ЧЕДОМИЛ ХУБЕР

БИО САМ ЗАТОЧЕНИК ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ

ПРЕДГОВОР

Не може се рећи да до сада није писано о логору Јасеновац. Има литературе и о другим логорима који су постојали у нашој зем-Ији и сигурно је да ми сва та литература није позната. Ипак, оно што ми је познато, по мојој оцјени, дано је сувише фрагментарно и су-више једнострано.

У литератури коју сам имао прилике упознати, Јасеновац и њје-гова филијала Стара Градишка, приказани су уз помоћ појединачних сјећањја преживјелих заточеника, а само дјеломично уз помоћ неке сачуване усташке документације или штампе. Ипак, читајући то, не могу се отети утиску да су приказани само понеки догађаји, а не цјелина. А и ти догађаји, осим ријетких изузетака, приказују само усташка, насиљја (из поштовањја према звијерима не употребљјавам уобичајени израз »звјерства«), њјихово дјеловањје, а не и отпор за-точеника. Стјече се, углавном, утисак да су сви заточеници били са-мо објекти садистичких иживљјавањја усташа, живо месо дотјерано на клаоницу, живо месо које није љјудско, јер је оно љјудско у њјему уништено, месо које представљја само биолошки, по облику човјека, али које нема и све карактеристике психофизичке личности коју називамо човјеком.

А баш то уништењје човјека у заточенику није довољјно освијет-љјено а поготову није освијетљјено то да се у свим заточеницима никада није могао убити човјек. Готово да и није приказан логор као специфично бојиште на којем се такођер водила народноосло-бодилачка борба, али — дозволите да употребим тај израз — борба, у паклу и против пакла, дакле, на начин потпуно различит од оног на окупираном или ослобођеном територију, али с истим циљјевима.

Такав, по мом мишљјењју једноставан приказ логора, понукао ме је да покушам приказати логор другачије, онако како га ја видим, како сам га ја доживио и какав ми је остао у сјећањју. То је покушај да се прикаже и она друга, до сада неприказивана стра-на, она страна коју су усташе само понекад могле уочити, у раз-добљјима њјихових чудовишних хајки, хапшењја у логору, мучењја и егземпларних убијањја, она страна која је на крају крајева и омогућила онакав крај Јасеновца као логора, какав је и био 22. травњја 1945. године.

Покушавао сам и раније тако приказивати логор, али — нажалост — нисам наилазио на подршку код одређеног броја љјуди у средстви-ма јавног информирањја, а сигурно је да и нисам био много упо-ран у том настојањју. Тек сада, уз помоћ Спомен-подручја Ја-сеновац, омогућено ми је да напишем ове редове.

Сигурно је да овај мој запис не представљја и не може пред-стављјати потпуну, цјеловиту и сасвим објективну истину. Врло је вјеројатно да се потпуна истина о свему овоме никада неће саз-нати, јер је усташка — иако неуредна, непотпуна и надасве једно-страна — документација уништена. Спаљјивањјем логора уништене су и оне ријетке биљјешке које су поједини логораши, којих данас више нема, направили. Многи од руководилаца отпора у логору побијени су и са собом су однијели заувијек мноштво података о акцијама, успјесима и неуспјесима, правилним тенденцијама и грешкама, али и о њјиховим изворима. У оним увјетима, све се практично морало памтити. Биљјешке о организацији и организиранима није смјело бити. Зато је нестанак сваког од руководилаца отпора представ-љјао и губитак мноштва података. И увијек је требало организа-цију изнова формирати. Само дио ове епопеје јунаштва наших љјуди може се сазнати, и то само зато што још има живих љјуди који могу понешто од тога посвједочити.

Сва та »свједочењја преживјелих«, представљјају појединачна, мањје више усамљјена свједочанства, која су — као и сва друга свједочењја — оптерећена субјективизмом, дјеломичним знањјем, одређеним закљјучивањјем. Тако да и сваки од ових приказа (свје-дочењја) не може бити потпуно вјеродостојан документ у сваком детаљју, иако то уопће не значи да је човјек рекао било какву не-истину ни свјесно ни несвјесно, а поготову не да је лагао. Тек успоређен]ем већег броја исказа о истом догађају, моћи ће се с још увијек релативном сигурношћу одвојити објективне чињјенице од субјективних закљјучака, искљјучити »угао проматрањја« сваког свједока, при чему не треба ниједан такав исказ сматрати неисти-ном или лагањјем, ако је изјава савјесно дана, а не у неком афекту.

Пишући ово, покушат ћу бити што објективнији, настојати описати догађаје и чињјенице онаквима какви су били, а не како су се мени тада чинили или како их данас оцјењјујем. Свакако да ћу морати понегдје дати и своје закљјучке, своје тадашњје оцјене или садашњје, али ћу настојати да то јасно и кажем. Јер, много тога што ће бити овдје речено сакупљјено је у дугом временском раздобљју. До-лазећи у логор ја сам о њјему само чуо, знао сам да постоји, да је у њјему ужасно, али то је било све. Тек поступно, живећи у логору, сазнавао сам чињјенице. Но, ја их не могу сада тим ре-дом и поступком приказивати, јер би то било сувише дуготрајно, заморно и надасве досадно. Због тога ћу приказати ствари онако како сам их познавао при крају логора, односно попуњјено пода-

цима које сам од преживјелих заточеника прикупио и које сматрам вјеродостојним. Али, то само за цјеловитост слике у логору, а не и за оне ствари које представљјају мој особни доживљјај.

Не вјерујем да ћу у том свом настојањју потпуно успјети, јер и ја сам само један свједок, један од преживјелих.

Због свега тога сматрам ово покушајем другачијег приказива-њја логора, другачијег приласка овом проблему. Надам се да ће тај покушај подстакнути преживјеле заточенике да и они из својих сјећањја извуку понешто на ову тему. Прикупљјањјем свих таквих »изјава« пружит ће се ипак солидна грађа на основи које ће се мо-ћи о Јасеновцу говорити и као о попришту, језивом, специфичном, препуном жртвама, али ипак попришту народноослободилачке борбе наших народа.

Узео сам овај аутобиографски облик зато што ми он омогу-ћава да изнесем не само чињјенице него и своје закљјучке, али одвајајући једно од другог, на основи чињјеница и опажањја. Ни-сам у могућности писати хисторију логора. Покушавам само пру-жити грађу ономе који то буде могао, некада касније.

Али, као и свака аутобиографија која није писана на основи уредно вођених и објективно оцијењјених докумената, за коју не-ма подлоге у биљјешкама и дневницима, она не може бити у свим својим детаљјима аутентичан документ о ономе што приказује, већ само вјеродостојно свједочењје.

Мислим да сам у самом почетку био дужан ово истаћи, јер би без тога читалац погрешно схватио и моју намјеру и моја даљј-њја излагањја. А то би значило да бих се огријешио о успомену на оне дивне љјуде који су показали неустрашиву храброст, такво љјуд-ско достојанство које ништа, па ни логорски пакао и најсуровија мучењја, нису могли уништити.

ДОЛАЗАК У ЛОГОР

Негдје у ожујку 1943. године позвао ме Милан Богић на састанак. Било је то тмурно поподне раног прољјећа. Пошли смо из Осијека, наси-пом покрај Драве, узводно. Настојали смо оставити утисак двојице мла-дића који се безбрижно шећу обалом Драве, гдје су се младићи понекад раније шетали. Ишли смо у шуму код »Старе Драве«, око 2 км узводно од Осијека, гдје нас је чекао члан Окружног комитета Недељјко Хали-ловић.

Не сјећам се више свега што је тада било речено, о чему смо се договарали и договорили. Али се добро сјећам да је Халиловић тада рекао да је Милан Богић од тада нови секретар Мјесног комитета Осијек а ја да сам члан тог комитета. Пред крај дана, у сам сумрак вратили смо се својим кућама.

Недуго затим — како сам касније сазнао — због своје неопрез-ности, негдје на терену био је ухваћ^н Халиловић и још један члан Ок-ружног комитета: Мелхиор Трамшек. Чим смо сазнали за њјихово хап-шењје, одлучили смо бјежати из града на ослобођени териториј. Међутим, стигло је наређењје да не одлазимо, да нисмо компромитирани, а Халило-вић и Трамшек — речено је — имају добро држањје пред полицијом и не постоји непосредна опасност »провале«. Сазнали смо такођер, не знам више којим путем, да је Халиловић покушао самоубојство тровањјем, али да су га усташе хитном болничком и лијечничком интервенцијом успје-ле одржати у животу. Било је то као потврда њјегова доброг држањја пред полицијом и указивало је на то да ће прије жртвовати себе него одати

ХАПШЕНЈЕ У СТАНУ

У ноћи од 22. на 23. или од 23. на 24. свибњја 1943. године, агенти усташке полиције провалили су у стан у којем сам становао с мајком и братом Александром. Ухапсили су мене и брата, лако су извршили преме-тачину, никакве материјале нису нашли, јер оно што сам имао добро сам

сакрио. Када су нас везане одводили, рекао сам мајци да се не брине, јер ћемо се убрзо вратити. Један од агената је рекао да то неће бити тако брзо.

У згради полиције, камо су нас везане довели, било је много ухап-шених. Мало кога од њјих сам познавао. Нисам знао што се догодило, али је толико ухапшених одједном јасно свједочило да је у питањју нека провала, или пак да је рација. Чинило ми се ово друго вјеројатније, па сам био увјерен да су усташе начиниле грешку када су ме ухапсили. Међутим, сам шеф полиције Фурлановић, ускоро је разбио ову моју наду, јер ми је ре-као да није нити знао да постојим и колика сам звјерка. Правио сам се да не схваћам о чему се ради, али ми је било јасно да сам проваљјен и да

0 мени имају доста података и вјеројатно и доста доказа.

Сутрадан у ходнику затвора случајно смо се срели Богић и ја. Ја још нисам био саслушан, али он јест. Успио ми је казати да је Халиловић све издао, да је Такач, звани »Нагли«, случајно избјегао хапшењје јер није у Осијеку, да се Шедина приликом хапшењја борио и убио, а да је још један члан мјесног комитета — имена му се не сјећам, био је трам-вајски кондуктер у Осијеку — успио побјећи, наводно у Мађарску.

Ово обавјештењје било је врло корисно и на тим сам подацима зас-новао своју обрану: признати оно што знају, али при томе никога не теретити, да бих могао сакрити оно што не знају, а затим за све што би мене те-ретили теретити она три члана мјесног комитета које нису успјели ухапсити. Тако сам успио да ниједна веза за коју сам знао није била откривена, л данас не знам како су сазнали да сам одржавао везу с Мирјаном Борбаш, тек једног дана су ме питали за њју. Признао сам да сам одржавао везу са женом која се тако представила, али да не вјерујем да је та жена за-иста и Мирјана Борбаш. Када су ме с њјом суочили рекао сам да то није она жена с којом сам ја одржавао везу, па тако она тај пут није била ухапшена. На жалост, била је ухапшена касније, поводом једне друге провале.

Те ноћи када сам ухапшен, било је ухапшено још око стотину друго-ва и другарица, али сам само неке од њјих познавао. Дошавши у затвор-ску ћелију (најприје сам неколико дана задржан горе у канцеларији, јер у затвору није било мјеста, или су усташе хтјеле да нас раздвоје колико су год могли да спријече договарањје међу нама) затекао сам тамо раније ухапшеног Отона Гараја, којег нисам познавао. Био је жестоко мучен и ништа није признао. Уосталом, о току истраге и усташким мето-дама не треба говорити, јер је то већ одавно познато, па би ово било само понављјањје. То је за мене трајало свега око мјесец дана.

С нама је био ухапшен и Жељјко Киемен, тада адвокат у Осијеку, који је био поглавников кум (или обрнуто), а као хрватски националиста (али не и усташа) био је на робији за вријеме бивше Југославије. Вјеројатно због тога нисмо изведени пред »покретни пријеки суд«, јер би извођењје пог-лавниковог кума пред суд било неповољјно за усташе. Но, постојао је

1 други начин да будемо ликвидирани, а то је да нас пошаљју у логор.

ПУТ У НЕИЗВЈЕСНОСТ

Негдје поткрај липњја 1943. године, у рано љјетно јутро, када је сун-це већ добро гријало ову напаћену земљју, велика група ухапшеника из-ведена је из полицијске зграде и одведена на жељјезничку станицу. Ишли смо по двојица у реду. Извјестан број, међу њјима и Гарај, било је веза-них ланцем.

Мој брат већ је био пуштен кући. Како је мајка сазнала да ћу баш тога дана бити отпремљјен у логор, не знам. Исто тако не знам нити како и зашто су јој примили за мене послан ранац с нужном одјећом и извјес-ном количином хране. Тек ујутро, на излазу из полицијске зграде, један полицајац ми је предао тај ранац. Сјећам се да је у њјему био и зимски капут, иако је тек почело љјето.

Стрпали су нас у »Г« вагоне, на којима је писало да се у њјима мо-же превести толико и толико војника или толико и толико коњја (бројке сам за-боравио). Али, вагоне су добро затворили, тако да се изнутра никако нису могли отворити. Били смо доста потиштени јер смо одлазили у неизвјесност, а и збуњјени јер смо очекивали да ћемо бити изведени пред суд. Сада се наша ситуација измијенила. Ипак, и поред те збуњјености. Владимир Цигале, члан МК Осијек успио је викнути »Живјела слобода«, на што смо одговори-ли »Живјела«. Био је то први и до тада једини знак који је доказивао да човјек у нама још није био уништен.

Цијели дан провели смо у вагону. Нису нам дали ни воде, а камо ли хране. Касно поподне искрцали смо се у Окучанима, укрцали на камионе и под јаком стражом спроведени у Стару Градишку. Тамо су нас, с још једном групом доведеном из Загреба, смјестили у једну велику про-сторију. Ту је почело узимањје података за логорску администрацију, одузимањје свих вриједности (новца, накита, сатова и сл.), али су нам оста-вили сву одјећу коју смо понијели са собом, покриваче, па чак и храну. Чинило ми се то посве нормалним, али сам касније чуо, а и сам видио, да је то био изузетак, да су по правилу свим логорашима одузимали све што им се чинило вриједним.

Никоме од нас нису рекли тко је на колико дуго заточеништво осу-ђен. Рачунали смо да ће нам то бити касније речено. Ускоро смо доз-нали да то уопће није важно, да одавде — по правилу — нема изласка, а да осуда на три године (максималан рок према »прописима«) може само представљјати разлог да се буде ликвидиран раније него неки други.

Тога дана је заповједник логора Гачић — мислим да је тада већ био сатник по чину — био изузетно добро расположен. Удостојио нас је тиме што је особно дошао да нас прими. Свакога је питао за име, занимањје и мјесто рођењја. А када сам му рекао да сам рођен у Босанској Градишки (коју само Сава одваја од Старе Градишке) рекао је кроз ве-дар осмијех: »Па ти си дошао у родно мјесто да оставиш кости«. То је рекао тако да би звучало као нека шала, али мени се она нимало није свиђала.

Одлучио сам да му не дозволим да баш овдје оставим кости. Та одлуч-ност да не нестанем у логору била је један од фактора који ми је омо-гућио да издржим до краја.

ПОСТАЛИ СМО ЗАТОЧЕНИЦИ

Сутрадан смо одведени у сам логор. Тада смо сазнали да смо пре-ноћили у заповједништву, великој и лијепој згради унутар логора, али је она била високим зидом од опеке одвојена од дијелова логора у којима су живјели и радили логораши. Постали смо, дакле, заточеници. Они који су прије нас доведени у логор знатижељјно су нас проматрали и међу нама тражили своје евентуалне познанике. л ми смо њјих проматрали настојећи да из њјихова изгледа и држањја оцијенимо што нас чека. л ми смо тражили позна-нике.

Сјећам се да ми је од ранијих логораша први пришао Драго Поцем из Осијека. У Осијеку смо се доста површно знали. Зачудио сам се када сам га видио овдје, а не мањје се зачудио и он. Но, познавали смо се и то је било довољјно да поразговарамо и да се распитујемо за оно што нас је занимало. Њјега је нарочито занимало зашто смо ухапшени, как-во је држањје на полицији имао који од нас итд. Тек пошто је то све од мене сазнао, а ја нисам имао разлога да му о томе не причам, дао ми је први савјет за будуће држањје у логору. Непознатим заточеницима — рекао је — никада не говорити истину о томе зашто си доведен у логор. Ако већ треба нешто рећи, онда треба истаћи да је то због шверца (причу изми-сли према околностима) с обзиром да усташе криминалце повољјније трети-рају, него ли своје политичке противнике. Уосталом, логораш који није про-и/окатор, ријетко ће и поставити такво питањје, тако да већ постављјањје так-вог питањја може послужити донекле као знак распознавањја провокатора, иако то не мора увијек бити случај. Но, опрезност никада не шкоди.

ПРВИ ДАНИ

Своје прве дане провео сам на вањјском раду. То значи да сам радио све што је требало: истовар огрјевног дрвета или балвана из дерег-лија, чишћењје од малтера цигле добијене рушењјем зидова старе тврђаве итд. Ујутро су нас будили у шест, а у седам је започињјао рад. Радило се до подне, а поподне од два до пет.

Чинило се да ће боравак у логору бити лак. Посао није био претјерано напоран, усташе нас нису посебно гониле, слободно вријеме смо прово-дили у шетњји по кругу који је био дјеломично сличан парку. Имали смо стру-ју, свјетло и воду, а једном тједно и купањје са дезинфекцијом, тако да је хигијена — за логорске прилике — била на завидној висини. Храна је била слаба. Ријетка незачињјена »чорба« по којој су пливали комадићи ре-пе, понекад »пура« (ријетка каша од кукурузног брашна) без соли и ко-мадић круха (чини ми се 75 грама) на дан. То је било у подне. Ујутро

нека врућа вода названа чајем, а увечер исто такво »вариво« тј. ријетка чорба у којој се могло наћи можда и зрно граха или комадић крумпира. С таквом храном не би се могло преживјети. Али било је дозвољјено да се у пакетима од кућа прима храна за кухањје и било је дозвољјено да се та храна куха. Захваљјујући томе није било потпуне неисхрањјености и смрти од глади. Говорим о времену у које сам дошао у логор, а не о цијелом логорском раздобљју, поготову не о ономе прије него што сам постао заточеник.

Из прича старих заточеника сазнао сам да је ово сада (љјето 1943. г.) изузетно мирно раздобљје, да никада раније није било тако и да ово сигурно неће дуго трајати.

Тако је прошло првих седам дана. Почео сам се привикавати на ло-гор и на специфичне увјете живота и прије свега на најважније правило по-нашањја: »Ради колико мораш најнужније, да те не би тукли, али не зама-рај се, јер што од снаге изгубиш, у логору не можеш надокнадити«.

НА ПУТУ ЗА ЈАСЕНОВАЦ

А тада је дошао тзв. наступ. Сви заточеници су били постројени у цен-тру логора. Усташки »дужностници« свуда су око нас и ником нису доз-вољјавали да изађе из строја. Већина се искусних заточеника посакривала, ако се икако могло. Ипак и њјих је било у наступу, јер никада се сви не могу сакрити.

Одвојили су једну већу скупину (можда око 100) у коју сам био од-ређен и ја. Одвајали су углавном нас с вањјског рада, док су оне из радионица задржали. Та наша скупина одређена је за Јасеновац и истог да-на тамо смо одведени.

Никада се до тада није догодило да је у Јасеновцу понестало радне снаге, а сада је баш то био случај.

Вјеројатно су усташе привремено прекинуле с прикупљјањјем нових логорша, пустошењјем села и хватањјем њјихових становника. Једним ди-јелом то је било стога што су сва села близа усташким посадама била или расељјена или су пак настањјена љјудима које су сматрали довољјно повјер-љјивима да их могу оставити на миру још неко вријеме, а она удаљјена нису била под њјиховом контролом, налазила су се на ослобођеном или дјеломично ослобођеном територију. Свакако да је и опћа војно-политич-ка ситуација у то вријеме дјеловала на то. То је било — ако се добро сје-ћам — раздобљје када су усташе покушале ступити у контакт са западним савезницима и одвојити се од фашистичког брода који је почео тонути.

Но, без обзира на разлоге, било је то раздобљје када је у логор до-вођено мало нових заточеника, па је за одржавањје усташких погона требало доста радне снаге, а то су могли дати само постојећи логораши.

ЈАСЕНОВАЦ

До почетка Другог свјетског рата Јасеновац је било мало познато село. Налази се насупрот ушћа Уне, на лијевој (славонској) обали. Било је то питомо село, чији су се становници бавили углавном земљјорадњјом и сточарством, а нарочито узгојем свињја.

Некако пред Други свјетски рат, Јасеновац се почео помало индустри-јализирати. На источном, низводном рубу села подигнута је циглана, јер је иловача пружала готово неисцрпну сировину. Била је квалитетна, па се про-изводила добра цигла и цријеп.

Обје обале Саве узводно од села покривене су густим шумама у којима је превладавао чувени славонски храст, било је и доста бријеста, а како је терен подводан и доста врбе и тополе. Ове шуме су представ-љјале извор сировина за другу индустрију која се на том терену почела развијати. Поред циглане била је подигнута и пилана.

За стоку је требало доста ланаца. То исто је било потребно и за вези-вањје трупаца дрвета. Зато није чудо да се као трећа фабричица ту ство-рила и ланчара.

Цио овај крај око Јасеновца је мочваран. Поред Саве, ту је Уна, која је код свога ушћа у Саву већ права, мирна равничарска ријека. Из славонских брда воде су се слијевале у Струг, који је низводно од Ја-сеновца утјецао у Саву. Пољја око Јасеновца, која су се налазила из-међу огромних славонских и босанских шума била су врло плодна, али је многа жетва пропадала јер су поплаве често пустошиле. Било је случајева када су се све три рјеке спојиле у огромно језеро, мочвару, а изливене воде врло споро су отјецале и повлачиле у своја корита.

Овакав крај био је погодно тло за развој комараца којих је овдје било у огромним количинама. Становници Јасеновца и околних села могли су преживјети, могли су се одржати успркос тешког рада само захваљјујући чињјеници да им је храна била обилна и калорична, тако да се организам могао одупријети болештинама.

Чини се да су усташе, вјеројатно по директиви својих нацистичких гос-подара, управо зато и изабрале овај крај за оснивањје логора за уништава-њје читавих групација становништва с територија своје тзв. »Независне Државе Хрватске«. Јер, било је потребно само да заточенике недовољјно хране, да их изгладне, да их при томе тјерају на исцрпљјујуће радове и сама природа би се побринула за то да велик број једноставно нестане због болести и лоших животних увјета.

Око 30 километара низводно од Јасеновца налази се Стара Градишка. То је мало насељје поред некадашњје тврђаве. Тврђаву је саградила Ма-рија Терезија за обрану од Турака. Између два рата у тврђави је била казнионица. л ту казнионицу усташе су претвориле у логор.

Од три села између Јасеновца и Старе Градишке, која су се налазила окружена стољјетним шумама славонског храста, Кошутарицу, Млаку и Ја-бланац, усташе су иселиле посљједњја два као што су учиниле и с Јасенов-цем. Тако на цијелој лијевој обали Саве, од Јасеновца до Старе Градишке низводно није било готово никаквих становника осим усташких посада и малобројних чланова њјихових обитељји (углавном у Јасеновцу и Старој Градишки). У Млаки и Јабланцу није било ни једног становника.

На десној обали Саве, у Босни, све од Уне па до села Орахова близу Босанске Градишке, такођер је било исељјено неколико села, па је цио простор до падина Просаре (све до Дубице) такођер био ненасељјен и пуст.

Цио тај простор од преко 300 квадратних километара био је практично ненасељјен и представљјао је подручје логора Јасеновац.

Постојањје неке индустрије, постојањје огромних обрадивих површина представљјало је основу за тзв. радни логор. Сам Јасеновац су називали логор ИИИ Циглана, јер је логорско насељје било концентрирано око циг-лане. Кожара у самом мјесту Јасеновац био је тзв. логор ИВ, док је Стара Градишка била логор В.

Не знам гдје су се налазили логор л и логор ИИ. Вјеројатно су то били логори у Крапју, узводно од Јасеновца, који су у вријеме мог доласка у логор већ били ликвидирани.

Усташе су у логор доводиле велик број љјуди. Било је међу њјима стручњјака сваке врсти. Али, циљј усташа није био радни логор, како су га називали, него логор смрти, уништавањја.

ЈЕВРЕЈИ л РОМИ — »НИЖА РАСА«

Сугласно својој фашистичкој идеологији, у складу с њјемачким рјеше-њјем жидовског питањја, у логор су доведени Јевреји. Затим су доведени и Роми, јер су и они били »нижа раса«. Како је шовинизам био једно од основних начела усташке идеологије, то је с територија њјихове државе требало истријебити све Србе, па су и Срби довођени у логор. Све ове ка-

тегорије логораша, довођене су зато што су били припадници тих етничких група које су усташе хтјеле уништити, истријебити. Али, у усташкој држави по-стојали су и Хрвати који се нису слагали с усташком политиком. Међу њјима је била широка лепеза противника, од југославенских монархиста до ко-муниста. Како су комунисти били на челу народноослободилачке борбе, усмјерене против фашизма и њјемачке и талијанске окупације (говорим само о подручју Хрватске), то су усташе све своје политичке противнике које нису могле називати ни Жидовима, ни Ромима, ни Србима називале комунистима. А све те противнике било је неопходно физички истријебити, јер су се осјећали сигурни једино међу својим истомишљјеницима.

Природни и климатски увјети нису били довољјно ефикасни у уништавањју тог огромног броја љјуди које су усташе доводиле у логор. Њјима се жу-рило да истријебе што више становништва, па су стога увели и цијели систем уништавањја љјуди, убијањја на најразличитије начине. »НДХ« није била тех-нички развијена земљја, па стога није било могуће уништавати љјуде на технички усавршен начин, као што је то чинила Њјемачка у Осwјенћиму. У Јасеновцу није било плинских комора (барем не у већем обујму). Убијањје се вршило ручно и у њјему су учествовали мањје више сви чланови усташке посаде. Чак се међу усташама сматрало херојством да се уби-јају логораши. Они су се међусобно хвалили бројем убијених, а неријетко и начином убијањја. Што је неки од усташа био суровији, што је више убијао, то му је углед међу усташама растао. Био је то чудовишан начин истица-њја и такмичењја, достојан такве организације као што је била усташка обрана, како се службено називала та формација усташке оружане силе.

Не знам како је дошло до таквог назива ових усташких јединица, али вјеројатно је то требало бити оно што је у Њјемачкој био СС. Јер и СС је скраћеница од »Сцхутз Стафелл« што би се могло означити као обрам-бене јединице. Вјеројатно су зато усташе и овој својој формацији дале такав назив. Свакако је постојало настојањје да се не само достигне него и престигне узор СС.

ЛУБУРИЋ — ВАЖНИЈИ ОД ПОГЛАВНИКА

Главни заповједник усташке обране и њјен неоспорни господар био је Вјекослав-Макс Лубурић. Он је унутар усташке обране, па и у логору који је био подручје усташке обране, био важнија личност и од самог по-главника. Њјегова вољја била је закон за усташе, а за логораше не тре-ба нити говорити. Уосталом, њјегову вољју су усташе само проводиле према логорашима. Логораши нису имали прилику непосредно чути Лубури-ћеву ријеч, њјегово наређењје.

У Јасеновцу, у само селу, било је сједиште заповједништва усташког здруга. То је била велика јединица, али не и једини усташки здруг у окви-ру усташке обране. Она је имала за тадашњје прилике одлично наоружане (лаким пјешадијским наоружањјем) јединице које су биле сврстане у бојне (батаљјоне) и сатније (чете). Била је и посебна моторизирана јединица тзв. брзи склоп, али је та јединица била састављјена од старих, истрошених маши-

на. Усташе нису имале љјуде који би се разумјели у одржавањје ових ма-шина, па је тај посао био повјерен логорашима. Усташе су само надзирале рад логораша.

Није ми био јасан однос између заповједништва усташког здруга и заповједништва логора. Не знам тко је био старији по чину и положају од ових главара усташке организације у Јасеновцу. У сваком случају здруг је осигуравао заштиту логора од напада, а исто тако и спречавао бјекство логораша. Он је у свом саставу имао јединице које су давале стражу када су логораши радили изван логора.

Логораши су били подијељјени на групе, према врсти рада који су обав-љјали. Тако су постојале групе: грађевинска, пилана, циглана, шумска група, економија, ланчара итд. Неке су групе бројиле по неколико стотина логораша, а друге само по неколико, као што је напр. била керамика или кемијска група. Ако је група била већа, онда су постојале мањје групе којима је на челу био десетар или стотник, што је зависило од тога колико је група велика. На челу групе је био групник. Све су то били заточеници које су усташе постављјале. Некада је било могућности да логораши до-некле утјечу на избор групника или ког другог функционара логораша, али увијек је то била одлука усташа, понекад чак и заповједништва. О неким изборима међу логорашима не може бити ни говора.

Усташе су се трудиле да групник, или стотник или десетар буду њјима одани, до буду гоничи логораша на рад, да буду сурови. Дозвољјавали су им да користе батину према логорашима, и многи су логораши постали груп-ници захваљјујући баш томе што су се прихватили таквог посла, што су сво-јом суровошћу према осталима показивали колико су блиски усташама. Вјеровали су да ће тиме спасити своје животе.

Само, нису сви групници били такви. Било је међу њјима љјуди који су се залагали за добро логораша, колико је то било могуће у тамошњјим увје-тима, који су за своју групу тражили појачану храну, који су настојали да не тјерају логораше на превише напоран рад, али су сва та њјихова настојањја била ограничена тамошњјим логорским могућностима.

За сваку групу постојао је и један усташки дочасник, а понекад, нарочито касније и часник, који су имали функцију усташког надзорника. Њјегов је задатак био да прима наређењја заповједништва и радне службе, да надгледа да ли групник правилно организира посао и изнад свега да се брине да логораши не би учинили нешто што не би било усташама по вољји.

Поред усташких канцеларија, које су се налазиле у заповједништву логора постојала и логорска писарница, како се звала канцеларија у којој су групници и њјихови помоћници обављјали административне послове логора.

Ето, тако је отприлике изгледала усташка организација логора у вријеме када сам дошао у логор, а таква је остала и све до краја логора.

ИИИ

ПРВИ ПУТ У ЈАСЕНОВЦУ

Из Старе Градишке камионима су нас превезли до Окучана. Тамо су нас укрцали у вагоне, опет »Г« кола, разумије се. Навечер смо стигли у Јасеновац, на индустријски колосијек у самом логору. Чим смо изашли из вагона постројили су нас пред зградом »заповједништва« и почели раз-врставати у радне групе. Издвајали су занатлије и њјих су размјештали по радионицама. Интелектуалце, неквалифициране раднике и сељјаке разврставали су у групе које су радиле изван радионица. То је била економија, гра-ђевинска и шумска група, а нешто је послано и у тзв. теренску групу која је имала улогу транспортног погона, јер је радила на утовару и ис-товару и на пријевозу материјала између појединих логорских пунктова, углавном ријечним путем.

Ја сам с још око 50 других, међу којима је био и Гарај, разврстан у шумску групу. Али, то сам сазнао тек касније. Тада, у тзв. наступу само смо раздвајани на групе и групице, а није нам речено што ћемо радити.

Када је разврставањје у групе било завршено, одведени смо у логор.

Треба разликовати логорско подручје од самог логора. Логорско под-ручје сам већ описао. А сада ћу описати сам логор ИИИ — Циглану.

Центар логора и највећи број заточеника у самом логору запош-љјавала је циглана. За најтежи рад у логору сматран је рад на »бајеру« тј. на ископу земљје за циглану, јер се увијек радило у блату и води.

Одмах поред цигларске пећи налазила се ланчара, некад само твор-ница ланаца, а тада 1943. године већ знатно разноврснија метална »ин-дустрија«. У њјој су заточеници поправљјали оружје, али су израђивали и ново (нпр. »стројнице«). Ту се практично од метала израђивало све што је уста-шама требало. У лабиринтским ходницима између циглане и ланчаре нала-зиле су се друге радионице. Ту су били електричари, кемичари, керамичари и др. којих се сада не могу сјетити.

С друге стране циглане налазила се велика једнокатна зграда У приземљју се налазила столарија, а на кату је била логорска писарница и

цртаоница. Ту се обављјала заточеничка администрација, ту су имали своје столове групници и њјихови помоћници, службено названи писарима. Ту су се израђивали и пројекти које су усташе наручивале. Знам да је овдје инж. Реис ЈРајс) архитекта пројектирао одређене објекте, а ту је инж. Спиндел (Шпиндл) пројектирао димњјак за електричну централу која се у непосредној близини столарије у то вријеме градила.

У наставку на столарију пружала се пилана гдје су се у даске пре-тварале кладе које су заточеници сјекли у околним шумама. Од финалних производа ове пилане, колико се сјећам, нарочито су биле тражене »гајбе« за воће које су се радиле од врбова дрвета.

Испред пилане, насупрот заповједништву налазила се »часничка кухи-њја« с »благаваоницом«, испред које је био мали травњјак и неколико мла-дих јаблана. Сасвим према Сави, поред часничке кухињје налазила се стра-жара, јер је ту био улаз у логор, а одатле је полазила и скела која је за-точенике превозила у Градину, на босанску обалу Саве.

Између улаза у логор и заповједништва налазиле су се неке зграде, којима се на први поглед није могла одредити намјена. Касније сам саз-нао да се у том блоку налазила и најзлогласнија зграда у злогласном логору, усташки затвор. Мислим да је овдје била и тзв. звонара, међу свим усташким затворима најзлогласнији, у којем је усташки редарственик Циви-дини, али не знам зашто и сам заточеник, исљјеђивао заточенике уз оби-лато кориштењје свих врста мука, од којих су батине биле најлакше. Ту се налазио и магазин одјеће која је скидана с логораша када су убијани у логору или пак одузимана одмах при уласку у логор. Та се одјећа сортирала и отпремала некамо као старе крпе, ако се није могла користити у логору.

Ту је била пакетарница у којој су се скупљјали сви пакети прије него што би се подијелили логорашима који су их добивали.

Ту, на том простору, били смо разврстани приликом нашег доласка у Јасеновац.

Између столарије и пилане пут је водио у логор. Пут је ишао некако уско од обале Саве према Славонији. Био је посут туцаником и ломљје-ном циглом, али толико мало да је послије сваке кише на њјему било бла-та довољјно да човјек не може нормално ходати.

Одмах иза пилане налазило се градилиште електричне централе, а била је ту и нека стара централа која је још увијек радила. Погон је био на дрво, јер је тога било у изобиљју, а није коштало ништа, јер су га прибављјали и допремали заточеници.

Пут је затим водио до руба једне приземне зграде уздигнуте око метар изнад терена. По изгледу је подсјећала на станичне магазине. У њјој се, од пута према Сави, налазила прво пекара па затим млин и на крају, скоро сасвим уз пут од Јасеновца према Кошутарици, који је ишао

самом обалом, налазила се сушара за кукуруз. Даљје иза сушаре било је збијено неколико барака. То је била економија, која је од осталог ло-гора била одвојена тзв. језером.

Језеро је била дубока бара и причало се да је много лешева у њју побацано Поред језера и пута који је туда пролазио налазило се неколико сухих стабала шљјива. С лијеве стране пута почињјао је »бајер« са својим барама и трском обраслим обалама. Ту је тек започињјало оно што се

звало логор.

Наиме, многи су логораши спавали по радионицама, тамо гдје су и радили. Они који нису радили по радионицама, или у њјима нису имали мјеста, становали су у »логору«. Логор је сачињјавало шест или осам (не сјећам се више сасвим точно) барака које су биле око 10 м широке и око 40 м дугачке. Биле су подигнуте изнад земљје за око 60—70 цм, на кољју, попут сојеница, на поплављјеном терену. У свакој бараци средином је било поредано по два реда боксова, а поред зидова још по један, тако да је између барака постојао само узак пролаз. Сваки бокс имао је двије етаже, а у свакој етажи нормално су лежала по три заточеника, у слу-чају нужде и четири, па и више. Може се мислити колико је свјежег зрака било у тим баракама, када су се заточеници, уморни и покисли, враћали на спавањје и када се ту испаравао и зној и влага из знојем натопљјене од-јеће и из мокрих чарапа, односно крпа које су их замјењјивале. А близу врата су још биле и кибле, велике канте, садржине можда до сто литара у које се мокрило, јер је излаз из барака ноћу био забрањјен.

У продужетку ових барака, у правцу обале Саве, насупрот еконо-мији, налазиле су се двије или три бараке, ограђене и од осталог простора одвојене бодљјикавом жицом. То су биле зграде логорске болнице. У болници је било и лијечника и болничара, али су они били немоћни да помогну болесницима, јер нису имали готово никаквих лијекова. Лијечило се углавном само сугестијом и лежањјем и одмарањјем. Природа се морала сама поб-ринути за оздрављјењје, ако је у логорашу било довољјно снаге за то и ако је постојала вољја за животом. Чак се храна болесника није много разликовала од логорашке хране. Тек ту и тамо било је понекад мало ме-са, али такођер без соли и то само ако је неког коњја требало заклати да не угине.

Насупрот логорској болници, у продужетку стамбених барака, нала-зила се зидана доста дуга приземна зграда у којој је била смјештена бри-јачница, дезинфекција и неке друге радионице, напр. урарија. Међутим, капацитети дезинсекције били су сувише мали да би се могло ефикасно одржавати чистоћу и да би се могла потаманити гамад која је нападала логораше, а нарочито уши. Зато је у логору готово стално било пјегавца, али је то некад била права епидемија, а некад као да се примирила, као да су бацили ослабили од толиких жртава које су покосили.

Још мало даљје, али доста далеко од те радионице, налазила се опет једна мањја и једна већа барака гдје је била смјештена логорашка кухињја. Испред кухињје налазио се једини бунар који је био доступан

логорашима, одакле су се снабдијевали водом и кухињја и сви заточеници. Истина, и на економији је постојао бунар, али он није био за све присту-пачан.

Цијели тај круг био је ограђен оградом од бодљјикаве жице. Изван тог круга налазили су се логорски вртови у којима су радили заточеници, али из којих нису смјели узимати никакав плод, јер се то сматрало тешким прије-ступом и често се кажњјавало смрћу на лицу мјеста, а понекад и послије тешких мучењја у логорском затвору. Наиме, усташе су сматрале да је помагањје заточеника од стране заточеника равно комунистичкој дје-латности, па су понекад истраживали с ким је несретни заточеник одржавао везу. Стално су се бојали неке субверзивне активности, неке дјелатности која би могла узбунити заточенике и довести до побуне.

Изван ових логорских вртова налазио се ред бодљјикаве жице. То је била прва ограда логора од два реда жице размакнуте око 1 м, а високом око 2,5 до 3 м. На висини око 1 м од тла, тај међупростор био је зусут колутима, смотуљјцима бодљјикаве жице, тако да се ни мачка не би могла провући, а камо ли човјек. А изван ове ограде, у то се вријеме форсирано изграђивао зид висок око 3 м с бункерима (извидницама) на одређеним мјестима гдје се смјештала усташка посада. У сваком од тих бункера био је барем један пушкомитраљјез, а сваки је од усташа имао пушку и бомбе.

Сасвим уз жичану ограду налазила се барака која је имала посебну намјену. То је била тзв. »латрина«, заједнички нужник за логораше. Ова је барака била нешто виша од осталих, али знатно ужа и краћа. Поред зидова у поду су биле исјечене рупе. Свака та рупа била је ограђена даскама висине око 25 до 30 цм, а горњји руб ових дасака био је ојачан летвама. Све су те ограде повремено кречене. Испод сваке рупе налазила се не-ка посуда, дрвена или метална у које се скупљјао измет. Сваког дана су посебно за тај посао одређени заточеници празнили ове посуде у посебна кола с великом бачвом и то одвозили у врт и тако га гнојили. Због недостатка креча, земљја се претварала у тврде груде које је било теш-шко разбијати, па је обрада врта из године у годину била све тежа.

РАЗГОВОР — У ЛАТРИНАМА

У тим латринама, логораши су имали прилику да мало посједе, да се од-море и измијене мисли, да се мало поразговарају. Ту су се најчешће преносиле вијести (од уста до уста) шапатом да нетко извана не би чуо. Разумије се да је у таквим увјетима свака вијест могла бити изобличена већ према вољји, жељји и машти онога који ју је преносио, л тако су све невјеројатне вијести добивале епитет »вијести агенције латрина«.

У тај и такав логор дошао сам из наступа. Тек ту сам сазнао да сам распоређен у шумску групу и да ујутро полазим на рад. Добио сам мјесто у једном боксу, у средњјој групи, негдје у средини бараке у доњјој етажи. Гарај је смјештен неколико боксова даљје, а тако и остали

из моје групе Лежећи тако у мраку, чекајући да ме обузме сан, за-подјенуо сам разговор с мојим сусједом у боксу. Од њјега сам сазнао да је сада у Јасеновцу тако добро како никада није било, да се не гони тако много на рад, да је поступак сношљјив, да су батинањја ријетка а убојства поготову. Разумије се, нисам све то сазнао исте ве-чери. Прве вечери је било онако уопћено пропиткивањје. Чекало се јутро да се проматра онај с којим спаваш да и по изгледу оцијениш можеш ли с њјим разговарати или не, да видиш како се понаша, рјечју да га испиташ и тек онда се упустиш у опћените, али ипак конкретније разговоре о прили-кама у логору, из којих се још увијек не би могло закљјучити што си и какав си.

Сутрадан смо пошли на рад у шуму. Код стражаре смо добили стра-жу односно стража нас је преузела од логора и кренули смо на скелу, па преко Саве у Градину да сијечемо дрва. Сјекли смо прије свега вр-бе, јер је понестало врбова дрвета на пилани. Сваки од нас добио је на из-лазу сјекиру с држалицом метар дугом, јер је то била и мјера за дужину цјепаница које смо морали правити када се дио обореног стабла прет-варао и у огрјевно дрво. На тројицу иии четворицу долазила је велика пила, звана »американка«. Према тим увјетима дијелили су нас у тзв. партије, јер је уз сваку пилу била по једна партија која се састојала од тројице или чет-ворице заточеника. Тих првих дана нису нам одредили норму, јер циљј није био стварањје огрјевног дрвета (уосталом врба за то и није погодна) не-го стварањје клада, тј. техничког дрвета за даљјњју обраду на пилани.

Морам нагласити да сам се врло мало разумио у рад са сјекиром и пилом и да сам тада заправо морао учити тај занат. На срећу, ишло је доста лако тако да сам убрзо, већ послије десетак дана био довољјно добар радник да је сваки заточеник био задовољјан ако сам њјему до-дијељјен у партију, јер сам могао остварити одређен просјечни учинак. Међутим, било је и таквих заточеника који се никада нису научили добро служити сјекиром, али су се могли доста добро користити за рад с пилом. Један од таквих био је Бек (имена му се не сјећам), геодетски инже-њјер из Винковаца. Али, био је симпатичан и зато сам најчешће био с њјим у партији. Други су с њјим нерадо радили, јер није био довољјно спретан.

На повратку у логор сазнао сам да смо добили сваки комад круха (мјешавина пшенице и кукуруза) који је био врло укусан, јер је у њјему било и соли, с обзиром да се исти тај крух дијелио и усташама. Истина је да смо добивали само неких 75 или 100 грама по глави, али је то било ипак толико, док други који су били на испомагањју код грађевинара или у логорском кругу нису добивали ништа. Код грађевинара су добивали само они који су одлазили на рад на оградном зиду и зидари, односно тесари, а не и сви заточеници те групе.

Тако сам имао срећу да сам доспио у групу која је имала појачану храну, јер се рад у шумској групи третирао тежим послом.

ЗАЈЕДНИЦЕ ЗАТОЧЕНИКА

У Јасеновцу је тада било дозвољјено да си логораши сами спремају храну. Три, четири, до шест логораша окупљјали су се у тзв. заједнице и заједнички припремали храну. Дијелили су на тај начин оно што су добивали из пакета од својих кућа и тако се међусобно помагали. л ја сам тако с Гарајем, Трамшеком и Матотеком основао заједницу. Не знам, али мислим да је у то вријеме у нашој заједници био и Борис Анкон, скојевац који је с нама дошао у логор.

Таквих заједница било је много. Углавном унутар њјих владала је примјерна слога, али је било и случајева да су се заточеници међусобно свађали. Оснивањје таквих заједница било је толико нормално у тим увје-тима да нисам могао у прво вријеме нити замислити да се иза тих орга-низација крије (за усташе) илегална логорска организација којом руководе комунисти. То је исто тако нормално изгледало и усташама, па се на тај вид удруживањја заточеника нису окомили, већ су га толерирали. Нису нити помишљјали на то да се кроз ту форму организирањја логораши окупљјају, да је то основна ћелија отпора која се формирала међу заточеницима.

Дозвољјавајући заточеницима да се хране на тај начин, усташе су зап-раво у исхрану заточеника рачунале и доприносе чланова породица зато-ченика, које су од својих уста одвајале храну до које је тада било тешко долазити. Па и од тих пакета усташе су много користиле за себе, а само дјеломично пакети су достављјани онима којима су били и намијењјени. Но, и то је значило знатно побољјшањје исхране, што је било предувјет да се издржи, да се преживи.

Понављјам, то је било вријеме када је режим у логору био најблажи. Од-нос усташа стражара према заточеницима није био претјерано лош. Било је ту и тамо случајева да су неког заточеника претукли, па и да су поне-ког убили, наводно приликом покушаја бјекства, али су то биле изузетне а не свакодневне појаве.

У том раздобљју осјетио сам да постоји логорска организација за коју усташе не знају нити смију знати. Осјетио сам по томе, што су пов-ремено и до мене продирале вијести о стањју на фронтовима, што се од мене тражило да нешто од своје хране одвојим некоме кога нисам поз-навао, али ми је нетко од познатих рекао да требам дати. За узврат мо-гао сам набавити обућу која ми је била неопходна, јер су се моје ципе-ле почеле распадати. Све то ишло је преко познатих до непознатих и од непознатих преко познатих до мене. Ипак, још увијек ми то није личило на неку добро организирану снагу која дјелује међу заточеницима. Осјетио сам само да има нетко тко се брине и о мени и о другима, нетко кога ја не знам, али за којег знам да постоји. Била је то велика морална подршка, а повремено се она и те како материјализирала.

Споменуо сам обућу. То су биле сандале начињјене од џжонова из-рађених по облику стопала од тврда дрвета, најчешће јасена. То дрвено стопало (џжон) било је на мјесту прегиба пресјечено тако да се џжон

могао савијати према нози, а оба су дијела била спојена неком кожом

од старих ципела. Постојао је и ремен који је држао предњји крај џжона

а затим систем ремењја којим се таква сандала везала за ногу. За ло-цорске прилике то је била врло удобна обућа.

Но, треба нагласити да се та обућа није смјела израђивати у логору. Ако је неки столар или обућар био ухваћен да израђује овакве сандале био је најчешће претучен, а понекад и много суровије кажњјаван. Ипак, та се обућа масовно производила. Усташе су видјеле да заточеници носе ту обућу. Нису испитивали одакле им, јер су то знали. Толерирали су да за-точеници имају такву обућу, јер им они нису давали никакву, али су про-гонили оне који су такву обућу израђивали, па макар и за себе. Био је то један од многих парадокса у логору.

Знао сам каквој се опасности излаже онај који ће ми направити обућу. Нисам знао тко ће је направити, али сам био сигуран да ћу је добити када је затражим, јер ми је била обећана. л само то сазнањје било је знатна морална подршка, потхрањјивала је свијест да ниси сам пре-пуштен себи, да имаш другове који брину и о таквим твојим потребама. А то је истовремено потицало да и ти будеш спреман нешто учинити за те непознате другове који жјве с тобом, које не знаш ни по лику ни по име-ну, али знаш да постоје. Чак је било бољје да их не знаш, јер ниси у опас-ности да их одаш и несвјесно у разговору са заточеником кога си пог-решно процијенио и који је, можда, усташки доушник (конфидент).

Сваки дан с осталим логорашима из шумске групе одлазио сам на рад у шуму на босанској обали Саве. Сваки дан смо се превозили скелом у пратњји страже. Најчешће је број стражара био истовјетан броју заточе-ника. Сваки стражар имао је обавезно пушку и каму, понеки и пушкомит-раљјез. Према томе с вањјског рада могло се побјећи само у изузет-ним приликама, јер то нормално није било могуће.

Рад није био превише исцрпљјујући, нису нас превише тјерали, а норма од 1 м³ огрјевног дрвета могла се релативно лако израдити када смо обарали тополу. Тополове цјепанице слале су се у Дубицу, гдје су усташе имале кречану коју су опет послуживали заточеници. Уосталом, све што се радило у логору то су радили заточеници, осим, наравно најповјерљјивијих усташких послова у заповједништву. Усташе су само водиле надзор и то не толико над тим што се и како ради, него да ли се ради или не. Увјерен сам да су многи заточеници платили главом неиспуњјавањје већих норми и тако приси-лили усташе на смањјивањје норме на количину која се могла израдити. То је такођер био један вид отпора према усташама с двоструким циљјем: да се смањји капацитет логора и смањји количина логорских производа и да се олакша живот заточеницима.

ИВ

НЕКИ ПОКУШАЈИ ПСИХОЛОШКЕ БОРБЕ ПРОТИВ ЈЕДИНСТВА ЗАТОЧЕНИКА л УНОШЕНЈА РАЗДОРА МЕЂУ ЛОГОРАШЕ

У том најмирнијем од свих раздобљја постојањја логора, усташе су покушале унијети раздор међу заточенике. Прије свега, почели су класи-фицирати заточенике према националностима. Постојали су Јевреји, Роми и Срби, који су сачињјавали једну категорију, али категорију која се изме-ђу себе донекле разликовала, од случаја да случаја. Затим су посто-јали Хрвати, католици и муслимани. То је била најгрубљја подјела.

Наиме, у то вријеме већ је било много Хрвата у логору. Како је растао отпор у земљји, како се распламсавала народноослободилачка борба, тако је све више Хрвата допремано у логор. Нису то све били ко-мунисти, али су комунисти чинили већину. У то вријеме Хрвати су били у донек-ле повлаштеном положају. Они нису морали радити недјељјом, односно пет-ком, Муслимани су петком имали слободан дан, нису вођени на рад али су морали одлазити у џжамију, коју су усташе импровизирале у логору. Ка-толици у недјељју нису морали радити, али су морали ићи на мису. Напротив, Срби, Јевреји и Роми морали су радити и недјељјом прије подне.

Био је то покушај да се подвајањјем логораша унесе раздор међу њјих, и не може се рећи да у том настојањју није било и неког спорадич-ног успјеха за усташе.

С једне стране, изван логора, Срби, Јевреји и Роми су били обесправљје-ни, Срби су били грађани другог или трећег реда, а Јевреји и Роми чак нису били нити то, они су напросто били нешто што је требало истријебити, али их прет-ходно искористити до максимума, ако је то могуће. Сада, у логору, та се политика настављја. Чак и заточеници, који — барем по опћем схваћањју — нису били присталице усташа, али су Хрвати, имали су неке привилегије. Оне нису ишле даљје од те мале поштеде на раду, али је и то значило много, прије свега зато што је јасно указивало на разлику. А свака разлика је непријатна, како за оне који имају одређену привилегију, тако још више за оне који је немају.

Хоџжа је био један од усташких официра, а мису је служио усташки сат-ник Брекало иначе по професији католички свећеник. Он се чак трудио да држи и проповиједи, али је на њјих мало тко обраћао пажњју, осим да из тих проповиједи покуша сазнати нешто о опћој ситуацији у којој су се уста-

ше налазиле.

Послије дуготрајног боравка у логору, послије свих мука и понижењја која су поднијели, неки су заточеници — без обзира на националну, расну, религиозну или политичку припадност — попустили. Престали су бити оно што су били престали су бити оно што се назива човјеком. Пришли су усташама и служили им не само као доушници, него и као физички мучитељји, вјешто ру-кујући батином која се често немилосрдно спуштала на леђа, главу и друге дијелове тијела других заточеника. Наглашавам, то су били појединци и не може се рећи да их је било више из ове или оне групације. Али било

^јМеђу Хрватима посебно мјесто заузимали су кажњјене усташе и каж-њјени усташки редарственици. То су били љјуди који су знали да су дотјерани у логор само привремено, због неке дисциплинске или друге грешке и да ће прије или касније бити поново пуштени и наставити посао који су радили прије него што су доведени у логор. Они су се сматрали привилегиранима, јер они су били усташе. Истина је да су многи од њјих били и наочиглед сви-ју фаворизирани. Често су добивали остатке хране из усташке кухињје, па чак и »часничке«; усташе су се према њјима посебно опходиле, дозвољјавале су им да носе батину, да туку логораше, да умјесто њјих гоне логораше у ред, на посао и све друго. Али, њјихов главни задатак био је да мотре логораше, да настоје сазнати постоји ли било каква логорашка организација и настоје јој ући у траг.

Таквим својим држањјем према заточеницима они су могли сазнати од логораша само оно што би случајно сазнали прислушкујући разговоре ло-гораша било негдје у логорском кругу, било поред латрине. Они, дакле, нису представљјали за усташе оно што су требали бити, јер су се веома бр-зо откривали и на тај начин заточенике упозоравали на опасност која им од њјих пријети. Али, њјихова релативна бројност, затим измијешаност с ос-талим логорашима представљјала је латентну опасност и отежавајућу окол-ност за логорску организацију.

л тада се по логору прочула вијест да ће се логораши раздвојити: да ће Хрвати ићи искљјучиво у Стару Градишку, да ће сви остали остати у

Јасеновцу.

ПОКУШАЈИ РАЗДОРА МЕЂУ ЗАТОЧЕНИЦИМА

За онога који не познаје логорске прилике то не би значило ништа осим административног раздвајањја. Међутим, већ сам нагласио да је Стара Градишка била логор у којем су животни увјети били знатно повољј-нији него ли они у Јасеновцу. Осим тога, Стара Градишка била је на пе-риферији логорског подручја, док је Јасеновац био у центру. А све је то на неки начин имало одраза на заточенике.

Једном је Албер Лондр написао како су кажњјеници у Бирбију (зло-гласном затвору легије странаца у Африци) сањјали о Гијани, а не о слободи или затвору у Француској, иако је Рене Белбеноа о тој Гијани написао чувено дјело »Суха гиљјотина« над којим се човјечанство згражало. А Гијана је била нешто о чему се у Јасеновцу могло сањјати. Јасеновац је далеко надмашио Гијану. Тако су и логораши у Јасеновцу сањјарили о Старој Градишки. Сама ова гласина још је више уносила раздор међу за-точенике. Разумије се да то није било нешто знатније, да то није узело неког већег маха, али се тај утјецај подвојености ипак осјећао. Није то још изазивало мржњју, нити ју је могло изазвати, али је изазивало презир. А то је било доста.

л тада сам почео осјећати утјецај логорске организације. Стално се преносило, а да никада нисам знао од кога, да не смијемо подлећи оваквој усташкој тактици, да треба настојати да се не дозволи одвајањје међу самим заточеницима, да привилегије које усташе дају једној гру-пацији треба неутрализирати појачаном пажњјом баш тих привилегираних за-точеника према другима итд. Разумије се да сами заточеници нису могли измијенити усташки став и њјихове планове, али су их могли знатно осла-бити.

Међутим, у то вријеме се почела ширити и једна »директива« логорске организације. Не знам тко ми ју је први пренио, а то није нити важно. Важно је да је она као таква и преношена. А састојала се у слиједећем: Логораши не смију појединачно бјежати. Бјекство се дозвољјава само ако се цијели логор ослободи, а никако појединачно, јер да појединачна бјекства изазивају усташке репресаиије, па је бјекство појединца равно акту на остале заточенике. Чак је било речено да ће онај који самостал-но, појединачно побјегне бити стријељјан када дође на ослобођени тери-ториј. Стално сам се интересирао одакле је потекла таква директива. Много касније сам сазнао да је, наводно, потекла од ЦК Хрватске. Чини ми се да је послије случаја Андрије Хебранга, који је једно вријеме био заточеник у логору, а касније замијењјен, донекле расвијетљјена тајна те »директиве«.

Андрија Хебранг био је заврбован од стране усташа. А био је тада секретар ЦК КПХ. Ако је он ту директиву издао, није чудо да су ло-гораши сматрали да је то директива ЦК КПХ.

Међутим, та је директива била толико очигледно вода на усташки млин, да је заточеници нису могли прихватити. Бјекства су се настављјала и орга-

низирала, када год је то било могуће.

Ипак, таква је »директива« демораузаторски дјеловала на логораше и представљја још један усташки покушај психолошког дјеловањја, што је иначе код њјих било ријетко.

КРАЈ »МИРА« У ЛОГОРУ

У вријеме, када је у логору било релативно мирно, када су батинањја представљјала ријеткост, када је убијањје логораша на раду било такођер ри-јеткост, негдје средином српњја 1943. једна група заточеника (двојица или тројица) успјела је побјећи, л то је било довољјно да се режим у логору изненада промијени.

Сјећам се тог првог јутра послије бјекства. Сви смо се постројили у наступ пред заповједништвом. Заповједник »здруга«, усташки пуковник Павловић, кочоперио се испред строја, са свих страна опкољјен усташком стражом и држао говор. Говорио је о томе како смо незахвални, како је сада режим у логору био добар, па ипак су се нашли појединци који су побјегли из логора. Не треба — рекао је — нама попуштати, треба има-ти чврсту руку, треба показати снагу и власт. А он има ту чврсту руку и показат ће нам како се поштује власт и поглавникова држава. Итд.

Али, није се све задржало на том говору. Од раног јутра су већ у ланчари окивали логораше. Сви они који су због послова морали излазити изван логорске жице оковани су.

Окови су се састојали од двије карике од дебелог лима, које су биле међусобно повезане ланцем средњје јачине, а дужине око 50 цм. Те карике су се окивале око ноге изнад чланка. Кроз њјих се нису могле провући ни гаће ни хлаче. А корак није могао бити дужи од 50 цм. При сваком покрету ланац је звекетао и опомињјао да се њјегов носилац креће. Карике су жуљјале кожу, па су их заточеници одмах настојали омо-тати било каквим крпама, да барем колико толико заштите ноге. Јер, при само мало већем кораку карике су доста болно и све јаче повређивале кожу на ногама. Да ланац не би запињјао за бусењје земљје, траву или коријењје, морао се конопцем повезати за појас, што је још за неки цен-тиметар скраћивало корак. Ипак, и тако окован човјек је требао радити.

Међутим, сада рад више није као онај рад јучер. Сада су по зато-ченицима пљјуштали ударци рукама, ногама, батином, корбачем, кунда-ком, чиме се стигло. Кретањје у току рада морало је бити трчећим кора-

ком, иако је ланац био веома кратак. Како смо тако оковани радили у

шуми, може се замислити и није потребно детаљјније описивати. На моју срећу тог првог дана нисам одређен на рад изван логора. Остао сам у логору, али су други из моје групе отишли. До смањјењја је дошло због помањјкањја стражара.

Увечер, по повратку с рада, било је знатно мањје заточеника, а ри-јетко који је могао нормално ходати. Сви од реда били су претучени, препуни модрица, неки и са сломљјеним ребром. А неколико десетина није се вратило у логор. Убијени су и остављјени да леже тамо гдје су и уби-јени.

Сутрадан је број заточеника способних за посао изван логора био смањјен скоро на половицу, тј. на ону половицу која претходног дана није изашла из логора. л ја сам тога дана пошао на рад у шуму.

Најприје су нас камионом одвели до села Јабланац. Било је карактери-стично да је тога дана усташки водник Томаш, надзорник шумске групе, молио стражаре да нас не туку. л стварно је тога дана у нашој групи било врло мало оних који су добили батине. Ја их нисам добио, ваљјда зато што сам се јавио да командирам чамцем којим се дрво превозило од сто-варишта узводно од села до тог села, па су се усташе, које су с нама ишле, бојале да се чамац не преврне. Ето, имао сам срећу заједно с још двојицом мојих другова који су били веслачи на чамцу, да нисмо добили батина.

По повратку у логор видјели смо да смо сви из ове шумске групе дошли натраг у логор, да нитко није убијен, л број претучених био је мален, а батине нису биле тако тешке као јучер.

Окове смо носили тједан дана. Тада је дошло наређењје да се скину. Опет су ланчари откивали заточенике. Било је велико олакшањје опет нор-мално ходати, али се никада више није вратило оно релативно мирно стањје које је било прије тога.

То је само доказ колико је она »директива« о забрани бјежањја била усташка творевина. Јер, Павловић је рекао све оно што се наводило као аргумент против бјежањја, осим »да ће сваки који побјегне бити од стра-не партизана стријељјан«. Он партизане није нити спомињјао, али је све ос-тало било идентично. Сама чињјеница да се никада није повратило оно мирно вријеме у логор, доказује индиректно и то да је бјекство било само повод, а никако не и узрок промјене режима.

Усташе су одлучиле да Јасеновац и даљје остане логор уништавањја, а не радни логор, да им није био циљј »преодгајањје«, како су то истицали, него истребљјењје заточеника. А морали су задржати извјестан број ради себе, да би они имали оправдањја да буду ту, а не негдје на фронту и да би прибавили колико толико производа, у чему се у тадашњјој »НДХ« и те како већ оскудијевало.

У логору је опет наступило »нормално« стањје. Батине су пљјуштале, некад више некад мањје, заточеници су »убијани у бјекству«, али сада

то није било систематски појачавано и изазивано, сада је то било редовно, онако како су усташе биле расположене. Јер, о њјихову расположењју је веома много овисило. Усташа, практично, није одговарао ни за какав поступак према заточенику, осим ако би био изузетно благ. што је био оштрији, то је био за њјих бољји. Усташа се могао вратити без неког зато-ченика, требао је само рећи да га је убио, и све би било у реду. Али, ако је рекао да му је заточеник побјегао, то је онда било нешто друго. Могао је чак одговарати и као суучесник у бјекству.

Заточеници су наставили проводити свој мучан живот. л само чврста ријешеност да се не попусти пред тешкоћама, да се усташама не доз-воли тријумф, тјерало их је да не подлегну, да сачувају моралну снагу и издрже све што су проживјели и све оно што их је још очекивало.

НАПОРИ ЗА ОДРЖАВАНЈЕ МОРАЛА

Логорска се организација борила за одржавањје морала. Крађом из усташких магазина, пружала је и материјалну помоћ. То се већ осјетило и већ сам био свјестан постојањја организације, иако нисам примијетио да сам и сам у њју укљјучен. Толика је била конспирација!

Из овог раздобљја морам испричати један истинити догађај као илустра-цију колико морална снага може подићи човјека, а колико га губитак тог самопоуздањја може уништити.

У шумској групи са мном је био и Мијо Чужић, дрводјелац из Велике Горице. Био је то снажан човјек четрдесетих година, мишићав, не много висок, али широких рамена, снажних руку и ногу. Сјекиром је могао радити најмањје за двојицу. Био је и добро исхрањјен, јер је тек недавно дошао у логор. Убрзо смо се спријатељјили и зближили. Негдје почетком ове пром-јене о којој је ријеч, он ми се пожалио како не може издржати, како ће заглавити у логору. Настојао сам га охрабрити, говорити му да зна зашто је дошао у логор, да не смије капитулирати итд.

Он је одговарао отприлике овако: »Точно је то. Све ја знам. Али, разуми ме, Чедо, ја ћу умријети од тога што нисам на слободи. Неће ме усташе убити. Ја ћу умријети од заточеништва«.

л коловоз није ни прошао, а Мијо Чужић је заиста умро. Од туге за слободом, а не од неисхрањјености или неке друге болести.

Он је, физички, могао издржати. Био је снажан, примао је добре па-кете и то често. Вјеројатно му је породица слала пакете барем два пута тједно, када је он сваког тједна примао по један. Хране је, дакле, имао довољјно да може издржати. Чак није нити јако ослабио до смрти. Али, он је био осуђен на смрт тиме што није могао подносити затвор, што није могао живјети без слободе.

ВИ

ВРАЋАЈУ МЕ У СТАРУ ГРАДИШКУ

Гласине о слањју Хрвата у Стару Градишку упорно су се одржавале. Чак се говорило да то треба бити извршено у току мјесеца коловоза.

л заиста, већ првих дана коловоза прва група Хрвата заточеника от-премљјена је у Стару Градишку. Јасно је било да ниједан Јевреј или Србин, а поготову не Ром неће отићи у Градишку, али се исто тако знало да из Градишке у Јасеновац неће преселити оне Србе, Јевреје и Роме који су били тамо. Очигледно је било да су усташе тежиште своје »производњје« пренијеле на Градишку, да су тамо концентрирале већину радионица. Ме-ђу Хрватима је било више квалифицираних љјуди него међу осталима, јер су остали хапшени одреда, а међу Хрватима углавном само они који су на овај или онај начин показивали да нису усташки симпатизери, да су њји-хови противници.

Поред тога треба нагласити да све није било баш засновано на наци-оналном принципу. Прије је одлучивала религиозна припадност. Јер, као Хрвати третирали су се и Словенци, јер су били католици. Дакле, све је било засновано на том принципу, а чињјеница је да је већина католика била хрватске националности. Исто вриједи и за муслимане, који били »цвијеће хрватства«, па чак и онда када су били Роми, што вриједи нарочито за не-ке групе босанских Рома.

Но, без обзира на ове неточности, све је то било приказивано као да се Хрвати селе у Градишку, а остали остају у Јасеновцу.

л на мене је дошао ред да будем пребачен у Стару Градишку. Било је то негдје крајем коловоза. Никад нисам могао сазнати по којем су реду одабирали логораше који су требали бити пребачени у Стару Градишку. То није био абецедни ред, јер су отишли многи прије мене који су почи-њјали са словима која по абецеди долазе иза Х. То није било нити по важ-ности мјеста која су требали заузети у Старој Градишки, јер су отишли многи које сам овдје затекао на вањјском раду. То нису били нити они који су представљјали мањје важна радна мјеста у Јасеновцу, јер их је било и међу онима који су били квалифицирани и високо квалифицирани радници. А неки

уопће нису могли отићи у Стару Градишку, јер су усташе сматрале да су им неопходни за »производњју« у јасеновачким радионицама.

Све ово говори довољјно јасно да се није радило о одвајањју Хр-вата и стварањју посебног »хрватског концентрационог логора«, него да се радило само о томе да се унесе раздор међу логораше, засно-ван више на религиозној него на националној основи, али приказиван на националној основи.

лако смо се ми, који смо требали пријећи у Стару Градишку томе радовали ипак нам није било пријатно ово раздвајањје и сигуран сам да би већина била против тога да их се могло питати. Вјеројатно већина не би пристала да се на тај начин подвајају логораши. Али, то су били усташки планови и њјих логораши нису могли мијењјати. Они су могли само донекле утјецати да учинак који су усташе мислиле тиме постићи, смањје. А то није било нити лако, нити једноставно. Међутим, успијевало се. А најважније је у том сузбијањју ефекта усташке пропаганде било баш то што у тим својим замислима нису били досљједни. Тако је нама, заточеницима дана могућност да оспоравамо истинитост њјихових навода и да разоткријемо и разобличимо њјихова настојањја. У томе смо имали успјеха, али нисмо потпуно могли неутрализирати дјеловањје ових усташких акција.

Опет сам се дакле нашао у Старој Градишки. Разумије се и опет на вањјском раду. Желио сам ући у неку радионицу, осим осталог и због тога да се уклоним од непрестаног и непрекидног усташког надзора, да смањјим могућност добивањја батина, да се склоним од кише, вјетра и зиме. Али, морао сам остати на вањјском раду.

Негдје половицом рујна опет је к мени дошао Поцем. Рекао ми је да требам отићи радити у кухињју. Ја сам се нећкао јер то нисам волио. Осим тога, кухари су били стално на нишану логораша и усташа. Али, рекао ми је, да морам то прихватити, јер организација (први пута ју је тада споменуо) сматра да је рад у кухињји најважнији, с обзиром да од рада кухара у великој мјери овиси како ће се логораши одржати, да то морају бити мирни, сталожени љјуди, који ће знати прикрити своју активност, а који ће савјесно испуњјавати све задатке које им логорска организа-ција постави.

ПОСТАО САМ КУХАР

Тако сам дошао у кухињју и постао кухар.

Логорска кухињја је имала два одјељјењја. Једно се звало обртничка, а друго радничка кухињја, иако су обје биле једнаке и по опреми, врсти и количини хране коју су припремале. Само, једна кухињја није била до-вољјна за капацитет заточеника па се морало користити обје, а назив ку-хињја остао је још од времена када је у Старој Градишки била казнионица и када је тај назив имао свој значај.

У свакој кухињји су била по два велика казана, сваки од најмањје 300 — 400 литара. Били су усађени у зидану пећ, а храну се мијешало дрвеним кухачама, које су личиле на весла.

На сваког заточеника долазило је по 100 гр. кукурузног брашна дневно, од тога је требало направити три оброка. Отприлике 20 до 30 гр. било је за доручак, око 40 до 50 грама за ручак и остатак за вечеру. Количина воде је за сваки оброк била иста и износила је око пола литре. Из тога се може видјети колико је то била густа пура и како је храна била лоша. А с том храном је требало преживјети, и не само то, него још и радити.

Соли није било нити зрна и сва је храна била неслана.

Негдје почетком јесени, усташе су донијеле одлуку да се из па-кета које су добивали логораши узима сва храна која је спремна за ку-хањје и да се припрема за све у логорској кухињји. Тада се храна знатно поправила, али то је ишло на рачун самих заточеника. Да би оне-могућили да се тако реквирирана храна краде и издваја из опћих залиха, логорашима је забрањјено да сами кухају и припремају храну. Онај тко је био ухваћен да нешто куха добивао је грдне батине, а није било ријетко да је био затваран и мучен. Понекад се није ни вратио из зат-ворских одјељјењја, него је изношен изван логора на гробљје.

У таквим околностима било је нарочито важно да у кухињји буду љјуди који ће се према тој заточеничкој имовини односити поштено, који ће се усудити да мимо свих усташких надзора и успркос њјима врше прераспод-јелу хране, тј. да додају нешто хране онима који нису примали пакете и који су били слабији. А то је већ био тежак »злочин« за који није била до-вољјна смртна казна већ је требало приредити и полагано умирањје у теш-ким мукама. Јер, то је већ указивало на постојањје организације и тада је требало да тај несретник под мукама ода организацију.

Морам признати да никада док сам се налазио у кухињји нисам био ухваћен, нити било тко од нас. А било је покушаја да нас се ухвати.

Сјећам се једног случаја. Било је то некако ујесен 1943. године. Припремали смо неку јуху и уз то тзв. тврду пуру која се могла дијелити као крух.

Изненада, усташе су одлучиле извршити контролу диобе хране да би ухватили кухаре који дају више него што заточенику припада. Међутим, није их било довољјно да заузму сва мјеста код подјеле хране. Зато су између логораша изабрали једног или двојицу који су морали вршити кон-тролу, али су их морали узети из тзв. опскрбног одјељјењја. Један од тих био је наш човјек. Он је стао покрај кухара Алије Пожегије. Бушио је карте на основи којих се дијелила храна, а Алија је по томе морао издавати. То је тада било једино мјесто, на којем се могло издати више него што је некоме припадало. А и морало се дијелити више да не би дошло до вишка неиздане хране, јер смо свјесно кухали више да нитко не би остао при-краћен, а да би ипак одређене групе заточеника добиле више.

л Алија је издавао и издавао. На крају, када је подјела хране завршена недостајале су двије или три тврде пуре. Усташе су се увјериле да се не ку-ха више хране него што треба, да нема организиране подјеле вишка хра-не да се нитко не помаже. Кухари су били спашени, а ло^орска органи-зација однијела је једну значајну побједу.

Напомињјем да је до таквих контрола долазило више пута, али је ова била најтежа, јер се могло дијелити само на једном мјесту.

Неком другом приликом, не знам како и због чега, остало је јухе више него што је то нормално, а усташе су то дознале, вјеројатно преко неког свог конфидента, који није морао бити у самој кухињји.

Дошао је усташки заставник Ћенан, који је носио емигрантске озна-ке, што је говорило да је био усташа још у емиграцији. Распитивао се о томе, и како му нитко није могао објаснити зашто је и како до тога дошло, он је све кухаре одвео у заповједништво и тамо особно свако-ме ударио 5 до 10 батина корбачем по стражњјици, а двојица усташа су заточеника држали за врат да не може измаћи ударцима.

За усташе је то био посебно весео призор. Ми смо се били много уплашили, јер нисмо мислили да ћемо тако јефтино проћи. Бојали смо се неке веће истраге и већ били припремљјени на много теже ствари. Но добро је прошло. Само неколико удараца корбачем у којем су се на-лазиле жељјезне куглице, било је за логорске прилике, врло јефтино.

Логорска организација се бринула за логораше. Сада, када сам постао потпуно свјестан да сам и ја члан те организације, када сам знао да постоји и унутрашњја дисциплина у организацији, да се морају извршавати задаци који се пред тебе постављјају, али да ти мораш наћи на-чина којим ћеш их извршити, био сам спреман и да их примим. Тај се за-датак састојао да точно одређеним групацијама, а преко одређених заточеника, дајем по једну или двије порције више, за њјегову заједницу. Па и то се мијењјало, јер је некад требало једној групи давати више, а други пута другој. То је овисило од стањја заједнице, од тога када су и какве пакете примили, да ли им је потребно више хране или могу изаћи и с мањјим количинама.

Имао сам списак (разумије се само у глави) од десетак логораша који су ми се требали јављјати као представници својих заједница и знао сам колико свакоме треба дати више. Данас се више не сјећам који су то заточеници били. То, уосталом, није важно. Али, ја сам на тај начин знао релативно велик број логораша, а и релативно велик број њјих знао је мене. л то далеко већи број него што сам и могао замислити. Јер, сви из заједнице знали су да сам тај који им даје храну, а ја нисам нити могао нити требао знати за њјих.

Мислим да ово довољјно показује колико је тешко било радити у логору и колико се добро очувала конспирација, јер и поред тога што ме је то-лико заточеника знало, ниједан ме није одао.

лако то више није било оно раздобљје логорског мира, о коме сам говорио, ипак ситуација није била тако страшна као она раније. Логорска организација радила је и даљје. У радионицама је настојала вршити саботаже, како би се, колико је то могуће, смањјили капацитети. Настојало се да се логораши опскрбе одјећом и обућом, да им се појачава храна, да се заштите од усташа и њјихова режима колико је то могуће.

Али то није све. Организација се успјела повезати и с вањјским свије-том и достављјала нам поједине вијести и извјештаје. Наши су заточеници налазили могућности да слушају и радио, чак и забрањјене станице, јер су радили као »посилни«, тј. слуге официра у заповједништву. Они су били веза са свијетом. Преко њјих смо успјели сазнати што се збива на фронтовима. Организација је чак успјела прибавити и неке материјале с ослобођеног територија. Сјећам се да сам неколико пута видио и Билтен Врховног шта-ба и неке друге публикације са слободног територија. Једном сам чак видио и лист »Напријед«.

Све то заједно омогућавало је заточеницима да не клону, да из-држе све што их је сналазило и да остану чврсто ријешени устрајати у борби против окупатора и њјегових издајника, иако су били обесправљјени, иако су усташе, те највјерније слуге њјемачких и талијанских фашиста и највјернији извршиоци њјиховог програма геноцида — свим силама настојале у за-точеницима убити све љјудско, од њјих начинити створове који би били нижи од животињја, начинити обичне роботе који ће извршавати само оно што се од њјих тражи и неће представљјати нити захтијевати ништа, па чак ни храну. То је био идеал заточеника који су усташе постављјале.

А ипак, у тим и таквим увјетима, заточеници су остајали љјуди, борили су се против усташа средствима која су имали. А та су средства била мала. Само, заточеници су их користили до максимума.

ВИИ

СТАРА ГРАДИШКА

Стара Градишка је била некадашњја тврђава. Кажу да је саграђена још за вријеме Марије Терезије, да би бранила Турцима пријелаз из Босне у Славо-нију и Хрватску. Била је грађена од опеке са живим кречом тако да су зидови били изузетно тврди, а поред тога и јако дебели. Тко зна колико је тисућа цигли уграђено у њјене зидове који су негдје били и до метар дебели, колико је биједних кметова и своје животе узидало у ове зидине. А сада су заточеници, робови, морали рушити неке од тих зидова који су сметали усташким концепцијама, чистити циглу од малтера и тако очишћену уграђивати у зидове који су окруживали логор и бункере на врховима зида на свим угловима, а понегдје и између углова. Јер, требало је логор бранити и извана и изнутра. Тако су усташе поставиле ствар.

Логор стара Градишка састојао се од три дијела. Први је био од самог улаза. Насупрот главне улазне капије, која се налазила близу пута Оку-чани—Босанска Градишка, окренута према Славонији, налазила се згра-да заповједништва. Била је то лијепа зграда, једнокатна, пространа, гра-ђена у оно вријеме када се није штедјело на материјалу. Зидови су били дебели, а зграда чак и украшена. Колико се сјећам, њјена фасада била је јасно жута и дјеловала је ведро између великог дрвећа које је ту било посађено (мислим да су били храстови).

Улазећи у логор на десној страни, одмах до капије смјестила се тзв. економија. Ту су биле стаје за коњје, краве, свињјци, кокошињјци и си, а налазио се и доста велик врт. С лијеве стране биле су рушевине које је тре-бало потпуно порушити и циглу користити за изградњју зида око другог ди-јела логора, о коме ће касније бити ријечи. Негдје на средини тог прос-траног дворишта с парком налазило се раскршће путова. Налијево је водио пут према »кули«. То здањје, можда најстарије у логору, имало је веома дебеле зидове с много малих прозора, грађено без изолације тако да се влага у зидовима довукла већ до ката. Ту је био женски логор. Он је од осталих дијелова логора био ограђен три метра високим зидом. Само су ријетки заточеници имали приступ у кулу, и то само они којима су тамо биле радионице.

На десној страни био је пут који је водио у логор у којем су се на-лазиле три велике радионице: кројачка, постоларска и столарска, сасвим десно, близу оградног зида. С лијеве стране од улаза у тај логорски круг налазиле су се просторије које су такођер биле некадашњја тврђава, али модерније од оних кули. Ту су становали логораши, без обзира на то којој су групи, националности или »раси« припадали. Спаваонице су биле велике. У њјима је, опет у боксовима на кат, спавало по 20 до 60 заточени-ка, што је овисило од тога колика је била просторија. Под у просторијама био је од дасака.

У приземљју зграде, налазиле су се обје кухињје, једна до друге, затим пекара, па бојадисаоница и сасвим на углу купаоница и дезинсек-ција. На супротном дијелу, сасвим у накрају налазила се батерија нужни-

Покрај ове налазила се нова зидана зграда с два или чак три ката која је била саграђена када је тврђава претворена у казнионицу и она је садржавала мноштво малих соба-ћелија, које су тада кориштене као самице. Биле су величине око 3X4 м, а можда и нешто мањје. Углавном, у свакој таквој соби био је само по један бокс, јер више није могло стати, и у свакој је соби спавало по 6, а понекад и по 8 заточеника. Под у ћелијама био је бетонски.

Та зграда се звала »К« настамба, католичка, а била је намијењјена за католике и муслимане, лако ту подјела међу логорашима није била по рели-гији и националности, ипак је ова настамба била намијењјена искљјучиво онима које су усташе сматрале Хрватима, тј. муслиманима. А било је католике и муслимане. лако ту подјела међу логорашима није била по рели-јама.

Даљје, према оградном зиду налазила се усташка болница, коју су заточеници звали «Хотел Гагро«, јер је у подрумима те зграде био ло-горски затвор и мучионица, а међу мучитељјима нарочито се истицао ус-ташки водник Гагро.

Између ових зграда налазило се доста пространо двориште које је највећим дијелом било травнато, са стазама од насуте шљјаке и отпада-ка цигле, тако да није било блата ни за вријеме највећих киша.

Један дио дворишта био је пополчен циглама. На том су се простору одржавали наступи, ту се дијелила храна, без обзира да ли је вријеме било лијепо или је падала киша тли снијег. Увијек је било неколико бачви хране из којих су је кухари великим кухачама вадили и стављјали је у порције које су заточеници увијек носили са собом, нарочито они који су били на вањј-ском раду.

На око два метра од задњјег зида заточеничких спаваоница дизао се висок зид који је дијелио мушки од женског дијела логора (оног дијела ко-ји није био смјештен у кули).

л овдие у Старој Градишки многи су логораши спавали по радионицама, а они ко и су радили на економији становали су на економији, по стајама, али и у посебним просторијама, које су биле у дијелу економије.

Додир са заточеницама био је најстроже забрањјен. Чак и разговор са заточеницама често је кажњјаван смрћу и полаганим умирањјем у му-кама. Ипак, веза се одржавала. Којим путевима и гдје, преко којих љјуди, нисам знао. Тек послије ослобођењја сазнао сам да је веза одржавана редовно и да је организација обухваћала и мушки и женски логор, да су планови усклађивани и да се заједнички радило.

МАКСИМАЛНА КОНСПИРАЦИЈА

Стара Градишка била је повезана с Јасеновцем телефоном, а редов-на размјена робе вршила се углавном Савом, тј. ријечним путем. За Стару Градишку била је везана и економија у Гређанима, негдје на сре-дини пута између Окучана и Старе Градишке. л тамо су, као уосталом и све послове унутар логорског подручја, обављјали заточеници. Никога осим заточеника, није било да ради. Усташе су сарно надзирале ред и да-вале наређењја.

Чак и везу између Старе Градишке и Јасеновца ријечним путем су одржавали логораши, лађари, који су пловили увијек под јаком усташком стражом. Но, захваљјујући томе, заточеници из оба ова дијела логора би-ли су повезани. Логорска организација била је јединствена, иако смо једни од других били одвојени десетинама километара.

Међутим, честа премјештањја заточеника из једног логора у други, понека размјена логораша за заробљјене њјемачке главешине, још рје-ђи одласци понеких логораша кућама, уносили су поремећаје у логор-ску организацију.

Ова организација морала је бити до максимума конспиративна, а ствар-ни руководиоци организације нису смјели бити познати већем броју љјуди. Тако је испадањје једне карике, једног заточеника, одмах поремети-ло везу међу организацијама и требаио је времена и напора, пажљјивог испитивањја, да би се везе поново успоставиле. А у том обнављјањју ор-ганизације заточеници су били неуморни. Чим је негдје дошло до прекида, веза се успостављјала, јер се није смјело примијетити да долази до пром-јене у везама, што би одмах уочили усташки конфиденти.

Тек касније сазнао сам да је секретар логорског комитета у Ста-рој Градишки у то вријеме био Ивица Сабљјаковић. Било је то тек када је он послије откривањја подлегао мукама, а да никога није одао. Нисам знао, а ни данас не знам тко је послије њјега постао руководилац, али се осјећало да организација ради и даљје и да није онемогућена нити разбијена. Био је то велик губитак, али не и ненадокнадив, јер логорска ор-ганизација је постојала и она је увијек налазила начина да на мјесто онога којег је из било којег разлога изгубила, нађе другог.

Нема никакве потребе детаљјније описивати све ово. Живот у логору је текао својим »нормалним« током.

Једно вријеме био сам у великој соби. Касније сам прешао у »К« настамбу. Био је проблем када сам требао пријећи, јер се постављјало питањје да ли је то са становишта организације пожељјно. Јер, свуда, у сва-кој соби, требао је бити нетко из организације, а у великим собама не само један. Организација се повезивала помоћу заједница. Оне више нису имале оно раније економско оправдањје, али су задржане као по-годан облик. Ипак је још било могућности међусобног помагањја и на тај начин, јер се у пакетима добивало подоста тога што је долазило у заједнички казан.

Те заједнице биле су основне ћелије и логорске организације. Ријетко, али ипак понекад заједнице нису формиране на добровољјном повезивањју заточеника. Понекад је логорска организација морала дјеловати у том правцу да се у неку организацију прихвати нетко, коме је требало помоћи, а који није успио сам себи створити заједницу, нарочито ако су сви они ко-је је познавао и с којима се дружио били махом у истом материјал-ном положају. Но и то се сређивало, мирно, без икаквог знака који би усташама могао дојавити о чему се ради.

л моја је заједница једном била у таквој ситуацији. Требало је да се у нашу заједницу прими Јаков Тука. Он је био дотјеран у логор зато што му је син био у партизанима. Њјегови познаници у логору били су прак-тично без икаквих пакета, као и он сам и били су већ распоређени у од-говарајуће заједнице. Он је остао. А баш тада је у нашој соби остало једно празно мјесто. На инзистирањје логорске организације ми смо га прихватили, иако нисмо у почетку на то пристали, јер га нисмо познавали и јер је био старији човјек; могао нам је барем бити отац, ако не и дјед. Но, ипак смо га прихватили. Он је, добричина какав је био, смат-рао да нам треба своју захвалност исказати на тај начин што је предло-жио да он сам и једини преузме чишћењје наше собе, да се тако некако одужи. Разумије се да на то нисмо пристали и када је већ дошао у нашу заједницу, онда је стекао сва права, али и обавезе као и ми остали, тако се то рјешавало у логору.

Чинило се до организација не ради ништа на припремама за ослобо-ђењје логора. Чинило се да она само води рачуна о заточеницима у же-љји да их заштити и да им олакша живот, да им омогући да преживе и да чека неку помоћ извана. То је понекад међу заточеницима, па и оним организираним, као што сам био и ја, изазивало неповјерењје, захтјеве да се и на том пољју нешто уради. Увијек је долазио одговор да ће се нешто урадити, да се на томе ради, али да још није све спремно и да треба бити стрпљјив.

Ја тада нисам схваћао што је то толико сложено у томе да се органи-зира бијег из логора, пробој у слободу. Нисам схваћао нити какве теш-коће за организацију настају тим премјештањјем логораша, па и поје-диначним убојствима, али ипак таквима које су носиле пометњју у орга-

низацију и цијепале њјене редове, привремено читаве дијелове организације препуштене саме себи. лако жељјан да се нешто подузме, ипак нисам хтио ништа подузимати на своју руку. Настојао сам свој задатак из-вршити како треба, а другима препустио да раде оно што је требало ура-дити, иако сам био помало незадовољјан дугим, за нас тамо, преду-гим чекањјем и одлагањјем.

ВИИИ

ЈЕСЕН 1943. ГОДИНЕ

Већ сам рекао како сам, по повратку у Стару Градишку, добио свој први задатак од логорске организације да будем кухар. У кухи-њју је било тешко пребацити некога тко је већ радио у некој од ра-дионица, јер су сваког тко је радио у радионици усташе сматрале занат-лијом и способним да обављја послове занатлије, па нису биле вољјне так-вог човјека пустити у кухињју. Осим ако је био њјихов човјек. А ми нис-мо смјели дозволити да у кухињју буде пребачен неки њјихов човјек. За-то смо бирали заточенике међу онима који су били на вањјском раду, некога тко би одговарао за тај рад. Њјега је било лакше премјестити на рад у кухињју, а тиме се постизало двоје: тај је човјек био ту, на њје-га је организација могла рачунати, а ако би дошло до масовног убија-њја, тај би човјек донекле био заштићен, јер су праве жртве биле они с вањјског рада.

Као повјерљјив човјек организације имао сам и своје задатке које сам морао извршавати, л извршавао сам их.

Међутим, иако више није било оно мирно логорско доба, ипак је ситуација још увијек била далеко бољја него раније. Било је и слободног времена, када се није морало радити, када су заточеници могли шетати по кругу, разговарати и си. То је искориштено за то да би се на неки на-чин и идеолошки уздизали. Осниване су групе логораша, које нису биле организиране по принципу заједнице, него више по међусобној скло-ности и идеолошком нивоу. Ту се прорађивала хисторија љјудског друштва, основи политичке економије и си. Разумије се да није било никаквих књји-га из којих би се то могло учити, већ су они који су о томе нешто више знали, у разговору с осталима који су мањје знали, дискутирали о поједи-ним питањјима. Онај тко је знао више, он је давао уводну ријеч у дис-кусији, а остали су слушали, питали, износили своје мишљјењје, и томе слично. Те су дискусије понекад биле врло живе, јер су се логораши препирали око разних ствари. На први поглед нитко није могао ни слутити да се овдје ради о организираној, својеврсној школи.

Баш у оквиру тих дискусија често је било постављјано и оно за нас судбоносно питањје: да ли се нешто ради на припреми устанка у логору,

што се ради, докле су одмакле припреме. л баш овдје су и давани одго-вори о чему сам већ говорио.

Морам нагласити да је оваква група за идеолошки рад (иако то нисмо тако звали, него је звали курсем) била малобројна: три до четири заточе-ника. Веће групе нисмо смјели организирати, јер би то било сумњјиво, а овако мале групе нису представљјале нешто што би усташки доушници или чак саме усташе могли примијетити.

л тако је пролазио дан за даном. Дошла је и капитулација Италије. Знали смо за то и питали се што ће бити даљје. Чинило нам се да су усташе тиме збуњјене. Свакако да с тим нису рачунали. Та њјихова забуна одразила се на нас у логору тако да су мало мањје строго пазили на нас. На вањјским радовима је било понекад батинањја, било је и понеко убојство, али углавном то су били изузеци.

МИЛАН БОГИЋ УСПИО ПОБЈЕЋИ

Некако у рану јесен требало је доста заточеника за бербу кукуру-за на пољјима економије у Јабланцу. Усташе су организирале групу од више десетина логораша који су одведени на економију на рад. Већина заточеника који су одређени били су они које су усташе намјерно тамо послале. Од организираних заточеника мало је отишло, а и ти су већином отишли тако да је изгледало да су их усташе одредиле, а уствари су се сами јављјали. Требало се само појавити на одређеном мјесту, у одре-ђеној групи за вањјски рад, па скренути на себе позорност усташа, мож-да баш и тиме што би се као хтио сакрити да га усташа не уочи.

Када се у логору сазнало да ће једна група отићи у Јабланац, дошао ми је Милан Богић и рекао да ће се јавити за рад на економији, али зато да би с економије побјегао. Био је увјерен да ће му то успјети. У сваком случају барем ће покушати. Сјећам се добро да сам му гово-рио о оној већ спомињјаној директиви, али је он одговорио да не вјерује да је то партијска директива, него да је то усташка смицалица и да је то разлог због којег хоће да бјежи да би све провјерио. Пожелио сам му ус-пјех и замолио га нека на неки начин јави да ли је успио и што се вани, на ослобођеном територију мисли о тој директиви.

Неколико дана послије одласка групе заточеника, у којој су били и Милан Богић и Славко Хлупић, чули смо да је Милан побјегао. Препливао је Саву и по договору је с друге обале викнуо нешто у чему је била и ријеч Милан, тако да су заточеници знали да је успио побјећи. Даљје о њјему нисам сазнао ништа, док га послије ослобођењја нисам срео као капетана ЈНА.

Славко Хлупић је требао побјећи с њјим. Међутим, како ми је по пов-ратку у логор причао, није могао јер је стално поред ватре испред про-сторије гдје је био одређен на спавањје сједио заточеник Ивица Ледић, на кога смо преко логорске организације били упозорени да га се чу-

вамо, јер да је усташки конфидент. Тако Славко није могао побјећи. Но, баш он ми је причао да се Милан јавио с друге стране Саве и да је сигуран да је Милан успио побјећи.

За одмазду због овог бјекства нитко није убијен, иако су многи заточеници били претучени. Све у свему, добро се завршило, а један од наших је успио побјећи. То поново потврђује да је оно бјекство због којег смо добили окове у Јасеновцу било само повод, добар изговор усташама за увођењје раздобљја поновног батинањја и убијањја.

Прошла је рана и дошла касна јесен, са својим маглама, кишама и временом које човјека чини мрзовољјним. Живот се у логору није много промијенио. Ипак, у том раздобљју догодило се нешто што је очигледно показивало да је код оријентације усташа, барем оних из усташке обране, дошло до преоријентације.

Наиме, једна група Далматинаца била је пуштена. Оправдањје за то је било да су они дотјерани у логор, јер су били против Италије, те да сада, када је Италија изван рата, нема више разлога да их се држи у логору.

Разумије се да усташе то нису јавно рекле, али то су дозволиле да се чује међу заточеницима као образложењје за пуштањје групе заточеника.

За нас је било јасно да усташе сада више не намјеравају врдати, да су се чврсто повезале с фашистичком Њјемачком, а из тога смо извукли закљјучак да ће логор још релативно дуго постојати.

Но, пуштањје овакве групе љјуди опет је унијело пометњју у органи-зацију, разбило ју је. л требало је опет неко вријеме док су се преостали заточеници међусобно повезали и опет основали чврсту и јединствену организацију.

Да бих показао о каквим је све непредвиђеним околностима ови-сила судбина заточеника, изнијет ћу ову појединост.

Не знам точно када се то догодило, али се сјећам да је било нег-дје у касну јесен 1943. године. Обавијештени смо да усташки сатник Босак с групом усташа обилази логор. Било је то мало необично, јер он то иначе није чинио. Сви смо се преплашили, јер никад нисмо могли са сигурношћу тврдити што ће се догодити при таквим обиласцима.

Свима је логорашима утувљјивано у главу да приликом било каквог посјета на свако питањје морају одговарати: »Ја сам заточеник број тај и тај«. Ништа друго није смјело услиједити као одговор.

Када се Босак приближавао кухињји, већи број кухара је побјегао из њје. Остали су само, колико се сада сјећам, шеф кухињје Марко Михалић, усташки надзорник, усташки водник Марковић (који је био заточеник из тко зна којих разлога), ја и још један (мислим да је то био Омер Рувић) који смо се налазили код пећи и мијешали храну у казанима, те Алија По-жегија који се запослио око прањја бачви.

Босак улази на врата, а Марковић виче: »Позор!«

Ми сви стојимо мирно. Босак нато одмах рече: »Настави с радом«.

л ми настависмо мијешати храну у казанима, а Алија рибати бачву

крај које се нашао. Босак и двојица тројица других усташких официра гле-дају у нас.

Наједном се Босак приближи Алији и упита га: »Како се зовеш?«.

Овај, направивши најглупљје лице што је могао, рече само: Алија.

»Како још« — настављја Босак с питањјима.

»Пожегија«.

»А одакле си?«

»Из Бањја Луке.«

»А јеси л' био ашћија?«

»Не, подворник«.

Послије овог дијалога, Босак се окрене и са својим пратиоцима на-пусти кухињју. Марковић нам приђе и рече:

»Имали сте срећу, добро је расположен«.

Ми смо само шутјели и полако се опорављјали од напетости коју је њјегов долазак изазвао.

Једва да је то Марковић рекао, када се из пекаре, која је била само зидом одијељјена од кухињје, зачује врисак и тупи ударци. Укочили смо се од ужаса.

Неколико минута касније, када је Босак изашао, из пекаре су изнијели заточеника Кајтаса из Мостара. Био је претучен и недуго затим је из-дахнуо.

Никад нисам сазнао зашто је Кајтас био претучен, а био је један од мирних заточеника, мислим чак да је и он био организиран у логору, али јасно, то нисам могао знати, као што и он сигурно није знао за мене.

Ако је истина да је Босак био добро расположен, као што је конста-тирао Марковић, што би тек било да је био лоше расположен.

Углавном, Босаку као да се нешто на Кајтасу није свидјело. Што, то уопће није важно. Он је то што му се Кајтас није свидио испољјио на тај начин да га је пребио цјепаницом. А он је то и могао, јер је био изузетно крупан човјек. За израду њјегових чизама прављјен је посебан калуп, јер стандардни калупи нису били довољјно велики. Колико се сјећам,

носио је чизме број 52, или чак и веће. Користити мањју цјепаницу као штап, то за њјега није било тешко. л тако је јадни Кајтас, који се није мо-гао бранити и да је хтио, заглавио тога дана, а да сигурно ни њјему, ни било коме другоме није било јасно због чега. Била је то вољја, тренутан хир усташког сатника и јасно, нитко није питао Босака зашто је то учи-нио.

Међутим, ово су били појединачни, у то вријеме доста ријетки дога-ђаји. О томе се причало, и сваки пролазак Босака кроз логор изазивао је већи страх него раније.

Тако је пролазила јесен. Што је вријеме више одмицало, осјећало се све више да се атмосфера погоршава. Осјећало се да се и усташе боје, али су оне настојале свој страх прикрити повећаном суровошћу.

ПРИЈЕЛАЗ У НОВУ 1944. ГОДИНУ

Јесен је одмицала. Настала је већ календарска зима. У логору се ништа битно није догађало што би реметило слику коју сам већ изнио.

Но, у ноћи од 31. просинца 1943. на 1. сијечњја 1944. године догоди-ло се нешто што је за нас заточенике имало изванредно крупан значај. Наиме, те ноћи партизани су напали Босанску Градишку. Не знам да ли је циљј напада било ослобођењје логора, али је нама у логору тако изгле-дало.

Сви смо били у својим собама, на својим лежиштима. Одавно се већ спавало. Не знам које је доба ноћи било када су нас пробудили одјеци борбе. Чули смо тутањј минобацача, рафале митраљјеза и појединачне пушчане пуцњје. Понеки свјетлећи метак прешао је и преко логора.

Морам напоменути да су врата жељјезних решетака на логорској згради и улазна врата у »К« настамбу увијек била увечер закљјучавана, тако да је ноћу из тих зграда било немогуће изаћи.

Ипак, усташе су с првим пуцњјевима донијели у логорски круг митра-љјез и поставили га тако да је пред њјеговом цијеви био улаз у логорску настамбу, а врло лако се могао за само неколико ступњјева окрену-ти и засути мецима врата »К« настамбе.

Јер, усташе су се бојале да ће заточеници и поред закљјучаних врата провалити из зграде и напасти усташку посаду изнутра. Наравно, то се није догодило, јер логорска организација није могла предвидјети такву-ситуацију и тако се припремити. Веза с вањјским свијетом, с организацијом која је дјеловала у Босанској и Старој Градишки, није била толико поуздана да се могло организирати овакав синхронизиран напад и извана и изнутра. Јер, систематска и брза веза с вањјским свијетом није могла бити оства-рена у логорским увјетима. Зато је било илузорно да се у тој ноћи нешто подузме од стране заточеника, иако су они и даљје, цијелу ноћ будни лежали, ослушкивали звукове борбе и чекали да дође слобода. Нажалост, она није дошла. Партизански напад био је одбијен.

Причало се да је главну заслугу за усташки успјех имао већ споме-нути усташки сатник Босак. Наводно је он на челу једне сатније усташа

излетио на мост према Босанској Градишки и онемогућио њјегово за-узимањје, што је осујетило партизански напад и због чега он није успио.

Негдје ујесен 1945. године један официр ЈНА, иначе шпањјолски борац, на дужности помоћника управитељја Војне болнице у Сомбору, причао ми је како је с једном јединицом славонских партизана дошао пред сам логор, да су неколико сати гацали блато, воду и сусњјежицу да би се привукли под логор, али да су се морали повући, јер да напад из Босан-ске Градишке није успио, тј. партизани нису успјели пријећи Саву.

Било како било, тек напад нажалост није успио, логор је остао логор, а наш се живот наставио истим током као и прије тога.

Ипак, морам испричати једну погибију баш те ноћи.

У кухињји су сваке ноћи спавала по два кухара, који су били дежурни и који су морали рано ујутро, прије устајањја свих подложити ватре и кухати »доручак«. Те ноћи дежурни у кухињји били су Јулије Суплика из Сиска и Мирко Сиротић, млади радник ЗЕТ-а из Загреба.

Када су усташе поставиле митраљјез у средини логорског круга, Мирко Сиротић то није видио. Чуо је усташку команду да нитко не излази из со-бе. Међутим, њјега је потјерала нужда. Пошао је у нужник, који се нала-зио свега десетак метара од кухињје, у истом ходнику, а унутар ограде од жељјезне решетке. л ту, пред самим нужником, Сиротић је убијен. Ујутро смо га нашли како лежи на самим вратима нужника. Тек послије извјесног времена, он је однесен и закопан негдје на логорском гробљју покрај зидина логора. Изнесен је из логора и никада се више у њјега није вратио, али је био и избрисан из списка живих. Као да је то била симболика тога тренутка: одавде се може изаћи само, како се говорило, с ногама напријед, симболика коју су нам усташе хтјеле сугерирати као једино рје-шењје као једини начин да напустимо логор и престанемо бити заточе-ници.

Послије овог догађаја још се више инзистирало на припреми устанка у логору. л надаљје је долазио одговор да се на томе ради, али да још није све припремљјено да би се могло приступити акцији и свакоме пренијети њје-гове задатке.

Ако је раније и било покушаја да се подузме нешто координираном акцијом извана и изнутра, послије овог догађаја је сигурно свака таква намјера напуштена.

Ипак, примјећивало се да се нешто ради. Све чешће су постављјани задаци да се испита ово или оно, да се види како функционира ово или оно, који су то љјуди у које се може поуздати да би извршили сваки постављјени задатак и сл.

Данас, из данашњје перспективе јасно ми је да се тада већ по од-ређеном плану тражило све потребно да би се план могао конкретизи-

рати, да би се могли одредити стратегијски и тактички задаци, да би се евен-туално извршило премјештањје једних логораша на једне, а других на друге положаје у логорској организацији. Тада све то нисам гледао тако, јер нисам имао никаква искуства у таквим стварима.

Али, да се нешто припрема, то смо већ сви осјећали. л зато је сада било мањје питањја да ли се нешто ради, а чешће докле се стигло, када ће коначно тај жељјно очекивани напад и коначно ослобођењје, па нека кошта жртава колико буде требало.

Пролазила је и зима с почетка 1944. године. У логору се ништа битног није догађало. Режим је био као и прије нове године. Није био најблажи, али нити онај карактеристичан за уништавањје заточеника. Био је релативан мир и заточеници су могли, под тадашњјим увјетима, донекле лакше трпјети боравак у логору.

Под тим привидним миром и једноличношћу, логорска организација је дјеловала. Све њјене функције, сви њјени задаци, како су већ одавна били утврђени, обављјали су се.

БЕЗИМЕНИ — А УВИЈЕК ПРИСУТНИ

У то сам вријеме остао без одијела. Није ми требао капут, јер нисам радио на вањјском раду, али одијело ми је требало. Такођер и нека ко-шуљја. О томе смо расправљјали у организацији, у нашој заједници, јер ту су се рјешавала сва животна питањја сваког заточеника.

Један из моје заједнице, Бранко Цвитковић, обећао ми је наба-вити одијело. л заиста, послије неколико дана, донио је у нашу ћелију њје-мачку униформу, готово нову. Разумије се да се од тога ништа није могло посебно учинити. Требало ју је распарати, обојити, па затим некако прекројити, да одијело не би било баш сасвим налик на униформу. Али опет, због кроја, није се могло нити превише од њјега одступити.

Када је одијело испрано, однио сам га Барти (мислим да се звао Јо-сип и био је колико се сјећам из Ђакова а радио је у бојадисаоници). Он је требао да те комаде чоје обоји тако да неће личити на униформу. Нажалост, он их је обојио у црно, јер другом бојом није располагао. А црна је боја била такођер боја униформе, али на срећу не и усташа из ус-ташке обране.

Затим је од тога требало сашити одијело. То је учинио Мелхиор Трам-шек из Осијека, о којем је већ било ријечи.

Тако сам дошао до врло пристојног одијела, које је уједно било и довољјно топло за увјете у којима сам радио. Ципела нисам имао, слу-жили су ми, већ описани дрвењјачи, али и то је било довољјно. Тако се пита-њје ципела за мене није нити постављјало, јер је било оних којима су оне биле потребније.

На сличан начин, као што сам ја дошао до одијела, долазили су и дру-ги заточеници. Само, разумије се, да је њјима одијело (понекад униформу, понекад цивилно одијело) доносио други логораш, иако је можда баш Цвитковић сва та одијела набављјао. Ја то не знам, нити сам питао, јер се такве ствари у логору никада нису говориле и нитко, осим провокатора, не би такво питањје ни поставио. Исто тако је можда Трамшек и многима другима сашио одијело, кошуљју или нешто друго. Али, о томе се није при-чало. Све што је нетко урадио, урадио је зато јер је то логорска органи-зација захтијевала, л нитко се није хвалио ониме што је учинио, јер се то морало крити. Добро је било да се што мањје зна.

Због тога сигурно не могу споменути много заслужних заточеника, који су за организацију, за њјену чврстину и успјешност много учинили, који су много учинили за своје другове логораше. Таквих је љјуди било, али су они безимени. О њјима се може говорити само безлично, без спо-мињјањја имена, јер су остали непознати. А ипак, за сваки такав акт могли су изгубити главу и то не да буду одмах убијени, него претходно и му-чени, како се то обично каже »звјерски«, иако звијери не муче.

Остали су непознати и никада се за њјих неће сазнати, јер су они мртви, изгинули тко зна како, а мртви су и премноги свједоци који би о њјиховим дјелима могли свједочити. Остат ће заувијек само безимени припадници организације заточеника која можда и није имала своје по-себно име, која је била исто тако безимена, иако је у њјеним редовима дјеловала КПЈ, чији су кадрови били и окосница организације.

ОД ПРОЛЈЕЋА ДО ЈЕСЕНИ 1944. ГОДИНЕ

Живот у логору текао је својим редом. Наизглед ништа се није проми-јенило и није давало изгледа да неке промјене предстоје. Храна је била каква је била, сада знатно бољја него раније, јер се у казан сипало и доста тога што су заточеници добивали од својих кућа. лако су многи заточеници нашли начина да обавијесте своје познанике и пријатељје о томе да им више не шаљју сирову храну, ипак је долазило још доста си-рове хране, тако да је уз оно мало кукурузног брашна што се сљједо-вало по заточенику, храна била таква да је живот био подношљјив. Одјећом су се логораши снабдијевали од усташа, из њјихових магазина, тако да су били релативно добро одјевени. Кажем, релативно, јер се то односи на логорске увјете. Мало тко је био подеран, мало тко није имао што обу-ћи и да буде изложен хладноћи. На први поглед чак би се рекло да су логораши добро одјевени. Такав утисак би стекао сваки посјетилац логора, јер он није нити могао све видјети.

У логору су постојале разне радионице, лако је било забрањјено да логораши имају код себе нож или нешто слично, ипак готово да није било логораша који није имао свој џжепни нож. У дрворезбарским радионицама су се за логораше израђивале кутије за цигарете, у браварској радионици упаљјачи, а бензин и кремен се набављјао исто тако илегално. У том погледу, у том раздобљју усташе нису биле ригорозне и толерирале су када су видјеле да нетко има дозу за цигарете или упаљјач, па чак и нож. л то је био један од доказа да у логору није оно најгоре стањје.

Ја немам ништа од логорских предмета, али понеки преживјели логораш их има, па то може послужити као доказ мојих тврдњји. А зашто их ја сада немам, то ће бити јасно тек на крају ових записа.

Логорска организација није никако мировала. Радила је на припремањју устанка у логору, побуне логораша у циљју ослобођењја логора. То је било јасно и све јасније из дана у дан.

У том раздобљју дознао сам многе ствари о ранијем стањју у ло-гору, лако се доста нерадо причало о протеклом времену, ипак се о томе

говорило, преносило се на нове логораше оно што су ранији доживјели. О једном од таквих догађаја хтио бих нешто рећи.

ОЧАЈНИЧКИ ПРОБОЈ ЗАТОЧЕНИКА

Било је то крајем 1942. или почетком 1943. године, у сваком случају прије него што је настало раздобљје побољјшавањја логорских увјета, прије него што сам ја дошао у логор. Усташе су биле ухватиле једну групу логораша и затвориле их у »Хотел Гагро«, тј. зграду усташке болнице. Тамо су их мучили и исљјеђивали. Резултати истраге били су веома мршави, јер заточеници ни под најтежим мукама нису одавали нити постојањје логорске организације, а камо ли нешто више. Напокон, усташе су их осу-диле на смрт од глади, рачунајући да ће на тај начин, на смрт измуче-не заточенике довести до таквог психичког стањја када се више неће моћи контролирати. Рачунали су да ће макар тада нешто сазнати.

Но, ти логораши су им пореметили рачуне. Видјевши да им се више не даје никаква храна, они су организирали и једног дана провалили из затвор-ских ћелија. Провалили су у сам логорски круг, јер нису могли изаћи изван логора. Покушали су се докопати капије каја је водила према западу. Али у томе нису успјели. Настао је бјесомучан лов на љјуде. Усташе су настојале ухватити побуњјене заточенике. Развила се чак и неравноп-равна борба у којој су младе, ухрањјене и извјежбане усташе нападале на изгладњјеле и измучене заточенике, одлучне да више живи не уђу у затворске просторије.

Борба није трајала дуго, али је завршена онако како то усташе нису

хтјеле, а како су вјеројатно побуњјени заточеници предвидјели као нај-

неповољјнију варијанту: сви заточеници су побијени. Тко метком, тко кундаком, тко ножем. Тек нитко од побуњјених није преживио.

Тај очајнички пробој заточеника, који су морали очекивати онакав крај какав су и доживјели, јер реално није било ни најмањје могућности да се дочепају слободе, још је једном доказао да се не може нити примјеном најсуровије силе постићи оно што се хоће, ако је противник спреман и на највеће жртве. Заточеници нису дозволили да дођу у ситуацију да толико ослабе да би могли постати плијен усташке знатижељје. Они су радије одаб-рали часну смрт у борби, неравноправној, безизлазној, без изгледа на успјех, него да чекају смрт, полагану, у страшним мукама, и да тада можда чак, због своје слабости, одају оно због чега су подносили толике муке.

На дијелу логорског круга гдје се одигравала ова битка, расла је тра-ва. Једном, у почетку најбољјег логорског периода, овдје су одржали и ногометну утакмицу између логораша. Међутим, касније је мало који логораш хтио газити по том земљјишту. Тада, у вријеме када су стари заточеници били знатно проријеђени, а нови још нису били упознати с тим трагичним догађајем, могло се и организирати такву утакмицу, али касније,

већ у вријеме мог доласка у логор, то не би било могуће. Из поштова-

њја према палим друговима.

Какво је било стањје у женском логору, тада нисам знао. То је био одвојен свијет. Знао сам да организација одржава сталну везу и са жен-ским логором, али нисам знао којим путем, нити сам се могао за то интересирати. Јер, превише знати није било пожељјно.

Али, што се више приближавало љјето све је очитије било да се припрема устанак. Све конкретнија и конкретнија питањја су постављјана, све кон-кретније информације се тражиле. За оне који су припадали организацији било је очито да је организација живнула, да некако јача, да ју је испу-нила нека висока свијест о нечему што треба извршити, нечему што ће бити значајније од свега оног што је до тада урађено.

Не могу се точно сјетити дана, али знам да је то било негдје у коловозу. Успостављјена је била веза између мене и Раде Мирковића, правника из Сарајева. Обавијештен сам тада да требам наћи групу од 6 љјуди, по могућности цијелу моју заједницу, и ту групу припремити за скору акцију. Вођа наше групе, која је требало обухватити 10 до 15 заточеника, био је споменути Раде Мирковић.

Наша група је имала задатак ликвидирати усташког водника »Бимбу«, који је био усташки надзорник на економији, љјудина од можда стотињјак килограма, наизглед тром и спор, па затим отворити врата према цести у правцу Окучана, провалити кроз врата и освојити бункер пред вратима, који са стране логора није био брањјен, јер је бранио логор од напада извана.

За наоружањје, речено је, требамо се сами побринути, и то углавном за добре ножеве или сјекирице.

Обавијештени смо да постоје и друге групе које имају друге за-датке, да се не требамо интересирати за друге, јер је организација во-дила рачуна о сваком човјеку, те да не треба никога врбовати у групу, него групу саставити од оних љјуди које је организација као могуће одредила. На сваком од нас је било да води рачуна и одабере поуздане и одлучне сураднике.

Сазнао сам истовремено да се исте припреме врше и у Јасеновцу, те да ће напад на логорску посаду бити истовремен овдје у Градишки и тамо у Јасеновцу.

Свакако је требало времена док се све то среди и повеже, док се утврди да све функционира како треба. Напокон је стигла и обавијест да је све готово и да се само чека уговорени дан почетка.

Препад је требало извршити прије подне, а знак за напад дала би ло-горска сирена, што би омогућила група заточеника која је радила у елек-тричној централи гдје се налазила и сирена.

Касније сам сазнао да је била припремљјена и група која је требала провалити у пушкарску радионицу и тамо се снабдјети свим лаким оруж-јем које је било на расположењју, те ликвидирати логорска сатнија, тј. ло-горска посада. Сазнао сам да ништа није остало непредвиђено. Али тада, непосредно пред напад, сазнао сам за задатак моје групе и за тај сам се задатак с групом припремао.

Међутим, дошло.

до планираног напада, до устанка заточеника ипак није

Наиме, да ли на сам дан напада или неки дан раније, то не знам, а не вјерујем да ће се икада точно сазнати, партизани су напали аеро-дром у Бањјој Луци. Био је то велик напад на једно од истурених и за Нијемце тада веома важних саобраћајних центара.

Стара Градишка налази се негдје у близини половице пута између пруге Загреб-Београд-станица Окучани - и Бањје Луке. Осим тога, она је шти-тила мост преко Саве, практично једину сигурну везу за Нијемце с Ба-њјом Луком. Зато је изненада, за нас заточенике потпуно неочекивано, огромно порасла улога Старе Градишке. Тврђава је опет постајала твр-ђава. У логор су стигли њјемачки тенкови, посада је више него утро-стручена, опрезност усташа и Нијемаца знатно појачана. Био је то рујан 1944. године.

Сада се морало прекинути са сваком акцијом, јер би у тим увјетима препад био чист самоубилачки гест и не би могао донијети никакве ре-зултате. Изгледи да се нетко од логораша спаси, да преживи напад на логорску стражу, били су минимални.

Логорска организација је саопћила да се препад одлаже, док се при-лике мало не консолидирају.

Али и усташе су имале своје планове. Њјима је сада Стара Градишка требала за нешто друго, а не за логор. Због тога је требало хитно нешто подузети. Тако се догађало нешто што заточеници нису предвидјели, а нису могли спријечити.

Усташе су повукле први потез. Скупиле су групу заточеника, првен-ствено Срба, међу којима је био и споменути Раде Мирковић, и побиле их на Сави.

На тај начин већ је унијета рупа у логорску организацију заточеника, а да то усташе нису ни знале, па чак ни слутиле.

ДИО ЗАТОЧЕНИКА ПРЕБАЧЕН У ЛЕПОГЛАВУ

Неколико дана касније једна већа група заточеника отпремљјена је за Лепоглаву. Број заточеника је преполовљјен, али је за логорску орга-низацију настала далеко већа штета, јер су сада њјени редови били знат-но проријеђени, многе карике у организацији испале су из ланца.

Тада се много говорило о томе да у Лепоглави није »усташка обра-на«, него ПТС »поглавников тјелесни здруг«. Очекивало се према томе да се за заточенике који одлазе у Лепоглаву прилике побољјшавају.

Међутим, касније смо сазнали да је заповједник логора у Лепог-лави у то вријеме био Љјубо Милош, злогласни јасеновачки кољјач. Било је јасно да је то само маневар да се не изврши масовна ликвидација лого-раша у самој Старој Градишки. Да ли су усташе то хтјеле избјећи зато што је Стара Градишка сада била у центру пажњје, да ли су хтјеле да се са заточеницима разрачунају без присуства Нијемаца, или из било којих дру-гих разлога, тек Стара Градишка није постала ново масовно губилиште. Она група, претежно Срба, била је једина масовна ликвидација тих дана.

Тада нисам ништа знао што је с Јасеновцем. Нисам знао да ли су тамошњји заточеници покушали препад, јер нисам вјеровао да су могу бити правовремено обавијештени о нашем одустајањју, о нашој немо-гућности да се нешто подузме. Нисам знао ни да ли је тамо све било спремно као у Градишки, иако сам у то вјеровао, јер ми је тако било речено.

Сви смо били забринути. Показало се да усташе нису одустале од ма-совне ликвидације логораша. Показало се такођер да су дани логора у Старој Градишки одбројани. Што ће бити с нама који смо и даљје остали у њјој, никоме није било јасно. Ликвидација се очекивала сваког часа. Сваки нови дан значио је само да је коначна ликвидација још за један дан одложена.

Нажалост, с преласком већег броја заточеника у Лепоглаву, пореме-ћене су и наше везе с вањјским свијетом. Многи заточеници који су ра-дили у заповједништву, пребачени су у Лепоглаву, па нисмо долазили до нових вијести које су они прикупљјали тајно слушајући радио-емисије.

Али и поред свега, организација није клонула. Одмах се приступило кон-солидирањју редова, попуни празнина које су настале.

ПОНОВО У ЈАСЕНОВЦУ

Мој рад у кухињји настављјен је онако како је текао раније. Мањје се кухало, јер је било и мањје заточеника, али је било и мањје оних које је требало допунски снабдијевати. Однос је остао готово исти. Нисам при-мијетио неке промјене.

Али и то је трајало само неколико дана.

Једног јутра опет наступ. Више од половице преосталих заточеника одабрано је у велику групу. Наређено нам је да покупимо све сво-је ствари. Ишли смо за Јасеновац. Али овај пут пјешице и то уз обалу Саве.

Брзо смо се морали спремити. Био је то 23. рујна 1944. године. По-редали су нас по тројицу у дугачку колону, а било нас је неколико сто-тина. Точан број не знам, а не вјерујем да су и усташе точно знале број оних које шаљју. Слали су из свих група, а све с тзв. вањјског рада. Задржали су само оне који су им били потребни у радионицама, јер кро-јачка и постоларска радионица требале су наставити рад пуним капаците-том, а од осталих само они који су били нужни за одржавањје погона. Разумије се да је остало још доста логораша, али је логор Стара Гра-дишка послије нашег одласка остао с врло малим бројем заточеника.

Пут је био напоран, лако нисмо били сасвим изгладњјели, ипак смо доста слаби, и такав марш с ношењјем најпотребнијих ствари био је нешто што је захтијевало крајњје напоре заточеника.

Имали смо јаку стражу. Чини ми се да је на свака два заточеника

био по један усташа. Била је то свакако ојачана сатнија, ако не и двије, с неколико пушкомитраијеза, доста »стројница«, а много је усташа осим пушке имало и пиштољј. Та стража изабрана је међу најокорјелијим усташама. Прије поласка нам је речено да ће се за сваки и најмањји покушај бјек-ства пуцати и да нитко неће побјећи.

У таквим увјетима, разумије се, бјежањје није било могуће. Можда би било могуће да се организира напад на стражу, али на то нисмо били спремни. Сјећам се Оскара Брукера, младог, снажног Јевреја из Бје-ловара, који је прешао са зачељја на чело, тражећи заточенике у које је

имао повјерењја и покушао организирати препад, али је то било ипак не-могуће. Он сам није био у могућности да зна све оне у које би се могао поуздати, као што и мене није знао, а нити ја њјега. То о њјегову покушају сазнао сам тек касније у Јасеновцу. Осјећало се да је ло-горска организација разбијена, да су њјени чланови овдје, али неповезани. Јер и ово наше раздвајањје од остатка заточеника, од оних који су остали у Старој Градишки, још је више рупа унијело у ланац логорске организације, како овог дијела који је сада пјешачио према Јасеновцу, тако и оног који је и даљје остао у Градишки.

Нитко није покушао бјекство, али је неколико заточеника, најмањје десетак, побијено. Првенствено оних који су посустали па се нису могли кретати даљје, а потом и неки од оних који су могли издржати али за које се усташама учинило да нешто покушавају. Тако је убијен и један зато-ченик, за којег сам био обавијештен да је гестаповац који је из неких разлога дотјеран у логор и којега су се логораши клонили. Не сјећам му се више имена, али се и данас сјећам њјегова лика, како лежи у прашини на обали Саве с простријељјеном лубањјом на којој су још увијек биле наочале, као да су му нужне да гледа што се догађа, јер су му и очи остале отворене.

Око подне смо имали мали одмор, од можда једног сата, па се на-ставило према Јасеновцу. Што је пут до Јасеновца постајао краћи, то је умор заточеника био већи. Усташе су све више пожуривале ход. Понекад су они на крају колоне морали и потрчати не зато што је чело ишло сувише брзо, иако су челне заточенике усташе гониле на бржи ход, већ једноставно зато што се дуга колона измрцварених и на смрт уморних заточеника сва-ки час прекидала, па је трком, под ударцима кундака требало стизати оне који су мало одмакли.

Била је већ вечер, сумрак је већ прелазио у мрак када смо стигли у Јасеновац. Ушли смо кроз капију из Кошутарице. Негдје близу те капије налазиле су се неке бараке гдје смо преноћили. Били смо у Јасеновцу, унутар логорског зида и логорске жице, и сада смо били барем ослобођени присуства усташа, а и није се морало више пјешачити. Преморени заточе-ници могли су се коначно одморити.

Физички је пружена могућност за одмор. Психички, међутим, није. Јер, неизвјесност је остала и даљје. Никоме није јасно што се то збива, нитко не може прозријети усташке намјере. А чињјеница да нисмо од-мах допремљјени у сам логор, није била добар знак. То је могло значити и да смо овамо дотјерани ради ликвидације, али да »машина« за ликвидирањје још није ступила у акцију.

Очигледно је било само то да усташе нису организирале наш долазак, да је то извршено на брзину, под неким притиском, под изузетним околнос-тима.

Сутрадан одмах смо распоређивани на рад. Разумије се да су занатлије одмах биле пребачене у радионице, а ми остали упућени на

вањјски рад. Показало се да је усташама за њјихове планове потребно више радне снаге у Јасеновцу, а да је нису више могле набављјати јед-ноставним упадањјем у села. Изгледа да је тај извор радне снаге пресу-шио, или барем да је био знатно смањјен.

Само тој чињјеници требамо захвалити што смо остали у животу, што већ тада нисмо побијени, као толике тисуће прије нас.

»СЛОБОДНИ КАПАЦИТЕТИ« ЗА НОВЕ ЖРТВЕ

Поново сам био на вањјском раду. А то значи да сам радио све што је требало, од истовара балвана и другог материјала до чишћењја круга.

Поступно су нас пребацивали у логор, већ како су усташе успјеле организирати прихват.

Храна је у Јасеновцу била знатно слабија него раније у Градишки. л овдје је била иста метода као и у Градишки, и овдје се сва сирова храна из пакета достављјала у кухињју (осим онога што су усташе узимале за себе, што се само по себи подразумијева), али је тога било знатно мањје него у Градишки, а број заточеника је био знатно већи.

Увјети живота се нису промијенили од оног времена прије нешто више од годину дана када сам отишао из Јасеновца. Само што је сада била јесен, падала је киша, тако да је свуда било блато. Никога од оних с којима сам својевремено радио у шумској групи нисам нашао. Сви су у међувремену били побијени. Како, када. то нисам сазнао. Била је то поступна, тиха ликвидација, несистематска, али константна. Ликвидација која је довела чак до оскудице радне снаге у Јасеновцу, који је увијек имао вишак радне снаге и увијек »слободних капацитета« за пријем но-вих за губилиште.

XИИ

ПОСТАО САМ »ОБСКРБНИК«

Јесен је већ увелике узела маха. Прошло је можда већ мјесец дана од мог доласка у Јасеновац, када је дошао к мени Драган Ролер, студент из Загреба и рекао ми да је логорска организација одлучила да преузмем дужност обскрбника. Рекао ми је како је до сада обскрб-ник био Владимир Борнемиса из Загреба, али да га је усташа-обскрбник, заставник Силвестар Приморац тукао и сада га треба повући с те дужности прије него што га убије.

Уједно ми је у кратким цртама описао и мој задатак. Моја је дуж-ност била да из усташког магазина крадем што је могуће више хране, да би што више кукурузног брашна дошло у казане и да би се појачала храна. Знао сам што такав задатак значи. То је значило у самом ло-гору свакога дана носити главу у торби.

Покушао сам одбити, иако сам знао да ће то нетко морати прихва-тити, те да ће тај други бити у истој ситуацији у којој сам и ја. Но, он је у име организације кратко одбио мој приговор истакавши да је органи-зација водила о томе рачуна те да сматра да ћу ја моћи обавити тај задатак, јер сам сталожен, миран и увијек довољјно сабран, те да ћу се знати чувати. Осим тога, не треба да све обављјам сам, нити то могу. Ја морам створити организацију која ће ми омогућити извршењје задатка.

л посљједњји мој адут, да је питањје хоће ли ме усташе хтјети постави-ти на ту дужност, глатко је одбио, рекавши ми да је то готово већ уре-ђено.

Нисам имао камо. Прихватио сам нови задатак и постао сам об-скрбник.

Службено, према усташама мој се задатак састојао у томе да на основи бројног стањја заточеника које добивам од логорске писарнице требујем из магазина одговарајућу количину кукуруза рачунајући 100 гр. по заточенику дневно. Тај кукуруз се налазио у магазинима у самом селу, а не у логору. Тек незнатне количине биле су смјештене у сушари у самом логору.

Кукуруз сам колима довозио у логор и предавао у млину, а затим из млина преузимао брашно и одвозио га до кухињје гдје се од њјега кухала пура.

Кухињја у Јасеновцу разликовала се од оне у Старој Градишки. Прије свега, казани су били мањји и готово је свака група имала свој казан и свог кухара, а понека је имала и по два. Када је било вријеме за подјелу хране из сваке групе су долазила по двојица заточеника да понесу казан до мјеста диобе. Њјихово је правило било да остругну казан послије под-јеле, али и обавеза да га потом оперу. За логорске прилике је било врло повољјно бити носач казана, јер је то значило извјесно појачањје хране.

Заиста, дан два касније позван сам у логорску писарну гдје ми је саопћено да сам именован за заточеника-обскрбника и представљјен сам усташком заставнику Силвестру Приморцу, који се још није био по-казао као кољјач. Био је то врло крупан човјек, знатно и виши и крупнији од мене. Самом својом појавом улијевао је страх. А сваки дан сам морао ићи к њјему, тражити га у »часничкој благоваоници«, молити да ми потпише требовањје, да одвоји стражара и све друго што је било везано за обављјањје моје дужности.

Првих дана нисам могао ништа учинити на остварењју својих задатака, добивених од логорске организације. Истина, тих дана нитко није ни питао како ми је, да ли ћу успјети. Није се сумњјало у успјех, а остављјено ми је времена да се снађем у новој улози. Прва и најважнија ствар је била да нађем »кочијаша« заточеника који ће ићи са мном, који ће ми помагати тимарити коњје и који ће ми бити најближи сурадник у мом раду за заточенике. Одабрао сам Карла Јагара, из Старог Граца код Виро-витице, који је био партизан и као такав ухваћен и дотјеран у логор. Ре-као ми је, разумије се касније, када смо се зближили, да му је илегално име било Корчула.

л тако смо свако јутро, Јагар и ја полазили у село. Тамо смо у логор-ској стаји морали очистити и упрегнути коњје. Био је то доста тежак посао, јер су коњји морали бити чисти, а у вјечном блату кишовите јесени то је било јако тешко. Иначе, ако се не би водило рачуна о томе да коњји буду чисти, могло је и само то бити узрок батинама, па чак и смрти. Јер, коњј је у логору значио више него заточеник, било га је теже надомјестити.

Затим бисмо колима одлазили у магазин. Ту смо у вреће трпали ку-куруз, стављјали га на вагу, па пошто би их заточеник или усташа извагао, товарили бисмо их у кола и односили у млин.

У магазинима су радиле углавном заточенице. Тако сам и с њјима успоставио контакт. За усташе тај је контакт био строго службен, сводио се само на неколико ријечи нужних за тренутни посао који смо обављјали. Ништа више. Међутим, мимо усташа разговор се водио и о другим пи-тањјима, па чак и о томе како да дођем до што више хране.

Кукуруз ми је обично вагао заточеник звани Љјубо (презимена му се не сјећам, а мислим да никад нисам ни знао). Био је то један мршав,

веома црнпураст човјек, нешто старији од мене, увијек у покрету, уви-јек је нешто радио, а уживао је велико повјерењје усташе који је био ма-газинер. Захваљјујући том Љјуби, ја сам у сваким колима односио по стотину и више килограма кукуруза преко количине коју сам сљједовао, л не само то. Захваљјујући Љјуби, а и заточеницама, посебно једној коју су звали Богек (а чије право име никада нисам сазнао), ја сам возио у логор и грах и крумпир, понекад и комаде сухог меса, цигарете. Све је то одлазило у логор као кукуруз. Требало ме је само једном таквом приликом претрести па да никада више не угледам дан. л ја и Јагар.

Увијек је с нама на колима ишао и усташа-стражар. Он је требао да буде присутан приликом утовара, стално је био уз нас док смо храну возили у логор. Тек на логорској капији испред стражарнице, он нас је пре-давао, раздуживао се и ми смо могли слободно одахнути, знајући да је опет један дан прошао а да нисмо били откривени.

Логорска организација се опет опорављјала, попуњјавала су се уп-ражњјена мјеста. Опет се наставило радом на исти начин, и опет је главна преокупација била: организирањје препада.

Овом приликом морам нешто рећи о раније извршеним припремама које су биле усуглашене с онима које смо ми извршили у Старој Градишки.

ВЈЕШАЛИ СУ л ПОЛУМРТВЕ

На челу логорске организације у Јасеновцу био је Ремзија Ребац. Међутим, по свему судећи, један ветеринар-заточеник с економије, који је требао послужити као веза с партизанима, ухваћен је и у затвору је одао извјестан број заточеника из организације, међу којима су били и Ремзија Ребац, др Бошковић и други чија имена не знам.

Неколико дана прије мог поновног доласка у Јасеновац, сви су они били објешени, осим доктора Бошковића који је био стријељјан. Логораши кажу да су сви полумртви вјешани, толико су били мучени да је Ремзија Ребац био готово сав испечен. Но, иако је то била велика »провала«, јер је ухваћено неколико руководилаца, организација је остала сачувана. Ухваћени су издржавали све муке, али никога нису одали. Какве су то муке биле нека посвједочи само то да су већину донијели до вјешала, јер нису могли сами ходати; већини је тијело било у опекотинама, јер су их усташе пекле да би од њјих изнудиле признањје.

Без обзира на то што је провала заустављјена, што није нитко био одан, ипак је организација била обезглављјена, а осим тога, везе између по-јединих дијелова биле су прекинуте. Требало је то поново успостављјати. л у вријеме тог рада ја сам дошао у Јасеновац. Наша организација из логора Градишке (односно њјен дио који је допремљјен у Јасеновац) врло је брзо успоставила контакт с преосталим дијелом јесеновачке ор-ганизације. Настала је нова ојачана организација, али још и не довољјно чврсто повезана. Можда је баш таква ситуација и диктирала да се мене

изабере за обскрбника, јер не вјерујем да сам био једини који је могао одговорити постављјеним задацима.

Међутим, рад организације у Јасеновцу је био тежи и сложенији него онај у Старој Градишки, из једноставног разлога. Логор Јасеновац је био смјештен на знатно већем простору, удаљјености између појединих група биле су далеко веће, а било је и далеко више вањјског рада, рада изван логора. Још увијек се радило на економији и у шумској групи, у теренској монтажи, на грађењју па и на постављјањју електричне мреже. Јасеновац је радио као да се ништа не догађа. Усташама су ови капа-цитети, ма колико они мали и слаби, били веома драгоцјени.

Сада је већ била изграђена нова електрична централа која је гутала веће количине дрвета, али која је сигурније снабдијевала поједине погоне струјом. Радна снага је била неопходна за одржавањје свега тога у погону. А продуктивност је била веома ниска. У том погледу логорска организација чинила је што је више могла да се капацитети не повећавају, да се производи што мањје, да норме радног учинка буду смањјене. Резултати те упорне борбе започете самим оснивањјем логора сада су се показали. Да то није био логор, да се није систематски борило против производњје, али лукаво и прикривено, усташе би имале далеко веће и бо-љје задовољјавањје својих потреба, него што је то био случај.

Логорска организација је дјеловала свуда. У то вријеме појавио се пјегавац. Лијекова није било. Није било чак ни могућности да се обољје-лима да нека бољја и лакше сварљјива храна. Једино када ми је успјело у логор донијети нешто крумпира, онда смо то могли дати болници и тада су болесници добивали помало крумпирове чорбе, што је значило побољјшањје за њјих и олакшавало њјихову организму борбу против болести.

У то је вријеме створена још једна категорија логораша. То су били 1зв. притвореници. Име је требало означити да су они само притворени док се нешто не испита, док се не доврши истрага или нешто слично.

Због тога што нису били заточеници, што су били само притвореници, они нису довођени у логор. Налазили су се сасвим на источном дијелу логора, одвојени жицом од заточеника. Приступ к њјима је био могућ само када им се доносила храна. Они нису кориштени за радове.

Међутим, без обзира на то што су били притвореници, или можда баш зато, сваке је ноћи по неколико десетина, можда понекад и више стотина, одвођено на Саву и тамо убијано и бачено у ријеку да их вода однесе.

Ја сам и њјих имао одвојено исказано у бројном стањју. Наиме, у бројном стањју сам сваког дана показивао колико има заточеника а колико притвореника. Међутим, смањјењје броја притвореника услијед ли-квидације није се одражавало у бројном стањју. Ма колико да је поби-јено, ја сам у бројном стањју приказивао само да је бројно стањје смањјено за десетак љјуди. А притвореника је у то вријеме било увијек више од тисућу, јер су стално довођени нови.

Тако сам и због усташке камуфлаже добивао нешто кукуруза више него што ми је по таблици сљједовало. К томе сам ја додавао нешто што сам могао додати уз помоћ Љјубе и заточеника и напокон додавао је и Милан Милутиновић, мислим да је био из Бијељјине, који је био млинар. Наиме, требало је да за мељјаву платим ушур, тј. да добијем мањје брашна него што сам доносио кукуруза. Међутим, ја сам готово ре-довно добивао више брашна него што сам давао кукуруза. Како је Ми-лан правдао то, не знам, нити сам питао а нити би ми он рекао. Сигурно је све надокнађивао на исти начин којим сам ја повећавао сљједовањје.

Постојао је, дакле, цијели ланац заточеника који су сваки на свом мје-сту доприносили томе да се увјети живота, односно прехрана, побољјшају, л сваки је од нас био једнако изложен, и сваки је морао безгранично вјеровати оном другом. Јер, без тога би такав рад био немогућ.

Дошла је већ и зима. Моје се одијело подерало. Нисам имао ципела. Затражио сам од организације. Обећано је било да ће ми се помоћи чим то буде могуће.

Ускоро сам добио одијело од финог штофа. Сигурно је неком прит-воренику било скинуто приликом ликвидације. Није га требало преправљјати. Затим сам добио ципеле. Врло добре, праве гојзерице, потковане клин-цима. Јер, у то вријеме је у постоларској радионици било доста коже и доста старих ципела од којих су се узимали дијелови и кројиле нове ципеле. Тако су једне нове ципеле, по усташама намијењјене усташи, дошле к мени. А колико је сличних отишло другима, ја не знам, нити ће итко икада моћи утврдити.

Али једног дана, када сам натоварио на кола точно 100 кг више него што је било записано, баш пред сам излазак из магазина, дошао је усташа--магазинер и тражио да се све поново изваже. На срећу, све није мог-ло стати на једну вагу. Морало се два пута вагати. Но, и поред тога, от-кривено је да се на колима налазило точно 100 кг. кукуруза више него што је било записано.

Изгледало је да сам долијао, да ме ништа не може спасити. Али, логор-ска организација је одмах ступила у акцију и то овдје у магазину. Прво се заузео Љјубо, а затим и Богек. Она ми је само у пролазу шапнула нека будем миран да ће она то уредити.

Чини се да тај магазинер није био посебно крволочан човјек, а чини се и да није имао чисте прсте. Ја то нисам знао, али су то знали и Љјубо и Богек. л Богек је успјела усташу уцијенити рескирајући да и сама буде увучена у цијелу ствар и да и сама плати главом и без мене и са мном. Међутим, њјихова процјена је била добра. Све је било заташ-кано. Усташа више није покренуо то питањје, а и ми смо постали знатно опрезнији.

Неколико дана морали смо се уздржати од било какве акције, док ствар не легне, а онда се све наставило као и прије. Јер, то је логор.

Нитко од нас није дошао у логор да се тамо чува, него да настави тамо гдје је прије хапшењја стао. Логорска организација није знала за узмицањје. Она је знала за губитке, знала је за жртве, али не и за из-бјегавањје извршавањја задатака из страха због могућих посљједица.

Не треба мислити да није било страха. Сваки пролаз кроз капију с ук-раденом храном која није била кукуруз, изазивао је страх и код мене и код Јагара, али то је био саставни дио живота, то је значило преживјети да буде достојно човјека. л зато се рад наставио, иако је једном от-кривенима то представљјало појачану опасност.

Извијестио сам о свему организацију. Речено ми је да је све заташ-

кано и да требам наставити рад, да нема замјене.

XИИИ

ПОЧЕТАК КРАЈА

Цијела јесен 1944. и први мјесеци 1945. године (заправо само сије-чањј и вељјача) пролазили су у атмосфери очекивањја међу заточеницима. Знали смо да постоје притвореници, знали смо да машинерија за убијањје дјелује, али да овај пут заточеници представљјају унеколико заштићени дио жртава. Зашто је било тако то нисмо могли закљјучити, а не могу то зак-љјучити ни данас. Рад се одвијао нормално. Сваки је обављјао своје дужности колико је то морао. До нас су допирале вијести с фронтова, знали смо — у главним цртама барем — како стоји с Њјемачком, а тиме и с усташама. То је све будило одређене наде да ће ипак ослобођењје ло-гора услиједити прије него што усташе успију све ликвидирати.

Морам напоменути да је у то вријеме међу заточеницима било више струја. Једни су сматрали да усташе због својих глава неће смјети све ликвидирати, да ће настојати с нама, остацима стотина тисућа својих жр-тава, спасити своје животе. Било је чак и таквих мишљјењја да ће усташе у посљједњјем тренутку окренути лист, не би ли се тако спасили, не само своје животе, него уз помоћ западних савезника чак и неке своје ор-ганизационе форме.

Организација је упорно објашњјавала да не треба имати никаквих илу-зија. Усташе нас требају и док нас требају дотле смо релативно сигурни. Међутим, онога тренутка када буде и њјима посве јасно да је све из-губљјено, да ћемо сви бити ликвидирани, ако ни због чега другог а оно зато да не бисмо били свједоци њјихових злодјела. Организација је исти-цала да се треба припремити на борбу.

У опћој атмосфери успјеха савезника, јачањја и проширењја слободног територија, ослобођењја великих дијелова земљје, као да је било лакше по-везати љјуде, као да се било лакше снаћи у оном великом броју зато-ченика. Јер, то је сада свакоме већ било јасно, крај је близу. Нитко није могао рећи колико ће то приближавањје краја трајати, али је сватко знао да је то неуспоредиво краће раздобљје од онога које је остало за нама.

Међутим, конспирација се и даљје морала чувати. Оних који су могли бити обухваћени организацијом није било превише, чак нити довољјно да би

организација брзо и ефикасно могла функционирати, а чији су припадници били распрострањјени по свим дијеловима логора и међусобно понекад били удаљјени и више од километра. Неопажено преносити обавјештењја, неопа-жено одржавати састанке, у таквим увјетима било је тешко. Али, ипак се радило.

Треба имати у виду да су усташки агенти, без обзира на то да ли су били кажњјене усташе или редарственици, или пак кроз протекло раздобљје за ту службу заврбовани заточеници, настојали појачати своје напоре и до-дворити се усташама, показујући заточенике. Било је у том раздобљју и не-колико хапшењја (унутар логора), али то или нису били организирани заточеници, или су били у периферним организацијама, тако да опасности од провале и ши-рег захвата у организацију, у њјене редове, није било. Међутим, ту пси-хозу је организација искористила па је усташки бијес усмјераван на њјихо-ве љјуде, тако да је и неколико кажњјених усташа, односно редарственика побијено, умјесто других заточеника.

Ти наоко ситни детаљји показивали су све јасније да је крај логора близу, да крај може бити само један: ликвидација свих заточеника, без обзира на то тко су и што су. Јер, да то није био циљј, усташе не би никада пошле убијати своје прије других. Али, када је било јасно да ће сви отићи у смрт, а нитко ван из логора, онда је било прилично свеједно — с њјихове точке гледишта — тко ће прије а тко послије.

Сазнали смо у том раздобљју да су из Лепоглаве вагонима доважани заточеници у Јасеновац. Они су из вагона отпремани равно на губилиште, у логор нису ни улазили. Понекад су ти јадници глађу и жеђу били толико измучени да им је чак и смрт могла бити олакшањје.

Међутим, у вељјачи 1945. г. збио се један значајан догађај, који је битно утјецао на даљјњју судбину и логора и заточеника.

Нијемци су требали нову радну снагу, јер су прикупљјали своје пос-љједњје снаге да што дуже истрају у овом уништавајућем рату. Покупити ту радну снагу у градовима и селима гдје су још имали своју власт није изгледа било лако, нити је било довољјно љјудских руку на тај начин при-купљјено. Фронт се већ приближавао, и Јасеновцу. Јасно је било да су дани логора у Јасеновцу одбројани. Чак више нису били важни ни логорски ка-пацитети, л зато су — вјеројатно — Нијемци затражили од усташа неколико стотина заточеника за рад у Њјемачкој.

Нијемци су тражили само здраве и снажне мушкарце. Усташе су им хтјеле утрапити било које. Није им више било стало до тога тко ће отићи а тко ће остати. Можда за понеког мајстора, али за остале није било важно.

Знали смо јако добро да заточеници заиста одлазе у Њјемачку, да то није једна од оних усташких патки које су раније често пута лансирали да би безболније покупили жртве за своју клаоницу. Зато је било важно да се што већи број честитих љјуди угура у тај транспорт. Тако смо сами допринијели да се опет наши редови прориједе. Јер, ући у тај транспорт зна-

чило је осигурати живот, односно барем за то стећи велике шансе, насупрот останку у логору што је значило остати на милост и немилост усташама и готово сигурно смрт.

Исто је тако било јасно да сви логораши не могу ући у тај транспорт. Било нас је сувише много. Можда би за овим услиједио други или трећи, али за те остале транспорте више није било времена.

Каснији догађаји су потврдили исправност оваквог схваћањја и овакав поступак логорске организације. Јер, највећи број оних који су отишли у том транспорту преживио је рат и вратио се својим кућама. То није случај с онима који су остали у Јасеновцу.

Ако усташама није било важно тко ће отићи а тко ће остати, поједи-начно, ипак им је било стало да остану и љјуди способни за рад. Јер, логорски капацитети и у том раздобљју још нису били за подцјењјивањје. Поготову ако се узме у обзир да су у неком погледу ти капацитети били за усташе ненадокнадиви. Но, то не значи да је то значило и очувањје логора и заточеника. Напротив, то је значило само искориштавањје зато-ченика до крајњјих граница њјихових могућности. А потом? Зна се — ликвидација.

Послије одласка овог транспорта, логорска организација се још више прориједила. Остало нас је веома мало, простор је остао исти, а и састав осталих логораша исти. Без обзира на то организација је живјела и радила и даљје.

ПРИПРЕМЕ ЗА УНИШТАВАНЈЕ ТРАГОВА ЗЛОЧИНА

Ако се добро сјећам, негдје крајем вељјаче или почетком ожујка, у ланчари се грозничаво радило на решеткама. Оне су рађене од жељјез-ничких трачница, као велико ложиште за ватру. То је било монтажно. Наиме, у земљју су се побијале шине на које су заварене неке куке односно лежишта за друге шине, а на ове су полагане шине на начин како се то ради у пећима с ложиштима.

Како је која решетка била довршавана, тако је одмах утоварена на скелу и превожена у Градину. С ложиштем је одлазила и група од дваде-сетак заточеника, изабраних међу преосталима, најснажнијих, који су били оковани и опремљјени крамповима и лопатама.

То је била припрема за уништавањје трагова усташких злочина.

Ти су заточеници морали откопавати раније масовне гробнице по Градини, вадити лешеве, бацати их на те решетке, полијевати нафтом и спа-љјивати. Није требало остати трага масовних ликвидација логораша.

А када су од даноноћног рада ти заточеници посустали, када више нису могли извршавати своје задатке, онда су и они ликвидирани и бацани у ватру. Нестајали су заједно с остацима оних који су раније били побијени.

Јер, усташе су себи поставиле задатак да све масовне гробнице униште, да све лешеве спале, како се никада не би могло утврдити колико су љјуди побили, лако је много побијених бацано у Саву тако да их је она носила цијелим својим током, што само по себи не би дозволило точно пребро-јавањје жртава, велик број побијених налазио се и с једне и с друге стране Саве у масовним гробницама. Те трагове су усташе хтјеле уништити. Почели су у Градини.

Данима се црни дим згаришта љјудских остатака дизао у небо и свје-дочио о уништавањју трагова злочина, али само оних материјалних о броју побијених, али не и о самој чињјеници уништавањја на стотине тисућа љјуди. л тај дим је био стално упозорењје да је крај логора већ веома близу, али уједно и путоказ што чека нас који смо још у животу у логору.

Више нитко није могао излазити изван логора. Ни ја више нисам могао одлазити по храну у село. Кукуруз сам преузимао у сушари, ту одмах поред млина, на колицама превозио у млин, а потом исто тако до кухи-њје. О неким радовима у шуми или на економији није било ни говора. Само они заточеници што су радили у самом Јасеновцу, за потребе усташа, одлазили су на радове.

На тај начин нам је отежан и додир с вањјским свијетом. Све теже смо долазили до вијести о стањју на фронтовима па и о оном који нас је највише интересирао: о напредовањју наших јединица према логору. Знали смо да се оне приближавају, али гдје су, колико им још треба да и тај пут превале, то нисмо знали. Само смо могли слутити. А жељје су наше јединице привлачиле увијек ближе него што су стварно биле. л свако јутро поновно чекањје и сваку вечер ослушкивањје да ли се чује канонада.

У току те зиме логор је неколико пута бомбардиран. Изгледа да ави-јатичари нису точно знали распоред логора. Гађали су заповједништво, али су погодили пакетарницу која је била у сусједству. Погодили су електричну централу и готово је потпуно онеспособили. Али су гађали и логорски врт. Наиме, у том је врту било узвишењје које је изгледало као да под њјим леже резервоари с горивом. А тога није било. Неколико је бомби пало у близини, али су биле бачене узалуд, јер се тамо ништа није налазило до празне земљје.

Јасно је да је извјестан број заточеника погинуо од бомбардирањја. Није нам било жао. Жељјели смо да се бомбардирањје настави, да буде жешће, али да се прије свега бомбардира зид и жичана ограда, но тамо бомбе нису биле упућене. То нам је било жао, али смо вјеровали да ће то услиједити онда када се наше јединице више приближе логору. Али то нисмо дочекали, јер су усташе знајући за развој догађаја, одредиле другачије.

XИВ

КРАЈ ЛОГОРА

Већ је наступио травањј. Атмосфера у логору је била суморна, јер се осјећао крај. Заправо се више уопће није постављјало питањје какав ће бити крај, него када ће он наступити. У Градини су се црни стубови дима и даљје дизали у небо. Опет је с времена на вријеме окивана група за-точеника која је требала замијенити ону која је исцрпљјена већ убијена, или чак и жива бачена у ватру да нестане. Из логора се није излазило, осим ријетких појединаца. Усташе су ријетко долазиле у логор, али је зато актив-ност њјихових доушника порасла. Заточеници су обављјали своје послове, како су стизали. Осјећало се да усташе брину другу бригу, а да логор већ више и не рачунају као бригу. Ово мало заточеника што је преостало могло се побити, тако рећи зачас. Ипак, бринуле су усташе и о логору, али само толико да нитко од заточеника не може побјећи. Страже на извид-ницама су појачали, а спречавањје логорашима да излазе на рад изван логора била је такођер једна од мјера усмјерених у том правцу.

Логорска организација је настојала одржати везу између појединих дијелова. Размишљјало се о ослобођењју кроз борбу, али се није могло наћи ниједно рјешењје које би пружило колико толико шанси за успјех.

л тако је у тој атмосфери дошао и 21. травњја 1945. године.

Негдје поподне, наређено је да се сви логораши спреме и да са свим стварима крену у логорску кројацницу, чврсту двокатну зграду тек недавно завршену у којој су се налазиле кројачка и ципеларска радионица. Зграда је била грађена од цигле, била је најмањје педесетак метара дугачка и најмањје двадесетак метара широка. На источној страни (пре-ма Кошутарици) имала је на сваком углу по двоја врата. Покрај врата, у приземљју, налазиле су се по двије мањје просторије, док је цијела сре-дина зграде представљјала једну просторију — радионицу.

Ту, у тој просторији, кројачи и ципелари — заточеници су спавали, овамо им се доносила храна, овдје су радили. Нису имали потребе никамо ићи и зато је напр. контакт с њјима био отежан јер је сваки излазак из зграде, односно сваки улазак у зграду требало нечиме правдати.

Преко пута ове, била је још једна слична зграда. У то вријеме то је био јасеновачки женски логор, тј. оно што је од жена — заточеница пре-остало. У то вријеме ту је било смјештено око стотињјак жена.

Наређењје за прелазак у кројачницу значило је уствари наређењје за коначну ликвидацију логора. То је свакоме требало бити јасно. А да то ипак није и свакоме било јасно, показало се ускоро.

Таквим наређењјем логорска организација је била изненађена. Она такву селидбу није предвиђала, а у том раздобљју припрема за селидбу, није се могло ништа урадити, није се могло проучити новонасталу ситуацију, јер за то није било времена нити могућности. Али једно је било сигурно: концентрацијом заточеника на мањји простор, расту могућности органи-зације да нешто учини. Само, да ли ће бити времена за тако нешто?

Заточеници су се споро прикупљјали пред баракама и својим радиони-цама. Носили су своје завежљјаје у којима се налазило све оно што су имали, и неопходно и потребно и непотребно. А све скупа је било без-вриједно. Међутим, усташе су знале да сеоба са стварима представљја извјесно умирењје за заточенике, јер представљја мањју вјеројатност за слањје на губилиште, него када се шаљје без ствари. Зато су и наредили да се пређе са свим стварима.

Извјестан број заточеника увидио је да је то крај логора. Знао је да му дугог живота више нема. Знао је да ће бити убијен. л многи то није хтио дозволити. Многи је радије сам себи одузео живот, него допустио да то усташе учине. Мислим да није потребно рећи да су тако поступили већином они који нису били обухваћени организацијом, јер су изгубили сваку перспективу. Знам да је међу онима који су себи тада одузели живот био и Шпиндл, грађевински инжењјер који је пројектирао димњјак елек-тричне централе. Више десетина заточеника није изашло из својих настамби. Остали су висјети у баракама, у ходницима између боксова, док је ве-черњји повјетарац лако њјихао њјихова тијела.

Усташе су улазиле у бараке, слале су онамо своје доушнике да би сваког живог заточеника истјерали напољје у строј који је требао кренути покрај »језера« и економије, па покрај Саве, преко ливаде до кројачнице.

Нитко се није обазирао на оне који су остали висјети. Било је то помало чудно. С једне стране, чудно стога што усташе нису ни пред заточени-цима покушале ове самоубојице скинути с вјешала на која су се сами попели, а с друге стране што нису настојале да се лешеви уклоне. Као да им је било свеједно како ће те бараке и остале настамбе изгледати, као да су били сигурни да нитко више неће ући у те бараке и да нитко више неће угледати стравичну слику објешених заточеника између боксова у којима су некада спавали.

КОЛОНА ПОЛАЗИ НА СВОЈ ПОСЛЈЕДНЈИ ПУТ

Напокон, пред сам залазак сунца, кренула је велика колона зато-ченика на свој посљједњји пут. Вијугала је колона, споро је одмицала.

Усташе које су пратиле колону викале су, псовале, пожуривале, ту и тамо ударале, али се имао утисак као да се и њјима не жури нарочито, као да им је све свеједно. Усташки агенти међу заточеницима, уочили су прилику за себе. Они су преузели дужност гонича, надајући се да ће тако у посљједњји час скренути на себе пажњју усташких крвника и тако сачувати свој биједни живот. л више него усташе, они су викали, они су псовали, они су тукли и пожуривали. Као да и они не иду тим путем. Вјеровали су у чудо, а чудо за њјих никако није могло доћи.

Негдје на пола пута преко ливаде, од насипа с цестом покрај Саве, према нашем одредишту срели смо колону жена — заточеница. Та је колона одлазила из свог логора према Сави.

Ситуација је била јасна: данас жене, сутра мушкарци, л логора више неће бити. То је крај.

л жене су биле свјесне камо их воде. Али су биле храбре. Њјихова колона није била тако трома као наша. Оне су ишле бодро. Пјевале су, иако су многе имале сузе у очима. Угледао сам и Богека, која ми је спасила живот, како корача, мирно, одмјерено, са сузама у очима, као и толике друге у тој колони од стотињјак жена. Када су колоне дошле једна насупрот другој, жене су подигле песнице у поздрав нама, својим друговима. Одговорили смо такођер подигнутим стиснутим песницама. Једног тренутка колоне су се зауставиле, као да ће једна полетјети другој у загрљјај. Али, то је трајало само тренутак. Тренутак један усташе нису могле нити викати, нити било што учинити да прекину тај свечани, узви-шени тренутак опроштаја између мушкараца и жена који се нису готово ни познавали, али који су били уједињјени истом судбином, опроштаја пред неминовну смрт која их је очекивала.

Сјећам се да је и мене стегло у грлу гледајући овај призор. Било ми је тешко да гледам Богека како одлази у смрт, а ја — коме је она спасила живот својом одважношћу — не могу подузети ништа. Хватао ме је немоћан бијес, најгори од свих који постоје, али нисам могао ништа. А вријеме за неке гестове, ма како они херојски изгледали, сва-како није било.

Прошла је колона жена покрај нас, а ми смо наставили наш пут према суморној, сада још суморнијој, згради од цигала која није била још ни набачена. Било је јасно да ћемо ту провести ноћ. Било је јасно да ће жене данас ликвидирати. Сутра ће нас. А да би били сигурни да ништа неће-мо подузети, затворили су нас у ову зградурину. Створили су још један зид између заточеника и слободе, поред свих оних који су до тада постојали.

Када смо ушли у зграду, већ се спуштала ноћ. Посљједњја ноћ у логору. Размјестили смо се како смо могли. С тавана, кроз размакнуте цријепове, неки су заточеници видјели како жене одводе на скелу па преко Саве у Градину. Значи, и оне ће бити спаљјене. л од њјих неће остати никаква трага.

Ноћ је. Свјетла нема. Не види се тко је покрај тебе. Не смијеш го-ворити гласније да не би усташки агент, доушник, чуо што мислиш и можда позвао стражара да упозори на тебе. Не знаш тко је покрај тебе, па га не можеш са сигурношћу ушуткати за сва времена, јер не знаш нема ли свог субрата у близини који ће му притећи у помоћ. Ноћ је тамна, без мјесечине, без звијезда. Никаква свјетла нема. Ако се нешто може учинити, то се може учинити само ујутро. А сигурно је да до јутра неће-мо бити ликвидирани.

Још прије него што смо се како тако смјестили, док мрак још није посве завладао, дошле су усташе и затражиле да изађу сви групници. Рачунали су да су групници наши руководиоци и да ће њјиховим издваја-њјем од осталих обезглавити заточенике. Они нису могли нити слутити да заточеничка организација у већини случајева о групницима није уопће овисила, да групници нису били најчешће нити у организацији, а поготову нису били неки значајнији руководиоци у организацији.

Када су групници одведени, онда је усташки заставник Лисац, који је водио персоналне послове у заповједништву, затражио да му логорска писарница да бројно стањје заточеника. Сјећам се као сада: Мића Анић из Осијека био је логорски писар и он је прикупио и предао бројно стањје. Било је тада, овдје у згради точно 1073 заточеника. Остаци остатака огромног броја заточеника који су доведени у Јасеновац и који сада леже по Сави, у масовним гробницама Градине, или у ближој или даљјој околици логора у Јасеновцу, или у насипу поред Струга који је армиран костима заточеника.

Већ је одавно пала ноћ. Тишина свуда. л поред свега напрезањја не чује се грмљјавина топова. Значи, наши још нису дошли довољјно близу логора. Да ли су већ ослободили Стару Градишку и оних десетак заточе-ника и исто толико заточеница? Или су и они већ побијени? Јер, знали смо, у Старој Градишки је остало само неколико заточеника да одржавају водовод и електричну централу. Све остало је исељјено, што у Лепоглаву, што у Јасеновац. А од свих тих заточеника остало је ових 1073, овдје у овој згради у овој посљједњјој логорској ноћи. Да, остало је још нешто у логору ИВ у кожари у самом мјесту Јасеновац, али не знамо ни што је с њјима. Јесу ли и они данас, ноћас побијени, или су и они остављјени за сутра?

Одједном је тишину ноћи прекинуло грувањје минобацача. Свјетлећи меци митраљјеза парају облачно, црно небо без звијезда. Радознало из-вирујемо кроз прозоре да видимо што је. Као искра наде и велике среће помишљјамо да нису можда наши успјели изненада се привући логору и напасти га. Али, први поглед кроз прозор распршио је све илузије. Видимо, у логору горе бараке у којима смо још поподне били, одакле су нас иселили. Усташе минама из минобацача туку бараке. Од њјихових експло-зија распршава се ватра на све стране и освјетљјава ноћ која постаје јасна. Суха јеловина гори, што кажу, као барут. У пламену барака не-стају и они који су још малочас тамо висјели као нијеми пркос усташкој

жељји за убијањјем, као свједоци њјихове вољје да радије сами себе униште него да дозволе усташама да то учине. Сада постаје јасно и зашто их нису скидали с греда, зашто им је било свеједно како ће бараке изгледати. Знали су да ће ноћас бараке прогутати пламен и с њјим да ће нестати и сви трагови.

Али, као што су се надали да ће спаљјивањјем раније побијених лешева уништити трагове својих злочина, тако су се наивно надали да ће испаљји-вањјем мина и пуцањјем у зрак успјети некога заварати да нису они запалили логор, него да су то учинили бомбардери. Зато им је и одговарало да буде и неколико спаљјених лешева у баракама, да би слика изгледала вјеродостојније. Али, чудно је да се нису запитали: а тко ће посвједочити да је то било тако? Зар ће изјава њјихових љјуди бити довољјна да се то докаже? Јер, ми, заточеници, који смо и против своје вољје свједоци ове лакрдије од зрачног напада, нећемо преживјети. Ми нећемо моћи свје-дочити. А у близини никог другог нема, никога који би могао посвједо-чити да су бомбардери запалили логор.

Колико су дуго бараке гориле, не знам. Вријеме нисам могао мје-рити. Али, пламен се угасио још у току ноћи. Логора више није било. Од њјега је остао логорски зид, жичана ограда и ове двије зграде: ова у којој смо ми и друга пуста и празна у којој су до вечерас биле жене. Све остало су рушевине. Сигурно да су и ове двије зграде миниране, или ће то барем бити послије наше погибије.

СУТРА ЋЕ СЕ СВЕ ЗНАТИ

Заточеници су уморни од свега што су видјели, од свега што су до-живјели, од свега што их очекује. Изгледа као да нитко више не вјерује да би се могли спасити. Ипак, и у тим тренуцима, било је заточеника који су још вјеровали у то да нећемо сви бити побијени. Те ноћи се то није видјело, али се видјело сутрадан.

Чудновато је колико може бити јака та нада у неко чудо, чудо које се не може очекивати, иако све што се види указује јасно само на један једини излаз, неизбјежност ликвидације свих преосталих заточеника.

Опет је завладао мир. Свуда царује тишина прољјетне ноћи. Само се негдје с истока почињје јављјати вјетар који хуји око осамљјених зграда које су се испријечиле на њјегову путу. Понеки заточеник спава, понеки лежи и буљји у таму, понеки пуши, ако има што. Сваки проводи вријеме како сам зна и умије, и чека. Чека сутрашњји дан и нешто што ће се догодити, а нитко не зна што је то. Свима је јасно: ово је посљједњја ноћ у логору. Сутра логора више неће бити. А заточеника? То ће се знати сутра. Јер, док је жив, човјек се нечему нада, нешто очекује. Не мора то бити чудо, али мора бити нешто неочекивано. Хоће ли сада, у овим увјетима, логорској организацији успјети учинити оно што до сада никако није могла? Хоће ли се моћи организирати напад на стражу?

ПРОБОЈ ЗАТОЧЕНИКА

Свануло је тмурно јутро 22. травњја 1945. Вјетар је с кишом и снијегом изводио своје игре око кројачнице. Капија у зиду на путу према Кошу-тарици била је отворена и вјетар је њјихао њјена крила од гредица повезаних бодљјикавом жицом. Насупрот кројачници, уз сам пут што је водио од Јасеновца према Кошутарици кроз логор, налазио се бункер у којем је овај пут била усташка посада с пушкомитраљјезом и неколико пушака. Испод извиднице која је надвисивала капију налазио се такођер бункер у којем је било барем два пушкомитраљјеза и неколико пушака. На самој цести испод бункера видјели смо бацач који је ноћас изводио »бомбар-дирањје« логорских барака. Тамо са налазио и тешки митраљјез у којем је још био реденик с мецима који нису били истрошени. Само усташа поред тог оружја није било. Ваљјда су се од вјетра и кише склонили у бункер.

Испред врата на кројачници налазила су се по два стражара, на свака врата по један. Женски логор је изгледао пуст и празан, а то је заиста и био.

На неколико метара од женског логора пролазио је зид од бодљјикаве жице, а иза њјега је био зид од опеке. На којих стотињјак метара од извиднице изнад капије, на зиду се налазила нова извидница која је тако-ђер била запосједнута и у којој је био најмањје један пушкомитраљјез. Усташе су нас могле тући унакрсном ватром.

У само свитањје, чим се могло распознати ликове, логорска органи-зација је успјела једну малу просторију, између врата на сјеверној страни зграде ослободити само за своје припаднике. Око те просторије такођер смо смјестили поуздане заточенике. Јер, требало је донијети одлуку о томе што подузети у овој ситуацији.

Остали заточеници налазили су се и по катовима и у великој просторији у приземљју. Све је изгледало мирно, ништа није указивало на то да се нешто припрема.

А у оној малој просторији састало се тадашњје руководство органи-зације. То није било оно руководство које је раније формирано, које је

цијело вријеме руководило организацијом и које се мијењјало и допуњја-вало према приликама. То је било руководство створено ад хоц, у тој конкретној ситуацији. Иницијативу за састанак и формирањје тог руководства дао је вјеројатно Анте Бакотић, пиротехничар из Сињја, дугогодишњји заточеник и свакако члан ранијих руководстава.

У описаној просторији нашло се десетак заточеника, међу њјима и ја. Никад до тада нисам био у руководству логорске организације. Сада сам овдје видио неке љјуде које сам познавао, за које нисам претпо-стављјао да припадају логорској организацији, љјуде за које сам знао да припадају организацији и љјуде које нисам познавао. Били су ту, колико се ја сјећам: Анте Бакотић, др Петар Крстић, мислим да је био из Загреба, али у то нисам сигуран, Јово Живковић, који је сада у Београду, Дра-гутин Шкргатић и Павао Кулаш, такођер из Загреба, ја и још неколицина. У сјећањју ми је остао један црномањјаст човјек, стар око 40 година, ситног раста, који је носио ознаку да ради у столарији. Не сјећам се да сам га икада раније видио.

Убрзо, одједном, тако рећи без икаква договарањја, сви смо били сугласни да нам преостаје само напад на стражу и покушај да се про-бијемо изван логорског зида. О томе није било никакве дискусије нити било каквог размимоилажењја. Знали смо да то треба учинити што прије јер вечер не смијемо дочекати. Увечер ћемо сви бити мртви. Како и гдје, то није било познато, али то није нити било важно. Важно је било пробити се

Били смо свјесни да немамо много изгледа на успјех. Било је јасно да ће многи погинути у унакрсној ватри с бункера, али смо рачунали на изненађењје и на то да ће ипак нетко преживјети и да ће моћи рећи свима и свакоме да се нисмо дали поклати, да смо се борили за слободу.

Разлика је постојала у начину како то постићи. Једни су предлагали да се покуша под неким изговором намамити стражаре у зграду и ту их ликвидирати, па тако доћи до 4 пушке. Затим да се четворица заточе-ника преобуку у усташке униформе и да замијене стражаре. На дани знак да отворе ватру на извиднице из пушака, а дотле да остали јурну на капију. Предлагачи су вјеровали да ће на тај начин успјех бити осигу-ран, а да ће изненађењје бити потпуно, па према томе и губици сма-њјени на минимум.

Други су предлагали да се не иде тим путем, него да масовно на сва врата и све прозоре појуримо напољје. Први који успију изаћи нека нападну стражаре, одузму им оружје и затим појуре с осталима према капији и успут покушавају паљјбом по бункерима спријечити ефикасно пуцањје на логораше. Рачунали смо да би ово било такођер изненађењје и да би имало успјеха.

Ја нисам имао свој приједлог. Али други ми се учинио бољји. Сјећам се да сам поставио питањје што је наш циљј. л када смо утврдили да нам је циљј да се пробијемо у што је могуће већем броју изван логора, тада

сам рекао да сматрам да је једино друга варијанта погодна. Прва да представљја превелик ризик, јер имамо доста смутљјаваца међу зато-ченицима и да изненађењје може потпуно изостати.

Нисмо се сложили око тога којим путем и како требамо извести пре-пад. Већином гласова смо одлучили да идемо по другој варијанти.

Одмах затим дана су задужењја. Основане су четири десетине, за свака врата по једна, а то значи и за сваког стражара по једна. Код сва-ког прозора треба поставити поузданог човјека који ће на дани знак скочити кроз прозор и на тај начин позвати и повести за собом остале које нисмо смјели упутити у наш план, а за које смо вјеровали да ће нас подржати. Јер, једино је масовност напада могла донијети успјех.

Ја сам добио задатак да формирам десетину, да је наоружам ониме што нађем и да се припремим и концентрирам на задњјим вратима, на онима која су најудаљјенија од капије. Тко је све добио задатак да оформи десетине, не сјећам се више. Знам да Бакотић није добио такав задатак. Он је требао дати сигнал за напад. Договорено је да ће то бити повик: »Напријед другови!«, да ће бити дан из средине просторије у приземљју.

Пошто је сваки преузео одређени задатак разишли смо се на извр-шењје. Скупио сам своју десетину у којој су били и већ споменути Драго Скргатић и Павао Кулаш, а поред њјих још Мића Анић, Карло Јагар, но не могу се сјетити и осталих. Тек. било нас је десет. Јагар је имао велики кухињјски нож, а исто тако и Шкргатић, који су се наоружали још у кухињји прије него што смо пошли овамо. Ја сам имао свој доста велик џжепни нож, а други су набавили кројачке шкаре, ципеларске чекиће или ножеве. Тако наоружани скупљјали смо се на мјесту на којем смо требали че-кати знак.

Било је то доста опасно и тешко провести. Јер, требало је с прилаза згради склонути оне који су били непоуздани, а поготову оне који су се показали као усташки доушници. Јер, неопрезним поступком могло је све бити доведено у питањје.

Вријеме је споро одмицало, јер се све радило полако. Али с друге стране чинило се да припреме никад неће бити завршене. Напокон је дошао Бакотић и рекао ми да су сви јавили да су на својим мјестима. Рекао сам му нека пође још једном да сам провјери је ли све спремно.

Послије извјесног бескрајно дугог времена, дрхтао сам као шиба. Зуби ми цвокотали, да ли од узбуђењја или страха не знам, тако да сам се бојао да ће се цвокот зуба чути чак и изван зграде. Напокон, дошао је Бакотић и рекао да је све у реду. Рекао сам му: »Иди и дај знак«. Тога тренутка нестало је дрхтањја, нестало је цвокотањја зуба. Остала је само одлучност и спремност да се удари.

На дани знак изјурили смо кроз врата. Скргатић и још један, мислим да је то био Кулаш, оборили су усташу и с њјиме се гушали. Полетио сам према

другом, али ту је већ Сава Лукетић (или Влакетић из Даљја) имао пушку и њјоме пуцао према бункеру поред цесте. Позвао сам остатак своје десетине да обиђемо око женског логора да нас од тамо нетко не изненади, али тамо никога није било.

Када сам избио пред женски логор и потрчао према капији, видио сам да већ огромна маса заточеника јуриша према капији. Били су тијесно збијени један уз другог као до су се хтјели један на другог ослонити. Викали су: »Напријед другови!«. Био је то сада бојни поклич заточеника који су јурили према слободи. Усташе су биле потпуно изненађене, тако да су ватру отвориле тек када смо претрчали већ готово половицу пута према капији. Оставили су минобацач, који није имао мина, оставили су и тешки митраљјез с неистрошеним редеником метака. Склонули су се у бун-кере њјинове извиднице и одавде нас обасипали ватром.

Разумије се да је много заточеника падало. Али, јурили смо и преко њјих, само напријед, да што прије стигнемо до капије.

л тада се догодило оно што нисмо могли очекивати. Наједном се међу заточеницима јавише гласови: »Немојте бјежати, јер ће нас све побити! Натраг!« Дакле, и у овом тренутку још је постојало вјеровањје код неких заточеника да неће сви бити побијени. Невјеројатно, али истинито.

Још гласније се заорио поклич »Напријед, другови!«. Још смо брже потрчали.

ХЕРОЈСКИ ПОДВИЗИ

Милан Ристић, заробљјени партизан, заточеник, дочепао се митраљјеза и отворио ватру на бункер на цести. л ушуткао га. Аца Грабовац је ба-цио бацач у Саву. А када је испразнио реденик и Ристић је то учинио с митраљјезом. С извиднице су усташе бацале на нас ручне бомбе. Вје-ројатно су се и они уплашили па су бомбе бацали сувише рано, тако да су шиштећи падале на земљју, вртјеле се тамо. Заточеници су их углавном ногама гурали у Саву. л ја сам то с једном учинио.

За то вријеме Едо Шајер успио се попети уз бандеру и прекинути те-лефонску везу с Јасеновцем.

Већ су први заточеници јурили изван логора према око два километра удаљјеној шуми код Кошутарице. Једна група је ушла у Саву у покушају да је преплива и дочепа се босанске обале. Усташе су гађале и једне и друге, тако да се ватра разредила и више се заточеника могло спасити.

Напокон сам и ја изашао из логора. Примијетио сам да усташе га-ђају по води, али да не могу тући саму обалу. Брзо сам се спустио и пошао обалом, тако да сам цијелом висином био заклоњјен од могућих метака. Био је то мртви угао. Стално сам погледавао горе. Видио сам заточенике који трче цестом и видио како их меци обарају. Видио сам

у Сави како тону они који су је покушали препливати. Наставио сам тим путом.

Још док сам се налазио у логору, док сам трчао према капији, осје-тио сам да ме погодио метак. Осјетио сам ударац у прса. Нисам имао храбрости погледати јесам ли и како рањјен. Само сам дубоко уздахнуо да осјетим могу ли дисати. Када ме ништа у томе није спречавало, наставио сам трчати појачаном снагом.

Међутим, заточеници су били исцрпљјени дугим боравком у логору. Нису имали снаге да дуго трче. л чим су изашли из логора морали су кренути обичним кораком јер трчати више нису могли. Сјећам се да сам видио Анту Бакотића како иде по цести, кораком а плућа му се нади-мају као ковачки мјехови. Позвао сам га да сиђе к мени и да иде овим мртвим углом. Он је само одмахнуо руком и није пошао дољје. Тако га је погодио метак и он се срушио у Саву.

У Сави сам међу оном множином живих и мртвих који су плутали, угледао и оног црнпурастог човјека из столарије кога сам тог јутра први пута видио. Пливао је на леђима, окренут к нама, и стално викао: »Напријед другови!« Учинио је тако још неколико спорих изнемоглих за-веслаја, а затим још повикао «Напријед другови! Живио друг Тито!« и затим потонуо. Вјерујем да је био рањјен када сам га угледао. Био је обучен, чак је имао и зимски паут, те га је вјеројатно одијело, које се натопило водом, повукло на дно. Али, до посљједњјег даха он је био борац. Заточеник више није био. Вријеме заточеништва је остало за њјим, као и за свима нама.

Дошао сам и до окуке Саве. Сада ово више није био мртви угао. Требало се пребацити преко цесте и наставити пут према Кошутарици. Пли-вањје преко Саве у тој ситуацији изгледало је могуће. Усташе су још увијек располагале с јаком ватром и Саву су посебно тукле.

Прешао сам на ливаду која нас је дијелила од шуме. На ливади се налазило неко дрво и понеки грм. То је пружало добар заклон од ока, јер је већ било и понешто младог лишћа. Ни ја више нисам могао трчати. Ходао сам кораком и полако напредовао. Циљј ми је била шума која се црнила преда мном. Доста је заточеника ишло тим путом.

л сада су усташе начиниле нешто, што је с њјихове стране несхватљјиво. Они су послали на нас усташку сатнију. Били су то младићи, готово још дјеца. Пошли су нас хватати живе. Као да ће иједан сада пристати да буде жив ухваћен. Била је то борба на живот и смрт, али само за нас заточенике. Ми смо могли, или остати живи и слободни љјуди, или погинути. Треће могућности више није било.

Због тога су усташе морале прекинути ватру из извидница, јер би потукли своје који су им још требали чувати одступницу. А ови младићи су пунили пушке, пуцали у нас, али су покушавали и да нас живе ухвате. Сјећам се једног, не вјерујем да је имао више од 13—14 година, коме је њје-

гова униформа и пушка представљјала сувише велик терет за кретањје. Пошао је према мени. Испалио је метак, али је промашио. Требало је поново нови метак гурнути у цијев. Пошао сам према њјему, ријешен да га ликвидирам. Али он је побјегао. Нисам потрчао за њјим, него сам се изгубио иза првог грма, настојећи да што прије дођем до шуме.

Нисмо знали да се испред шуме налази још један ред усташких бун-кера које је требало проћи. Али, ти су бункери били неутрализирани тиме што су усташе биле између нас, па нису могле тући унакрсном ватром. Само су појединачно могли некога погодити. л сигурно су погађали, али то је било мањје него што би било да су тукли митраљјезима које су имали.

НАПОКОН У ШУМИ

Напокон сам се нашао у шуми. Пошао сам у њју, само што даљје од логора. Тек ту, у релативној сигурности, погледао сам своја прса. Одијело, па чак и кошуљја били су подерани, метак их је заквачио. Али прса су остала неозлијеђена. Имао сам, дакле, много среће. Наставио сам ићи све дубљје у шуму. Ту сам срео и Јову Живковића. Договорили смо се да се разиђемо, да сваки крене на другу страну како би барем један сигурно преживио. л тако сам остао сам у шуми. Пуцњјава је поста-јала све слабија, пуцањје се све рјеђе чуло. На крају је завладао мир, а ја сам био слободан, сам, у шуми и нисам био повријеђен. Тада ми је то било довољјно. Тада нисам ни помишљјао на то да смо данас, ми заточеници, ликвидирали логор, да смо усташама помрсили рачуне. То ми је на памет пало тек неколико дана касније, када сам већ био у је-диници. Тада сам само осјетио велико олакшањје што више нисам зато-ченик, што сам слободан и неозлијеђен. Све остало је била будућност. А она је морала бити свијетла послије свега што сам проживио.

Идући тако кроз шуму, неколико сам пута избијао на Саву, али нисам имао смјелости да запливам. Увијек сам се од Саве враћао натраг у шуму. Али, када сам једном доспио на руб шуме, у правцу према логору, учинило ми се да усташе опкољјавају шуму. Хитро сам пошао дубљје у шуму, али поред Саве. л када сам дошао на мјесто гдје ми се учинило да ме нитко за вријеме пливањја неће видјети, скинуо сам са себе све осим гаћа и бацио се у Саву. Било је страшно хладно. Пухао је вјетар, а падала је и киша. Снијег је престао. А Сава ми се чинила толико топлом, толико је пријатно било у њјој да сам брзо запливао. Нисам понио одијело, само да бих што прије препливао.

Напокон, стигао сам на другу обалу. Требало је изаћи из воде. Нисам дотле ни примијетио да сам испливао баш покрај једног раније убијеног заточеника, који је руку везаних жицом лежао на обали, тамо гдје га је Сава избацила. Од њјега се ширио страшан задах трулежи и ја сам што сам брже могао побјегао на обалу и у шуму. Сада сам био сигуран да сам се спасио и да ме више неће моћи ухватити и убити.

ЗАКЛЈУЧАК

Ушао сам у шуму. Било ми је страшно хладно. Од зиме су ми зуби цвокотали, ударали једни о друге. Вјеровао сам да се не бих могао при-тајити, ако би случајно наишла нека усташка патрола, јер би ме цвокотањје открило. Пошао сам равно од Саве према Босни. У густој врбовој шуми, брањјевини, састављјеној од младог дрвећа, нисам могао ништа видјети даљје испред себе. Знао сам да је преда мном Прошара и тамо сам се упутио. Али, избио сам опет на Саву. Ни данас не знам да ли је то било зато што сам губио правац, или зато што је ту Сава правила многе завоје.

Одједном сам чуо неке љјудске гласове. Притајио сам се, а зуби ми цвокоћу. На неколико корака од себе угледао сам двојицу голих младића. Знао сам да су заточеници. Једног сам и препознао, био је то »Ахбаб«, слуга код заповједника логора Пичилија. Касније сам сазнао да се звао Радован Поповић и да је из неког засеока поред Подгра-даца, испод Козаре. Он је био доведен у логор послије непријатељјске офанзиве на Козару, као дјечак. Имао је тада. тј. у вријеме кад сам га срео, можда тек 15 или 16 година, а био је већ стари логораш. Другога нисам познавао, нити му знам име.

Ахбаб је био рањјен у лопатицу. Када је пливао преко Саве, метак га је окрзнуо и однио му дио кости с лопатице. Био је потпуно гол, као и њјегов друг. Ја сам имао гаће на себи, скинуо их и покидао тако да сам како тако превио њјегову рану. Колико је он био ситан, колико још дијете, нека илустрира само овај податак. Мене је, који сам тада имао свега 25 година, који нисам нити висок нити крупан, звао љјудином.

л сада смо утроје наставили пут. Опет смо неколико пута избијали на Саву. Чинило нам се да лутамо и да никада нећемо изаћи из ове шуме, иако смо знали да она није нити велика нити широка.

Напокон, већ је било касно поподне, сунце се пробило кроз облаке, избили смо на ливаду. Далеко, који километар испред нас, видјела се Прошара и њјени шумом обрасли обронци. Сада смо видјели циљј и пошли према њјему. Видјели смо да испред шуме има неколико кућа. Али ни из једне није излазио дим. Вјеровали смо да је и то напуштено село или заселак, у коме нема никога. Вјеровали смо да је ту негдје граница логорског подру-

чја, пустог и ненасељјеног као што је цијело подручје било. А ми били голи и гладни, па чак и жедни.

смо

Послије можда пола сата или нешто више хода, угледали смо како нам се приближава један сељјак с двије жене. Ваљјда са женом и кћерком. Стали су доста далеко од нас. Мушкарац нам је пришао. Био је то први контакт с неким изван логора, први доказ да више нисмо у логору. Гледао нас је сумњјичаво, питао нас тко смо и камо идемо, одакле долазимо итд. Рекли смо тко смо и камо идемо. Он је био сумњјичав и пошао је са својима даљје својим путем, а ми својим. Тада нисам ни помишљјао на то да смо могли бити сумњјиви и да нас је нетко могао сматрати и усташама које су побјегле из своје јединице. Био сам чврсто увјерен да ће сватко тко нас сретне знати да срно ми логораши, који су ето срећом, случајем избјегли смрт.

Напокон, пред смирај дана стигли смо и до кућа. Биле су заиста потпуно пусте. Нигдје није било ничега што би се могло јести, нигдје ничега у што би могли огрнути наша гола тјелеса. А с доласком вечери бивало је све хладније и хладније. Хтјели смо одмах наставити пут у пла-нину, али то нисмо могли. Нисмо имали снаге. Онај трећи наш друг фор-мално је изгубио свијест. Хтио је трчати, али није могао ни на ногама стајати. Није дозвољјавао да га дирнемо, говорећи нам да смо усташе и да се не да ухватити.

Потражили смо макар нешто сламе. Нисмо нашли нити једну руковет ни сламе ни сијена. Скупили смо се у углу једне од кућа и тамо се спремили да проведемо ноћ.

Ујутро сам Ахбабу објаснио да идем према Орахову. Знали смо обојица да је то усташко упориште. Али, ја сам вјеровао да нема тог упоришта усташа у којем не би партизани имали неког свог сурадника. Вјеровао сам такођер да је тај — ако постоји — сигурно већ обавије-штен о нашем препаду и да ће морати изаћи изван села да види је ли неки од логораша доспио и да му помогне. Ахбаб се сложио с мојим раз-мишљјањјем, а онај трећи је непокретан лежао у углу. Био је жив, али се више није могао кретати. Само је несувисле ријечи изговарао.

На путу према Орахову, издалека сам угледао једног човјека на коњју. Имао је тамне хлаче, бијелу кошуљју и нешто црвено на глави, вјеројатно фес. л он ме је примијетио и потјерао коњја галопом према мени. Ја сам пошао према шуми, али ми је он довикнуо да не бјежим. Стао сам, а и он је зауставио коњја на неколико корака од мене. Одмах је упитао јесам ли логораш и има ли још неки. Рекао сам му како стоји ствар. Обећао је да ће се одмах вратити и донијети нам нешто да се обучемо и нешто за појести. Договорили смо се да га чекамо горе на њјиви под крушком.

Вратио сам се по Ахбаба и заједно смо се попели на обронак, на ону њјиву. Али нисмо пошли под крушку. Из опрезности, јер ипак нисам био сигуран, иако сам вјеровао човјеку. Када сам га издалека угледао

XВИ

како нам прилази и када се он осврнуо, јер нас није угледао под крушком, махнуо сам му. Пришао нам је и рекао да се морамо хитно обући, да сада не једемо јер за то нема времена, да се спустимо дољје на цесту, гдје ће доћи њјегов друг с колима којима ће нас пребацити даљје у шуму. Тамо ће нас дочекати трећи и упутити нас даљје.

Када су бијесним галопом дојурили коњји и кола, брзо смо се попели и сјели. Галопирали су мали босански коњјићи колико су могли. Пјена их је облила, али су вукли. Напокон смо кренули узбрдо. А након неког вре-мена наш пратилац и вођа пута рекао нам је да смо из Хрватске прешли у Југославију. Ускоро смо нашли и трећег, који је сједио на једном пањју и чекао нас.

Тек ту смо покушали загристи у тврд, али свјеж кукурузни крух. Али, нисмо могли гутати. Само смо млијеко из чутуре попили. Оно је било топло, а то је толико годило. л одијело нам је годило, јер је било топло, иако никако нисам могао одредити које је основне боје било. Састојало се наиме све од закрпа.

Одатле смо пошли ка Вриштику и тамо нас је нашла, односно тамо смо нашли партизанску стражу. Коначно, били смо сигурни. А Ахбаб је сасвим клонуо. Њјегова рана му није дала даљје. Добио је температуру и био је у бунилу када смо стигли до засеока. Али, још исте ноћи њјегова је мајка сазнала за њјега и пренијела га у болницу гдје је и излијечен.

Често мислим на цијело то вријеме. Не може се све то само тако избрисати. Нити треба. Напротив, треба ово сачувати као успомену на једно доба, на једно вријеме које се више не смије вратити. Али, треба знати и то да логори нису били само мучилишта у којима су се усташе иживљјавале, него да су били и попришта борбе.

То је био циљј ове књјижице, да прикаже како се водила борба и како су се заточеници понашали у тим увјетима, како су један другог подр-жавали и како су се заједничким снагама, ослонцем једних на друге успијевали супротставити.

Циљј ми је био да овим записима потакнем на проматрањје логора и из овог угла. Сигуран сам да нисам могао изнијети све што би се о тој материји могло рећи. Сигурно је да много и много тога ја нисам знао. Вјерујем да има љјуди који би могли допунити ово низом нових података. А можда ће се нетко, потакнут овом књјижицом, прихватити тога мукотрпног и дугог посла.

Ја сам покушао да од низа фрагмената који су мени познати прика-зем цјелину како сам је ја сагледавао. Можда све то није потпуно точно. Ја јамчим за точност само оних података које сам изнио, али не и точност свих својих претпоставки и закљјучака, без обзира на то

да ли сам до њјих дошао још у логору или тек касније размишљјајући и преживљјавајући све то. Можда ће у свјетлу нових података понешто изгледати друкчије него што сам то ја приказао. Али сигурно је, да нова истраживањја, прикупљјањја података од преживјелих могу само потврдити основну претпоставку и необориву чињјеницу да су и логори били попришта народноослободилачке борбе и да они који су доспјели у логор нису самим тим избачени из борбеног строја.

Ако сам све то доказао, онда сам и у потпуности успио.