Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.
Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.
Србосјек је нож, накачен на чврсту рукавицу. Смишљен је за брзо клање Срба у Независној Држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка.
Коришћен је масовно у НДХ.и организована су такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Монструозни рекорд је постигао Петар Брзица, проглашени краљ „србоклања“, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану.
Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке (foremast) католичке организације зване "Крижари"... Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.
После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно је да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД, коју је Јеврејска организација предала служби за Имиграцију и натурализацију током 1970. године. Брзица је остао неоткривен.
Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.
Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“.
Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“
Један од првих заточеника у овај логор, од 11.09.1941., је био Мартис Седлар, који је био гробар за цело време и каже:
..."Мислио сам да то нећу ником причати ако неким случајем останем жив. Са групом гробара на хиљаде сам закопао - мртвих, живих, младих, старих, дјеце, смрзлих, задављених, од глади и жеђи и тифуса умрлих. Закопао сам и свога оца, 20.01.1942. који се био смрзнуо ноћу у бараци и умро..."
Пуковник инжињер Хинко Пичили конструисао је у тзв. циглани пећ у којој су убацивани немоћни затвореници. Пред том цигланом заустављали су се камиони, да би се после чули безбројни мушки, женски и дечји гласови како запомажу. Радило се то углавном ноћу. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце, и све их поред цигларских пећи поубијали секирама и маљевима. Убијање је трајало читав дан, јер је отпор хрватским убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи су им нокте забадале и падале мртве. После је група заточеника морала да их убацује у цигларску пећ. Пичилијева пећ је радила сваке ноћи!
Страшан је био начин убијања у јамама. То су рупе, дугачке 6 м, ширине 2 м а дубоке за људски раст. У њих се угурају свезани заточеници, потпуно голи, мушкарци, жене и дјеца. Збијају се једно до другога у стојећем ставу. Онда су их ударали маљевима по главама толико дуго докле би се чуо иједан глас. Таквих гробница је било на стотине.
Логор С-Ц био је страшан. Никад такво нешто човек није могао да види. У женској згради убијали су струјом и труднице, а после су убијали ножем.
Читава села заточеника је одвођено у Градину, Уштицу и на обалу Саве, где су ликвидирани. Др Никола Николић, био је заточеник логора III у Јасеновцу од 12.07.1942. до фебруара 1943. и у својој књизи "Јасеновачки логор" - Загреб, 1948., пише:
Ујутро 7. рујна 1942. дуга поворка, масе народа у народним босанским ношњама како се вуку по путу према логору. Видјели смо жене и дјецу, и та маса се постепено помицала према скели одакле је пребачена у Градину и тамо убијана хладним оружјем.
Хрватски војници су убијали хладним оружјем да се не би чуо пуцањ и да не би могли изазвати сумњу да се тамо масовно убија, док је остала маса чекала на овој обали Саве. Маса је превожена и тамо убијана, ножем, маљем, жељезном шипком, сјекиром и иживљавали се и мислили да је то јунаштво на тај начин убити човјека, а да је кукавичлук убити из пушке...
Пре тог покоља биле су ископане огромне јаме за те жртве. Хрватске усташе су касније говориле да је било 66.000 људи са Козаре.
У близини Циглане постојала је "циклонска дезинфекција" (угушење гасом), ту је радио инг. хемије Фуад Мичић из Сарајева од кога је тражено да од људског меса прави сапун. У Градини је било 12 великих казана у којима је прављен сапун.
Друга врста гушеља деце је вршено што су их живе затрпавали у простране гробнице где су им мајке већ лежале заклане. Дојенчад су гушили у језерима у кругу логора ИИИ или у рекама Сави и Уни.
У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве у Јасеновцу биле су у пеленама, а најстарије су имале само 14 година. Највише је ликвидирано 12.113 Српске деце, затим 5.320 Rомске и 1.927 Јеврејске. Просечна старост је била 7 година и 2 месеца.
Јутра 21. априла 1945. побијене су све жене које су биле у Логору Јасеновац, а било их је између 800 и 1000. Све су одведене на Саву и побијене маљевима или заклане - по изјави Милоша Деспота из Бјељине који је био у Јасеновцу од 8. септембра 1942. до 22. априла 1945. Ови описани догађаји су само део из изјава преживелих логораша о најсуровијем и најбруталнијем уништавању људи у времену од августа 1941. до 22. априла 1945. године.
Нада Танић Лубурић(данас Есперанза) полусестра првог комаданта Јасеновца Вјекослава Макса Лубурића, жена другог комаданта Јасеновца Динка Шакића, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градини.Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена са још једном стражарком.
О организацији истребљења у логору Јасеновац причаће један од његових твораца, његов бивши управник Љубо Милош, у току сведочења које ће дати 9. јуна 1948 пред судом у Загребу:
„После стварања логора III- Циглана, почело је пристизање нових група које су биле све бројније и све чешће. На почетку су групе бројале по 300 особа, а касније су се попеле на 500, 1.000 и више, па чак и на 1.500. У изузетним случајевима поједини транспорти су прелазили ову цифру. Број заточеника, међутим стално се кретао око 3.000. Шта се дешавало са другима? Морам објаснити да су биле две врсте затвореника који су слати у Јасеновац. Они који су имали решење били евидентирани у картотеци логора, они без решења нису ни евидентирани. Ових последњих било је далеко више и они су одмах одвођени су на ликвидацију. Међу онима који су стизали с` решењем било је осуђених на затвоеску казну од шест месеци до три године. Они који су имали решење на три године у вечини случајева су такођер ликвидирани. О томе је постојао договор, тј. била су то Лубурићева наређења:
,,Ликвидирати одмах заточенике без решења и оне који имају решења на три године затвора``
,,Познато ми је да је сваки пут приликом одласка у Загреб, ради подношења извештаја, Лубурића прима Павелић и да га је овај о свему информисао.Више пута ми је Лубурић говорио да ништа не ради својевољно,него по наредби претпостављених, тј. по наредби Павелића.
Сваки пут када би се број заточеника у Јасеновцу прешао утврђену границу, ради доласка нових обавезно је издавана наредба за смањење тог броја ликвидацијом, при чему су најпре ликвидирани стари, болесни и они који нису били физички спосбни за рад``
Наследник Љуба Милоша na месту управника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сатана, пријатељ Анте Павелића који ће га наградити чином мајора усташке војске.
Прилико преузимања дужности над овим логором истребљења ,,фра Сатана`` већ има несумљиву репутацију. Овај католочки фрањевац био је комадант једне бригаде Павелићевог ,,Тјелесног здруга``, усташког ескадрона смрти, који је октобра 1941 у подрчју између Бања Луке и Мотике, масакрилала 4.800 Срба,а новембра 1941 у основној школи у Криваји ножевима су искасапилиспску православну децу. У логору се ,,фра Сатана`` не ограничава на то да заповеда већ и лично убијај затворенике:
О томе ће сведочити Шиме Риболи, затвореник логора Јасеновац:
,,Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за време покоља. Тада је постајао невероватан, он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с`мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није поседовао његову издржљивоста. Једног дана док је ручао, обратио му се један усташа и шапнуо му нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под, Фратар Филиповић је поново сео и мирно завршио оброк пошто је викнуо ,,Доведите гробара"
Љубомир Шарић (76) био је затвореник јасеновачког логора од августа 1942 до јула 1943, на суђењу Динку Шакићу изјавио је следеће:
,,Логораши смештени у логор 3ц, углавном нису преживели, а крајем 1942 3ц је ликвидиран. Утом логору појавио се и канибализам, виђали смо преживеле логораше с`људским костима у руци. Људи су у њему били изоловани жицом, изнад њих је била настршница, а убрзо им се престала достављати храна и они су умирали од глади``
,,Ми смо им покушавали помоћи бацањем хлеба преко жице, али су их усташе почели строго чувати. Страшна је ликвидација наступила у лето 1942. када је доведена скупина људи са Козаре. Жена и деца су одмах пребацивани у Градину, а мушкарци у логор за рад. У Градини их због великог броја нису могли убијати клањем и тољагама, него митраљезима. Њихову одећу доносили су у логор и сортирали у крпари.Услови живота у логору су били страшни``
,, Весеље је било када би крепали коњи који су вукли кола на градњи насипа јер тада бисмо у порцијама кукурузњаче добили и кости и нешто меса. Србима који су из Срема довожени у логор, долазили су пакети, они би се онако гладни најели шпека и одмах умрли``
