Дневници Алојзија Степинца

Бранимир Станојевић:

Негирањје улоге о ужасним догађајима

Осим пет књјига Дневника надбискупа Алој зиј а Степинца за кој е се у јавности зна постоји и шеста и налази се у Београду

Све ће покрити трава и заборав, сав праисконски ужас у очима Ијуди који се одводе у неумтну смрт, и крик мајке и врисак детета, само треба упорно понављјати једном усаглашену лаж и инсистирати на њјој. Треба сејати ту траву лажи и заборава, непрестано, и опет, док не избледе слике стотина хиљјада уморених љјуди, који би морали да пронађу свој спокој у нашем љјудском, чистом сећањју. Треба што више мистифицирати, тумачити, проналазити „нове доказе" који ће ствар покољја, истребљјењја и мржњје, објаснити на што прихватљјивији начин који говори, не о чињјеницама већ о острашћености противника који је ваљјда измислио логоре смрти, огромну и најтужнију галерију слика убијене деце, љјуди, немоћних стараца, слике бестијалног иживљјавањја над свакоме ко није истоверан, истокрван...

Отуд непрестани покушају да се одреде неки нови бројеви убијених, много мањји, да се зверски начин ликвидације одмени хладним речником равнодушности, да се лицитира над гробовима и над живима, да се лицитира до потпуне обесмишљјености.

Књјиге и бесконачни фељјтони у продукцији оних који би, да је части, морали да умукну заувек, шире се брзином огавних трачева и брзином куге. А циљј? Да се из темељја нове државе ископају громаде на којима пише: Јасеновац, Слано, Стара Градишка, покољј у Глини, Јадовно... Да се из предворја лажнога слободарства и сјаја сећањја, уклоне на стотине хиљјада плочица, а на свакој по један лик, по један тужни осмех, па и на десетине хиљјада козарачке деце. То су скоро сва она деца одведена у логоре, одвојена од мајки, уморена ужасном смрћу, одведена под ногу Маје Буђон, под лопату сестре Пулхерије која је волела да треби ту српску, јеврејску и ромску гамад. Ту су слике све деце, па и оних које је спасла Дијана Будисављјевић са својим пријатељјима и која је сведочила о чињјеници да се блажени Степинац никада није хтео окренути на ужас и њјена преклињјањја да јој у спасавањју те деце помогне.

Данашњје тумачењје некадашњјих збивањја у НДХ једноставна су. Не говоре у прилог истини са којом се многи не могу суочити већ више од пола века. Католичка црква пре свега, као и носиоци усташке идеологије крви и тла која је увек могла да рачуна на њјену заштиту и подршку. То се односи на број уморених љјуди у многобројним логорима у Хрватској, као и на улогу, смисао и значај усташке идеологије и њјеног деловањја у дугом периоду од времена појаве фашизма у Европи до данашњјих дана. Саставни део тог става је упорно негирањје улоге и значаја појединих личности као што је надбискуп загребачки, Алојзије Степинац, у срамним, а ужасним догађајима у Независној Држави Хрватској у време Другог светског рата. Огромна продукција фалсификата, ''нових сведочењја'' и сазнањја просто је невероватна. Наравно, није реч само о Степинцу, већ и о перјаницама тог покрета; Павелићу, Кватернику, Будаку, па и ужасним убицама какви су били Лубурић, Францетић, фра Филиповић, Мајсторовић...

Непробојни зид добро срачунатог ћутањја

Мистификациј е дневника почеле су рано и трају до данашњјих дана, ј ер ј е њјихов садржај веома тешко прилагодити изграђеној слици о блаженом Степинцу

За дивно чудо сачувана су сведочењја претеклих жртава, читаве библиотеке, комплетни архиви, али и сећањја љјуди који су познавали и најчуваније тајне које нас данас занимају. У овом случају то су између осталих, Јаков Блажевић, Владимир Бакарић, па истраживач Драгоје Лукић, али и генерал Јефто Шашић на кога су сви заборавили као на могућег сведока, па и генерал Јово Поповић такође. Имајући све ово у виду може се учинити сувишним напор да се још једном стане у одбрану истине.

А, опет, када прочитате став који изражава цитат који следи, а познајете историју Балкана, суочавате се са сарказмом у њјеговом најогољјенијем смислу, са бестидношћу којој је тешко наћи пример: „Одмах по успостави Независне Државе Хрватске, усташки је режим, потакнут од нацистичке НЈемачке, почео суставни прогон Жидова, а касније и Рома као и прогон Срба. Католичка је црква просвједовала против тих мјера, а особито је агилан био Алојзије Степинац. Одлучно је осуђивао расистичку теорију и на њјој засновану праксу, те покушавао помоћи у појединим случајевима. У томе је имао само ограничени успјех, али неколико стотина Жидова спасено је њјеговим особним залагањјем, као и залагањјем других свећеника и представника Свете столице у НДХ. Постоје замјерке да ни он ни Католичка црква у цјелини нису учинили све што су могли и требали. Степинац је осуђивао расизам и прије рата, примјерице у проповједи на Стару годину 1938, у складу са енцикликом Мит бренендер Сорге из 1938. у којој је папа Пије Џжл осуђује расизам и националсоцијалистичко учењје.''

Много година се очекивало да ће се у дневницима Алојзија Степинца наћи и они делови који ће дати довољјно материјала и потврдити теорије о херојском, милосрдном и мудром држањју Степинца. У та, за праве љјуде херојска времена, за кукавице кукавичка, за злочинце злочиначка, који ће на тај део историје Хрватске бацити неко ново, лепше светло. Разлога је било, мислило се, јер како другачије објаснити толико година упорног одбијањја де се дневници отворе за радознале истраживаче, али и за успаљјене браниоце Степинчеве. Тај непробојни зид ћутањја отворио је неслућени посао појединим истраживачима, њјихов препис постоји и налази се у Београду. Ћути се о њјима и поред чињјенице да су доступна златним и ограниченим перима новинара Гласа Концила, који се непрестано, годинама, кроз безброј текстова и фељјтона труде да саткају мрежу од лажи за лаковерне, за оне који знају мало или нимало.

Оригинални дневник Алојзија Степинаца, од када је пронађен у Загребачкој надбискупији, заједно са делом документације Независне Државе Хрватске, комплетом грамофонских плоча са снимљјеним говорима Павелића, са делом злата из трезора усташке државе у коме је било углавном златних зуба и вештачких вилица побијених несретника у многобројним логорима смрти, налазио се у архиву Републичког секретаријата унутрашњјих послова Хрватске у Загребу, уредно одложен и чуван под бројем 001050-

31.

Дневник има пет томова и прва два носе наслов, др Алојзије Степинац надбискуп коадјутор, док је на остала три он надбискуп загребачки.

Уз текст дневника исписан руком Степинца, а понекад и њјегових секретара, Ивана Шалића, Стјепана Лацковића и Фрањја Коктана, који би по сугестијама свог надбискупа бележили појединости које су сматране важним, мноштво је излепљјених фотографија и позивница са разних свечаности на којима је Степинац учествовао.

Сакрио их је у Надбискупији каноник Ивандија тако што их је узидао у део једне од подрумских просторија. Но како ОЗНА све дозна тако је и ова тајна убрзо разоткривена, помало касно за суђењје Степинцу, који је већ био осуђен и затворен у Лепоглави.

Дневници су преписани убрзо по откривањју, о чему сведочи академик ЛЈубо Бобан, и не само он, јер се у свом раду служио преписом, а да оригиналне дневнике никада није видео.

Мистификације дневника почеле су рано, већ пошто су откривени и трају до данашњјих дана. Некада зато што су били недоступни, а данас зато што су ван свих очекивањја доступни, и стога што је њјихов садржај веома тешко прилагодити изграђеној слици о блаженом Степинцу. Сада више нема препрека које ће потврдити истинитост тезе да су Степинац и Мачек устоличили Павелића и отворили врата надолазећем злочину који ће се артикулисати и учврстити кроз законе и праксу Независне Државе Хрватске. Па зашто се онда ћути.

Мистификација убиства краљја Александра

Степинац у свом дневнику бележи посету краљју Александру, 3. јула 1934. године, коме се смерно поклонио и пред њјим положио заклетву на верност као коадјуктор и нови надбискуп

Зашто се и даљје потхрањјују и поткрепљјују стари митови и лаж? Можда због нових лажи и нових државних творевина које не да се нису одрекле срама своје историје, већ баштине добар њјен део, уграђујући и део осуђене усташке идеологије у њјене темељје, нарочито део праксе кроз многе акције такозваног домовинског рата.

Дневник је скоро шездесет година био отуђен са територије Хрватске, био је у Београду, користио га је Блажевић у процесу против Степинца... Изабрао је само неке делове дневника који су поткрепљјивали поједине делове њјегове оптужнице... , неке су од теза које и даљје, против свих чињјеница и сваке логике егзистирају, па се још и дограђују, новим тумачењјима упорно занемарујући истину.

Надбискуп Степинац је први пут притворен 17. маја 1945, а пуштен 3. јуна, да би се већ сутрадан појавио у разговору са Титом. Нису то били обећавајући разговори и само су утврдили мишљјењје нових власти да се Степинац мора извести пред суд. Додуше, велика је срећа пратила Степинца, што нико није знао, јер првих дана пошто су партизанске јединице ушле у Загреб, Тито је послао Јефту Шашића са неколико задатака, од којих су два занимљјива за ову причу. Да нареди Кочи Поповићу да повуче српске бригаде како му се не би пребацивало да су ти борци уништили град, а како се то иначе говорило, сваком приликом, за српске јединице које су у Загреб ушле на крају Првог светског рата, и ''да се ухапси онај злочинац Степинац и да се одмах рашчисти са њјим''. ЛЈуде који су послати да ухапсе Степинца вратио је Хебранг, касније објашњјавајући своју одлуку потребом да му се јавно суди, што би било веома значајно и корисно за државу која се ствара и за истину о издајничком раду доброг дела католичког клера и њјиховог надбискупа.

Потпуни текст дневника свакако могу да помогну пажљјивом истраживачу да утврди стварне мотиве Степинца за њјегово деловањје и понашањје у кљјучним политичким моментима и њјеговом односу према најистакнутијим личностима и креаторима страшних догађаја који су трајали годинама. Степинац у свом дневнику бележи посету краљју Александру, 3. јула 1934. године, коме се смерно поклонио и пред њјим положио заклетву на верност као коадјуктор и нови надбискуп уместо тешко оболелог Бауера. Како се из дневника види, краљј и надбискуп одмах су се сложили око једног питањја, које се односило на одбрану постојећег друштвеног поретка. У запису од тог дана Степинац је забележио да је рекао краљју Александру ''да је једино Католичка црква дорасла комунизму и кадра је ухватити се с њјим у коштац''. На то је краљј Александар, према Степинчевом дневнику, одговорио: ''То је и моје уверењје, Преузвишени, да је једино католичка црква кадра држати фронту против комунизма и мени је веома драго да сте овако отворени и искрени...''

Много више заједничког Степинац је нашао у свом односу са кнезом Павлом, који је, после убиства краљја Александра, у Марсељју у октобру 1934. преузео главне послове у Краљјевини Југославији, као први намесник.

Из тог времена датира једна од значајних мистификација, која се се по некаквој неразумљјивој инерцији одржала до данашњјих дана. Односи се на убиство краљја Александра које су организовале обавештајне службе фашистичке Немачке и Италије, а извршилац је био Владо Георгијев, алијас Черноземски, лични убица Ванча Михајлова и егзекутор ВМРО-а, те једна шачица усташких ''револуционара'' обучаваних у логору у Јанка Пусти у Мађарској.

Што се тиче љјуди Анта Павелића, групе бедних кукавица којима се због њјиховог држањја у Марсеју Черноземски зарекао да ће их све побити, што би без сумњје и учинио да није убијен пошто је извршио атентат, краљј Александар би доживео дубоку старост. То је најкраћа прича о политички мотивисаној тврдњји да су Александра убиле усташе, што је далеко од сваке истине и спада у измишљјене странице „херојске" усташке прошлости.

Улози Ванча Михајлова у тим збивањјима никада није посвећена посебна и заслужена пажњја. Пре свега ради чињјенице да је Немачка по принципу стварањја парадржавне креатуре Независне државе Хрватске, хтела да направи и сличну Македонију са Михајловим на челу, безуспешно додуше, али и да би се истражиле њјегове посебне везе са Ватиканом, под чијом је заштитом доживео дубоку старост, некажњјен због многобројних злочина којима је био обележен њјегов живот. Умро је у Ватикану седамдесетих година. Чињјеница да је читав Други светски рат провео у Загребу, где је живео у кућу до Павелићеве, говори о њјиховој великој блискости.

Колико пута и коме се заклињјао

Распарчавањје корпуса словенских народа и њјихових држава, тако препознатљјиво у време којем смо сведоци, а актери исти. Немачка и Ватикан, пре свих

Краљј Александар је 1934. године дао сагласност да Степинац буде изабран за коадјутора загребачког надбискупа, тек пошто је информисан од војних власти да је Степинац био добровољјац у српској војсци на солунском фронту, где је добио и чин официра српске краљјевске војске и где се заклео на верност. Колико се пута и коме све заклињјао на верност?

Претходно је Степинац као аустријски официр, заклет на верност Аустро-Угарској Монархији, отишао на фронт на Сочу, 1917. године. После пада у заробљјеништво 1918. године на Пијави, пријављјује се у заробљјеничком логору као добровољјац у бригаду „Југославија" која одлази на солунски фронт. Осећао се тада пројугословенски и даје свој допринос рушењју Аустро-Угарске Монархије.

Седамдесетих година, писац ових редова добио је једно необично и подуже писмо из Загорја. На карираном папиру, педантним рукописом, уз добру оцену књјиге „Алојзије Степинац, злочинац или светац", било је прегршт занимљјивих података који су се тицали Алојзија Степинца и њјега самога. Они су пре свега били заједно у богословији, али су се и касније повремено сретали. Тај необични, и веома образован човек, који данас није жив, али му име не помињјем бар засад, због познатих догађањја и велике и угледне породице која је остала иза њјега, веома је необично и прецизно описао личност Степинца кроз више животних примера, од којих се баш ни један не би могао сматрати ни паметним ни племенитим. „Нимало сигуран и уверен у било шта што чини... Склон потказивањју другова... Способан да се прилагоди сваком окружењју на начин да се од њјега не разликује баш нимало... Неинтелигентан али научен...". „Наш Лојзек", говорила је група српских официра у пивници у Брну нашем сведоку, који је после Првог светског рата студирао у Чехословачкој као и они сами. Испоставило се да је Лојзек био заправо Алојзије Степинац о којем су ти млади љјуди имали пуно речи хвале и пријатељјства. А по Степинцу,

судећи према њјеговом дневнику била су то два света која се не могу помирити, који немају ничега додирног, никаквих мостова љјудскости. Занимљјиво сведочењје некога ко је Степинца лично, веома довро познавао, вредније је и ради тога што потврђује лични однос Блажевића, Бакарића, Шашића и осталих, који су били у прилици да веома широко сагледају Степинца и њјегово деловањје.

Степинчев дневник открива њјегову психологију, метод мишљјењја, као и њјегову вештину у разговору с другим љјудима, чија мишљјењја опет није делио. На пример, у дневнику је забележио ток својих разговора с краљјем Александром Карађорђевићем, затим кнезом Павлом, председником краљјевске владе Миланом Стојадиновићем, као и са патријархом Српске православне цркве Варнавом. Ту је он необично пажљјиво водио рачуна о чему са њјима говори, покушавајући да нађе заједничку платформу у питањјима као што је „борба против комунизма", а увек је у сваком разговору подвлачио своју покорност југословенској држави. С друге стране, у дневнику постоји много записа из којих може да се добије закљјучак да је Степинац жестоко радио на разбијањју те исте државе у духу традиционалних ставова Ватикана. Повремено би њјегове странице, на разочарењје свих који су од њјеговог садржаја очекивали значајне одговоре, личио на странице таштине и идеолошке успаљјености младе усташице, до аутизма свештеника изгубљјеног у свету молитви неосетљјивог на љјудске судбине и догађањја из најближег њјеговог окружењја.

Старокатолици нису признавали папу у Риму

Надбискуп Алојзије Степинац био је огорчени противник хрватске старокатоличке цркве, називајући је „трулежом". Од државе је тражио да административним мерама забрани њјен рад

У Далмацији и Словенији, аустријске власти су дозволиле још 1874. године стварањје старокатоличке цркве, која се разликује од римокатоличке по томе што је вршила сва богослужењја само на живим народним језицима. Свештеници и бискупи могли су да се жене, иако већ имају чин. Бракови су се могли разводити, а црквени закони нису имали обавезе смртнога греха у случају преступа. Свештенике и бискупе бирао је сам народ на жупским скупштинама и црквеним саборима. Црквеним имањјем управљјао је сам народ, а црквена управа имала је само надзор. Жупници су примали сталну месечну плату, дужност им је била да све црквене функције народу врше бесплатно. Старокатоличке цркве у свету нису признавали папу у Риму, као врховног старешину цркве, него је сваки народ имао своју аутономну организацију. Ради јединственог рада у свим старокатоличким црквама у свету, састајали су се сваке друге године сви католички бискупи на посебан збор под председништвом старокатоличког надбискупа у Утрехту у Холандији.

Римокатоличка црква у Југославији водила је велику борбу како би се забранио рад старокатоличке цркве. Али, у томе није успела, јер је крајем децембра 1923. године, решењјем Министарства вера, утврђено да се и старокатоличка црква, по Уставу Краљјевине Југославије, призна и у Хрватској, а не само у Далмацији и Словенији. За првог бискупа старокатоличке цркве, са седиштем у Загребу, изабран је Марко Калођера, бивши каноник столног каптола у Сплиту. Надбискуп Алојзије Степинац је наравно био огорчени противник хрватске старокатоличке цркве. При том, он је мањје пажњје посвећивао расправи са

старокатоличким веровањјима, већ је тражио ослонац у држави не би ли му она помогла да административним мерама забрани рад старокатоличке цркве.

Кад је створена Бановина Хрватска, у августу 1939. године, Степинац је вршио жестоки притисак на руководство Хрватске сељјачке странке да се старокатоличка црква стави ван закона. На састанку са Влатком Мачеком, 12. октобра 1939. године, како то стоји у Степинчевом дневнику, предао му је посебну промеморију, како би вођа Хрватске сељјачке странке што тачније спровео надбискупове жељје. Посебном тачком стављја се у дужност др Мачеку да учини све што би помогло уништењју старокатолика које је Степинац у овом тексту назвао „трулежом на нашем народном организму и ваљја га одстранити". Познато је да су у Аустроугарској кругови у римокатоличкој цркви на челу с наследником престола Франц Фердинандом, водили жестоку борбу против масонске ложе. Масони су били прогоњјени, а посебно се пазило да ни по коју цену научници или уметници, који су били одгајани у оном што се звало масонски дух, не добију никакав положај не само у државној служби него ни у јавном животу Беча.

Степинчев дневник открива да је и он гајио исто мишљјењје о масонерији. Он је њју поистоветио са централистичким системом у Београду. Тако је Степинац 30. маја 1934. године уписао следеће:

„У Југославији влада данас масонерија. Нажалост и у срцу хрватског народа у Загребу угнијездила се та паклена дружба, легло неморала, корупције и сваког непоштењја, заклети непријатељји цркве католичке, па према томе и хрватског народа. Без знањја и одобрењја масонерије не може нитко доћи на упливни какав положај. Није шала ухватити се с њјом у коштац, а ипак се мора у интересу цркве, народа хрватског и саме државе Југославије, ако мисли даљје егзистирати. Јер ово насиљје које данас влада, подржава масонерија... "

Тесна сарадњја са усташама

Из дневника се такође може наслутити и смисао посебног споразума о подели власти у Краљјевини Југославији који су склопили Влатко Мачек и Драгиша Цветковић. Тиме је југословенска територија подељјена на интересне сфере између Београда и Загреба па је и територија Босне и Херцеговине распарчана на хрватску и србијанску интересну сферу. Надбискуп Степинац је, као и усташе Анте Павелића, сматрао да су хрватске границе на Дрини и да Босна и Херцеговина треба у целости да припадне Хрватској. О својим ставовима Степинац је оставио трагове у дневнику. Под тачком 7. промеморије коју је оставио о разговору са др Влатком Мачеком, 12. октобра 1939. године, Степинац каже:

„Надбискуп је ставио Мачеку на срце планску колонизацију сјеверозападне Босне. Ако се буде добро проводила, бит ће Босна брзо наша."

Из дневника се такође види да је Степинац Павелићу био духовни отац и политички ментор као и да је одржавао везе са бројним усташким првацима у Загребу, још пре инвазије Хитлера и Мусолинија на Југославију 1941. године. Ту је реч, пре свега, о Павелићевим представницима које је персонификовао Мило Будак, творац најстрашнијих крилатица попут „Србе на врбе", као и других који су уочи рата живели у Загребу било илегално или полулегално, али никада без пажњје и подршке Католичке цркве.

Значајно је да је у тим разговорима са усташким првацима надбискуп Степинац увек задржавао себи право коначног арбитра о свим најбитнијим политичким одлукама, дајући при томе својој менторској улози верску форму, на основу чињјенице да је био највиша црквена личност у Хрватској. Из дневника се види да је већ 30. августа 1940. године надбискуп Степинац примио у посету др Миле Будака, који је по доласку Павелића на власт постао министар у њјеговој влади и који је први, јавно, образлагао нужност геноцида над Српским народом у Хрватској, као и над Јеврејима и Ромима. Приликом овог разговора, Будак је тражио од Степинца да не смета римокатоличким свештеницима који су били усташки оријентисани, да сарађују у тајним усташким организацијама. Степинац је одговорио др Будаку питијским речима, јер се сматрао вишим од било какве политичке странке или струје у Хрватској.

„Одговорио сам да ћу једнаком мјером мјерити и једнима и другима, докле год не задиру у догме цркве, јер је наша задаћа обожавати душе, а не водити страначку политику. „

Када су 10. априла 1941. фашистичке фаланге из правца Крижеваца ушле у Загреб, споразумом Хитлера и Мусолинија, Анте Павелић је са неколико стотина својих љјуди већ упућен тамо. Одређена му је дужност поглавника квислиншке Независне Државе Хрватске. Али због извесних неспоразума између немачке и италијанске дипломатије задржан је изван Загреба. У главном граду Хрватске замењјивао га је Славко Кватерник, који за себе узима чин генерала, да би касније постао војсковођа.

Кватерник је у име Павелића 10. априла исте године прогласио успостављјањје Независне Државе Хрватске. Он је до доласка Павелића био стварни врховни представник. Надбискуп Алојзије Степинац је само два дана након проглашењја НДХ, 12. априла 1941. посетио Кватерника. Тиме је успостављјена уска сарадњја између усташког покрета и највишег представника римокатоличке црквене власти у хрватској држави. Додуше, она је на тај начин само формализована, док је стварна сарадњја већ увелико трајала и давала своје почетне резултате. Устоличавањје Павелића и уопште усташке идеологије и њјихове назови државе, био је задатак који су осим Немачке и Италије обавили Степинац и Мачек. Радио станица Загреб, међу првим одредбама усташких власти објављјује позив усташама у провинцијским градовима и селима да се у сврху организовањја власти и оријентације обраћају и свештеницима. Надбискуп Степинац је том акту дао и непосредну помоћ, својом посетом и добродошлицом Кватернику. Већ сутрадан, 13. априла, Кватерник је дошао у Катедралу где га је Степинац благословио.

Павелић - искрен и веран католик

Када је 16. априла стигао у Загреб генерал Глаисе вон Хорстенау, у град је ушао и Анте Павелић. Павелићев први акт била је наредба да на територији НДХ важе ратни закони италијанске и немачке војне силе и да немачки и италијански команданти имају пуну власт на овом подручју.

Надбискуп Степинац није часио ни часа већ је отишао у Банске дворе, где је Анте Павелић отворио своју канцеларију, и изразио своју пуну подршку усташкој држави, што је објављјено у тадашњјој усташкој и католичкој штампи.У четвртом тому Степинчевог дневника на странама 205, 206, и 207. под датумом од 27. април 1941. говори се шта се збило током те посете. Једна од кљјучних тврдњји је да се Павелић обавезао Степинцу да ће истребити старокатолике као и српску православну цркву. „Првих дана након повратка поглавника имао је надбискуп први састанак с њјиме у некадањјим Банским дворима"... „Надбискуп му је зажелио Божји благослов у раду".

„Поглавник је, када је надбискуп свршио, одговорио да жели у свему ићи наруку Католичкој цркви. И надаљје да неће бити толерантан према Српској православној цркви јер то за њјега није црква него политичка организација. Из свега је надбискуп добио дојам, да је поглавник искрени католик и да ће црква имати слободу у својем дјеловањју, иако се надбискуп не подаје илузији да би све могло ићи без потешкоћа".

О састанку надбискупа с Павелићем, под датумом, 27. априла 1941, у дневнику стоји и ово: „Из Београда је стигао у Загреб аудитор нунцијатуре за пут у Рим. Навратио је надбискупу на пролазу и том приликом му је надбискуп разложио ситуацију и замолио да оде до светог оца, те му усмено све разложи, кад је поштански саобраћај немогућ. Надбискуп је препоручио најтоплије, да до успоставе, односно признањја де факто Државе Хрватске са стране Свете столице, дође што прије"...

„Након разговора са аудитором нунцијатуре отишао је надбискуп до поглавника и саопћио му, да је подузео кораке да дође до првог контакта између Свете столице и Независне Државе Хрватске. Поглавник је позорно слушао." (Белешка је писана руком церемонијара Цветана.)

Одговор од папе Пија ЏжИИ стигао је после две недељје. У четвртом тому Степинчевог дневника на страни 216 записано је:

„Из Рима се вратио аудитор нунцијатуре у Београду и свратио се к надбискупу да му реферира о разговору са светим оцем. Рекао је да је свети отац пажљјиво слушао, а онда рекао аудитору, нека каже надбискупу да пошаљје писмени реферат у Рим што прије. Том згодом рекао је свети отац, да би иницијатива за успоставу дипломатских односа морала доћи са стране владе, а Света столица није до сада ништа примила." Свети оче!

Кад је дакле блага провидност Божја дала, да преузмем кормило својега народа и своје домовине, чврсто сам одлучио и жарко желим, да хрватски народ, вјеран својој давној прошлости, остане вјеран и у будућности Светом апостолу Петру и њјеговим насљједницима, а наша домовина, прожета еванђеоским законом, постане Кристово краљјевство. У том заиста великом дјелу живо молим помоћ Твоје светости. А таковом помоћу сматрам понајприје то, да Твоја светост врховним својим апостолским угледом призна нашу државу, затим да се удостоји што прије ми послати својега замјеника, који ће ми помагати Твојим очинским савјетима, те напокон да мени и народу мојем удјели апостолски благослов. Клечећи до ногу Твоје светости љјубим посвећену десну као најпослушнији син светости Твоје... "

Дана 18. у мају 1941. године након церемоније предавањја „хрватске круне" савојском принцу војводи од Сполета који је пристао да се назове Томиславом ИИ, папа је примио и Павелића истога дана. Аудијенција је била двострука: једна специјално за Павелића, а друга за Павелића и читаву њјегову свиту министара, генерала, достојанственика, која га је пратили у Рим. У Павелићевој свити је био и један бискуп из Загреба, Фрањјо Салис.

Приче о Хрватској, као рају на земљји

У Степинчевом дневнику, у четвртом тому, на страни 223. стоји:

„Данас, 17. маја 1941. је отпутовала делегација на челу са поглавником у Рим. Преузвишени је по бискупу Салису послао светом оцу један опширан реферат".

Дошавши у Рим бискуп Салис је одмах предао тај „опширни реферат", а он је био такве врсте, да се папа није устручавао да одобри аудијенције, које је Павелић тражио, а које је Степинац препоручио папи. Бискуп Салис уредио је све формалности у вези с аудијенцијом Павелића.

Коментар Католичког листа у Загребу, од 23. маја 1941. године везан за овај догађа Степинац је ставио у свој дневник:

„На свршетку повијеснога дана примљјен је поглавник др Анте Павелић у посебну аудијенцију код Светог оца Пија ЏжИИ. Иза тога је свети отац примио у аудијенцију и чланове хрватског државног изасланства. Хрватски народ, дакле, добива у обновљјеној држави свој традиционални облик краљјевства, симболички изражен у круни Звонимировој. Носилац Звонимирове круне постаје члан Савојске династије, једне од најстаријих европских династија, коју вежу уз Католичку цркву дубоке везе јер је из њје потекло више светаца и блаженика.''

У једној ватиканској публикацији биографији Алојзија Степинца, коју је написао опат Алекса Бенигар 1974. године у Риму, описано је како је папа примио Павелића. О томе Бенигар, на 371. страници, каже:

''Али само као католичког вјерника, а не као државног поглавара. Том згодом изразио му је своју љјубав према хрватском народу, чија му је вјерност према Светој столици добро позната. Објаснио му је, да је службено признањје Независне Државе Хрватске одвише осјетљјиве нарави те Света столица не обичаје то чинити у ратно вријеме, него чека свршетак рата и мировне уговоре, јер мора сачувати

непристрасност и узети у обзир и остале католичке вјернике, којих имаде посвуда. Павелић је са своје стране опетовано и отворено изјавио, како хрватски народ жели уредити своје владањје и законодавство према начелима католичке вјере.''

Наредна посета Павелићу била је тако значајна за Степинца да нам је оставио запис у коме се каже: „Ако тај човек буде управљјао Хрватском десет година, како ми је приповедао, Хрватска ће бити рај".

Већ после неколико дана издао је надбискуп свом клеру окружницу која одише „искреним родољјубљјем" препоручујући Павелића и усташки режим, „свестан велике и тешке одговорности", свим верницима и свештеницима.

„Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувањја и унапређењја Независне Државе Хрватске", а затим читамо у дневнику: - „Познавајући мужеве који данас управљјају судбином хрватског народа, ми смо дубоко увјерени, да ће наш рад наићи на пуно разумијевањје и помоћ. Ми вјерујемо и очекујемо, да ће Црква у ускрслој Држави Хрватској моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне истине и правде... "

„Поглавниче,

Ако је истина, као што јесте, да је љјубав према народу, из којега смо никли, постулат наравног закона, онда нема сумњје, да је та љјубав самим прстом Божијим уписана у наша срца. И, ако је истина, као што јесте, да је зачетник наше свете вјере, коју исповиједамо, сам Бог, онда је сигурно, да за разумна човјека нема сукоба између љјубави према светој вјери и љјубави према своме народу, код обје као двије рођене сестрице и извиру из Божјега бића као јединственог извора.

Живе палили, на комаде секли

Под притиском свакодневних извештаја и интервенција представника Италије и Немачке у Загребу, Павелић ј е престао да негира погроме. И поред уверавањј а кој а ј е дао да ће прогони Срба бити обустављјени, ситуација је остала непромењјена. Злочини су се ређали један за другим

Драматичне извештаје, пропраћене фотографијама и филмовима, о масовним злочинима над српским народом, достављјале су и поједине немачке јединице које су оперисале на територији НДХ, као и немачки конзулати у тој земљји. Немачки командант Сарајева пуковник Сушниг (Сусцхнигг) и шеф немачке тајне полиције др Хајнрих (Хеинрицх леитер дер Гоцхеимполизеи) у разговору са „заповједником мјеста", усташким пуковником Стипчевићем, и пуковником Пацаком упозорили су представнике НДХ на „дивљји поступак" (НЈилде Бенехмигунг) усташа према Србима, и на „насиљје најгоре врсте". Они, истина, немају намеру да се мешају у унутрашњје ствари и однос према Србима, нагласио је др Хајнрих, али дужни су да укажу да такви поступци могу имати за последицу угрожавањје и нарушавањје мира и поретка, а за то су ипак они надлежни. Примера ради, навео је случај који се догодио баш тих дана, тачније 16. јуна. Усташки камион превозио је похапшене Србе из Сарајева у Травник, и на мосту у Лашви сви су поубијани и бачени у реку. То је оставило „страховит утисак на житељје", а ништа мањје није за осуду ни провокација која се догодила у Травнику 15. јуна приликом свечаног устоличењја жупана. Усташа Кутић, у свом ватреном говору, на свечаности је рекао како је на путу за Травник на њјегов ауто отворена паљјба, што није одговарало истини, а због чега је одмах, на лицу места, стрељјано

15 Срба.

Генерал фон Хорстенау и посланик Каше, сваки по својој линији, интервенисали су код Павелића и Кватерника. Интересантно је и вредно забележити различит приступ проблему насиљја од стране немачких окупационих снага, с једне стране, и италијанских, са друге. Док су Италијани у својим извештајима Мусолинију и Врховној команди акценат стављјали на хуману страну, на противзакоњје и неправду која се чини недужном цивилном становништву, немачки извештаји, без изузетка, погроме посматрају кроз призму стратегије, евентуалних последица које могу имати по безбедност, уз често констатацију о недораслости Хрвата за самосталан живот. У прилог Срба реаговала је и немачка национална мањјина у Хрватској, захтевајући од Рајха да снагом свог оружја спречи насиљје, што је одбачено уз образложењје да се ради „о независној држави" и да Немачка не жели да се меша у унутрашњје ствари. Насупрот томе, италијански генерал Луцано захтевао је од представника усташке власти у Гацку да морају „присуствовати ексхумацији љјешина Срба из Скума, коју мисли извршити за пар дана".

ЗЛОЧИНИ КАКВЕ СВЕТ ЈОШ НИЈЕ ВИДЕО

Већ 30. јуна стрељјано је у ЛЈубушком 90 Срба, 1. јула усташе су запалиле село Сувају; изгорело је 25 кућа, а усташе су на лицу места убиле 300 мушкараца, жена и деце, један део су закопали у три раке, а остале спалили. Жени православног свештеника Спасе Лаврњје, наводи се у извештају италијанских карабињјера, „усташе су распориле трбух, извукавши живо дете које су потом убили. Девојчици Анђелији Кећи забили су ножеве у груди. Осим тога, ухватили су Зорку Кећу, која је бежала из запаљјене куће, и живу су је бацили у ватру.

Под притиском свакодневних извештаја и интервенција представника Италије и Немачке у Загребу, Павелић је коначно престао да негира погроме, али уз констатацију да је у питањју „национална револуција", у којој је дошло до прекорачењја дозвољјених граница, пребацујући при том сву одговорност на „дивљје" усташе, не прецизирајући шта се под тим појмом подразумева. И поред уверавањја која је Павелић дао немачком и италијанском посланику у Загребу, да ће прогони Срба бити обустављјени, ситуација је остала непромењјена. Из породице Саве Кеће заклано је и убијено 12 лица, међу којима седморо деце. Дана 2. јула у селу Осредци усташе су запалиле запаљјивим бомбама неколико кућа и магазина, убили Раду Грбића, Јована Грбића, Ивана и Стевана, затим Николу и Ђорђа Дамјановића, Бокан Данила, Зорић Јована, Пејић Смиљјану и Новаковић Илију. Истог дана, у селу Крушковачи код Срба, заклана је породица Давида Деснице од 4 члана, затим жена и кућна помоћница Андрије Перића, као и Милка Рађеновић, Сока и Јованка Рађеновић и син Никола Рађеновић. Напокон, усташе су опљјачкале све трговине у општини Срб, приватне станове избеглих породица и одвели сву стоку", завршава свој извештај Командант територијалне легије карабињјера, упућен префектури у Задру и Краљјевском гувернеру за Далмацију.

Сатанизација православне вере

Намеру о покрштавањју Срба Степинац је поменуо више пута у дневнику, а најјасније записом 17. јануара 1940. године, за време посете кнеза Павла Загребу, овим речима:

„Стога већ у интересу Римокатоличке цркве морамо учинити све да народ хрватски остане здрав и културно јачи. То га је сачувало у ових 20 година, а то ће му помоћи у будућности у борби за опстанак. Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повијести овог дијела свијета у вези са Турцима."

Слично је Степинац записао и поводом пуча у Београду, 27. марта 1941. године. Ту се њјегово мишљјењје није много разликовало од Хитлеровог става у наређењју издатом 27. марта, о нужности уништењја Југославије и војно и политички и као државе:

„Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим. Схизма (тј. православљје) највеће је проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема правде, нема поштењја".Одговорност Ватикана утолико је већа уколико је католичка црква у НДХ, на челу са надбискупом Степинцем, поздравила и усвојила „законске одредбе о пријелазу с једне вјере на другу" истовремено када је почело усташко клањје Срба, Јевреја и Рома у НДХ. Католички лист је у Загребу 3. јуна 1941. године овако похвалио додатне законске одредбе о допуни Законске одредбе о пријелазу с једне вјере у другу, као и Упуте приликом пријелаза с једне вјере у другу које су донете на иницијативу руководства католичке цркве у НДХ, на заседањју Бискупске конференције у Загребу:

„Надбискуп Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. па до 20. студеног 1941, која је била посвећена пријелазима грко-источњјака на католичку вјеру".

На конференцији је тада изабран и посебни одбор који ће руководити акцијом прекрштавањја Срба у католичанство. У одбор су изабрани надбискуп Степинац, председник Бискупске конференције, бискуп сењјски монсињјор Виктор Бурић и администратор крижевачке епархије, монсињјор Јанко Шимрак. После конференције, сви учесници на челу са Степинцем посетили су поглавника Анту Павелића и предали му једну представку о својим одлукама. Несумњјиво да највећу одговорност за прекрштавањје Срба у

католичанство има надбискуп Степинац, коме је Анте Павелић послужио као спремни инструмент у том послу.

Бенигар у својој препоруци за свеца доноси и наредни докуменат као изванредан пример слепила и ограничености, дајући му наравно позитивно значењје:

Макар да су овакве оцјене обично особно обојене, чини нам се да је у овом спису изречен непристрасан суд, и доносимо га као свједочанство оног времена, да што бољје освијетлимо прилике у којима је тада живио и дјеловао загребачки надбискуп Степинац, не улазећи особно у расудбу о самој ствари".

У Независној Држави Хрватској је државна управа учинила много добра. Она је усмјерила тежиште свога дјеловањја на унутрашњје уређењје државе у духу Начела усташког покрета, која нису у себи садржавала ништа, што би се противило вјерској и жудоредној науци, ипак је латински пријевод тих Начела био послан папи Пију ЏжИИ.

Домобранске, усташке и поручничке постројбе умножавале су се сваког дана. Невиђено одушевљјењје младих Хрвата, да се очува нова, властита држава, био је најбољји плебисцит, који је хрватски народ икада провео.

У прва два мјесеца су уложене стотине милијуна куна за велике јавне радове: за исушењје мочварних пољја, за регулацију ријека, градњју радничких станова, унутарњју колонизацију. За све те радове у пређашњјој Југославији није било „буџжетских могућности". Сви друштвени народни слојеви дали су се на здрави и конструктивни рад у новој држави.

Влада је подузела мјере за поправак јавног морала. Др Миле Будак одржао је преко радија, пригодом мајчина дана, важан говор о подизањју обитељјскога живота и о заштити обитељји с бројном дјецом, о потреби искорјењјивањја народног порока клетве и псовке. Обустављјене су новине: Јутарњји лист, Обзор, Вечер, Новости, Моргенблатт, а мјесто њјих покренути су нови листови. Новинска рубрика „дописивањје", прави своднички огласи, изашла је у новим листовима. Законском одредбом, од 4. студенога 1941, забрањјено је просјачењје, скитањје, блудничењје. Нестале су из излога трговина бесрамне слике и кипови, који су годинама под изликом умјетности кварили јавни морал. Издане су врло оштре мјере (смртна казна) против побачаја.

На подручју друштвеног законодавства најављјене су мјере, које су ишле за тим, да се раду даде долично мјесто и да му се осигура праведна награда, да се школска омладина радом привикне на строгу стегу и здрав наиван живот.

Да би се недељја и благдани долично светковали, било је одређено, да котарске области и општинска поглаварства на те дане не држе сједнице општинског заступства, када то није од пријеке потребе.

На културном подручју држава је преузела издавањје Хрватске енциклопедије. Држава је давала слободу за оснивањје вјерских школа. Католичком редовништву признала је право, да отварају своје

Реформе и велико спремањје НДХ

школе. У Сарајеву је био основан Фрањјевачки богословни факултет, у Загребу је подигнута величанствена исламска џжамија, а у разним смјеровима погодовано је и исламској вјероисповијести..." У вези са оваквом политиком у НДХ, у самом Ватикану су чињјени значајни напори како од папе Пија ЏжИ и њјеговог државног секретара кардинала Паћелија (касније папа Пије ЏжИИ), да се клер што више подстакне на борбу против православљја, што се огледало и у постављјањју више бискупа и надбискупа осведочених непријатељја православљју и тадашњјој Краљјевини Југославији.

Улога Ватикана у усташком покрету

Ако икада буду отворени архиви Ватикана, а у њјима заиста сачувана сва релевантна документа, онда ће моћи да се утврди колико су оправдана сва подозрењја о одговорности Ватикана у геноциду против Срба у Хрватској током Другог светског рата, њјегова одговорност за масовну конверзију српског православног становништва, као и помагањју многим ратним злочинцима да избегну хапшењја и суђењја.

С обзиром на формалну неутралност Ватикана, као центра стварне моћи свеколике Католичке цркве, при коме су деловали представници, дипломатски пре свега, многих држава зараћеног света, па и зараћених страна, било је то згодно место за многобројне комбинације дипломатско-шпијунског карактера. Свесни предстојећег краха и краја, они који су дошли са Каптола или уопште из НДХ развијају широку и снажну активност. Кнез Лобкович, тобоже непризнати представник НДХ као међународно неприхваћене државне творевине, као тајни папин коморник, био је веома утицајан. Један од оних који су у Ватикану пронашли пољје свог деловањја био је и Драгановић, који ту успостављја прве шпијунске контакте. Уосталом, са тим је задатком и дошао. Он је, између осталог, један од оних који успостављја контакте са Англо-Американцима, што је резултирало покушајем завере Вокић-Лорковић, а потом и њјиховим смакнућем, јер ни Англо-Американци нису били у том часу спремни да прихвате њјихово виђењје покушаја спасавањја монструозне НДХ, као католичког бедема спрам нарастајућег комунизма. Драгановић је британском посланству при Ватикану 1944. године предао меморандум у коме се њјегови творци препоручују као могући сарадници и, наравно, слуге у евентуално прихваћеној варијанти очувањја самосталности НДХ (као да је она то икада била), макар као дела Подунавске федерације средњјоевропских народа, за коју се изузетно залагао амерички кардинал Спелман. Али и многим другима била прихватљјива као решењја.

Још један доказ о повезаности усташа и цркве значајан је по својој тежини. Повезаност Католичке цркве и усташког покрета датира још од година пре Другог светског рата, а до пуног изражаја долази 1941. проглашењјем НДХ. У усташкој и католичкој штампи објављјивани су текстови који сведоче да та сарадњја траје од дана оснивањја усташког покрета. У једном од првих бројева листа „Усташа", који је излазио у Загребу 1941, по успостављјањју клероусташке владавине, односно проглашењја НДХ, објављјен је текст о такозваном првом усташком роју.

Уз текст су објављјене две фотографије на којима се види кућа на Каптолу број 4 - степенице првих „дјелатних" усташа. Па онда у истом листу од 28 јуна 1942. поводом смрти злочинца Мишка Бабића, објављјена је фотографија која представљја улаз у катакомбе на Каптолу, уз текст: „Круг револуционара започињје најборбеније раздобљје у својој дјелатности, кад катакомбе на Каптолу постају право стјециште уроте". Или, текст „Улога свећенства у обнови НДХ", у божићном броју „Независне Државе Хрватске", гласила хрватског усташког покрета, који је изашао 1941, у коме стоји: „Особито међу полетном младом генерацијом, међу онима који данас имају двадесет и пету до четрдесет и пету годину, нашло их се који су одмах схватили усташки покрет и сврстали се у редове поглавникових усташа, да бране част Хрватске, и да се боре за остварењје хрватских државних права... Млади је свештенички нараштај врло здушно и вјерно своју задаћу и савјесно испунио своју народну дужност. Фрањјевачке гимназије у Сињју, Широком Бријегу, и Високом, богословска училишта у Макарској, и Мостару, Сплиту, па Теолошки факултет у Загребу, били су права жаришта националне свијести и гњјијезда из којих су излијетала јата не само левита и радника у винограду божијем, већ и народних бораца, одгојитељја народне и усташке свијести".

У потврду овога говори и чињјеница да је Виктор Гутић, једна од веома истакнутих личности усташког режима, који је и издао први проглас о физичком истребљјењју Срба, још у току лета и јесени 1940. пропутовао Босанском крајином где је поставио и заклео усташке поверенике, таборнике, ројнике и

усташе, и у исто време обишао је и све самостане и жупне дворове, заклео фратре, жупнике и свештенике на верност поглавнику и НДХ.

Повезавши се са усташама у НДХ и иностранству, католички свештеници су уз благослов надбискупа Степинца, знајући за политичке циљјеве и методе борбе Павелића, постали саучесници и извршиоци, врло често и иницијатори усташких злочина. Ово није било случајно, јер је до свог постанка усташки покрет имао активну подршку и верног савезника дела католичког клера, а активност католичког клера по проглашењја НДХ имала је своје корене у политици католичког епископата, и ставу Ватикана према Југославији. Са изузетком малобројних свештеника који су се прикљјучили ослободилачкој борби или су пак остали повучени, католички клер се ставио у отворену службу фашистичке Немачке и Италије које су окупирале Југославију и усташкој НДХ.

Формирањје усташке организације у емиграцији

Међу тим свештеницима било је и оних мало видљјивих, али незаменљјивих, попут Крунослава Драгановића, везаног за сваку значајну акцију Католичке цркве уочи, за време и након рата. Од повратка вери отаца, како се називало покрштавањје Срба, учествовањје у свим тајним дипломатским мисијама у Ватикану за корист усташке власти, па до организовањја такозваног „Тунела пацова", мреже под знаком Каритаса преко које су сви злочинци од „угледа" у Европи, бежали у Америку, Аргентину, Уругвај, Парагвај... У том Ватиканском послу Драгановићу је помагао Личо Ђели, а из њјиховог заједничког посла и прањја и сакривањја попљјачканог блага по Европи преко Амброзијанске банке коју одувек контролише актуелни папа, израста масонска ложа П2, она која је пре неколико деценија уздрмала добар део света и Ватикан наравно, својим скоро потпуним крахом.

После само четири године од заређењја, препоручен од врхобосанског надбискупа Ивана Шарића из Сарајева, Драгановић одлази у Рим (1932) где као питомац Завода св. Јеронима студира на Источном институту. Запазио га је и препоручио Шарић надбискуп и клероусташа, који ће усхићено поздравити долазак Павелића на власт 1941. Сећајући се свог сусрета са њјим у Базилици св. Петра у Риму, приликом прве

посете тек изабраном папи Пију Џжлл, написао је отужну оду поглавнику коју је објављјивала до бесвести сва католичка штампа. Шарић, као црквени великодостојник за надбискупа врхобосанског постављјен је 1922. године. Повезан са усташама између два рата, помагао је њјихово деловањје не само у Југославији, већ и у Италији и Јужној Америци. Шарић је у Босни и Херцеговини учествовао у свим акцијама за долазак усташа на власт и њјиховом учвршћивањју. НЈегова је вила у Сарајеву, већ од првих априлских дана 1941, била место окупљјањја свих значајних и окупаторских функционера, а међу њјеговим свештеницима истицали су се они који су учествовали у покољјима српског становништва и Јевреја, попут свештеника Божидара Брала, поглавниковог повереника за Босну и Херцеговину. Побегао је из Загреба маја 1945. у Аустрију, а потом у Шпанију. У Мадриду сакупљја око себе одбегле ратне злочинце и ствара усташку организацију у емиграцији. Злочинац Макс Лубурић, такође избегао у Шпанију, био му је и лева и десна рука. После атентата у Аргентини и рањјавањја, које се окончало њјеговом смрћу 1958. године, тамо ће им се придружити и Анте Павелић.

Доношењје платформе о деловањју клероусташа

Оптерећени „вјером отаца" и потребом да се одлутали њјој врате, опијени могућношћу новог крсташког рата, у светлу политичких прилика 1939. године и могућности стварањја НДХ, на загребачком универзитету клероусташе организују конференцију којој су присуствовали, осим Алојза Степинца и Крунослава Драгановића, надбискуп Иван Шарић, реис ул улема Фехим Спахо, Миле Будак, будући министар у павелићевој влади, Јурај Шутеј и преставници конзулата: Немачке, Француске, Енглеске, Италије и Мађарске и клуба „Напредак", чија је управа била у рукама клероусташа. Ова је конференција дала платформу будућег деловањја клероусташа, на шта су сигурно морале да рачунају земљје чији су посматрачи били присутни. Омиљјена теза Драгановићева о покрштавањју Срба елаборирана је и на овом скупу. Закљјучци овога скупа и Драгановићева „открића" која су изнета тада да је „прелажењје католика у православљје историјска драма хрватске нације начела те проблеме... „, по доласку усташа на власт послужиће распири међама истока и запада, да модерна хрватска историјска наука дуго није уочавала верске и националне мржњје и биће разлог и оправдањје за геноцид над српским народом, за све страхоте по стратиштима и логорима монструозне НДХ.

Драганићева „научна открића"

На Другој бискупској конференцији у Загребу од 17. до 20. новембра 1941, хрватски католички епископат ствара Одбор тројице, састављјен од надбискупа Степинца, бискупа сењјског Бурића и апостолског администратора крижевачке бискупије Шимрака. Као „стручњјак" Драгановић је ушао у радно-извршни одбор за питањја конверзије, у чијем су саставу још: Фрањјо Херман, Аугустин Јуретић, Јанко Калај и Никола Борић. Ова набројана дружина Цркве на чело са Алојзијем Степинцем, уз непосредну сарадњју са усташком влашћу, са „ревношћу" клероусташког свештенства и уз прећутно одобравањје Ватикана, спровешће Драгановићева „научна открића", из њјегове докторске дисертације, и њјегове теорију о враћањју „вјери својих отаца' кроз кроз незапамћени терор координиран од државе и цркве, а који ће својим садизмом и суровошћу превазићи све што је до тада љјудски род видео и запамтио.

Диана Будисављјевић - сведок ужаса

Један од задатака тог истог Драгановића био је да увери Светог Оца у исправност усташке политике, тврдећи за вести о злочинима у НДХ, за које се и у Ватикану одавно знало, да су лаж. То што Светом Оцу није било тешко поверовати у Степинчева писма и Драгановићева објашњјењја, има своје тумачењје у клерикалној политици Ватикана. Драгановић је врло вешто и послушно посредовао између Степинца и Пија ЏжИИ

„Најљјепши је чин надбискупове љјубави спасавањје невине дјеце", пише Степинчев биограф Бенигар,"која су остала без куће и родитељја пригодом ратних захвата на Козари, године 1942. године, пише 25. коловоза управи надбискуп на све жупне уреде писмо, којим јављја, да је њјегова „Каритас" преузела племениту задаћу, да смјештава код добрих вјерника сиромашну дјецу на прехрану. Моли да би жупници и управитељји жупа у својим кућама најхитније порадили у том смјеру, да се нађе што више таквих добрих вјерника, који су вољјни преузети дјецу. Међу том дјецом има и дојенчади, која требају нарочиту њјегу.... Надбискуп је у брезовички дворац смјестио око 80 напуштене дјеце сваке вјере из свих крајева Хрватске, а сестре од Наше Госпе су имале водити бригу о њјима. Дјеца су га завољјела, јер је залазио међу њјих. Чим би га опазила да је дошао, сва би се сјатила око њјега. Он пак није никада дошао празних руку. Такви су сусрети изискивали од њјега доста и физичког напора и снаге, јер су се та дјеца вјешала и пењјала по њјему, вукла га за капут, натезала и потезала амо и тамо. Било је дана кад се с том дјецом играо, као некоћ св. Филип Нери на Гианицоло у Риму, с њјима би обилазио ливаде, да сакупљја хруљјтеве за самостанске патке... На тај је начин од године 1942. до 1944. спасено од глада и смрти и збринуто 6.717 дјеце, од којих је било око 6.000 дјеце, чији су родитељји били православне вјере или су се налазили међу партизанима. Познато је да је надбискуп уступио у свом парку и велики стаклењјак и дао га уредити управо за избјегличку дјецу, с којом је пригодице радо разговарао...", каже Бенигар.

Диана Будисављјевић, рођена Обексер, родила се и школовала у Инсбруку у Аустрији. Удавши се за Јулија Будисављјевића. Он је био професор хирургије, долази у Загреб 1919. године, где је основао Завод за хирургију при Медицинском факултету. Почетком Другог светског рата госпођа Будисављјевић је припадала вишим интелектуалним круговима. Кад је сазнала за страдањје православних жена и дјеце у логору Лобор-град, са групом сарадника, од којих су били најзначајнији др инж. Марко Видаковић и инж. Ђуро Вукосављјевић, организовала је акцију за помоћ деци. Од почетних активности скупљјањја помоћи у

храни, одећи и лековима за страдале жене и децу то убрзо прераста у организацију спашавањја деце, тачније огромног броја несретника одузетих од мајки међу којима је било и малих беба. Користећи се својим пореклом, али и угледом свог супруга, те добрим познанством са немачким официром Вон Котзијаном и у сарадњји са Камилом Бресером успела је да ослободи велики број деце из логора Стара Градишка.

Злочин под плаштом милосрђа

Ту се њјена активност није зауставила, па се број спасене деце попео на 12.000. Одважна и честита, руководила је спасавањјем козарачке деце, анимирајући све већи број честитих љјуди који су ту децу усвајали. Захваљјујући чињјеници да је ова дивна жена између осталог направила тајну, а изузетно прецизну картотеку, многе су мајке после рата пронашле своју децу, што јој је и била намера. У свом дневнику, то скоро митско биће, које данас почива у Инсбруку, Дијана Будисављјевић, између осталог пише:

3. листопада 1941.

„Моја шогорица, гра Мира Куљјевић сазнала је да постоји велики концентрацијски логор у којем се осим Жидовки налазе и православке с дјецом. ... Одлучиле смо се о томе поближе информирати у Жидовској опћини ... У то вријеме смо само намјеравале мјесечно давати новчане прилоге."

6. вељјаче 1942.

„Увијек се нашао нетко да помогне Жидовкама и комунисткињјама, док се за православне није нитко бринуо."

Дијана Будисављјевић је оставила и сећањје на Степинца по коме га је стотину пута молила за помоћ и услугу, „он би обећао али ништа не би урадио". Када је једна група деце била смештена у Надбискупском стакленику Дијана је Степинца молила за барем мало млека из штале надбискупије где је било у то време осамдесет крава, али није добила ни литру. Толико о отужним пасторалним сликама Бенигарове биографије свеца.

Контакт Степинца и Павелића се није прекидао ни у једном тренутку. Честе посете, допуњјаване су учесталим писменим обраћањјем. Неколико од тих писама је свакако неопходно сагледати веома темељјито и покушати барем пронаћи одговор на њјихов садржај. Наиме, живети у тако суровом времену, знати шта се око вас дешава и држати се форме у предлозима и обраћањју, то се може подвести само под смишљјену реакцију која умирује вашу савест, у мери у којој је имате. Године 1941, надбискуп је, упутио писмо Павелићу, у којем тражи да се „ублажи тешка судбина прогоњјених љјуди". Ево како оно својим делом изгледа.

„Поглавниче!

Слободан сам као надбискуп и заступник Католичке цркве скренути Вашу пажњју на неке појаве, које ме болно дирају. Припомињјем одмах, да сам увјерен, да се ове појаве дешавају без Вашега знањја, а да ће се једва тко наћи, који ће имати смјелости, да Вас на њјих упозори, па да ми је то више дужност, да ја то учиним. Чујем с више страна, да се ту и тамо нечовјечно и окрутно поступа с неаријевцима пригодом депортирањја у сабирне логоре, а и у самим тим логорима; што више, да од таква поступка

нијесу изузета ни дјеца, ни старци, ни болесници. Знадем, да међу тима, који се депортирају, имаде у новије доба и католика конвертита, па ми је то више дужност, да се за њјих заузмем..."

„Дозволите ми, господине Поглавниче, да најприје опсенито истакнем ово: односне мјере, које се у том смјеру проводе, могле би се проводити, а да постигну потпуни учинак, на хуманији и обзирнији начин тако, да се у човјеку заиста гледа човјека и слику Божју, особито да се покаже љјудски и кршћански обзир према слабим старцима и старицама, нејакој и недужној дјеци и према болесницима. И у тамници најгорих злочинаца продиру благе зраке човјечности и Кристове љјубави! Надлежним органима, а напосе органима, који проводе депортацију и који се налазе у сабирним и радним логорима, требало би скренути пажњју на те моменте, па да заиста дођу до изражаја... "

„Слободан сам да споменем и неке појединачне ствари у смјеру ублажењја поступка: а) да се упућивањје у логоре врши на тај начин, да им буде омогућено, да спреме најнужније ствари, да могу уредити своје најхитније обвезе и према обитељји и према служби; б) да се отпремањје не врши у пренатрпаним пломбираним вагонима, нарочито не на удаљјена мјеста; ц) да се интерниранима даје довољјна храна; д) да се болеснима омогући лијечничка њјега; е) да се дозволи отпремањје најнужније хране и омогући дописивањје с обитељји".

Дакле, како се види из дела писма које цитирамо, није важна судбина оних стотине хиљјада несретника, већ начин на који се та убилачка машинерија према њјима односи. Што ће рећи да неправична смрт може да буде у многоме хуманија уколико су џжелати ваљјда љјубазнији. И ако је Степинац предвиђао слом осовине Берлин-Рим, а с њјом и Павелићева владањја и усташког режима, са своје је стране учинио све, што је само могао и што је било спојиво с њјеговим положајем, да сачува добро име хрватског народа и да Хрватска буде самостална држава.

Предвиђајући скорашњји пораз у рату, за шта није требало бити препаметан, Степинац даноноћно успостављја контакте како би Независну Хрватску спасао од ослобођењја, и како би ако је икако могу ће навео Енглеску и Америку да окупирају њјегово чедо.

Ево шта о томе пише Бенигар:

„Хрватском кипару Ивану Мештровићу захваљјујемо слиједећу цртицу. Кад су се почетком г. 1943. у вањјском свијету са сталне стране почеле ширити не само истините вијести, него и претјеране и лажне и злонамјерне гласине о усташком режиму и све се то приписивало Хрватском Народу, послао је надбискуп повјерљјиво поруку свим жупницима, укљјучивши и оне у Далмацији, да му исто тако повјерљјиво пошаљју податке о злодјелима почињјеним од нациста и фашиста на нашем подручју. Одазвало их се 85 по сто. Све те извјештаје ставио је у торбицу за списе и одлетио 26. свибњја исте године зракопловом у Рим. У Риму се састао с Иваном Мештровићем, кому је повјерио, да кани предати Св. Оцу све наведене документе".

Разговор са Мачеком остао је обавијен тајном

„Степинац је овај пут, настављја Мештровић, био врло узрујан и испричао ми је, како су му нацисти пре осам дана стријељјали рођеног брата због везе с партизанима. (Убијен је од стране нациста због сарадњје са партизанима). Истакао је, како су окупатори све окрутнији и како су прилике у Хрватској све жалосније, чему су највећим дијелом криве борбе између четника и усташа, који су једнако окрутни, а што је довело до дотада невиђене мржњје између Хрвата и Срба. Изнио је чињјеницу да се на обје стране генерализира мржњја. Као доказ да је нетачно да сви Срби мрзе Хрвате, изнио је што је недавно доживио с једним српским часником. Тај часник му је дошао на Каптол и испричао слиједеће: Посљједњјих дана опстанка Независне Државе Хрватске Павелић је послао, преко швицарског конзула, свог одасланика (министра В. Вранића) у Италију главном заповједништву савезничких снага с молбом да би савезничка војска окупирала Хрватску и тако је спасила од комунизма.

Павелић је неколико дана прије повлачењја понудио Степинцу да преузме власт, па да би је он предао вођству партизанске војске. Два или три дана прије слома надбискуп се састао са др Мачеком, који је био још увијек под паском усташког генерала Мољјкова. До тада нитко није смио к њјему. Мољјков је стигао на вечер око 8 аутом по надбискупа да га отпрати к Мачеку. Надбискуп није споменуо никоме камо иде, па ни свом тајнику. Др Мачек је остао запањјен кад га је угледао. Разговор је трајао три сата, Мачек је био изјавио да остаје. Прве дане, да ће се негдје сакрити, а касније да ће већ ићи. О садржају тог разговора није се више ништа сазнало.

Доследност и упорност у доказивањју неистине

Мачек, међутим, ипак није остао у држави, већ је побегао главом без обзира.

Зар није континуирана поплава текстова у Хрватској управо то. Сада када су створили своју државу треба својим новим нараштајима, а и свету (у скорашњјим догађајима који су јој претходили, поново су извршили геноцид над српским народом) показати ''славну историју својих предака'' - покушавајући да у другачијем светлу прикажу Степинца, па Павелића, па Јасеновац, па се још дрзну да од Јевреја траже проглашавањје Степинца за праведника... те да ужасне злочине које су усташе починиле тада под Павелићем и Степинцем од 1941. до 1945, и под ХДЗ и Туђманом од 1991. до проглашењја независности, прикажу као борбу за ослобођењје хрватског народа и њјегову вековну тежњју за својом државом и избрисати клерофашистичке и нацистичке корене...

Јаков Блажевић, пре више од две деценије, 1985. године, говорећи о „заборављјањју" прошлости и Степинцу кога је веома добро упознао, пре више од две деценије, а што је актуелно и данас, само нас уверава у невероватну упорност и доследност у доказивањју неистина:

„Ово 'да се заборави''', то није довољјно речено. Него идемо ми даљје. А зашто се то крије од јавности? Тко је то сакрио? Није то заборав, него ту има неке намјере. Е, то. На томе ја инсистирам. Тко је то међу нама који то сад не даје да се износе на телевизији, да наша телевизија и штампа обиљјежи 25-годишњјицу смрти тог разбојника. Да видимо како он иде том Павелићу са својим прелатима, разумијеш, па му се онда клањја, па даје прогласе, изјаве против народа. Е, сад шта је то, какав је то маразам код нас, тко је то? А то треба прокопати, да га нађеш и видиш зашто то ради''.

Треба погледати само неколико страна диспозитива пресуде на којима се нижу доказане кривице-и све је јасно. Знам да је у то вријеме, када се се откриле оне вулгарне ствари, да је Степинац примио у свој дом у другој половини рујна 1945. усташког пуковника и бившег главног равнатељја за јавни ред и сигурност, Е. Лисака, па да је Павелић своју архиву похранио код њјега, да је чувао плоче са Павелићевим говорима, па да је оно злато, сребро и зубе и чељјусти које су тргане из логорских жртава похранио на Каптолу, итд- народ тражио што већу казну. Јер друго је било на широком политичком плану

раскринкавати непријатељја, а друга ствар су ови конкретни докази, када си то показао онима који још нису довољјно дорасли конклузијама политичке нарави, и рекао: Ево, то је Степинац. Павелић му оставио злато, оставио сребро, оставио архиву, примао је ове разбојнике, давао им то окрвављјено злато, као попутбину да могу бјежати ван земљје, након завршетка рата радио на настављјањју крвопролића...

... „А ствар је сада у томе - зашто ми ћутимо? Зашто смо ми само мало своједобно дали на телевизији како Степинац иде Павелићу у посету. Отворили то, па пресјекли. И то је нестало. А то треба да се даје, разумијеш. Знаш како је то упечатљјива ствар."

„Без окупације, односно широке политичке подршке Мачека и Степинца, не би било Павелића. Они су њјега инаугурирали. Од ускршњје недјељје 1941. године од уторка, два дана Павелић чучи у Карловцу са својом групом усташких разбојника чекајући да се Мачек и Степинац договоре са специјалним изаслаником фирера. Павелић је био извршилац тога што су се они договорили, Степинац и Мачек су конститутивни елементи НДХ, а не Павелић, сам по себи.

Заточеник фанатизованог антикомунизма

Он није био нека утјецајна политичка снага док Мачек није дао свој „Проглас хрватском народу", а Степинац нешто касније свом „католичком стаду", да је то остварењје великих сањја хрватског народа и да тај „давно жељјковани идеал" има да се подржи. То је то.

..."Није ме импресионирао као особа. Схватио сам га од почетка до краја као ограничена човјека, неспособна да учествује у том суђењју, да уђе у једну дискусију, разматрањје тадашњје политичке ситуације и свог дјеловањја. Уопће није био способан за то. НЈегова одбрана је била: „Моја је савјест чиста". Тако да он по својој појави, начину понашањја итд, није остављјао неку импресију човјека од значаја, него импресију једног просјечног попа, који се нашао у ситуацији када је требало да даде вербалну битку. Међутим, он је шутио. Капитулирао је од почетка до краја. Говорио је: „Моја је савјест чиста", и готова ствар. Без обзира на то што је на суђењју стално био један амерички кардинал, који се, кад је Степинац улазио у судницу, стално дизао и дубоко му се клањјао као „великој глави", овај није могао ништа у своју одбрану рећи. Искрено речено, оставио је дојам лукавог крашичког сељјака, на којег је накалемљјена језуитска мантија, па сад то своје лукавство не показује под загорским шеширићем него под мантијом и кукуљјицом. Заточеник фанатизираног антикомунизма, везан својом ограниченошћу за свог фашистичког господара, Пија ЏжИИ, он је можда и бојећи се Бога, углавном понављјао: „Моја савјест је чиста".

„И према томе, Степинчева црква конзеквентно се организацијски, идеолошки, политички, хисторијски, одржава. Они на Степинчеву дјелу идејама оснивају и садашњју полазну основицу којом улазе у односе у свијету и код нас, једним наоко новим језиком. Ево, ова Кухарићева окружница поводом годишњјице Степинчеве смрт, то је једна чисто политичка работа, језички замумуљјена. А шта је Степинац био, то не треба мене много да питате. Него, да се објави и сликама и њјеговим посланицама, како је подржао Павелића, кад је овај инсталиран на власт. И кад је Павелић бежао 1945. и кад је Павелићева влада слала адресе западним савезницима, под претпоставком да ће се Руси и они сукобити, кад им се Павелић стављја на расположењје истичући да је НДХ трајна и вјековечна творевина хрватског народа, истовремено се Степинац обраћа западним савезницима. Координирано су радили. То треба извући и штампати. А данас црква ништа не говори да је Степинчева црква била издајничка политика према хрватском народу. Та издајничка политика је у континуитету Римске цркве. Немојте никада говорити католичка црква, увек говорите Римска црква."

„Да, да. Он је био Павелићев, усташки духовни пастир. А оно што сам раније говорио о клеронациобалистима, орловима и крижарима, тој пријератној клерофашистичкој штампи, фанатизацији хрватских националиста кроз цркву, то они и данас раде и настављјају. Имају моћну организацију и штампу и уграђују се у језгро контрареволуције. Наравно, у измјењјеним свјетским и другим условима, али они истрајавају. Увијек као самостални елемент траже савезника у свијету против социјалистичке Југославије, а то значи и против хрватског народа. Антикомунизам им је централна оријентација. То је основно. Римокатоличка црква је била у функцији спасавањја најреакционарнијих режима. У вријеме рата је, наравно, била против народноослободилачког покрета. То је једна конзеквентна линија коју само треба знати пратити кроз ходнике лабирината и у овој новој ситуацији. Али то је иста линија. И то упорно иста линија."

Привилегован у односу на друге робијаше

Ништа Степинцу није значило море туге које су пред њјега на суђењју излили сведоци свих ужаса. НЈему је савест била чиста. Онде где је то ћутањје морао да замени крик човека, неизоставно, остало је хладно лице човека који је свештеник. Од свега, на Степинца је само једна ствар оставила утисак и о томе нам је остао запис: „Кад је Ериху Лисаку била прочитана осуда, којом се кажњјава на смрт вјешањјем, он је повикао: 'Живјела Независна Држава Хрватска! '. За Лисака је разумљјиво. Морам признати да се је часно и јуначки понио. Био је жртва своје идеје. Може и те како служити за примјер одлучности и многи се морају пред њјим постидјети. Колико је само мука поднио! Док су неки наши свештеници - утучених живаца -свашта говорили, Лисак је тихо говорио: 'Жалосно! Жалосно! ' Говорио је тако да и ја чујем. Прогласили су га злочинцем, и мене ставили до њјега, да ме тобоже понизе".

Ми очигледно преозбиљјно схватамо нечије проглашењје за свеца. Или, макар би тако требало да буде. Да би неко постао светац морао је да буде или мученик или творитељј чудесних дела. Стога се накнадно домишљјају најразлчитији догађаји који би га уврстили у једну или другу групу. Те био је мученик јер је био тако дуго у затвору, те тамо је трован од чега је потом умро у Крашићу у кућном притвору. Истине ради, ствари су стајале умногоме другачије. Како не бисмо били оптужени за измишљјањје, цитираћемо једноставно Бенигара и њјегову биографију Степинца која га препоручује за свеца.

„Надбискуп није био стављјен у 'карантену', већ су му одмах додијелили посебну ћелију у крилу које су логораши сматрали повлаштеним. То крило се састојало од неколико соба, које су својевремено служиле као уред казнионице. Тко је боравио у том крилу био је потпуно одијељјен од осталих логораша и стајао под строгим надзором управника Јосипа Шпиранца. Због тога строгог надзора било какав додир с другим затвореницима био је посве онемогућен.

Прва соба на десно од главног улаза била је станица милиционара који су били одређени за службу у том одјељјењју. Друга је соба била додијељјена надбискупу. За њјега су од двију соба учинили једну, порушивши зид који их је дијелио.

У соби је надбискуп имао војнички кревет, стол и столицу, двије полице за књјиге и један стари ормар за одијело. У почетку је имао свој мали писаћи строј. Касније су му Колумбови витезови из Америке поклонили нови. Трећа му је соба служила као капелица, у њју је управа ставила лијеп из храстовине умјетнички изрезбарен олтар. Како криж на олтару није имао Спаситељјева лика, један од утамничених свештеника је потајно џжепним ножем изрезбарио красно мало распело, тј. криж са Спаситељјевим ликом,

дугачак 12,8 цм, а широк 8,2 цм. Надбискуп је то распело причврстио на олтарни криж. Према биљјешци коју је сам написао на цедуљјицу и послао у надбискупски двор у Загребу, храна је била добра и поступак уљјудан. Поручио је да му због тога не шаљју храну из Загреба. Он је једини добивао посебну храну, грађанску, коју му је приправљјала нека православка у оближњјем жупном двору. Храну би доносили на главни улаз у казнионицу, а примао би је службујући часник, прегледао и предао одговорном заповједнику, да је отпреми надбискупу. Дневно је добио и вино, које му је било потребно ради пробаве. Сваки мјесец је добио и боцу ракије, коју он није пио, већ ју је поклонио којему супатнику."

А што се њјегове болести и такозваног тровањја тиче Бенигар записује:

„У другој половици травњја г. 1953. укућани су запажали, да су се на кардиналову лицу појавиле црвено-љјубичасте мрљје. Концем свибњја исте године га је посјетио њјегов особни лијечник и обавио стручни преглед здравственог стањја, које је било задовољјавајуће. Једино га је сметала упадна љјубичаста боја цијелога лица, оба уха и шаке. Како није понио са собом потребите справе, пошао је по њјих у Загреб. Вративши се у Крашић учини потпуни преглед крви, који је потврдио сумњју о тежем обољјењју крви и установио диагнозу: морбус васшуез, чије лијечењје према досадашњјем искуству није успјешно, и болест би могла трајати најдуљје десет година...

Извршно вијеће Хрватске послало је, 15. липњја 1953, лијечниику комисију, пет хематолога, у Крашић, да установе стварно здравствено стањје кардиналово. Он је био на шетњји. Вративши се био се сав узнојио. Лијечници су чекали пред кућом. Кардинал се испричао, да се мора најприје пресвући. У међувремену жупник је дошљјаке почастио. Када се кардинал пресвукао, позове вођу комисије, партијца, лијечника УДБ-е у Загребу, те му изјави, да комисију не жели примити у приликама, у којима се налази, јер да имаде своје лијечнике, који су већ установили, о чему се ради. Они су му доста, и он остаје у Крашићу, гдје ће се лијечити, како може. Лијечник се испричавао тврдећи, да они вјерују у налаз њјегових лијечника, али ту су хематолози, који су баш за такве болести стручњјаци.

...26. српњја 1953, у 10,30 с. прије подне, стигли су у пратњји др. Богичевића у Крашић специјалисти из Америке др Јохн Лањјренце, директор Доннер Лабораторy са свеучилишта у Калифорнији, и др Францис Рузицх, кирург из Чикага. Професор др Лањјренце донио је са собом по посебном одобрењју америчког конгреса, које је дано пер аццламатионем, ињјекцију П. 32, тј. радиоактивни фосфор. Ињјекцију му је након свестраног и темељјитог прегледа уштрцао. Другог дана ујутро вратили су се обојица опет у пратњји др Богичевића и издали обавијест, у којој су истакнули, да су наши лијечници одлично лијечили кардинала, а само здрављје да није критично, него готово осигурано. Иза тога посјета пошли су одмах у Рим, да обавијесте св. оца о болесникову стањју. Након три мјесеца имали су стићи лијечници из Швицарске, да даду болеснику још једну количину радиоактивног фосфора.

Почетак другог круга лажи и несрећа

Кардинал је након те ињјекције управо оживио. Редовито је опет недјељјом и благданима почео служити св. мису подневницу са проповиједу. Тек му се вратио. Осјећао се је свјеж за рад... У три је наврата био код њјега и најуваженији хематолог у Европи професор Лудвиг Хеилмеyер, директор свеучилишне клинике за унутрашњје болести у Фрајбургу у Бреисгау као конзилијарни лијечник."

Ето, то је сва прича о мучеништву. То је стварна слика Степинца који се протеклих неколико дана опет појавио у новом фељјтону Гласа концила као неко сасвим други, непрепознатљјив до те мере да се човек упита има ли више Степинаца, јер нигде ни речи о рату, покрштавањју, логорима смрти, клањју, бестијалном иживљјавањју над немоћним, на најнемоћнијом децом, женама и старцима. Поштеђени од свега тога почињје се нови круг лажи, нови круг несрећа, ко зна када и за кога, али несрећа неизоставно.

Бранимир Станојевић - Глас Јавности март.2008

Препоручена литература
animacija3