Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси "Политика" од 3. јула 2002.
Тим жртвама је владика Николај написао службу "Ђердан од мерџана" у коме каже да су усташе за "ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима".
Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој "коначно решење" јеврејског питања спровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица (Einsatzgruppen), усташки терор је био срачунат да што већи број Хрвата и Муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у расподели опљачкане својине. Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини, имао је за циљ да се преостали Срби до те мере заплаше и деморалишу да или побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову другу алтернативу усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.
Примас католичке цркве у Хрвата, надбискуп Степинац, поздравио је ускрснуће хрватске државе у свом пастирском писму верницима већ априла 1941. Он је био успаљени поборник покрштавања Срба - уосталом као и већина хрватског епископата, од изразито проусташког надбискупа врхбосанског до мостарског бискупа који је критиковао усташке методе. Степинчеве једине резерве и недоумице тицале су се средстава усташког обрачуна са Србима - не са становишта универзалне моралности, већ само и искључиво са становишта њихове могуће штетности по циљеве римске цркве у покрштавању шизматика.
Извештаји агената Службе безбедности Рајха у Немачкој, као и многи други документи Химлерове обавештајне мреже, посебно су истакли принудна покрштавања: "Католичка црква је подстакла усташке злочине већ самим начином на који их је искористила у акцији покрштавања"
Иста идеологија
Један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често је наглашавао да је НДХ "држава двију вјера, католичке и исламске" (то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу "Хрватски народ" број 143. од 7. јула 1941. године).
Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Српска православна црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.
Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивости трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале "прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места"
Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у Госпићу дословно рекао: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате".
Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између католика и православних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима" ("Нови лист" од 3. јуна 1941. године).
Дозвола за убијање и протеривање
Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу имали подршку и "благослов" Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.
Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: "Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа". Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.
Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.
Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.
