијава врућина сунчаних зрака. Зидови у овим тренуцима изгледају још страснији.

Заклета дјечачка тројка на окупу. Спавају под сто-лом. Свладао их умор. Све рјеђе одлазе на »Кулу«, а више времена проводе уз мајке. Милош у сну много прича о својој накани. Бунца. Јуриша. Једном је дуго плакао. Каже да је сањјао како је камен погодио убо-

јицу и размрскао му главу. Крикнуо је на лежај у и про-будио се. Мајка га је Младенова узела у наручје. Слав-ко је такођер био будан. Дуго су смиривали дјечака, а он је дрхтао и дуго плакао.

И Славко више није био онако енергичан и свемогућ. Издале су га ноге. Сваки би час сједао на земљју, а при поновном устајањју помагао се рукама. Некад је и пузао. То није било ништа ново. Он је само употпуњја-вао редове таквих дјечака и дјевојчица. Кад би чекао у реду за воду, обично би се ухватио за некога пред собом и чучао. Полако је мијењјао мјеста и увијек сти-зао на циљј. У сличној ситуацији био је и Милош, док је, за чудо, Младен имао највише снаге. Томе се нитко није надао, јер је он био најњјежнији.

— Идемо мало на »Кулу« — предложи Младен. - Бољје је пред ноћ. Сад је страшна врућина.

— Слажем се са Славковим приједлогом — рече Ми-

лош.

— Имам вам нешто важно испричати.

— О чему се ради?

— Испричај овдје.

— Нећу да чују мајке.

— Онда можемо поћи. Само се бојим да нећу моћи уз степенице. Није ми добро. Ноге као да нису моје — пожали се Славко.

Раније овај храбар и досјетљјив дјечак никад није хтио наћи било какво оправдањје које би спријечило из-вршењје замисли. Били су то знакови да је уистину оне-моћао.

— Можеш Х ти, Милоше?

— Мислим да могу.

Устали су, узели посуду за воду и пошли. Посуде су им служиле као изговор мајкама, које су све више пази-ле на кретањје својих синова. Сада нису могле ништа рећи, јер је воде требало.

Изнемогле жене и дјеца притиснуле земљју. Леже и чекају. Већина их је нашла неки заклон. У кругу је

било цијело стовариште разних столарских производа пред-ратних кажњјеника. Према бунару је био окренут ду-гачак ред оних што чекају воду. Међу њјима је било највише дјечака — костура, понека дјевојчица и жена. Неки су сједили, а затим су се, четвероношке, помицали, други су чучали, а само су најјачи могли стајати.

— Идемо најприје на »Кулу«, а затим ћемо у ред за воду.

— Ја сам жедан — рече Милош.

— Сад и тако нећеш добити воде.

— Касније ће ред бити мањји.

— Идемо горе.

Пењјали су се полако. Славко се на свакој трећој степеници одмарао. Ишао је тешко. Послије се пењјао по-моћу руку, али није дао Младену да му помогне. Ос-тао је упоран, као и увијек.

— Могу и ја сам. То ми је од врућине.

— Дај ми руку. Бит ће ти лакше.

— Не.

Наставио је пењјањје до врха. Изгледа да га је са-мо јака вољја држала, ноге су отказивале

На »Кули« је сунце још јаче пекло. Врућина је била несносна, а цигла врућа као у пећи. Дјечаци легоше, као увијек овдје, и Младен почне најављјену причу.

— Кад сам синоћ ишао по воду, свратио сам код наших. Тамо су се многи окупили, а стрина Мара је причала да је чула од некога да ће ускоро сву дјецу одузети од мајки и некуда одвести. Послије ће мајке отјерати на радове. Каже да су то већ једном урадили. Дјецу су затворили у некакве собе и подавили плиновима. Вели да су усташе тако славили нешто у вези са својим вођом. Она није знала рећи што је то било. То сам вам хтио рећи — да се договоримо.

— Што ми ту можемо, мој Младене?

— Не знам, али хтио сам да знате.

— То није ништа ново. Ја знам да су они већ одвајали мајке од дјеце. Чуо сам да су сва та дјеца мртва, а да жене негдје раде врло тешке послове.

— Значи да би нас могли убити?

— Ја сам опет чуо да већу дјецу дају усташким женама које немају дјеце, и да их оне уче као своју дјецу — рече и Милош што је чуо.

— И то је могуће, али нема толико усташких жена без дјеце да би могле узети оволико дјечака и дјевој-чица.

— Моја ће мајка умријети од туге кад чује да мора и без мене остати, а ни за Ранка није сигурна да ли још живи. Шепо није више доносио никакве вијести...

— Све су то приче. Немојте у њјих вјеровати. Тко може знати како ће се све одиграти — опет их је храб-рио Славко.

— Ипак, нешто мора бити, или ћемо сви умријети. Хране не дају, воде има мало, а уши више ничим не мо-жемо истријебити.

— Бољје је да идемо по воду.

— Ја не могу никуда, док се не одморим — рече Славко.

— Онда идем ја донијети воде, а ви лежите — по-нуди своју услугу Младен.

— Могу и ја — рече Милош.

— Ти остани са Славком.

Поглављје двадесет и седмо

Док су дјечаци разговарали о оним причама по логору и нагађали што се може догодити, отворила су се велика улазна врата. Кроз њјих су у круг улазили усташе. Ишли су у реду, наоружани. Водио их је официр, убица Милошеве мајке.

Официр нареди да јединица стане, нешто објасни ус-ташама, и они пођоше сваки на своју страну. Двојица су одмах растјерали ред оних што су чекали воду и на-ређивали да се све породице построје и буду спремне за полазак.

У часу наста живост. Наредба је изазвала различита расположењја, али већина је логораша очекивала да че их пустити. Стријељјањја не може бити, јер стријељјају обично ноћу, а сад је скоро средина дана.

— Готово је. Сви идемо за бакама.

— Идемо ми кућама. Видјет ћеш, кумо.

— Каквим кућама. Они виде да ми преспоро уми-ремо, а треба им мјеста за друге, па ће нас се брзо ријешити.

— То је немогуће. Гдје могу побити толики народ?

Тако су текли логорашки разговори. Неке су породи-це већ стајале пред вратима. Надали су се да ће први бити пуштени.

Младен је пошао низ степенице »Куле«. Стигао је до ходника, и ту наишао на усташу који је ишао из ћелија тјерати жене и дјецу. Чим спази дјечака да силази с »Куле«, стаде. Осину погледом Младена и оштро рече:

— Откуда ово копиле? Гдје си био?

— Молим, овај, стајао сам овдје.

— Лажеш. Био си горе, штене!

Усташа замахну да удари Младена, али овај се из-миче и почне бјежати. Усташа га у неколико корака стиже и снажно удари по глави. Дјечак заглавињја и паде. Ко-трљјао се неколико степеница, а онда умирио. Усташа приђе ближе, зграби га за косу и извуче у ходник, баш на мјесту гдје су се сусрели. Пусти главу да тресне о под, и пође даљје. Младен је изгубио свијест. Остао је лежати, а њјегови другови су горе чекали воду.

Мајке су биле забринуте. Тражиле су дјечаке у реду код бунара, али тамо их није било, јер је усташа рас-тјерао све водаре. Но, дјечаци нису дошли назад, а треба брзо у ред.

— Што да радимо, мајко моја!

— Куд би они могли? Славко, сунце моје рано! Жене су полако паковале ствари, а усташа их је тјерао. Журио је да у свом дијелу логора потјера све, јер официр тражи да се задаци извршавају на вријеме и точно. С њјим није било шале.

— Што се толико спремаш ти, стрина. Пази да ти ниш-та не остане од силног богатства. Хајде већ једном.

— Одмах, господине.

Пошле су без дјеце. Сузе су цуриле низ лица јадних мајки. Зар да остану без дјечака? Зар да их баш сада не могу наћи, кад се некуд одлази?

Младенова мајка, престрављјена потрча према ус-таши и рече:

— Ја имам два сина, господине, а сада их нема. Некуда су отишли. Морам их наћи.

— Марш, свињјо, у ред! Издера се усташа и корба-чем од жице опали је по рукама.

— Јој! — врисну мајка и стисну руке на груди, а усташа још једном ^замахну, али мајка измаче. Из руке јој потече крв. Жица је сасјекла кожу.

Све су то гледале жене и држале дјецу за руке. Неке су већ постројене посједале на земљју, а дјецу држале на крилу. Ред се брзо формирао. Једна дјевој-чица, скоро гола, обилази жене и сваку пита за мајку.

— Ђе је моја мајкица? Ђе ћу ја њју наћи? Моју мај кичу!

Мала је изгледала као да је сишла с ума. Коса јој давно није чешљјана, а платнена кошуљјица подерана, но-ге као штапићи, очи утонуле, а усне понављјају увијек исто:

— Ђе је моја мајкица?

Сви који су пролазили из ћелија на круг, видјели су онесвијештеног Младена, али нитко није обраћао пажњју на дјечака.

Славко је заспао на сунцу, које га је свладало и пријетило да га и смртно успава. Милош је размишљјао о Младеновим причама, јер је у њјих вјеровао. Но, знао је да за њјим нема тко плакати, па му би лакше.

Дугачак ред жена и дјеце. Чекају команду за по-крет. Сунце је већ многе посјело на земљју. Пали немилосрдно и упорно. Усташе ходају око свијета, спремни да сваког часа употријебе корбач или оружје. Њјихови погледи прате сваки покрет.

Официр стаде пред народ и заповједнички, хладно, рече:

— Породица по породица нека иде у реду. Мајке нека држе дјецу за руке, да знамо чија су. Никаквог раздвајањја не смије бити. Строго забрањјујемо удру-живањје породица или примањје дјеце без мајке у састав друге породице. Прекршитељји ће бити кажњјени!

Стражар отвори врата. Зачу се команда за покрет. Наста таласањје народа. Крећу у непознато. Мајке чврсто држе малишане за руке, или их носе на рукама.

Понека мајка једно дијете држи на леђима, а друго у наручју.

Пред логорским зидом стајале су појачане страже. Уза зид је од дасака подигнута мала позорница, а на њјој стоје некакви љјуди. Неки су у цивилном, неки у војничком одијелу. Један је усташа ишао на челу колоне и тако одређивао смјер. Сви су требали проћи крај по-зорнице, да их комисија добро види. Нитко из колоне није знао о чему се ради.

Комисија је пажљјиво погледала сваку породицу, а један дебели Нијемац руком је показивао куда ће тко послије разгледањја. Једни су одвајани на лијеву, други на десну страну. Жене с већом дјецом, која су могла ходати, одвајане су на десно. Мајке с малом и немоћ-ном дјецом на лијево. Растанци су били брзи, па није било времена за дуга опраштањја или плакањја. Млади војници су одвајали породице, а колона је наилазила при-лично брзо.

Славкова и Младенова мајка иду саме. Онај де-бели Нијемац показао је руком према десној страни. Није их ни гледао. Но, истог часа Младенова мајка пође према комисији и сва заплакана замоли:

— Имам два дјечака али негдје су се изгубили. Мо-лим вас, пустите ме да их потражим.

— Што хоће ова жена, упита Нијемац тумача.

— Тражи дозволу да иде наћи синове.

— Гдје су јој?

— Негдје су нестали.

— Из логора нестали? — приупита Нијемац.

— Да, господине.

— Побјегли?

— Не знам, господине.

Застој је заинтересирао оног злогласног официра, који одмах приђе комисији.

— О чему се ради, господо?

— Ова жена тражи своје дјечаке. Каже да су нес-

тали.

— Никуд нису могли нестати. Треба наставити, а ми ћемо их пронаћи.

Нијемац се сложи, и жене отјераше на десну страну, гдје је већ било много жена с одраслијом дјецом.

— Али ја нећу никуда без дјеце! Нећу! Убијте ме! — врискала је Младенова мајка.

— Убили сте ми дјецу, убијте и мене!

Стражар није реагирао. Смијао се жени која је већ била изван себе. Славкова мајка је само тихо плакала и надала се да ће њјен син ипак доћи.

Као послије тешког сна, Младен отвори очи. Заиграју му у очима неке мрачне сјене, и он опет клону. Нигдје гласа. Празан ходник. Он сам. Чудно се осје-ћао, а никако да се досјети о чему се заправо ради и гдје су њјегови другови. Ипак, сможе толико снаге да завири у ћелије крај ходника. Тамо празнина. Нигдје живе душе. У једној собици мртав дјечак и некакве крпе. Дјечак погледа мртваца, јер му се учини познат, онда појури низ степенице, а да ни сам није знао зашто и камо иде. Био је опет лаган и способан за напоре. ГО-ЈИ ило га је нешто необјашњјиво, што се само понекад у човјеку роди. На једној степеници се оклизну и паде. Возио се неколико наредних степеница а онда стаде на ноге и за час изађе из зграде. Огледа се... И овдје пусто. Није знао што да ради. Кроз главу су му гроз-ничаво јуриле мисли, али никако није био у стањју одго-нетнути што се збива и зашто је логор пуст.

Кад угледа стражара, повуче се унутра и одлучи: треба наћи другове, а они су остали на »Кули«, сјетио се. Сјетио се тога да је налетио на усташу и добио ударац.

Нађе Славка како потрбушке спава, а Милош је сједио крај њјега.

— Гдје ти је вода?

— Нема данас воде! Нешто се страшно догађа. Бу-ди друга.

Поглављје двадесет и осмо

— Што се догађа?

— Буди Славка, па ћу ти рећи.

— Буди га сам, ако успијеш. Ја сам већ покушао.

— Славко! Славко! Шапутао је Младен и дрмао дјечака, а он није давао никаквих знакова да чује.

— Здрмај га јаче. Овако неће бити ништа.

— Славко! Устани! Брзо!

— Повуци га за косу.

Славко је био блијед и знојан. Легао је на руку. Ипак отвори очи и покуша сјести, али опет леже. Очито га је савладало сунце. Није могао устати. То схвати Мла-ден и поста нестрпљјив.

— Чуј, Славко! Слушај! Нешто се догодило. Мора-мо брзо дољје.

— Не може се ништа догодити, друже! — тихо од-говори Славко.

— Може. Логор је празан. Никога нема ни у ћели-јама. Ја сам био у несвијести. Лежао сам дољје на ход-нику. Пожурите!

— Ја нећу никуда док се не одморим и попијени чашу воде.

— Мораш!

— Не могу!

— Славко, друже, наш. Ти си био увијек јачи од нас. Покажи и сад да си јак.

— Не могу. Ноге ме издале.

— Ми морамо наћи наше мајке. Оне ништа не зна-ју о нама.

— Морамо дољје — придружи се и Милош.

Пошли су. Младен није био сигуран да може слиједити свога друга, који га задиви одлучношћу и снагом. Слав-ко осјети неку чуду слабост и сједне.

— Не могу. Ви идите, па послије дођите по мене.

— О том ни говора. Заклели смо се да ћемо све радити заједно, а сада је вријеме да то и покажемо. Ди-жи се, Славко!

Ове ријечи промијенише у Славковим очима слику о њјежном и меканом дјечаку који је знао лијепо гово-рити о мјесечини, о мајкама, а некад није могао до-нијети воде. Подиже се и пође, али видјело се да неће моћи дуго.

— Милоше, држи с друге стране. Морамо га одвести мајци.

— Пустите ме, молим вас!

— Милоше, држи овако као ја, а ти руку иза њјеговог врата. Морамо сићи дољје и наћи наше мајке.

— Ја ћу доћи. Не мучите себе. Ја ћу доћи кад захлади.

— Нема времена за чекањје! И доста о томе. Силазили су полако, одмарајући се након сваких пет-шест пријеђених степеница.

Изашли су у круг. Сунце опет заслијепи њјихове очи. Славко се држао за дјечаке и клонуо главом. Стражар се изненади кад видје дјечачку тројку како се прибли-жава излазним вратима.

— Откуд ви? Брзо овамо! Дјечаци мало застадоше, да се Славко одмори, а онда приђоше ближе усташи који их је знатижељјно гледао.

— Откуд ови свети апостоли? Сигурно сте се негдје сакрили?

— Ми смо, овај, овај, мало спавали — одговори Милош.

— Зашто држите овог?

— Болестан је.

— Онда га оставите овдје, а ви пожурите за оста-лима. Они су близу.

— Ми нећемо сами. То нам је брат.

— Какав брат. То је мртвац.

— Жив је он и здрав, али га је сунце превише опек-

ло.

Стражар свирну у пиштаљјку. К њјему дође још један ус-таша, којем стражар нешто рече, а овај приђе дјечацима.

— Гдје сте ви, свињје, били?

— Па овај, молим, господине, били смо тамо.

— Гдје ти је то тамо? Покажи!

— Па горе. Спавали смо, а сада никога нема.

— Значи, ви лажете. За мном!

Он их поведе у зграду, јер је хтио да му покажу мјес-то гдје су успјели остати послије претраге цијелог круга и ћелија.

— Сад покажите гдје сте лежали? Дјечаци се само погледаше. Ниједан не рече ни ријечи. Бојали су се, јер је усташа у руци имао жичани корбаћ.

— Одговарајте!

— Ми смо били тамо, горе. Знате . . .

— Слушајте ви, копиладијо! Ако употријебим лијек?

— Па, ми снио заправо тамо остали спавати — рече неодређено Младен, а то тако распали усташу, да од-лучи казнити дјечака.

— Чуј ти, свињјо лажљјива! Клекни!

Младен клекну на камени под и зажмири, а усташа му по голим табанима опали неколико батина.

Два ... три... четири. . .

Вришти дјечак, пуцају табани. Славко гледа, а Ми-лош плаче, и коначно проговори.

— Ми смо били, овај, горе! Милош је имао најбољју намјеру, то јест хтио је пре-кинути муке свог драгог друга и побратима.

— Значи, ви сте се пењјали горе, на »Кулу«?

— Овај, само смо данас били горе.

— А чули сте да ће сваки логораш бити убијен, ако се нађе горе!

— Само смо, ето, једном били. Усташа није више тукао Младена, јер му је постало јасно да су дјечаци могли отићи једино на »Кулу«, дру-гачије нису могли остати.

— А сада пожурите за мном! Брзо!

— Не можемо брже.

— Не говори ништа! Идемо,

Младен и Милош су готово морали носити Славка.

— Њјега треба и тако оставити. Он ће у дјечји дом. Тамо ће му бити лијепо.

— Не. Он ће с нама.

— Ми ћемо га понијети.

— То и јест најгоре. Ви не знате камо идемо.

— Ја идем с њјима. Могу ја ходати. Славко несигурно прохода.

— Морат ћете се и онако растати.

— Нећемо. Морамо заједно! Чекају нас наше мајке.

Поглављје двадесет и девето

Комисија је имала још мало посла. Усташа је довео тројицу дјечака. Они су ишли полако. Славко ипак није издржао. Милош и Младен су га водили између себе, а он их је држао рукама око врата. Славко је главу опус-тио према земљји, што је очито говорило о њјеговом ста-њју. Њјегови другови су се бојали да ће их коначно раздвојити. То би био највећи губитак, јер су постали нераздвојни, а Славко је био неслужбени вођа, који је све могао. Успио је спасити малога Ранка.

— Изволите, господине сатнице! Нашао сам још ове дјечаке.

— А гдје су се задржали?

— На »Кули«.

— Зар су се усудили послије наше заповиједи? - Да, господине!

Офиициру заиграше мишићи на лицу. Плану на дјечаке.

— А гдје сте ви, копиладијо, били?

Они не рекоше ништа. Стајали су непомично и гледали ко-мисији у очи. Славко је такођер подигао главу и стајао, ослоњјен на другове.

— Зар не знате говорити?

Тројка ни сада не проговори ријечи. Скаменили су се и чекали.

— Зашто сте сами? Гдје су вам мајке?

— Тамо — руком показа Младен.

— Можете ли стајати на једној нози?

— Можемо — опет брзо одговори Младен.

— Зашто држите тога у средини?

— Од врућине му је позлило.

— Пустите га!

Младен и Милош не послушаше налог. Држали су друга и стајали.

— Кому ја говорим? Пустите га! Усташа приђе дјечацима и раздвоји их. Славко је мало стајао, затим клону на кољјена и онда леже у прашину. Није могао стајати. Официр нареди:

— Овај нека иде мајци — показа на Младена — а овај нека остане овдје. Он нема мајке.

Милош га само погледа и чврсто стисну Младена за руку. Обојици ударисе сузе. Као по договору, приђу Славку и подигну га из прашине.

— Раздвојите их. Немамо времена да се играмо!

Усташа пође да изврши задатак, али се у разговор умијеша Нијемац, који је с интересом проматрао дје-чаке.

— Што је с овим деранима?

— Они су се попели на »Кулу« и горе остали док смо ми ове прегледали и бирали.

— А имају ли мајке?

— Имају.

— Гдје су им? Официр нареди тумачу да исприча како је Милошева мај-ка утајила новац и за примјер стријељјана, а друга дво-јица имају мајке.

Тумач преведе наредбу. Нијемац нареди да се до-веду њјихове мајке, што стражар, без поговора, оде извршити.

— Само, господине, овај не може на рад, јер ће и тако умријети. Он нека остане — преко тумача офи-цир саопћи Нијемцу.

— Причекајте.

Стигле су мајке. Плакале су и грлиле своје дјечаке.

Кад то видје, Нијемац упита:

— Зар нису ове жене мајке свој тројици дјечака?

— Не, господине!

Официр нареди да Младенова мајка стане с Младе-ном.

Славкова да придржи свога сина.

Милош је остао сам. Није плакао. Због посебне же-љје за осветом, Милош је чврсто стајао на слабим но-гама и убојици гледао право у очи.

— Водите овог с мајком, овог болесног одвојите, а овај нека остане код мене.

Усташа почне тјерати Младенову мајку и Младена у колону која че некуда отићи, затим раздвоји Славка од мајке, која није дала дјечака од себе. Усташа си-лом оте дјечака и баци га на земљју, а жену поведе за Младеном. Милош је стајао. Гледао је непомично, као да се ништа не догађа. Мало затим приђе к Славку и подиже га. Младен побјеже усташи и притрча друговима. Опет су држали Славка, а официр поче псовати.

Нијемца је забављјала ова сцена, и опет започне разговор. Изгледа да ину се није журило. Дапаче, било му је драго што бахати сатник не може сломити вољју дјечака.

Долазећи чешће у додир с официром, стекао је дојам да је врло незгодан.

— Позовите дјечаке ближе! — нареди тумачу.

— Немамо времена — умијеша се официр.

— Још ћемо стићи. Ви се увијек журите, господине сатнице.

Он је то рекао таквим гласом да је било јасно да се руга њјему, несимпатичном официру, с којим је из-вршавао исте задатке.

Малишани су стајали пред комисијом и гледали. Није-мац их погледа, затим баци поглед на сатника, а онда рече:

— Да ли си ти мали болестан? Тумач преведе, а Славко кимриу главом.

— Њјему је само мало позлило од врућине — брзо рече Младен.

— Ти шути — прекиде га официр.

— А гдје је твоја мајка? -— Нијемац се обрати Милошу.

— Убио је овај. Милош храбро руком показа на официра.

— Да ли бисте ви хтјели заједно ићи?

— Свуда! сложно одговорише малишани.

— Како ћеш ти без мајке?

— Њјихове мајке су моје мајке. Имам двије — настави Милош.

Нијемац се још увијек наслађивао, а сатнику је зној пробијао ћело. Но, ништа није могао учинити.

— Нека сви ови дјечаци иду заједно, тамо. Нијемац показа руком према колони.

— Али болесне не смијемо слати — жустро одгово-ри сатник.

— Овдје ја одлучујем. Не мијешајте се у мој посао. Јасно?

— Јасно, господине докторе! — покорно одговори сатник.

Сва тројица дјечака с мајкама одоше у колону и стадоше на мјесто гдје су оне прије стајале саме. На-род је гледао догађаје пред комисијом. Сви су мислили да ће мајка остати без Славка и Милош остати у логору.

Комисија је завршила посао. Нијемац је сјео у ау-томобил и отишао на ручак. Усташе су један дио породи-ца тјерали назад, међу зидове, док су остали чекали на сунцу.

Поглављје тридесето

Официр се пред својим потчињјенима осјећао пони-женим и осрамоћеним. Био је љјут. За сваку се ситницу дерао на усташе, који су знали због чега је тако.

— Ове брзо тјерајте у штале. На посао! — Ијутито је издавао наредбе и отишао у канцеларију.

Нитко није знао што ће се догодити послије овог раздвајањја. Прорадила је машта, расцвјетале се жељје, али више није, као раније, било утјешнијих претпоставки Само су ријетки појединци тврдили да ће свима за који дан бити добро.

— Чула сам да идемо у наша села, купити сијено.

— И ја тако мислим.

— Нетко мора покупити сијено, а скоро ће почети жетва.

— Идемо ми у логор — гдје се много ради а мало једе.

— Тамо ћемо поцркати као стока.

— Ја опет мислим, жене, да ми идемо далеко, у свијет.

— То неће бити. Зашто би они водили дјецу?

— Па дјеца могу радити.

— Не требају њјима дјеца, кад имају одраслих . . . Тако су текли разговори међу онима које је комисија изабрала и издвојила од осталих.

Официр није могао дуго издржати. Стално су му У ушима звониле ријечи: овдје ја одлучујем! Хтио је по-казати дјечацима, женама и усташама да је он главни, да наређује како хоће — и да тако мора бити.

— Зар он мени смије тако говорити? Ја сам ломио ребра и изнудио стотине признањја, а он мени тако. Ов-дје ја одлучујем.

Разговарао је са својим мислима, повријеђен и бијесан. Никако није могао признати да је онај доктор и\ијемац старији од њјега у овом логору, гдје сви дрхте чим се ц н појави.

— Доведи ми ону тројицу дјечака. Одмах!

Усташа стаде мирно, поздрави и оде у шталу по дје-чаке који су били пресретни што им је успјело да остану скупа. Мајке су тек касније плакале због среће. Биле су већ изгубиле сваку наду, поготово Славкова мајка, која је мислила да ће Славко морати остати у логору.

— Вас тројица, пођите са мном! Брзо!

— Куда их опет гоните?

— Идемо и ми с њјима!

— Тко ће вас нешто питати? Идемо!

Младен и Милош морадоше помоћи Славку који није могао ходати. Он је већ био легао на камени под и затворио очи.

— Пожурите, господо с »Куле«. Идемо опет горе — пожуривао их је усташа, јер је хтио брзо задовољјити свог разјареног сатника.

Ушли су у канцеларију. Официр је сједио за столом и пушио цигарету. Погледа дјечаке и рече:

— Можеш ићи.

Усташа брзином нестаде. Сатник устаде од стола и стаде крај дјечака.

— Сад сте у мојим рукама. Нема о-ног бијелог дебелог Швабе. Ја сам ваш господар. Разумијете ли? Уносио им се у очи, желећи на њјима искалити немоћни бијес.

— Ја сам шеф. Ја, и нитко други!

Дјечаци нису ништа проговорили. Стајали су. Срца су им снажније ударала, јер су очекивали да ће се догодити нешто страшно.

— Ви желите бити заједно?

— Да, господине — први изусти Младен.

— Добро. То се мора поштивати, јер тако вам је рекао господин доктор. Је ли тако?

Брзо је шетао по соби и бацао љјутите погледе. Го-ворио је сам, и нешто смишљјао.

— У реду. Бит ћете заједно. Постат ћете капетани лађа на ријеци. Стари ће вас Шепо унаприједити у капета-не, а онда пловите све до Црнога мора. Гледајте ово!

Дјечаци погледаше. Официр у руци држао мали нож, који је с обје стране имао оштрицу.

— Овим ћу вам најприје пререзати вратове а онда нека вас Шепо однесе на Саву, па пловите, пловите. Је-сте ли чули, осматрачи с »Куле«?

Очито се наслађивао на дјеци. Над њјима је сипао бијес, освећивао се Нијемцу и хтио, бар дјечацима, по-казати да је он господар живота ових недужних љјуди.

— Што сте се стисли, јуначине? Дођи ти! чујеш ли? Дођи! Нећу те одмах заклати. Само ћу те мало наре-зати, да те познам, јер се брзо мијењјаш од када си у овој најсигурнијој кући на свијету. Но?

Милош се није мицао. Официр га зграби 'за косу и снажно привуче ик себи. Дјечак посрну, али задржа се на нагама. Сатник сједе на столицу и положи дјечака пре-ко кољјена. Принесе му нож на гркљјан и сасвим мало повуче оштрицом. Милош се тргну и паде ,на под. Из ране му је текла крв.

Дјечакова рука инстинктивно ухвати озлијеђени дио врата, и он осјети крв. Потрчао је к друговима и опет стао на своје мјесто.

— Не свиђа ти се? Хоћеш ли да најприје закољјем овог болесника? А?

Милош не одговори ништа, а официр га ируиком тресму по лицу, и то тако снажно да дјечак падне и остаде ле-жати у углу собе. Из врата му је текла крв.

Дођи сад ти, болесни!

Славко полако и опрезно приђе официру. (Успут је погледао на Милоша који се није помицао. Младен је пазио на покрет официрове руке, јер је сваког часа оче-кивао да ће засјати бодеж. Но сатник повуче дјечака к себи и рече:

— Ти си здрав. Прија ти зрак у овом љјетовалишту. Је ли?

— Нисам болестан.

— Знам да ниси. То ти изводиш враголије.

— Мало ме боли глава.

— А ноге те добро слушају?

— Да.

— У реду. Видјет ћемо. Стани овдје. Стави десну преко лијеве и стој на лијевој нози. Но!

Славко покуша поновити показану радњју, али није му успјело. Њјегово лагано тијело било је претешко за обје а камоли за једну ногу. Нога попусти и дјечак паде.

— Остајеш овдје, а мајка нека иде. С њјом ћеш се састати на оном свијету.

— Могу ја, господине. Гледајте.

Сатникове страшне ријечи о растанку с мајком да-доше неку тајанствену снагу Славковој нози и она из-држа тијело. Стајао је док сатник није рекао доста.

— Видим да си здрав. А зашто си онда глумио бо-лесника?

— Овај, нисам. Мало ми се мрачило, од врућине, од сунца.

— Свињја си ти мала. Узми воде и поли онога.

Славко узе пехар и поче мокром руком трљјати Милоша по челу. Овај отвори очи и поче долазити к себи.

Но, није се одмах могао дићи. Из нареза на врату још је помало текла крв.

— Је ли ти сад добро, тужибабо?

Милош није ни погледао у крвника, али осјећао је да су ријечи упућене њјему.

— Не чујеш добро? Морат ћу ти мало истругати ушеса. Дигни се! Помозите му!

Кад се Милош усправио, сатник поново доби вољју да га удари и усмрти. Није му могао опростити храброст пред комисијом. Страшно га је пекло што је малишан рекао да је он убио њјегову мајку.

— Ти ћеш остати код мене, да те научим лијепом понашањју, а онда ћу те послати на дугу пловидбу. За-бранит ћу рибама да те дирају. Од сада си под мојом командом, а вас двојица можете ићи.

— Ми нећемо без нашег друга! — рече Младен.

— Ти си исто храбар? Томе сам крив само ја. Дођи ближе!

Мали приђе, а сатник опет извади бодеж и принесе га дјечакову врату.

— Видиш ли? Овим ћу ти раставити главу од тијела, па онда мудруј!

— Зар ћеш ти мени рећи нећу?

Пљјусну Младена тако снажно да овај одлети до врата, која су зазвонила од ударца дјечакове главе. Младен се ухвати за лице и на длан испљјуну крв и је-дан зуб. Држао га је чврсто у руци, аЛи није пустио ни сузе.

— Је ли доста? Можда мали одвокат жели још?

— И ја нећу без Милоша! Ми смо браћа — одлучно рече Славко, не скидајући поглед с официра.

— Онда сва тројица остајете овдје. Мајке нека иду, а вас ћу ја смјестити камо треба!

Сатник пође према вратима да зовне стражара који је требао одвести дјечаке и закљјучати у једну собу,

гдје је сатник већ многе након мучењја убио, али у тај се час отворише врата и поновно уђе онај доктор Нијемац, с још једним официром.

Сатник стаде мирно и поздрави.

— Што ови дјечаци раде овдје? — упита Нијемац.

— Испитујем их.

— Због чега?

— Хоћу знати гдје су се задржали?

— Да ли сте их тукли?

— Не.

— А од чега су ова двојица крвави?

Сатник само стаде мирно и не рече ништа. Лијечник погледа Милошу нарезани врат и Младену озлијеђено лице и зуб у руци.

— Забрањјујем вам да било што подузимате про-тив ових дјечака који су изабрани за радни логор. Ако сазнам још било што, предложит ћу вас за казну. Наре-ђењја се морају поштивати! Је ли јасно? Овдје ја од-лучујем!

— Јасно, господине!

Лијечник нареди да се дјечацима оперу крваве главе и да их одведу мајкама.

Милош ј Младен хтједоше помоћи Славку, али он од-би и пође сам. Видио је да су њјегови другови добили батина и да су сада слабији од њјега. Ишли су полако и без ријечи. Усташа им није ништа рекао, јер је чуо како је Нијемац поступио с официром. Одвео је малишане у штале, затворио врата и вратио се.

Долазак дјечачке тројке узбуди логораше. Било је то велико изненађењје. Сви су мислили да никад више неће видјети Славка, Милоша и Младена.

— Дошли сте ... !

Двије су мајке грлиле своја три сина и залијевале их сузама. Њјиховој нади још једанпут нарастоше крила. А већ су била сломљјена.

Поглављје тридесет и прво

Под дудом су поставили десет столица. Крај сваке је стајао по један измучени мршави логораш. Били су то бријачи, који су дошли шишати све логораше који морају бити уређени, како би могли кренути на пут.

Издана је наредба. Женама ће скратити дуге косе, а дјецу ће ошишати до голе главе. Жене су плакале, јер су научиле на плетенице и мараме, а сада је дошло вријеме да морају остати без коса.

— Њјима требају косе за четке.

— И ја сам чула.

— Имат ће их доста.

Жене су разговарале и прилазиле столицама, сједале и гледале како бријачи режу косу.

Милош, Славко и Младен стајали су у реду и чекали да их бријачи ошишају. Славко је имао најдужу косу.

Кад Славко сједе на столицу, погледа у очи бри-јачу. Он је био старији човјек. Имао је дуго лице и уто-нуле плаве очи. Рука му је лагано подрхтавала. Слав-ко одлучи да с њјим разговара.

— Цико, да ли сте и ви логораш?

— Јесам.

— Дуго?

— Дуго.

— Зашто нас шишају?

— То је добро. Значи да вас неће убити. Ви идете у Њјемачку на присилни рад, а остале ће убити.

— Кад одлазимо?

— Ускоро. Готово је. Сретно, сине!

— Хвала — прошапута дјечак и руком поглади своју голу главу.

Сви су логораши морали скинути своја одијела, окупа-ти се, а на излазу из просторије гдје су се купали, доби-вали су одјећу у којој ће касније кренути на пут. Дје-чаци су ишли заједно. Први је био Младен. Један му је логораш добацио одјећу. Дјечак продужи даљје, и тек тада видје шта је добио. У руци је држао женске зелене гаће и црвену блузу с дугим дрвеним дугметима. Мо-рао је обући. Друго се ништа није могло учинити. Блуза му је била широка, а гаће су врло ружно стајале на мр-шавом тијелу. Славко и Милош су били бољје среће. Они су добили мушке кратке хлаче, Милош женску блузу, а Славко шарену мајицу.

Кад су сви били ошишани, окупани и обучени, почело је фотографирањје. Дошао је ред и на Младенову мајку. Она је позвала Младена и Милоша, и стала пред апарат. Није имала мараме на глави, а тако се чудно осиећала без дуге косе. Онако ошишан, слаб и чудно обучен, слијева је стао Младен ,а здесна Милош. Фотограф се насмијао и брзо обавио посао. Но, у тај мах се поја-вио један усташки официр којега логораши нису познавали. Угледао је Младенову мајку с дјецом, и зажелио да и он сними Младена, али самог. Смијао се грохотом и намјештао дјечака, а затим снимио. Мајци је било врло тешко гледати како се овај нечовјек наслађивао над унакаженим дјечаком.

— Како ти је име, мали?

— Младен — одговори дјечак.

— Колико имаш година?

— Једанаест,.

— Јесии ли се икада раније сликао?

— Једном у школи.

— Овако лијепо одијело ниси имао — смијао се.

— Нисам. — Младен погледа своје јадно рухо. Заплакао је.

— Због чега плачеш?

Дјечак није одговорио. Држао је чврсто мајчину руку и осјећао да је силно повријеђен, да мрзи официра који се над туђом несрећом може тако слатко смијати.

— Бит ће то красна слика! Објесит ћу је у моју собу. Мој ће мали Буцо уживати кад му је пошаљјем. Он је стар колико и ти. Хајде. Не плачи.

Затим су усташе логораше отјерали у посебан дио ло-гора, који је био мало по страни. Била је то овећа згра-да, на кат. У њју су смјестили жене и дјецу. Пред згра-дом су расла три дуда. Око њје ниие био зид, него нека нижа ограда. Около су стајали стражари, спремни да пу-цају кад би нетко покушао бјежати. Палило је врело сунце. Због тога су логораши ријетко излазили. То су чи-нили једино дјечаци, а жене су махом лежале на поду у собама и међусобно разговарале о даљјој судбини. Јед-но је било јасно: кући се неће! Та је чињјеница жалостила брижне домаћице које су све досад, па још и сад потаји-це носиле наду да ће стићи на вријеме у жетву и косид-бу.

На улазу је стајао млад усташа. Био је то још голо-бради дјечак, с фесом на глави. Имао је живахне крет-њје и радо је викао на дјецу, која су често прилазила до ограде и гледала на цесту. Дудови су сазријевали и звали дјечје руке да их стресу, али то је било строго забрањје-но.

— Хеј, дерани! Ако који покуша дирати дудове, пуцам. Гледајте. Скинуо је пушку и показао како се пуца. Очито је и он још био момчић из неког села, и сам жељјан игара, али му је вријеме прерано донијело ову дужност с пушком. И није чудно што се с том пушком тако бахато понаша пред гладним дјечацима.

— Смијете узети само оне дудове који падну на земљју. Тко буде бржи, више ће јести.

фтЈК.

Испод стабала су лежали мршави дјечаци д чекали да

падне који зрели дуд. Дан је био страховито врућ. Ни

мало вјетра да лаким дашком донесе свјежине или да уздрма дудове гране и стресе зрелих плодова.

Милош, Младен и Славко лежали су потрбушке, један до другога, и чекали кад ће пасти који плод. Гледали су како су дјечаци хитро скакали ако би плод пао. Пет — шест пари руку одједном је појурило да узме слатки мрвуљјак. Но срећа је могла задовољјити само једно-

га.

Стражар се радовао кад је имао прилике проматра-ти борбу дјечака за један дуд. Он би се радо умијешао и ријечима давао упуте како треба стално чучати и бити спреман на скок кад падне плод.

— Они који леже не могу бити брзи. Треба чучати, и онда брзо скочити. Хајде! Пробајте!

— Данас је страшна врућина — рече Младен.

— Да бар мало падне киша.

— Требало би вјетра да се наједемо дудова.

— Зашто нема вјетра? — опет ће Младен.

— Не знам — одговори Славко.

— Вјерујете ли ви у бога или некога горе — упита озбиљјно Милош, и прстом показа према горе.

— Нас је наш поп учио молитве и говорио да је бог на небу, да има три лица и да све види. Ако нетко није знао, тукао га је равналом по прстима.

— Наш је рекао да је бог свемогућ — умијеша се Славко'.

— То смо и ми учили.

— Бог је и праведан.

— Он кажњјава грешнике.

— А зашто смо ми овдје? Јесмо Х нешто криви?

— Што су криви Ранко и Мицин мали?

— Ја не вјерујем у бога. Њјега нема. То сам чуо од једног дечка у мом селу — рече Славко.

— А ја се бојим тако рећи — бојажљјиво проговори Младен.

— Зашто бисмо се бојали? Зашто бог не кажњјава онога који је убио моју мајку?

— Можда ће он то касније учинити — додаде Мла-

ден.

— Кад би бог био горе и све видио — морао би си-

ћи на земљју и прегледати овај логор. Имао би доста посла, док би направио реда.

— Он не мора силазити, јер с висина може све уре-

дити.

— Добро, Младене, ти вјерујеш да бог ипак посто-ји. У реду! Али, ако је он негдје горе, ако све види и све може, ако је милосрдан и праведан, онда види и нас под дудом. Зашто нам не помогне. Не мора нам учинити нешто велико, али могао би послати мало вјетра, да уздрма гране и тако стресе доста дудова.

— Можда њјега збиљја нема? — сасвим бојажљјиво рече Младен, разочаран. Било му је тешко изговорити ове ријечи, јер га је мајка учила да се прије јела крсти и да иде у цркву, гдје је поп тако лијепо говорио о доб-ром богу.

— Видјет ћемо касније. Ако нетко има горе, мора нам помоћи.

— Помоћи ће нам они из шуме, а не некакав бог — сигурно устврди Славко.

— Моја је бака сваки дан молила пред сликом све-тог Јована, и рекла да је бог добар.

— Не вјерујте у то. Гледајте крошњје. Колико на њјима има лијепих дудова. Зашто бог не здрма гране, зашто не пошаљје вјетар, па да сви ови дјечаци осјете сласт, да се не туку за један дуд, који случајно падне? Зашто? Одговорите ми!

— Ти, Славко, знаш више од нас. Сигурно имаш пра-

во.

— Ти, Младене, знаш, да су у Брђанима срушили цркву а поп нам је рекао да је то божји дом. Зашто бог није заштитио свој дом?! То је морао учинити, а \не дозволити да онај пијатни Шимун пљјује на икону светог Ђурђа.

— То је била лијепа слика, тај свети Ђурђе . . .

— Кад је зимус дошао онај поп без браде и све натјерао да примимо нову вјеру, рекао је да је итек то права вјера. Морали смо се прекрстити, али свеједно су нас отјерали од кућа.

— И бог вас није заштитио — искористи прилику Слав-ко да убиједи своје другове како не треба вјеровати, јер бог неће помоћи. Њјега су измислили богати, да ва-рају сиромашне. Тако је рекао онај младић па су га жандари затворили и тукли. Славко је чврсто вјеровао у те ријечи, Милош такођер, а Младен се колебао. Ипак је ту под дудовима бог и за њјега полако умирао, ево, никоме не помаже ни сад кад је тако тешко и није послао вјетар да стресе крошњје родних стабала и тако нахрани гладне дјечаке чије су утонуле очи вребале и чекале да ситни плод падне на земљју.

Разговор о драгом богу, прекинуо је долазак двају њјемачких војника. Били су то млади и лијепо обу-чени војници без оружја. Дошли су до ограде и проматра-ли дјечаке. Баш су дошли у часу кад је пао један дуд око кога је настала стиска. Један је војник имао фо-то-апарат и снимио је сцену. Затим су нешто разгова-рали, и пришли стражару. Он их није хтио пустити у логор, али они су били упорни и ушли су међу дјечаке. Рукама су их питали би ли хтјели јести. Око њјих су се стискали гладни малишани, очекујући да ће добити нешто за јести.

— Хам! Хам! Нијемац је рукама показивао на пакет који је приносио до уста.

Недјељјом војници често добивају суху храну за вечеру, па су и ова два младића имали војничко следо-вањје у папиру.

Одлучили су да то подијеле дјеци. Један ће дијелити, а други снимати, за успомену из ове земљје, која је за њјих тако чудна. То су видјели у планинским селима, гдје су изгубили много ратних другова.

Нијемци су се дали на посао. Нису знали ни ријечи језика којим говоре дјеца, па су све морали показивати

рукама. Дјечаци су након гурањја, и објашњјавањја тко ће бити први, стали један иза другога, и Нијемац одви па-

пир и поче дијелити храну. Други је намјештао апарат да фотографира. Очигледно је уживао: имат ће лијепих снима-ка које ће послати кући.

Тројка је била негдје око средине реда. Било је на-де да ће их запасти бар залогај круха или колача. Тако би се и догодило да није било изненађењја. Наиме, је-дан одрпан и врло мршав дјечак у трену се издвојио из реда и дотрчао до Нијемца, зграбио од њјега сву хра-ну и као вихор нестао у згради. Сви су били запањјени, а Нијемац само слеже раменима. Хтио је дјеци рећи како он није крив. Онај други је снимио и лај момент, и био задовољјан што се све збило баш тако, јер ће тај снимак бити највреднији у њјеговом албуму.

Разочарањје дјеце било је велико. Пропала је нада да ће сватко добити залогај, али нитко није ни покушао јурити за дјечаком. Тко би га пронашао и што би имао од тога кад је он сигурно већ појео храну. Због тога је било уносније опет остати на стражи и чекати вјетар и падањје дудова.

— Тај ће се најести.

— Њјему и треба.

— Страшно је слаб.

— И храбар.

— Јеси ли га запамтио?

— Познао бих га.

— Мени се то свиђа, мада снио остали гладни.

Славко није осуђивао дјечака. Своје мишљјењје бра-нио је тим да ће се један добро најести, а кад би сви јели оно мало хране, не би ни осјетили.

— Сигурно је дуго у логору.

— Можда је раније бјежао, кад су Нијемци и усташе навалили на планину. Тамо је владала глад.

— Нека му је пријатно — насмија се Младен и хитро зграби дуд који је пао крај њјегове ноге.

Поглављје тридесет и друго

Родило се сунце и најавило врући дан. Усташе су врло рано наредили да сви морају устати и бити спремни. На-јавили су да ће се дијелити храна. Та вијест унесе у згра-ду много живости и различитих коментара. Сигурно се спрема нешто одсудно. Нешто што ће промијенити живот и можда донијети нешто утјехе и наде.

Почело је постројавањје, по породицама. Формирао се дуги ред. Око жена и дјеце журили су стражари и дизали оне који су хтјели сједити.

— Припремите посуде! Добит ћете храну — наредио је официр.

Милош је слушао ријечи и гледао човјека чија је рука убила најдраже биће на свијету. Кроз главу су му брзи-ном пролазиле разне мисли. Одлазак је, а он неће видјети размрскану главу тог зликовца. Одлазак је, а мајке не-ма. Одлазак је, а Милош никад неће чути ону милу ријеч: сине. Одлазак је, а на »Кули« остаје онај камен — не-искориштен ... Одлазак је, а овај ће зликовац растужити још многе дјечаке и дјевојчице. Одлазак је, а Милош има тужну успомену у срцу. Тужну и црну слику једног дана. Одлазак је, а Милош има успомену на врату. Ду-гу линију. Потез крвникова ножа. Одлазак је, а јуре ми-сли. Као пушчана зрна. Као муњје. Као свјетлост. Као нешто најбрже ... Одлазак је ...

Мршави логораши доносе котлове из којих се пуши топла храна. Крај њјих хрпа крушчића. Расту очи. Оства-рит ће се дјечје жељје, најест ће се малишани испод плани-не и из села крај ријеке, гдје су некоћ мирисали сиреви и роде правиле гнијезда на високим кућама, а у дугим ноћима жабе својим мелодијама уљјепшавале живот лива-да. Пожури, вријеме. Залогаји су сада важни. Нек' сачека судбина. И она жена, што је синоћ с неколико зрна граха предсказивала судбину, чека с плавим лончићем да до-бије толико жељјени грах и округлицу кукуружњјака ...

— Сад ћемо се најести — шапну Младен.

— Не смије се много — одговори Славко.

— Зашто?

— Нисмо се давно најели. Бит ће нам зло.

— Да ми је бар круха!

— Добит ћеш.

Кухари нису штедјели. Давали су доста граха и сва-коме по један мали крух. Чудно. Послије толико гладо-вањја доста хране. И то још граха. Око'о сједе жене, дјечаци и дјевојчице и слатко једу. Једу. Тренуци радос-ти. Заборављјају се бриге о оном што ће доћи.

Нитко није ни слутио да су усташе имале разлога да подијеле толике количине хране. Официр је имао идеја. Досјетљјив је. Наредио је да се скухају довољјне количи-не хране и да се у котлове наспе прилично соде за пра њје рубљја. То је био њјегов изум и поклон на растанку. Знао је учинак. Сви ће се најести и у влаку разбољјети, а Нијемци сигурно неће хтјети болеснике, и вратит ће их назад, а онда их чека дуга пловидба. Има довољјно смр-ти у овом крају, гдје све мириши на растанак. Ово је проклета земљја крај ријеке . ..

Пребрзо се пењје сунчана кугла и загријава прашину на путу, а овуда морају проћи дјечји табани. Сати јуре, а колона чека знак за полазак. Вијуга цеста и зове сла-башне ноге на пут надањја и неизвјесности. Зове пут на узвратни марш до жељјезничке пруге, откуда су већ једном дошли логораши. Само, тада жита нису била жута и тако дубоке дјечје очи, и тако рањјено Милошево срце.

И мали Ранко је још био уз мајчине скуте. Пали сунце. Руши. Жита се купају у сунчаном сјају и таласају жу-тим таласима, а ноге отказују послушност.

Чека колона. Около бљјескају бајонете. Набоји су спремни. Можда на растанку треба погостити смрт и на-градити ријеку још којим лесом.

Чека колона. Падају дјевојчице и дјечаци. Пржи пра-шина, а сабласно шуте високи зидови. Очи желе да кроз њјих виде оне који остају да дочекају мјесец и ноћ, и ударац маљја, и бесвијест, и пљјусак у талас ријеке, и пут у друштву риба, застоје у врбику ...

Сабласно шуте зидови, а изнад њјих је чисто небо и отворени путови за ходочашће тријумфалне краљјице смр-ти. Шуте сабласно зидови, а на угловима реденици и пар очију крај челика што је направљјен да љјудима забрани живот под сунчаним сводом.

Чека колона. Бљјескају бајунете. Пали сунце. Руши. Вијуга цеста, спремна да на свим километрима загрли мртваце, и уморне и болесне. Јер, њјих ће бити на овом посљједњјем маршу у неизвјесност.

Поглављје тридесет и треће

— Чујте наредбу! Крећемо на пут. Нитко не смије стати. Колона мора бити правилна. Застајавањје ће се пла-ћати смрћу. Кречимо!

Те је ријечи изговорио официр, насмијао се и руком дао знак да челни крену. Шарена се колона покрену.

— Ја не могу — клону Славко и паде у прашину.

— Мораш, сине. Само мало. Док изађемо.

— Ми ћемо ти помоћи.

Милош и Младен помогоше другу да устане и крене. Држали су га и вјеровали да ће устрајати. А мајка је њје-гова била забринута. Помишљјала је да би Славка сигурне оставили иза зидова да сада не може ићи. Челни стражари су ишли прилично брзо. Због тога је колона изгубила пра-вилан облик и распоред. Растегла се и постала ријетка. Жестоко сунце учинило је своје. Најприје су падала дје-ца. И то масовно. Ни тројка дјечака није могла даљје Стражари су их корбачима тјерали, али помоћи није било. Батине нису могле дизати оловне ноге. Официр због тога нареди да сви који падну остају крај пута и чекају. Стра-жар избаци и Славка из строја, али њјегови се другови нису дали. Кад је усташа силом однио Славка и бацио га у траву, Милош и Младен падоше на цесту као да не могр даљје. Стражар их такођер остави. Мајке су вриштале, ах све се одиграло тако брзо, да се ништа није могло учи нити.

Кад колона мало узмакну, Милош и Младен допу-заше до Славка, који је скоро без свијести лежао у трави.

— Славко! Можеш ли.

— Не.

— Је ли ти бољје?

— Не.

Младен на своја кољјена стави Славкову главу. Ми-ловао га је и гледао около не би ли видио кога с водом. Недалеко је била покошена ливада. Сељјак и сељјанка ишли су стазом, а Милош им махну руком да дођу. Жена прва приђе и видје дјечака како тешко дише. Она из ко-шаре извади боцу с водом и окваси врело Славково чело. Дјечак отвори очи, погледом захвали добрим рукама, а затим узе боцу и поче пити. Пио је великим гутљјајима, али жена му одуже воду, јер је знала да ће му, узме ли превише, штетити. Након што су и Младен и Милош пили воде, жена оде. Муж је већ био нестрпљјив. Бојао се усташа који су наилазили крај пута и ту су у близини за-стајали.

Чекали су камион.

— Бојим се — шапутао је Младен.

— И ја — одговорио је Милош.

Усташе су се сасвим приближили. Проматрали су дје-чаке и нешто разговарали.

— Славко је јако болестан.

— Сигурно ће га вратити.

— Нећу ја остати. Могу ја — скоро нечујно рече Славко.

— Ми ћемо ти помоћи. Важно је да нас убаце у камион.

— Сад ми је лакше кад сам пио воде.

— Само се држи.

Цестом су наилазили камиони. Усташе су скупљјале логораше који су остали на цести. Како се дјеца нису мо-гла сама пењјати у камион, млади стражари су их убаци-вали. Камиони су се брзо пунили, јер су многа дјеца остала на почетку пута. Одрасли су већ далеко одмакли.

Већина мајки је вјеровала да ће дјеца остати у логору, и да ће бити стријељјана. Славкова мајка је цијелим пу-тем плакала и предлагала да остану.

— Ја даљје нећу.

— Морамо ићи. Они ће дјецу довести за нама.

— Убит ће они мог Славка.

— Сигурно неће. Има много дјеце.

— Али он је болестан.

— И други су.

Младенова мајка је свим снагама настојала да њјена другарица устраје и сачува присебност у овим од-судним тренуцима. Камион је стигао до тројке. Дјеча-ци су га дочекали спремни. Славко је настојао да пока-же како му је добро, иако је једва стајао.

— Дедер, вас тројица! Хајде! Ви можете сами.

— Можемо.

— Онда брзо!

Младен и Милош су помагали Славку. То примијети стражар, зграби Славка и повуче га на цесту. Још један усташа му притеће у помоћ. Узели су дјечака сваки за једну ногу и руку, и убацили у камион.

Славково тијело у луку полети зраком, а затим трес-ну на неку дјевојчицу, која је болесна и немоћна ле-жала на поду.

— Јој! — врисну цурица, а Славко брзо покуша ус-тати. Младен и Милош су се пењјали преко високих стра-ница камиона, а један млади усташа је изгубио стрпљје-њје и опали шамар Младену, чија је блуза запела за же-љјезо.

— Пожури, блентаво штене! Вучеш се као пребијен! Дјечак од ударца паде назад, а стражар га, уз помоћ свог колеге, зграби, као и Славка, и баци у камион који крену даљје.

Опипавши главу, Младен се благо насмија, кад видје крај себе Милоша и Славка.

— Сви смо. Добро је.

— Имаш ли све зубе?

Младен пријеђе прстом преко зуба и установи да је све у реду.

— Чврсти су. Издржали су.

— Није те јако ударио.

— Доста је било.

Камион је застајкивао и купио дјецу. Већ их је би-ло много. Стајали су један на другоме, гњјечили немоћ-не, али се другачије и није могло, јер није било простора. Стражари су још много пута на исти начин, убацивали сла-бе дјевојчице и дјечаке. То им је причињјавало задовољј-ство. Забављјали су се на посебан начин.

— Доста је! Вози! — нареди усташа и камион појури, да стигне колону која је прилично одмакла.

— Ево наших! Гледајте! — викнуо је радосно један мали кад је угледао мајке.

— Славко! Можеш ли стати и гледати?

— Могу.

Већ су пролазили крај жена и дјеце која су некако још гмизала на ногама. Камион је дизао прашину и бр-зо јурио, па дјечаци нису ни стигли видјети своје мајке, али жене су биле утјешене. Знале су да ће њјихова дјеца с њјима. Дјечаци су махали мајкама, а оне отпоздрав-љјале, иако нису могле распознавати своју дјецу.

— Сигурно су и наши у ауту!

— Сигурно.

— Можда је мој Славко остао, Он је болестан.

— Није остао. Младен и Милош га неће оставити.

— Јој! — сањјала сам ружан сан.

— Сан нема ништа с овим. Дјеца су заједно.

— Кад би бар тако било!

Поглављје тридесет и четврто

Камион стаде на прашњјавом простору пред малом жељјезничком станицом. Недалеко одатле неки су љјуди истоваривали угљјен. Чим је камион стао, зауставише се лопате, а знатижељјни радници угледаше мршаве фигуре логораша. Они су већ били навикли да гледају логораше које су некуда тјерали, али никад још нису имали прилике угледати овакав товар. Много дјечака и дјевојчица на малом простору. Набацани. Згњјечени. Згужвани. Слаби. Сабласни. Очију без сјаја. Дупљје .. . Костури.

— Дај круха.

— Немамо више.

— Брзо донеси корице.

— Бојим се усташа.

— Бацит ћу издалека.

— Чувај се. Пуцају. Гадови су.

— Не бој се.

Млађи радник одвеза платнену торбу и извади остат-ке хране, приђе ближе дјеци и баци храну међу њјих. Зачуди се кад видје да се дјеца не отимају за храну онако као што је очекивао.

— Воде нам дајте! — кликнуше дјечаци.

— Тишина! Ни ријечи.

— Умиремо од жеђи. Воде.

— Пуцат ћу.

Радник је већ одјурио по воду. Нашао је канту и лончић и донио воду. Пришао је слободно, као да га се не тиче усташа који чува ове логораше. Много руку оп-рузи се на тражењје, а усташа скиде пушку и без ријечи

опали изнад радника у небо. Руке се спустише, а један дјечак већ пије воду.

— Теби се не може доказати? Хоћеш ли да ти раз-мрскам главу.

— Зашто дјеца не.смију пити воде?

— То нису твоје бриге!

— Нека испију ово.

— Губи се или ...

Пуцањј пропара тишину. Изненада. Младић се ухвати за руку којом је био заграбио воде. Лончић паде у прашину, а човјек у мишици осјети нешто хладно.

Милош није добио воде. Цијело је вријеме погледао околицу и ратовао с мислима.

Њјему се чинило потпуно могућим да искористи ово стањје и побјегне крај зграде, а онда би лакше умакао. Ту нема зидова. Пољје. Увући се негдје до ноћи. Онда пругом до куће. Не. Пругу чувају. Уз пругу . . . Бје-жати. Бјежати. А куда. С ким ћеш бити. Немаш више миле мајке. Наћи ћеш некога. Хајде. Не чекај. Жури. Сад. Бр-зо. Док је гужва око рањјеног младића . . .

Милош огледа стару зграду која је била најближе. Још није био чврсто одлучио хоће ли бјежати или не.

— А Младен? А Славко? А наша заклетва? Не сми-јем! Што ће ти помоћи заклетва, кад нетко у тебе опали метак? Ако ти исцури мозак? Ништа од тебе. Остани!

Уто стиже још један камион, и Милош прекину одлу-чивати. Гледао је како су одвукли младог радника. Ус-таша ногом преврну канту и у прашину проли тако дра-гоцјену текућину.

Простор пред станицом био је премален. Због тога су дјечаке преселили с друге стране пруге, на стрниште. Тамо су их постројили у редове по четири, избројили и на-редили да тако сједну. Било је забрањјено мицањје и

устајањје. Свега два стражара остадоше крај дјеце, а остали одоше у гостионицу крај станице.

— Ми смо јако жедни, господине.

— И ја сам.

— Пустите нас да донесемо воде.

— Не смијем. Наређено је.

— Само двојица нек иду, па ћемо све напојити. Они не к сједе.

— Кад дође официр. Питајте њјега.

— Кад ће он доћи?

— То он зна.

Усташа није био строг, али бојао се пустити дјечаке да оду донијети воде. И сам је био жедан. Њјегове ко-леге сад пију пиво, а њјега су оставили да се пече на сунцу. Онај други је само мрко шутио.

— Хоће ли доћи наше мајке?

— Иду.

— Куда ћете с нама?

— Не знам ни ја. Далеко.

— У Њјемачку?

— Можда.

— Жедни смо.

— Знам.

Било је тешко ишчекати на врелом сунцу док се по-јаве мајке, изморене вишесатним маршом по бијелој ужареној цести. Четрнаест пјешачких километара искора-чати. Ужас. Надохват краја. А дјечаци сједе у четверо-реду и чекају. Младићи с пушкама обављјају своју дуж-ност и не дају воде.

— Како би било покушати бјежати? — шапатом се јави Милош.

- Куда?

— Свеједно. Ја сам мислио тамо, крај оне зграде.

— Не смијемо. Ухватили би нас и онда... Знаш што би било.

— Ако останемо до навечер овдје, ја ћу покушати.

— Не смијеш покушавати.

— Зашто? Ја и тако немам своје мајке. Идем с вама.

— Зар си заборавио нашу заклетву на »Кули«?

— Нисам. Памтим је добро. До сада сам све из-вршавао, али сад желим побјећи. Тешко је, Младене, тво-јој мајци. Мучи се и са мном.

— Смијеш ли тако говорити?

— Вјерујем да је она добра, али, ето, терет сам јој. Ја ћу наћи моју баку. Потражит ћу и Ранка.

— Ни говора о томе! Рекли смо једном: сви зајед-но! Тако мора и бити.

— Слажем се. Ми смо као један. Нема растанка.

— А и како би ти побјегао?

— Покушат ћу пузати према оном грмићу. Рећи ћу да идем за нуждом, а онда ћу нестати кроз оне куку-рузе. Никад ме неће успјети ухватити.

— Баш си дијете, као да ниси био међу зидовима. Мислиш ли ти да ће они само тако дозволити твој бијег.

— Па, покушат ћу.

— Стријељјат ће те сигурно. Што имаш од тога?

— Ви се опет бојите.

— Не вриједи увијек бити храбар. Само кад треба.

— Сад баш треба.

— Још је рано. Треба бити стрпљјив.

— Не могу. Нешто ме гони на бијег.

Крај реда је пролазио усташа.

Разговор престаде. Милош обори главу и кришом по-гледа грм. У глави му је врело од мисли.

Неки дјечаци су се опружили и лежали. Било им је тешко сједити у реду. Жеђ је убијала као и сунце. Стражари ни-су смјели сјести, нити су покушавали натјерати дјечаке да сједе. Све се некако умирило, само је Милош поку-шавао увјерити другове да је бијег могућ управо сада.

Поглављје тридесет и пето

Иза гостионице зачу се бректањје мотора. То је до-шао официр, да види каква је ситуација с дјецом. Моторист је зауставио рнашину и отишао у гостионицу, а официр пође обићи дјецу. Чим угледа како многи леже, издера се на стражаре:

— Зашто сте допустили да тако у нереду леже?

— Господине сатнице! Нисмо допустили. То они са-ми тако.

— А зашто сте ви ту! Удрите ту штенад!

— Сунце је јако, господине .. .

— Што! Зар и ти цмиздриш над овом стоком! Сра-мота!

— Не господине! Само кажем. И нама је доста.

— А гдје су остали?

— Не знам. Тамо су негдје.

— Сигурно се расхлађују пивом. Сад ћу ја њјима показати. Брзим корацима отишао је у гостионицу, из које се чула проста пјесма. Уђе. Ни гласа. Сви устају. Поздрав. Рапорт.

— Лијепи сте ми ви војници! Марш напољје! Постројте

се!

Без ријечи, не плативши пиће, усташе изађоше пред гостионицу.

— Како се то постројавате? Војници! Одабраници!

Пијанице сте ви, а не најбољји кадар. Гдје вам је понос.

— Ми смо, господине ...

— Нитко те ништа није питао!

— Ма, овај, господине ...

— Ни ријечи! Слушај! Оне штенце треба дотјерати у ред. Видите како то изгледа. Овако се не смије.

Наређено је да се св дјецом почне тешка вјежба. Времена је било доста. Жене су биле још далеко.

— Устани! — нареди официр.

Дјеца су полако устајала, као да то није била ко-манда. Неки су лежали, кад официр цикну као гуја:

— У ове пуцајте! Њјих треба убити. Нек пливају! Што ће они на раду! Зар то да ради! Гамад!

— Сад ћемо се мало играти. Доста је било озбиљјног живота. Ви сте сигурно жељјни игре!

Официр је уживао кад је могао измислити нешто чим се наслађује и мучи дјецу. Смијао се и говорио.

— Међу вама има и брзих. Је ли тако?

Нитко ни ријечи.

— Опет не знате говорити? Изабрат ће четворицу брзих. Повест ћемо их на трчањје. Чекај само да их нађем. Има ли добровољјаца?

Опет ни ријечи. Ни покрета. Тајац.

— Нема. Морам бирати. Ишао је уз редове и загледао дјечаке и дјевојчице који су, онако слаби, били способни за полазак у смрт, а не у трке.

— О, ту си ти! Дивота! Па ти си тако брз. И способан. И храбар. Не стидиш се. Изађи.

Милош није ни трепнуо, нити се помакао. Само је гледао. Знао је да ће опет бити нешто врло ружно. Страш-но. Овај ће га прогонити док га не убије.

— Изађи и ти! Да, да, ти! Кому ја говорим? Славко занијеми. Није очекивао да ће опет доћи ред на њјега да проживи нешто неугодно. Зашто баш њјега?

Дјечаци су стајали и чекали још двојицу. Официр про-нађе два слабашна дјечарца и изведе их к Милошу и Слав-ку.

— Баш сте красни! Прави тркачи! Е, онда можемо почети. Гледајте оне кукурузе. Ви ћете стати овдје. Ја ћу дати знак. Чим опалим из пиштољја, појурите до ку-куруза, а онда уберите лист и опет к нама. Тко буде први, добит ће воде колико може пити. Он ће, осим тога, овим истући по табанима другу двојицу, а задњјег ћу ја мало забиљјежити.

Показао је корбач и нож. Сва су дјеца запрепаштено гледала и са стрепњјом очекивала исход ове најнеобич-није трке. Младен је знао да ће Славко у трци бити зад-њји, те у трену донесе одлуку; устаде, приђе официру и храбро рече:

— Молим вас, господине, пустите да ја трчим мјес-то овога.

Показао је на Славка.

— А зашто?

— Хоћу. Волим трчати!

— То воли и он. Зашто му отимаш највећу прилику да се прослави? Сједи, док те нисам научио како се шути.

— Ја сам бржи. Могу бољје ...

— Шути!

Младен ушути.

— Спремни. Ти мало назад. Пазите на пуцањј. Као један. Нитко не смије раније!

Дјечаци су чекали знак. На рубу кукуруза већ су стајала два стражара. Милош је то примијетио. Умрла је у њјему нада да побјегне кроз кукурузе.

Пуцањј!

Дјечаци појурише. Милош је најбољје почео. Славко остаје задњји. Није имао снаге. Она двојица прате Ми-лоша, а болесни Славко гледа за њјима. Милош је био бли-зу зеленог руба кукурузом окићењје њјиве. Још мало. Прати га један мали.

— Ти пожури или ћу те засадити у земљју да растеш!

Официр се дерао за Славком, који је очито био пред падом. У глави му је шумјело, ноге су постајале слам-ке. У очима — празнина. Пад и мрак.

Милош први на циљју. Гледа: нема друга. Лежи. Вуку га. Страшно. Сви гледају. Сигурно ће бити нешто. Нешто. То нешто.

Довукли су Славка. Он је немоћан да стане. Офи-цир се не дере, а то је знак да је нешто смислио. Дјеца нијема. Без гласа. Без покрета. Очи. Ударци трепавица гласнији од срца. Тишина.

— Подигните овог. Брзо! Усташа подиже дјечака, али се показивало да ће он опет пасти. Милош прискочи да га подупре, а официр цикну:

— Пусти га! Убићу! Може он сам! Славко је остао стајати, али се једва одржавао на нога-ма.

— Све је у реду. Ти си побједник. То сам и оче-кивао. Ти си велики тркач. И храбар си, па те морам на-градити. Дођи к мени.

Милош је стајао и гледао. Знао је: долази оно најго-ре. Освета.

— Приђу

Пришао је. Стао. Гледао крвнику у очи. Желио освету.

— Јеси ли жедан?

— Мало.

— Дајте му воде.

Напио се и пружио воду дјечаку до себе. Усташа забрани. Вратио је воду стражару.

— Честитам! Први си. Сад слушај! Знаш ли пуцати?

— Само из прачке.

— А из овога? У руци је држао мали револвер који се свјетлуцао на сунчаним зракама.

— Не знам.

— Научит ћу те.

— Хвала.

— Дођи! Прими и овако. Само притисни! Показивао му је како се пуца. Милош је гледао и чудом се чудио. Сва дјеца су с интересом гледала. Младен је слутио несрећу.

— Повуци.

Официр притисну дјечаков прст на обарач и револвер опали. Милош трже руку. Уплашио се.

— Тако. Сад знаш сам. То је лако. Држи. Пази.

У Милошевој руци револвер. Крај њјега убојица њје-гове мајке. Славко се бојао да Милош не покуша на-чинити глупост. Покушат ће убити официра, а онда ће га он заклати, пред свима.

— Ти стани тамо! Брже, болеснице! И тако ниси за

пут.

Цркао би до границе.

Славко није схватио о чему се ради. Гледао је и чекао. Младен је разумио.

— Дођи!

Повукао је Славка и ставио га десетак корака пред дјецу. Ни гласа. Страшна предвиђањја!

— Ти си пред оним Нијемцем рекао да сам ја убио твоју мајку. Је ли тако?

— Да. Рекао сам. Питао је.

— А јеси ли рекао зашто сам је убио?

— Није питао.

— Требао си сам рећи.

— Не знам зашто.

— Не знаш да је сакривала новце?

Дјечак је зашутио.

— Не знаш говорити.

— Знам.

— Онда реци, да сам је убио, јер је била крива. То ћеш и ти сада учинити. Бит ћемо једнаки.

— Ја никога нећу убити — одлучно рече Милош.

— Онда ћу ја вас обојицу.

— Само мене. Ја немам мајке.

— Гледај! Нишани и опали. Он ће пасти.

Славко је стајао. Чекао је. Младен искочи из реда и приђе официру.

— Немојте, господине. То ми је брат. Не! Мајка ће умријети од туге! Не!

— Одбите ово штене!

Млади стражар одбаци Младена у ред. Овај падне на земљју.

— Идемо! Повуци!

— Не могу!

— Мораш!

— Не могу!

— Повуци!

— Нећу. -— Брзо!

— Нећу!

— Овако!

— Нећу!

Страховит ударац одбаци Милоша у страну, а затим немоћно тијело падне на земљју. У редовима дјеце та-лас. Гибањје. Сузе.

— Дигните га!

Опет је стајао пред крвником, који од њјега жели створити убојицу.

— Јеси ли се опаметио?

Шутио је.

— Пуцај! Узми!

Шутио је.

— Хоћеш ли?

Ни ријечи. Без покрета.

— Убит ћу!

Ни гласа.

Официр заурла. Дивљје. Безумно. Страшно.

— Заклат ћу те на растанку. Зашто да те возе у далеки свијет да им загадиш земљју! Зар ми опет пр-косиш?

Зграбио је дјечака за косу и потегао нож. Страшан врисак изви се из дјечјих грла.

— Хоћеш ли сада? Говори!

Шутио је Милош и слушао своје срце. Очи су му на-расле. Велике су. У њјима нема суза. Пуне су неке снаге. Мржњје. Љјубави. Жељје за осветом.

— Говори!

— Господине сатнице, долазе! Већ су ту!

Сатник испусти Милоша, који паде на земљју и од-мах устаде, а сатник спреми неокрвављјени нож. По-прави капу и косу и пође према станици, гдје је стао аутомобил. Долазили су неки официри и онај Нијемац који је већ једном спасио Милоша.

— На мјесто! И ти — наредио је стражар, јер су офи-цири долазили да обиђу дјецу.

Славко и Милош су опет били на својим мјестима. Младен је успио стиснути Милошеву руку, у знак захвал-ности за храброст.

Поглављје тридесет и шесто

Два лијепо обучена официра, те Нијемац и један фратар средњјих година пролазили су крај дјеце и тихо нешто разговарали. Нијемац је, изгледа, нешто питао, а један од официра му је тумачио. Показивао је руком на станицу.

Дјечаке је највише занимао фратар. Знали су да фратри долазе у школе и да у црквама служе службу, као и православни попови с брадом, али није им било јасно због чега је овај дошао с официрима, чије је занимањје тако страшно и без милости.

— Има ли међу вама болесних — упита фратар.

Све дјечје очи погледаше, али уста су остала није-ма. Нитко се није јавио, иако је било доста болесника.

— Значи сви сте здрави?

Опет нитко не одговори. Нијемац је још једном сам прошао крај дјеце и гледао. Затим узе фото-апарат и сними дјецу. Иза тога су сви заједно отишли у канцела-рију шефа станице.

— Отишли су — шапну Младен.

— Славко, зашто је овај поп с њјима?

— И он је усташа.

— Зар с оним крстом о пасу може бити усташа?

— Ја сам чуо да је он из оног логора гдје су одрасли. Он свети оружје, а и сам крај ријеке воли пуцати у љјуде.

— Зар је то могуће?

— Тако су причали у нашем селу. Рекли су: попови-ма не треба ништа вјеровати. Они су школовани да лажу.

— Тко је то рекао?

— Онај студент.

— Зар би овај убио?

— Сигурно. И он има нож.

— А бог.

— Какав бог? Јесмо ли оно рекли да га нема.

— Рекли смо, али кажу да га има.

— Студент је причао да је то лаж.

— Како изгледа тај студент који смије тако гово-рити? Је ли јак?

— Лијеп је. Није јак. Лијепо прича. Свира хармони-ку. Увијек је весео. Моја бака каже да ће и у паклу свирати. Он каже да је то лијепо.

— А ти си му вјеровао?

— Ми смо код крава разговарали и закљјучили да је све истина што говори. Погодио је да су усташе страшне и цки убијају.

— А дјевојчице?

— Оне нису вјеровале. Бојале су се.

— Што ти велиш, Милоше?

— Вјерујем Славку.

— Бојиш ли се?

— Више не. Било је тешко. Рука ми дрхће.

— Мајке ће скоро доћи.

Жедни дјечаци су разговарали и чекали мајке, које су се једва вукле змијоликом цестом, дижући прашину. Далеко им се чинило. Пут без краја, а на крају, ипак, чекају дјеца. Ако чекају?

Приближавале Су се мјесту. На станицу је дошла ком-позиција црвених вагона. На прозорима су испреплетене жице.

Укоро ће утовар, ваљјда ...

У вагону није било тако тијесно као у онима кад су довожени у логор. Онај је Нијемац захтијевао да бу-

де више мјеста. Кад је утовар био готов, прегледао је све вагоне и наредио да се затворе.

Сваки је вагон имао једног пратиоца, који није био у вагону. Усташе су користиле мале кућице за кочнича-ре и одатле проматрали вагоне. Негдје су се удружила двојица-тројица. Пијуцкали су ракију и очекивали да ком-позиција :крене. Сад више није требало нарочито страхо-вати да ће нетко покушати бјежати. Вагони су били добро затворени, а на малим прозорима су испреплетене жи-чане решетке, кроз које могу само знатижељјни погледи, руке и жељје. Локомотива је дошла касније. То се осје-тило по удару који је потресао композицију. Убрзо су кренули...

— Куд нас возе?

— Можда и кући, Идемо према нашем крају.

— Сигурно ћемо прије мрака проћи крај села.

— Да ми је, мајко моја, видјети бар кућу!

— Ако стане, тражит ћемо воде. Можда ће отворити.

— Неће баш тамо стати.

— Зашто не би?

— Ја мислим да ми нећемо често стајати.

— Сад је већ готова жетва. Сигурно је нетко пожео и маше.

— То нам је свеједно. И тако нећемо јести своје погаче.

— Мени би ипак било драже да знам да је све сре-ђено.

— А баш је ове године понијело.

Једнолично ударају точкови. Јури влак у правцу њјихова завичаја, види се... Дјечаци су сад јачи. С више наде. Сад су жељјнији...

— Ти Милоше, добро чувај то мјесто. Морамо по-гледати кућу и село.

— Зато сам се и журио да станем уз прозор. Само ми је превисоко.

— Стат ћеш на ово.

— Бар да стане!

— О томе ни мислити.

— Ми смо ближе, а ти, Славко, даљје од свог села.

— Да.

— Видјет ћеш наше лијепо село. Крај цесте. И уз пругу.

Било би добро написати писмо и бацити крај станице.

— Можемо. То је баш паметно.

— А тко ће га прочитати?

— Нису сви ухваћени. Можда ће ипак нетко сазнати гдје смо.

— Имате ли ону оловку?

— Изгубили смо је послије оног писма гробару.

— Да потражимо.

Нитко у вагону није имао оловке, ни било каквог средства за писањје. Узалуд су тражили. Приједлог досјет-љјивих дјечака је оцијењјен као паметан, али није се мо-гао остварити. Неке су жене предлагале да се баци ко-мад мараме, или нешто што би се могло препознати.

Предвечерје лијепог дана. Локомотива као да хоће стићи сунце феоје се спрема да, уморно од дневног пута, заспе негдје далеко, најдаљје; тамо гдје још нитко није био. Извија се дим, гарав и густ, а ударају точкови клоп-клоп ... Равница, и њјиве пожњјевене. По-љја зелена кукурузима. Мило за очи.

Ударају точкови. На прозорима се смјењјују очи. Гледају кроз оковане отворе, а срца ударају, горе од жељја да влак успори, стане. Но, он јури. Јури. Јури. Гута километре. Мијењја слике.

•— Ту су остали наши, сигурна сам.

— Може бити. И мени се чини.

— Чекај да ја мало погледам.

— Стајемо.

— Идемо и ми к њјима.

— Не вјерујем, чекај мало.

Локомотива успори и заустави влак. Све се умири. У вагонима комешањје. Сви би хтјели видјети то мјесто гдје су оне ноћи остали очеви, мужеви, браћа, дједови... То је тај пакао крај ријеке, о којем се уз помоћ маш-те везу најчудније и најужасније приче.

— Воде нам дајте! — викале су жене.

Без одговора.

— Дјеца умиру од жеђи!

— Нек липсају!

— Само мало. Отворите!

— Пуцат ћу!

Поглављје тридесет и седмо

Пало је сунце иза далеких страна. Руке су оставиле срп и косу. Лоптасти мјесец, онај добри знанац изнад оквира логорске куле, опет над пољјима лута. Родио се увијек исти. Блијед је и замишљјен. Као да размишљја о правцу пута влака који је само једном стао. Или пре-носи мисли Ранкове мајке у село крај ријеке. Можда прислушкује куцањје Милошевог срца: оно удара пола-ко, па јако, па све тако. Или стари скитница жели помоћи уморном Славку.

Мјесец над пољјима. Над врбама. Над успомена-ма. Над житом које није пожњјевено. Мјесец над влаком без наде. Над ријеком која прима мртве сплаваре и тече у супротном смјеру од кретањја влака. Мјесец над селом којем се приближавају њје-гови становници. Заплео зраке у гране дуда који је Мла-ден с оцем садио насред дворишта. Милује му гране, као што је дјечак чинио с прстима. Њјежно и жељјно. Да расте. Да буде свједок. Да прича након повратка.

Јаблани на раскршћу. Два висока стражара пружају зелене руке у висине и поручују да је небо ниско. Пре-мало је простора. Роде се више ту не гнијезде. Напус-тиле су село. Не воле самоћу пустоши. Птице се чудом чуде што нема дјечака с праћкама, а ливаде чекају мале пастире да на пашу потјерају краве и да се ваљјају по зеленом сагу крај канала.

Равница. Длан. Зелено. Мирисно. Удара влак. Дим се диже. Очи су спремне. Село на помолу. А мјесец сви-јетли. Премало је прозора. И још жице.

Све јје исто. Цеста. Редови кућа. Јаблани. Воћке. Ограде. Школа. Дом. Све. Зар баш све? Нема свјетла. Зар је мјесец једини одређен да свијетли? Да. За другог и не треба осим за пустош. Она је у кућама, у стајама. У двориштима. У окнима. У сломљјеном цвијећу и на-пуштеним ливадама.

Све је икратко. И исто. Нигдје руке на поздрав. Ниг-дје лампе у прозору. Закашњјелог тежака на путу, гла-са. Само сузе. Све је тужно.

Само сузе. И кратко. Полудјела локомотива. Сузе. Много суза.

Милош на прозору. Мисли. Види да локомотива неми-лосрдно удаљјава композицију од роднога им села. Пла-че гласно. Мисли окрилатиле. Ломе им се крила. Дјечак их брани и завија. Залијева сузама. Појачаним удара-њјем срца. Крвавог и тужног.

— Милоше, сједи. Одмори се. Остао је уз прозор.

— Вратит ћемо се. Осјећам то.

— Никада.

— Сигурно.

— Коме да се вратим? Коме?

— Бит ће живих.

— Мало.

— Много.

— Не.

Долазио је град. Стотине сијалица. Исто икао и онда кад је с оцем ишао посјетити болесну мајку. Кријући, ушли су у болничку собу. Чудно је мирисало. Бјелина. Мир. На кревету лежала је мајка. А сад је више нема. Далеко је отпловило њјено тијело ... Град на ријекама. Први град у који је ступила Мило шева мога. А колико ће још градова проћи....

Влак није стао. Само је успорио вожњју пероном. Промицале су скретнице и свјетла, д онда опет иста слика: равница .и ноћни мирис љјета. У вагону један мртав дје-чак. Био је прилично издржљјив и није изгледао болестан. Мајка над њјим нариче тужаљјку какву може родити је-дино мајчино срце.

— Он је из мог краја — прошапта Славко.

— Чуо сам за њјеговог оца — умијеша се један малишан.

— Да ли си га познавао 'раније — приупита Младен.

— Не. Занијече малишан главом. Славко ће на то:

— Њјегова мајка је имала дјевојчицу. Звали су је Срна. Била је витка, брза, окретна и увијек помало нас-мијана. Изнад о<ка је имала знак. Пала је с јабуке и набола се на неку суху грану.

Њју су однијели логорашки гробари. Мајка је једва поднијела губитак.

— Значи, она више нема дјеце?

— Нема.

— А гдје је њјегов тата?

— На нашој планини. Знаш.

— Он се бори из шуме?

— Да.

— Он ће осветити своју дјецу.

— Али им неће моћи вратити живот.

— Да.

— Што ћемо с њјим?

— Мртве неће дуго возити.

— Зар мајка неће моћи сахранити малога?

— Не.

Влак је улазио у велики град у којем, по причањју жена, живи главни усташа који измишљја ово зло. Жене су хтјеле нешто подузети, жалити се.

— Нека нас пусте к њјему. Он ће нам помоћи.

— Женска главо, гдје би он нама помогао, кад је заповиједио да нас муче?

Влак је стао. Стражари су отварали вагоне. Саопћа-вали су да ће милосрдне сестре дијелити храну болесници-ма. Изненађене жене су то схватиле као добар знак.

Обучена у бијело, једна милосрдна сестра је дије-лила болесницима млијеко а остали су добили само комад круха. Мајка, чији је син лежао мртав, обрати се кроз сузе милосрдној сестри:

— Мила сестро! Помози ми. Син ми је мртав. Како ћу га сахранити,.

— Он се преселио богу.

— Али, ја бих хтјела знати гдје ће му бити гроб.

— То није важно. Бог се брине о <њјему.

Сестра је позвала стражара који је наредио да се мртви мјечак однесе из вагона. Двојица љјуди дођоше и без милости О'ђнесоше дјечака. Ништа нису помогла запомагањја мајке. Све се одиграло тако брзо да мај-ка није ни стигла ишта рећи или заискати. Ма гдје ће с дјететом да му ома на гроб дође...

Стражари су затварали вагоне. Викали су. Пријетили и простачки псовали.

Влак је кренуо даљје. Остао је град и сестра која тврди да је мали испод планине отишао богу. Цијели вагон испуњјава продорни јаук немоћне матере, стражар из-вана лупа кундаком по вагону. Жена не престаје. Влак јуни. Једна смрт више, И сузе материне...

— Ти си, Славко паметан. Реци камо ми идемо?

— Изгледа да је онај брицо добро рекао.

— У Њјемачку, значи.

— Сигурно. Ово би требала бити Словенија.

— Послије долази Аустрија?

— Да. Иза тога Њјемачка. Далеко је. Ја сам учио у гимназији нешто о тим земљјама, а наше границе доб-ро знам.

— А како изгледа граница?

— Видјет ћемот.

Поглављје тридесет и осмо

Талас свјежег зрака и свјетлост умијесе промјену у вагону кад га отворише. Влак је стајао. Путници су спа-вали. Тако им је најбрже прошла ова ноћ путовањја у непознато. Приче су замијењјене сањјама. Жене ће си-гурно дуго причати о томе што је која сањјала и што снови значе.

Стајали су даљје од станице. Нигдје перона. Само колосијеци. Отварају све вагоне. Вјеројатно се остаје у овом граду, којему не знају име. Нема љјуди да питају, а тко зна можда ту љјуди другачијим језиком говоре.

— Који је ово град?

— Смртовник — одговори усташа.

— Смртовник?

— Је ли то наша земљја?

— Сва је земљја ваша.

— Је ли ми ту остајемо?

— Не досађуј!

Изашли су споро, и, зачудо, нитко их није псовао ни пожуривао. Постројили су их на чистини крај пруге. Ооет су стајали у редовима. Свака породица засебно. Милош је био с Младеном. Она жена је била сама. Због тога Младенова мајка рече:

— Сестро, дођи к нама. Узми овог дјечака.

— Жена без ријечи п.риђе и пружи руку коју Милош прихвати и осјети да је хладна.

Један је усташки официр ишао с двојицом Нијемаца и бројио логораше. Нешто је записивао и објашњјавао. Иза тога су некуд отишли, а народ је чекао.

— Шта они сада раде, Славко?

— Ови су нас бројили.

— Зар мисле да је нетко побјегао, као птица.

— Можда.

— Сигурно се нису ни сјетили да је мали умро?

— Није он једина.

— Откуд знаш?

— Ти увијек мислиш?

— То није лоше.

Мањја јединица њјемачких војника заустави се пред редовима логораша. Официр нешто узвикну, а војници ски-нуше оружје. Народ се загледа.

— Сад смо њјихови — рече Славко.

— Како ти то мислиш?

— Тако. Они ће замијенити ове.

— Је ли то бољје или горе?

— Нисам пророк. Мислим, једнако.

— А зашто нас сада преузимају Нијемци?

— Ови су се уморили.

Њјемачки официр разводио је своје војнике крај строја. Гдје год је прије стајао усташа, сада је остао по један њјемачки војник. Усташе су одлазили на мјес-то гдје су малочас стајали Нијемци.

Све је трајало кратко. Пред дјечацима и народом стајали су други војници.

— Они нас не разумију. Бар ћемо их моћи псовати — одвали једна жена.

— Мудри су они. Сигурно знају и наш језик — до-даде друга.

— Сигурно бар један зна.

— • Бољје је ћутати. Можда су и то.

Усташки официр нареди својима »мирно«, и »надесно«, затим усташе одоше. Неки су се још једном окренули да погледају -народ.

— Сад се држите Шваба. Они су мед и млијеко — из-валио је један усташа.

Њјемачки војници нису рекли ни ријечи, чекали су даљје наређењје, које је скоро услиједило.

Пред строј је изашао један млад војник и говорио је нашим језиком.

— Од сада сте под командом Нијемаца, који ће преузети бригу о вама. Основа свега је ред и рад. За покушај бијега стријељјамо. Кренут ћемо. Узмите ства-ри!

Ишли су улицама непознатог града. Знатижељјно су гледали око себе. На улицама није било много љјуди, а сваки је пролазник бојажљјиво проматрао колону. На прозорима су се показивале неке главе. Љјуди су хтје-ли видјети кога то Нијемци гоне. Већ су навикли на так-ве поворке.

жице и бараке. На улазним вратима Нијемац с ау-томатом. Он је отворио врата. Крај њјега је стајао официр с врло сјајним чизмама и црним повезом на оку. У руци је имао кожни корбач, којим би само каткад ударио по чизми.

— Значи, остајемо овдје.

— Опет у логор.

— Да ниси мислио да ће нас Нијемци вратити кући?

— Нисам то мислио, али...

— Никакав али неће бити, већ само опет гладовати ј, можда, радити.

— Можда ипак нећемо остати?

— И то је могуће.

— Гледајте колико има барака.

— И нас је много.

Све што је тко имао, морало је остати вани, пред великом бараком. То је била наредба и опроштај са задњјим успоменама, које су неки врло пажљјиво чу-вали.

Улазили су у бараку. На вратима је сватко добио сапун и пешкир. Ишли су на купањје. У једној су соби сви чекали голи и онда по реду улазили и купали се. Све се одвијало по реду и брзо. За непун сат били су гото-ви. Голе су их смјестили у друге просторије бараке. У међувремену, одјећу су одвезли на парењје.

Рубљје је заударало и било згужвано. Дјечаке то није сметало. Није им било жао њјихове логорашке уни-форме.

Послије запрашивањја против ушију, дијељјена је хра-на. Сватко је добио комадић кукурузног круха и мало крумпирове јухе.

Јели су брзо, као да немају времена, као да ће им нетко отети толико жуђени залогај.

— Ипак је крух најважнији на свијету — рече Слав-ко својим друговима и слатко настави вечеру.

— Још да га има доста! — уздахну Младен.

— Ипак је овдје бољје — додаде Милош, задовољјан што је коначно добио хране и што не види крвника који му је убио мајку.

Над логор се спустила ноћ.

У баракама, на тврдим креветима од дасака, спа-вало је испаћено село, снивајући сутрашњји, можебити бо-љји дан.

Поглављје тридесет и девето

Страшна галама њјемачких војника, звукови звиж-даљјки и лавеж паса прекинули су снове уморних лого-раша. У бараке је ушла проклета зора.

Све се одиграло у неколико минута.

Војници су викали, лупали по креветима и поду, по-журивали и пријетили. И уморна, исцрпљјена, и синоћњјим дочеком смирена колона одједном је оживјела. У њјено се срце опет усељјавао страх од онога што ће доћи.

Многи су синоћ уљјуљјани лажним надама да ће све бити бољје, да ће престати батинањја, понижавањја, туче и јауци, да ће се живјети у жицама, али без толико опаснос-ти и страха.

А страх се ипак вратио у зору, која је дошетала неш-то раније и припремала чудан концерт галаме и пријет-њје, неизвјесности и најаве неког новога зла.

Мајке су хитро будиле дјецу, настојећи да на ври-јеме изврше чудне наредбе војника у зеленим и црним униформама. Бојале су се да не закасне, да не поври-једе нове господаре, да ине изазову корбаче у њјихо-вим рукама или не разбјесне ухрањјене војничке псе који су пратили покрете својих газда.

— Почело је — шапну Младен својој мајци и стис-ну топлу руку.

— Само пожури — одговори мајка.

— Славко, можеш ли? шапну Милош свом другу и по-жури према вратима.

— Могу!

Из барака су јурили збуњјени логораши. Као гром из ведра неба, њјих је изненадило јутарњје буђењје.

На великом простору између барака стајао је офи-цир који их је оно синоћ дочекао и са својим војницима преузео од усташа.

Војници су постројавали логораше у четири реда. Жене су помагале дјеци да стану крај њјих. Неке су мајке чврсто стискале дјецу уза се, бојећи се да их не одвоје. Стражари су их одмах раздвајала и постављјали точно пре-ма распореду, у четири реда.

Транспорт је стајао под ведрим небом и гледао како се рађа румено сунце и најављјује још један дан, који ће можда донијети много изненађењја и узбуђењја, попут буђењја каквог још нису доживјели.

Одједном све се смирило. Шут јеле су жене, заније-мила су знатижељјна дјеца, болесни нису плакали, Нијемци више нису галамили, пси нису лајали.

Све је стало, као да одаје почаст рађањју сунчеве кугле.

Тишина је убијала. Њјена је сабљја сјекла равно по срцима мајки. Оне су опет слутиле могуће растанке и смрти. Оне су гледале неку крваву цесту, по којој иде колона и гута њјихову дјецу. Слутиле су сузе и јауке. Слутиле су одласке и недоласке. Досањјавале су .недовр-шене снове, пуне крви и рана и дјечјих очију мртвих.

Тишина је косила. Сјекла наду.

Њјени су рафали постајали све љјући, разорнији.

Изгледало је да ће се догодити нешто страшно.

— Зашто су нас тако рано будили и тако брзо истје-

рали?

— Зар ће опет пакао?

— Зар ће нам одузети дјецу?

— Зар мукама није дошао крај?

— Зар нема наде и спаса?

— • Зар има горих звијери од звијери које су нас до-веле у овај логор?

•— Зар су Нијемци крволочнији од усташа? У главама ројеви мисли. Предвиђањја и зле слутњје.

Питањја без одговора.

Тишина траје вјечност а тек су неколико минута нијеми.

Тишина пјева своју јутарњју пјесму, своју химну рађањју сунца и најављјује умирањје наде.

Тишина сије проклетство и умножава мајчине бриге.

Тишина надјачава све силе и отровом својим пријети, као да стиже срнак свијета, као да ће све нестати: и сун-це, и живот, и бараке, и војници и њјихови ухрањјени пси, у чијим се очима љјеска нека чудесна снага.

Такву тишину село из краја крај ријеке никада није доживјело.

Онда лагани кораци официра у црној униформи. Један, два, три...

Стао је на посебно означено мјесто,.

Поправио је свој орни повез на лијевом оку.

Лупкао је корбачем по сјајно угланцаној чизми.

Погледом свог јединог ока ошинуо је нијемо че-твероредо село.

Једна жена у првом цреду, баш у равнини гдје је стајао официр, паде. Вал немира покрену масу логора-ша. Официр својим корбачем даде знак и двојица вој-ника одвукоше онесвијештену жену. За њјом је потрчао мршави дјечак али војници га грубо вратише на мјесто.

Уз официра је стао један млади војник у црној уни-форми.

Официр се обрати логорашима на њјемачком језику, а војник је лагано преводио њјегове ријечи.

Официров је глас био висок, крештав и узнемирујући, док је тумач говорио смирено, као намјерава да поп-рави утисак који је изазвао официров наступ.

— Ви сте ступили на тло великог Њјемачког Рај ха.

Ви сте од сада под специјалном командом наших полицијских снага, које ће се бринути о вама.

Ви сте припадници концентрационог логора, који ће вас распоредити у одређене команде.

Од вас се тражи покорност, ред и рад!

Ми ћемо према вама бити праведни д строги.

За све прекршаје оштро кажњјавамо.

За непослушност и покушај бијега, кажњјавамо смрћу.

Нека вам је, на почетку, све јасно! Дакле: покорност, ред и рад!

Официр је посљједњје ријечи изговорио оштро, пријете-ћи својим корбачем, а затим је, у пратњји војника, по-шао испред првог реда логораша.

Ходао је лагано, проматрајући жене и дјецу. За њјим је ишао тумач, очекујући да ће официр с меким разговарати. Он је, међутим, само шутио.

Кад је пришао мјесту гдје су стајали Милош, Мла-ден и Славко, официр мало застане. Као да је хтио нешто рећи дјечацима који су мирно стајали и гледали новог господара, који им је мало час декламирао некакве наредбе и правила, упозорењја и пријетњје.

— Ти! — обрати се официр Славку. Дјечак се није помакнуо.

— Теби говорим — официр показа на дјечака.

Славко на лицу осјети икорбач и збуни се'.

— Изађи! Брзо! Официр повиси тон, а војник преведе њјегове ријечи.

Дјечак иступи и стаде пред једнооког.

— Ти си из шуме? Бандит? Твој отац бандит?

Кад је Славко чуо превод, мимо одговори:

— Нисам из шуме. Ја сам из једног лијепог села.

— Ти си мали бандит? — настави официр.

— Не разумијем — одговори Славко.

— Ме разумијеш што значи бандит?

— Не разумијем.

— Бандит пуца на нашу војску. Убија.

— Ја никад нисам пуцао. Тукао сам се с дјеча-цима који су убијали птице.

Тумач преведе дјечакове ријечи.

Официр се благо осмјехну и настави.

— Твој отац бандит?

— Мој је отац мртав.

— Ти си разумио што сам вам рекао?

— Мислим да јесам.

— Ти нећеш бјежати?

— Не.

— Ти добро трчиш?

— Могао сам добро трчати.

— Пази добро!

Славко је пажљјиво гледао »то ће официр урадити, Већ је имао горка искуства из логора (крај ријеке, и зато је очекивао нешто иружно.

Официр погледа војника и њјеговог огромног пса који је сједио на задњјим ногама и чекао наредбу. За-тим баци свој корбач, далеко према жици.

У том трену пас устаде. Заузео је припремни став.

У четверореду мукла тишина. Само су логорашке очи нарасле.

Официр подвикну Славку:

— Брзо, донеси корбач!

Дјечак пође, али га официр врати.

— Трчи! Брзо!

Славко потрча према жици, а официр строгим гласом издаде наредбу огромном псу:

— Адлер, напријед!

Пас страшним скоком достиже дјечака и обори га на тло.

При том је бијесно режао, као да ће раздерати Славка. Жене зајаукаше.

— Адлер, мир! — опет официр издаде наредбу.

Пас пусти Славка и стаде крај њјега, очекујући но-во наређењје.

— Дођи овамо! — нареди официр Славку.

Дјечак поправи рукав своје раздеране кошуљје и стаде пред силника.

Стао је и гледао у њјегов црни повез на оку. Није плакао, мада му је срце страшно лупало, као да ће ис-кочити из груди.

— Видиш, мали бандит! Тако ћемо свакога тко би покушао бјежати. Из наших се руку не може. Ми одре-ђујемо пут којим ћете ићи. Ви морате слушати и радити! За вас нема другог пута.

Официр је изводио своју омиљјену представу, насла-ђујући се над немоћним дјечаком, страшећи остале ло-гораше. Он је најављјивао што их чека у наставку њји-хова крвавог пута у непознато.

Славко није скидао поглед с црног повеза, нити је ичим показивао да се официрове ријечи и њјега тичу.

Маса логораша остала је нијеми зид шутњје.

Над њјима је лебдјела нека нова и друкчија опас-ност.

Њју су најавили официр с црним повезом на оку, љју-ти пас Адлер и војници у црним и зеленим униформама.

Село је ушло у нови пакао.

Стигло је у руке изумитељја мучилишта која су до-била име: концентрациони логори.

Поглављје четрдесето

Влак-црвена змија, с главом -која рига црни дим и ватрене искре, окована шарама жица-чуварица, окићена зеленим војницима и притајеним смртима њјихова оруж-ја односи своје путнике у нека нова пространства.

Вијуга између висова горских, пресијеца зелене до-лине, улази у гараве тунеле, пењје се и спушта, тутњји из-међу лијепих кућа, на чијим балконима има много цвијећа. ..

Јури и жури на строго одређено одредиште, стидећи се стати у неком граду гдје, можда, има добрих љјуди, воде и круха, млијека и лијека, и мало слободне земљје да прими мртве путнике.

А иза жица, притајиле су сузе и туге, разиграле знати-жељје и зле слутњје.

Уз мали прозор, окован жицама, идежурају три пара очију. Милош, Младен и Славко проматрају небо и зем-Ију. ^

Жице им сијеку погледе и рањјавају слике ливада и шума, зелених крошањја и тамних кровова.

Занио их је ниски лет јата птица.

Над долином разиграна крила. Игра — лет. Живот.

— Као над мојим ливадама крај ријеке <— посве тихо проговори Младен.

— Птице у свим земљјама једнако лете — додаде Милош.

— Ако им нетко не одреди правац, као нама — опет ће. Младен.

— Ја ипак мислим да ћемо се овуда и вратити. За-то, памтите слике. Запамтите што више. Морамо се вра-тити. Чекат ће нас наш Ранко!

Полако и одлучно говорио је Славко. Као да се за-клињје, као да наређује.

— Морамо се вратити. Морамо!

Шаптао је друговима, поручивао птицама у лету, јављјао ливадама и ниском осамљјеном облачићу, који се приближавао врху планине.

— Морамо се вратити својим птицама.

БИЛЈЕШКА О ПИСЦУ

Дарде Бурдћ рођен је 6. свибњја 1929. године у селу Кињјач'ка, крај Сиска.

Усташе су га 17. свибњја 1942. го-дине отјерали у концентрациони логор Стара Градишка, а затим у Њјемач-ку и Пољјску, гдје је провео пуне три године.

По занимањју је професор.

Сада обављја дужност директора Новинско-издавачке радне организације »Радничке новине« у Загребу.

Објавио је збирке пјесама: »Сјећањје«, »Звијезде не читају поруке«, »Јато орних птица«, поеме »Бесмрт-на као вјечност«, »Педесет мртвих разреда спава« и »Епитаф крај зелене ријеке«, збирку пјесама за дјецу »Тисућу кишобрана«, роман за дјецу »Најдража изора«, дјечји игроказ »Гдје борови шуме«, књјигу успомена из логора »Европом између жица« и збирку прича за дјецу »Згажена свирала«.

Пјесме су му објављјене у књјигама »Полети, пјес-мо«, »Стихови за најмлађе«, заступљјен је у антологији

»Златна књјига свјетске поезије за дјецу« и у приручни-цима за лектиру ученика основних школа Хрватске.

Сурадник је листова за дјецу »Радост«, »Смиб«, »Модра ласта«, »Курир«, »Галеб«, »Весела свеска« и других.

Објавио је неколико брошура, а коаутор је прируч-ника »Сисак и банијски крај«.

ПЛЕДОАЈЕ ЗА ДОБРО, КЛЕТВА НА ЗЛО

Тек кад човјек посљједњје странице овога дјела ишчита, осјетит ће олакшањје с којим је, пропутовавши кроз тај пакао крај ријеке, награђен за своју стреп-њју, за стрепњју и упитаност да ли ће три Велика мала јунака, заточена са својим мајкама и бакама, и сто-тину својих вршњјака, у фашистичком логору узмоћи опстати на стравично голој црти смрти, да ли ће у својој борби успјети. Управо тако: читалац ће од првих до посљједњјих страница овога штива (заједно с аутором) за правду стрепити, он ће мале јунаке у њјиховој борби и отпору бодрити, с њјима своју жељју и Наду дијелити и на крају суза ипак, ипак успјети... Што успјети? Одрвати се, бар ту неправду смрти одложити... а чежњју и Наду...!? Дјечаке, њјихове мајке и баке, и обдржане вршњјаке изводе из тога пакла крај ријеке, али — Нијемци их транспортирају, не у Слободу, зна се, него некуд (у Њјемачку, Пољјску), но у природи је дјечака јунака да чежњјом и Надом снатре да ће ова Одгода Смрти, можебити, доспјети с њјима на неко свјетлије обзорје, да ће их негдје згранути Чудо жу-ђенога, Слободе... С ових неколико уводних редака исказујем и оцјену колика је сугестивна снага ове приповјетке, њјених слика и метафора, и димензија њјене хуманистичке поруке. А писац није имао »лаког« »лите-рарног« задатка. Колико год је жртви (јунаку) тешко придржавати, чак спашавати Наду и усправљјати Вољју

Милан Ножинић

/а Живот у тоталном опкољјењју Смрти, толико је тешко писцу из тога пакленог кошмара »изсублимирати«, (излите-раризирати) ту Наду и ту Вољју, тако да та пакленска Стварност, поступком умјетничке транспозиције добије свој литерарни еквивалент. А Ђорђе Ђурић је постигао то, и не само да је то остварио него је и онај пра-давни порив с почетака писмености човјекове, онај пј-рив с којјм се посиже за књјигом а који бисмо могли назвати поједностављјено — Знатижељјом, сублимирао, односно транспонирао у врелу, »навијачку«, молидбену жељју читаочеву да тамо, на крају, Добро побиједи, да судбина ових дјечака јунака (и њјихових мајки, бака, вршњјака) неку малу срећу у том паклу апсолвира. Па сад, је ли то литература с такозваном тезом, с тако-званом тенденцијом, литература ангажирана, па што?! Нека је и то, кад друкчије и не може бити! Читалац ће се солидаризирати с аутором који, уосталом, своје тенденције такозване — као и своје патњје и чежњје — не скрива, нити би било љјудски (па ни умјетнички!) да то чини. Аутор је један од оне тројице малих јунака велике жудњје у том логору смрти Стара Градишка, читалац ће то одмах видјети и са симпатијама писца усвојити и из тога разлога, само неће знати, а радо би да докучи је ли он, писац — Славко, Милош, или, можда, Младен?! На истој ће се дакле, душевној и духовној равни наћи читалац и писац, а појачањје ове везе до-лазит ће из сазнањја читаочева да је ово дјело трагике и хероике дјечака јунака писало зрело перо, даровито перо, умакано у мастило суза и дјечачкога сужањј-скога сна. А само прео умакано у дјечју сузу и пат-нички сан могло је да испише ове потресне странице о снатрцњјима малишана, док из жице и логорских суро-вих зидина гледају носталгијом у млијечну мјесечину — тамо Изван, далеки им сјајни мјесец, понекад лам-пу Наде, понекад непријатељјски бездушну небеску луталицу које се њјихова патњја, Дољје, не тиче; Сунце, отето им, бива топло око материно, а понеки пут не-милосрдна пакленска пржина која Одозго, с ужарених небеса, убија Дољје исцрпљјене сужњје, у дослуху са злотворима. Странице описа, слике драматичних конфрон-тација јунака-жртава с немилосрђем, силништвом злотвора,

рељјефне су и снажне, мада писац, освјетљјујући ту панора-му геноцида, рефлекторе претежно задржава на жртвама--борцима за Живот, на засужњјеним малишанима, док зло-чинце профилира више као црне силхуете, или као бездушне аутомате — нељјуде какви су, у суштини свог бездушја и безумљја, били. Уосталом, кроз паћеничке своје сузе ови јунаци-жртве силнике су само тако и толико перципи-рали и доживљјавали — као насртај напасти, сузбијајући их, бранећи се од њјих као шкољјка од хоботнице — стискањјем срца и зјеница. Дакле, писац је у тому про-нашао неку своју (дјечју), читаоцу прихватљјиву мјеру, па неће бити мјеста »приговорима« (какви се често по-јављјају — из моде, кад је о оваквој литератури ријеч) да је »сликао« »црно-бијело«(!). Право је рећи да је сликао И ЦРНО И БИЈЕЛО ... (и друго и треће, а то није мана, него врлина овога дјела осебујне вриједности. То је дјело — пледоаје за Добро, клетва на Зло. У свом пледоајеу успијева — јер ће читаоци малишани бодрити своје вршњјаке јунаке ове књјиге, и осјећати за њјих као за своју браћу и у клетви успијева — јер ће родитељји све дјеце стрепити над животом малих вели-ких јунака ове књјиге као да стрепе за властиту дје-цу.(...)

Др Вјера Рашковић-Зец

ПОШТЕНО И ЛИТЕРАРНО УСПЈЕШНО

Роман је ово о времену прошлом, ратном, лого-рашком. О логорима у другом свјетском рату много је написано, али никада довољјно да се ужаси расвијетле до краја, да се документарном и литерарном ријечју допре до дна злочина каквом примјереног нема у повијести човјечанства. Овај је роман ипак нешто дру-го и ново, не само зато што се бави логором смрти на нашем терену, у којем су и убојице и убијани наши љјуди, јер се о томе доста писало, него зато што су јунаци, прецизније речено жртве, ДЈЕЦА. Дакле, роман о логору, о дјеци — за дјецу. То му одређује ориги-налност и специфичност.

Роман у први мах дјелује симплифицирано, сведен на црно-бијелу технику, али чињјеница да је намијењјен дјеци увјетује ту симплификацију. У бити се не ради о црно-бијелој поларизацији, него о релацији добро-зло. У логору Стара Градишка таква подјела љјуди и збивањја једино је реална и могућа, односно немогућа је било каква друга. У логору су уистину егзистирали зликовци на једној, и недужне жртве на другој страни.

Аутор је и сам био дијете-логораш. Њјегове емоције, за свагда урасле у психолошко вријеме, остале су ду-боко у њјему, јер су утисци из дјетињјства оно што израњја и претаче се у књјижевни доживљјај. Често чов-јека емоције заробе толиком снагом да их не може

адекватно изразити. Кад их пренесе на папир, снага им се губи, јер је немоћан да их адекватно преточи у писану ријеч. То се особито односи на крајњје мучне емоције које доноси дјетињјство, проживљјено у логору смрти.

Смрт дјеци није иманентна, далека им је и не-схватљјива. Нису оптерећена никаквом мишљју о смрти и умирањју. Стога је сучељјавањје дјетета и смрти нај-свирепије насиљје над природом и законима живљјењја. О тако комплексном психолошком проблему писати за дјецу, још к томе уоквирено у конкретне реалије вре-мена и логора Стара Градишка, заиста је тежак задатак. Ђорђе Ђурић га је извршио поштено и литерарно успјешно, колико се то уопће може.

Ријеч је о оквирној документарној прози, у коју су уграђени ликови тројице дјечака-логораша и љјуди који их окружују. Иако је од времена које се у роману евоцира протекло више од четири деценија, оваквог штива за младе никада није превише, оно никада није неакту-ално. Свака нова генерација дјеце и младих мора упо-знати то вријеме — да се не би заборавило и поновило.

Сматрам да временска дистанца од четрдесетак година иде на штету истине. Наиме, у литератури су се развила експериментирањја и анализе које већ одавно трагају за неким нијансама, чак и у психологији нај-свирепијих злочина и злочинаца. Кад се ради о убијањју дјеце, нема и не смије бити мјеста никаквом психоло-гизирањју у односу на фашистичка дивљјањја по логори-ма смрти. Психолошка анализа такве врсте отпада, кад логорашку истину износи нетко коме је та истина на кожи и у души оставила неизбрисиве трагове.

Далеко је одгојније дјеци пружити овакву прозу и голу истину о ратном времену него сувремену медио-критетску конструкцију и имитацију, какве им често пру-жамо, а које с нашим поднебљјем, прошлошћу и животом немају баш никакве везе.

Овакво је штиво дјеци увијек занимљјиво. Спашава-њје малог Ранка из логора пратит ће напетошћу којом

читају авантуристичке романе, иако је ова проза далеко од било каквог авантур,изма.(. ..)

Има ли ишта хуманије него се борити за живот у цар-ству смрти — према Барчевој максими која је врло осмишљјено послужила као мото овом роману? Тај ху-манизам даје дјеци неслућену снагу да се успну на логорску »кулу«, ту коту смрти, и управо тамо састају, унаточ забрани и пријетњји да ће сваки логораш бити уби-јен, дрзне ли се на њју попети.

На крају, по оној »зао слуга горег господара«, усташе изручују логораше Нијемцима, који их одводе у концентрациони логор у граду »Смртовнику«.

Завршетак романа је ипак оптимистичан, унаточ цр-ном њјегову наслову и трагици која је збијена у цјело-купан текст. Дјечаци настоје добро запамтити пут до Њјемачке, да би се њјиме знали вратити у слободну до-мовину — кад се тај сан о слободи оствари.

Свако поглављје романа завршава оштром поантом. Ту литерарну маниру дјеца воле и стимулира их на даљје читањје.

Грађа романа је проживљјена, што се види из ориги-налних детаљја, на примјер, онај с клупком вуне у које је мајка покушала сакрити нешто новаца.

Има, мјестимично, и згуснуте, фине симболике. Тако згажене свирале постају симбол гажењја дјетињјства, а ластавице које лете свој животни лет, неспутане логор-ским зидовима, у оку дјетета-узника постају недостижан идеал слободе.(... )

Препоручена литература
animacija3