НДХ-Независна Држава Хрватска, земља геноцида и злочина

Независна Држава Хрватска (НДХ) је била квинслиншка држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије, која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима.

Процена о броју убијених Срба у другом светском рату креће се од 500.000 до 1.200.000 .Од тог броја по процени немачких окупатора, официра и дипломата око близу 800.000 је убијено од стране НДХ-Независне Државе Хрватске.

На пример Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао:

"Када главне усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процењујем да је убијено 750 000 незаштићених људи."

На челу НДХ се налазио Анте Павелић и његове усташе.Oва фашистичка организација је основана 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске странке права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. века. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба :„убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“.

На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Настанак

Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ (на чијем је челу био Анте Павелић).

Др Владко Мачек упутио је поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти: „...позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, општинске начелнике и одборнике ... да искрено сурађују са новом народном влашћу“. Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове хрватске државе и одбио је понуде немачких емисара за преузимање власти у НДХ.

Циљ НДХ је био да се успостави велика Хрватска, као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и оствари „вековни сан“ Анта Старчевића и Јосипа Франка.

Географски положај

НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре били одвојени од Краљевине Југославије), читава територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мењане, и то од савезника Сила осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија била Италија.

Промене граница

Римским уговором 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је НДХ добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп. Мењање граница извршила је и Мађарска својевољно припојивши Међумурје 10. јула 1941. године.

Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом (Ostsyrmien).

Геноцид над Србима

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - „сав хрватски народ био за НДХ“.

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промичба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.

Покрштавања и уништавање цркава

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

Концентрациони логори

Концентрациони логори у НДХ заузимали су нарочито место у низу многих средстава и начина провођења геноцида над народом овога подручја. Већ првих дана своје владавине усташе су затекли (од полицијског режима Бановине Хрватске) два дотадашња логора — у Лепоглави и Крушчици. Павелић је „Законском одредбом“ од 17. априла 1941. („за обрану народа и државе“) наредио проширење концентрационих места, за већи број затвореника. Прво уређење концентрационих логора обележавала је поменута Павелићева „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре“ (од 25. новембра 1941.).

Логори у НДХ делили су се на „сабирне“ и на „радне“. Први су имали бити само пролазне станице, откуд су се логораши упућивали на друга места. „Радни логори“ требали су бити места присилног и бесплатног рада логораша. Таква је подела међутим била више формална, него стварна.

Поред низа тзв. сабирних концентрационих логора постојали су као „радни логори“: Даница у Копривници, углавном за Србе и Јевреје (од краја априла 1941.), те касније и за антифашисте Хрвате, а имао је капацитет за приближно 5.000 логораша, затим Керестинец (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.

У свим логорима НДХ вршила су се масовна убиства. У логорима није било свих техничких опрема, какве су имали нацистички већи логори у Рајху и другде што је „надокнађено“ зверском окрутношћу и дивљаштвом, којем је иначе тешко наћи сличнога примера. Преживели логораши говоре о језивостима, које се једва може и замислити, а њих су спроводили готово свакодневно.

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:

• Логор Јасеновац,
• Логор Стара Градишка - дио логора Јасеновац (Камп V Стара Градишка),
• Логор Јадовно (поред Госпића),
• Логор Сајмиште Логор Ђаково,
• Логор Даница (поред Копривнице),
• Логор Раб (острво Раб),
• Логор Паг (острво Паг),
• Логор Јастребарско (поред Јастребарског, концентрациони логор за децу),
• Лоборград,
• Горња Ријека,
• Тење,
• Сисак,
• Керестинец,
• Крушчица,
• Лепоглава,
• Цапраг.

Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, реке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора зато не даје прави број убијених људи.

Језиве стравичности терора у НДХ ужасавале су сав свет који је за то сазнао. Чудовишна недела, сурове нечовечности, крволоштва у правом смислу те речи, разуларени садизам силовање и сладострашће, неспутани нагон за мучењем беспомоћних жртава, уживање у страдању људи, незаситна халапљивост за туђим иметком, пироманско уживање у паљењу читавих насеља, распојасано зверство у нељудским манијацима, све се то испољавало у дивљању, за кога нису биле постављене границе дозвољеног и забрањеног. Ко год буде прелиставао многобројна документа, тај ће се можда питати - да ли је тако нешто уопште било могуће.

Али та истина је постојала. Она је преплавила читаво подручје НДХ, прекрила је срамотом и иницијаторе и извршитеље овог безочног нападаја на људскост. Страхота терора била је толика, да су се од тога ограђивале и немачке и италијанске команде које су указале на погубну разулареност у НДХ. Немачки отправник послова у Београду, Херберт Трол Обергфел обавестио је 10. јула 1941. немачку владу о »напетој ситуацији«, која је у земљи завладала због терора, те он сматра да би — » ... с обзиром на српско питање... требало нешто урадити, да се ове појаве ублаже .. (акт команданта групе »Југоисток«, генерал-пуковника Александра Лера).« Немачки генерал у Хрватској Едмунд Глајс Хорстенау је средином 1943. у једном писму генерал-пуковнику Леру указао на језивост усташког насилничког режима, а под јесен исте године Глајс-Хорстенау и генерал-пуковник Александар Лер предлажу њемачкој Врховној команди да се престане с подржавањем усташке владавине у НДХ, те нека се нађе замена за Анту Павелића (допис генерала Глајс-Хорстенауа од 13. августа 1943).

Усташe

Усташа - хрватска револуционарна организација (скраћено УХРО или усташе), је била терористичка организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Идеологија усташа је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма, 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке.Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Усташка војница). Након што су немачке снаге напустиле Југославију 1945. године, усташе су поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској.

Назив

Реч усташа је изведена од глагола устати. Усташа раније није имала фашистичку конотацију и користила се као синоним за реч устаник.

Корени усташтва

Усташтво, односно усташка идеологија, се заснивала на идеологији хрватског државног права Јосипа Франка и политичким ставовима хрватских политичара Анте Старчевића и Еугена Кватерника.

 

Историја усташког покрета

Пре Другог светског рата

Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство. Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. Према Ћоровићу хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени. Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је 29.октобра 1918. одлучио о уједињењу. Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је одмах тражио републиканско уређење државе супротно од свих ранијих договора српских и хрватских политичара.

1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу.] Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.

На изборима 1920. године Хрватска пучка сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Стејепан Радић и његова партија нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем, па су говорили да је стварање СХС неважеће. Исте године, ова странка мења име у Хрватска републиканска сељачка странка и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима.

28. јуна 1921. године тесном већином донесен је на Уставотворној скупштини централистички Видовдански устав. Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину и 1. априла 1921. су незаконито усвојили непризнати устав „неутралне Сељачке републике Хрватске“.

Атентат у Народној скупштини

Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, пиштољем је убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем. Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине.

1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донешена одлука о самосталности и независности Хрватске. 2. септембра у Загребу је одржан сабор Хрватске правашке омладине (ХПО). Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро покрета за слободну и независну државу Хрватску. 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад.

Роб никада-усташки пропагандни плакат

Настанак усташког покрета

Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа-хрватска револуционарна организација) у старој каноничкој курији на Каптолу у Загребу, ради борбе против тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.

Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. 10. јануара педесет правашких омладинаца је положило прву усташку заклетву и основан је први усташки рој. Међу окупљенима су били: Густав Перчец, Миле Будак, Бранимир Јелић, Младен Лорковић, Стипе Јавор, Иван Перчевић и други. 17. јануара из домовине беже Бранимир Јелић, Густав Перчец и Анте Павелић. Њима се у избеглиштву поступно придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију Павелић ступа у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом.

20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати "своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније". Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Отада Павелић јавно наступа против Краљевине Југославије и тражи успостављање самосталне хрватске државе. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију. Од августа 1930. почиње организовање хрватских радника у Белгији, а затим у Јужној и Северној Америци. У Аргентини у 12. маја 1931. године оснива се “Хрватски домобран” у са циљем политичке и културно-просветне дјелатности. Организаторски посао је преузео Бранимир Јелић и организација убрзо стиче велики број чланова. У Буенос Ајресу је издаван седмичник „Хрватски домобран“. У лето 1933. године у Северној Америци излази лист „Независна хрватска држава“, гласило организације Хрватски домобран за Северу Америку. Хрвати у Белгији су организовани у оквиру оквиру организације „Хрватског савеза у Белгији“.

Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати први број месечника "Усташа" у Хрватској. Средином 1932. објављен је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с организовањем.

Група усташких бораца из времена Велебитског устанка.

Оружано деловање

Војно увежбавање се вршило по усташким логорима који су били распоређени диљем Европе, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931.), Бовењо у Италији (почетак 1931.) и Липари у Италији (1934.). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Хрватској су се налазиле војне формације у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где има девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.

Усташе су вршиле разне диверзије на жељезницама и другим објектима. Такође су изврђени покушаји атентата и атентати на министре и особе привржене српској монархистичкој диктатури.

 

Велебитски устанак

Усташа, вијесник хрватских револуционара из 1930-их.

У септембру 1932. организован је тзв. Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Оружје и неколицина емиграната стигли су преко Задра, суделовали су и домаћи усташе с подручја Госпића (др. Андрија Артуковић). Догађај је имао прилични одјек у страној штампи, посебно у италијанској и мађарској где се приказивао као почетак грађанског рата у Југославији. Комунистичка партија Југославије такође прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

"Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезницара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби."— Проглас ЦК КПЈ, потписао генерални секретар Милан Горкић, 1932. године.

Атентат на краља Александра

Владо Черноземски са усташама током обуке.

17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.

Након тога, крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.

Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт, а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Владо Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.

 

Тренутак када атентатор Владо Черноземски скаче на кола и убија краља Александра.

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне службе. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. 8. октобра су сви пошли за Марсеј, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. 9. октобра 1934. усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју, приликом његове званичне посете Француској. Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације, усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатори атентата, у италијанском су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.

Други светски рад

Проглашење НДХ

Усташка застава НДХ

 

 

 

 

 

 

 

 

Хитлер прима Павелића у јуну 1941. у Берхтесгадену.

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 одсто, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив "српска православна вјера" а уведен "грко-источна вјера".

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици "Србе на врбе", изјављује у јулу 1941. у Госпићу: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: "Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: "Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: "Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном."

Цивилне жртве

Усташе бацају људе у јаму.

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице. Према досадашњим истраживањима, страдања Срба у директном покољу (убијени "на прагу") су следећа:

 

 

 

Табела : Срби побијени "на прагу" (у свом насељу или околини):

Р.бр.	Територија	Број локалитета масовног геноцида	Број убијених Срба у директном геноциду
1.	Херцеговина	6	6.916
2.	Источна Босна	-	50.000
3.	Средња Босна	9	11.734
4.	Босанска Крајина	28	77.200
5.	Лика, Кордун, Банија	18	55.547
6.	Славонија	18	33.089
4.	Срем	5	11.899
Укупно		84	246.025

Иако окупатори, Италијани су се згражавали над усташким злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска сведочанства о геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!" — Александар Лузано.

Лешеви пронађени у реци Сави 1945. године.

Укупан број жртава У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима. Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања, већ само жртве геноцида.

Табела : Амерички извештај Масакр невиног српског становништва од априла 1941 до августа 1942 (Massacre of the innocent Serbian population From April 1941 to August 1942)

Р.бр.	Убијено Срба од стране	Број убијених Срба цивила	проценат
1.	Немаца	78.000	10,48%
2.	Италијана	20.000	2,69%
3.	Мађара	30.000	4,03%
4.	Усташа (Хрвата и Муслимана)	600.000	80,65%
5.	Албанаца	10.000	1,34%
6.	Бугара	6.000	0,81%
Укупно		744.000	100,00%

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и "на прагу", и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара.

О зверствима усташа у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена.

Повлачење усташа и домобрана ка Аустрији 1945.

Након Другог светског рата

Након повлачења немачких трупа са Балкана, дошло је до масовног повлачења квислиншких формација и сарадника окупатора . Сви они су хрлили у сусрет западним савезницима, надајући се да ће их они спасти од партизанске одмазде. Међутим, у месту Блајбург на аустријско-словеначкој граници, током маја 1945. године, савезници су предали Југословенској армији више десетина хиљада заробљеника. Након тога је уследио блајбуршки масакр у коме је извршена масовна егзекуција заробљеника, а међу настрадалима је највише било Хрвата, припадника усташа и домобрана.

Преживеле усташе су након Другог светског рата у емиграцији наставили да се боре против СФР Југославије.

Наводимо нека терористичke акције и убиства које су усташе узвеле у Југославији и инострансву након другог светског рата:

1959. година :

Анто Шермет, припадник ХНО из Немачке, запалио пољопривредно добро ``Бугар`` код Бихаћа. Ухваћен је и осуђен на осам година затвора.

1963. година :

У лето, у Југославију су убачени Јосип Облак, Илија Толић, Бранко Подруг, Раде Стојић, Владо Леко, Крешимир Перковић, Станко Здрилић, Мирко Фумић и Дражен Тапашњи који су 20. јула подметнули експлозив на прузи Ријека-Загреб. Сви су откривени и осуђени на затворске казне од 7 до 14 година.godine.

1967. године :

Крајем јуна у СФРЈ су убачена петорица усташа из Француске, који су извршили неколико терористичких акција. Иван Циндрић, Јозо Вујовић, Јозо Дедић и Лука Краљевић, сви припадници ``Хрватског револуционарног братсва``. Ухапшени су и осуђени на вишегодишње затворске казне.

1968. година, 13 јул :

Усташки терориста Миљенко Хркач подметнуо је разорну експлозивну направу у београдски биоскоп ``20 октобар``, и усмртио радника Саву Ћучуревића, 76 људи је том приликом рањено, а студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге. У другој диверзији исте године 25. септембра, такође је више људи повређено.

1970. godina :

У СФРЈ је илегално убачена 19-члана терористичка усташка група из Аустралије, СР Немачке и Аустрије, која је својим диверзантским акцијама ранила 15 и убила 13 југословенских грађана. Групу су предводила браћа Андрић, Амброзије и Адолф.

1973.godina:

Izvršena diverzija u garderobi glavne železničke stanice u Beogradu. U eksploziji poginulo jedno lice, dok je osam teže povređeno. Eksplozija izvršena po “ugledu” na onu u beogradskom bioskopu “20. oktobar” koju je, nekoliko godina ranije, podmetnuo ustaša Miljenko Hrkač.

1975. година :

У јуну те године у СФРЈ убачено двоје усташа из Немачке, које је упутио Дане Шаре са задатком да изрше неколико диверзанстких акција у којима је више људи погинуло или је рањено. Терориста Винко Баришић и западнонемачка држављнка Барбара Плацхетка (Barbara Plachetka ) су ухваћени и осуђени на 20, односно 11 година затвора.

1977. година :

Година која је остала упамћена по по злу (бројне терористичке акције усташа у СФРЈ и у иностранству), названа је и година усташе Лубурића, који је био један од налогодаваца усташке емиграције.

1981. година :

У Имотском су ухапшене усташе Анте Кавлеј, Никола Маленица, Иван Сочо и Томо Павлов, који су из Немачке у СФРЈ стигли како би изршили више диверзантских акција. Код њих је приликом хапшења пронађена већа количина оружја и експлозива.

1982. година :

У неколико ресторана ма мору (``Смоква`` на Пагу, ``Галеб`` у Ријеци, ТО у Шибенику и Задру) рањено је десетак гостију, а неколико их је смртно страдало. Организатори акције и извршитељи су усташки емигранти из Немачке. emigranti iz Nemačke.

1983. година :

Крајем децембра у Винковцима подметнут експлозив нс железничкој станици, а само неколико месеци раније, експлодирала је и бензинска пумпа у Славонском броду. У експлозијама за које је утрђено да су дело усташких емигранта (који су успели да побегну), срећом, осим веће штете на објектима, није нико страдао.

Усташки тероризам након 1945. у иностанству и конзлуатима

Иако је иностранство, после 2 светског рата, многим усташким злочинцима пружило уточиште и дом, злочинцима то није сметало да наставе са својим усташким деловањем, па чак и да чине диверзије, издвајамо десетак:

1961. година, 29. новембар :

Извршен упад и полупан сав инвентар Конзулата СФРЈ у Штутгарту, а мецес дана касније бачена пластична бомба на југословенско дипломатско представништво у Марсеју

1966. година, у новембру :

Усташе су напале представништво СФРЈ у Бону, убили службеника Момчила Поповића и ранили Стану Довган.

1966 година, крајем Августа :

Убијен је службеник нашег Конзулата Саво Милановић, због којег је атентатор Фрањо Герета, припадник ``Хрватског револуционарног братства`` правоснажно осуђен у Ср Немачкој на осам година затвора. Исте године, у Франкуфурту је убијен југословбенски грађанин Стипе Медвидевић, само зато што је одбио да на ревер свог капута стави усташку значку

1969. година, 30. јун :

У Западном Берлину извршен оружани напад на Војну мисију СФРЈ, у којој је тешко рањен шеф Мисије Антон Колендић.

1971 година, 7 април :

Убијен амбасадор СФРЈ Владимир Роловић и рањена службеница Мира Штемпихар. Атентатори су ухваћени и правоснажно осуђени у Шведској

1975 година, 29. март :

У Лиону је тешко рањен из ватреног уружја југословенски вице конзул Младен Ђоговић, на кога су пуцале усташе Дане Шарец, Анте Бутковић и Томо Налетић, који никада нису ухапшени.

1977. година :

Емигрантске усташе претежно по иностранству изводе низ терористичкох акција, убистава, рањавања, експлозија, итд. Највише акција извели су ``Лубирићевци``, који су између осталог у Чикагу држали као таоце осам службеника Конзулата Ср Немачке, ради пуштања на слободу усташе Стјепана Биланџића, док су у Њујорку подметнули бомбу у просторијама југословенске туристичке агенције у којо је троје људи теже повређено, материјана штета је била огромна.

1979. година, 8 фебруар :

Аустралијска полиција у Сиднеју хапси усташке терористе код којих је пронађена већа количина оружја и отров намењен за нападе на један исељенички клуб у Кабрамати, дворани у Сиднеју у којо је требао да се одржи концерт групе из Југославије, стан југословеског генералног конзула и тровање сиднејског водовода. Шесторицу усташких терориста сиднејска полиција успева да ухапси, док је Врцо Веркез побегао.Осуђени су на по 15 година

1980 година, 3 јун :

Усташе подмећу експлозив у музеј испред Кипа слободе у Њујорку и том приликом је направљена материјална штета. Исте године, у новембру, испањена су два метка испред куће судије Максвела који је преседавао у суђењу групи усташких терориста ухапшених неколико месеци раније..

1981 година, 9 август :

Експлодирала је бомба у кући Ролфа Шулца у Минхену, познатог издавача, због штампања књиге о Јосипу Брозу Титу. Извршилац је Петар Пенава, члан ХДП

1982 година :

Усташе подмећу експлозив у згради фирме ``Ренк`` у Аусбургу, у којој се налази клуб наших грађана на привременом раду у иностранству. Два месеца касније усташе подмећу бомбу пред улазна врата представништва Јат-а у Њујорку.

1983 година, 26 јул :

У Штокхолму чланови ХДП проваљују у просторије ``Генекса`` и изводе напад на представиштво СФРЈ у Шведској.

1983 година, 7 август :

У Карлсрухеру усташе убијају југословенског грађанина Јусуфа Татара. Његове убице Дамирко Шишњак и Божо Вукушић осуђени су на доживотну казну. Пред судом обојица су рекли да су мислили да је Јусуф Татар био агент југословенске државне безбедности и "важан" за Југославију, а такве, како то налажу правила усташва, "прве треба уклонити"

Више информација о теристичким акцијама усташких терориста можете пронаћи у књизи Љиљане Булатовић "Smrt je njihov zanat".

Идеологија

"Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело."— Херман Нојбахер

Црна легија је била злогласна јединица Усташке војске настала за време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Заповедник Црне легије је био Јуре Францетић а заменик му је био Рафаел Бобан. Припадници те јединице су починили велики број зверстава над српским православним становништвом на подручју НДХ.

Службени назив те војне јединице је био "1. усташка пуковнија". Чиниле су је у почетку две сарајевске усташке јединице од око 800 људи, под заповедништвом Бећира Локмића. Након његове погибије заповедништво је преузео повереник Главног усташког стана за Босну, са чином "сатника" Усташке војске, Јуре Францетић који заједно са Антом Вокићем обавља попуњавање и организовање усташких војних јединица за борбе против устаника у источној Босни.

Францетић спаја III војну јединицу заједно са Рафаелом Бобаном и оснива Црну легију као пуковничку усташку формацију. Тај надимак јединица добија по црној одећи, јер сукна друге боје, односно светлозелене која је била прописана за одоре Усташке војске, тада у складиштима није било осим црне.

Црна легија била је опремљена, наоружана и покретна а изобразбени центар јој је био на Кошеву у Сарајеву. У почетку је бројала 1200 до 1500 људи.

Злочини

Опсежну војну акцију против четника у источној Босни Немци су спровели почетком 1942. Офанзива је била усмерена на део источне Босне под немачком зоном утицаја коју су држали Дангићеви четници (Зворник, Сребреница, Братунац, Власеница, Вишеград).

Офанзива је била усмерена и против партизана, али су они побегли на запад или су прешли преко немачко-италијанске демаркационе линије у југоисточну Босну, тачније Фочу коју су нешто раније преотели од четника или на север Црне Горе одакле су нешто касније вршили нападе на четнике.

Францетићева Црна легија чинила је масовне покоље том приликом и о томе се на страни 307 Зборника докумената, том XII, књига 2 каже:

,,Прелазак српских избеглица скоро искњучиво женна и деце преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и милицијске снаге поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацали у реку.``

Домобранство у НДХ

Домобранство је у Независној Држави Хрватској (НДХ) је квислиншка војна формација. После проглашења Независне Државе Хрватске (10. априла 1941., с одобрењем Немаца и под њиховом контролом, почело је формирање домобранства, по узору на Краљевско угарско-хрватско домобранство до 1918., као главног дела оружаних снага НДХ, које су се састојале од Усташке војнице и Оружништва. Називом Домобранство усташко вођство је настојало да истакне континуитет хрватске државности и непосредну везу НДХ и аутономије постигнуте Хрватско-угарском нагодбом из 1868. године.

За формирање домобранства послужио је део људства из Југословенске војске, а на водеће положаје су постављани официри из бивше аустро угарске војске, који су се истицали у антијугословенству и сепаратизму, у ком духу је требало и обезбедити васпитање јединица домобранства, како би постале поуздан инстримент у функцији усташког режиме. Наоружавање Домобранства је потицало из разбијене Југословенске војске, које су им Немци ставили на располгање уз накнаду у сировинама и другом материјалу.

Значајну улогу у формирању и јачању Домобранства имао је врх Католичке цркве и политика вођства Хрватске сељачке странке (ХСС), а део Грађанске и Сељачке заштите је директно укључен у Домобранство под именом Хрватски заштитни ловци и употребљен за формирање уташког режома.

До 16. априла 1941 формиран је Главни стожер војсковође, Заповедништво војске и Министарстви Домобранства са штабовима за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу. Немци су, на почетку, одредили да Домобранство може имати 16.000 људи, али после избијања оружаног устанка дозволили су формирање јачих домобранских снага.

Домобрантво је сачињавало тзв. редовну војску НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовања Хрвата, Муслимана и др, силом закона, а обухватало је копнене, ваздухопловне и пловне снаге.

13. оружана брдска СС дивизија „Ханџар“

Хајнрих Химлер са војницима СС Ханџар дивизије

Ханџар-дивизија је била дивизија нацистичке Немачке (као део Вафен СС-а) формирана у Другом светском рату углавном од муслимана из Босне. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. Припадници НОП (партизани) звали су их „фесароши“.

 

 

Оснивање

Амблем Ханџар СС

Почетком 1943. године због недостатка људства за јединице Вафен-СС Химлер је дошао на идеју да оснује „Муслиманску дивизију“ са територије НДХ/БиХ. Адолф Хитлер је одобрио стварање 13. фебруар а 1943. године и Химлер је одмах наредио генералу Полиције и СС у НДХ Камерхоферу, да дивизију оснује са 26.000 људи до 1. августа 1943. године.

Камерхофер је после преговора са Павелићем добио његово одобрење 5. марта 1943. године. Главно регрутно место било је у Загребу са још једним у Земуну. Скоро све командно особље били су Немци (само 6 виших официра Муслимана, један од официра Хусеин-Бег Бишчевић, Obersturmbahnfuehrer, потпуковник). За команданта 13. СС дивизије постављен је Херберт фон Обвурцер (нем. Herbert von Obwurzer)]. Међу припадницима дивизије било је и Албанаца. Чак су и немачки официри носили фес као фолклорни украс.

Читава кампања регрутовања је поверена јерусалимском муфтији Мухамеду Емину Ел' Хусеину, који посећује Сарајево, Бањалуку, Загреб и Берлин и преко верских вођа (имама) активно лобира за одзив добровољаца. Политичка позадина његове посете је била да се потисне утицај Енглеске у подручју Блиског истока међу арапским исламским становништвом.

Одушевљени почетним успехом, Хитлерови војни планери већ осмишљавају нову СС дивизију „Кама“. Међутим, овај пројекат никада није завршен, а део људства прикључен је „Ханџар“ дивизији.

Процењује се да је, са територије Југославије, око 60 хиљада људи учествовало у разним Вафен-СС формацијама. Најпознатије су:

• Принц Еуген-дивизија - састављена од југословенских и румунских фолксдојчера,
• СС-Скендербег (albanische Nr. 1) од Албанаца
• Сматра се да је око 1.500 Срба учествовало у Српском добровољачком корпусу (Serbisches Freiwilligen Korps) који није имао посебне ознаке, нити је организацијски припадао Вафен-СС-у, али је званично био придружен СС-у у јесен 1944. године.

Обука

Сусрет са Јерусалијским муфтијом

Дивизија је послата на обуку у Јужну Француску, Le Pay/ Le Rozier од јуна 1943. до октобра 1943. године. Улогу политкомесара у овој дивизији имале су младе муфтије које су за ту прилику морале завршити специјални курс у Берлину, вршећи снажну индоктринацију младих људи на матрици нацистичке идеологије. Сви припадници ове дивизије имали су тетовирано „СС“ на левој подлактици.

Током обуке у Француској дошло је до побуне у пионирском батаљону у Villefrance de Rovergue 17/18.09.1943. Побуна је организована од 3 симпатизера НОП који су у ту јединицу убачени. Побуњеници су убили 5 немачких официра али због утицаја имама Халима Малкоћа није побуна била успешна. Два организатора су убијена а један заробљен. На преком суду су још 12 побуњеника осуђена на смрт и стрељана а 825 непоузданих војника је послато у Организацију Todt на принудан рад. После догађаја у Француској дивизија је пребачена у Неухамер (Шлесија) да доврши обуку.

16.02.1944. године долази дивизија у НДХ, штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, Северно-Источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становниством.

Од једног батаљона 28. Пука, 13. дивизије чије је људство било шиптарско основана је 17.04.1944. године 21. СС Дивизија „ Скендербег“.

Злочини

Према расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за период од марта месеца до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему, те у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (стр. 1219 – 1227) .

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тијела (дојки и полних органа) и на зверски начин убили. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце а сви становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9 сати увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком 'крвави' из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци припадници 13. СС дивизије стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а 'крвави' остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, 'крвави' ју је коначно приклао“ (ибид., стр. 1225).

Повлачење и крај рата

У јесен 1944. године дивизија је ангажована на Сремском фронту и до новембра бива потпуно разбијена у борби са партизанима и јединицама црвене армије. Највећи део припадника ове јединице је дезертирао, други део је евакуисан према Дугом Селу (касније се повлачио са усташама ка Блајбургу), трећи део је упућен у Мађарску и прикључен јединицама Вермахта, четврти је остао у Брчком обезбеђујући виталне комуникације (пруге и мостове). Један мањи део састава, након заробљавања, придружен је НОВЈ (партизанима).

<

Поред огромних материјалних разарања српских села, у аналима ове злогласне квислиншке јединице остаће податак да је 5.100 душа послато у концентрационе логоре.

Међутим, никада југословенска историографија, која је била под снажном индоктринацијом Комунистичке партије, није дала објективан суд не само о овој јединици него уопште о Другом светском рату на овим просторима, јер се због политичких разлога намерно прећуткивала истина.

Логори у НДХ

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:

• Логор Јасеновац,
• Логор Стара Градишка - дио логора Јасеновац (Камп V Стара Градишка),
• Логор Јадовно (поред Госпића),
• Логор Ђаково,
• Логор Даница (поред Копривнице),
• Логор Раб (острво Раб),
• Логор Паг (острво Паг)
• Логор Јастребарско (поред Јастребарског, концентрациони логор за децу),
• Лоборград, Горња Ријека,
• Тење,
• Сисак,
• Керестинец,
• Крушчица,
• Лепоглава,
• Цапраг.

Стара Градишка

Отпремање жена и дјеце у сабирне логоре

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године источно од главног логора, у близини села Стара Градишка. У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.300 јеврејских жена и деце. Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Бобан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце, углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина услед тешких услова за живот помрла.

Усташки стражар међу побијеним затбореницима

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. "СУБНОР" Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава. Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градишки. Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена, заједно са још једном стражарком.

Логор је 1945. године ослободила Црвена армија.

Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који је постојао након 1945.

Јадовно

Јадовно је био усташки логор у који су 1941. године усташе одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м, ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 км.

Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.

Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић — Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.

У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У „Енциклопедији Југославије“ и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 1941. године постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници логора Јадовно, од првих дана НДХ.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или неким другим предметом, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

Године 1991. порушене су зидине логора и спомен плоче.

Логор Сајмиште

Споменик жртвама логора на Сајмишту, на савском кеју

Логор Сајмиште, Јеврејски логор или логор Земун налазио се на делу Београда где се налазио сајамски простор од 15.000 m² који је био изграђен 1938. године, и којим је током рата управљао немачки СС.

У почетку је логор био само за српске Јевреје, да би се касније проширио и на друге политичке осуђенике, као и на антифашистичке борце оба покрета отпора у Југославији. За време окупације близу 32.000 Срба и 8.000 Јевреја је умрло у том логору или стрељано у Јајинцима. Логор је радио од октобра 1941. до јула 1944. године.

Логор се налазио на левој обали реке Саве, поред железничког моста. Ова територија, која је у то време била напуштена, је била неколико километара од Земуна и улазила је у састав Независне Државе Хрватске, па су Немци тражили да логор припадне њима, односно, да они имају контролу над логором].

Оснивање логора

Логор Сајмиште је основан 28. октобра 1941. као логор за Јевреје. Одлуку о оснивању логора потписао је војноуправни командант Србије. Пре доласка у новоосновани логор, Јевреји су били затворени у логору код Топовских Шупа. По доласку Јевреја, Немци су довели и прву групу Рома.

Командант логора био је СС-подофицир Едгар Еге. Дужност команданта логора од априла 1942. преузима поручник Ферстер, а у марту и априлу 1943. дужност су вршили СС поручници Мајнеке и Шерцингер. Од тада па до уступања логора усташама командант логора био је Ернст Бекер. Логор је у почетку чувала фелджандармерија а касније и 64 полицијски батаљон. Унутрашњост логора водили су представници Јевреја, који су се старали о снабдевању и амбуланти.

Категорије логораша

Већ у новембру 1941. године, наређењем главног заповедника Србије у логор пристижу и устанички затвореници из логора у Шапцу. Тако су се у логору поред 10.000 Јевреја и 5.000 Рома нашли и партизанско-четнички кривци, да би они ускоро са Ромима били пребачени на Бањицу, а у логору су остали само Јевреји. У исто време, стигла је наредба из Берлина да се отпочне са масовним уништавањем Јевреја и да се јеврејско питање реши најпре у Србији.

Логорски павиљони

За разлику од других концентрационих логора, логор Сајмиште је имао у свом комплексу неколико логорских зградица које су се називали логорски павиљони. Логорски павиљони су служили за смештај и исхрану логораша. Немци су их називали различитим именима попут: Пешта, Беч, Дунав, Сава итд. Услови у логорским павиљонима су били крајње неподношљиви. Логорска болница била је препуна болесника. У логору Сајмиште за време окупације умрло је више логораша него у било ком другом логору у Србији.

Уништавање Јевреја

Масовно уништење Јевреја према немачком плану имало се спровести у Београду и то ликвидирањем свих заточених Јевреја из логора на Бањици и Сајмишта. За ту сврху је из Берлина послат камион-убица звани "Душегупка" који је одмењивао стрељачке водове. Према немачким показатељима број заточених Јевреја се у логору кретао овако:

Датуми (1942)	Број Јевреја у логору
6-15.III	5.150
16-23.III	5.293
26.III-4.IV	4.005
15-24.IV	2.974
25.IV-5.V	1.184

Тако је у периоду од почетка марта до почетка маја 1942. уништено 4.049 Јевреја у душегупкама. Њихови лешеви су сахрањени у Јајинцима. До краја маја уништено је још 3.000 Јевреја а остатак је послат у Аушвиц. Немачки генерал Александар Лер констатовао је у августу да је питање Јевреја и Цигана у Србији решено. Након масовног уништавања Јевреја у Београду, логор Сајмиште се делимично испразнио, али не задуго. Већ у августу исте године у логору је било регистровано 12.700 логораша. Био је то нови-устанички прилив логораша. Од тада, па све до свог расформирања логор је био сабиралиште устаничких затвореника и није више носио епитет јеврејског логора.

Долазак заробљених партизанско-четничких устаника

Први већи долазак партизанских бораца забележен је после немачке акције на Козари у јуну и јулу 1942. године. Највећи број заробљеника у претресу је послат у логор Јасеновац, а један број на Сајмиште. Ускоро су пристигли и заробљени партизани из Црне Горе и Херцеговине, а затим и са подручја Лике, Кордуна и Баније. Укупно је према једном немачком извештају у јуну, јулу и августу било затворено 7.000 партизана. Партизански устаници и симпатизери су у логору били као допуна квоте за одмазду у случају да је из логора на Бањици није било у предвиђеном броју. Велики број њих је стрељан у Јајинцима.

Први већи долазак четничких устаника забележен је у новембру и децембру 1942. године. Из околине Чачка, Ужице, Пожеге и Ивањице пристигла је група од 500 ухваћених четника, од којих је велики број био прикривен у редове четника Косте Миловановића Пећанца.

У јануару 1943. године стигла је још једна већа група четника и њихових присталица из Косова и Метохије и Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције "Шварц" у Црној Гори која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михаиловића. Према депеши коју је генерал Михаиловић упутио влади у Лондону, у логору Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције Шварц, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943. поменуо је да се број заточеника попео на 12.000 заточеника, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције "Шварц" (битке на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду. Један број устаничких затвореника је послат у логору на Бањици, један у интернацију, један број је стрељан, а један већи број је умро за врема логорског живота.

Интернације устаничких логораша

Први већи транспорт из логора Сајмиште за Солун кренуо је у јануару 1943. када је 500 логораша било интернирано. Други транспорт за Норвешку и Немачку је кренуо у августу и септембру 1943. са још 2.000 логораша, тако да је у логору почетком 1944. године остало укупно 3.500 заточеника. У логору се налазило и 4.500 италијанских заробљеника који су послати на рад у борски рудник. У фебруару 1944. већ се помишљало на распуштање логора или да се логор преда у надлежност НДХ.

Савезничко бомбардовање логора

У пролеће 1944. англоамеричка авијација почела је бомбардовање Београда. Прво велико бомбардовање било је 16. и 17. априла. Другог дана бомбе су погодиле и логор. Том приликом погинуло је 60 а рањено 150 логораша. После бомбардовања Немци су почели масовно да отпуштају логораше.

Уступање логора усташама и његово расформирање

Када су Немци испразнили логор, усташе су повеле преговоре да им се предају просторије логора на употребу, што су Немци прихватили. Тако је главно усташко Равнатељство за јавни ред и сигурност из Загреба у мају 1944. обавестило све потчињене органе да под своју управу преузело логор Сајмиште. Усташе нису до краја задржале логор. Већ у јулу 1944. они су га напустиле. Тада је и логор званично расформиран. После ослобођења Београда, јединице Југословенске Армије затекле су празан логор са спаљеним документима и разрушеним баракама.

Коначни показатељи

Према сачуваним немачким документима и изјавама логораша, кроз логор Сајмиште је за време читаве окупације прошло преко 200.000 људи. Према сачуваним књигама логорске болнице у периоду од јануара до децембра 1942. умрло је тачно 711 логораша од тешког физичког рада, глади и тортура, да би се тај број попео у наредној години на тачно 2.000 умрлих. Савезници су после бомбардовања логора усмртили још 60 логораша, па је тако укупан број погинулих и умрлих износио 2.060. У душегупкама је уништено 8.000 Јевреја, а остали број је стрељан у Јајинцима. Било је случаја и да се логораши стрељају у самом логору, а њихова тела сахрањују у Јајинцима, а такође и да се транспортују за Јесеновац, где их је такође чекала сигурна смрт.

Према подацима Комисије за утврђивање ратне штете окупатора, из логора Сајмиште је за време читаве окупације стрељано, угушено и убијено укупно 40.000 логораша. Логор на Сајмишту је ипак остао упамћен као "Јеврејски логор".

Данас је на том месту подигнут један споменик у знак сећања на пострадале јеврејске жртве.

Међутим, према свему изложеном, логор је био заправо Јеврејско-устанички логор, јер је поред Јевреја служио за тамничење и уништавање устаничких бораца и њихових присталица.

Извори и литературa:

Историјски архив града Београда (сведочанства преживелих логораша) Архив Војноисторијског института у Београду (немачка документа, документа Избегличке Владе и документа НДХ) Милан Кољанин, Немачки логор на Сајмишту, Београд, 1991. Др Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945, Жртве геноцида и учесници народноослободилачког рата, Београд, 1980. Венцеслав Глишић, Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944, Београд, 1970. Равногорска Историја (приређивач Радован Калабић), Београд, 1991.

Напомене:

1. ^ Националсоцијалистичке политике истребљивања: Савремене немачке перспективе и контроверзе, Урлих Ц. Херберт Бергхан букс 2000. страна 178 Док су убиства јеврејских мушкараца била у току у јесен 1941, шеф војне администрације, СС-групенфирер Харалд Турнер је спровео прве мере за интернирање јеврејских жена и деце у концентрациони логор Сајмиште код Београда: Прелиминарни радови на јеврејском гету у Београду завршени. Након ликвидације преосталих мушкараца Јевреје, већ наређене од стране команданта у Србији, гето ће садржати приближно 10.000 јеврејских жена и деце.
2. ^ Суђење Адолфу Ајхману: Заседање 46 Питање: Можете ли нам рећи нешто о судбини Јевреја у Србији током ових месеци? Одговор: Неколико дана након што су Немци окупирали Србију, добили смо поверљиву информацију преко избеглица - немачких Јевреја који су живели као избеглице и који су поново желели да оду и да преко Хрватске побегну у Италију - да су анти-јеврејске мере и масовна хапшења почела. Тако смо сазнали за успостављање транзитних логора за ухапшене Јевреје на Бањици, у Топовским Шупама, Јабуци итд. Неколико месеци касније, велики концентрациони логор Сајмиште је успостављен близу Београда. Око 90.000 људи, укључујући 7.000-8.000 Јевреја је затворено тамо - и током времена су умирали од глади - били убијани или послати на исток, међу њима и моја сестра и њено двоје деце.

Логор Ђаково

Сабирни логор Ђаково, био је логор капицитета 10.000 људи. Налазио се у просторијама млина, некадашње станице за технички преглед возила.

Логор је углавном служио као сабирни центар за Србе и Јевреје (али и Роме и комунисте) источне Хрватске, али и у овом логору су се догађала смакнућа и мучења. Ђаково је као најпогодније место за логор изабрано из два рарлога:

• географски положај - налази се у центру Славоније, чиме је увелико олакшано координирано сакупљање потенцијалних логораша из читаве источне Хрватске
• национална структура - због изразито десничарске оријентисаности становника и хомогености истих, није постојао страх од покушаја ослобођења логора.

У близини логора је и железничка станица, па су логораши најчешће допремани возом и камионима. Логор је расформиран након три године рада, јер није било потребе за даљим радом, а и усташе су очистиле већи део Славоније, па су након затварања логора у Ђакову преусмерили транспорте директно у Јасеновац.

Логор Даница

Логор Даница је први усташки логор и налазио се у просторијама некадашње фабрике вештачких ђубрива "Даница" у Копривници. Први транспорт логораша стигао је 29. априла 1941. Прве жртве били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, Грубишног Поља и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места. На вагонима је обично писало "покварено воће". На основу неких извештаја управе логора, може се закључити да је кроз овај логор прошло преко 5000 логораша.

Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: "На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво "Напредна жена". Грубишно Поље 2. VI 1957

Логор на острву Паг

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ:

"Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско радио је два месеца. Иначе, Јастребарско је познато и као једини логор у свијету за дјецу. У њему су била смјештена дјеца старости од једног мјесеца до четрнаест година.

Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског.

За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен "по комаду"!).

Логор Лоборград, Горња Ријека

Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

Логор Тење

Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

Логор Сисак

У дечјем логору у Сиску, убијено је 1.600 малишана, од којих је већина са Козаре

Најзлогласнији је био дечији логор у Сиску, Антун Најжер доктор и управник логора православну децу је масовно убијао затрованим инекцијама.

Логор Керестинец

Керестинец« (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

Логор Крушчица

Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

Затвор Лепоглава

Затвор Лепоглава је основан за време Аустроугарске монархије 1856. године и данас је централни затвор у Хрватској, а у току Другог светског рата био је један од већих логора у НДХ. У време Краљевине Југославије служио је за конфинацију комуниста. Бановина Хрватска је ту затварала хрватске националисте и комунисте. У то време неки од затвореника су били Јосип Броз Тито и Моше Пијаде, где су се и упознали.

На почетку успостављања НДХ у логор су допремљени антифашисти из Хрватске и Босне и Херцеговине. Затвореници су били изложени тешким физичким пословима и суровом физичком насиљу. На суђењу Динку Шакићу, један од преживелих Шимо Клаић, рекао је да су услови "били ужасни, као да је све зло из Старе Градишке и Јасеновца било концентрисано тамо".

У логор су упале јединице НОВ 13. и 14. јуна 1943. године и ослободиле око 800 заробљеника. Након тога је логор наставио са радом до априла 1945. године.

По Дедијеру убијено је око 1.300 људи. Заповедници логора су били Љубо Милош, Мирко Матијевић и Никола Гаџић.

Логор Цапраг

Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике Српске Православне Цркве и чланове њихових породица, а касније за све Србе који су депортовани у Србију. Након престанка депортација логор је ликвидиран.