ФЕЉТОН "ГЛАСА СРПСКЕ" О ЈАСЕНОВЦУ И ГЕНОЦИДУ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Један од челних убица у овом планираном систему смрти, Љјубо Милош, на суђењју послије другог свјетског рата, на питањје колико љјуди је побијено, изјавио је да је тај број "огроман и непојмљјив", Сва истраживањја послије, у служби дневно-политичких потреба, сводила су се само на научне расправе да би се број жртава у вријеме стварањја "нове хрватске државе бесрамно минимизирао

"Многа су питањја до данас постављјана у вези са функционисањјем тог свеколиког клеронацистичког мрака и ирационалитета какав је владао у потпуно инферналним условима јасеновачког система усташких логора смрти. Као по неком договореном правилу, већина од њјих су већ од мајских дана 1945. године, након тзв. победе над фашизмом била на фону дневно-политичких потреба и диктата.

Дакле, у функцији обмана и минимизирањја тог, готово, нестварно невероватног онељјуђењја, које је са собом програмски носио усташки покрет и оствареног са непојмљјивом суровошћу и острвљјењјем у веома разуђеном бестијарију, који ће пола века касније бити крштен и као "израз повјесних тежњји хрватског народа". И све то са, не само, експлицитним покровитељјством, него чак и директним учешћем најскупљјих ватиканских моцева и доглежњјарки, уз потоњји, може се рећи, потпуни истраживачки и научни мук.

А кад је реч о истраживањју те планиране потпуне истраге првенствено Срба, а потом Јевреја и Рома, као Павелићеве "државотворне" и "државоносне" стратегије, која је веома ефикасно и веома убедљјиво проведена између два пролећа, од оног из 1941. до оног из 1945. на просторима од око 240 квадратних километара јасеновачког црног архипелага, углавном се све свело на дугогодишњји високопарни "научни" диспут о броју тог непреброја жртава јасеновачког мега-стратишта и убилишта.

Диктирани заборав

Са диктираним заборавом својих најближих, истргнутих из живота на најсвирепије начине у том јасеновачком паклу на земљји, српски народ је после 1945. године, уз даљје диктирано снижавањје прага колективне деперсонализације преко голооточког мартиријума, ушао у подручје потпуне духовне кадаверизације и под свој највећи духовни и физички упитник од када памти своје историјске трагове, а на велику радост планера тог упитника са ватиканског Трга св. Петра у склопу последњје столетке овог, већ исцурелог, другог миленијума.

Резултати "пописа" југословенских ратних жртава из 1964. године биће само наставак тог потпуног непримећивањја несагледивих последица готово четворогодишњјег постојањја НДХ и јасеновачких погона смрти, јединствених по свирепости, мржњји и својеврсном убилачком ентузијазму са којим су жртве стравично мучене, понижаване и потом уништаване. У тим и таквим "резултатима" тог и таквог "пописа" за, рецимо, Градину, једно од највећих планетарних стратишта у ИИ светском рату, "пронађено" је свих 128 жртава, од којих су 122 убијене, док се 6 воде као "нестале"(!).

Бројне колоне родбине погинулих које су годинама после рата немо газиле кроз зараслу шикару где је некад био Логор ИИИ - Циглана и где није било никаквог знака ни помена да је ту донедавно столовало најцрњје зло у виду усташког клеронацизма, учинили су да је једна делегација мештана из Јасеновца и општине Новска некако успела стићи до Јосипа Броза. Тражили су да се због тих река љјуди што стижу крајем сваког априла, не би ли нашли гробове својих најмилијих и поклонили се њјиховим сенима, подигне достојанствено обележје. Броз ће се сложити са том идејом у веома кратком, готово, телеграфском разговору са том делегацијом, али ће стићи да сасвим конкретно и јасно каже како је јасеновачки логор заправо усташки "одговор" на масовни народни устанак!? Управо онако, како је Павелић у емиграцији и планирао да реши - "српско питањје".

По отварањју Спомен-подручја Јасеновац и подизањја "каменог цвета" 1968. године, препуног метафоричних и асоцијативних графема са "адекватно" уређеним тереном који је више подсећао на голф игралиште, него на меморијални комплекс, почела су и озбиљјнија питањја ван договореног (диктираног) оквира у вези са мирнодопским и, дакако, самоуправним "тумачењјем" функционисањја јасеновачког система усташких логора смрти, као и њјеговим "резултатима". Од те 1968. године до 1990. године јасеновачка и градинска гробна пољја и стравична стратишта посетило је више од 4 милиона љјуди, а колектив Спомен-подручја који није био кадровски екипиран на задовољјавајућем нивоу ( што је била и намера "оснивача") које је тражило ово свето место, засипан је многобројним питањјима која су тражила сасвим конкретне одговоре и свакако, истину, а не договорени став у функцији старих и нових обмана.

"Јасеновачка тема"

Питањја која су се тих година најчешће постављјала кустосима Спомен-подручја Јасеновац од стране посетилаца осликавала су на прави начин атмосферу третирањја "јасеновачке теме":

- Зашто логор баш у Јасеновцу?

- Зашто ништа није сачувано од логорских објеката, када се зна да усташе нису стигле баш све да униште?

- Да ли је било покушаја од стране партизана да нападну логор и ослободе логораше?)

- Зашто не постоји попис жртава?

- Какав је био однос мештана Јасеновца према ономе што се догађало у логору?

- Колико је усташа кажњјено за злочине које су починили у логору Јасеновац и да ли има извршилаца злочина у јасеновачким логорима који данас некажњјено живе у слободи?

- Одакле су долазили транспорти у Јасеновац?

- Зашто се у нашој јавности тако мало говори о Јасеновцу, зашто је он за научне раднике још табу тема и да ли је Јасеновац табу тема?

- Колико је досад учињјено на плану истраживањја?

- Колико је деце страдало у јасеновачком логору?

- На који начин се могло постати логораш-слободњјак?

Било је и питањја која су ишла путем којим се у оно време "кумровачке школе" веома ретко ишло, попут:

- Зашто Тито никад није посетио Јасеновац?

- Зашто се ништа не зна о убијањју заробљјених војника Војске Краљјевине Југославије, као ни о убијањју у јасеновачким логорима заробљјених југословенских официра пуштених из немачког заробљјеништва?

- Зашто се крије да су у јасеновачким логорима убијани и припадници Југословенске војске у Отаџжбини и четници?

- Колико је хрватских комуниста обукло усташку униформу и учествовало у јасеновачком бестијарију?

- Шта се зна о усташама који су били логораши - по задатку?

- На који начин су вршене замене логораша за заробљјене усташке функционере?

Масовно истребљјивањје Срба крије не мали број питањја која чекају одговор, без кога нема пуне истине о усташким логорима и највећем губилишту, које је свирепошћу надмашило своје узоре у нацистичкој Њјемачкој. Зашто је у партизанским документима Јасеновац ријетка ријеч, шта се крије у Брозовој преписци с Павелићем током рата и њјеговој ватиканској тајној вези у том времену - ове и друге непознанице не могу остати нерасвијетљјене

"...Постојећа документација, када је реч о заменама логораша, говори да је сам начин замене имао врло мутан и антисрпски контекст - каже у наставку предговора Марко Ручнов. - Зна се, вели, да је замењјено 800 до 1000 логораша у току целог рата и у овом броју замењјених налазило се тек неколико процената Срба, иако су они у партизанским јединицама чинили више од 90 процената! У радиограму Коминтерне од 31. марта 1943. године Броз је критикован због размене ратних заробљјеника с Немцима. Он на ову критику узвраћа речима: "Овдје се ради више о размјени хрватских домобранских официра, 100 љјуди који неће да ступе у редове наше војске, немамо чиме да их хранимо, а да их ликвидирамо било би врло неправилно политички и имало би крупне посљједице" (Ј.Б.Тито, Сабрана дјела, том 14, стр. 139, 204).

Међутим, Броз, 22 дана пре него што је "газдама" у Москви објаснио своје милосрђе према заробљјеним домобранским официрима, шаљје наредбу својим потчињјеним штабовима која као да је писана на загребачком Каптолу: "Према вођама и старјешинама четничких банди... бити без милости и послије кратког саслушањја и прибављјањја података, ликвидирати их на лицу мјеста.. Војнике ако не пристану да добровољјно уђу у нашу војску ликвидирати, али тајно. Заробљјенике не пуштати кућама, јер ће их њјихове вође накнадно мобилисати у борбу против нас" (Архив ВИИ, к.7, рег.бр.

2-2).

Затирањје трагова злочина

Зашто, где и ко је одлучио да се током 1946. и 1947. године предузму мере потпуног затирањја трагова постојањја јасеновачког логорског система?! Зна се да је остало неоштећено чак близу 80 процената логорског зида, док су стражарске куле и осматрачнице ("вребачнице" биле само делимично оштећене. Цигларска пећ РИНГОФ, преуређена по Пичилијевим "пројектима" у крематоријум, срушена је тек 1950. године. Чак су и зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити конзервисане, али тај "грађевински материјал" развучен је по околним селима са обе обале Уне и Саве. Монструозна платформа ГРАНИК изнад реке Саве и масовно губилиште где су усташки крволоци показивали окрутност са карактеристикама најбестијалнијег садистичког иживљјавањја, срушен је тек 1948. године. Соколски дом у Јасеновцу, власништво српске ратарске омладине, у коме је био смештен Логор ИВ - Кожара, изгорео је до темељја у лето 1945. године! Логорска ограда са бодљјикавом жицом и бункери око Јасеновца и Логора ИИИ "нестали су" током лета 1945. године.

Зашто се није расветлио случај попуњјавањја редова злогласне "Ханџжар дивизије" са логорашима муслиманског порекла у добној старости од 15-18 година?

Какве су биле ратне везе Јосипа Броза и Ватикана?

И сама помисао на ово питањје била је равна самоубиству у време док је владао "највећи син свих наших народа и народности"! Владимир Дедијер је у свом "Дневнику" нешто у том смислу натрунио и припоменуо изненадне Брозове "нестанке" из Врховног штаба који су имали за "резултат" сусрете са неким непознатим фратрима. Др Смиљја Аврамов је отишла много даљје и дубљје у својој изузетној синтези "Геноцид у Југославији у светлости међународног права" (Београд, 1992, стр. 261, 262), указујући, уз приложен факсимил документа, на Брозову ратну посету Ватикану, обављјену, дакако, уз енглеску "помоћ" и у највећој тајности.

Контекст те посете (као и 27. март 1941.) буквално смо преживљјавали и у претпоследњјој години 20. века док су нам авиони САД и НАТО алијансе са десетинама килотона бомби уништавали све што је српски народ урадио и изградио.

Тито је посетио Ватикан 9. августа 1944. године и, по свему судећи, разговарао са папом Пијом ЏжИИ и о тим разговорима никада није реферисао у Југославији, ни по државној, ни по партијској линији. Те закулисне Брозове радњје које су (не једном), прво изазвале, а онда употребиле и злоупотребиле страшну трагедију српског народа свакако би требало расветлити.

Какве су везе Павелића и Тита?

У мемоарској литератури наше емиграције после ИИ светског рата потезало се и то питањје уз навођењје преписке између ове двојице челника двеју, наводно различитих, тоталитарних идеологија. Остаје да се дефинитивно испита крвави контекст који је резултовао катастрофичним геноцидом над српским народом, а који је донело, пре свега, сучељјавањје и акционо преплитањје усташког клеронацизма и Брозовог "атеизма". Др Смиљја Аврамов наводи да Павелићеве кћерке Вишњја и Мирјана, супруга

Срећка Пшеничника, поседују комплетну ратну коресподенцију Павелић - Броз и да је само питањје дана када ће она бити обелодањјена.

Остаје неспорна чињјеница да је - "Јасеновац" - реч коју смо неопростиво скупо платили, посебно што се тиче ових и будућих генерација, што истовремено и даљје имамо према том нашем јасеновачком непреболу, неопростиво јефтин однос који је каткад ишао и до крајњјег нехаја. Довољјно је, рецимо, погледати метре и метре незаобилазних "Зборника докумената НОР-а" и видети да је и у њјима - Јасеновац - најређа реч, без обзира на то да ли су у питањју партизански или усташки документи.

Партизански документи

Можемо да и разумемо зашто Јасеновац готово и не постоји у доступним усташким документима, али јасеновачки логори били су честа тема у партизанским штабовима, о чему сликовито и готово гномски говори и веома храбра песма грешног Ћанице Опачића. Комитетска оптика и канони "братства и јединства", тамо где су била масовна српска губилишта, учинили су да таква документа угледају светлост дана тек ових последњјих и за нас Србе поново изузетно несмиљјених година. Слична су била и "истраживањја" социјалистичких историчара Брозове Југославије када су у питањју документи о раду наше избегличке владе у Лондону на тему разобличавањја јасеновачког усташког зла.

Посебно знаковита је белодана истина да је "највећи син свих наших народа и народности", стигао у току тог и таквог "народноослободилачког рата" само једном да пробели у неком свом наређењју из марта 1942. године Оперативном штабу НОП за Босанску Крајину о јасеновачком логору, дописавши руком једну маргиналију о томе да се испита "могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу". Да ли је то "дописивањје" апокрифно или не, и није више од неког значаја данас, након више од пола века прећутане истине, али испитивањје те "могућности" на неки начин траје до данашњјих дана".

На Другој међународној конференцији, одржаној у Бањјој Луци маја 2000. године, учесници овог скупа бавили су се темом Јасеновац - систем усташких логора геноцида, чији су прилози публиковани у посебној књјизи "Јасеновац", из које издвајамо рад мр Милана Кољјанина о томе зашто је логор смрти основан у Јасеновцу.

Текст вриједан пажњје, преносимо у неколико наставака

"Одговор на питањје зашто је главни и највећи логор смрти хрватске фашистичке државе смештен у Јасеновцу, пише мр Милан Кољјанин - није могуће дати без увида у неке основне историјске чињјенице и процесе, међу њјима и неке дужег временског трајањја. Истраживањје проблематике злочина и логора у Независној Држави Хрватској (НДХ), па и логора у Јасеновцу, нема своје стварно утемељјењје без увида у магистралне историјске процесе, геополитичке и демографске чиниоце, без детаљјне анализе хрватског национализма и фашизма и разумевањја њјегове геноцидне суштине. Без тога период од 1941. до 1945. године изгледао би више као историјски инцидент у хрватској историји.

Чињјеница да је НДХ била резултат агресије осовинских земаљја, што значи да формално-правно није постојала, засенила је другу, много важнију чињјеницу: да је она била и резултат развоја хрватске политике и тежњје да се створи што већа национална држава користећи повољјну међународно политичку ситуацију. Анализа ове стране догађаја обично је дисквалификована чудним, у суштини политичким, оценама да то значи идентификовањје хрватског народа са усташама или проглашавањје хрватског народа геноцидним народом. Позната изјава др Фрањје Туђмана да је НДХ била резултат агресије, али и жељје хрватског народа за самосталном државом, била је инспирисана политичким мотивима ("национално помирењје") и историјским ревизионизмом, али је у суштини била тачна.

Ослонац у Риму и Берлину

У Републици Хрватској следила је темељјна ревизија историографије и писањја "нове историје". Она је требало да од НДХ направи правну државу коју су угрожавали српски побуњјеници (четници и комунисти), државу која је имала легитимно право како на постојањје, тако и на одбрану. Ако се у насиљју и претеривало, то је било више резултат патологије појединаца и освете за зла почињјена у српској држави (Југославији), него самог карактера те државе. Римокатоличка црква ("Црква у Хрвата") и њјени првосвештеници, пре свих загребачки надбискуп Степинац, много су учинили на спасавањју прогоњјених, пре свега примајући у своје окриљје стотине хиљјада "шизматика", односно православних Срба, који су преко ноћи схватили да треба да се "врате вјери отаца".

У хрватској политичкој елити пре 1941. године није било великих разлика ни о обиму државе на чијем стварањју се радило, па ни о начину њјеног стварањја. За једне политички и идеолошки ослонац могао је бити само у Риму и Берлину, док су се други колебали између привременог решењја добијеног цорпус сепаратума (Бановина Хрватска) и испитивањја спољјних ослонаца за независност. Међутим, када се велика, независна Хрватска нашла на дохват руке, сви су били сложни у њјеном стварањју, што је показао 10. април 1941. године. При томе, много важнија била је улога Владка Мачека, надбискупа Алојзија Степинца, па и усташа у земљји, него улога будућег хрватског вође (Поглавника) Анте Павелића.

Другим речима, у оквиру Краљјевине Југославије створени су сви предуслови да помоћу стране агресије буде остварена идеја Велике Хрватске у "повијесним и етничким границама". Планови о хомогеној држави Хрвата, далеко преко правих и етничких и историјских граница почели су да се остварују. То је значило уништењје једне трећине становништва сопствене државе, Срба, а расистичко законодавство предвидело је истребљјењје Јевреја, делимично и Рома. Тако грандиозни истребљјивачки задаци које је хрватска фашистичка држава себи поставила далеко су превазилазили истребљјивачке планове и самог њјеног узора, националсоцијалистичке Немачке.

Стратешко место

До Другог светског рата Јасеновац је био веће село, општинско седиште, које се наизглед ни по чему посебном није издвајало од сличних славонских насељја осим по свом географском положају. Смештен је на ушћу Уне у Саву у близини магистралне пруге и пута из Средњје Европе ка Блиском истоку на простору некадашњје аустријске Војне границе.

Живо је било и сећањје на истакнуто стратешко место Јасеновца сачувано у изреци из времена краткотрајних Неполеонових илирских провинција: када петао закукуриче у Јасеновцу, то се чује у три царства (Аустријском, Француском и Турском).

Међутим, једна друга чињјеница је истовремено имала много већи значај у коренито промењјеној ситуацији после пропасти великих царстава и стварањја националних држава, међу њјима и југословенске, на крају великог рата 1918. године. Реч је о етничком саставу становништва територије на којој се налазио Јасеновац.

Некадашњја аустријска Војна граница према Турском царству пружала се релативно широким појасом дуж река Уне, Саве и Дунава и била је насељјена претежно српским крајишким становништвом. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године у оквиру Монархије нашла се још једна пространа област насељјена већинским српским становништвом, која је уз то била ослоњјена на две слободне српске државе.

Мит о Хрватској као "предзиђу кршћанства", послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године све више је код Хрвата изграђиван на сасвим новим садржајима. Вјековна граница "два свијета" према Турском царству није више била на Уни и Сави. Хрватски идеолози премјестили су је на Дрину, тумачећи да Срби западно од ове ријеке нису Срби, да им је та идеја наметнута из Србије, као и православљје

Легенда: Анте Старчевић, идеолог Странке права, зачетник је теорије о физичком уништењју Срба и није случајно што је слављјен као претходник Анте Павелића

Србија и Црна Гора деловале су као кристализационе тачке српског окупљјањја у јединствену државу, али су биле и нада за југословенски покрет, који је будућност Јужних Словена видео у великој државној заједници од Алпа до Црног мора. Даљји продор немачког империјализма на Балкан и даљје ка Блиском истоку био је немогућ без решавањја "српског питањја" у чему је примењјено неколико модела. Они су се сводили на слабљјењје српског народа у Монархији и потчињјавањје слободних српских држава - економски и политички, у рату и војно.

У том напору драгоцени инструмент Беча била је великохрватска политичка мисао и политика, која се убрзо нашла у симбиози са агресивном политичком и социјалном римокатоличком црквом обликованом крајем ЏжИЏж и почетком ЏжЏж века. Идентификовањје свих католика, који су говорили српски језик, са Хрватима није било само средство хрватске националне пропаганде и интеграције, него и политичког продора Монархије којој се хрватска политика упорно нудила као "мост" за Балкан.

У новим условима та политика је обновљјена 1941. године.

"Предзиђе кршћанства"

Идеолошка основа експанзивне хрватске политике изражена је митом о Хрватској као "предзиђу кршћанства" (Антемурале Цхристианитатис). Овај мит скоро непознат и тамо где би требало да је потекао, у Ватикану, после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године, све више је изграђиван код Хрвата, али са сасвим новим садржајем.

Преко ноћи граница "два света" није више била вековна граница према Турском царству на Уни и Сави. Хрватски идеолози ту границу премештају на реку Дрину, нову границу Монархије, а противник поново постаје (као и пре турске инвазије) православни "бизантинизам" оличен у Србији и Црној Гори.

Политичка акција је нашла снажно упориште у хрватској историографији која је дала аргументе да се Босна и Херцеговина прогласе за хрватске земљје. Чињјеница да је већинско становништво ових покрајина, и поред вековне турске владавине, било српско, а да је мањје од петине становника тек одскора преко акције римокатоличке цркве почело да се осећа Хрватима, тумачена је на разне начине. Најважније тумачењје било је да то и нису Срби и да је српска национална идеја унесена спољја, с оне стране Дрине. Исто тако њјима је наметнуто и православљје.

Босанскохерцеговачки муслимани проглашени су Хрватима, штавише расно "најчистијим" Хрватима. Савез екстремног хрватства и ексфеудалне политике и верске муслиманске елите, нарочито после 1918. као и после 1941. године, могао је да има само једног противника - православне Србе.

Основна порука великохрватских идеолога, иза којих је стајала снажна струја државне политике Монархије, била је да српство и православљје западно од Дрине не могу да постоје, да је то сада граница Запада којем на бранику стоје Хрвати.

Хрватско порицањје српства у магистралном току хрватске политичке мисли, делом и праксе, кретало се од теорије о "хрватском политичком народу" до отвореног позива на физичко уништавањје Срба и свих трагова њјиховог постојањја. Свакако водећи идеолог ове струје хрватске политике био је Анте Старчевић, који није случајно слављјен као претходник Анте Павелића. Стога је генезу идеолошких основа геноцидног програма усташке државе могуће пратити са ширењјем правашке идеологије од шездесетих година деветнаестог столећа.

Стварањје југословенске државе 1918. године, на основама либералног европског национализма, по замислима њјених твораца требало је да буде решењје националног питањја њјених народа. Заједничка држава још више ће зближити ове врло сродне народе, подељјене највише конфесионално, да би се у будућности створила јединствена нација.

За тежњје хрватске политичке елите уједињјењје првог децембра 1918. године било је велико победа чији дугорочни ефекти нису још били видљјиви. Хрвати су се нашли на страни народа - победника, обједињјени у великој југословенској држави. Та држава успешно је могла да штити њјене националне територије, пре свега, од аспирација Италије, која је због тога била највећи противник Краљјевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљјевине Југославије) у међуратном периоду.

Увлачењје сељјаштва у политику

На први поглед изгледа парадоксално да је Југославија штитила од Италије националне територије Хрвата, а да се хрватски сепаратистички покрет ослањјао управо на Италију и поред њјених јасних аспирација на ове територије.

Југословенска држава створена је на либералним европским основама које су биле у великом нескладу са неразвијеном и разноликом друштвеном структуром нове државе. За Хрвате, обједињјене у јединственој држави, нови политички систем значио је активирањје најбројније друштвене групе - сељјаштва и довршетак процеса националне интеграције, како је то запажено у хрватској историографији (Мирјана Гросс). Међутим, то је био тек завршетак једне фазе развоја хрватског национализма, основа за оно што је идеал сваког национализма - независна држава.

Хрватски национализам својом матицом, поготово од друге половине тридесетих година улазио је у своју агресивну фазу рушењја постојеће државе и припрема за стварањје сопствене. Погрешно је, међутим, везивати хрватски сепаратизам само за Анту Павелића и усташку организацију.

Идеолошке основе негирањја српске националне свијести биле су створене још у Аустроугарској, никад прежаљјеној. У пројектованој Великој Хрватској са "етничким повијесним границама" на Дрини и Дунаву, основе негирањја српства постале су изузетно широко прихваћене. Срби насељјени у подручју аустријске Војне границе представљјали су угрожавајући фактор за опстанак Хрвата

Константа хрватске политике у Краљјевини Југославији, уз све модификације, била је што шира аутономија на што већем подручју и придобијањје великих сила за хрватску независност - пише мр Милан Кољјанин. - Отворено сепаратистичка струја, под окриљјем Рима, ипак је била на маргини догађаја, чекајући да дође њјено време.

Стварањје Бановине Хрватске уочи почетка Другог светског рата, за хрватску политичку елиту била је само привремено решењје и степеница ка великој и независној држави. Спољјнополитичке околности рушењја система колективне безбедности створеног на крају Великог рата, слабост, разједињјеност и недостатак прилагодљјивости српске политичке елите, номинално владајуће, били су ветар у једра оваквим плановима. Колебањје Владка Мачека, потпредседника југословенске владе, после државног удара од 27. марта, 1941. године ипак је завршило велеиздајничким чином безрезервне подршке прокламованој независној Хрватској 10. априла 1941. године.

За римокатоличку цркву, првобитно противника југословенског уједињјењја, нова либерална држава показала се као погодно пољје за велико ширењје њјене организације и утицаја. У хрватским крајевима утицај римокатоличке цркве нарочито је порастао после увођењја диктатуре краљја Александра 1929. године.

Црквене и лаичке организације и удружењја, међу којима се истицала Католичка акција и њјено Велико Крижарско братство, постале су медијум за ширењје не само католичке социјалне мисли, него и деловањја на стварањју независне хрватске државе. Нова Хрватска би била и отелотворењје нове социјалне мисије римокатоличке цркве, мислили су њјени представници.

Значајна прекретница за Ватикан био је неуспех закљјучењја конкордата са Југославијом, по коме би римокатоличка црква добила још шире могућности деловањја. Готово истовремено, за загребачког надбискупа, а тиме и првог човека римокатоличке цркве у Југославији постављјен је језуитски ученик Алојзије Степинац. Код њјега су се клерикализам и екстремни хрватски национализам преплитали са слабо прикривеном мржњјом према југословенској држави.

Први јавни наступ будућег надбискупа на "Папин дан" фебруара 1935. године био је изразито симболичан. Њјегово цитирањје Христових речи из Јеванђељја "Нисам дошао на свијет да донесем мир него рат!" наишло је на велики одјек. Из касније перспективе симболично је било и место где је то изговорено - велика сала Загребачког збора (сајма).

У близини центра хрватске престонице, убрзо по оснивањју НДХ, објекти Загребачког збора постали су логор за Јевреје и Србе, који су одатле упућивани у прве логоре уништењја крај Госпића и на острву Пагу.

Какви су били планови хрватске политичке елите са Србима у пројектованој Великој Хрватској са "етничким и повијесним границама" на Дрини и Дунаву? Постављјањјем овог питањја стижемо до самог наслова ове расправе - Зашто "Јасеновац" у Јасеновцу? На начин како је овде постављјено, ово питањје је уствари само део питањја: Зашто Јасеновац? Из свега наведеног је јасно да је нова држава замишљјена као хрватска национална држава, у чији национални корпус су укљјучени и муслимани, док је положај Срба остао нејасан. Идеолошке основе негирањја српске националне свести биле су створене још у никад прежаљјеној Аустроугарској, с тим што су оне сада постале изузетно широко прихваћене.

Експлоататори Хрвата

За територију Хрватске и Славоније већи значај имала је теза да су Срби, насељјени на простору бивше аустријске Војне границе уљјези на хрватској земљји, који вечито угрожавају опстанак хрватског народа. Нов елемент, везан за "великосрпску" Југославију биле су тезе о српској економској експлоатацији Хрвата (у чему им помажу Јевреји) и о угрожавањју њјихове католичке вере.

Наде у привођењје "шизматичких" Срба унији и "јединоспасавајућој", католичкој вери, у Ватикану и на загребачком Каптолу у освит Другог светског рата замењјене су непријатељјством према југословенској држави и православљју.

На основу веома оскудних историјских извора, као и деловањја саме усташке Хрватске на "решавањју српског питањја" можемо да закљјучимо да су такви планови сигурно прављјени пре априла 1941. године када је дошао тренутак за њјихово остварењје. О томе налазимо податке у спису истакнутог усташког пропагандисте Мије Бзика Усташка борба. Од првих дана усташког рада до поглавникова одласка у емиграцуу. Почеци и бит усташког покрета. ( Загреб, 1942), написаном како сам истиче, на основу "писмохране" (архиве) усташког покрета.

Почетак и први мјесец спровођењја геноцидне акције усташке хрватске државе показују да је територијално главни убилачки удар био усмјерен на српски етнички простор који је пресијецао Павелићеву државу напола. Јасеновац у средишту тог етничког појаса, планиран је да буде централни логор уништењја

У свом спису "Усташка борба", пропагандиста Мијо Бзик описује делатност Анте Павелића у време добрих односа Италије и Југославије после закљјучењја уговора о пријатељјству 1937. Те године будући поглавник НДХ је писао своје "велебно дјело Страхоте заблуда и марљјиво радио на основама за будуће уређењје хрватске државе". Бзик даљје записује: "Обраћањјем пријатељјским владама он је одлучно и устрајно бранио рјешењје хрватског питањја у оквиру нове Еуропе" и настављја:

"... У том раздобљју много се Поглавник бави с проучавањјем бројидбених (читај -статистичких) података у Хрватској, ствара основе за будућу населбу и раселбу пучанства, израђује многе земљјоводе" (читај - географске карте), што је забележено на странама 24 и 25 наведеног списа".

У складу са деловањјем Павелића и НДХ можемо са сигурношћу да претпоставимо да су тада планирани правци удара на српски етнички простор не само насељјавањјем, вероватно Хрвата, и расељјавањјем, вероватно Срба, него и правци физичког уништавањја српског народа. Почетак и први месеци спровођењја геноцидне акције усташке хрватске државе показују да је територијално главни убилачки удар усмерен на централни српски етнички појас који је пресецао државу напола, затим на Источну Херцеговину и Источну Босну, односно источну границу државе.

Српски етнички појас пружао се Западном Славонијом скоро од мађарске границе до Саве на југу. На простору Окучана и Новске овај појас наслањјао се на велику, изразито српску етничку територију Босанске Крајине која је преко Уне била везана на већинско српске етничке територије некадашњје војне границе: Банију, Кордун и Лику. Ова - пространа територија према југу се сужавала да би се преко северне Далмације спустила на Јадранско море. Главни геноцидни удар хрватске државе све време њјеног постојањја био је усмерен управо на овај простор у чему је централно место имало логор уништењја Јасеновац.

Систем логора и стратишта, који се поред реке Саве простирао до Старе Градишке налазио се на идеалном месту с обзиром на циљј којем је тежила НДХ - уништењје српског народа. Био је смештен у Близини средишта највеће српске етничке територије, у равници, окружен мочварним земљјиштем, уз магистралну пругу и пут од животне важности за Немачку, у близини великих гарнизона и самог центра усташке државе.

За овакав смештај логора уништењја усташкој држави могао је да послужи као узор нацистичка Немачка, која је своје централне логоре уништењја (Аушвиц И, затим Аушвиц ИИ - Биркенау и друге) изградила у географском и саобраћајном средишту циљјне групе уништењја - Јевреја.

Велика српска етничка територија од лета 1941. године била је и средиште устаничког покрета у Југославији који је до пред крај рата имао претежно или готово искљјучиво српски борачки састав управо са ове територије. Војне операције немачких, италијанских и хрватских снага против Народноослободилачке војске Југославије пружале су могућност настављјањја систематског уништавањја српског народа под видом борбе против "бандита", који угрожавају виталне стратешке интересе осовинских сила.

У нашој историографији (Сафет Банџжовић, Милош Хамовић) већ је уочена веза између ове српске етничке територије и логора у Јасеновцу (и Сиску), као и намере вођства НДХ да центар своје државе премести из Загреба у Бањју Луку, управо у само њјено средиште. Тиме је јасно прокламована намера да се потпуно уништи српски народ и на овом за хрватску државу животно важном средишњјем простору.

Историографско демографска анализа популационих трендова у Босанској Крајини, пре свега, велики пораст српског становништва показује да је хрватска усташка држава то схватила као велику опасност тако да је и то сигурно био један од узрока геноцидног удара на овај простор. Осим тога, тим путем су требале да пролазе и магистралне хрватске саобраћајнице.

Законском одредбом за градњју државних цеста са сувременим коловозима, од 16. маја 1941. године Поглавник је прогласио два главна државна пута: 1. Рогатец -Крапина - Подсусед - Иванић Град - Новска - Окучани - Брод - Земун и 2. Окучани -Бањја Лука - Сплит.

Логор у Сиску

Трећег августа 1942. основан је логор у Сиску, највеће "сабиралиште" дјеце, кроз који је током безмало цијелог рата прошло око шест и по хиљјада малишана од најраније доби до четрнаесте године. Сисачки логор био је и станица за "дистрибуцију" радне снаге за Њјемачку. Здравије и физички способније мајке насилно су одвајане од дјеце и транспортоване у Трећи рајх на принудни рад.

Дјецу која су преживјела сисачко мучилиште, усташка власт је послала у загребачка "прихватилишта", одакле су расељјавана по хрватским селима, или усвајана у породицама, неријетко не сазнавши никада за своје поријекло.

Искуство Гестапоа

"С циљјем усавршавањја система злочина геноцида над православним Србима, Јеврејима и Ромима, ратних злочина над антифашистима, на позив Гестапоа, организатор нацистичких логора геноцида Вјекослав Макс Лубурић боравио је десет дана у нацистичкој Њјемачкој и обишао десетак нацистичких логора смрти", каже др Милан Булајић.

О плановима хрватске политике у српској Бањјалучкој Крајини свједоче и дневници Алојзија Степинца, у којима је описан разговор са Владком Мачеком, вођен мјесец и по дана послије стварањја Бановине Хрватске.

Степинац је, између осталог, говорио о планској колонизацији сјеверозападне Босне. Каже се 12. октобра 1939, да ће "Босна брзо бити Хрватска и треба свим силама подупријети бањјалучког бискупа Гарића"

Постоји још једно драгоцено сведочењје о предратним плановима хрватске политике на просторима српске Бањјалучке Крајине - пише мр Милан Каљјамин. - Дневници Алојзија Степинца изузетно су драгоцени историјски извор који су, нажалост, објављјени само у изводима у штампи. После стварањја Републике Хрватске дневници су предати загребачкој надбискупији па је тешко очекивати да ће икада бити објављјени или доступни истраживачима.

Краћи изводи из Дневника ( цитирани или препричани) чувају се у Архиву Југославије, а у њјима је и једно важно сведочењје везано за нашу тему. У трећој књјизи, на страни 365, под датумом 12. октобар 1939. године описан је разговор између вође владајуће Хрватске сељјачке странке Владка Мачека и загребачког надбискупа А. Степинца. Треба напоменути да је месец и по дана пре тога створена Бановина Хрватска, цорпус сепаратум у Краљјевини, а управо је нацистичка Немачка победоносно завршила инвазију Пољјске.

Ревизионистичке осовинске силе Немачка и Италија су, иначе, уживале нескривене симпатије хрватског католичког епископата. Иако препричан, треба навести следећи навод из дневника:"Степинац је још говорио о оснивањју отсјека за црквене послове код Банске власти, о тешком материјалном стањју клера, потреби помоћи за школовањје сељјачке дјеце за свећенике и о планској колонизацији сјеверо-западне Босне. Код тога је додао да ће Босна брзо бити Хрватска и да треба свим силама подупријети настојањја бањјалучког бискупа Гарића".

Планска колонизација

"Као шо се види, Степинац се залагао за планску колонизацију северозападне Босне, претпостављја се Хрватима, уверен да ће Босна ускоро бити хрватска. То поуздањје могао је да има једино из уверењја да ће Београд бити присиљјен да и Босну препусти Бановини Хрватској или да ће прижељјкивана независна и велика Хрватска обухватити Босну. Није јасно да ли је предвиђао и протеривањје Срба, али је очигледна намера да се плански похрвати српски етнички простор.

Планови о колонизацији нису остварени у Бановини Хрватској, али јесу у НДХ. Није јасно да ли на основу ових или неких других планова (укљјучујући Павелићеве из времена емиграције), али упоредо са масовним убијањјем, пљјачком и протеривањјем Срба из српске Бањјалучке Крајине, вршена је и колонизација Хрвата на њјиховим имањјима. Италијански конзулат у Бањјој Луци обавестио је своје посланство у Загребу 13. јула 1941. године да је у Бањјој Луци похапшено 2.000 Срба који ће преко Славонске Пожеге бити упућени у Србију (подручје немачког војног заповедника у Србији).

На имањјима протераних Срба насељјено је 600 хрватских породица које су пресељјене из Македоније у споразуму са бугарским окупационим властима. Овим примерима дошли смо до питањја планова о масовним пресељјавањјима становништва, иницираним из Трећег рајха, са којима су били комплементарни слични хрватски планови. И на овом питањју показује се место логора у систему усташке НДХ, па и место највећег од тих логора, јасеновачког.

Службена истина хрватске "нове историје" је да су логори НДХ били, како је то и писало на њјима, "сабирни и радни". При томе се нема у виду да се у изворима саме НДХ Јасеновац често зове концентрационим логором и да је реч "сабирни" хрватски превод речи "концентрациони". Грчевито умањјивањје броја жртава, избегавањје да се каже да су оне већином биле Срби и да су они, заједно са Јеврејима и Ромима, били жртве геноцида постало је део јавне свести и неоспорна истина. Према тој слици логори нису далеко од службене усташке верзије о логорима као месту здравог друштвенокорисног рада на чистом ваздуху.

Логори Јадовно, Слана и Метајна

Логоре НДХ треба посматрати као квинтесенцију (суштину) целог система усташке хрватске државе полазећи од њјених прокламованих циљјева и средстава којима су они остваривани. Грандиозни задатак уништењја једне трећине становника сопствене државе, Срба, истовремено и Јевреја и Рома (делимично), уз истовремено хрватско запоседањје српског етничког простора могло је да се оствари само максималним напором и ангажовањјем новостворених државних институција којима је то био основни задатак. У том светлу институционално место логора добија свој пуни смисао.

Геноцидни удар хрватске државе на Србе у пролеће и лето 1941. године одвијао се упоредо са убијањјима на бројним већим и мањјим стратиштима и у првим импровизованим логорима смрти крај Госпића (Јадовно) и на острву Пагу (Слана и Метајна). Од почетка стварањја јасеновачког логора 21. августа 9141. године масовно уништавањје све више се концентрише управо у овом логору, мада масовна погубљјењја на српским етничким просторима трају и даљје.

У целом процесу темељјне промене етничке структуре Велике Хрватске кљјучне институције биле су Завод за колонизацију, Државно равнатељјство за понову, Државна ризница (министарство финансија) и логори уништењја (краће време и исељјенички логори).

Логор смрти у самом Јасеновцу, који је био централни логор и остао њјегов симбол, створен је на отетој српској имовини, без сумњје на основу неког од закона.

Терор и геноцид у "Великој Хрватској" у такозваним "повијесним и етничким" границама на Дрини и Дунаву, институционализовани су правним нормама. Оне остају као ванредно свједочанство о једној држави којој је злочин био основ дјеловањја. Централни логор у Јасеновцу, створен на отетој српској имовини, остао је њјегов најцрњји симбол

Убијањје или протеривањје Срба и заплена њјихове имовине, затим стављјањје те имовине на располагањје хрватској држави или насељјеним Хрватима - биле су главне операције за спровођењје планова о хрватизовањју српских етничких простора, поверене Заводу за колонизацију, Државном равнатељјству за понову, Државној ризници (министарству финансија) и логорима уништењја.

Исти поступак био је и са јеврејском имовином, мада су за њју донети посебни закони.

Таква политика допуњјавана је насилним превођењјем православних Срба на римокатоличку веру, мада је ово често била прва мера у физичкој ликвидацији жртава. Све те мере имале су своју законску основу. Другим ријечима терор и геноцид су институционализовани и прекривени правним нормама. Оне остају као ванредно сведочанство о једној држави која је злочин имала као основу свога деловањја.

Логор смрти у самом Јасеновцу, који је био централни логор и остао њјегов симбол, створен је на отетој српској имовини, без сумњје на основу неког од закона. У Јасеновцу је постојала Прометна задруга з.с.о.ј. чији задругари су углавном били из српске породице Бачића. Задруга је поред самог Јасеновца имала своју индустрију (циглане, пилану, ланчару, кречану) док је у самом селу имала млин. Одмах по оснивањју НДХ постављјен је повереник који је у име државе управљјао овом имовином.

Центар српског етничког појаса

У време великих киша и поплава у јесен 1941. године малобројни преживели заточеници из првих јасеновачких логора (Јасеновац И у Крапју и Јасеновац ИИ крај Брочица) пребачени су у објекте задружне индустрије претворене у логор. После уништењја

највећег дела логорских објеката и преосталих заточеника усташка посада напустила је крајем априла 1945. године Јасеновац у који су убрзо ушле снаге Југословенске армије.

Суштина излажењја је у сљједећем. Један од основних проблема везаних за Концентрациони логор Јасеновац је питањје - зашто је логор смештен у овом малом славонском месту крај ушћа Уне у Саву? Досадашњја тумачењја у први план су стављјала стратешке разлоге као што су могућност одбране релативно малим снагама, близина великих и јаких гарнизона добро саобраћајно повезаних са логором, мочварни равничарски терен непогодан за напад већих јединица.

Ови неоспорно важни разлози, ипак, били су само у функцији најважнијег и основног разлога којем је локација Јасеновца могла најбољје да послужи. Овај логор уништењја (Верницхтунгслагер), што је била њјегова основна намена, био је смештен близу средишта српског етничког појаса који се протезао од западне Славоније и ширио се према југу на Бањјалучку Крајину, Банију, Кодрун и Лику да би се преко северне Далмације спуштао према Јадранском мору.

Давно прокламовани циљј хрватских националиста - Велика Хрватска, у такозваним "повијесним и етничким" границама на Дрини и Дунаву, за хрватске фашисте (усташе) није била могућа без уништењја овог етничког појаса који је пресецао Независну Државу Хрватску на пола. Заједно са Србима, уништењје је намењјено и Јеврејима и Ромима (делимично), као и свим политичким противницима. За смештањје логора у Јасеновцу узор је могао да буде смештај немачких логора уништењја у Пољјској (Аушвиц И, Аушвиц ИИ - Биркенау и други) који су се налазили у географском и саобраћајном средишту нацистичке циљјне групе уништењја - Јевреја. Осим фашизма у њјеговој расистичкој и клерикалној варијанти, идеолошка основа деловањја хрватског фашизма био је и верскополитички мит о Хрватској као "Антемурале Цхристианитатис".

Планове за масовна пресељјавањја становништва, сигурно и масовна уништавањја, Поглавник НДХ правио је још у емиграцији у Италији крајем тридесетих година. И загребачки надбискуп Алојзије Степинац октобра 1939. године залагао се за планску колонизацију северозападне Босне очекујући да ће Босна убрзо бити хрватска. Одмах по оснивањју НДХ почеле су припреме за премештањје престонице из Загреба у Бањју Луку, а законом је одређено да главни државни путеви буду магистрале Рогатец -Крапина - Подсусед - Иванић Град - Новска - Окучани - Брод - Земун и Окучани -Бањја Лука - Сплит.

Исушивањје убиствен посао

Нису познати примарни историјски извори о оснивањју логора у Јасеновцу, али законске основе почеле су да се стварају већ маја и јуна 1941. године када је спровођењје великих мелирационих радова на исушењју Лоњјског и других пољја подређено директно Павелићу. Припреме за упућивањје преживелих заточеника из првих логора уништењја крај Госпића и на острву Пагу морале су бити извршене већ пре њјиховог допремањја у Јасеновац почевши од 21. августа 1941. године.

Ове групе, као и нови заточеници, одмах су упућивани у новоосноване логоре Јасеновац И (Крапје) и Јасеновац ИИ (Брочице) где су одмах започели убиствени рад на мелиорационим објектима (насипима). Због великих киша и поплава преживели заточеници

ових логора пребачени су новембра исте године у новоосновани логор Јасеновац ИИИ, у циглану крај самог места Јасеновац.

Циглана и други индустријски и занатски објекти припадала је Прометној задрузи з.с.о.ј. Јасеновац, чији су задругари већином били из српске породице Бачић. Овај логор постао је средиште целог система логора и масовних стратишта до уништењја логора и одласка усташке посаде крајем априла 1945. године" - каже мр Милан Кољјанин завршавајући свој прилог о теми - зашто је изабран Јасеновац за концентрациони логор.

Фашистички пројекат масовног истребљјивањја, прављјен у емиграцији у Италији, убрзо ће бити реализован широм велике Хрватске, чије ће "повијесне границе" бити на Дрини и Дунаву.

Пет дана након проглашењја "Независне Државе Хрватске", 10. априла 1941. године, поглавник Анте Павелић обзнањјује "Законску одредбу за обрану народа и државе". Оснивају се пријеки и покретни судови у којима су судија, тужилац, одбрана и џжелат исти љјуди. Да апсурд у усташком клеронацистичком правосуђу буде већи, прописано је да и сасвим мала дјеца могу бити грешници

Јасеновац је "прорадио" 21. августа 1941. године, као систем масовног уништењја Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Али, тој монструозној творевини на конфискованој српској земљји и имовини, којој су као узор послужили нацистички концентрациони логори, претходила су "сабиралишта" жртава код Госпића и на острву Пагу. О томе свједоче Јадовно и велебитске јаме, острвске локације у бодљјикавој жици - Слана и Метајна на Пагу.

Фашистички пројекат масовног истребљјивањја, прављјен у емиграцији у Италији, убрзо ће бити реализован широм велике Хрватске, чије ће "повијесне границе" бити на Дрини и Дунаву. Терор, застрашивањје, прогони, расељјавањје и убијањје захватиће сва подручја на којима су живјели православни Срби. Настаће безброј "сабиралишта" и губилишта:

Сремска Митровица, Сајмиште у Земуну, Ђаково, Славонска Пожега, фабричке просторије у Копривници, Курушчица код Травника, стратишта у Цазинској крајини и херцеговачке јаме. За оне који би проживјели мучилишта, посљједњја станица биће јасеновачки пакао проширен и на староградишки ужасавајући казамат.

Поглавникова регулатива

Поглавник НДХ побринуо се да геноцидном систему обезбиједи "примарну правну регулативу". Кад се вратио у Загреб из Италије, 15. априла 1941. године, пет дана након проглашењја "Независне Државе Хрватске" 10. априла, обзнањјује "Законску одредбу за обрану народа и државе". У том документу, од 17. априла 1941. године, који представљја подршку масовним злодјелима, Павелић прописује најсуровију стварност која ће се убрзо догодити. У одбредби се каже:

"Тко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа, или на било који начин угрози опстанак Независне Државе Хрватске, или државне власти, па макар дјело остало и само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје.

- Тако се учини кривцем злочина у точки првој наведенога, има га стићи казна смрти.

- За судјеловањје по овој законској одредби - постављја министар за правосуђе по потреби изванредне народне судове од три особе, које имају судити хитним поступком по прописима укинутог хрватског казненогпоступка о пријеком суду.

- Министар правосуђа има именовати чланове суда.

- Ова законска одредба ступа на снагу одмах". (Употпису одредбе: др Анте Павелић).

Нешто касније ова законска одредба се разрађује и прецизира у смислу озакоњјењја нацистичких метода за злочине геноцида по вјерској и расној основи. Примијењјено на овдашњје прилике мисли се на Србе, Јевреје, Роме, а по политичкој опредијељјености, на комунисте, антифашисте, припаднике Војске Краљјевине Југославије. Налаже се да се већ 17. априла формирају "изванредни народни судови" по два у Загребу и Карловцу, по један у Осијеку, Бањјој Луци, Вараждину, Бјеловару, Госпићу и Тузли. Током љјета настали су и "пријеки и покретни судови".

Тридесетог априла исте године цицирана законска одредба допуњјена је чланом који третира чин саботаже. Њјиме се покрива пљјачка, запљјена радњји и предузећа у власништву Срба и Јевреја, или било ког другог "непоћудног елемента".

Пропис о одузимањју имовине примјењјиван је и у безочном претресу жртава које су довођене у логор. Ако је уза се имао неку вриједност, логораш је морао да је преда усташама на логорској капији. Сат, прстен или нека друга драгоцјеност, уколико би се касније открили, сматрани су кањјивим дјелом. Фотографије згуљјивањја прстена с прста, свједочанство су сурове пљјачке жртве, које су остале забиљјежене од многих усташких отимачина у домаћинствима Срба и Јевреја.

Шта су били усташки пријеки и покретни судови? Ништа друго него најбезочнија врста злочина. Било је то суђењје на лицу мјеста, без наде и жалбе. Пресуда је била само једна - смрт. Члан девет законске одредбе о пријеким судовима каже да "казна смрти има се извршити стријељјањјем након три сата, рачунајући од часа проглашењја пресуде".

Бесмисленост усташког законодавства дошла је до пуног изражаја већ у првој години функционисањја јасеновачког казамата. Ако је процијењјено да је нечије држањје било супротно националним интересима деценијама уназад, извођен је прек покретни пријеки суд. Тако је др Глишу Тадића стигла "заслужена казна", пише лист "Хрватски народ" у броју од шестог фебруара 1942. Те новине јављјају:

"Пред изванредним народним судом осуђен је др Глигорије Тадић, бивши адвокат и народни посланик на седамнаест година тешке тамнице због велеиздаје од 1918. до ускрснућа НДХ и протухрватског дјеловањја, те да је повриједио част и пробитке хрватског народа, што су потврдили бројни свједоци".

Потјерница за бебом

Да апсурд буде већи у Павелићевом клеронацистичком законодавству су и сасвим мала дјеца могла да буду проглашавана грешницима, чак и бебе. За шестомјесечним синчићем породице Кончар усташе су расписале потјерницу, након што су оца Радета убили италијански фашисти у Шибенику, а мајку усташе, бацивши је са петог спрата затвора у Загребу.

У усташком јасеновачком правосуђу судија, тужилац, одбрана и џжелат били су исти љјуди, бестидници, што је преблага ријеч за њјихово понашањје. Човјек је окривљјиван зато што је "ухваћен на рубу једне шуме у оном правцу одакле су пуцали побуњјеници", или ако је ријеч о групи љјуди, оптуживани су зато што су "пролазили ноћу кроз село у супротном правцу од својих кућа".

"Ако ни тога није било, коришћена је фамозна формулација стварног доказа нема, свједоци се не могу саслушати, али је по пријави окривљјени сумњјив". Такав несрећник завршавао би у "сабирним и радним логорима", што је значило патњје и тешко умирањје.

Логор за масовно уништењје измислио је Анте Павелић у емиграцији, окружен усташама који су с њјим смишљјали како да искоријене Србе из Велике Хрватске, изазивајући побуне међу њјима да би имали разлог да их прогоне и убијају, говорио је јасеновачки заповједник Љјубо Милош пред истражним органима 1948. године.

Павелићево "велебно дјело", којим се бавио у емиграцији у Мусолинијевој Италији половином тридесетих година и касније, чине и планови о логорима "диљјем" велике Хрватске са најмонструознијим системом уништавањја љјудских живота у Јасеновцу. Те припреме објашњјавају брзину којом се практично спроводило оно што је поглавник зацртао у "липарској школи" терора. Чим је крочио у Загреб послије проглашењја фашистичке НДХ уз свесрдну подршку Хитлера, почео је са издавањјем законске регулативе којом ће бити прописани сви видови најгрубљјег насиљја. Прогоне су пратила злостављјањја и убијањја, пљјачка и паљјењје домова, а невине жртве чекали су логори на све стране.

Један од најокорјелијих кољјача, заповједник у јасеновачкој фабрици смрти, Љјубо Милош, учествујући у затирањју трагова злочина у овом логору пропале државе и бјежећи пред налетом партизана 1945. године, обрео се у емиграцији с другим крвницима. Није успио да умакне правди. Ухапшен је и приведен државној комисији за утврђивањје ратних злочина. На саслушањју 1948. изјавио је:

Павелић наредбодавац

"Наређењје за стварањје првих концентрационих логора потекло је од Еугена Кватерника. Из разговора који сам водио с Лубурићем (Максом) и осталим усташким официрима, познато ми је да је Кватерник то наређењје добио од Павелића, јер се Павелић много интересирао за логоре, а нарочито за Србе, тј. за интернирањје истих.

У емиграцији ми је причао 1946. године Божо Кавран да је њјему, по успостави НДХ, у Загребу говорио усташа повратник Никола Орешковић, зв. Ганди, и још неки како су још у емиграцији на Липарима разговарали са Павелићем о томе како ће искоријенити Србе у Хрватској. Тада су говорили о томе како ће сами изазвати побуне међу Србима у Хрватској, уколико се Срби сами не буду бунили, те на тај начин би нашли разлог ликвидацији истих у Хрватској.

Прва особа која је била од Павелића задужена за организацију концентрационих логора, био је повратник усташа Мијо Бабић, зв. Ђовани. Он је организирао концентрациони логор у Лици, код Госпића и логор Крушчицу у Босни. У осмом мјесецу 1941. када су Талијани проширили своју зону до Карловца, Лубурић (Макс) је премјестио затворенике из логора код Госпића у тада формирани логор у Јасеновцу - Крапљју. Након тога пресељјен је и логор Крушчица из Босне у логор Јасеновац - Крапје. Логор "Даница" код Копривнице организирао је усташа повратник Мартин Немец, по наређењју Кватерника. Над тим логором Лубурић није имао контролу, али мислим да су при расформирањју логора "Даница" неки заточеници били упућени у логор Јасеновац, као и у Стару Градишку... "

У изјави, коју у цјелини преноси Антун Милетић у књјизи "ИИ концентрациони логор Јасеновац", Љјубо Милош спомињје усташе повратнике. Ту су они који су се припремали у Липарима, усташком логору за обуку, да би "по успостави НДХ", прихватили задатке које им је Павелић повјерио.

Пред истражним органима, који су га саслушавали, Љјубо Милош говори о Максу Лубурићу, који је казниону Стара Градишка, која је то била до почетка 1942. под Министарством правосуђа, претворио послије у концентрациони логор. Лубурић је такође основао и логор у Горњјој Ријеци за српску дјецу, која су требала да се одгајају у усташком духу.

Према њјеговом свједочењју, Макс Лубурић је у љјето 1941. именован од Павелића за шефа Уреда ИИИ, тј. одсјека за логоре Усташке надзорне службе "под надзором Диде Кватерника, коме је редовно усмено реферисао о стањју на терену. Често је одлазио и код Павелића кога је информисао о броју Срба и Јевреја, интернираних у логоре. Лубурићев уред касније се проширио, са више запослених усташких официра, који су били под њјеговим заповједништвом. Уред ИИИ звао се још и "усташка обрана", у склопу које су биле и знатне војне јединице под командом Лубурића, коришћене и за обезбјеђењје логора.

На питањје ко је издавао налоге за масовна хапшењја и убијањја Срба, Јевреја и осталих грађана НДХ, Љјубо Милош одговара, да је Павелићево наређењје Дидо Кватерник пренио Лубурићу, а овај га спроводио преко својих потчињјених, углавном усташа повратника. Они су били на истакнутим положајима у војсци и "редарственој служби" или на дужнотима "стожерника". Упућивани су као "специјални изасланици Павелића у разне крајеве НДХ са неограниченим овлашћењјима по свим питањјима. Како су они одлучивали тако је поступала усташка власт у појединим мјестима.

Убијени због дописивањја с кућом

Жупско редарство у Госпићу имало је на располагањју читаву Осму усташку бојну, вели Милош, тврдећи да је Лубурић тамо често одлазио. Не може рећи колико је љјуди убијено у тамошњјем логору, али према причањју усташких официра, број жртава "кретао се на хиљјаде". Чуо је и за покољј у Глини, гдје је Лубурић такође одлазио у то вријеме, али не зна њјегове размјере.

Пошто је испричао када је дошао у Јасеновац и на којој је функцији био, на питањје да ли је учествовао у масовним ликвидацијама Љјубо Милош је одговорио да он није учествовао. "Групне ликвидације извршавале су посебно одређене ликвидаторске групе, које су у Јасеновцу имале повлашћене положаје". "Први пут", каже, "стријељјао сам три Жидова који су успоставили везу са кућом и дописивали се, што је било откривено, те је Лубурић наредио да их стријељјам".

Спомињје још појединачних случајева, погубљјењја а за масовна убијањја даје објашњјењје да их је било послије "наступа" логораша, која су починили други, а не он, или да се не сјећа кад су у питањју конкретне групе. Износи податак да је од њјеговог доласка у логор ИИИ до прољјећа 1942. ликвидирано око пет хиљјада затвореника, у шта "нису урачунати љјуди који су ликвидирани приликом расформирањја логора И и ИИ", као ни "скупни транспорти Срба, Жидова, Цигана" и других.

Октобра и новембра 1941. године Логор ИИИ у Јасеновцу угрожавао је висок водостај Саве и логораши су гоњјени на убитачан посао - подизањје насипа. Многи су остајали у блату од изнемоглости или стријељјани на мјесту.

Четири сата је ујутро. Почињје буђењје логораша уз дреку и простачко добацивањје редара с грубим батинама у рукама. Нема воде, нема умивањја. То и није потребно. Сужњји су ионако осуђени да умру. Глад, болест, исцрпљјивањје на убитачном послу на насипу најефикасније је усташко оружје за масовно уништавањје љјуди.

Храна у логору је никаква. За "доручак" некакав чорбуљјак од умлачене воде и устајалог брашна у влази и то је све. Онда слиједи заповијест - у колону по два, на посао. Мученици се једва крећу с ланцима на ногама уз заглушујући звекет. На блатњјавом насипу, који се зове радилиште, усташка стража будно прати сваки покрет, псује и баца камењје, што нађе, да упозори и запријети. Малтретирањје не престаје: одједном чује се команда - Трком. На клизавом терену неколико стотина логораша, сапетих ногу у ланцима, почињје да скакуће. Да није чемерна и тужна, слика би била смијешна.

Неки старији човјек оклизнуо се и пао у рупу. Пискави глас голобрадог војника нагло је зауставио колону, гледајући у младог усташу с машинком у рукама док истреса свој бијес на несрећника у рупи.

- Ту си се сакрио, пасија вјеро, да не радиш!

Покушао је да нешто каже. Куда да побјегне у ланцима пред наоружаним усташама?

Разбјесњјели војник ућуткао га је пуцњјем и оставио у рупи. Била је то свакодневна слика умирањја на сваком насипу у Јасеновцу. Гоњјени као стока

У октобру и новембру 1941. године високи водостај Саве угрожавао је Логор ИИИ и логораше су гонили на свакодневни рад да подижу брану набујалој ријеци од жељјезничке пруге са сјеверне стране логора и дуж једног потока. Подизани су велики и мали насип. За први је коришћен алат и лакше се обављјао посао, мада је и с техничким помагалима био убитачан за немоћне љјуде. На малом насипу све се радило ручно, изнемоглом снагом робијаша.

Сваког дана су дуге колоне заточеника долазиле са сјеверне и источне капије Логора ИИИ, "предвођене" десетинама робијаша с ланцима на ногама. "Испомоћ" сапатницима, од близу двије хиљјаде Срба и Јевреја, стизала је из Брочица - Логора ИИ - гоњјена преко расквашених њјива као стока.

Било је несносно. Десетине заточеника нису се враћале у логор: убила их је мука, или су стријељјани на мјесту. Лешеви су остајали у блату, или бацани у Саву, затрпавани у јаме поред ријеке. Сирена је у подне означавала прекид рада да би се подносили извјештаји шефовима о обављјеном послу и радној дисциплини. Они који нису задовољјили главног надзорника и њјегове помоћнике, могли су само да очекују тешке казне, најчешће ликвидацију.

Иза тог "реферисањја" услиједила је подјела "ручка" од киселог купуса, у коме је само течност имала укус киселости од покојег купусовог листа, уз комадић буђавог и пријесног хљјеба. Они који су могли да и то једу, очекивали су још. Од поновљјеног "оброка" усташе су правиле циркус, изигравајући добродушност и дозвољјавајући да се додатна порција дијели без чекањја у реду. Тада би настојала гужва око казана, која би се завршавала батинама, толико безочним и суровим да је то некима био и крај мученичког живота.

Вријеме за наставак поподневног рада оглашавала је сирена у четрнаест сати. Колоне су на исти начин одлазиле на посао, у пратњји свирепих стражара, иза чијих поступака су и на "радилишту" остајали трагови злочина. Насипи су претварани у масовне гробнице. Мокри и блатњјави новембарски дани 1941. године одавали су велику и грозну сцену под јасеновачким тмурним небом, док је низ живих костура преносио из руке у руку другоме расквашену земљју до насипа, не би ли се зауставило преливањје набујале Саве.

И управо тада је био шеф радне службе логорске Љјубо Милош, зликовац који је на саслушањју пред државним органима послије рата изјављјивао да није учествовао у масовним ликвидацијама, али да "допушта могућност" да их је било у "наступима". Малобројни преживјели су га добро упамтили. Један од таквих, Егон Бергер, описујући га у својим сјећањјима, каже да је увијек био спреман с машинком и камом за појасом. Бергер пише:

Страшан призор

"Пред вратима Милошеве собе морао сам мало причекати. Најпослије ме зовне унутра. Призор који сам гледао био је страшан. Милош је био обучен у бијели огртач. На једној столици сједио је познати кољјач Бонзо, а с друге стране неки непознати заставник. Њјима насупрот налазила се њјихова жртва. Био је то неки млади Србин, сав блијед од страха. Наједном га Љјубо Милош запита:

"Зашто ниси радио, кад сам дошао у радиону и видио те да сједиш?"

Младић одговори да га је забољјело слијепо цријево, па се хтио мало одморити. Милош му тада рече:

"Добро, раскопчај хлаче, па ћу те ја прегледати. Управо сам положио докторски испит!"

Младић се раскопча. Изгледа да није схватио, или још није добро познавао Милоша. Мене је спопала врућина. Хтио сам изаћи, али врата су била закљјучана. Милош изјави да је потребна операција. Она двојица, Бонзо и заставник, држали су јадника за ноге и руке. Страховит врисак заори се собом, кад је Милош распарао тијело од горе до доле. У омаглици сам још видио да му је пререзао гркљјан".

Бестијалност је била одлика свих господара смрти у усташкој држави, у логорима посебно јасеновачког комплекса, испољјавала се у најмрачнијем облику. Сви логораши који због болести, глади, исцрпљјености, батина или неког другог зла, нису били у стањју да раде, били су "вишак", одстрањјиван свирепим убијањјем.

Безброј је примјера усташке свирепости над српском дјецом коју су убијали на разне начине. Говорећи им да их воде код родитељја одводили су их до ископане јаме и једно по једно ударали чекићем у потиљјак.

Логор смрти немилосрдно је уништавао и дјецу. Умирала су од болести, глади, исцрпљјености, најчешће од руке џжелата. Љјуди и жене били су робљје, присиљјавани су да раде до изнемоглости на насипима, исушивањју мочварног земљјишта или на усташким економијама. Дјеца су била бескорисна, терет кога се требало ослободити. Већином српска, ромска и јеврејска, била су посебна сметњја, уклањјана појединачно и масовно у свако доба и на сваком мјесту. Јасеновачки систем логора препун је примјера таквих егзекуција.

У саопштењју пуковника ЈНА у пензији, Боже Шварца, на округлом столу у Београду, априла 1996. године, остало је забиљјежено како је један усташки војни "дужносник" у Јасенову свирепошћу усмртио дјечака с Козаре. Прича овог загребачког Јеврејина је њјегов лични, стравични доживљјај. Божо Шварц каже:

Четник, мајку му српску

"Један усташки официр је пред мојим очима убио једно дијете на начин од којег ме и данас подилази језа. Група малишана из Поткозарја је тек била доведена у Јесеновац. Дјеца слабо обувена, прозебла, оборених глава ишла су поред зида. Зликовац је стајао са групом усташа и гледао ту тужну поворку. Један црномањјасти дјечак није му био симпатичан. Рекао је својим крвницима: "Види овог у џжемперу, то ће бити четник, мајку му ј... српску! Позвао га је и упитао како се зове, потом га ухватио за руку и почео да витла тим мршавим тијелом да би га затим свом силином треснуо у каљјугу.

Али то није било све: у крвниковој руци остала је дјечакова рука истргнута из рамена. Призор ме је распаметио, дуго сам повраћао жуч. Ту слику страве никад нећу заборавити, живо је памтим и данас послије пола вијека. А прошао сам десет усташких логора прије него сам побјегао у партизане. Ратовао сам све до ослобођењја Београда, видио многе ужасе и патњје, болове и смрт, али страдањје малог Крајишника је нешто најгнусније што сам доживио. Тај бол и данас боде као игла у срцу. До мене је тада стигла још једна крвникова реченица: "Србе је најбољје поубијати док су још дјеца"!

Шта се догађало у марту 1942. године испред јасеновачког Логора ИИИ, о томе свједочи Цадик Данон у рукопису "Јасеновац, прича преживјелог". Описује како су усташе водиле колону, у којој је могло бити од 200 до 250 дјеце из транспорта Срба из Српске и Федерације. Кретали су се према Великом пољју и један усташа им је говорио да их одводе њјиховим родитељјима. А велика јама је већ била ископана. Копали су је заточеници међу којима је био и сам Данон. Пошто су се приближили на довољјно одстојањје од мјеста погубљјењја, како дјеца не би знала шта им се спрема, усташка пратњја их је опколила, а онда? Данон прича:

Чекићем у потиљјак

"Узимали су једно по једно дијете и по ланчаном систему додавали један другоме све ближе јами. Онај посљједњји усташа који је стајао уз саму јаму имао је у рукама обичан столарски чекић. Узимао је једно по једно дијете које су му додавали и чекићем снажно ударао у потиљјак и бацао у јаму. Послије сваког ударца чуо се дечији писак и тупи звук пада у јаму. Затим краткотрајна тишина.

Ово сам гледао са 20 до 30 метара удаљјености.

Када је мала група била побијена, један усташа се вратио стотињјак метара удаљјеној великој групи дјеце и истом преваром, да води дјецу родитељјима, повео сљједећу групу ка јами.

Дјеца из велике групе нису могла да виде шта се дешава поред јаме, јер су усташе својим тијелима заклањјале призор.

Гледајући све ово, сузе су ми наврле на очи. Окренуо сам се на другу страну да не бих и даљје гледао овај ужас.

До мене је стајао један старији Јеврејин, такође јецајући од бола и немоћи. Кажем старији, јер сам тада имао само 18 година, а он највише 30. Изгледао је као старац. Подигао је поглед ка небу и гласно рекао:

- Господе, ако те има, удари громове из ведра неба и убиј ове зликовце!

Нажалост, ништа се није догодило. Све се десило како су усташе хтјеле. Тада сам и оно мало што сам вјеровао да постоји "горе", изгубио сваку веру и наду да ишта постоји.

Вјерује се да Бог кажњјава грешнике. Ова дјеца сигурно нису била грешна.

Усташе су брзо завршиле свој посао, јер су у овоме били вјешти. Нама су наредили да затрпамо јаму. Радили смо до мрака, очекујући да и нас побију, јер су усташе увијек настојале да униште свједоке својих злочина и звјерстава.

Кад смо завршили посао, опет у двојним редовима враћали смо се у логор. Био сам свједок нечувеног звјерства, очајан и ошамућен ходао сам као у трансу. Чуо сам глас логораша који је ишао поред мене. Рекао ми је:

- Имали смо срећу да и нас нису побили..." Гушењје циклоном

У Старој Градишци, јасеновачкој "испостави" смрти, зло је свакодневно прождирало своје жртве - старце, жене, дјецу. Усташки бојник Анте Врбан био је један од заповједника и егзекутора.

Смислио је да поводом поглавниковог имендана половином јуна 1942. приреди крвав пир у једној кућици у кругу логора. Одузета дјеца од мајки нагурана су у дупке пуну собу, гдје их је Врбан погушио гасом циклоном. Више стотина њјих умрло је у тешким мукама, док су друга поскапала у таванским просторијама злогласне Куле, гдје су била пребачена по њјеговој заповијести.

О томе је свједочила логорашица Ђордана Мандић Фридлендер на суђењју Анти Врбану пред Врховним судом Хрватске у Загребу јула и августа 1948. године. Њјој и још неким заточеницама било је наређено да, тобоже, чувају дјецу.

"Заједно са дјецом биле смо закљјучане дањју и ноћу на тавану, без икакве помоћи. Лежала су на поду једући једно другом измет. Ноћу би тужно вапила дозивајући мајку да им да воде.

А воде није било.

Мада су у цивилизованом свијету забрањјене санкције против малољјетника до четрнаест година, у фашистичком режиму то није важило. Усташка држава је управо над тим узрастом извршила злочин геноцида.

У јасеновачком систему губилишта уморено је 19.432 дјетета од пелена до четрнаест година старости, претежно с подручја гдје су живјели Срби: српске Бањјалучке Крајине, Кордуна, Лике, Баније и Славоније

- Молим да ми се опрости ако не нађем праве речи у покушају да представим болну тему о масовном уништењју дечијих живота у систему усташких логора Јасеновац - пише Драгоје Лукић у свом прилогу расправи на Другој међународној конференцији маја 2000. године у Бањјој Луци, о усташким логорима геноцида. - Сложићемо се да није лако описати апсурд, поготово ако је реч о једном од највећих у историји љјудске цивилизације.

Пишући извештај председнику Труману 1946. главни тужилац САД, судија Роберт Џжексон на процесу нацистичким злочинцима у Нирнбергу, био је у великој дилеми како ставити на хартију нешто што је љјудски непојмљјиво и што граничи са разумом цивилизованог човека.

Има срећних народа које је рат заобилазио стотинама година: они су у миру градили свој живот и богатство љјудске среће. Тако у нас није било. На овим просторима једна крвопролића сустизала су друга. Ми смо, поред осталог, имали Јасеновац са највећом дечијом гробницом у овом делу света - гробницом 19.432 девојчице и дечака.

Врхунац геноцида

Иако модерно право изричито забрањјује сваку кривичну санкцију према малолетним лицима која нису навршила 14 година, усташки геноцид досеже свој врхунац управо у уништавањју и однарођавањју деце осуђених народа, млађе од 14 година.

Деца, продужењје љјудске врсте, украс света, у Павелићевој држави нису била поштеђена уништавањја ако су била Срби, Јевреји и Роми. Јер, чиста хрватска држава могла је бити само држава Хрвата.

Међу онима који су на све начине покушали да минимизирају злочине у систему усташког логора Јасеновац, истакнуто место заузима др Фрањјо Туђман са својом књјигом "Беспућа повијесне збиљјности". На 316 страници, између осталог он каже: "Промицатељји јасеновачког мита устрају на томе да је јасеновачки логор био организиран са изричитом сврхом ликвидације свих заточеника те да су се у њјему свакодневно вршили покољји на стотине па и тисуће Срба, Жидова, Цигана. А истина је да је логор био организиран као радни логор са мноштвом пољјодјелских и творничко-обртних радних јединица.

У логор су појединачно, а понајвише у мањјим скупинама од по неколико десетака или стотина допремане тисуће, па и десеци тисућа несретних љјуди, али и отпуштани и отпремани у разне логоре и на рад у Њјемачку".

И даљје Туђман констатује: "У јасеновачком логору стварно је страдало неколико, вјероватно три до четири десетка тисућа заточеника. Понајвише Цигана па Жидова и Срба, а и Хрвата. Увјерен сам да се и тај број може и точно утврдити осим можда за Цигане", закљјучује Туђман, који у својој обимној књјизи не спомињје децу, управо њјихову агонију на јасеновачком стратишту.

Под заштитом нацистичке Немачке и њјених савезника 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска, која је захватала површину од око 102.000 квадратних километара.

На тој територији живело је око 6.300.000 становника. Српско становништво је сачињјавало више од трећине.

Када је реч о дечјим жртвама који су поименично, после више од пола века, први пут уписани у књјигу повесницу "Били су само деца", у НДХ су од априла 1941. године до маја 1945, године животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њјима је идентификовано 14.528 малишана који су у књјиге погинулих уписани као жртве рата.

Над 60.234 деце извршен је најтежи облик геноцида. Убијено је и на друге начине уморено 32.054 дечака и 28.012 девојчица. За 168 малишана није било могуће утврдити пол. Највише је убијено српске деце - 42.791.

Животи 36.730 дечака и девојчица угашени су на 1.398 места и стратишта Хрватске, Крајине, Српске, Федерације и Срема областима које су сачињјавале НДХ. По масовности, броју идентификованих жртава и монструозним усташким злочинима, издвајају се подручја гдје су претежно живели Срби. То су пре свега Кордун, Лика, Банија, Славонија, Бањјалучка Крајина, источна Српска и Федерација.

У немачким, италијанским и усташким сабирним и концентрационим логорима и посебно логорима за децу уморено је 23.504 малишана од којих је само јасеновачко стратиште прогутало 19.432 дечја живота.

Најмлађе жртве у пеленама

Дакле, од 21. августа 1941. до 22. априла 1945. године на стратиштима јасеновачких логора усташе су убиле и на други начин умориле 19.432 деце. У заједничке гробнице покопано је 10.268 дечака и 9.128 дјевојчица, за 36 њјих није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве система логора биле су у пеленама, а најстарије су имале 14 година.

Њјихови животи угашени су на логорским стратиштима која су се простирала на 210 квадратних километара.

Подаци до којих сам до сада дошао показују да је у јасеновачким мучилиштима уморено највише српске деце - 11.888, затим ромске 5.469 и јеврејске 1.911. Међу убијеном дјецом идентификована су 132 Хрвата и 17 муслимана.

На ово стратише деца су са својим родитељјима допремана разним транспортним средствима, а из славонских и козарских села она су гоњјена у дугим пешачким колонама. Посматрано по регионима тадашњје НДХ, са територије Хрватске је уморено 10.064 малишана, највише с подручја Баније, Кордуна, Славоније. Из Српске и Федерације животе је изгубило 8.030 деце, највише из Бањјалучке Крајине - 6.130, међу којима је 5.877 дечака и девојчица са подручја Козаре..."

Велика потражњја разног грађевинског материјала, чије је коришћењје било незамисливо без креча, подстакла је усташку власт да предратне дубичке кречане претвори у свој производни погон са радном снагом робијаша из Јасеновца и Старе Градишке.

Њјемачко нацистичко искуство у коришћењју бесплатне радне снаге за потребе њјене привреде коришћено је и у усташкој држави, која је у организацији јасеновачког логорског комплекса имала и своје економије. Колико је поглавниково "господарство" профитирало од робовског рада - не зна се, али је он примјењјиван да би се задовољјила потражњја. Нарочито се осјећала потреба за грађевинским материјалом у чијој структури је креч био важан елемент.

Вишегодишњје искуство за њјегову производњју постојало је у дубичком подручју на Банији у близини Јасеновца. Овдје су прије рата радиле три пећи у власништву Дубичанина Јове Биуковића. Шефу Управе логора при Усташкој надзорној служби, Вјекославу Максу Лубурићу, готово се нудила идеја да ту оснује још једну "филијалу" јасеновачког система масовног уништавањја љјуди.

Усташко губилиште

Тако су Дубичке кречане средином 1942. године претворене у усташки производни погон и губилиште. Налазиле су се узводно два до три километра од Хрватске Дубице до Костајнице с лијеве стране ријеке Уне и пута који је повезивао ова два мјеста. Двадесетак километара од Јасеновца била је раздаљјина која није представљјала тешкоћу у комуникацији и контроли центра смрти са овом њјеговом "испоставом", обезбјеђиваном с педесетак припадника "Друге бојне Првог усташког обрамбеног здруга".

Пошто није било систематског истраживањја кречана, тим послом се самоиницијативно бавио кустос некадашњјег Спомен-подручја Јасеновац, Станко Ћосић. Између осталог он је забележио:

"... Јасеновачке усташе су бодљјикавом жицом оградиле кућу са шталом поменутог Јова Биуковића и кућу Илије Шабаљја, стотинак метара ниже према Дубици. На том ограђеном простору од око три и по хиљјаде квадратних метара, куће су служиле као "настамбе" усташа, док је штала била за смјештај логораша и стоке: волова и коњја с којима су превожена дрва за ложењје пећи у кречанама. Преко пута тог простора све три пећи такође су биле ограђене бодљјикавом жицом високом око три метра, а до тих пећи била је инсталисана ускотрачна пруга с вагонетом којим је довезен кречњјак из шездесетак метара удаљјеног каменолома. За цјелокупни технолошки процес било је потребно тридесетак логораша, дотјериваних из Јасеновца и Старе Градишке". Када се "потроши" догоњјени су други.

Истражујући Ћосић каже да је дошао до закљјучка да је режим према заточеницима, пренесен из јасеновачке циглане, изражен у великој смртности проузрокованој лошом исхраном, пренапорним радом и"злочиначким нагонима припадника Лубурићеве "усташке" обране. Дубичке кречане биле су "систем" у малом, по свему како је он функционисао у великој фабрици смрти. Истиче да су оне постале мјесто масовних ликвидација становништва са Баније и Поткозарја, али и стратиште жртава из Срема. Дошао је до податка о именима око хиљјаду побијених мушкараца, жена и дјеце.

О злочинима у Дубичким кречанама, које су починиле јасеновачке (херцеговачке) усташе, има мало изворних сјећањја. У својим истраживањјима овог система масовног убијањја, Марко Ручнов наводи, између осталих, и свједочењје Николе Бурсаћа који је заједно са још шесторицом логораша из Старе Градишке пребачен у јесен 1943. године у кречане:

"Прве вечери дошао је у "настамбу" двадесетогодишњји усташа Шашић с пиштољјем у руци и дрекнуо: Дижи се, наређујући да сви идемо у "наступ" на сред штале. Ко није успио први да скочи, био је задњји у реду и добио ударац шаком у лице, цокулом у кољјено или пиштољјем у главу. Кад нас је постројио почео је џжепном лампом да освјетљјава једног по једног... Ја сам имао џжемпер, још у добром стањју. Уочивши рекао је: Скидај то! Теби и онако не треба, загријаћеш се на каменолому с тачкама и крампом.

Описујући живот у кречанама Бурсаћ ће рећи да је то био прави пакао. Радило се од јутра до првог мрака, љјети дуже, зими краће. Посао у каменолому, сјеча и припрема дрвета за пећи био је напоран. Гладни и изнемогли под сталним батинама, логораши су улагали посљједњју снагу да издрже. Ко није могао остао је у камењјару. По повратку у 'настамбу' - шталу - чекале су их стјенице, буве и друга гамад. Пијане усташе навраћале би ноћу радо да се "насладе". По земљји, у ћошковима лежали би логораши раскрвављјених глава, полумртви и мртви од удараца разбјесњјелих зликоваца.

Круг смрти

Задовољјавањју свирепости није било краја. На мученицима у кречанама под посебном "паском" - присмотром - дивљјачки су се иживљјавали. Закопавали би их у земљју до рамена у круг око добро усађеног облог ступца, на коме је била "натакнута велика алка за коју је привезано тањје брвно са причвршћеним комадом жељјеза на другој

страни. Логорашима би затим било наређено да то брвно гурају у круг чији би гвоздени комад, као тучак, ударао по главама жртава. Тако усмрћени откопавани су и бацани у пећи кречана.

На локалитету дубичких кречана послије рата, акцијом самих мјештана, обављјена су велика ископавањја 1957. Међу више хиљјада лобањја, откривено је и око сто двадесет дјечијих. Исте године у шуми Мртвеж, удаљјеној око седам километара од кречана, откопана је и гробница са око триста лобањја, међу којима је била и лобањја једне дјевојке партизанке. Пронађен је и конопац којим је била објешена, чиме је потврђена ранија прича о њјеном страдањју од усташких џжелата. Прије закопавањја жртве су преливане кречом да се неутралише задах и лешеви прије иструну.

Послијератна "сахрана" земних остатака логораша такође је свједочанство о стравичним злочинима у дубичким кречанама, што потврђују и фотографије сандука лобањје и костију, које су прикупили мјештани околних села.

Згражајући се над усташким злочинима, њјемачки генерали у Загребу извјештавали су Главни штаб у Берлину о броју побијених Срба "жртава животињјских инстиката распаљјених од усташких вођа".

Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер пише у својим мемоарима да су "Срби постали дивљјач за одстрел" и да је "свако могао некажњјено да их прогони и убија"

Терор и масовне ликвидације били су подлога усташког покрета, озакоњјени од првих дана званичног проглашењја монструозне државне творевине, у чијој функцији су били логори физичког уништењја љјудских живота. Та злодјела била су тајна и јавна, толика да се нису могла сакрити и да су то жељјели организатори и егзекутори Макс Лубурић, извршилац

Павелићевих налога, цинички је говорио да је побијено више Срба него што их је потамањјено у вријеме турске владавине у српским земљјама на балканским просторима. Зликовачко хвалисањје није се обазирало на гнушањје свјетске јавности.

"Кад цивилизирани свијет сазна за то, револт и индигнација бит ће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима бити", писао је хрватски дипломата Никола Павелић Ивану Шубашићу маја 1942. године. Боравио је тада у Рио де Жанеиру, с теретом мучних призора које је понио из домовине. Своју забринутост изражава описујући детаљје усташке свирепости:

"Само један детаљј. По улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљјене, ископане очи Срба - под тридесет до четрдесет очију одједном", илуструје своје запрепаштењје овај дипломата у писму Шубашићу.

Згражавањје генерала Рајха

А још уочи католичког Божића четрдесет прве лист "Нова Хрватска" износи податак да у НДХ "имаде" петсто хиљјада Срба, заборављјајући намјерно или не званичну статистику те државе одмах послије њјеног "ускрснућа" 10. априла 1941. године, према којој је Срба у Хрватској било милион и по. Уредник споменутог дневника, Анте Оршанић, није при томе објаснио шта се догодило са оне двије неспоменуте трећине српског народа. Јесу ли оне већ тада биле у плану да се избришу из "бројидбених" државних књјига по усташком начелу истребљјивањја - прогон, покатоличавањје и убијањје.

Високи њјемачки војни и политички функционери у "Независној Држави Хрватској", згражајући се над злочинима, јављјали су Берлину, увјеравајући највише шефове Рајха у објективност својих процјена о побијеним Србима. Генерал Глез фон Хорстенау каже у писму из фебруара 1942. године да се "број православаца које су Хрвати масакрирали и на садистички начин мучили до смрти, креће око триста хиљјада". Ту цифру он "сматра тачном", мада се, вели, процјене крећу и до седамсто хиљјада.

Обавјештајац овог Хитлеровог генерала у Загребу, капетан Артур Хафнер, извјештава свог шефа да је у првим мјесецима терора, до краја јула 1941. године, број Срба "жртава животињјских инстиката распаљјених од усташких вођа, већи од двјеста хиљјада:. Реферишући фиреру о ситуацији на Југоистоку, генерал Александар Лер каже да су усташе побиле око четиристо хиљјада православаца" од средине априла четрдесет прве до јесени наредне године.

У својим мемоарима "Специјални задатак Балкан", Херман Нојбахер, Хитлеров изасланик за ово подручје током рата, у поглављју "Репресалије" пише:

"Срби су постали дивљјач за одстрел, свако је могао да их некажњјено прогони и убија. Након што се Југославија распала уследио је хрватски осветнички поход уништавањја православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје. Комплекс мржњје натерао је Хрвате на злочин, па човек занеми пред тим страхотама. Рецепт за православне који је применио усташки вођа, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: једна трећина мора постати католичка, друга мора напустити земљју, а трећа мора да умре. Последњја тачка програма била је и проведена у дело.

Када усташке вође причају о томе да су заклале милион православних Срба, укљјучујући бебе, децу, жене и старце - то је онда, по мени, претеривањје и садистичко самохвалисањје. На основу извјештаја који су стигли до мене процењјујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи 750.000. Када сам, по ко зна који пут у Главном штабу (у Берлину) ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: И ја сам поглавнику рекао да није могуће само тако искоријенити ту мањјину, јер она је - једноставно превелика... "

Срби најјаче ткиво на Балкану

Нојбахер се пита: "Кад би човек знао где је тачно граница уништавањја једног народа" и наглашава:

"Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао".

Да, тако је било. Можда и не би било геноцида над Србима у Другом светском рату да Хитлер, који је припадао соју Аустријанаца са "јаким антисрпским комплексом због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијањје Првог светског рата", и сам није био оптерећен таквом подсвијешћу и ненормалним унутрашњјим осећањјем изазваним њјоме.

Али, вратимо се још мало "изуму"усташког безумљја. На званичном пријему "велепосланика" Независне Државе Хрватске у Ватикану, господина Рушиновића, 27. маја 1942. године, кардинал Еуген Тисеран је рекао:

"Шта се ми имамо тужити на Србе, кад ми с њјима поступамо горе него ли су они са нама, иако смо тобоже културнији и католици. Само у једном логору има двадесет хиљјада Срба. А Срби су у борбама с Турцима дали за Запад и католицизам исто толико колико и ми, а можда и више".

Овом њјеговом успутном приговору на сопствени рачун, претходили су подаци из разговора са "велепослаником" да су усташе протјерале из НДХ и побиле све православне свештенике и да је до тада нестало триста педесет хиљјада Срба.

Масовна ликвидација логораша, велике ломаче спаљјиваних ископаних лешева, пробој и бјекство заточеника из обруча смрти - свједочанство су посљједњјих дана стравичне драме у јасеновачком губилишту

Приближавао се дефинитивни слом нацизма. Хитлер је доживљјавао поразе на свим фронтовима и усташтву је било јасно да и њјему долази крај пред налетом партизанских снага које ослобађају многа подручја гонећи непријатељја до уништењја. Почетком априла 1945. године главни заповједник Макс Лубурић наређује припреме за ликвидацију јасеновачког логора. Преостали заточеници морају бити побијени, а сви објекти сравњјени са земљјом да би се затрли трагови злочина.

Из Старе Градишке и Лепоглаве стижу транспорти робијаша. Стотине њјих послати су овамо да умру, а "пражњјењје" ове фабрике смрти врши се на уобичајен начин - свирепошћу и масовним ликвидацијама. Према свједочењју преживјелих, међу којима је и Оте Брејера усташе су на превару одводили логораше на "вањјске послове", одакле се нису више враћали. Њјих и раније усмрћене и закопане, спаљјивали су.

По налогу логорских власти биле су одређене посебне екипе заточеника - гробара, које су под наоружаном стражом прекопавале све "вањјске" гробнице, вадиле лешеве и остатке жртава и одвозиле их на одређена мјеста, гдје су припремане велике ломаче. За то су биле задужене друге групе логораша, које су, према усташком "напутку", постављјале слој кокса на земљју, а онда на њјега остатке усмрћених и лешеве преко којих је преливана нафта. Пламен се брзо претварао о огромне буктињје.

Масовно убијањје

Свједок Милан Дуземлић, говорећи о томе пред истражном земаљјском комисијом, преноси причу мјештанке из Кошутарица, Марије Маринић, која је са крова своје куће

посматрала велику ватру, не знајући у први мах шта се догађа. Било јој је јасно када је видјела да су усташе усмртиле логораше - гробаре припремали и бациле их у пламени огањј. Чинили су то уз вриску, опијајући се и кличући од весељја.

Тих априлских дана, у усташкој журби, потресне слике ређале су се једна за другом. Јешуа Абинум, Јаков Данон, Јован Живковић и Стојан Лапчевић, које је смрт случајно мимоишла, говорили су да је 20. априла ликвидирано око 450 логораша, као и већа група Сарајлија, која је управо била пристигла. Сви су побијени у Градини. Дан касније одведено је на "економију" око 760 жена и дјевојака из женског логора. Знале су да их воде на погубљјењје, али су пјевале од бола, опраштајући се од својих другова, које је, такође, чекала смрт.

Страх и паника међу овим несрећницима обузела је стотинак њјих потпуним безнађем да су се сами објесили из очаја у радионицама и просторијама у којима су ноћивали. Остало је још око 1.060 сужањја у логору ИИИ, које су злочинци нагурали у већу фабричку зграду, заковали врата и прозоре даскама и поставили около јаку стражу.

Истовремено јасеновачка усташка посада журно је припремала минирањје свих логорских објеката. Дан и ноћ били су окупирани тиме да се постави експлозив у све радионице, складишта, бараке, циглану (Пићилијев крематоријум). Тутањј експлозија једне за другом одјекивао је логором у пламену и диму.

Заковане мученике у згради чекала је иста зла судбина. Ничем другом се и нису могли надати, слушајући престрављјени детонације са свих страна. Најприбранији, међу којима је био и Анте Бакотић, одлучили су да провале објекат и голоруки покушају пробој по цијену живота, који и онако није ништа вриједио. Нада да ће се, можда, домоћи слободе, држала је оне најхрабрије. Логорашки јуриш договорен је 22. априла 1945.

Ујутро тога дана у десет сати потргали су даске врата и прозора, дограбили по неки чврсти предмет и кренули у одлучујући бој. У задњји час њјих око 460, потпуно онемоћалих, болесних и старих, изгубило је сваку наду и предало се злу. Остали су нагрнули: гомилу очајника, жељјну слободе, није било могуће зауставити у метежу и гушењју са усташама. Гинули су! Срећници које није зауставио куршум пробијали су се према источним вратима логора и пута који води у село Кошутарице. На овом правцу из усташких бункера отварана је митраљјеска ватра.

Источна капија логора, случајно отворена, била је мјесто одлучујуће битке. Изненађене налетом на ову страну, страже су заборавиле да затворе пролаз. Налетио је логораш Миле Ристић из Вилуса, рукама задавио усташу, зграбио њјегов митраљјез и распалио по збуњјеним усташама, отварајући пролаз групи од близу осамдесет заточеника. И сам је успио да побјегне.

Од око 460 оних који су остали у проваљјеној згради, спасио се само Јово Живковић из Бачког Градишта. Пет дана крио се у рушевинама без хране и воде, чекајући да из Јасеновца оде и посљједњји усташа. Препливао је Саву, када су већ биле пристигле партизанске снаге, које су прихватиле њјега и остале разбјежале по околним шумама.

Бјекство из кожаре

Шта се догађало у "Кожари", гдје је било 147 робијаша. Они су такође припремали пробој 22. априла, али су због "побуне" у Логору ИИИ, о чему је претходно било ријечи, морали да одгоде бјекство за увече око 20 сати. Усташе су већ биле узбуњјене догађајем тога дана и будност је била већа. Свјесни да их неће поштедјети, логораши су се организовали по групама, тако да је свако знао шта треба да ради у одређеном тренутку. Чак су међусобно раздијелили отров да се користи у безнадежној ситуацији. Пробој је отежавао излазак кроз јасеновачко насељје из чијих се кућа пуцало на сваки сумњјиви покрет.

Шансе никакве, али ни чекањје није значило ништа осим смрти. Успјело је да се извуче десетак љјуди. Бјежећи и лутајући данима, Јаков Кабиљјо је тек трећег маја набасао на партизане у близини Банове Јаруге. Ервин Милер је у готово непрестаном трчањју седамнаест часова превалио невјероватних 170 километара.

Непребројне су јасеновачке драме, које чине једну огромну љјудску драму изазвану безумљјем усташког режима, који је свирепошћу надмашио и нацизам.

Припремио Милош МИЛИНОВИЋ

(Крај)