јован кесан
дјетињјство
моје украдено
ИСПОВИЈЕСТ ЗОРЕ СКИБЕ, РОЂЕНЕ ДЕЛИЋ, НАСТАВНИЦЕ МАТЕМАТИКЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ »БРАЋА ШИМИЋ« У МОСТАРУ, ЈЕДНОГ МЕЂУ 23.000 КОЗАРАЧКЕ ДЈЕЦЕ ЗАТВОРЕНЕ У УСТА-ШКИМ ЛОГОРИМА, ОД КОЈИХ ЈЕ 11.000 ЗАУВИЈЕК
НЕСТАЛО.
ИМАЛА ЈЕ САМО ЧЕТИРИ ГОДИНЕ КАД СУ ЈЕ СТРПАЛИ У БОДЛЈИКАВЕ ЖИЦЕ, ТУКЛИ И УБЈЕЂИ-
ВАЛИ ДА СУ ЈОЈ ОЦА И МАЈКУ ЗВЈЕРСКИ УБИЛИ ПАРТИЗАНИ.
ТРИ ПУТА ЈЕ ПРЕКРШТАВАНА, ДВА ПУТА СУ ЈОЈ МИЈЕНЈАЛИ ИМЕ, АЛИ ЈЕ УСПЈЕЛА ДА СЕ ОТРГНЕ ОД ТОГ ЈЕВАНЂЕЛЈА ЗЛА, ДА ПРОЗРЕ
ТАЈ ЗЛОЧИН ПОД ПЛАШТОМ МИЛОСРЂА И ДА
НАЂЕ СВОЈ ПУТ.
КРИК ПРОТИВ РАТА
Замолио бих поштоване читаоце да ми опросте ако у овој биљјешци не нађем увијек оне праве ријечи ко-јима би требало представити и препоручити ову књјигу. Јер, читајући страницу по страницу исповијести једне дјевојчице, која је имала само четири године када је рат срушио њјено дјетињјство, осјећао сам неку чудну потребу час да заплачем, час да стегнутих зуба до бола — урликнем. Таквог осјећањја нисам се могао ослободити до посљједњје странице текста, вјероватно зато што сам и сам, као босоноги дјечак, доживио ко-лективну судбину 23 хиљјаде малих Козарчана који су у оном сулудом налету нацизма свучени са своје питоме планине, одвојени од родитељја и бачени у кр-вави ковитлац логорског пакла. Свакоме од њјих неко је убијен. Најчешће, били су то отац и мајка.
У тој дугој колони, окруженој убиственом ват-ром и гоњјеној ка новим расијавањјима у заборав крила родитељјског и мајчиног осмјеха, и још даљје, у сусрет покољју и нечујном умирањју с робијашким бројевима око врата — нестало је заувијек једанаест хиљјада малих Козарчана. За свако од њјих могла би се написати једна прича, један роман, иако су ушла у најстрашнију животну драму и прије него што су стекла и имала било какву личну биографију.
»Дјетињјство моје украдено« само је једна испо-вијест извучена из десетине хиљјада судбина коју је, ево, узбудљјиво описао Јован Кесар, новинар и репор-тер, врсни хроничар нашег времена и драмски писац, који је и сам као дијете упамтио рат, а посебно ко-
зарски збјег, када је шћућурен у некој вододерини чекао на оно најгоре. Ово је само једна прича, го-тово идентична са низом свједочењја многих дјечака и дјевојчица са Козаре што су рат доживјели на најтра-гичнији начин и из њјега понијели дубоке ожиљјке и ду-шевне ране које никако да зацијеле, јер су задобијене у најранијем дјетињјству.
Обликовањје историјске фактографије садржи у себи увијек низ могућих замки у које писац може упасти. Јован Кесар, међутим, успјешно их је избјегао про-нашавши ону праву релацију између фактографије, сно-ва и присјећањја јунакињје на оно зло доба када из-међу дјетета и војника није било никакве разлике. Он је једноставним ријечима, без допунских тумачењја, изградио штиво једне потресне и аутентичне исповијести.
Многи ни данас, четири деценије послије тих дра-матичних догађаја у којима су учествовали као дје-ца, немају снаге да испричају оно што памте као да је јуче било, а памтило се само најтеже.
Зора Делић Скиба, међутим, нашла је у себи до-вољјно снаге и храбрости да се, овога пута добро-вољјно, исповиди и изнесе сву своју тугу која ју је тако дуго пекла, дубљје од властите ране. Њјени снови и крхка присјећањја враћају нас у онај августовски дан 1941. када је авлија њјеног дјетињјства претворе-на у крваво усташко разбој иште и када је мајка скон-чала у пламену сопствене куће. Жељјезнички вагони из којих су испадала мртва дјеца, ограђен простор бод-љјикавом жицом препун дјеце из кога се није Чуо дјечији плач, Јастребарско и логорски број испод засје-ченог врата ошишане дјевојчице, прекрштавањје и крам-пус, часне сестре милосрднице и батина од глоговине од које се дјеца упишке, породица блиска дружини оних који су измислили логоре за дјецу, прекрштавањје и криз-ма — и дуго послије освита слободе онај неприродни
узвик сестре Невенке: »Шта од тебе урадише зло-твори!?« — фрагменти су овог потресног казивањја које не смије бити заборављјено.
У овој, по обиму малој књјижици, сабијено је много зла. Она је отворено пред читаоца изнијела сву бестијалност усташког плана о уништењју дјеце Коза-ре, корјена живота сваког народа, злочиначко сроза-вањје у бездан распамћености.
Па ипак, ја сам увјерен да ће ову књјигу пажљји-во читати и одрасли и дјеца. Многима ће засузити очи, али те сузе су само опомена и гаранција да се овакве трагедије никада више неће поновити. Ова књјига је и крик против рата у којем дјеца, до данашњјег дана, највише страдају, јер и најмањје могућности имају да се бране.
(Из рецензије)
Драгоје Лукић
МАЈКА У ПЛАМЕНУ
СВАКО несретно дјетињјство — несретно је на свој начин. Не парафразирам Толстоја. Ја, Зора Скиба, наставник математике у Основној школи »Браћа Шимић« у Мостару, имам право да то кажем. Трауме које сам доживјела у раној младости још ме прогоне. Удата сам. Имам сина Милорада и кћер Славицу. Обо-је су студенти. Брак из љјубави и моја дивна дјеца помогли су ми да колико-толико заборавим шта значи бити ратно сироче и усташки талац. Али, не иде то лако. И љјепота, а камо ли грозоте — остављјају биљјег.
Пролазиле су године, а у мени је некако мутно живјела слика логорских жица. Нисам могла да се опу-стим. Дуго сам осјећала комплекс мањје вриједно-сти. Потреба за сигурношћу, потреба да волим и да бу-дем вољјена, да сам некоме мила, била је код мене толико јака да је у мом опхођењју са љјудима ство-рила покорност и понизност. Због тога сам била врло незадовољјна собом.
Много је великих резова било у мом животу. Сва-ки је оставио ожиљјак. И кад сам почела да вјерујем да су сви догађаји из мог дјетињјства само ружни снови, догодило се нешто неочекивано, нешто што ме приближило самој себи.
Било је то 26. маја 1979. Поштар ми је тог дана уручио позив да присуствујем Збору пионира Југосла-вије у Јастребарском. Не знајући о каквом се скупу ради, одлучила сам да писмо пажљјиво прочитам. Звали су ме да присуствујем свечаности која се — пово-
дом 60 година СКЈ — одржава у спомен дјеце жртава фашистичког терора.
Зашто баш мене зову на тако значајну манифе-стацију? Очи су ми застале на реченици: »Велике су то биле патњје и зато се ми не можемо отргнути од тих дана. Лика, Кордун, Банија и Босна увијек ће их се сјећати«. На крају позива била је одштампана пјесми-ца Ђорђа Ђурића, дјечака-логораша, »Ластавици с ло-горског зида«:
Слети ми на раме сестро ластавице и запјевај пјесму о срушеном гнијезду о несрећном птићу,
0 смрсканом срцу окованом сунцу
1 дјечјем плачу за отетом дојком.
Нешто ме посјекло у срцу. Заплакала сам. И кроз сузе, које нисам дуго могла задржати, указивао се дио по дио моје прошлости. Коцкицу по коцкицу сла-гала сам мозаик свога живота, приближавајући се са-мој себи.
Никад се сасвим нисам ослободила снова у који-ма сам гладна, у којима добијам батине, у којима ме шишају као овцу. Али, временом успјела сам да то толико потиснем да сам себи постављјала питањје: какве везе ти ружни снови имају са мојим дјетињј-ством. Имам дивну дјецу, мужа, посао који волим, зашто да обнављјам своја сјећањја на страхоте рата и логоре. Знала сам да су она толико болна да немам снаге да их обнављјам. Али, знала сам и друго: кад почнеш губити памћењје, крај је.
Три дана била сам ван себе. Кријући се од дјеце и мужа, који нису навикли да ме виде уплакану, пла-кала сам као киша. Своје тешке снове, ту вишегодишњју мору готово ником нисам причала. Велике невољје науче те да ћутиш и трпиш. То је била моја тајна. Про-сто — чињјеница из родног листа. Али, нешто неодољјиво вукло ме да провјерим ту чињјеницу. Стрепила сам како ће на мене дјеловати сусрет са мјестом гдје је био злогласни усташки логор. Знате како је кад нешто дубоко закопате, па га послије толико времена треба откопати. А страх вас је шта ћете наћи.
Моје тужно оковано дјетињјство личило је на лист који жути. Позив да присуствујем великом Збору пио-нира Југославије дјеловао је као гром из ведра неба. Кренула сам у Јастребарско. Кренула сам у своју прошлост. Не знам зашто сам толико дуго стајала пред огледалом спремајући се за тај сусрет.
Годинама сам нешто чекала, нешто што је морало доћи. Обузела ме била радосна зебњја. Јастребарско или Јаска, како смо га ми звали, значи постоји и ја се с њјим морам још једном срести.
Ту гдје су нам поломљјена крила, на молбу ор-ганизатора пионирског скупа, говорила сам пред више стотина дјечака и дјевојчица о искиданим сновима свога дјетињјства.
Кад је водитељј програма рекао: »Сад ће вам другарица Зора Скиба, бивша дјевојчица-логораш, изни-јети своја сјећањја на живот у логору«, двораном се проломио аплауз. Онда је завладао тајац. Пришла сам микрофону и рекла:
— Драги моји пионири, ви не знате колико сам сретна што сам овдје међу вама. Говорићу вам о својим сјећањјима на логор у Јастребарском гдје сам била 1942. Имала сам тад само четири године. Прије но што почнем да вам причам, нешто ћу вас за-
молити. Ако примијетите да ћу заплакати и да не могу даљје, дајте ми подршку.
Одједном, силно, осјетила сам жељју да им кажем све што знам. Пред очима ми је била статуа мајке са дјететом у наручју, подигнута на мјесту бившег ло-гора у Јаски. Запамтила сам добро њјено лице. Ту ријешеност да се бори, а не да плаче. Она ми је по-могла да своје тешко дјетињјство, проведено у логору, прихватим као нешто што сам стварно доживјела и да јавно, ту пред топлим захвалним дјечјим очима, осу-дим фашизам који је најтеже злочине починио на дјеци.
Испричала сам им своју крваву бајку, бајку дужу од 1.001 ноћи. Била сам једна од дјевојчица са бро-јем под вратом, једно од 23.000 козарачке дјеце развијене по усташким логорима. Имала сам само 4 године кад су ме затворили у бодљјикаве жице, тукли и убјеђивали да су ми оца и мајку звјерски убили парти-зани. Три пута сам прекрштавана, али сам успјела да се из свега тога отргнем и нађем свој пут.
По причањју старијих, мој дјед Перо Делић био је врло имућан сељјак. Живио је у селу Крухарима код Санског Моста. Старији љјуди и данас кажу Делићев млин, Делићев мост... Дједово велико имањје насли-једили су њјегова два сина Драго и Душан. Драго је мој отац. Њјеговог лика се не сјећам. Причају да је био висок готово два метра, лијеп, Ијудеван. Због до-бре веселе нарави, није било сватова ни српских, ни хр-ватских, ни муслиманских, а да мога оца нису пози-вали за барјактара. Било га је, веле, лијепо видјети како у сватовској поворци, насмијан, маше плошком и бар-јаком.
Кад му је било 18 година загледао се у 16-годиш-њју Драгицу Прача, моју мајку. Иако су му родитељји бранили да се Драгицом ожени, јер није била имућна као Делићи, мој отац је своју изабраницу једне ноћи довео на коњју кући и родитељји нису имали куд.
Изродили су петоро дјеце. Ја сам четврто дијете. Они који су познавали моје родитељје кажу да личим на покојног оца и да имам њјегову нарав.
Родила сам се у селу Крухарима. Православну цркву у којој сам крштена фашисти су запалили 1941. Због тога не знам тачно датум рођењја. Старији кажу да је то било три године пред рат.
Имали смо свега: пуне амбаре пшенице и куку-руза, штале пуне крава и коњја, пуне качице сира и скорупа. Велико имањје отац није могао сам да обра-ђује, па је узимао надничаре. Међу њјима био је и неки Омерица, сиромашан сељјак, коме је отац пома-гао да прехрани и ишколује многобројну дјецу. Нико други него тај Омерица одвео је мога оца на стрије-љјањје. Било је то 2. августа 1941. године. Обукао је усташку униформу да би се докопао очевог имањја.
Тати су дан раније долазили пријатељји из муслиман-ских и хрватских породица и говорили:
— Драго, бјежи куд знаш! Води и породицу. Ево их! Врше покољј над српским живљјем.
— Шта вам је, љјуди моји, па ви знате да ја ником нисам никакво зло учинио? — бранио се отац. — Ни-сам мрава згазио, зашто бих бјежао?
Лаковјерност му се тешко осветила. Након што је убио мога оца, Омерица се повратио натраг, запалио нашу кућу и шталу у којој је мајка музла краве. Нас петоро дјеце гледали смо како нам мати гори. Обух-ваћена пламеном, мајка се борила да изиђе из штале, која је горјела заједно са благом. На вратима пала је мртва. Сва је изгорјела, само су јој стопала остала читава.
ЛОБАНЈЕ НА РОГОВИМА
ПРЕКО мајчиног угљјенисаног тијела прелазиле су краве, страшно ричући. Једној крави, која је требало тих дана да се отели, прогорио је стомак, а њјено мла-дунче испало је напољје. Било је живо. Успјело је да направи неколико корака по трави.
Истог дана кад је изгорјела моја мајка и убијен мој отац, убијен је и мој стриц Душан, и стрина Ђуја, и моја баба и мој дјед Перо.
То је моје најдубљје сјећањје. Оно што је било прије тога — не памтим. То је први призор мог дје-тињјства. Хтјела сам да га заборавим, али нисам успјела. Стално ми се понављјао у сновима.
Послије покољја у Крухарима су остала згаришта и много дјеце сирочади. Међу њјима и нас петоро: три сестре Невенка, Дара и ја и браћа Миле и Јовица. Скривали смо се у кукурузима, спавали у сијену и на слами, у избама, појатама и шталама. Јели — шта смо нашли. Од нас се нису одвајали пас Жућко и крава Ша-руљја. Жућку је био изгорио реп, а Шаруљји кожа на стомаку. Шаруљја нам је много ваљјала — хранила нас је млијеком све док је један усташа није убио. Нишанио је у нас, а погодио краву.
Убрзо је умро мој брат Јовица. Био је дојенче. Храну коју смо му ми давали није умио да узме, а у цијелом селу није било ни једне мајке да га подоји. Моја деветогодишњја сестра Дара носила је мртвог Јовицу два дана на рукама мислећи да он спава.
Били смо голи и незаштићени, као земљја под нама, као небо изнад нас.
У Крухарима, на пропланку званом Шушњјар, гдје се некад налазила наша кућа и имањје, данас је спомен-гробљје 5.500 жртава фашистичког терора. Међу њјима су и мој отац и моја мајка и мој дјед и моја баба и моји стричеви.
Масовно убијањје Срба, Јевреја и Рома на овом губилишту усташе су почеле 1. августа 1941. Ископани су два велика рова — широка три метра, дубока преко два, а дугачка 40 метара. Колоне измрцварених љјуди, повезане у жице, ланце и конопце, крвници су доводили до ових страшних гробница. Најприје су их тукли маљје-вима, крамповима, сјекирама и жељјезним шипкама, а затим убијали пушкама и митраљјезима. Неке су клали ножевима и бацали у крвљју заливене раке.
Убијањје је завршено 3. августа увече. Према извјештају Котарске области, само у ноћи између 2. и 3. августа усташка сатнија из Загреба убила је овдје 3.000 талаца. И данас чујем њјихов крик. И урлик зли-коваца: крви, још крви!
Застрашени крвавим призором, моје сестре, ја и брат данима нисмо смјели да се приближимо нашем спаљјеном огњјишту. Одјевени у дроњјке, прљјави и ваш-Ијиви, скривали смо се по околним шумарцима.
У Крухарима су се појавиле заразне болести. По-слије масовног стријељјањја лешеви су били слабо зако-пани. Танак слој земљје није могао да заустави крв која је потоцима текла. Због великих врућина крв је страшно заударала. Облаци мува ројили су се изнад гу-билишта. Нисмо имали гдје да се напијемо воде — сви бунари у селу били су пуни љјудске крви.
У Санском Мосту фашисти су шенлучили. Славили свој крвави пир. Пјевали, пијанчили, псовали. Умјесто јабука, на воловске рогове натицали су одсјечене љјудске главе.
Почетком октобра 1941. усташе су почеле да пре-крштавају српску дјецу и преводе их у католичку вје-ру. Хватали су нас као што шинтери лове псе луталице. Ухватили су и нас четворо. Кад су сакупили доста дје-це, дошао је међу нас католички свештеник. Учио нас је молитву: »Мој гријех, мој гријех, мој превелики гријех, свети Петре«. Један усташа се драо да ће бити заклан сваки онај ко не буде молио прије него што га свештеник покрсти.
Свештеник је ишао од једног до другог дјетета, сачекао би да свако измоли научену молитву, а затим их шкропио светом водом и стављјао им у уста свету хостију.
Моја најстарија сестра Невенка нам је кришом рекла да ни за живу главу не смијемо да прогутамо оно што нам поп стављја у уста.
Моје покрштењје било је нешто другачије него код остале дјеце. Била сам у тој групи најмлађа и ни-сам успјела научити молитву. Кад је дошао ред на мене, ја сам шутјела. Одједном, изнад мене се над-нио усташа. У руци је држао нож. Брзим покретом за-сјекао ми је кожу на гркљјану.
Видјевши да ће ме убити, Невенка ми је почела го-ворити молитву, а ја сам кроз плач, док ми је текла крв са рањјеног врата, изговарала:
— Мој ги, мој ги, мој првелики ги, сети Епте«.
Имала сам четири године и морала сам молити за свој превелики гријех онима чије су руке биле крваве до лаката. Као свети Бонифације, који је, док су му у грло сипали врело олово, говорио: »Хвала ти господе Исусе, сине живог бога«. Као мученик Лоренс, који је својим џжелатима, док су га живог пекли на ражњју, рекао: »Ова страна је готова, окрените ме на другу«.
Кад смо послије покрштавањја остали сами, све четворо смо испљјунули остатак тијеста које нам је у уста ставио свештеник. Вјеровали смо да за нас то пре-крштавањје не вриједи, јер нисмо прогутали тај свети предмет.
Лик фашисте са ножем дубоко ми се урезао у пси-ху. То је трећи призор из мог дјетињјства који ми се често јављјао у сновима. И данас на врату носим ожи-Ијак од ножа. Ране зарастају, али ожиљјци, кажу, расту заједно са нама.
Није дуго потрајало, а усташе су почеле да одво-де дјецу у логоре. То је била права хајка, као лов на дивљјач. Успјели су да ухвате само мене и мог брата Милу. Невенка и Дара су на вријеме побјегле.
До сабирног мјеста превозили су нас вагонима за стоку. Нисмо имали ни хране ни воде. Дјеце је било одасвуд — са Козаре, из Лике, Баније, Кордуна. Бри-гу о нама преузеле су часне сестре »милоснице«. Прво су нас »уредиле«, онако редом шишале као овце. Ја сам изишла из реда и сакрила се у клозет неке бараке. Не сјећам се зашто се нисам дала шишати, али зато добро памтим батине које сам добила од »милоснице«. Кад ме пронашла под столом и видјела да једино ја нисам ошишана, толико ме истукла да сам изгубила свијест. Колико је требало да дођем себи — не знам. Прво што сам урадила — сјећам се — руком сам потражила моју косу, али њје није било. Ошишали су ме у бесвје-сном стањју.
Затим ми је друга часна сестра ставила око врата картонску плочицу. Био је то мој логорашки број »97«.
Послије масовног »стрижењја« обукли су нас у не-ке капутине, како се не би видјело какве дроњјке имамо на себи. Скупили су нас у гомилу и сликали. Много, много година касније успјела сам набавити ту слику и дознати зашто им је била потребна. У јесен
1941. та фотографија је објављјена не само у свим новинама такозване Независне Државе Хрватске, већ и у другим листовима западне Европе. Потпис испод њје је гласио: »Ово су ратна сирочад из Лике, Баније, Кордуна и Босне, чије су родитељје убили црвени кољја-чи — комунисти«.
Та страшна лаж, коју су фашисти лансирали у свијет помогла им је да добију велике количине хране, одје-ће, обуће и лијекова. Добри љјуди из цијелог свијета слали су преко Црвеног крста помоћ нама не знајући да тако помажу оне који нас муче и убијају.
Послије »групног снимка« одвојили су ме од бра-та и спровели у неки логор. Не знам ни сада који, али се сјећам дрвених барака и доста воде около. Моја сјећањја на тај логор постоје, иако сам дуго мислила да је то плод мојих ружних снова. Али, већина мојих снова има везе са стварношћу, па нема разлога да овај догађај, којег памтим по сновима, не буде истинит.
Ево како то изгледа. Будим се, осјећам као да се поново враћам у живот, као да сам савладала неку тешку болест, од које су, вјероватно, многи моји врш-њјаци — логораши умрли. Око себе видим гроздове дје-це која леже на слами као и ја. Стомаци су им натече-ни, кости им пробадају кожу, избуљјене очи. Главе прекривене великим гнојним крастама. Многи су то-лико измршавили да не могу да устану. Умиру поред мене.
Сјећам се неких љјуди који су лопатама избаци-вали мртву дјецу као балегу из штале. Један од њјих, вјерујући да сам и ја мртва, захватио ме лопатом. Заплакала сам дајући глас да сам жива. Тај ме млат-нуо лопатом и некуд отишо. Не сјећам се шта је даљје са мном било ни како сам пребачена у логор Јастре-барско.
Памтим прве батине које сам добила у том ло-гору, чак и њјихов узрок. Просторија у којој смо се налазили, мрачна је и влажна. Требало би да је јутро. Пробудила сам се. Слама на којој спавам заудара на мокраћу. Слабо сам обучена, без покривача. Дрх-ћем. Сјећам се неких часних сестара. Улазе међу нас са батинама у руци. Преврћу нас провјеравајући да ли је испод нас слама суха или мокра. Батине је добило свако оно дијете које се те ноћи помокрило. И мене су тада истукли.
Истукла ме часна сестра Грациоза. Упамтила сам јој име, јер ме она и касније највише тукла. Пресавила ме преко дрвене клупе и одбројала ми 97 удараца би-чем по голом тијелу. Упамти — рекла је — то је твој број. И кад год не будеш добра, толико ћеш добити ба-тина. Свако мора овдје да зна своје мјесто и ну-меру. То је божја вољја. Нема шта, бог је у усташ-ком логору водио велико и уредно књјиговодство.
Тог дана нисам имала снаге да идем на јутар-њју мису. Лежала сам цијели дан на слами без хране. Од болова сљједећу ноћ нисам могла да спавам. Можда је то било и добро, јер нисам имала могућност да сањјам ружне снове због којих сам мокрила на сламу. Послије те пробдјевене ноћи, била сам поспа-на. Нисам добила батине због мокрењја, али сам их зарадила у цркви — заспала сам на миси. Свако дијете које би задријемало у цркви, морало је за казну ску-пити три прста да га по њјима шибом удари дежурна часна сестра.
Једном су ми око врата навукли добро затегну-ту гуму. У чвор те гуме били су углавили комадић оштрог стакла. Намјестили су га тачно на моју још незацијељјену рану коју ми је приликом причешћа оста-вила усташка кама. Гума ме гушила, а рана коју је стакло продубљјивало на врату страшно ме пекла.
Тај ожиљјак на врату и данас носим. Кад год се погледам у огледало, махинално га додирнем прсти-ма. Боже, шта смо им били скривили да нас толико мрзе, да нам толико зла наносе. Једном је неко поставио питањје: ко је коме послужио као модел — тамница паклу или пакао тамници. Ми који смо прошли кроз па-као усташких тамница, нисмо у дилеми.
Непроцјењјиву помоћ да сазнам како је изгле-дао наш боравак у логору у Јастребарском пружила ми је књјига Драго ја Лукића »Рат и дјеца Козаре«. Лукић је и сам био у овом логору. Године живота у-трошио је трагајући за дјецом баченом у крвави ко-витлац логорског пакла, међу којима су били и њјего-ва два брата и сестра. Успио је помоћу усташке карто-теке да дешифрује око 11.000 имена, међу њјима от-крио је и мој логорски картон. Лукићева књјига је нај-потресније свједочанство козарачке епопеје.
Кроз логор у Јастребарском прошло је 3.336 дје-чака и дјевојчица. Умрло их је 768. Наредбом по-главника НДХ Анте Павелића, овај логор је био нами-јењјен за »плански преодгој дјеце избјеглица са Ко-заре«. Ми смо, ето, били избјеглице. Похрлили смо сами у жице.
ИСТЈЕРИВАНЈЕ ЂАВОЛА
ГЕНОЦИД над дјецом Козаре плански је припре-ман. Др Виктор Гутић, стожерник тзв. »Хрватске кра-јине«, крајем маја 1941. године поручује: »Ове срп-ске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађе. Издао сам драстично наређењје за њјихово еко-номско уништењје, а слиједе нове мјере за потпуно истребљјењје. У том погледу имам одријешене руке. Непожељјни елементи биће искоријењјени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сје-ћањје на њјих«. Своју пријетњју овај зликовац допу-ниће затим на пријему код приједорског римокатолич-ког жупника Кауриновића: »Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њјихову дјецу смјестити у клостере и од њјих ће бити добри католици«.
Са колико спремности и мржњје се пришло истреб-љјењју козарачког живљја, говори и ова изјава Дионизија Јуричевића, усташког официра, иначе свештеника и руко-водиоца специјалног вјерског одсјека у Државном равнатељјству НДХ:
» ... У овој земљји не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њјиме. Данас није грехота убити ни мало дије-те од 7 година које смета нашем усташком покрету. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе«.
О планском уништењју козарачке дјеце свједочи и забиљјешка њјемачког посланика у Загребу Зигфрида
Кашеа, који 12. јула 1942. године пише: »Поглавник ми је саопштио да ће у једном својевремено од Италија-на посједнутом логору, са изграђеним баракама, у Јастребарском, смјестити дјецу избјеглица са Козаре, претходно санирати, а затим припремити планско одга-јањје.«
Логор у Јастребарском основан је 12. јула 1942. Био је под управом часних сестара конгрегације »Св. Винко Паулски«. Управница логора била је Барта Ана Пулхерија, 60-годишњја часна сестра. Пулхерија је била старија припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца. При кра-ју рата успјела је да побјегне из земљје. Њјена дес-на рука у садистичком мучењју дјеце била је часна сестра Грациоза, економ логора.
У жељји да провјерим грозне призоре из својих снова, прочитала сам све што је о усташком логору у Јастребарском на било који начин сачувано и забиљје-жено. Да слике ужаса које у сну видим нису измишљје-не, најбољје су ме увјерила сјећањја професора Ка-мила Бреслера, Јане Кох и Тат Јане Маринић, који су са групом Ијекара и младих болничарки спасили много козарачке дјеце од сигурне смрти.
То је била велика акција загребачких комуниста и родољјуба. Ризикујући свој живот, они су успјели да зауставе масовни помор дјеце. Ми који смо преживјели пакао усташких логора — дугујемо им вјечну за-хвалност.
Бреслеров опис транспорта козарачке дјеце у мно-гоме је употпунио моја мутна сјећањја. Ево како је он доживио долазак нашег воза у Загреб.
— Дјеца су стигла потпуно исцрпљјена. Екстре-митети су им били сви отечени услијед ендема. Лица упала, мршава, блиједа, очи такође упале. Сва дјеца добила су тешке крваве прољјеве који су одговарали
слици једне тешке дизентерије. Цријева су им висила и до пет центиметара изван тијела. У цријевима видјело се је по неко зрно непробављјена кукуруза, који су дјеца добила за храну у логору Стара Градишка. Осим шаке кукурузног зрна, коју су им тамо дали, у Градишкој су могли још да пасу траву.
Ево још неколико реченица из записа професора Бреслера: »Подижући полумртву дјецу, под њјиховим пазухом смо осјећали нешто тврдо. На том једино сигурном мјесту дјеца су скривала комадиће круха, које су им успут давали љјуди, али нису имали снаге да их сажваћу... Измождена дјечја тјелашца, од којих је остала само кост и кожа, напустио је већ и сврабац, узрочник свраба, јер није имао довољјно хране у по-сушеној кожи. Кад би кожу подигли прстима, она се не би вратила на мјесто. Остала би згужвана попут старог папира. Од једноличне хране и помањјкањја ви-тамина зубићи су им испадали из устију са комадићима чељјусти. Свако дијете је већ усљјед тога било тешки, на смрт осуђени болесник«.
Професор Бреслер каже да су у кутовима вагона он и њјегови сарадници пронашли 250 дојенчади. Немоћ-но су лежали на поду. Помодрила и зацмала од плача дјеца су пузила подом без крпа и пелена, у мокраћи и изметима.
»Још једном — записала је Јана Кох — то не бих могла преживјети. У вагонима за стоку довучено је 850 дјеце из Старе Градишке. Био је то први транспорт. Усташе су нас пожуривале да што пре испразнимо ком-позицију. Извукле смо 40 мртве дјеце. Док су прено-шена, умрло је 17, а за вријеме раскуживањја још 30. Не, заиста то се не може описати. Сљједећи транспорт од хиљјаду дјеце био је још стравичнији. Помодрела од плача, дјеца су лежала на голом и прљјавом поду. И овдје је умрло 84 дјеце. Транспорт од 17. августа
1942. у којем је дошло 1.080 дјеце био је најстравич-нији. Њјихово спасењје најдубљје се урезало у рноје памћењје. У њјему је било највише дојенчади. Жене с пеленама и бенкицама извлачиле су из вагона и трпале у корпу, као дулеке, ону најмлађу дјецу. Касно у ноћи открили смо у последњјем вагону још 250 дојен-чади ...«
Кад је десетковани транспорт стигао у Јастре-барско, Ијекари су установили да се ми, мали таоци, на-лазимо у очајном стањју. Били смо заражени свим мо-гућим болестима. Приликом секцирањја лешева установ-љјено је да су дјеца у логору Стара Градишка системат-ски трована стављјањјем соде у воду.
Уз име Татјане Маринић сасвим би пристајало име — мајка храброст. Ова жена револуционар, члан Пар-тије од 1919. године, са осамнаест својих ученица успјела се убацити у логор у Јаску. И њјена сјећањја помогла су ми да реконструишем живот малих талаца у логорским жицама.
— Дјецу коју смо примили — каже Татјана — а многа су била полумртва, смјестили смо у некадашњје италијанске штале. У првој групи било је 850 тешко бо-лесне, полумртве и мртве дјеце. И дјеца из друге двије групе била су попут костура, лица цементне боје. Мно-га су умирала кад су морала учинити најмањји тежи покрет. Кад су, рецимо, вршила нужду. Дигла би се и — пала мртва. Прва ноћ је била страшна. Дјеца су цвилила: »Мајко, гдје си, мајчице«.
Да ли сам и ја имала снаге да дозивам своју спа-љјену мајку, своје сестре и браћу?
Власт у логору, који су чувале усташе — држале су часне сестре: Барта Пулхерија, Грациоза, Божимира, Валдемара, Винфрида, Флоријана, Дагоберта, Виктори-ја... Било их је још. Наша судбина била је у њјиховим »милосрдним« рукама.
Усташки систем преваспитањја спроводиле су риго-розно.
Ево како је живот малих талаца описао књјижевник Ервин Шинко у чланку објављјеном у часопису »Ју-гославија« ујесен 1949. године:
»Кућни је ред у Дому био овакав: устајањје у 5 сати ујутро, онда одмах у капелицу, миса, круница, литаније, јутарњја молитва до 6 и пол сати. Затим повра-так у собе, спремањје кревета. Након тога доручак, послије доручка рибањје подова, рад у кухињји, у пе-кари и прањје. Дјеца су прала и постељјину. У међувре-мену сваки сат ишло је по дванаесторо дјеце у капе-лицу као »живе лучи« да капелица не би остала без мо-литве. За ручак су добијали жганце и репу. Послије руч-ка спавањје је било обавезно, али не на креветима. То је било забрањјено да би собе остале у нетакнутом реду. За спавањје су биле одређене школске клупе. Спавали су сједећи у школским клупама, глава уз гла-ву, на столу. У 4 сата ужина, али само у случају да нико није био »злочест«. Ако се само једно од њјих за ври-јеме мисе окрене, онда нико не добија ужину, која се иначе састојала из комадића круха с киселим купусом. Послије ужине поновно кућни рад до вечере, односно спавањја.
Сам кућни ред нема на први поглед ништа наро-чито: он је досљједни одраз самостанске стеге, која је остала нетакнута од свих спознаја савремене пе-дагогије, педијатрије и психологије. Права језа хвата човјека тек онда када сазна с каквим методама су одржавали ауторитет тога кућног реда.
И данас су међу штићеницима дома двије дјевој-чице, Манда Ивежић и Каја Прса, чија имена стоје упи-сана у књјизи казни с истим калиграфским рукописом часне сестре Грациозе, која је иначе имала чин пре-фекте у Дому. Ове дјевојчице су мокриле у кревет, а
као за сваки преступ, и за овај је постојала одређена казна. У књјизи казне стоји под рубриком »Казна«: таван и слана вода. У пракси та се казна извршавала овако: на тавану је био један већи сандук. Тај су сандук преврнули над грешним дјететом. Један или два дана је остало дијете под преврнутим сандуком на тавану на голом поду, а зими и без покривача, а до-бивало је три пута на дан слану воду.
Друга казна забиљјежена у књјизи казне гласи: љју-та паприка. Под рубриком »преступ« је забиљјежено: дијете је говорило за вријеме мисе. Љјуту паприку су за казну мазале дјетету по усницама и по језику.
Ако је нетко нешто ружно или недозвољјено гово-рио, или ако би украо комад круха, — што се упркос свима казнама сваки дан догађало — дијете је мо-рало стајати на улазу Дома у ставу »мирно«, леђима окренуто према улици а на леђима му је стајао лист са натписом: »Крадем« или »Лажем«.
Као даљјњје казне набројане су и у књјизи: кле-чањје на пијеску, клечањје на кукурузу, клечањје на граху и то је трајало по један или два сата.
Никакав разговор није био дозвољјен код стола за вријеме јела. Тихе или гласне ријечи код стола кажњја-ване су биле на сљједећи начин: по 25 батина по рука-ма или по голом тијелу. Те казне извршавала је часна сестра Грациоза лично или »часни брат« Дагобер.
У књјизи казни — пише Шинко — нашао сам једну коју нисам могао схватити: пријетњја с крампусом. Дјеца су ми ту казну објаснила. Злочесту дјецу су затварали у камин. Видио сам тај камин, који има је-дан сасвим мали отвор. Дјеца су дрхтала у мраку, а онда би се појавио часни брат Станислав или постолар Никица Гарапић или пекар Јожица с маском ђавола. С ручном свјетиљјком би потражио дијете, које се у стра-ху сакрило, а онда га каишем ударао. Не један или два
пута, такав одгојни поступак знао је трајати и пола сата. Послије једног сата поново се појавио са мас-ком ђавола и с ручном свјетиљјком часни брат Стани-слав, постолар Никица Гарапић или пекар Јожица и цијела педагошка процедура се опет понављјала. Врисак дјеце се чуо у цијелој згради, а и изван њје.
Живот часних сестара није био монотон у Дому. С усташама су приређивале гозбе, већа дјеца помагала су у кухињји и приређивањју изабраних јела. Одојци, ко-коши, разне врсте колача. Преостале кости добијала су дјеца други дан у јухи. Дјеца су доносила посуде колача до врата, тамо их је чекала сестра Алдемара, Гауденција или часна сестра Флавија. Дјеца нису смје-ла унутра, часне сестре пуштале су их само онда када су морала декламирати.
»Поглавниче мили и драги,
надо свију нас,
у теби је сваки Хрват
нашао свој спас.« И она дјеца, која су већ давно легла у кревет, будила су се, када је усташки сатник, командант уста-шке милиције Фиштровић, одушевљјено пијаним гласом викао:
»Живјела наша предобра сестра управница Пулхе-рија«!
Дјеца су морала поздрављјати Нијемце са »Хеил Хитлер!«, усташе и домобране са »За дом спремни!«, а часне сестре и цивиле са »Хваљјен Исус!«.
Са цивилима су долазили у додир када су их часне сестре слале да просјаче или да продају по околним селима сличице »за мисионаре да се обрати Индија«.
На попришту нашег малог срца, чији су се откуцаји све слабије чули, свакоднево су се борили њјихов бог и њјихов ђаво. Живе су нас били зазидали, као мајку Гојковицу у Скадру на Бојани, као Антигену, како
не бисмо били »ни у животу са живима, ни у смрти са мртвима«.
Најтеже, по ријечима Татјане Маринић, било је савладати страх код дјеце. Двије хиљјаде малишана, а жамор се не чује. Сједе апатично, без интереса, без повјерењја...
Страх никад нисмо превладали. Дуго, врло^ дуго нас ништа није могло развеселити и насмијати. Чак ни Регина и Јулка — дивне Татјанине ученице које су једне вечери, окићене лишћем, пред нама изводиле раз-не враголије.
Логорски малишани највише су повјерењја имали у себе саме. Примјер који износи Татјана Маринић то најбољје потврђује.
Раздвајали су болесну од здраве дјеце, али Дуле и Раде — један од четири и по године, други је био још млађи — нису хтјели да се раставе.
»Сестро — рекао је Татјани старији Дуле — немој ме дијелити од овог малог. Знаш, кад су нас отимали од наших матера, моја није могла плакати. А њјегова матер је јако плакала. Тада ми је рекла да га чувам као кап воде«.
Дуле је хранио Радета. Бринуо се о њјему више него о себи. Никад се нису раздвајали. Ноћу је Дуле-това ошишана главица увијек била на Радетовом крилу.
На све око себе гледали смо са неповјерењјем, неком притајеном огорченошћу. Прозборили бисмо тек по неку ријеч. Наше очи нагледале су се страхота и ужаса. Живот нам је утрнуо. Топлина ледила. Нешто се са нама збивало, прелазили смо из руке у руку, из логора у логор, али ми нисмо више разликовали да ли је то добро или зло, да ли нам неко пријети или нам пома-же. Наша је снага била на измаку. Знали смо — још који час и наше тешко и болно живљјењје ће се окончати.
»О смрти, у чему је твоја побједа«.
ПРЕДУЈАМ ЗА ЖРТВЕ
ЛЈУДИ из околине Јастребарског, Црвени крст и други родољјуби слали су нама малини таоцима храну, одјећу, обућу, »Милосрднице« објеручке су примале те дарове али их нису давале дјеци. Најљјепше намир-нице — млијеко, црну кафу, колаче — поклањјале су усташама — чуварима логора.
Часна сестра Грациоза, економ, често је у мос-тарски самостан слала пакете пуне намирница које су добротвори послали изгладњјелој дјеци. Управитељјица логора Барта Пулхерија наредила је да млијеко, које сељјаци довозе за дјецу, мора да стоји на сунцу све док се не укисели, па га је тек онда давала нама.
— Зашто да хранимо ту бандитску дјецу. Пома-гати их значи одгајати љјуде који ће нас касније клати — говорила је управитељјица »крила часних сестара ми-лосрдница« у Јастребарском.
Часне сестре су тукле и силиле старију и здравију дјецу, нарочито дјевојчице, да иду пјевати у цркву, да дворе усташе који су били дневни гости »милосрдни-ца«. У томе се нарочито истицала часна сестра Божи-мира.
Ипак, најтужније су биле наше сахране. Одраслији дјечаци закопавали су своју помрлу браћу и сестре, своје издахнуле другове. Некад су мртву дјецу по-лагали у кутије од шећера, некад у велике чамове сан-дуке.
Усташки логорник Мркушић наредио је да их зако-павају подаљје од Јастребарског гробљја.
— Њјих треба даљје, у шуму да им се мјесто не зна — говориле су »нрилосрдриице«.
»Сличан животу лишћа живот је љјуди«. Могла бих рећи
да је Хомер овим стихом опјевао и смрт малих лого-раша у Јастребарском. Умирали смо као лишће послије мраза. Постоји један дневник о нашем умирањју. Во-дио га је Фрањјо Иловар, чувар мјесног гробљја у Ја-стребарском. Овај дневник смрти пронашао је послије рата Драгој е Лукић. Стари Фрањјо био га је затурио за таванску греду.
Исписана крупним словима и цифрама, Фрањјина свешчића је можда најтужнији свједок нашег страда-њја. Чувар гробљја у Јастребарском рачунао је у »комаде« и »куне«. Фрањјин тефтер Лукић овако опи-
сује:
— На првој страни дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањјено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: »Примио предујам на рачун копањја гробо-ва 10.000 куна за сто комада дјеце покопане«. На слиједећем листићу забиљјешка: »Рачун за укоп дјеце — 243 комада дјеце, а 150 куна — 36.450 куна«. Од 22. јула до 11. августа 1942. записан је сваки дан, колико је укопано мушке, а колико женске дјеце. И тако редом, све до октобра 1942. биљјежио је стари Фрањјо ове страшне бројке. Крај сваког датума, ис-под слова, што су означавали пол, записао је цифре, или уносио само усправне цртице. Свака цртица представ-љјала је једну смрт. На крају стоји салдо: »Укупно 768 комада дјеце, 26. октобра 1942.«
Ко зна колико би јастребарски гробар уцртао ових усправних цртица да није било акције Илегалног коми-тета народног ослобођењја у Загребу који је преко Црвеног крижа организовао спашавањје дјеце. Да није било професора Камила Бреслера и њјегових Ијекара, Татјане Маринић и њјених храбрих ученица, да није било
Пред улазак у логор и прије сисањја.
љјуди из Јастребарског, можда бих и ја била један »ко-мад« више у финансијском документу Фрањје Иловара.
Готово стотину дана трајала је њјихова беспо-штедна борба за наш спас. А онда је 26. августа 1942. ударила Четврта кордунашка бригада и ослободила 727 дјечака из нашег логора. То су били одраслији дјечаци које су усташе батинама, глађу, тешким радом на ло-горској економији покушавали да претворе у усташке јањјичаре.
Њјих 727 отишло је са партизанима у слободу. Мно-ги су касније узели пушке у руке и борили се против фа-шиста. Миле Тркуљја, пуковник ЈНА, био је командир омладинске чете 4. кордунашке бригаде која је извела ову јединствену акцију. Ево њјеговог сјећањја:
»У току најжешћег окршаја, око пет часова ују-тру, када сам са четом напредовао кроз кукурузиште према центру варошице, један сељјак нас је упозорио да пазимо кад пуцамо јер су бараке испред нас пуне заробљјене дјеце са Козаре. Наша чета се у једном скоку нашла код барака распоређена у три групе — свака пред једну бараку. Душан Христић, Стево Тесла, Миле Лалић, Бранко Кресојевић и ја полупали смо врата од барака и улетјели међу дјецу која су била у гоми-лама, шћућурена у страху поред зидова бараке. Али, када су дјеца видјела да смо ми партизани, настало је одушевљјењје. Наједном су сви борци били заузети око дјеце да их што прије усмјере и помогну им при по-влачењју према шуми која се налазила на другој стра-ни варошице. Сви смо били страховито потресени призо-ром када је Перо Радић, храбри пушкомитраљјезац, препознао своје дијете, а неки други рођаке и позна-нике.
Док смо се још налазили код барака, један дјеча-чић повукао је за рукав Бранка Кресојевића Џжину и показао му дијете које је те ноћи убијено пијуком и
убачено у јаму клозета. То је за мене и моје дру-гове био најтежи злочин који смо икада видјели. И чини ми се да више није било те силе која би била у стањју да поново од моје чете отме дјецу и врати их у логорски пакао. Мени су и данас у живом сјећањју те мале сјен-ке и чудна боја дјечје коже која, као да је једва придржавала ситне кошчице да се не распу. Она мало јача дјеца помагала су слабијим, вукла их, тргала и чупала све пред собом — млад кукуруз, репу, воће и све то трпала у гладна уста. Борци су плачући носили и по двоје, троје дјеце. Требало је имати камено срце и не заплакати.
Ми, мала дјеца, смјештена у мемљјивом дворцу грофа Ердедија, остали смо у жицама и наставили да умиремо.
Иво Лонжар, логорски кочијаш, сваког дана возио је мртве. Барта Ана Пулхерија хтјела је лично да се увјери да ли су баш сва мртва. А кад би то установила,
управница часних сестара »Св. Винка Паулског« би просто ускликнула:
— То је красно! Подсјећају ме на мртвог Исуса у Витлејемској шуми.
Ако је Исус страдао због љјудске похлепе и не-захвалности, онда срни ми мали Исуши часне »милосрд-нице« Пулхерије поштено платили Исусове муке.
Поново се враћам Павелићевој штампи. Лист »Нова Хрватска« 23. српњја 1942. на цијелој страни објавила је репортажу о Јастребарском. Наравно, о логору није било ни ријечи. Наслов је био дугачак, одштампан је у два реда:
»ДЈЕЦА КОЈА СУ ОСЛОБОЂЕНА ПАРТИЗАН-СКОГ РОПСТВА, ОПОРАВЛЈАЈУ СЕ ОД ПРЕТРП-ЛЈЕНИХ ПАТНЈИ НА ДРЖАВНОМ ДОБРУ ЈАСТРЕ-БАРСКОМ«.
Текст је илустрован са три фотографије на којима нас часне сестре њјежно држе на рукама. Подсјећамо доста на малог Исуса у наручју божје мајке. Има само једна ситница која нас одаје — наше свјеже оши-шане главе и црне капе са усташким знаком.
Новинари »Нове Хрватске« (В.Ћ.) постарали су се да на лицу мјеста направе топлу, лирску репортажу. Просто да срце заплаче. Накитили и навезли. Те како су хрватске војничке постројбе, у недавно започетим подухватима, у сарадњји са савезничким војскама, ослободиле и спасле, међу великим бројем живљја, и бројну дјецу коју су партизани више тједана^ држали у ропству. Па сад живимо ко бубрег у лоју. Часне се-стре су нас научиле богу молити. Пјевамо народне пје-сме, упражњјавамо тјелесне вјежбе. Учимо повијест. Долазе нам родитељји у посјет и врло су сретни што се тако пажљјиво са њјиховом дјецом поступа.
Своје ганутљјиво списаније »Нова Хрватска« за-вршава ријечима: »Ради прољјева дјеци се не даје во-да него чај. Ево како нам се тужио један малишан, не знајући да му и неугодне ствари иду у корист: »Сестра нам даје само варенике«.
Како су нас »милосрднице« научиле богу молити, нека послуже ове ријечи свједока професора Бреслера:
— Дјецу су мучиле нарочито на тај начин да би им умирућима приступале и испитивале их за имена њји-хових родитељја, те силиле да кажу своје име и вјеро-исповијест. А један свећеник знао је читаве сате и сате проборавити крај умирућег дјетета. Говорио је тихим гласом над умирућим уживајући садистички у мукама дјеце: »Реци да ли си примио причест«.
— Не признајте ништа — говорили смо једно дру-гом. Бојали смо се да ће усташе, помоћу нашег пра-вог имена, ухватили и убити нашег тату и маму, нашу сестру и брата.
ТАТА, УЗМИ МЕНЕ!
У УСТАШКОМ логору у Јастребарском доживјела сам своје друго покрштавањје. Само овог пута је то било на »нивоу«. Часне сестре својски су се потру-диле да што љјепше изгледамо за тај свечани чин. Оку-пиле су нас, лијепо обукле и добро нахраниле. Кад је дошао свештеник, који ће нас крстити, све су »милосрд-нице« биле сретне што је баш он дошао. Своје задовољј-ство покушале су да пренесу и на нас.
Свако дијете, приликом покрштавањја, добило је своју крсну куму. Многе жене из Јастребарског јав-љјале су се добровољјно да нам кумују. Те наше нове куме добро су нам дошле. По одобрењју логорских власти, једном седмично посјећивале су своју кум-чад. Доносиле би нам тада нешто хране и редовно нас купале.
Од како смо постали »католици« часне сестре су нас училе разне молитве. Славили смо католичке благ-дане. За Ускрс добили скухана и обојена јаја.
Светог Николу смо такођер славили. Али, ми дјеца га нисмо вољјели. Уз њјега је обавезно ишао »крам-пус« којег смо се јако плашили. Био је страшан, сав црвен, са исплаженим језиком и роговима на глави. У рукама је држао дебели дугачки ланац. Свети Никола је часним сестрама дијелио поклоне, а »крампус« на-ма — батине. То је на часне сестре дјеловало дражес-но. Јако су се забављјале. Сјећам се једне »милосрд-нице« како се смијала мени када ме ђаво млатнуо металним ланцем. Заценила се од смијеха, а ја сам плакала од болова.
Моју пажњју ускоро почели су да привлаче неки непознати љјуди који су све чешће долазили међу нас. Мало би се задржали међу малим сиротама, изабрали неко дијете и водили га ван. Како сам жељјела да и мене неко одведе далеко, далеко, гдје нећу више бити гладна, гдје ме неће тући, гдје нећу спавати на слами, гдје нећу гледати како око мене умиру моји врш-њјаци.
Већ је стигла јесен 1942. Много је дјеце отишло из логора. Само мене нико није хтио повести. И тада сам одлучила: кад нико од тих љјуди неће да изабере мене — изабраћу ја некога од њјих. Тај свој корак ни сада не умијем да објасним. У мојој дјечјој гла-вици сазрело је ваљјда увјерењје да имам једну једину шансу и да је морам искористити.
Нешто страшно силно гонило ме изван тог прстена смрти. Толико сам жељјела да изађем напољје да сам потрчала према првом човјеку који је дошао у сиро-тиште. Ухватила сам га чврсто за руку и рекла:
— Тата, узми мене, бићу ти добра!
Човјек кога сам молила да ме посвоји имао је око 50 година. Тражио је неко мушко дијете, али ја сам знала да сам га својим поступком поколебала. Упорно сам га држала за руку и молећиво гледала.
Чим је почео да се распитује о мени, знала сам да сам постигла свој циљј. Запамтила сам сваку ријеч коју му је часна сесетра изговорила:
— Господине Дасовићу, мушко дијете, какво ви желите, уз најбољју вољју нисам могла да вам нађем. За ову малу поуздано знамо да нема ни оца ни мајку. Зове се Зора Делић, родом је из Крухара код Санског Моста... Видим да вам се баш не свиђа, али засад заиста немамо ништа бољје. Нек вас, госпо-дине Дасовићу, ништа не смета што је сва крастава и
надута стомака. Врло је бистра и уз добру њјегу брзо ће се опоравити.
Једна година проведена по усташким логорима учинила је своје. Потпуно сам била заборавила своје име. Годину дана ја сам била само логорски број утиснут у плочицу. Само сам се на тај број одазивала.
Заборавила сам била своје родитељје, као да их никада нисам ни имала. Било ми је свега пет година, а чинило ми се као да сам одавно одрасла.
— Узећу Зору, одговара ми што нема родитељје — рекао је човјек чију руку нисам испуштала.
Моја радост била је безмјерна — нашла сам и ја тату.
Док смо излазили из логора, мој нови тата ми је рекао:
— Кад дођемо у Загреб, купицу ти лутку. Бићеш ти лијепа дјевојчица чим се опоравиш.
Нисам знала ни шта је лутка, ни шта је Загреб. »Бићеш ти лијепа дјевојчица« — на те ријечи сам се само насмијала.
У Загреб смо кренули аутобусом. Мој нови тата рекао ми је да се зове Славко Дасовић. Успут ми је највише причао о себи. Још прије првог свјетског рата као младић, отишао је у Америку трбухом за крухом.
То је нека велика земљја, далеко преко сињјег мора. У Америци се може добро живјети, али се мора много радити. Показао ми је фотографију једне жене.
— Зоро, ово је моја жена Беси, Американка. Она је твоја мама. Живи у Чикагу. Биће јој драго кад чује за тебе. Кад се заврши рат, отићи ћемо заједно у Америку.
Тата Славко ми је затим рекао: »Док не одемо у Америку, живјет ћемо у Загребу код једне моје пријатељјице. Она станује у Влашкој улици 104. Њју ћеш звати тета-Мицика.
Никад нећу заборавити сусрет са тета-Мициком. Кад смо ушли у стан, дочекала нас је једна ниска, јако дебела жена. Коса јој је била завијена у коврџже које су придржавале гвоздене шнале. Гледала ме хлад-ним погледом.
— Мицика, ево, довео сам једно сироче, као што смо се договорили — рекао је тата Славко.
— Зашто ниси узео неко мушко дијете? — упитала је тета-Мицика. — Зар ниси могао да гледаш шта узи-маш? Како ти се није гадила та мала, пуна јој је гла-ва краста. Пренијет ће уши на нас. Мора да је из Бос-не? — подигла је тета-Мицика поносно главу и Ијутито залупила врата.
— Курво швапска — викнуо је тата Славко. — Увалила си се у жидовски стан, па се с тобом не да више ни говорити.
Тата Славко је закљјучао улазна врата и покуцао на врата једне собе. Неко је отуда рекао: »Слобод-но«. Ушли смо. Пред нама је стајала старија жена, при-лично висока, мршава, крупног носа. Коса јој је била сва у црвеним увојцима. Гледала ме топло крупним зеленим очима у којима се огледао страх.
— Господине Дасовићу, шта ме требате? — рекла је жена.
— Дошао сам, госпођо Граф, да видите моју си-ротицу. Узео сам је из логора у Јастребарском.
Госпођа Граф помиловала ме по глави и запла-кала:
— Бог ће вам, господине Дасовићу, платити за ваше добро дјело.
— Кад сам ја на путу, молим вас, припазите на малу — рекао је тата Славко.
— Наравно, врло радо, господине Дасовићу — рекла је госпођа Граф.
Дјеца — логораши обиљјежавани су бројкама као и одрасли.
Тата Славко ми је казао да се ова жена зове Зора Граф. Јеврејка је. Некад је то био њјен стан. Мицика се силом уселила и сад пријети Јеврејки да ће је издати усташама и послати у логор. Жидовка се јако боји Мицике.
Из ходника — гдје се водио овај разговор — тата Славко ме одвео у кухињју да нешто једем. По-том смо прешли у собу у којој ћу ја највише борави-ти. Соба је била раскошно намјештена. Лежај и фотељје пресвучени црном кожом, у витринама много крис-талних сервиса, на зидовима слике. У једном углу стајао је клавир.
У другој соби овог великог стана боравила је те-та-Мицика. Тата Славко ме упозорио:
— У њјену собу не улази без њјене дозволе. Никад тамо нисам завирила, а није ме Мицика
ни звала.
Код Мицике су често свраћали неки мушкарци у униформама. Ја сам се њјих страшно бојала. И бјежала сам у собу код тета-Графице која ме учила да читам и пишем. Научила ме и неке пјесме да пјевам. Обе-ћала је да ће ме научити да свирам на клавиру кад пођем у школу.
У каквим су односима били тета-Мицика и тата Славко, ја нисам знала. Али, често су се свађали. Кад би тета Мицика рекла Славку: »Е сад се купи са том малом из стана«, тата би престајао да се свађа.
Једног јутра, кад сам се пробудила, чаршав испод мене био је мокар. Кад је тета-Мицика видјела ту жу-ту мрљју, почела је да виче:
— Теби треба слама, а не кревет! Нисам ти ја крива што овдје нема кукуруза, па немаш гдје пи-шати.
Замахнула је да ме удари, али је спријечио тата Славко.
— Запамти Мицика, све можеш радити, и курват се, али Зору ми не смијеш тући!
— Осветит ћу се ја теби за ово! — вриснула је тета-Мицика. — Тужит ћу те да си узео партизанско дијете.
— Ако хоћеш да знаш праву истину, њјене роди-тељје су убили комунисти. Не можеш ми ништа — ре-као је мој тата Славко.
Ја сам вољјела свог новог тату. Он ме избавио из логора, штитио од злочасте Мицике. Вјеровала сам му безгранично, убјеђена да су моје праве родите-љје убили комунисти.
Кад је ујутру Мицика видјела опет мокар кре-вет, завриштала је:
— Ако ова мала смрдљјива Босанка настави но-ћу да се упишава, ја ћу је удавити! Него, зашто ти ово босанско смеће не би узео мало у своје руке? Њјој треба добра дресура као и твојим псима.
Мој нови тата никад се није одвајао од једног бијелог вучјака. Био је домобрански официр и за по-требе Павелићеве војске дресирао је псе. Уплашен Мицикиним пријетњјама, повео ме у двориште. С њјим је пошао и њјегов бијели вучјак. Мене је поставио у један крај дворишта, а пса у други. Онда је подигао руку и псу показао у мом правцу. На њјегову ријеч »бандит«, пас се устремио према мени. Већ се био пропео изнад мене, видјела сам му огромне зубе и осјетила врело дахтањје, кад му је тата Славко на-редио да стане. Да то није учинио, пас би ме растргао.
Тата Славко се од срца смијао док сам се ја го-тово обезнанила.
— Неће ти послије овога сигурно пасти на памет да се више упишаваш у кревет, а мала?
ДРУГО ИМЕ — МАРИЈА
ПОСЛИЈЕ свађе са татом Славком, тета-Мицика је некуд нагло отперјала. Отишао је и тата Славко. Оста-ле смо саме тета-Графица и ја. Није дуго потрајало, кад је неко позвонио на врата. Тета-Графица је по-бјегла у своју собу, а ја нисам знала шта да радим. Онај на вратима упорно је звонио и лупао. Лупао је и звонио. Пришла сам вратима и отворила их. Појавио се један војник, један од оних који су тета-Мицику нај-чешће посјећивали.
— Тета-Мицика није код куће — рекла сам упла-шено.
Војник као да није чуо моје ријечи. Прошао је поред мене и почео да нешто тражи по стану. Отва-рао је ормане, завиривао под лежајеве. Пошао је пре-ма соби у којој се скривала тета-Графица. Све ми је било јасно. То га је Мицика послала да тета-Графицу одведе у логор.
— Стричек, ја сам сама код куће — рекла сам изненада.
Војник је само одшкринуо врата собе у којој је премирала од страха тета-Графица. Није отварао орма-не. А у једном од њјих била је скамењјена моја ве-лика пријатељјица.
Зар је могуће да ми је повјеровао? Сва сретна позвала сам га у татину и моју собу.
— Сједните — рекла сам. — Узмите јабуку.
— Је ли, мала, а гдје су твоји ћаћа и мама? — упитао ме војник.
— Моје родитељје убили су комунисти — одговори-ла сам одлучно.
Очито расположен, војник ме упитао да ли знам да отпјевам неку пјесмицу.
— Знам »Медо бере јагоде«.
»Медо бере јагоде«, запјевала сам, онако како ме учила тета-Графица. Војнику се то допало. Узео је јабуку и пјевушећи »Медо бере јагоде«, напустио стан.
Закљјучала сам за њјим врата и отрчала у собу тета-Графице. Отворила сам орман, тета-Графица је би-ла сва избезумљјена.
— Не бојте се, опет смо саме — рекла сам. Она је плакала и грлила ме.
— Спасила си ми живот, спасила си ми живот! . Хва-ла ти, дијете моје!
Те ноћи сањјала сам своју мајку како гори у пламену. Сањјала сам и војнике како пале шталу и био је исти онај што је дошао да води тета-Графицу у логор.
Пробудила сам се на поду. Послије логора дуго нисам знала да спавам на кревету. То је за мене било високо. Сваке ноћи сам падала на под.
— Тата, — тихо сам зовнула свог новог оца. — Могу ли да легнем код тебе?
— Опет си нешто ружно сањјала. Дођи — позвао ме је.
Умиљјавала сам му се, јер сам хтјела нешто да дознам.
— Тата, јесу ли комунисти они стричеки који дола-зе код тета-Мицике? Ја сам сањјала једног од њјих како пали нашу кућу. Он је запалио и моју маму.
— Какве то глупости причаш — рекао је Ијутито мој нови тата. — Твоја мама живи у Америци. Зове се Беси. Никад више нећу да чујем о твојим глупим сновима. Изби то себи из главе.
Било ми је жао што сам повриједила новог тату. Жељјела сам да више ништа не сањјам. Али, тај сан у коме гори моја мајка стално ми се јављјао.
Дуго сам ишла у болницу за кожне болести. Чупа-ли су ми пинцетом красте на тјемену. Била сам врло сретна кад сам у огледалу видјела да ми је кожа на глави чиста и да ми коса расте.
Лијечила сам се од упале плућа, синуса, крајника, бољјеле су ме уши. Била сам осјетљјива на најмањју прехладу. И сад кад одем на снимањје плућа, рентге-нолог ме обавезно пита откуд ми ожиљјак на плућном крилу.
Ојачала сам након операције крајника. Можда је та операција била пресудна за побољјшањје мог укуп-ног здравственог стањја.
Након шест мјесеци живота у Загребу добро сам изгледала. Тата Славко ме тада сликао на Кватернико-вом тргу. »Насмијеши се. Кад се сликаш, увијек тре-ба да си насмијешена« — рекао је тата Славко. На главу ми је ставио шешир боје труле вишњје, јер ми ко-са није била још порасла.
Врло рано сазнала сам једну горку истину: ако се смијеш, и свијет ће се смијати са тобом. Ако пла-ћеш, плакаћеш сам.
Послије сликањја тата ме одвео у цркву светог Петра да ме прекрсти. Са нама је пошла и тета-Мици-ка, која је пристала да ми буде кума.
Трећи пут су ме прекрстили. Добила сам своје друго име — Марија, по куми Мицики, чије је право име било Марија Ћоп.
— Презиме си добила по мени — Дасовић — ре-као је мој нови тата. — Црква ти је одредила датум рођењја 10. травањј којег не смијеш заборавити. То је дан стварањја наше Независне Државе Хрватске. Кад те неко пита шта си по народности, ти кажи да си чистокрвна Хрватица, рођена у Загребу, од оца Слав-ка и мајке Американке Беси.
Црква ми је издала и крсни лист који до тада ни-сам имала.
Мрзила сам своје ново име. Кад ме неко зовне Марија, нисам се хтјела одазвати. Гадило ми се Мицики-но име као што сам се ја њјој гадила кад ме видјела краставу и мршаву по доласку из логора.
— Тврдоглава си као сви Босанци — знала би ми рећи Мицика.
Моје треће прекрштавањје лијепо је прослављјено. Тета-Мицика је приредила богат ручак. Дошло је до-ста њјених пријатељја који су се добро провеселили.
Ја сам била утучена. Те ноћи сањјала сам своје прво покрштавањје и усташу како ме кољје. Новом тати нисам ништа рекла. Јецала сам тихо у мраку. Ми-цика се ујутру чудила откуд ми мокар поглавач. Вр-тила је главом:
— Каква је то мода пишати на јастуку? Увијек ћеш остати смрдљјива Босанка!
Ујесен 1944. тата ме повео у самостан у Фран-копанској улици да ме упише у школу код часних се-стара. Добро сам упамтила тај упис и сусрет са мо-јом првом учитељјицом. Врата од самостана отвори-ла нам је једна часна сестра и упутила нас дугим ходником до учионице. Тамо нас је већ чекала мо-ја будућа учитељјица. Кад нас је угледала, устала је од катедре и пошла нам у сусрет.
— Паљјен Исус — поздравила нас је љјубазно.
— На све вијеке фаљјен — отпоздравио је мој нови тата.
А затим се обратио мени: »Ово ће бити твоја шко-ла, а ова часна мајка Винфрида твоја прва учитељјица. Мораш је добро слушати, јер она за злочесту дјецу има шипку«.
Препала сам се страшно своје прве учитељјице. Из-гледала ми је ружна. Ниска растом, дебела, имала је једну ногу доста краћу. То сам примјетила док је ходала. Док је она разговарала с татом Славком, уграбила сам прилику и сакрила се испод катедре.
— Господине Дасовићу, па гдје је та ваша ма-ла? — рекла је изненада учитељјица.
Почели су да ме траже. Богами су се намучили. Излазили су у ходник. Завиривали под скамије. Али од мене — ни трага ни гласа. Уморни, сјели су на ђачке клупе.
— Господине Дасовићу, још никад ми се није до-годило да ми побјегне ученица — рекла је учитељјица. — Па гдје би могла бити?
— Можда на улици, може трамвај да је прегази — рекао је мој нови тата.
Било ми је жао тата Славка.
— Тата, не брини, ја сам овдје — јавила сам се. Тата је дошао до катедре и почео се смијати.
— Ни ја нисам волио школу. Мала је сва на мене. Изненађена оваквим понашањјем, учитељјица је
хладно потражила мој крсни лист да ме упише у днев-ник.
— А сад реци својој учитељјици како се зовеш, кад си рођена, ко су ти отац и мати — рекао је тата Славко.
— Зовем се Зора Делић, из Босне сам, немам ни оца ни мајку — рекла сам пркосно.
— Немојте се љјутити мајка Винфрида, мала је тврдоглава. Ево вам њјен крсни лист. Ту све пише.
— Избицу ја то њјој из главе — рекла је моја учи-тељјица. — Мени такве ученице нису потребне.
Кад смо пошли, ја је нисам поздравила. Она је то примијетила.
— Марија, мораш знати за ред! — рекла је строго.
— Поздрави своју учитељјицу са »Паљјен Исус«. Од несрећника се увијек тражи да су савршени. Направила сам се као да је не чујем.
— Мала је доста тврдоглава — рекла је учите-
љјица.
Била је љјута. Да би је одобровољјио, тата Славко је обећао да ће јој други пут донијети кафе и шећера.
ПРВА ПРИЧЕСТ
ТАКО сам постала ђак првог разреда четворо-годишњје пучке школе. Учитељјица није била са мном задовољјна. Често је позивала тату Славка и жалила му се да сам јако повучена, шутљјива и неповјерљјива.
Завршила сам тај први разред захваљјујући мом новом тати. Он је моје слабе оцјене исправљјао ка-фом и шећером — у то вријеме то је била права ри-јеткост.
Из првог разреда сјећам се моје прве причести. Тата Славко ми је набавио бијелу хаљјиницу, бијеле рукавице и бијеле ципеле. Коса ми је тад већ била дуга и у коврџжама. На глави сам имала вијенац од ситног бијелог цвијећа са прозирним бијелим шлајером. Изгле-дала сам као невјеста.
Најзначајнији дан за нашу учитељјицу Винфридуц би-ла је прва причест за коју нас је свесрдно припрема-ла. Научила нас је много молитви, црквених пјесмица и како ћемо молити круницу. Ја сам била одлично при-премљјена, јер сам све то научила још у јастребар-ском логору.
Прва причест обављјена је у загребачкој катедра-ли 26. марта 1945. Цио мој разред, сличан малим анђе-лима, причешћивао се тог дана. Свештеник, који нам је стављјао хостију у уста, учинио ми се однекуд по-знат. Рекла сам тати Славку да сам истог таквог не-гдје видјела.
— Гдје? — упитао је тата Славко.
— У јастребарском логору. Стављјао ми је хости-ју у уста кад су нас тамо покрштавали.
— Да те никад више нисам чуо да тако нешто причаш! — разљјутио се тата Славко и испружио свој ка-жипрст. — Ово је наш цијењјени и велехваљјени загре бачки надбискуп Алојзије Степинац. Па куд би он спао на то да прекрштава српску гамад.
Било је још доста снијега када ме мој нови тата одвео код своје сестре. Било је то у рано прољјеће 1945. Плакала сам поздрављјајући се са тета-Графицом. Пла-кала је и она. Молила је мог тату Славка да ме остави код њје. Али он није пристао.
— Договорио сам се са својом сестром и она ће преузети бригу о њјој — рекао је одлучно.
Поново сам пошла у неизвјесност. Али, за нас, ратну сирочад, потуцањје је судбина.
Сестру мог новог тате звала сам тета-Јелка. Она је становала у Гајевој 18, у приземљју зграде. На улазним вратима писало је ДРАГУТИН ХАЈНА. То сам прочитала чекајући да нам неко отвори врата.
Коначно појавила се висока крупна жена, шезде-сетих година. Мало просједа. Лице јој је било пјега-во. Испод наочала са дебелим стаклима жмиркале су ситне тврде очи модре боје. Нос јој је био мален, шиљјат, а усне велике и танке.
— Сервус Јелка — поздравио је брат.
— Бог Славко — отпоздравила је сестра и упитала:
— Јеси ли донио њјене ствари? Знала сам ја да ће до овога доћи. Да си имао мало памети, не би узео туђе дијете. Не каже народ џжабе — узми сироту на своју срамоту.
Од среће — да и ја цитирам народ — можеш по-бјећи, од судбине не. Било је писано да се у мом жи-воту појави ова жена. Она ће постати једна од цен-тралних личности мога живота. О њјој ће бити још доста ријечи у овој причи.
Тета-Јелка нас је повела кроз мрачан и дуг ход-ник. Имала је велика стопала. Носила је мушке ципеле. Док је ходала, под њјом је шкрипао паркет. Ноге су јој биле танке и несразмјерне према крупном тијелу.
И рука јој је била мушка. Неприкосновеним кажи-прстом показивала је многобројне собе чија су вра-та излазила на тај ходник.
— У овој првој соби — почела је да објашњја-ва — станује мој подстанар Иван Сабо. С њјим не-мој имати никаква посла — обратила се мени. — У другој соби станује мој нећак Марјан Витауш. Отац га је избацио из стана након што се развео са женом. Био би на улици да га ја нисам примила. Он студира медицину.
Кад смо дошли до треће собе, рекла је:
— Овдје сам смјестила своју заову. Она је руж-на као сви Жидови. Никад се не пере и зато за њјом смрди траг. Та никог не воли сем својих мачака. Има их ваљјда двадесет. Спавају с њјом заједно у кре-вету. Њју ћеш звати тета-Јана — одрезала је тета-Јел-ка. — На крају ходника, са лијеве стране, налазила се четврта соба у коју смо ушли. Била је то спаваћа соба са брачним креветом и једним отоманом.
— Ти ћеш спавати на овом отоману, — рекла ми је тета-Јелка. — Добила сам га од једне фине госпо-ђе, Пољјакињје Ванде.
У соби су била још два ормана. У један од њјих тета-Јелка је ставила моје ствари. Изнад брачног кре-вета висила је велика слика са ликом свете Марије. На ноћном ормарићу тета-Јелка је држала дрвени крст са фигуром распетог Исуса.
— Само их гледај — рекла је тета-Јелка. — И они тебе гледају и сакрит ти се нигдје не дају.
Тета-Јелка ме још упозорила: »Не смијеш никад узимати храну а да не питаш мене или служавку Јалжу!«
Моју пажњју привукао је један старац. Могао је имати око 80 година. Сједио је код прозора у дрве-ној столици са великим наслоном. Столица се могла љју-љјати.
Тета-Јелка ме узела за руку и одвела до тог старца.
— То је мој муж — рекла је. — Потпуно је слијеп. Њјега ћеш звати стричек-Хајна.
А затим се обратила њјему:
— Хајна, ти си највише желио да Славко код нас доведе малу. Па ево ти је! Бар ће те моћи прије спа-вањја водити у шетњју.
— Е, па ја морам ићи • — рекао је тата Славко поздрављјајући се. За њјим је пошла тета-Јелка.
Остала сам сама са слијепим старцем. Он је по-дигао своје дрхтаве руке и опипао ми лице.
— Нас двоје ћемо се добро слагати — рекао је.
— Ти си лијепа дјевојчица. Осјећам то под прстима. Стричек Хајна је почео да се јада:
— Овај рат је и мени нанио зло. Некад сам ти и ја, синко, био велика звијерка. Имао сам вилу на Тушканцу, одмах до Павелићеве резиденције. Био сам ти ја високи службеник. Са свог прозора могао сам видјети како чланови поглавникове обитељји играју те-нис и клижу на леду. Али кад се заратило, све је отишло доврага. Славко ми је доста помогао да не одем у логор. Сад користимо овај стан који је такођер био жидовски. Остао је празан, јер су све њјегове раније станаре отјерали у логор.
У собу је поново ушла тета-Јелка, а стричек Хај-на је нагло зашутио.
Тета-Јелка ме повела у кухињју и дала да нешто поједем. Кад сам завршила с јелом, тета-Јелка је вик-нула:
— Јалжа, дођи да поспремиш кухињју!
Жена која је дотрчала из сусједне собе била је тета-Јелкина служавка.
— Милостива, стојим вам на услузи! — рекла је Јалжа и одмах почела да пере судове.
Тета-Јелка је сјела за шиваћу машину. Мени је да-ла маказе да режем крпице. Сјела сам под сто. Ма-казама сам резала крпице у ситне комадиће. Јалжи то није било право. Сваки час ме погледала попријеко.
— Чудна ли дјетета? — рекла је. — Воли бит форт под столом као да је цуцек, боже ме опрости. Не ре-жи те крпе! Нећу за тобом да их чистим.
Тета-Јелка јој је одговорила:
— Нека је тамо, бар ником није на путу.
Вољјела сам да гледам како тета-Јелка шије. Изи-шла сам испод стола, узела једну столицу и сјела поред њје. Тако сам научила да шијем. Прво сам сашила ха-љјиницу за моју лутку, коју ми је од крпа направила тета-Јелка. Та крпена лутка била ми је прва и једина играчка.
Највише сам вољјела да сједим под столом и да се играм са својом лутком. Збуњјивали су ме ти сил-ни љјуди, а тета-Јелке сам се бојала. Била је нагла и увијек се с неким свађала. Обично би она започињјала препирку. Једном се страшно извикала на стричека Хајну. Толико се била разјарила да је дигла столицу да га њјоме удари. Полетјела сам према стричеку Хајни и стала да га браним.
— Ја не дам да те она убије — казала сам је-цајући.
Кад се тета-Јелка мало смирила, стричек Хајна је рекао:
— Молим те, Јелка, обуци ме. Желим са малом прошетати прије спавањја.
Као да се ништа није догодило, тета Јелка је уреди-ла стричека Хајну и мене.
— Води ме на Зрињјевац — рекао је стричек Хајна.
Вољјела сам да идем у тај велики парк са стриче-ком Хајном. У парку, који је био недалеко од наше куће, сјели бисмо нас двоје на клупу. Ја сам гледа-ла пролазнике и причала стричеку Хајни како изгледају. Моји коментари су га забављјали.
ВЕЛИКИ ПРЕОКРЕТ
НАЈВИШЕ сам вољјела да недјељјом будем на Зрињјевцу. У десет сати одржаван је овдје променад-ни концерт. Али, прије тога морала сам с тета-Јелком поранити у катедралу на јутарњју мису. Миса је почи-њјала у шест и ми смо устајали врло рано. У цркву ни-сам вољјела да идем. Миса је служена на језику који нисам разумјела. У цркви ми је због тога било досад-но, а морала сам и рано устајати.
О томе ништа нисам смјела рећи тета-Јелки, јер је она била јако побожна. Вјеровала је да се догађају разна чуда. Мене су још у логору металним ланцем ђаволи и духови убјеђивали да стварно постоје. Осје-тила сам на својој кожи да они могу дјеци чинити и те какво зло.
Тета-Јелка ме често водила на Мирогој. Ја сам јој на гробљју обавезно правила друштво. Обишли бисмо гробове њјене мајке, сестре и првог мужа. Код гро-ба њјеног првог мужа била је клупа на којој смо се често одмарале. Тета-Јелка би плела и причала ми о првом браку. Удала се за удовца који је имао дво-је дјеце. Имала је 25 година. Удовац је убрзо умро, а она је морала да подиже њјегову дјецу.
— Од те пасторчади, кад су одрасли, нисам има-ла никакве користи — говорила је више за себе тета-Јел-ка. — Они су се поженили, а ја сам остала сама и без мировине.
Други пут се удала због пензије. Њјен избор пао је на стричека Хајну, високог чиновника. Стричек Хај-
на је био фини господин, имао је 20 година више од њје. Уз њјега је имала, све до рата, угодан живот. Питала сам тета-Јелку: »Да ли је стричек Хајна био слијеп и кад си се за њјега удавала? ... «
— Потпуно је ослијепио прије годину дана — ре-кла је тета-Јелка. — Мрена му се била навукла на очи. Оперисао је мрену, али операција није успјела.
Ако је човјек добар, причала ми је тета-Јелка, онда из њјега послије смрти излази дух који иде на небо. Ако човјек није добар, опет излази дух, али не иде на небо, већ у пакао.
Враћајући се са гробљја, тета-Јелка би обавезно свратила у мртвачницу. Ишла је од сандука до санду-ка, откривала поклопце и гледала мртваце. Некада је знало бити и по десетак лешева који су чекали по-греб. Тјерала је и мене да их гледам. Тета-Јелка ми је објаснила зашто отвара мртвачке сандуке. Једном је, вели, неки мртвац у сандуку оживио, изишао из мрт-вачнице и трамвајем пошао кући, Кад му је кондук-тер затражио да наплати карту, овај му је рекао: »Па ја немам новаца. Зар не видите на мени мртвачко одијело и ципеле«. Кондуктер се препао и искочио из трамваја.
Тета-Јелка се увијек надала да ће у сандуку на-ћи неког живог и ослободити га.
Посјете мртвачници просто су ме убијале. Ноћу сам сањјала мртвачка лица. Страшно сам се бојала да ми се њјихови духови не освете, јер их нисам во-
љјела.
Тети Јани долазила сам у собу само кад ме зва-ла. Није ми дала да се играм са њјеним мачкама, могла сам их само гледати. Јана је била старија осо-ба, ниског раста. Имала је велики нос и очи исте као њје-не мачке. Вјештице, које ми је описивала тета-Јелка, личиле су ми на тета-Јану.
У соби код Марјана Витауша била сам свега јед-ном .Не сјећам се због чега, али памтим шта сам у њјој видјела. У углу собе стајао је костур неког мр-тваца. На столу је била мртвачка рука. Иако ми је Марјан рекао да се не бојим, да он као будући Ије-кар мора да зна сваку човјечју кошчицу, никад више нисам ушла у собу.
Упознала сам временом све тета-Јелкине стана-ре, осим студента Ивана Сабоа. Њјега никако нисам могла видјети. Као да се скривао. Али, једног јутра видјела сам тог тајанственог младог човјека. Уста-ла сам прије свих и пошла у кухињју. Застала сам код врата изненађена призором који сам угледала. Једна постарија сељјанка вадила је из корпе пиштољје и да-вала их младићу који их је стављјао у унутрашњје џже-пове капута. Изненада, младић је спазио мене.
— Мајко, — рекао је жени од које је узимао револвере — ово је она дјевојчица о којој сам ти причао.
Жена ме погледала мило.
— Нек је жива и здрава — рекла је, а затим бриж-ним очима погледала у младића. — Чувај се, Иво сине, да ми не погинеш — рекла је жена поздрављјајући се са високим мршавим момком.
Кад је она отишла, младић је дошао у кухињју, сјео ме у крило и рекао:
— Немој, Зоро, никоме причати о ономе што си малоприје видјела. Мени су потребни пиштољји да уби-јем ове зле љјуде који су криви што си тако рано оста-ла сироче. Запамти ме, цурице, добро. Ти и ја ћемо се срести поново, али у ослобођеном Загребу.
Никада га касније нисам срела. Упамтила сам њјегове крупне тамно смеђе очи које су зрачиле то-плином. Кад је отишао, било ми је жао што га нисам питала о тим злим љјудима. Ако већ њјих зна, мора
да зна и комунисте за које сам вјеровала да су зли љјуди, јер су, по причањју мојих старалаца, спалили мо-ју мајку и убили мога оца.
Вратила сам се неопазице у собу. Тета-Јелка и стри-чек Хајна чврсто су спавали. Била сам сретна што ме нико није видио са оним чудним младићем.
Завукла сам се под покривач и почела да мислим о оном што ми је Сабо рекао. О каквом он то осло-бођењју говори? Који су то зли љјуди које ће тај мла-дић да убије? Гдје је мој тата Славко? Откако ме оставио код своје сестре — више га нисам видјела. Чим се тета-Јелка пробуди, питаћу је зашто не долази мој нови тата.
Одустала сам од своје намјере, јер је тета-Јел-ка устала на лијеву ногу. Одмах је укљјучила радио. Слушали смо само двије станице — Ватикан и Глас Америке. Тета-Јелка је била нешто нерасположена и ни-сам смјела да јој досађујем. Разговарала је са стри-чеком Хајном на њјемачком. То је увијек чинила кад је причала о нечем што ја не треба да знам.
Полако сам се спремала у школу. Кад сам поче-ла да стављјам књјиге у торбу, тета-Јелка је рекла:
— Све школе су данас затворене.
— Зашто? — упитала сам.
— Спрема се неки преокрет — рекла је тета-Јел-ка и узела ми торбу. — Долазе на власт они дивљјаци из шуме. Али, неће дуго.
Нисам знала да је слобода дошла. Иако сам била на улици и видјела хиљјаде озарених лица, ја тај трену-так уопште тако нисам доживјела.
Био је диван прољјетни дан. Недјељја. Послије ју-тарњје мисе, тета-Јелка је планирала да идемо на гроб-љје. На Јелачићевом плацу, данас Тргу Републике, че-кале смо трамвај за Мирогој. Али трамваја није било. Старим тргом пролазиле су колоне војника. Било је и
рањјеника. Ускоро се толико свијета скупило да се нас двије више никуд нисмо могле пробити. Једна дјевој-ка, војник, пришла ми је и помиловала по коси. »Па зашто, се ти не радујеш, секо? Дошла је слобода!« — рекла је.
Тада сам први пут чула и видјела Тита. Одржао је говор. Добро сам упамтила њјегов лик. Имао је лије-пе црте лица, густу таласасту косу, живе покрете. Глас му је био енергичан. Говорио је о томе како ће ус-коро фашисти бити отјерани из наше земљје, како је рат био тежак за све наше народе. Често је спомињјао ри-јеч »социјализам«.
Тета-Јелка ме гурала испред себе и говорила: »Хајдемо што прије из ове руљје, још ћемо погинути. Што је глуп тај народ, свакоме вјерује«.
О Титу нисам ништа знала. Њјегове ријечи нисам могла разумјети. Кад смо се враћали кући, упитала сам тета-Јелку:
— Ко је тај Тито?
Њјено објашњјењје ме потпуно збунило. Она је, каже, чула да онај који је мало прије држао говор није прави Тито, иако га тако зову, већ руски шпијун. Прави Тито је Загорец, по занимањју је шлосер, и не-ма једног прста на руци. То је она чула преко радио--Ватикана и Гласа Америке.
Била је изненађујуће разговорљјива. Искористила сам то да је упитам зашто нас тата Славко више не посјећује.
— Твога тату затворили су комунисти. Судиће му због непријатељјске дјелатности — рекла је тета-Јелка. — А, говорила сам му, богами, да се у то не пача. Политика је курва.
Тета-Јелкина објашњјењја ја сам овако превела. Тату Славка су затворили зато што је мене узео из ло-гора. Ја сам била убиј едена да мене комунисти не воле и да су ми зато убили родитељје.
МАЈКЕ ДОЛАЗЕ
ТЕТА-Јелка је сама споменула Ивана Сабоа. Кад смо стигле пред нашу кућу, рекла је:
— Никад га не би примила на стан да сам знала да је бандит.
Нисам смјела рећи да ја волим тог младића, јер се он бори против злих љјуди. Ако су сви »бандити« као Сабо, ја њјих све волим, рекла сам тихо да ме не чу-је тета-Јелка. О, да ли ћу једном сазнати ко су кому-нисти, ко су партизани, ко су фашисти, ко бандити. Про-тив кога су се борили наши народи? Гдје је прави Тито? Не знам зашто, али сам већ тада осјећала да ту исти-ну никад нећу докучити од тета-Јелке и зато је о тим стварима више нисам питала.
Стричек Хајна се ускоро разболио и умро.
Њјегова сестра Јана преселила се у стан кућепа-зитељја. Повела је и своје многобројне мачке.
Напустила нас је и служавка Јалжа.
У великом стану остали смо само тета-Јелка, ја и студент Марјан Витауш.
Тета-Јелка је уживала малу пензију и зато је узе-ла још два подстанара из Вировитице. Уморна од по-сла, тета-Јелка је вољјела да јој перем ноге, масирам голо тијело и да се с њјом купам у кади. Угађала сам јој само да се не љјути.
Нама нико није долазио. Тета-Јелка се била посва-дила са цијелим сусједством. Није ми дала никуд од себе. Никад се нисам играла са својим вршњјацима.
И даљје смо редовно ишле у цркву и на гробљје.
Кад сам требала поћи у други разред, тета-Јелка ме упозорила:
— Никоме не причај ни ко си, ни одакле си. Сад су на власти комунисти. Ако кажеш да си из Босне, вра-тиће те натраг и опет ћеш бити гладна и ушљјива.
Страх од глади био је јачи од свега. Обећала сам да ћу је послушати. Поред њје бар нисам била глад-на. Било јој је драго кад је видјела да ме придобила.
— Ја немам никога осим тебе — рекла је скру-шено. — Одгојићу те, а ти ми буди захвална. Старост је тешка. С тобом ћу је лакше савладати.
— Нећу те никад напустити. Увијек ћу бити с то-бом, тета-Јелка! — рекла сам од срца.
Прошло је много времена од нашег првог сусре-та, али ја нисам могла заборавити ријечи које је она тад изговорила мом тати Славку: »Узми сироту на сво-ју срамоту«. Себи сам стално говорила: Зоро, мораш бити добра, мораш добро учити како би се тета-Јелка с тобом поносила.
У јесен 1945. пошла сам у други разред Државне основне школе у Варшавској улици. Моја нова учите-љјица није била часна сестра, већ обична жена коју сам убрзо завољјела. На зиду учионице, изнад табле, није било разапетог Христа, већ фотографија друга Тита о коме нам је учитељјица причала врло дирљјиво. Схватила сам да она много воли и цијени тог човјека, јер је с партизанима отјерао окупатора из наше земљје. Била сам сигурна да је то исти онај човјек којег смо тета-Јелка и ја видјеле како говори на Тргу Републике у Загребу.
Кад сам дошла из школе кући, све сам одмах испричала тета-Јелки. На крају сам јој рекла:
— Дознала сам од своје учитељјице да је оно био прави Тито а не руски шпијун.
Тета-Јелка ме погледала строго, испитивачки.
— Ти си будала ако си учитељјици рекла шта ја ми-слим о Титу?
— Не бој се, нисам јој ништа казала.
— Запамти, ова власт неће дуго трајати. Онда ћеш видјети да сам ја у праву — рекла је тета-Јелка.
Кроз неколико дана тета-Јелка је добила позив од Повјереништва за здравствену и социјалну политику. Зва-ли су је да дође са мном на неки разговор. Тета-Јел-ка је била врло усплахирена.
— Кад дођемо тамо, они ће те свашта испитивати — рекла је. — Ти кажи да ти је лијепо код мене и да желиш да останеш са мном. Немој им рећи да те водим у цркву.
У Повјереништву примила нас је једна жена. (Кас-није сам сазнала да су наше власти у то вријеме тражи-ле ратну сирочад која су као посвојчад живјела у раз-ним породицама).
Предвиђањја тета-Јелке су се обистинила. Та жена, вјероватно социјални радник, свашта ме питала. Била је врло стрпљјива, али сам јој ја давала одговоре за ко-је сам вјеровала да ће се свидјети тета-Јелки која је будно пратила сваку моју ријеч.
— Би ли ти ишла у дјечји дом? Ми смо тебе тамо распоредили — рела је та жена.
— Мени је лијепо код тета-Јелке и ја не Желим у дом — рекла сам доста одлучно.
Исту жену убрзо сам видјела у школи. Дошла је у наш разред и дуго разговарала са учитељјицом. По њји-ховим честим погледима упућеним мени, знала сам да сам ја тема њјихових разговора. Кад је та жена отишла, учитељјица је рекла да је од њје добила тачне податке о мени.
— Ти немаш прави родни лист — рекла је учитељји-ца. — Ти се зовеш Зора Делић, а не Марија Дасовић. Отац ти је Драго, а мајка Драгица. Убили су их фашис-ти. Једино не знамо тачан датум твог рођењја.
Ове податке учитељјица је унијела у школске књји-ге. Испред школе чекала ме тета-Јелка да идемо на вечерњју мису. Одмах сам јој рекла шта ми се до-годило.
— Што те не оставе на миру — рекла је Ијутито. — Пусти ти њјих, ти најбољје знаш да се твој тата зове Славко и да си се ти родила у Загребу. Тако сваком причај, осим својој учитељјици.
Живјела сам двоструким животом. Код куће сам била Марија Дасовић, од оца Славка и мајке Беси, Аме-риканке. Рођена у Загребу. У школи су ми говорили да сам Зора Делић од оца Драге и мајке Драгице, ро-ђена у Крамарима код Санског Моста. Живјела сам са двије личности које се нису трпјеле. У школи се буни-ла Марија, у цркви и код куће Зора. Једни су говорили да су моје родитељје, којих се сјећам само из снова, убили фашисти. Други су тврдили да су то учинили — ко-мунисти.
Тета-Јелка је на мене добивала дјечји доплатак и социјалну помоћ у новцу и роби, али ми о томе никад ништа није рекла. Упорно је понављјала да се нова власт ништа о мени не брине и да ме она храни и шко-лује од своје мале мировине.
— Још да ниси тако црвена — говорила ми је — они би казали да ти не дам ни да једеш!
Пред крај другог разреда у школи ми се догоди-ло опет нешто необично. У учионицу је ушла директо-рица са једном женом која је имала црну мараму на глави.
— То је једна мајка са Козаре — рекла нам је директорица. — Фашисти су јој 1942. отели трогодишњју дјевојчицу и сад је свуда тражи.
Директорица се затим обратила жени испаћеног лица.
— Довела сам вас у овај разред, јер се ту налази једна ученица, ратно сироче из ваших крајева.
Директорица је показала на мене и рекла да уста-нем из клупе. Жена са Козаре ми је пришла и почела ме пажљјиво загледати. Одједном је заридала.
— Сједи, душо, ни ти ниси моја дјевојчица. Про-клети фашисти, шта урадисте мени кукавној?!
Прије но што је отишла, помиловала ме по глави и рекла:
— Јадно сироче, није ни теби лако живјети без својих.
Све сам ово испричала тета-Јелки. Она ми је дала
савјет:
— Ако те други пут тако неко буде препозна-вао, ти му никако не вјеруј. Они желе да те одведу у Босну, па да тамо гладујеш. Ове власти већ не зна-ју на који начин да те узму од мене, па ти у разред шаљју неке забите сељјанке.
Те ноћи дуго нисам могла заспати. Мислила сам о оној јадној жени са Козаре. Тако сам жељјела да нађе своје у рату изгубљјено дијете. Било ми је жао што та жена није моја мајка. Почела сам вјеровати да је моја мајка жива и да ме сада негдје тражи као ова Козарчанка. Али, те ноћи у сну сам видјела јед-ну жену у пламену. Ујутру ми је тета-Јелка рекла:
— У сну си плакала и дозивала мајку. Никако да те напусте ти твоји ружни снови. Морам с тобом ићи неком психијатру. Ти имаш болесну психу.
Речено — учињјено. Кад смо дошли код тог лијеч-ника, њјегово прво питањје било је:
— Реците ми, госпођо, да ли је ова дјевојчица
ваша кћер?
— Није — одговорила је тета-Јелка.
— Како сте дошли до тог дјетета?
— Знате, госпон доктор, мој брат је узео из ја-стребарског логора.
Затим се лијечник обратио мени. Замолио ме да му потанко опишем своје снове који ми не дају но-ју да спавам. Причала сам му о мојим морама: о мајци у пламену, о човјеку у црној униформи који ме кољје, о мртвој дјееци коју лопатама бацају, о крвавој непрегледној пољјани пуној размрсканих тије-ла, о љјудским главама натакнутим на воловске ро-гове ...
— Јесте ли чули, госпон доктор, шта вам је све испричала — прекинула ме тета-Јелка. — То исто је и мени приповиједала сваки пут кад се тргне из сна. Ви-дите да мала има болесну психу, па вас молим да јој дате неке лијекове за смиривањје.
— Њјој нису потребни лијекови. Она је упамтила страхоте рата и логора и те слике јој се јављјају у сну. Ви сте, госпођо, дужни да то дијете одведете у њјен родни крај и да видите има ли тамо неког свог. То ће за њју бити најбољји лијек.
Тета-Јелка ме чврсто ухватила за руку и извела из ординације. У ходнику ми је Ијутито рекла:
— Ово ми није требало. Сви су они исти. Желе да ми те узму и одведу у Босну. Али ја те не дам!
У наш разред долазиле су касније многе мајке. Кренуле су са Кордуна, Баније, из Лике. Њјихов бол за изгубљјеном дјецом учинио је да престанем вје-ровати да ми је мајка жива. За њјену смрт почела сам окривљјавати фашисте. Јер, кад су могли овим женама отети, а можда и убити њјихову дјецу, способни су да запале и моју мајку и мене, њјену дјевојчицу, одве-ду у логор.
У јесен 1946. изишао је из затвора мој тата Слав-
ко. Касније сам сазнала да је био осуђен на десет година, али је пуштен након поновог суђењја, пошто је доказао да је за вријеме рата из логора узео јед-но ратно сироче.
— Ја сам теби, Зоро, спасио живот, и ти си мени спасила и живот и част — рекао је мој тата Славко по доласку из затвора. — Ја сад идем у Америку. Тамо ме чека моја Беси. Повео бих и тебе, али не да ова власт. Редовно ћу ти писати, слаћу ти пакете и доларе. Слушај Јелку добро, а мене немој заборавити. Кад будеш пунољјетна, надам се, да ћеш моћи доћи код мене. Удаћу те за богатог Американца.
Није дуго био са нама. Тета-Јелка и ја испратиле смо тату Славка на колодвор. Воз је већ добро по-одмакао, а ја сам још махала марамицом и плакала за мојим драгим новим татом.
Радовала сам се сваком њјеговом писму из Америке.
ПРВИ ПУТ НА МОРУ
ПРВИ пут сам видјела море 1946. Била сам у Селцу крај Цриквенице. Пред полазак тета-Јелка ми је рекла:
— Црвени криж те шаљје мјесец дана на море. Теш-ко ће ми бити без тебе, али кад већ мораш ићи, буди добра па ми пиши.
У Селцу сам упознала много својих вршњјака, највише ратне сирочади. Већина је живјела по ђачким домовима. Сваке вечери давали смо приредбу. Вољје-ла сам да пјевам и рецитујем. Сва сретна, писала сам тета-Јелки да ми је лијепо на мору, да је храна одлич-на и да највише једемо лубенице. Написала сам јој и то да сам научила много лијепих партизанских пје-сама.
Када сам се вратила из Селца, тетка-Јелка ме пре-корила:
— О мору ми немој ништа причати. Видим из тво-јих писама да ти ја нисам недостајала и да си, не дај боже, остала дуже, ова власт би те скроз окренула. Што их ниси питала гдје су били онда кад ти је било најте-же и кад смо те ми спасили од сигурне смрти.
На опоравак у Селце послало ме Повјереништво за социјалну и здравствену политику у Загребу. Слије-дећег љјета упутили су ме у Опатију, затим у Ровињј. Море ми је помогло и све сам мањје требала доктора.
Питала сам се како ме тета-Јелка саму пушта на море. Можда зато што се бојала оне социјалне раднице која је знала ко сам, чија сам и одакле сам. Можда зато што је то ништа није коштало.
Једном је тета-Јелка била упозорена да ме не води стално у цркву. Ако се тога не буде придржавала, даће ме другој породици. Тета-Јелка је била врло љју-та на мене. Вјеровала је да сам се ја жалила тој со-цијалној радници. Било како било, тек моји одласци у цркву су се прориједили. Тета-Јелка је захтијевала да сваке недјељје у девет сати идем на дјечју мису, да се једном мјесечно исповиједим и причестим и да сла-вим све католичке свеце и благдане. Тога сам се мо-рала придржавати.
За Ускрс тета-Јелка је бојила јаја. Сваког 6. де-цембра славили смо Светог Николу. Она два подстана-ра из Вировитице, увеличавала су празник. Један се об-лачио у Светог Николу, други у крампуса. Ђаво би од-некуд набавио ланац и кад бих ја заспала, дошао би у моју собу, стао поред мог кревета и у мраку за-звечао оним ланцем. Звекет гвозда би ме пробудио и ја бих се престрашила угледавши маскираног ђавола. Послије тога дуго сам плакала.
Редовно смо славили католички Божић. Ишли смо на полноћку. Знала сам пјевати све божичне пјесме, али нисам вољјела ићи на полноћку, јер је тада у цркви било много пијаних вијерника, а ја сам се пијанаца страш-но бојала.
На исповјед сам ишла само кад сам морала. Ни-кад нећу заборавити једну своју исповјед у прољјеће 1948. Требало је да се исповиједим, па причестим да би се могла кризмати. Било је то у катедрали. Кроз ре-шетке исповједаонице видјела сам дјелимично лице све-штеника. Питао ме какве књјиге читам. Рекла сам — оне које ми требају за лектиру у школи. Прекорио ме због тога и казао да убудуће читам само књјиге ко-је одобрава црква.
Свештеник је устао и наредио да пођем за њјим у сакристију гдје ће ми дати црквену лектиру. Када
смо ушли унутра, задигао је мантију и раскопчао шлиц од панталона ... Почела сам да вриштим и плачем. За-памтила сам њјегове буљјаве очи на меснатом лицу. Тресао се цијелим тијелом док сам ја вриштала. Одјед-ном се умирио, спустио мантију и запријетио ми да ме неће пустити из сакристије док не престанем плакати.
Изишла сам из сакристије нетакнута, али сам себи рекла да никад више нећу на исповијед.
Идући кући, плакала сам. Свуда око мене био је понор. О, боже, докле ће тај бездан да ме прати. На мом челу као да је био утиснут жиг — БЕЗ СРЕЋЕ. Била сам у власти неког нераскидивог круга.
Након седам дана, била је недјељја, мај мје-сец, у катедрали је вршена кризма. На кризму сам до-шла са мојом кумом Мајом Витауш. Кума ини је купила златни ланчић са златним крстом. Један од за-гребачких бискупа вршио је кризму. Кад је дошао до мене, намазао ми је чело нечим масним, затим му је моја кума дала већ припремљјену свилену машну којом ми је бискуп обрисао чело, а затим машну бацио. Тада ми је у уста ставио свету хостију, а кума око врата златни ланчић. После свега, кума ме, мртву уморну, одвела до фотографа да се овјековјечи тај свечани тренутак.
Моја нова кума верглала је исто што и мој нови тата:
— Кад год се сликаш, увијек се смиј. На фотогра-фији треба да изгледаш радосно и сретно. Ову слику по-слаћемо твоме тати у Америку. Он ће уживати кад те види овако лијепу и побожну. Славко има много до-лара и удаће те за богатог Американца. А кад будеш пунољјетна, и ти ћеш код оца у Америку. Просто ти за-видим, Зоро. Ја знам да си ти добра дјевојчица и да ћеш се сјетити и нас двију сиротица.
У Гајевој улици, недалеко од нашег стана, биле су просторије Народног фронта. Анка Бурсаћ, пред-сједница АФЖ, припремала је програм за 8. март. По-звала је и мене. Свако веће одлазила сам на пробу. На приредбу сам повела и тета-Јелку. Њјој се није иш-ло, али ја сам била упорна. Рецитовала сам пјесму Бранка Ћопића »На Петровачкој цести«. Добила сам велики аплауз. Можда зато што сам била најмлађи из-вођач.
Послије приредбе нас двије смо остале на другар-ском сијелу. Између тета-Јелке и мене сједила је Ан-ка Бурсаћ. Њјих двије су највише говориле о мени. Те-та-Јелка ме похвалила да сам добра и послушна дје-војчица.
— Добро учи, само је ноћу море неки ружни сно-ви — рекла је тета-Јелка.
— Ја идем на љјето у Сански Мост и распитаћу се да ли је неко жив од њјене родбине — рекла је Анка. — Њјени снови сигурно су у вези са тешким дјетињј-ством.
Анка се затим обратила мени:
се ли-
— Да ли се сјећаш некога свога? Сјећаш ли кова своје мајке и оца?
Одречно сам климнула главом.
— Некад би у сну звала неку Невенку — рекла је тета-Јелка.
— Ниси ми рекла да ли желиш да ти потражим неког преживјелог рођака у Санском Мосту — инсистирала је Анка.
Умјесто одговора — заплакала сам.
— Како, другарице Бурсаћ, не видите да Зора то не жели. Пустите је на миру. Она се привикла на ме-не. Све има што јој треба. Нама нико није потребан — прокоментирала је моје расположењје тета-Јелка.
А онда је дошао дан кога ћу увијек памтити. Да-тума се тачно не сјећам, али знам да је то било у јесен 1948. На небу су кружили авиони. Тета-Јелка је рекла да би опет могло бити рата. »Заговнало се око Трста. Знала сам да ова власт неће дуго«.
Било је касно послије подне. Смрачивалао се. Те-та-Јелка је нешто шила, а ја сам учила. Изненада зачу-ло се звоно на нашим вратима.
— Ко би то могао бити? Никога не очекујемо — рекла је тета-Јелка и устала од шиваће машине.
Кад је отворила врата, појавила се млада жена са двоје мале дјеце.
— Ко вам треба? — рекла је тета-Јелка.
— Ја сам Невенка Делић. У Црвеном крсту су ми рекли да се код вас налази моја сестра Зора, па сам дошла да је видим.
Тета-Јелка је рекла: »Изволите«. Видјела сам по њјеном лицу да то не каже радо.
Кад ме Невенка угледала, оставила је своју дјецу и пошла према мени. Загрлила ме чврсто и почела да љјуби и плаче.
Поступак ове младе жене ме изненадио. Држала сам се за хаљјину тета-Јелке, помало се прибојавајући тог изненадног излива њјежности на који нисам била навикла. Тета-Јелка је то искористила.
— Сад сте видјели Зору и можете да идете — рекла је. — Видите да јој није много стало до вас. Како је до сада могла да живи без родбине, може и одсад. Молим вас, напустите стан. Вријеме је да Зора иде спавати.
Први пут заједно 1945. године: Зора и брат Миле сједе, сестре
Невенка и Дара стоје и између њјих Јелка Хајне.
- Ја сам из Титограда дошла у Загреб - рекла је Невенка. - Са ово двоје мале дјеце путовала сам два дана и двије ноћи. Дјеца су преморена. Могу х код вас преноћити?
Утом је заплакао млађи дјечак. Затим му се придружио и старији. Тета-Јелка се смиловала. Рекла је:
— Уђите.
РАЗМАКНУТЕ РЕШЕТКЕ КАВЕЗА
УШАВШИ у стан моја сестра Невенка је подојила млађег сина, а затим нахранила старијег. Дала му је да једе оно што је имала у својој торби.
Дјеца су одмах заспала, а нас три смо сјеле у кухињју вечерати. Појели смо све што је Невенка до-нијела.
Онда смо отишле на починак. Кад је тета-Јелка за-спала, Невенка је прешла код мене у кревет. Цијелу ноћ смо причале и плакале. Од њје сам сазнала како изгледа наш родни крај, ко нам је и како убио родите-љје, шта је било с нама након покрштавањја.
Невенка ми је рекла да је послије великог поко-љја остало нас деветоро сирочади, Петоро браће и се-стара од наших родитељја — Невенка, Дара, Миле, Јо-вица и ја и четворо дјеце од стрица Душана — Петар, Драшко, Славка и Рада. Рекла ми је да има фотографију из 1941. на којој се видим ја, мој брат Миле, Славка, Рада и Драшко. Фотографију су усташе направиле пред наш одлазак у логор.
— Мислила сам да сте ти, Миле и Рада мртви — шаптала је Невенка. — Срећом, преживјела си. Можда су у животу и Миле и Рада. Потражићу и њјих преко По-вјереништва за здравствену и социјалну политику у За-гребу.
— Шта је било са осталима? — упитала сам сестру која ме миловала по коси.
— Драшко је успио побјећи из логора у Јастребар-ском. Отишао је у партизане и постао омладински ру-
ководилац — рекла је Невенка. — Страдао је 1945. од мине на коју је нагазио ходајући бос по пјеско-витој обали Сане. Славка је до краја рата била у логору у којем и ти. Сад је у Крухарима. Часне сестре су је страшно измучиле. Добијала је три дана само кухану репу на води.
Дара и Петар успјели су да побјегну од усташа и до краја рата скривали су се по селима помажући као пионири партизане. Дара и Петар ће се много обрадо-вати кад чују да си жива и да сам те посјетила.
— А ти? — упитала сам. Шта је с тобом било?
— Побјегла сам у партизане послије прекрштава-њја. У једној акцији ухватили смо неколико усташа. Ме-ђу њјима је био и Омерица, онај што је побио нашу фа-милију. Сви су осуђени на смрт.
— Јесу ли те усташе биле у црним одијелима? — упитала сам.
— Да. Носиле су црне умниформе и црне капе са словом »У«. Њјима је пресудио народни суд. Док смо их водили кроз Сански Мост, жене су их тукле тор-бама напуњјеним камењјем. Једном су почупале бркове. Говориле су: »Ово ти је за мог мртвог сина, а ово за мог закланог мужа!« Прије стријељјањја рек-ла сам Омерици: »Прије годину дана ти си имао оружје, а ми смо били везани у жице. Сад су се улоге проми-јениле. Ако си мислио да ћеш довијека клати и убијати преварио си се!« »Метљјар« је цмиздрио и на кољјенима ме молио да га не убијем.
Сваки пожар остављја за собом у пепелу по неку жеравицу.
Невенка ми је причала о својим борбама, о ра-нама које је задобила, храбром младићу Мили Лукићу из Босанског Петровца, свом супругу, неустрашивом ратнику који је могао ноћ проспавати у снијегу, а да му ништа не буде.
Све до јутра била сам приљјубљјена уз сестрино тијело. С њјом сам се осјећала мањје сироче. Толико сам жељјела да ме поведе са собом. А кад се разда-нило, тета-Јелка је прва устала. Чудно се понашала. Као да је прочитала моје мисли. Ухватила ме у јед-ном тренутку насамо и запријетила:
— Немој случајно да пођеш са Невенком! Не зове она тебе што те воли, него да јој будеш служав-ка. Неко треба јецу да јој чува. Ко зна колико ће их још родити. Те партизанке се коте као мачке. Није ни чудо кад иду са сваким у кревет.
Спремајући синове за пут, Невенка ме пред Јел-ком упитала:
— Зоро, хоћеш ли поћи са мном? Ћутала сам. Грло ми се стезало.
— Мени је овдје добро. Остаћу. А ти, кад можеш, опет дођи — промуцала сам гледајући тета-Јелку.
Тета-Јелка је тријумфално погледала Невенку. У-зела је са зида једну урамљјену фотографију и показа-ла је мојој сестри. На слици смо били тата Славко и ја. Он у униформи домобранског официра, а ја, мршава, крастава, са великим стомаком.
— Ово је Зора и њјен тата — рекла је тета-Јелка. Невенка је снажно ударила шаком по тој слици
која је Јелки испала из руке и разбила се.
— Као да ја не знам ко је њјен отац. Запамти-те, госпођу Хајна, Зорин тата није био Павелићев слу-га, као овај на слици! — рекла је срдито Невенка.
Затим се обратила мени: »Спреми се, водим те са собом, овдје ти није мјесто!«
Збуњјена и уплашена жестоком препирком изме-ђу Невенке и тета-Јелке стајала сам као укопана.
Невенка је бацила бијесан поглед по зидовима нашег стана, с мржњјом је гледала слике силних света-ца и кроз сузе рекла:
— Шта урадише од тебе, јадна сестро. Ти још не знаш шта је слобода. Мени је било тешко у рату, али је теби теже у овом кавезу.
Испратила сам је до улице. Наишао је тада неки фотограф и Невенка га је замолила да нас услика.
— Хоћу да имам доказ да сам била с тобом. Устребаће то мени — рекла је и пољјубила ме.
Зашто нисам пошла са сестром?
Већ сам с њјом била изишла на улицу, требало је само да продужим, шта ме то зауставило и вратило натраг? О томе сам много размишљјала. Објашњјењје сам нашла касније, читајући Кафку. Он каже:
»Човјек је био у кавезу. Иако су решетке размак-нуте неколико метара једна од друге, затвореник не може да побјегне само због своје чеоне кости«.
О посјети моје сестре Невенке тета-Јелка је од-мах обавијестила брата Славка у Чикагу. Убрзо је сти-гао њјегов одговор: »Предузећу све да вас преба-цим код себе у Америку«. У сљједећем писму овако је посавјетовао своју сестру: »Пошто власти у Југо-славији неће дозволити Зори све до њјеног пунољјетства да иде у Америку, најбољје је да одмах замијените стан и преселите се негдје да нико не зна вашу нову адресу. Друкчије се нећете ослободити најезде Бо-санаца«.
Неколико мјесеци касније дошао ми је у посјету брат Миле. Дошао је кући кад сам ја била у школи. Тета-Јелка му није повјеровала да је мој брат.
— Иди пред школу — рекла му је тета-Јелка — па ако у оној гужви препознаш Зору, вјероваћу да си јој брат.
Излазили смо са задњјег часа. Неколико разреда истовремено. Један дјечак ме угледао, пошао према
мени и — застао. Загледао ме са растојањја од неко-лико метара. Онда је одједном потрчао и загрлио ме:
— Сестро Зоро, ја сам твој брат Миле!
— Откуд знаш да сам ти ја сестра? — рекла сам мигољјећи се из њјеговог загрљјаја.
— Није крв вода. Видиш колико личимо једно на друго.
— Ко ти је рекао за мене?
— Невенка ме пронашла и дала адресу.
Погледала сам га мало бољје и стварно се освје-дочила да смо врло слични. Ухватили смо се за руке и пошли кући. Тета-Јелка се изненадила кад нас је видјела заједно. Није вјеровала да ће ме Миле, послије толико година, препознати у оном ђачком буљјуку.
Први пут ми је неко рекао да личим на њјега. Ето, и та ситница тако ме обрадовала. У породици која ме усвојила сви су имали плаве очи. Само су моје биле црне.
Брат и ја смо се сити напричали. Ја сам њјему описивала све оно што сам преживјела, а он је мени испричао своју одисеју. Кад су нас послије оне »груп-не фотографије« 1941. године раставили, њјега су послали у Земун, а одатле у Бугарску.
Били смо заједно само неколико часова, а ја сам толико завољјела свога брата да сам, када је отишао, дуго плакала.
Убрзо послије њјега посјетила ме сестра Дара, па Петар, брат од стрица. Он је служио војску у Загребу. Испричао ми је тужну причу. Преко Црвеног крста про-нашао је своју сестру Раду, посвојену од брачног пара Вирт. Кад је Петар дошао да је посјети, госпођа Вирт му није дала да уђе у стан. Петар је позвао ми-лиционара и тад су га морали пустити.
Госпођа Вирт је позвала Раду и рекла:
— Радо, ово је пријатељј твога тате. Заједно су служили војску!
Петар је био изненађен. Хтио је да загрли и пољју-
би сестру, али му Радина помајка није дозволила. Рада је имала осам година и вјеровала је да су Виртови њје-ни прави родитељји. Била је врло хладна према брату. Петар је због тога био утучен. Никад није преболио неправду коју су му нанијели Радини родитељји.
Петар је дознао да Рада и ја идемо у исту школу. Замолио ме да је једном сачекам и испричам јој све што је њјему било ускраћено. Сазнала сам да Рада похађа наставу у другој смјени. Дошла сам кад је она била у школи. Ушла сам у зборницу и питала наставнике у којем се разреду налази Рада Вирт. Ја-вила се млада наставница, њјен разредни старјешина.
— Зашто је тражиш? — упитала је наставница.
— То је моја сестра од стрица. Нисам је видјела од 1941. Њјене родитељје убили су фашисти.
Наставница ме повела у свој разред.
— Радо, дођи! — рекла је једној дјевојчици. Мислим да бих је препознала по брату Петру.
— Радо, ја сам Зора, твоја сестра од стрица.
— Ја сам јединица. Немам никаквог стрица. Мој отац је Рикард Вирт. Нијемац. Имам њјемачке крви у себи — говорила је као навијена.
ДРУГО ЛИЦЕ НЕБА
САВ мој труд да сестри Ради кажем ко су и одак-ле њјени родитељји — остао је безуспјешан. Рада ми је на крају нашег разговора поставила питањје:
— Вјерујеш ли у бога?
— Не — рекла сам.
— С тобом немам шта говорити! — рекла је Ију-тито. — Ти си антикрист!
Раду сам чешће сретала у школи, на улици. Увијек сам је поздравила, али се правила као да ме не види.
Хиљјаде и хиљјаде хрватских породица пријавило се да преузме ратну сирочад расуту по усташким лого-рима. Био је то прави одговор хрватског народа на фашистичка насиљја и звјерства.
Према подацима Татјане Маринић, кроз логор у Јастребарском током рата прошло је 3.336 дјеце. До краја септембра 1942. у породице је из овог логора смјештено 1.637 малих талаца. За њјих је то био једини спас. У логору сигурно би помрли од глади и болести.
Глас о колонизацији дјеце, по ријечима професора Камила Бреслера, ишао је повјерљјиво од уста до уста, од ува до ува. Претворило се то убрзо у масовну ак-цију, јер у нашем народу живи једна дивна и недирну-та изворна љјубав према дјетету. Поготово према оном које је остало без родитељја и које трпи и пати.
— Доживио сам стотину пута — каже професор Бреслер — да обитељј која је узела туђе дијете на пре-храну и одгој, уз наплату хранарине, за кратко врије-ме заволи тог малишана као своје рођено, те касније
одбијају хранарину само да им дијете остане у кући. Дијете им је, веле, непримјетно украло срце.
У многим породицама дјеца су се, уз очинску бригу својих посвојитељја, развијала и расла. Послије ра-та она су могла да се врате својим родитељјима и сво-јим кућама, уколико су им остали у животу.
Било је примјера друге врсте. Ја причам о себи и својој сестри Ради.
У трећем разреду гимназије прочитала сам за лектиру Андрићев роман »На Дрини ћуприја«. Читајући одломак који говори о томе како су Турци отимали нашу дјецу од родитељја и од њјих правили јаничаре, најокрутније тиране свога народа, сузе нисам могла да зауставим. Жељјела сам да ту књјигу прочита и моја сестра Рада Вирт. Мислила сам да ће на њју дјеловати као и на мене.
Рада је прочитала књјигу, али је, каже заборавила за пет минута. Реаговала је као тета-Јелка која ми је рекла да су то све глупости и да Андрић с тим јани-чарима плаши дјецу.
Петар је био очајан што има таву сестру. Он је није разумио. У нервном растројству одузео је себи живот. Ја сам Раду разумјела. Она је била млађа од мене. Ништа није запамтила. Дошла је у породицу која јој је улила мржњју према свему што је њјено.
Мијењјају ти име зато што је сељјачко, мијењјају ти презиме зато што се сви Цигани тако презивају. А онда мијењјају и тебе. Сви се о теби брину, а ти ниси
ничија.
Ја сам била нешто старија и нисам се дала. Успје-ла сам да прозрем тај злочин под пластом милосрђа и да се отргнем од тог јеванђељја зла. Рада није. Огро-мну помоћ пружила ми је послије ослобођењја школа, социјални радници и сусрети са сестрама и браћом.
— Откад ти је оно сестра Невенка била као да је враг у тебе ушао — говорила је тета-Јелка. — Нити хоћеш да идеш у цркву, нити тражиш да те ја пратим у школу.
Велики страх који сам осјећала од ове круте и пре-ке жене полако је нестајао. Све мањје сам са њјом ишла на молитве. Кад би ме позвала, рекла бих: »Не могу, морам да учим, боли ме глава«, а знала сам и да јој одбрусим: »Рекла сам ти једном да нећу!«
Али ни тета-Јелка се није предавала.
Да би ме одвојила од »босанске напасти« послу-шала је савјет брата Славка и почетком 1949. преселиле смо се у нови стан у Улици Социјалистичке револуције 34. Јелка, ми је рекла да ту улицу зовем Звонимирова, како се раније звала: »Улица је красна, штета што сада носи тако ружно име«.
Све што бих ја завољјела, тета-Јелки није било дра-го. У шестом разреду у наше одјељјењје дошла је нова ученица. Звала се Савка Делибашић. Разредница јој је рекла да сједи са мном у клупи. Постале смо велике другарице. Она ме одвела својој кући и ја сам упо-знала њјене родитељје. Много сам их завољјела, наро-чит ооца Јована, официра ЈНА. Питала сам га: »Чика Јоване, јеси ли ти био у партизанима?« »Јесам, а што те то интересује«. »И моја сестра Невенка је била пар-тизанка« — повјеравала сам се овом човјеку чији ми је благ израз лица улијевао повјерењје и сигурност.
Чика-Јован ме онда питао о тета-Јелки, у каквом сам сродству с њјом и ја сам му описала свој живот онако како сам га упа>.итила.
Савка и ја смо постале нераздвојне. Заједно смо училе, али то тета-Јелки није било право.
— Савка није твој пар — говорила је. — Види се на њјима да су сељјаци и да се не знају понашати у граду. Дошло је вријеме да сваки дрек може живјети у Загребу.
Кад сам завршила шести разред, Савка ме позвала да Ијетњје ферије проведемо код њјене баке и дједа у селу Чапргинцима код Окучана у Славонији. Тета-Јелка је била категорички против: »Избиј то себи из гла-ве« — рекла је. Али се предомислила кад је дошао чика-Јован и ваљјда од страха пред официром — пустила ме.
Како ми је само било лијепо са Савком у Чапр-гинцима. Ваљјала сам се по трави, купила сијено, ју-рила кокошке, водила краву на пашу. Савкина бака ми је рекла: »Ти као да си се родила на селу, а не у За-гребу«.
Суботом увече Савка и ја смо ишле да гледамо младиће и дјевојке као играју и пјевају. Она би се ухватила у коло, ја нисам смјела, јер нисам знала да играм .Пришао ми је неки дјечак и рекао: »Што ти не играш?« »Не умијем« — одговорила сам. »Па да, фрај-лице загребачке играју само Штраусове валцере« — рекао је он и мени је због тога било веома криво.
Била сам на селу свега десет дана кад је по мене дошао чика-Јован. Толико ми је било лијепо да нисам ни осјетила кад је вријеме пролетјеле.
— Јелка је сваки дан наваљјивала да те доведем
— рекао је чика-Јован некако правдајући се. — Кад је запријетила да ће запуцати по тебе, казао сам јој
— добро, одох ја у Чапргинце.
Кад се Невенка из Титограда преселила у Сански Мост, писала ми је да је посјетим за вријеме Ијетњјих ферија. И то сам учинила. Послије 14 година дошла сам поново у свој родни крај. Цијелог живота сјећаћу се свог повратка у завичај. Обишла сам своје село и наше старо огњјиште. Много је љјуди дошло да ме види. Сви су се радовали што сам жива и здрава.
Ишла сам истим путем којим су ме усташе одвеле у логор. Сјећам се да сам некоме рекла: »Често је овај пут видим у својим сновима, само не овако
зелен, већ сав крвав и по њјему разбацане љјудске главе, капе, руке«.
Причали су ми о мом оцу и мајци. Момци су ми се удварали говорећи да ни једна Деличка не дочека 18 година неудата.
Вратила сам се у Загреб пуна срца.
У трећем разреду гимназије постала сам члан Комунистичке партије Југославије. Приједлог је дао мој разредни старјешина Мирко Жежељј, коме сам по повратку из Санског Моста испричала цио свој муко-трпни живот.
Партијски састанак одржан је у професорској збор-ници. Професор је рекао:
— Зору Делић дуго су убјеђивали да су јој ро-дитељје убили комунисти. Само њјени грозничави снови, то њјено најдубљје сјећањје на усташки злочин у селу Крухарима, помогло јој је да у ту свирепу лаж никад до краја не повјерује.
Добила сам партијску књјижицу, цвијеће и пољјупце.
Тетка-Јелки о томе, наравно, нисам ништа рекла. За мој пријем у Партију сазнала је случајно. Дошла је на родитељјски састанак и на зиду видјела слику на којој сам била и ја. Испод слике је писао — НОВО-ПРИМЛЈЕНИ ЧЛАНОВИ ПАРТИЈЕ.
Кад је дошла кући, потпуно се избезумила:
— Ја змију одгајам. То заиста од тебе нисам о-чекивала. Свашта си могла бити, и курва, али то никад! Губи ми се из куће! — рекла је, дограбила моју пар-тијску књјижицу и бацила у пећ.
Узела сам нешто својих ствари и отишла код моје другарице Савке Делибашић.
— Баш добро — рекао је њјен тата. Ја ћу те усво-
јити.
Тета-Јелка се брзо охладила. Дошла је да ме моли да се вратим. Плашила се да ће одговарати за свој по-ступак.
— На свијету немам никог него тебе — гово-рила је покајнички. — Не остављјај ме саму и стару.
На једној забави у Загребачком глазбеном за-воду срела сам војника са титовком и петокраком. Звао се Влајко Скиба. Био је професор српскохрват-ског језика, родом из Мостара. Била је то љјубав на прва поглед, и то права љјубав. Читаво веће били смо заједно и сваки плес био је наш.
Толико сам била срећна да сам од среће осјећала бол. Живећи међу зидовима, у кавезу, све до тог тре-нутка, ја сам била млада без младости, »прољјеће које је заборавило да цвјета«. Била сам жедна живота.
Трагедија је често изазов да човјек буде још јачи. Чврсто сам била одлучила да сваки свој будући дан проживим као да је посљједњји, као да сам ције-лог живота живјела баш за тај дан. Јер, човјек се гаси бр-зо и незадрживо. Хлади се, што рекао Ајнштајн, много брже него планета на којој стоји.
Влајку сам испричала цио свој живот. Од њјега сам сазнала за недаће кроз које је прошла њјегова породица.
О мом познанству са Влајком потанко сам у-познала тета-Јелку. Згранула се:
— Ти си досад била поштена дјевојка и немој дозволити да за тобом на улици показују прстом и врте главом. С војницима иду само кухарице и курве. Го-ворила ми је да вјерује да тај војник из Мостара си-гурно има жену и дјецу, а преда мном се само прави момак.
Огорчено сам се борила за своју прву љјубав. Бранила сам Влајка свим срцем и душом. Видјевши
моју одлучност, тета-Јелка је помало попуштала. На крају крајева, рекла је, можда би и пристала да се за-бављјам с тим војником ако је католичке вјере.
Жељјела сам да се Влајко свиђа и мојој тета-Јелки. На првом састанку упитала сам га: »Да ти ниси слу-чајно католик?« »Ја сам комуниста«, одговорио је он смијешећи се. »Био сам скојевац за вријеме рата«.
Кад сам се вратила кући, тета-Јелка је затражила да јој реферишем. Испричала сам све што ми је Влајко рекао о себи. Она је сјела и одмах написала писмо своме брату у Америци. Од тате Славка сам добила ускоро подугачко писмо у коме ми је рекао да не чиним глупости, већ да дођем код њјега у Чикаго. Одговорила сам му да идем својим путем.
— И окупана свињја иде у брлог — цитирала је тета-Јелка Св. Павла.
Влајко и ја одлучили смо да се вјенчамо чим за-вршим гимназију. Кад сам тета-Јелки саопштила да се удајем, била је шокирана. Пошто није могла да ме од удаје одврати, рекла је:
— А шта ћу ја без тебе, Зоро? Ко ће ме јадницу сахранити?
Те ноћи нисам заспала. Претресла сам цио свој живот. Кроз главу су ми стално пролазиле ријечи које је тета-Јелка изговорила при нашем првом виђењју: »Храни сироту на своју срамоту«. Сутрадан сам Влај-ку рекла:
— Удајем се за тебе, али под једним условом. Са мном мора живјети и тета-Јелка.
— У реду — рекао је Влајко. — Идемо у Мостар све троје.
Удала сам се у 18. години, као што су се све Де-лићке удавале. Влајко и ја вјенчали смо се 29. новем-бра 1956. на Дан наше Републике. Родила сам двоје дјеце — Милорада и Славицу. Отхранила сам их, кажу,
више топлином погледа, више осмијехом, него млије-ком. Никад ни на једно нисам подигла руку. Они има-ју све што ја нисам имала — оца, мајку, сретну мла-дост. И тачан датум рођењја. Да, и то.
У мојој породици тета-Јелка је проживјела 22 го-дине. Умрла је у 91. Сахранили смо је на мостарском католичком гробљју, поштујући њјена вјерска убјеђе-њја. Гдје је њјена душа? Да ли је угледала оно друго лице неба, лице без огреботина и ожиљјака?
Недавно су ме посјетили неки љјуди блиски като-личкој цркви у Мостару. Рекоше да је »Глас концила« припремио врло дирљјив чланак о мојој тета-Јелки, па они дошли да приупитају хоћу ли ја нешто лијепо да изја-вим о тој светици која ме, веле, одгајила и откранила.
Сад сам све рекла. Морала сам, јер човјек није ријека да се не осврће.