ЗАПИСИ СА ЦЕТИНЕ

Књјига Петра Кривошића, борца Динарске Дивизије.

Аутор Записа са Цетине је Петар П. Кривошић, рођен 25. јануара 1921. године у Отишићу, општина Врлика. Умро је у Сан Маркосу, Калифорнија, 22. априла 2002. У току Другог светског рата био је борац, па десетар и на крају водник, Цетинске бригаде, а затим у Летећој бригади Косовског корпуса Динарске четничке дивизије под командом пок. Војводе Момичила Ђујића. Своја ратна сећањја Петар је објавио у САД.

Моје ратне успомене-

ВРЛИЧКА ИЛИ ЦЕТИНСКА БРИГАДА

Река Цетина извире испод Динаре у Северној Далмацији и тече од севера према југу око 110 км и улива се у Јадранско море код Омиша. Природно је да се крајеви око реке Цетине зову Цетинска крајина о којој ће овде бити реч, али не о целој тој крајини, већ само о горњјем току Цетине, око 20 км њјеног тока; та крајина или долина зове се и Врличка долина, по варошици Врлици где је било седиште врличке општине, коју сачињјавају 12 села у којима живе Срби и Хрвати. Отприлике пола и пола, (негде сам читао) да је пре рата у врличкој општини живело 9 хиљјада Срба, а ваљјда приближно толико и Хрвата, али приликом избора општинских или државних Срби су увек имали већину гласова.

Од тих села, четири су чисто Српска и то: Отишић као највеће село на јужној страни Врличке долине и на западној страни реке Цетине, која се пружа 15 км испод планине Свилаје. Кољјане са манастиром Драговићем - то село обухвата реку са обе стране и простире се испод масива Динарских планина. На северу од Врлике налази се српско село Цивљјане. Познато је да далматински Хрвати говоре (икавским) наречјем, па и Срби измешани са Хрватима, више речи изговарају (икавски) тако је назвато Цивљјане, али како ја не говорим икавски, за мене то село значи Цјевљјане и у овом чланку ћу га тако звати. Овоме селу припадају још два засеока, као Читлук и Котлаша. Четврто српско село је Цетина на самом извору и око извора реке под истим именом.

На средини села налазе се развалине старе цркве Св. Спаса коју је пре шест векова подигао босански краљј Твртко, тамошњјим Србима да му чувају границу њјегове државе. Та црква је озидана 1390. године, само годину дана после Косовске битке. Значи, Твртко је осетио опасност најезде Турака са истока, али и са запада од Мађара, па је своје границе према западу кроз те цркве утврђивао против Мађара који су тада

владали Хрватском и освајали туђе земљје да би имали Јадранско море. По доласку Турака у ове крајеве црква је била спаљјена, али камени зидови нису могли изгорети. Тако се тај Српски народ кроз дуге векове ропства, сакупљјао сваке године на Спасов дан у те зидине, ту цу се молили, плакали и пјевали, надали се бољјим данима и чекали слободу, да ли ће некад доћи, и тако је време текло вековима све до наших дана, када је пре Другог Светског рата негде 1937. или '38 године сазидан велелепни храм Св. Спаса на самом извору реке Цетине. Тако је и село Цетина дибило своју парохију.

Око 15 км низводно са источне стране реке, у једном живописном кањјону, извире мањја река Драговић која тече низ кањјон око један километар и са својим лепим водопадом улива се у Цетину. Изнад самог врела, а под високом стеном, заклоњјен од сунца и ока, сазидали су Срби 1394. године манастир Драговић на истоименој реци. Тај манастир је кроз дуге векове доживљјавао своју горку судбину од најезде Турака. Турци су га палили и рушили. Срби су га обнављјали и ту се челичили за борбе и бољје дане. Тек половином прошлог века, када више није било опасности од Турака, Срби су изнели тај стари манастир из скривеног кањјона на најлепше видно место на питомој узвишици где се састају две реке, око којих се ређају манастирске баште, воћњјаци, виногради, пољја и ливаде, а на брдима манастирска шума.

Ту је тада саграђена велелепна нова манастирска црква са звоником високим 28м. Поред цркве, мало позади, импозантна лепа троспратна зграда, манастирски конак. Даљје међу воћкама и баштама подигнуте су многе зграде за народ који је ту живео и обрађивао манастирска имањја, млине, пољја, ливаде, које су опет биле закићене са великим стадом оваца и крдом волова, крава и коњја.

На запад, преко реке, за пола километра поред манастирских ливада, пролази главни пут Книн-Врлика-Сињј-Сплит. Путници и туристи који су пролазили тим путем, заустављјали би се код бистрих врела да се освеже и одморе и уживајући посматрали ту природну лепоту. Не знам да ли је ико сачувао праву слику тога манастира, јер он је на жалост потопљјен од комуниста. У Драговићу, од како постоји, била је парохија за село Кољјане и Лактац и друге мањје насеобине Срба у селима Сињјске општине. Драговић је био бранич и понос Срба цетинске крајине.

Западно од реке и манастира, за једно сат хода, у Отишићу под Свилајом налази се црква и парохија посвећена Св. Арханђелу Михаилу. Ова црква, поред Драговића, имала је свој историјски значај у одбрани Српства и Православљја. Када је пре тристо година Стојан Јанковић ослободио Далмацију од Турака и Венеција узела те земљје под своју власт, тада су Хрвати римокатолици, подстрекнути од Ватикана, а привилегисани од Млечана, бискупи и фратри насрнули да силом покатоличе тај српски народ који је тек ослободио својом крвљју те крајеве од Турака. Срби православци одупирали су се тој сили и, пошто су Млечанима још били потребни да бране те границе од Турака, зато су Млечани понекад заустављјали то насиљје.

После пада Наполеонове империје, Далмацију је окупирала Аустроугарска војска пред којим су били пандури Хрвати. Тада настају најтежи дани за православне Србе у Далмацији. Хрватски бискупи и фратри, подстрекивани и припремани од Ватикана, наговарани од Венеције, а штићени и плаћени од Хабсбуршке монархије кренули су као гладни вукови међу Србе да их покатоличе или, ако неће да буду католици, да их поунијате. Овде нећу говорити о целој Далмацији већ само о ономе што се тицало Врличке крајине. То католичењје, почевши од Сплита односно Клиса и сплитског загорја,

преко Сињја, па узводно око реке Цетине, сва села су покатоличена и када је дошло до Отишића ту је стало. Ту су наишли на тврду баријеру, источно манастир Драговић, а западно цркву Св. Арханђела.

Како су могла ова два нејака села да се супроставе тој сили Рима и Беча? Ево како: причали су ми стари љјуди, Турци су били у Босни и њјихове банде су често прелазиле преко планина у Цетинска села ради пљјачке и других злочина, и то је отерало многе Србе у хајдуке ради освете и пљјачке турске имовине, лети су хајдуковали по Босни, који су угрожавали чак и Травник где је било седиште Босанског везира. Зими су се враћали у Далмацију и зимовали по планинским селима. Ови хајдуци су исто тако бранили и своју веру од насртаја бискупа (прозелита) и фратара, тако да они нису смели залазити у та планинска села, и тако је народ остао у вери својих отаца, пркосећи свим претњјама Хрвата да ће их покатоличити.

Хрвати се нису ту зауставили, већ су навалили са друге стране, са унијаћењјем у Дрнишком крају и одатле прешли у Врлику, где су са државним новцем сазидали унијатске цркве у Кричкама и Баљјкама и Врлици. Тада настаје унијаћењје и католичењје око Врлике и чим се неко покатоличи он аутоматски постаје „Хрват" тако да још сада имамо у неким селима измешане Србе и Хрвате са истим презименом у једном су селу Срби а у другом Хрвати или обратно.

Православна црква и парохија Св. Николе у Врлици, после Драговића то је најстарија парохија у том делу око Врлике, а њјој припадају свеправославно село Цјевљјањје и измешана села као Подосоје и Косоре. Изразито хрватско, усташко село Маовице и ту се налази око 10% Срба као и мањје групе у Врлици, Кукру и Гарјаку сви припадају Врличкој парохији. Село Цетина има своју парохију како је напред речено.

Хрвати су у Врличкој крајини имали две парохије и то једна у Врлици а друга у Киеву. Хрвати, као слуге Рима и Беча, вечито су нападали и ометали Србима да се развијају у слободи, и били су прогоњјени и запостављјени под Аустриском окупацијом за више од сто година. Србу су могли да трпе све невољје и зулуме које су им наносили, али кад им неко нападне на веру и цркву, то је значило прави рат. Хрватски магаломани убише се доказујући како су то (хрватске „хисторијске" земљје), а Срби су новајлије дошљјаци, туђини, који су заузели те хрватске крајеве. Да ли је то тако? Историјски споменици другачије говоре и сведоче, као што смо рекли: Црква Св. Спаса у Цетини сведочи да су тамо живели Срби пре шест векова, а то исто потврђује и манастир Драговић, јер да није било Срба у тим крајевима не би било ни цркава ни манастира.

Сада, да видимо шта имају Хрвати у Врличкој долини - нигде се не зна никакав споменик да ли су и када тамо живели Хрвати. Ако имају неки знак или споменик то је новијаг датума, после ослобођењја којег нису извели Хрвати већ Срби: Стојан Јанковић са својим (морлацима) Србима.

Средином деветнестог века Аустрија је увидела да су јој Срби потребни да бране границе према Турској, а у исто време Мађарска се побунила против Аустрије. Срби из Војне крајине били су за Аустрију и извојевали су победу над Мађарима, када је Србима призната Војводина, и од тада престаје насилно католичењје и унијаћењје. Српски народ је живео тада патријахалним животом, жене су рађале више дјеце, било је породица које су имале по пет или шест синова, тако се народ нагло множио и напунио сваки кутак обрадиве земљје. Тада дође Први Светски рат који се катастофално заврши по Аустрију и

њјене пасторке Хрвате. Срби су били задовољјни ослобођењјем и уједињјењјем, брзо су заборавили све шта су претрпели од Хрвата, и хтели су да живе као браћа у својој заједничкој и слободној држави. Хрвати то нису могли прогутати, да дојучерашњје њјихове слуге постадоше господари, вечито су гунђали и испољјавали своје незадовољјство према Србима и Србији, а када су убили Краљја Александра поново су дигли главе да сруше заједничку државу. То су они највише испољјавали кроз неке Мачекове изборе 1935. и 1938. (То нису биле изборске агитације, већ најжешће антидржавне клике), тако да се није могло проћи кроз хрватска села од њјихове силе и увреда. Срби су били незадовољјни са оваким поступком Хрвата, али су се тешили што је влада у српском Београду, па ваљјда Београд зна шта ради и све ће то једном да се изглади. У то време настаје хаос у Европи: Хитлер и Мусолини узбунише цео свет и пођоше у освајањје туђих земаљја (исход тога рата је познат), али Хрвати тек тада дигоше главе и кренуше на издају Југославије, коју нападоше непријатељји спољја и непријатељји унутра и тако се војска Југославије распала без борбе за 12 дана.

АПРИЛСКИ РАТ 1941. ГОДИНЕ

Већ су прошле четри и по деценије од почетка страдањја Српског народа у Другом светском рату, када су побеснеле Хитлерове хорде освојиле целу Европу и бесомучно напали на нашу Отаџжбину Краљјевину Југославију у којој су помоћу домаћих изрода и издајника, хрватских усташа и комуниста, на најзверскији начин, извршили покољј над невиним и незаштићеним српским народом. Ова трагична и по злу запамћена 1941. година па све до краја рата, маја месеца 1945. године неће историји остати непозната, а посебно неће остати непозната новијој историји српског народа. О овим страшним данима и злочинима много се писало и говорило, пише се и говори и сада, писаће се и говорити убудуће, али никад ни издалека неће се све дознати, описати или испричати. Небројене жртве однеле су са собом и небројене тајне страдањја, злочина и крволоштва, какве историја човечанства никад пре није запамтила.

Поред тога остаће незапамћене и неописане небројене жртве, борбе, храбри и јуначки подвизи Српских бораца четника, осветника и браниоца незаштићеног српског народа. Њјихова храброст, јунаштво и витештво, издржљјивост и патњје под тешким условима и неприликама у којима су ступили у неравну борбу многоструког непријатељја, и то без оружја и муниције, без спреме и одеће, обуће и хране, својим борбама задивили цео свет јер су први дали отпор завојевачу. Са друге стране остаће незаписане многе ствари због тога што наша Отаџжбина после рата није ослобођена већ је поново пала у ропство комунистичко у коме се још и данас налази, а њјима свирепим властодршцима није у интересу да трагају за истином и да пишу истину, већ једино и само оно што служи њјиховој лажној пропаганди. Тако ће многобројни злочини извршени над српским народом од усташа и комуниста остати незаписани и заборављјени за будућност.

Српски народ у Југославији не сме ни да говори ни да пише о томе, јер са тим наноси увреду „братству и јединству"? Српски борци који су се игром судбине после рата нашли у емиграцији, до сад нису били у стањју да то све учине, или ако је понешто учињјено то је још све недовољјно и непотпуно. Тешки, бурни и неизвесни живот наше ратне емиграције, расејао нас је по целом глобусу земаљјске кугле и сваки појединац препуштен је да у туђини сам за себе ствара животно средство и будућност породице уколико је има. Наша српска емиграција, после тешких ратних губитка, остала је са врло мало и без довољјно интелектуалних снага па се и ту осећа велика празнина. Борци су се борили на бојном пољју, а интелектуалци су дужни да ту борбу ставе у перо, да не остане заборављјена и непозната будућим поколењјима, али на жалост ми тих интелектуалних снага немамо и тако небројени историјски догађаји пуштају се у заборав.

Као борци и учесници ови тешких и незаборавних дана, опробаћемо и потрудићемо се, иако неспремни за овакав посао, да забележимо и отклонимо од заборава, многе невине, као и оне јуначке и херојске жртве и славне борбе кроз које смо прошли и учестовали. Те жртве не допуштају да их заборавимо, настављјајући борбу у којој су они пали, сећајући се њјихових имена и жртава, да се не забораве, тако ћемо им се бар донекле одужити.

Не мислимо овде да пишемо о Хитлеровој објави рата, не можемо да пишемо о бомбардовањју Београда, о мобилизацији Југославенске војске, како једни обвезници одлазе, а други се враћају назад, очита саботажа официра Хрвата који су саботирали и радили на расулу државе. О свему овоме много других писали су и пишу много бољје него што би ми то могли учинити, али зато ћемо ми покушати да пишемо о борбама у којима смо учествовали и жртвама које су нам познате. Онај Србин који буде писао историју Другог Светског рата, требало би да нагласи да сваки човек, свака породица, свако село или град, свака општина или срез, има своју посебну страшну историју. Нарочито она места и народ који су се тих дана нашли на територији која се називала; Н.Д.Х. (наказна држава Хрватска).

Цео српски народ у Југославији са великом стрепњјом, нервозом и страхом пратио је почетак рата и ток догађаја, који су се тих дана развијали муњјевитом брзином. Код нас у Северној Далмацији све су очи биле уперене према Задарском фронту где се већ неколико дана чула грмљјавина бомбардовањја. О томе су већ други писали, али ја ћу да пишем оно што није писано, тј. о догађајима у мом селу или бољје рећи у селима Врличке крајине. Ту нећу моћи све обухватити, јер тада у почетку, као у двадесетој години, нисам довољјно познавао љјуде и догађаје о којима би се могло писати, а сада немам при руци никога ко би ми бар донекле помогао. Зато ћу писати само оно што ми је познато, а остало ћу оставити да и други пишу и да прикупимо податке. Све то скупа сабрано дати ће праву слику почетка злочиначке Н.Д.Х.

ПОЧЕТАК СТРАДАЊјА

Десетог априла 1941. год. као гром из ведра неба стиже глас у село „Завршио рат!" народ изненађен, усплахирен и неверујући пита један другога, како, шта, одкуда? Како може завршити кад још није фронтална борба започета? После сат времена стиже вест. Пропала Југославија, створена хрватска држава. Нема више рата, ову вест су донели неки војни обвезници који су се налазили у јединицама око Сињја где су их Хрвати одмах разоружали и пустили кућама. Како је био радни дан у априлу, сваки је имао посла у пољју, али љјуди чувши за ову вест, напуштају послове и враћају се кућама, сакупљјају се у селу на путу и код кућа у веће или мањје групице и зачуђени питају један другога, шта се ово догађа? Једни говоре завршио се рат, други говоре није могуће да је завршен. Непријатељји државе срушили су државу, а сада ће да руше држављјане, јер они неће оставити на миру све оне који су били за државу. Трећи говоре, али створена је хрватска држава, а Немци и Талијани су пријатељји Хрвата и тако ће овај народ остати поштеђен. Најгоре ће проћи Србија јер њјих неће нико заштитити. Четврти говоре тешко нама међу Хрватима, зар нисмо једва опстали међу њјима док је влада била у Београду, а како ли ће сада бити када наређује Рим, Берлин и Загреб. Старији љјуди говоре, знамо ми какви су Хрвати били док смо били под Аустријом, и сада нам се кожа најежи кад се сетимо шта су нам радили и говорили.

Стиже нова вест, није пропала држава! Хрвати су издали и пришли Немцима и Талијанима а Србија и српска војска још се бори! Срби ће водити рат до краја и ту су наши савезници? У току ноћи појавише се веће или мањје групе и колоне војника који су долазили са разних страна и одлазили у разним правцима, већином су долазили са запада са Задраског фронта и одлазили према Сињју. Два дана и две ноћи пролазили су војиници сами Хрвати, а међу њјима ни једног Србина, пошто су Срби остали до краја у својим јединицама. Хрватски војници у пролазу пјевали су безобразне пјесме, псовали Краљја и државу, Србе и Србију вређали и православну веру, а најпогрднијим речима псовали Српску цркву. Цепали су шајкаче, од њјих су правили капе као неко страшило, а уз то су увек претили Србима на сва уста.

Тек трећи дан Срби војници стижу са свих страна пошто су им јединице већ биле расуте и одлазили сваки у свом правцу, они који су били у Сплиту и Сињју одлазе на север у Босну и Лику. Са сузним очима заустављјају се и питају којим правцем могу проћи кроз Српска села, да не падну у руке Хрватима јер су већ осетили власт и милост „хиљјадутисућне" културе. Наши војници који стижу својим кућама, причају како су прошли кроз хрватска села, у сваком селу дигла се руљја народа који су се назвали „Хрватска сељјачка заштита", по наређењју вође Мачека, они су дочекивали Србе војнике и свлачили им одећу, скидали цокуле, ако се неко бунио тај је био испребијан, а нарочито ако је још неко носио оружје. Тако полуголе и босе, пуштали су да путују више дана или недељја докле стигну кући, као што је био случај са нашим војницима који су се нашли у Словенији на талијанској граници. Они који нису хтели да се предају Немцима, побегли су преко словеначких шума и даљје преко Горског Котара и Лике у Далмацију где су били дочекани од Хрватске руљје, разоручани и опљјачкани, затим су их предали Талијанима који су их трпали у концентрациони логор у Задру. Како је Италија тих дана (анексирала) већи део Далмације, а други део дала својим савезницима Хрватима, те због тога

Талијани нису хтели ове љјуде држати у ропству већ су их пустили после пар недељја да иду кући. Наши војници стижу кући, тужни и скоро кроз плач причају шта су све видели, како се расипа државна и војна имовина, вође овакога расула били су официри Хрвати.

После неколико дана поче пролазити окупаторска војска, целу недељју дана и ноћи моторизоване колоне свих родова, војска је пролазила од Книна према Сињју и Сплиту и даљје пут Херцеговине и Црне Горе. Хрвати су их свуда дочекивали са цвећем. Срби се склањјали што даљје од пута да се не сретну са њјима, ако је неко случајно морао да се сретне на путу са Талијанима, они би га упитали да ли је Хрват или Србин, па би обично показали ножем испод врата, са оном својом познатом реченицом ("Мазаре тути Серби"). Талијански карабињјери заузимају жандармеријске станице, са њјима измешани хрватски жандарми. Талијани издају своје прогласе и наредбе да су они сада господари, талијанске и хрватске патроле пролазе кроз села испред сваке куће да их народ види и да упозна нове господаре. После кратког времена, карабињјери напуштају жандармеријске станице и повлаче се у градове који су били крцати пуни талијанске војске. Хрвати преузимају цивилну власт, њјихови жандарми пролазе кроз села, измешани са неким цивилима, наоружани ловачким пушкама, закрпљјена тура и поцепаних опанака (права слика Антине државе). Одмах су почели сакупљјати и пљјачкати коњје по селима, говорећи да то треба држави; узгред да споменем један случај: таква једна патрола зауставила се код бунара близу моје куће, командир станице наредник Куштрак (загрепчанин) био је ту на служби пре рата и продужио и даљје. Пошто смо се добро познавали, позвао ме да му донесем вина, када сам донео вино он је извадио новац да плати. Један грбави цивил издрао се на њјега са речима: „Зашто му плаћаш, за њјих нису новци него (набој) метак из пушке па у чело, ја тако плаћам Србима!", затим се окрену и оде да виче на неке сељјаке и остали народ, како ће он нас све уредити, побити и попалити јер ми кријемо четнике на Свилаји.

Помислио сам да је пијан и да не зна шта говори, али кад се одмакао даљје тада Куштрак рече, не слушај будалу шта он говори, ја се њјега не бојим иако је он усташки члан. Ово први пут да чујем за реч или име усташа! Зачудио сам се каква је то држава и власт где цивили наређују командиру станице и овај мора чак и да га се боји. Хтео сам да упитам наредника, али он као да је читао моју мисао, додаде и ово: „Шта можемо, ово је усташка држава, они су је створили и они у њјој управљјају и наређују, али ја се тога не плашим и док сам ја овде командир станице, нико не треба да се плаши ничега." Опет ми није било јасно зашто да се неко нечега плаши односно да се плаши власти ако није ништа скривио. Онај цивил усташа, по злу познати, звао се Марко (презиме сам заборавио), био је из села Отовица код Дрниша, он је и даљје наставио да виче, псује и прети, како се он ставио на расположењју новој држави да је уреди. Отада почима све више и више да се прича о неким усташама како чине страшан терор над српским народом. Хапсе, затварају што су Срби. Ретко је ко од Срба тих дана одлазио у вароши, јер се већ чуло свуд шта се ради. Многи су већ одведени у непознатом правцу и не зна се шта је било са њјима. Старији љјуди причају како је Аустрија за време Првог Светског рата многе Србе одвела у логоре докле се рат завршио, те се и сада замишљјало да ће Хрвати интернирати Србе у Немачку на присилни рад. Нико није ни помишљјао да се супростави властима, јер на никога другога није се имало надати ни очекивати. Поред тога нико није веровао да ће љјуди бити убијани без икакве кривице, сваки је мислио, ако ме затворе или интернирају неће ме убити јер немају зашто, али и поред свега тога чуло се да они ухапшене страшно туку, муче, злостављјају све оне који им падну у руке па су се љјуди што више склањјали и нерадо им ишли у руке.

ПРВЕ ЖРТВЕ

Споменућу случај Тодора Попадића, када је дознао шта му усташе спремају напустио је Врлику и дошао у Отишић, неколико дана провео у селу беспослен, а тамо у Врлици оставио кућу, породицу и радњју, па кад му се једног дана досадило он се реши да иде назад и рече: „Идем кући па нека раде шта хоће, ако ме затворе неће ме убити, ако ме убију неће ме појести. Шта има да се неког бојим, нити сам што направио нити сам коме крив." Отишао је кући у Врлику и исте вечери ухапшен и одведен са још више Срба одакле се ни један не врати. Усташе као да су чекали на њјега да га првог ухвате да им не би побегао, нису хтели друге хапсити докле им он не падне у руке, зато чим је стигао кући, усташе су телефоном позвали помоћ из Книна и ту ноћ започело је крваво коло у Врлици. Ово би требало да опише неки очевидац коме је у детаљје позната та крвава усташка хајка, мени је мало познато и зато ћу мало о томе рећи, само могу навести неколико имена која су ми остала у сећањју, то јест имена Срба које су усташе тих дана из Врлике отерали и убили.

Поред Попадића мучили су и убили старог проту Милана Тришића и њјегова сина који је тада нестао. Петра Катића, Петра Балаћа, Јовицу Балаћа, Лазо Паспаљј Бачковић, Лисичар и Којић из Подосоја, са њјима је ухапшен, тучен, мучен и пребијен Ђуро Бабић из Кукра и када су их усташе полумртве, испребијане и потпуно голе довукли камионом на јаму у Промини. Ђуро је успео да побегне го са јаме и дошао кући. Те ноћи у Врлици био је и поп Владе Гарић (сада у Паризу). Он се нашао ван куће када су му усташе отерали таста Катића, те када је чуо и видео шта раде побегао је преко Голобрда на Свилају, а одатле у Сплит где је била Талијанска власт. Он би могао много више и опширније описати ова страдањја Срба из Врлике.

Тих дана стижу страшне вести из Маовица, то је хрватско усташко село на висоравни изнад Врлике, међу њјима је живела једна мала мањјина Срба. Чим су усташе добили своју власт одмах су решили да своје комшије Србе униште и њјихову имовину поделе међу собом, како су их њјихови поглавници и доглавници саветовали и наговарали. Једне ноћи, потајно, ишли су од куће до куће и похватали и одвели све љјуде које су нашли код куће на спавањју. Ухватили су 13 љјуди и то: Николу Петковића који је био познат као физички најјачи и најлепши човек у Врличкој крајини, Марка Петковића, Николу Новаковића док су му синови избегли ово хапшењје, четири, Маљјковића Николу, Милана, Саву и Божу. Два Ђурића Петра и Анту. Шпиру Преметицу и сина му Николу. Два Кричковића Јову и Николу, стрпали су их у затвор у Врлици, са њјима је било још више љјуди из других села где су их усташе тукли и мучили разним мукама које још никоме нису познате. Некима су одрали кожу са лица и насипали со у ране, једне ноћи из тога затвора кроз мали прозор успели су да се извуку Никола Кричковић и Никола Савић из Кукра и онако испребијани побегну у шуму, остали су били крупнији од њјих и нису могли кроз ту малу рупу, тако измрцварене усташе су ноћу одвезли у непознатом правцу и побацали у јаме. Било је случајева да су усташе првих дана хапсили и затварали по неколико Срба па би их после

пар дана пустили напољје и са тим су хтели да покажу како они неће дирати оне који су прави, како би им на тај начин што више љјуди упало у руке.

Али, када су ових неколико побегли из затвора и са јаме тада су се открила њјихова зверства, а они више нису пуштали никога ко им дође у руке, тада је планина Свилаја почела да прима све више бјегунаца. Ту на Свилаји није било никакве одбране, али усташе су је прогласили да је пуна четника па су се сами плашили тамо одлазити, а то је Србима добро дошло да се склоне.

Када је започело то хапшењје и терор многи млади љјуди решили су да се некако провуку возом до Срема и одатле да се пребаце у Србију. Велики део њјих су усташе у путу препознаи, поскидали са возова, потукли и побацали у јаме тако да им се неће никад пронаћи гроб. Један од тих који је са воза скинут и бачен жив у јаму је Никола Костур (сада живи у Енглеској). Пре неколико година он је написао једну књјижицу о томе страдањју и крволоштву, па сада нећу да то понављјам. (Очекујем да ће он то приложити овој књјизи, да би се видело којим чудом се спасао из јаме). Са њјим су ту страдали њјегови рођаци три Костура Душан, Пајо и Илија. Како је тада била несташица хране у нашим крајевима, љјуди су морали да рескирају и да иду у Славонију и Срем да купују жито да би прехранили породицу. Многи од тих љјуди и жена никад се нису вратили кући, усташе су их у путу препознали, потукли и бацили у јаме. У тим путовањјима највише је страдало љјуди из села Цјевљјана које се налази између Врлике и Киева, па су их Хрвати препознали свакога у лице, те им није могао ни један да измакне. Овде ћу навести имена оних којих се још сећам. Тако су убијени четири Билића: Митар, Ђуро и два Милана док је у самом почетку са воза скинут и не знамо где убијен млади инжињјер Петар Зукановић. Убијени су три Јојића: Симо, Петар и Марко. Два Иветића, Милан и Љјубан. Милан Новоселац и Марко Драгић, у том путовањју и страдањју завршиле су живот и четири жене, две Црномарковића, једна Иветић и једна Зрлић, осталих се не сећам.

Одмах чим су добили своју власт, усташе су послали из Сињја своју постају у манастир Драговић, калуђере су одвели у затвор у Врлику. Рећи ћу само о њјиховим страдањјима. Стари игуман Миљјковић који је већ очекивао да ће они доћи и опљјачкати манастир, те је на време успео да склони и сакрије понеке ствари од вредности, усташе су то знали па су их држали у затвору, мучили и понекад принуђивали да им се даје мито, зато их нису убили докле не извуку све што је сакривено. У томе је дошао устанак и Талијани другог септембра поново окупирају ове крајеве успоставе своју власт и тако нађу калуђере живе, пуште их из затвора и тако им спасише живот. Поред тога из Кољјана су страдали неколико љјуди чијих се имена сећам. Нико Марјановић, Божо и Марко Катићи. Са источне стране Кољјана убијени су Ђуро Иглеџжа и Лазо Маринко, било је још жртава из Кољјана које су ми непознате. (Зато треба неко из Кољјана да то опише и достави овој књјизи). Село Цетина било је подалеко од Усташа, а близу планине, а тамо нису много вршљјали, али ипак село није прошло без жртава. Међу тим страдалницима сећам се имена Мирко Четник и Петар Маријан, једна жена звала се Врањјеш а друга Баришић. (Очекујем да ће Цетињјани ово описати детаљјније и приложити овој књјизи).

Село Отишић било је велика загонетка за Хрвате још за време Аустроугарске, тај неки невидљјиви страх осећали су усташе од Отишића и 1941. године. Пре рата у селу је постојало Стрељјачко друштво са свега две војничке пушке са којима су омладинци и војни обвезници учили се у гађањју т.ј. пре рата, али иако су пушке повраћене држави, Хрвати су мислили да је село пуно пушака те зато нису радо чаркали око Отишића. Али ипак, једне

ноћи крајем јуна, један одред неке хрватске војске нападе, иако су могли сободно и мирно ући у село кад год хоће јер нико није помишљјао да им се супростави.

Они су ноћу из Подосоја преко Главице привукли се у Отишић, стигли су најпре код Јовчића кући и ту нашли чељјад на спавањју, тада су ту свезали четри Јовичића Бранка, Мирка, Милана и Гојка и потерали их кроз село, те како се брзо чуло да су усташе у селу љјуди су се склањјали даљје од села, тако су нашли само жене, дјецу и старце. Трчали су свуда по селу и ако је који од младих љјуди или омладинаца дошао у руке, све су везали и терали са собом, неке од њјих кундачили су и шамарали без икаква разлога.

Пошто су претресли цело село то су после подне имали збор код горњјег бунара. Ту су сакупили све похапшне, њјих око 15 младића од 17 до 25 година. Тада су усташе дошли до закљјучка да ако отерају ове младиће, то ће сви остали побећи у шуму и нико им више неће доћи у руке. Зато су решили да их пусте и другом приликом упадну у село са више војске како би похватали све љјуде и тада их не би пуштали из ланаца.

Поред осталог, усташе су се тога дана задовољјили пљјачком аутомобила Лазе Крагуљја (једног напредног привредника из Београда), који је после бомбардовањја Београда дошао са својим аутомобилом да се јави на дужност војној команди у Сињју. Када се војска растурила он се вратио у Биоград да остави ауто код очеве куће, тада усташе нађоше ауто и отераше, то је можда помогло да су пустили оних 15 младића. Од тада усташе се уверавају да Отишћани немају оружја којега су се они плашили т.ј. да је држава наоружала Отишћане као четнике.

Из Маовица усташе врше све већи притисак на Отишић, дошли би Свилајом до изнад села и гађали из пушака свакога ко би им дошао на око, али како нису смели ближе прилазити у село то нико није страдао мада су много ометали пољјски рад. Једне ноћи потајно из Маовица упали су на крај села, где је било неколико усамљјених Петровића кућа и тада су ухватили и отерали два стара човека Петра и Митра Петровића којима се никад није за гроб сазнало. Тих дана, породица Јовчић сазнали су да им је убијен Душан Јовчић који је био фотограф у Книну. Њјега су као и многе друге из Книна отерали и бацили у Проминску јаму.

Истих дана у почетку покољја убили су Јакова Стојановића кога су срели негде у Ливањјском Пољју и са тамошњјим Србима бацили га у јаму. Овде се мора изнети још једна ствар, обично се каже када се говори о усташама, сви су били једнаки, али и овде је био један изузетак. Сињјани усташе тада још нису почели убијати Србе и то је спасило много српских глава у Врличкој крајини, а нарочито у Отишићу који је био најближе и први на удару, али од Сињјских усташа тада није погинуо ни један наш човек. Иначе, да су Сињјани били као врлички и кнински усташе, ми би прошли много горе и са много више жртава. Ово се касније тумачило и обистинило овако: у Сињју је било много комуниста, као што је тада био и председник Сињјске општине, фамозни Вице Буљјан, каснији командант партизанске дивизије. Он се већ тада определио и спремао за партизанску акцију и знао је (односно надао се) да ће му Срби бити прва одбрамбена војска (јер Хрвати су сви тада били за усташе), те је он тада Србе поштедео да би их касније као партизан немилосрдно осуђивао и убијао, пљјачкао и палио куће.

Сињјани и ако нису учествовали у покољју, они су ипак знали све шта други усташе раде око њјих. Споменућу случај проте Стојсављјевића који се тада налазио у Отишићу са синовима. У Сињју су сазнали да се усташе спремају да убију њјега и синове. Њјегова

ћерка која је тада била у Сињју дознала је то од својих пријатељјица да ће јој отац бити убијен. Она је плакала, а у томе је наишао Талијански пуковник и заинтересовао се, па је упита зашто плаче. Кад му је објаснила да ће јој отац бити убијен од усташа, тај пуковник одмах је послао свој ауто у Отишић, узео проту и синове и одвезао у Сплит и тако их спасио сигурне смрти. Бекством у Сплит спасило је главе на стотине Срба првенствено из Врлике и осталих села који су успели да побегну на време испред усташа.

У немачко заробљјеништво допало је свега девет младића из Отишића, можда су били бољје среће него они који су остали (у хрватској држави) - навешћемо као случај једног младића, Ђуро Мељјанац служио је кадар у Боки Которској, па када се војска расула пошао је кући на север кроз хрватске крајеве и тамо га је појела помрчина и никад му се није за гроб сазнало. Такође њјегов рођак Милан Мељјанац путовао је некуд кроз хрватска села и тако је нестао не знамо где. Око половине месеца јула, терор је достигао свој врхунац. Затвори у Врлици билу су препуни испребијаних жртава, сведоци тих мучилишта били су она двојица који су побегли из затвора које сам напред споменуо, и још страшнији случај Ђуре Бабића који је побегао са јаме. Чувши за ове страшне злочине, љјуди из више села почели су да бјеже на Свилају изнад Отишића и ту су остали више недељја.

УСТАНАК У БОСНИ

Последњјих дана месеца јула догодило се нешто неочекивано. Неколико љјуди ишли су са Свилаје преко пољја и викали из свега гласа: Живео Краљј, живела Србија. Народ који је био ближе пута питао је шта се догодило? Они су говорили, пропала хрватска држава, срушили је четници, и ови љјуди који су били избегли на Свилају сада се враћају својим кућама. Непроверена и сумњјива, али радосна вест брзо се ширила кроз село, баш као и она страшна вест о пропасти државе 10. априла. Исте вечери потврдише вести неколико љјуди који су косили ливаду поред пута у Кољјанима и ведили су да усташе од Книна бјеже у Сињј са камионима у којима су имали мртвих и рањјених, чак су код те ливаде стали да узму сено и ставе под рањјенике. Дакле вест је истинита да се нешто догодило. Окружени Хрватима са свих страна, из села нико није могао изаћи да би се нешто више дознало. После пар дана наша учитељјица, која је била неуморна, ишла је некуд по селима да чује шта се догодило. Увече је стигла и прича овако: Добро ће бити! Четници су их потукли у Грахову, није им остала ни мачка на прекладу.

Од тада вести су стизале све тачније и опширније. Четници у Босни и Лици дигли устанак и протерали усташе. Из Книна се чује грува талијанска артиљјерија и туче изнад Стрмице и према Грахову. Талијани појачавају своје гарнизоне по Далмацији не само у градовима већ и многим селима чувајући (комуникације) путеве. Августа месеца четници из Босне појавили се не Вјештића гори и у Бравчев доцу (планинском засеоку Кољјана). Кољјанци успоставили везу са њјима као и Цетињјани на планини изнад Уништа. Омладинци код нас ноћу се сакупљјају на тајне договоре шта да се ради. У том времену усташе се нешто ућуташе и не лове више по селима нити залазе у наша села.

Неки младићи из Бравчева доца одмах ступају у борачке редове са њјима, споменућу један случај достојан високог одликовањја. Два храбра и одважна младића из Кољјана Милан и Јоцо Катић на планини без оружја дочекају у руке усташку патролу, разоружају и потуку и њјиховим оружјем предводе остале у борбу да се наоружају и туку непријатељја. (Милан је погинуо као митраљјезац Летеће бригаде на Пађенима ноћу између другог и трећег децембра 1944. године).

Омладина по селима шапуће, шта ћемо, како ћемо, када ћемо? Талијани и Хрвати свуда око нас, а оружја немамо. Стиже нова вест, комунисти отишли у шуму да се боре, многи од нас никад пре нисмо ни чули за комунисте, не знамо ни ко су ни шта су, не знамо ни зашто постоје, али сада ето отишли у шуму да се боре, има их и Срба и Хрвата. Одмах се постављја питањје, како се слажу са четницима? Одговор је био да се слажу и боре заједно, комунисти из Сињја ухватили везу са Босанским четницима и боре се заједно, не треба се чудити како је то била добра вест за нас.

ДОГОВОР ЗА УСТАНАК

Ноћни састанци омладинаца код нас све су чешћи, у септембру један велики такав састанак одржали смо код колибе Марка Деспинића где је било присутно око 150 младића и младих љјуди из Отишића и неколико из Кољјана. Ту је био присутан Раде Стојсављјевић (студент права на Београдском универзитету) син проте Стојсављјевића. После много разговора који се водио о свему, а највише по питањју како доћи до оружја? У селу смо имали свега две скривене војничке пушке и можда око 50 ловачких и чобанских капислара или кубара, али то све није сигурно ни довољјно започети отворени рат. Сви чекамо и тражимо реч и савет Раде Стојсављјевића, он је говорио отприлике ово: „Ми смо опкољјени Хрватима са свих страна, а градови су пуни Талијана и чекају нас на сваком кораку, оружја немамо да би могли отпочети отворену борбу, већ једино шта нам остаје да прикупимо тих цивилних пушчетина и, ако усташе нападну на село, да се бранимо колико се може, са Талијанима ми још не можемо започети борбу нити смијемо изазвати их против нас". У Босни је много другачија ствар, тамо су непрегледне и непролазне шуме где се може склонити читава армија, поред тога тамо је мањје окупаторске војске. Немци су одвукли своју војску на Русију, а Талијани се збили у Далмацију. У Босни су остали само усташе и тамо су били бољји услови за устанак и борбу јер ми у Далмацији немамо тих шума где би могли склонити народ. Поред тога центар Срба у Далмацији је Книнска крајина, ми морамо причекати да видимо шта ће радити Книњјани и Косовљјани па ћемо се владати према ситуацији која се буде налазила.

Ту је био присутан један комуниста, Јово Стричевић из Кољјана, који се као (привредников шегрт) комунизирао у Загребу код Тита и постао политички комесар. Он сада узима реч и каже: „Долазим из Вјештића горе и доносим поздрав од православљјених бораца, ми нисмо ни четници ни комунисти, ми смо Партизани". Први пут чујемо ту реч, не знамо ни шта значи, али он настављја: „Ми се боримо не само против усташа већ против окупатора он је наш главни непријатељј, окупатор је срушио нашу државу, ми прво требамо истерати окупатора из наше земљје, а за Хрвате ћемо лако јер нису сви Хрвати усташе, има поштених Хрвата који се боре заједно са нама!", итд. причао је партизан Јово! Ми млађи на то смо ћутали, али старији љјуди почеше расправљјати са њјим. Једни говоре, са чим да истерамо окупатора, зар са две пушке? Други кажу лако је теби Јово говорити јер ти немаш овде ни куће ни породице, па када Талијани попале наше куће и потуку наш народ, ти ћеш се смијати на Вјештића гори. Трећи му кажу, пре рата Срби су били Срби а Хрвати су били Хрвати. Сада кад нас кољју ми се опет зовемо Срби а они „Поштени Хрвати". Зар мора сваки Хрват да се зове поштен ако није клао Србе? Тако се овај збор растурио без икаквих одлука.

Омладина почињје да губи вољју и полет за устанак, сваки је био у срцу четник, а сада га обасипа комунистичка пропаганда и теорија са свих страна. Нада да ће од Вјештића горе доћи спас и помоћ, сада је окренула другим током. Четници устаници из Сајковића и осталих села западне стране Ливањјског пољја, који су се толико прочули у борбама у устанку, са својим тада већ (прослављјеним) и храбрим вођом који се тада прочуо међу Србима Цетинске крајине као велики јунак, Цвијо Орашчић-Пајчин, храбар али прост и примитиван, частољјубив и наиван, пошто није могао бити вођа - командант четника и њјегове крајине, то он из ината окреће се комунистима. Вођа комуниста из Сињја Вице Буљјан са својим помоћником Брачуљјом уздиже село Бителић и Србе и Хрвате (ту су били измешани) и све одводи у Партизане. На Врдову су ухватили везу са Босанцима, ту су прекували и прерадили Орашчића да са Сајковићанима пређе на њјихову страну и уместо четника назваше се Партизани иако у устанку нису ни знали за то име. Партизани растурају своју пропаганду на велико просто да уши заглуве од њјихове хвале, а четници са севера једва да се нешто чује о њјима, сваки је бранио свој положај или своје село, а за остале нека мисли сваки за себе и нека брани сваки себе, како зна и како уме.

КОМУНИСТИ СЕ УМЕШАЛИ

Ово је закочило четничку акцију у Врличкој крајини за пуну годину дана, тада партизани већ у септембру били су се нагомилали у Бравчеву доцу, спуштајући се ноћу до Кољјана, манастира Драговића, усташка постаја која је била у манастиру напушта и бјежи у Сињј пошто су већ обрали сва манастирска пољја, ливаде и винограде. Крајем септембра, или почетком октобра партизани са Чубрица спусте се у источну страну села Кољјана са источне стране реке Цетине. Дознавши за то Дувњјаци усташе из Гаријака јаве одмах у Врлику Талијанима, који су хитно дојурили са камионима и отворили борбу на

партизане, после кратке борбе партизани бјеже уз планину. Талијани заробише једног Босанца кога су одвели и стрељјали у Сињју.

У Отишићу тада имали смо једног комунисту, Илија Крунић „Ђелпић", који се комунизирао у Загребу као и напред споменути Јово Стричевић. После пада Југославије Ђелпић се стално виђао у друштву Хрватских жандара, народ је отворено говорио да је он њјихов шпијун и сарадник, те због тога и није био позван нити је присуствовао збору кога смо имали код Деспинића колибе. Он, као и сви комунисти - у почетку са окупатором, а када је Стаљјин позвао, он оде у шуму. Ђелпић тада узима још једног способног и поузданог младића Крстана Новака „Сељју" и с њјим одлази на Врдово код Буљјана и Брачуљја. Како су их комунисти дочекали и примили о томе би „Сељјо" најбољје могао рећи (он је сада у Енглеској), партизани су их наоружали и Ђелпићу дали инструкције како ће преварити и збунити омладину те са тим изазвати Талијане да почну палити и убијати, тако да народ мора бјежати до комуниста. Они двојица враћају се у село са оружјем. Ђелпић се одједном прочуо као херој и јунак а још у борби нигде није био нити је метак опалио, већ само језиком што је пуцао. После неколико дана роварењја по селу он једног дана почетком новембра донесе вест у село: Војска из Босне долази ноћас да заизме Врлику од Талијана. Врлика ће ноћас бити у нашим рукама, морамо журити да добијемо Талијанско оружје и муницију, а они ће заузети Врлику без нас, а ми морамо да срушимо пут до Сињја како им не би могла доћи помоћ у Врлику. Други ће срушити пут у Крчићу да не може доћи помоћ из Книна, а када срушимо пут идемо у Врлику по оружје. Нико од нас није проверавао да ли је ово истина, него смо сви одједном скочили - нешто око 130 нас потрчали смо са крамповима, ћускијама, секирама и тестерама да рушимо пут под „Гредом" код Драговића. За неколико сати исекли смо преко два километра телефонске бандере и жицу и све бацили у реку Цетину, пут раскопали и срушили, зидове наваљјали камене блокове на пут, неке мањје мостиће и пропусте порушили, у томе наиђе талијански камион из Сињја и прекиде нам посао. Пре поласка Ђелпић нас је уверавао да је војска већ поставила стражу око нас, ако би случајно непријатељј наишао Сељјо је опалио метак и ми се повукли у брдо у гај и отишли кући да спавамо као да смо завршили неки важан посао.

Следећег дана Талијани и Хрвати долазе да оправљјају пут и доносе решењје да попале све куће у кругу десет километара то обухвата Отишић, Кољјане и Лактац. На интервенцију проте Стојсављјевића да то нису радили наши сељјаци већ бандити из Врдова и Вјештића горе, Талијани одустану од паљјењја, али узму на одговорност ова села да морамо ноћу патролирати и чувати пут. Старешине села морали су се обавезати и сваку ноћ слати по десет љјуди да чувају цесту тамо где смо је ми сами рушили. Ово је била врло опасна служба, морало се патролирати да Талијани нађу патролу на путу, ако дођу да контролишу, а са друге стране не смеш да чекаш на путу ни Хрвате ни Талијане у ноћи, јер револуција је већ узела маха и сваки може да нас на путу убије без одговорности, мислећи да и ми њјих чекамо напасти.

Касно у јесен Талијанска војска ишла је у Бравчев долац, партизани нису ни покушали да га бране већ су побегли кроз планине, народ се разбежао према Вјештића гори. Почетком децембра планине су биле затрпане снегом, партизани су тада били сигурни да по снегу неће нико ићи на планину да их гони, они тада пошаљју један одред од 13 партизана на Свилају изнад Отишића, да их наше село храни чува и брани и снабдева преко целе зиме. Командир одреда био је прави зликовац крвопија који је тај занат научио у

шпанској револуцији. Дујо Башић Хрват негде јужно од Сињја, њјегов политички шеф био је друг „Мартин" чије право име и презиме нико од нас није знао, касније су причали да је погинуо од усташа у неком хрватском селу код Сињја. Трећи главни (штих) био је војни стручњјак Поручник Марковић из Сињја. Остали су били приморци и два сељјака из Бителића. У Отишићу, народ иако у страху примио их је врло радо, како и не би кад кажу да се боре против усташа и окупатора, а уз то „боре се за народ! Не за себе!"

Ноћу силазе у село и држе зборове, бодре и храбре омладину да са спреми за обрачун са окупатором, јер „Црвена Армија" само што није стигла из Москве и већ за који дан ће стићи до нас, те и ми морамо бар нешто за њју да учинимо. На првом збору једне ноћи код цркве, деси се један мали испад према њјима. Цветко Петровић, (умро у Енглеској) не знајући ваљјда да су они сви Хрвати, или је знао па се правио да не зна и мислећи да су они четници, те он се изрече: „После свега овога ко се крсти лопатом ја му не верујем!" и опсова мајку. Другови се међу собом погледаше и прећуташе као да нису ни приметили ту реч, али после је већ друг Мартин врло вешто објаснио како има поштених Хрвата који се боре за нас. Ово је био њјихов први одред у средини Далмације јер се на другом месту нису имали на кога ослонити осим на Отишић, јер тада су сви Хрвати били за усташе, партизани одатле упућују курирске везе по целој Далмацији те се одред врло брзо бројно појачао, поред Ђелпића и Сељје одмах им је пришао Божо Стојановић (Стаљјин бр. 2) који је био загриженији и од онога Стаљјина у Москви. Он се комунизирао као зидар тунела негде у Ваљјеву и сад им је био курир и теренац. К њјима тада прилази још један зликовац и кукавица Ниџжо Цвитковац из Маовица. Зликовац по томе што би он био у стањју све Србе уништити за један дан ако то комунисти траже и оће, али у борби макар била и најмањја није могао издржати. Од некуд им дође тада Божо Билић „Маријан" из Цјевљјана. Шпански добровољјац, прави крвник (атентатор националних Срба), касније погинуо као ком. бригаде негде у Босни.

Многи наши младићи који су журили да дођу до оружја, ступали су одмах у њјихове редове, међу њјима да споменем само нека имена и то су они који су се одмах вратили у четнике, то су: Јово Гајић „Жоле", Никола Томић, Раде Рнић, Ђуро Деспинић, Војислав Јурић, Никола Драгић и други чија имена не спомињјем, јер они су продужили као партизани. Из Маовица тада су дошли на Сијалу Саво Цвитковац и Тривун Новаковић, из Цјевљјана Мирко Зукановић и Милан Билић, докле су Кољјанци држали се оних на Вјештића гори и Цетињјани исто тако према Босни. Сваке ноћи држали су тајне зборове по селима, које би обично завршавали њјиховом познатом пјесмом: „Душмани нас газе клети". Ово је нарочито утицало на наивну омладину. На једном од тих зборова пописали су све омладинце у Отишићу за њјихов СКОЈ. За шефа омладине поставили су једнога који је сада у Клевеланду, Охајо, (сада опет лидер Удружењја БКЈВ). Тај је ревносно вршио своју дужност и одазвао се њјиховој мобилизацији после годину дана, али стицајем околности опет се вратио код четника. Једини који се није хтео примити за неког „кружока" и одбио да се прими то је био Бранко Јовчић, другови су га одгмах забележили у црну књјигу. На сваком збору обавезно су имали тему о издајницима па су најпогрднијим речима нападали издајнике Ђујића и Богуновића. Упитао сам Раду Стојисављјевића: „Ко је тај Ђујић?" Он ми рече да је то стрмички поп, тај им је добро запржио чорбу и они не смију прићи ни близу њјегове територије. Ова зима била је дуго под великим снегом па су друшкани право царевали јер се нису плашили никаквих напада. Село им је давало храну по реду свака кућа кад на њју дође ред, тако сам један дан носио храну и први и последњји пут тада био у њјиховом логору у Крунића колибама на Свилаји.

Слушајући њјихову теорију тога дана, која ме је занавек од њјих одвратила, они су на тим зборовима причали овакве приче. Пред омладинцима би причали о „слободној љјубави" која може да се испољјава јавно на сваком месту, (као и свака животињја, моја примедба) стид и срамота није ништа друго него стара капиталистичка заосталост и глупост. На таквим предавањјима говорили су да мајка није мајка већ другарица, мајци треба платити 3 кг меса и 10 литара млека што је дала приликом рођењја и кад јој се то плати, после се може спавати са својом мајком као и са сваком другом женом, говорећи и ово, мајка нас није родила што нас волии већ што је волела да спава са човеком. Сестра није сестра већ као и свака друга девојка, говорећи: „Зашто ако неко има лепу сестру да је пусти за другога, ако њјеном брату треба жена". Немогуће је описати њјихова развратне речи, али ово се мора изнети пред народ да се зна ко су и какви су.

На зборовима међу старијим љјудима и домаћинима причали би овако: „После рата неће бити сиротињје, сви ћемо једнако живети као у Русији, тамо како живи Друг Стаљјин тако и последњји „кулак"; сви заједно раде, на једно место сакупљјају и сви једнако следују, све што им срце жели и што им треба. У Русији нема суше, тамо трактори ору, а авиони сеју, у Русији није потребно молити се Богу да падне киша, већ кад киша затреба друг Стаљјин има толико авиона да он само нареди и авиони дигну воду и просипају кишу и година увек роди."

Пред женама и девојкама причали су овако: „Другарице, ако ваши мужеви иду са нама у борбу, немојте се плашити да ће погинути, видите колико је овде другова, све су ово ваши мужеви па ако погине један неће други, ви не морате живети целог века са једним човеком. Капиталистичка Југославија била је према вама немилосрдна, биле сте без икаква права, а ми ћемо вам дати право гласа као и љјудима па вас муж неће више смети ударити, и од сада онај који удари жену казнићемо га да стуца кубик шодера на цести."

Међу пропалицама, пијаницама и ленчинама који неће да раде причали би овако: „Стара држава била је толико немилосрдна према вама и све је од вас одузела, дала богаташима; зашто онај твој комшија има 4 вола, ти немаш ни једнога, оно нису њјегови волови него и твоји, он је оно украо од тебе; ти си радио, он је крао; он има земљју, а ти немаш довољјно; он каже да је купио од тебе, није он то купио него украо; земљја није њјегова, него народна и све ће то бити народу раздељјено."

Ето тако су они обрађивали народ за себе, али никад нису критиковали оне који неће да раде, а и како би критиковали сами себе кад су то они. Онај који није знао да мисли својом главом и пустио да они мисле за њјега тај им се прилепио и више се није могао ничим излечити, док они који су разумели и мислили својом главом, одбили су се од комуниста и постали крвни непријатељји не баш зато што су то хтели бити, већ су нас комунисти сами на то присилили - или са њјима, или против њјих - трећега није било (јер оде глава као зелена трава).

Када сам био код њјих са Свилаји (тај пут како сам напред споменуо) они су се хвалили како имају везе на све стране, наравно сам их упитао да ли имају везу са Косовом јер ми смо чули да је Пајо Поповић организовао на хиљјаде четника. Они ми на то одговорише: „Друже оно су пљјачкаши, ми нећемо везу са пљјачкашима, ми оћемо поштене борце". Затим сам упитао да ли имају везу са поручником Дамјаном

Кривошићем у Врлици, он је добар патриота: „Друг Мартин" рече: „Не требамо ми њјега, он је велики англофил", што је значило четник.