ВУКАШИН

Јануара 1943. тадасњји командант логора Јасеновац Ивица Матковиц наредио је да се образује "љјекарска комисија" која це систематски прегледати одредјени број устаских кољјаца, о цијем је здравственом стањју зелио да добије струцно мисљјењје. За предсједника ове "комисије" именован је устаски поруцник Прпиц, а као љјекари др Никола Николиц и ја.

Предвеце, уоци дана када је "комисија" требало да поцне са радом досао је изненада један устаса по мене и саопстио ми да одмах с њјим подјем у официрске станове, гдје ме цека у својој соби Миле Фригановиц, један од најкрволоцнијих кољјаца у Јасеновцу. До те вецери ја сам провео доста времена у Јасеновцу и успео да стекнем онај специфицни мир и спокојство старих логораса и зато сам релативно мирно саслусао овај позив, узимајуци из амбуланте "коферце" за хитну помоц, рекао сам успут насем групнику др Лајндорферу да је Миле послао устасу по мене и ако се не вратим, нека се барем зна гдје ми је нестао посљједњји траг.

Када сам усао у собу, кољјац Миле је сједио у једној фотељји, раздрљјен, разбарусене косе, са закрвављјеним оцима и пијано напрегнутим изразом лица. У соби се осјецао јак задах ракије. И заиста, на столу је била напола испијена боца и неколико цасица у нереду.

- А, досао си, докторе. Сједи ту на столицу и ако хоцес, послузи се ракијом - реце ми и окрену се устаси који ме је допратио: - А ти, царкаре, слободан си и иди својим послом.

Остали смо у соби сами. Миле ме испоцетка одмјеравао са свих страна змиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. Затим је изненада скоцио са фотељје, поднимио се рукама о сто и узневјерено упро поглед у мене.

- Знас ли ти докторе, да те сада могу преклати као бравце и да ником нецу одговарати за то?

Није ми ниста преостало него да слегнем раменима и скрто казем.

- Знам.

А тада се он одвоји од стола и поце бјесомуцно да хода, да смрце и да разбацује столице и остале предмете по соби. Сједио сам укоцен у столици и напрегнуто оцекивао ста це се из свега овога исцаурити.

Послије извјесног времена некако се смирио и поново се спустио у фотељју насупрот мени. Поново је наступила несносна сутњја када ме је он опет посматрао као да одмјерава сваки грам меса на мени, а затим се на једном зацерекао, поцео да одаје од себе неке неартикулисане гласове, поднимио се на сто и бјесомуцно упиљјио поглед у мене.

- Знас ли ти, докторе, засто сам те зовнуо вецерас овдје? Разумије се да не знас. Али, не бој се, нецу те заклати. Вецерас ја имам други посао с тобом. Ти ми морас обецати да цес ми помоци.

Нисам могао никако да се снадјем ста овај кољјац намјерава са мном и тупо сам одговорио: Сто могнем, уциницу.

Налио је цасу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а тада дотурио мени боцу и наредио да и ја себи напуним цасу. Искапивси и други цасу, спустио ју је на сто и

поцео да се њјоме игра.

- Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако ико иста сазна од овога сто цемо разговарати ти знас ста те цека.

Застао је и поново упиљјио поглед у мене. А затим је испрекидано и неуједнацено наставио:

- А ја висе не могу да подносим ове муке. Висе ми не помазе ни клањје, ни муцењје, ни крв, ни јаук, ни зене, ни ракија. Увртио ми се у главу, а никако да га се ослободим. Јест, онај стари ми се увртио у главу, па никако да надјем мира.

Застао је као да се колеба. А затим је наставио јос неуједнаценије:

- Ти знас врло добро ко сам ја. Ти си стари логорас и ти знас све, па цемо стога играти отворених карата. Ето, ја Миле, најкрвавији устаса у Јасеновцу који је поклао хиљјаде логораса, ето тај Миле сада је постао посљједњја пацвара само због тамо некаквог старог смрдљјивог сељјацине Вукасина из Клепаца.

Поново је застао, испио цасу ракије, па наставио:

- Ти се сјецас кад је у августу (1942.) био велики наступ у логору и кад је Јере Марициц послао 3000 љјуди у Градину на клањје. Тада смо се Перо Брзица, Зринусиц, Сипка и ја опкладили ко це те ноци заклати највисе логораса. Отпоцело је клањје и ја сам вец послије једног сата по броју закланих био далеко измакао испред осталих.

Обузео ме те вецери неки необицни занос, цинило ми се као да сам на деветом небу, никад у зивоту нисам осјетио такво блазенство и вец послије неколико сати био сам заклао 1100 љјуди, док су остали једва стигли да закољју по 300 до 400.

И тада, док сам био у највецем заносу слуцајно сам бацио поглед у страну и угледао једног постаријег сељјака који са неким несхватљјивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољјем и како се приклани у највецим мукама претурају. Тај ме је њјегов поглед некако пресјекао, уцинило ми се као да сам се наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отисао до тог сељјака и од њјега сазнао да је он неки Вукасин из села Клепаца код Цапљјине, коме су у куци све поубијали, а њјега са неких сумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокуцивим миром, који је мене тезе погадјао него сва стравицна кукњјава око нас. Гледајуци и слусајуци овог старца у мени се наједном разбуктала зељја да му разбијем мир и спокојство најсвирепијим муцењјем. Издвојио сам га и посадио на један пањј. Наредио сам му да викне: "Зивио поглавник Павелиц"- или ако то не казе да цу му одсјеци ухо. Вукасин је сутио. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријеци. Поново сам му рекао да вице "Зивио Павелиц"- или цу му откинути и друго ухо. Он је и даљје сутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вици: "Зивио Павелиц или цу ти откинути нос!" Он је сутио као заливен. Тад сам му откинуо нос. А када сам му и цетврти пут заповиједио да викне: "Зивио Павелиц" и запријетио да цу му нозем извадити срце из груди, он ме је погледао и упријевси поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: "Ради ти, дијете, свој посао!"

Послије свега ова њјегова последњја ријец пуно ме је избезумила, скоцио сам на њјега, ископао му оци, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени несто препукло и те ноци нисам висе могао да кољјем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораса и ја сам му без ријеци платио опкладу. Од те ноци висе немам мира. Кад год у муцењју и клањју покусам поново да дозивим оно посебно задовољјство, увијек ме изненада простријели Вукасинов поглед. Тад малаксем. Бацим ноз и не могу висе да кољјем. Поцињјем све висе да пијем, али ми то помазе само на тренутак. У пицу, нароцито пред веце, цесто ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао". И тада избезумљјен морам да тумарам около да зацепим уси, да се ударам у главу, да вицем, да ломим све око себе и бјесомуцно нападам на кога стигнем. Ноцу немам нигдје мира, сваки цас се трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукасинов поглед и цујем оно: "Ради ти,

дијете, свој посао". И ето сад сам постао посљједњја цркотина и ницим висе не могу себи да помогнем.

Послије ове цудовисне исповијести Миле је наједном умукнуо, узневјерено се загледао негдје у даљјину, сав се укоцио и тако једно вријеме остао као нека скамењјена фигура. А затим су поцели да му се трзају мисици на лицу. Оцима је поцео да сијева около стезао је саке и зариво нокте себи у дланове, поцео да дахце и да се беспомоцно врти на мјесту.

А тада, одједном провалило је из њјега неко цудовисно јецањје и плац, са анималним ридањјем. Неоцекивано, у једном тренутку, нагло је устао са фотељје, сруцио се на кољјена испред мене, у једном маху ухватио руку и поцео да је љјуби. Овим неоцекиваним обртом, потпуно збуњјен, тек послије првог запрепастењја, могао сам кроз њјегово ридањје и цудне анималне звукове да разаберем како говори:

- Докторе, као Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке да прекратим једним хицем из револвера. Ни клањје, ни муцењје, ни најсвирепија злостављјањја логораса висе ми не помазу: не помазе ми висе ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помазе ми ни разврат са зенама, ни пице, ни оргијањје до бесвијести, ниста ми висе не помазе. А сутра сам одредјен за љјекарски преглед у "комисији". Ти цес тамо бити љјекар и давацес струцне приједлоге. Докторе преклињјем те посаљји ме негдје на одмор у неку бањју да тамо покусам да се смирим! Молим те докторе хоцес ли ми то уцинити? Обецај ми! То ми је једини спас. Милост, милост ми уцини!

Цинило ми се као да сам занијемио. Навала неоцекиваних утисака у једном необицном и напетом емоционалном стањју, а уз то укоријењјени логорски став према свим кољјацима, цудовисна исповијест овог најсвирепијег измедју њјих - све се то у мени ускомесало до бијелог усијањја. Тако да ми се реметио ток логицног размисљјањја и поцело се и мени самом да врти у глави. Али када ми је Миле поцео да љјуби руке, одједном ми се уцинило као да ме додирнула нека љјигава неман. Махинално сам тргнуо руку, у мени се све усковитлало, скоцио сам са столице и послије њјегових посљједњјих ријеци готово избезумљјен проциједио неким далеким тудјим гласом: -Добро, предлозицу да те посаљју у Липик.

Послије овог хистерицног плаца Миле се смирио, придигао се, просетао по соби, а тада стао преда ме и мрко ми добацио: - Сад знас све, мозес ици!

Кад сам изасао напољје, осјетио сам као да се будим из неког несносног космара и покусавао сам да се осјвезим удисуци пуним плуцима окрепљјујуцв хладноцу вецери.

Те ноци у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред оцима лебдио свијетли лик Вукасина из Клепаца и клупце јада и биједе које се звало Миле.

Цувени неуропсихијатар и бивси логорас, Недо Зец

"П. Б.",Отпор у зицама, Сецањје затоценика, књј. 1. Београд 1966., 61-65

Додатак:

0 Вукасину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Родјен је у херцеговацком селу Клепци крајем прослог или поцетком овог столеца. Поцетком Другог светског рата устасе су га ухватиле

1 са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац. После узасних дана муцењја, доведен је пред устасу који је требало да изврси егзекуцију и који је рекао да це му постедити зивот ако гласно викне: "Зивео поглавник Анте Павелиц!" Вукасин је мирно одговорио: "Само ти, дјете, ради свој посао." Устаса му је одрезао уво и поновио свој захтев. Вукасин је поновио свој одговор. Посто му је одсекао и друго уво и нос и унаказио лице, досао је ред и на језик. После зликовацких реци да ускликне поглавнику, Вукасин је смирено поновио: "Само ти, дјете, ради свој посао!" Избезумљјени устаса га је убио и

потом полудео.

На редовном заседањју Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукасин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов српске православне цркве.

Српска Православна Црква, новомуценици