Др Франк Јозуа - Јосип, хрватски политичар јеврејског порекла (10. април 1844, Осијек — 17. децембар 1911. Загреб).
По рођењу је Јеврејин, касније се покатоличио. Матерњи језик му је био немачки. Учио је гимназију у Осијеку, а правне науке у Бечу. 1872 отворио је у Загребу адвокатску канцеларију. 1877 почео је издавати у Загребу Agramer Presse, а кад је ова била забрањена Kroatische Post, коју је убрзо стигла иста судбина. 1877 до 1890 иступао је Франк у политичком животу самостално, не прикључивши се ниједној политичкој странци.
Занимао се нарочито финансијским односима Хрватске према Угарској. 1880 изабран је у загребачко градско заступништво, у коме је радио до 1894. 1884 изабран је за посланика у хрватском сабору, где се 1890 прикључио хрватској странци права. Убрзо је успео да у странци заузме водеће место.
Због сукоба са Франом Фолнеговићем, Јосип Франк је, заједно с Антом Старчевићем, Еугеном Кумичићем и Милом Старчевићем иступио из клуба Странке права. Након тога уследио је коначни раскол Странке права, а страначка струја коју су предводили Старчевић и Франк прерасла је у Чисту странку права са страначким дневником Хрватско право.
Србофобија
Од самих почетака политичког деловања би је доследан у ширењу мржње према српском народу као и његов духовни вођа Анте Старчевић. Након Старчевићеве смрти 1896., Јосип Франк је, будући је већ имао Старчевићеву подршку, преузео водство странке те је потом учврстио њен положај и тако јој осигурао политичку будућност.
Заједно са политичким претходником Анте Старчевићем припадао је великохрватској политичкој струји из које ће се изродити усташки покрет Анте Павелића. Основао је франковачке легије које су биле претече каснијих усташких бојни.
1, 2. и 3.септембра 1902 , је организатор антисрпских демонстрација у Загребу. Руља предвођена франковачким хушкачима и у извесној мери заштићена влашћу, три дана је разарала дућане, установе и станове српске у Загребу, бацајући на улице и спаљујући њихову робу. У нередима је теже и лакше повређено око стотину лица, нападнутих Срба, чувара реда и изгредника. До сличних изгреда против Срба, дошло је тада и у Карловцу и Славонском Броду.
Стјепан Радић је рекао да је то свињски посао који ће осрамотити Хрвате следећих 100 година. Супротно њему,Јосип Франк је у Сабору похвалио изгреднике да су починили заслужно дело за Хрватску. Он није крио да је у првим редовима учествовала његова Чиста странка права са својим приврженицима.
У време анексионе кризе и загребачког велеиздајничког процеса, Стјепан Радић је у новинама Дом писао о оснивању легије добровољаца присталица Франкове странке права: Устројила се наиме 'Хрватска народна легија', тј. оружана чета 'за одбрану хрватске домовине' Но, најстрашније је ово: Ово што хоће легија , то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе 'жедне хрватске крви', или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв.
Савезнике у политичкој борби од 1906. Франк тражи у краљевском двору и кругу око престолонаследника Франца Фердинанда.
Прогресивни хрватски политичар Иван Рибар је напоменуо да је Јосип Франк заједно са високим војним круговима у Бечу склопио споразум по коме би у случају сукоба са Србијом након анексије Босне и Херцеговине требало "масакрирати и протерати Србе из Хрватске".
Крај каријере
1908. дошло је до раскола у странци.
Страначка струја, тзв. милиновци, предвођена Милом Старчевићем напушта странку 1908 и оснива Старчевићеву странку права., ни то није поколебало Јосипа Франка у његовом провођењу властитих политичких идеја.
1909. је оболео и од тада је његов утицај на политику био минималан.
Странка се од тада све више приближава кругу католичких интелектуалаца окупљених око листа Хрватство право с којима се крајем 1910. ујединила те променила име у Кршћанско-социјална странка права. Већ крајем 1911., долази до договора између Кршћанске-социјалне странке права и Старчевићеве странке прва око уједињења у Странку права. Тако се странка вратила свом старом имену, а уједињењем с милиновцима још више је ојачала.
Јосип Франк убрзо, 17. децембра, 1911. у Загребу умире.
Оставио је у странци читав низ политичара, који су наставили његову идеологију. Један од њих је био и Анте Павелић, касније оснивача усташког покрета и поглавника Независне државе Хрватске.
Анте Павелић (14. јул 1889 - 28. децембар 1959), хрватски фашистички политичар, вођа усташког покрета, тзв. поглавник НДХ и ратни злочинац. У среду, 10. априла 1957. године, у Буенос Ајресу, у предграђу Ломас де Паламор, у 9 часова, увече, извршен је атентат на Анту Павелића, једног од највећих ратних злочинаца Другог светског рата.
Позадина
Када је створена тзв. Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године, са Антом Павелићем на челу, постала је творевина која је у Другом светском рату извршила један од највећих и најтежих геноцида на свету. Хрватски поглавник Павалић је донео расне законе, успоставио је концетрационе логоре са циљем тоталног истребљења Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Идеологија његовог режима сводила се на: борбу против православља, либерализма, демократије, слободног зидарства и бољшевизма. После слома НДХ, Анте Павелић је побегао у Аргентину, под лажним именом. Пошто је избегао да се суочи са законом и одговора за почињени геноцид, велики број Срба у емиграцији сматрао је да Анте Павелић због ратних злочина које је починио треба да буде ликвидиран.
Пацовски канали
Када је дошло до слома НДХ, Павелић је 1945. године побегао из Загреба и преко словеначког града Марибора избио на југословенско-аустријску границу. Године 1946. Павелић је напустио Аустрију и преселио се у Рим, у једну зграду која је под јурисдикцијом Ватикана. Крунослав Драгановић био је главни човек за успостављање "пацовске линије", односно пацовски канал, постао је уопштен назив за мрежу евакуације, тј. бекства. Драгановић је остварио контакте с папом Пијем 12, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавештајне службе. Католичка црква, односно папа Пије XII је на молбу Драгановића и хрватских свештеника, у коресподенцији с британским и америчким властима тражио да се хрватским ратни заробљеницима и њиховим породицама затвореним на југу Италије допусти безбедан прелаз до новог одредишта у Аргентину. Крунослав Драгановић, свештеник који је радио за усташки режим, послао је аргентинском диктатору Хуану Перону писмо с потписом. Он је тражио седам хиљада виза за Хрвате, и у писму Перону каже:
„Нека вас Бог безброј пута благослови за ову предивну гесту. Хрватски народ ће једном бити слободан и знат ће ценити велике ствари које сте за њега учинили.“
Визе које је тражио одобрене су и усташе су могле ући у Аргентину. Свештеник Драгановић је Павелићу обезбедио пасош на име Павла Арањоса, избеглице из Мађарске. Захваљујући утицају Ватикана и усташко-хрватског Института Светог Јеронима у Риму, који је још пре рата био главни центар усташко-хрватске терористичке емиграције у Италији, у Јужну Америку, емигрирало је на десетине хиљада усташа и домобрана, међу њима и неколико стотина ратних злочинаца. Павелић је напустио Италију 13. септембра 1947. године, да би приспео у Буенос Ајрес 6.новембра 1947. и упловио у луку парабродом "Сестриере", путовао је са пасошом Црвеног крста на име Павле Арањос. На фотографији у њој прерушен је, имао је дужу косу те браду и бркове. Павелићу је азил омогућио лично аргентински диктатор Хуан Перон. Убрзо је од аргентинских власти добио уредна лична документа. Приликом његовог доласка у Аргентину, довезено је пет великих сандука у којима су биле златне полуге и златан новац, накит, драго камење, златне протезе, бурме, сатови. Укупно 300 kg злата и драгог камења, које је било опљачкано од масе жртава.
Уточиште за ратне злочинце
Аргентина је била сигурно уточиште за ратне злочинце из Другог светског рата. Након рата у Аргентину је побегло на десетине хиљада нациста и усташа. Дикататор Хуан Перон имао је личне симпатије за оба покрета, позвао их је да се настане у Арегентини. Бранко Бензон, бивши хрватски амбасадор у Берлину, био је први који је уз помоћ Ватикана дошао у Аргентину. Он је био главни човек у овој јужноамеричкој земљи који је водио операцију доласка усташа. Седам хиљада усташа је нашло уточиште у Аргентини од тога неколико стотина ратних злочинаца на челу са Антом Павелићем, Вјекославом Вранчићем, Динком Шакићем, Ивом Ројницом, Бранком Бензоном, Иваном Херенчићем, Данилом Црљеном и другим који су у Аргентину дошли са пасошом издатим у Институту Свети Јеронимо, са лажним именом. По препоруци доктора Бензона, Павелић и још многи хрватски ратни злочинци, постали су саветници председнику Републике Аргентине генералу Хуану Перону, а велики број усташа добио је запослење по разним аргентинским министарствима, радију и телевизији иако нису знали шпански језик. Сви су фигурилали под лажним именима са којим су дошли у Аргентину. Анте Павелић је од украденог злата себи и својој породици саградио модерну вилу у предграђу Ломас де Паламор.
Српски исељеници у Аргентини
У Аргентини је по завршетку Другог светског рата емигрирало и неколико стотина Срба антикомуниста, припадника Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Иначе, главно уточиште српских емиграната, односно четника после рата биле су Сједињене Америчке Државе. Срба у Аргентини је били доста мање у односу на велику и моћну хрватску колонију, један од главних разлога је и што је Аргентина католичка земља, као и цела Јужна Америка. Одмах по доласку у Аргентину, почели су да оснивају своја мала и скромна удружења. Основали су прву српску православну општину Свети Сава, за Републику Аргентину. Основали су Удружење Срба, Српски клуб, Културни клуб Његош као и земаљску управу удружења бораца Дража Михаиловић за Републику Аргентину. У Аргентини се налазио бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић који је важио за најмоћнијег и најутицајнијег Србина у тој земљи. Стојадиновић се у Буенос Ајресу прославио као финансијски саветник и власник листа "Ел економист". Четничку емиграцију у Аргентини предводио је, поморски официр, капетан корвете Јаков Јововић који је био активни учесник у војном пучу од 27. марта 1941. године, а током рата био је командант Бјелопавлићке четничке бригаде. Припадници четничког покрета, настојали су да пронађу Анту Павелића и друге усташе, али је то било немогуће, пошто четници из Црне Горе који су били најбројнији у српској емиграцији нису познавали Павелића и друге усташке ратне злочинце и због тога што су усташе живеле под лажним именима.
Споразум Милана Стојадиновића са југословенским властима
Комунистичка Југославија није била сигурна у којој се држави Јужне Америке крије Анте Павелић. Али, је највише сумњала да је његово уточиште у Аргентини, због тога је 1951. године захтевала изручење Павелића. Међутим, Перонова влада је одговорила да се лице са тим именом не налази на њеној територији. Југославији су били потребни докази да се усташки ратни злочинац Анте Павелић крије у Аргентини. Због тога је одлучено да се упостави сарадња и направи тајни договор са Миланом Стојадиновићем, који се већ дуже време налазио у Аргентини. За ту сврху је из Југославије специјално послат у Аргентину на тајни састанак са Стојадиновићем начелник СИД-а (Служба за информације и документацију Министарства спољних послова ФНРЈ) Бошко Видаковић. Тајни састанак је одржан 20. августа 1952. године у Буенос Ајресу. Стојадиновић је требало да ради против Павелића и усташа, тако што би се приближио усташком поглавнику и с њим успоставио социјалне контакте, који би изазвали раздор у хрватакој емиграцији. У случају позитивно исхода, југословенске власти ће побољшати материјалне услове његовој сестри у Београду, пустити из затвора његовог рођеног брата Драгомира Стојадиновића, који је осуђен на 15 година робије и омогућити му слободана одлазак из Југославије. Такође, преко Милана Стојадиновића или лица које он одреди ишли би одређени привредни аранжмани између Југославије и Запада. Као знак добре воље Југославија је Милану одобрила коришћење државног архива како би могао да напише мемоаре. Последњи састанак Милана са представницима југословенских власти имао је 2. децембра 1953. године у Буенос Ајресу када је одлучено да се у интересу успешног обављања посла прекину даљи контакти, како не би изазвали сумњу и открили своје намере.
Стојадиновић се успешно приближио Павелићу, постали су "пријатељи", њихове породице почеле су међусобно да се посећују. Године 1954. Стојадиновић и Павелић постигли су договор о мирном разлазу Срба и Хрвата. Римски лист "Темпо" 11. августа 1954. године објавио је вест о политичком споразуму бившег југословенског председника владе др Милана Стојадиновића и поглавника усташке НДХ др Анте Павелића у Буенос Ајресу. Месец дана касније аргентински лист "Хогар" је обавио чланак о овом споразуму. Споразум Стојадиновић-Павелић је произвео негативне реакције од стране хрватске и српске емиграције. Павелић је проглашени за националног издајника од доброг дела усташких следбеника, који су сматрали да је сваки споразум са Србима раван велеиздаји. Комунистичка Југославија је званично осудила споразум, истичући да Павелић и Стојадиновић нису представљали више никог. Милан је све акције водио по задатку, као изјаве у вези с кризом око Трста, састанку с Павелићем, разговору с делегацијом хрватског емигрантског листа "Избор".
Пошто је Стојадиновић успешно искомпромитово Павелића код усташа, југословенске власти су му амнестирале млађег брата. Драгомир Стојадиновић је 1955. године пуштен из затвора пре истека казне, пред одлазак у Аргентину састао се са шефом југословенске тајне полиције Александром Ранковићем са којим је постигао договор о раду против Павелића и усташа у овој јужноамеричкој земљи. У Аргентини је преко Драгомира ишла веза између југословенских власти и Милана Стојадиновића. Браћа Стојадиновић су од тада заједнички водили специјалан рат против усташа. Године 1955. аргентински диктатор Хуан Перон је збачен с власти у војном удару, Павелић је изгубио свог великог заштитника. Да би повратио углед међу усташама, Павелић 8. јуна 1956. године оснива Хрватски ослободилачки покрет. Пошто је Павелић одлучио да се врати у јавни политички живот донета је одлука да се ликвидира.
Атентат
Почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Овај италијански генерал био је у Аргентини и пријатељ српском емигранту Јови Џоњевићу, коме је открио место боравка и маршуте кретања Анта Павелића. Од тог тренутка, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког покрета отпочео је припреме атентата на Павелића. Подаци нису садржали информације о правом идентитету Анте Павелића, већ само где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје Јововић. Касније му је придодат Мило Кривокапић. Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, уочи велике прославе велике хрватске емиграције у Аргентини. У предвиђено време Благоје и Мило упутили су се у место Паламор, у близини Буенос Ајреса, где је Павелић дуже живео. Тачно су знали његову маршуту. Али, тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком. То их је натерало да одложе своју намеру, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.
10. априла 1957. године, читава хрватска колонија је прослављала "дан независности". Кривокапић је као и обично био обучен у цивилно одело, док је Јововић на глави имао шешир, и наочаре без стакла. По изласку из омнибуса Павелић је био сумњичав и предострожан, посумњао је у свог првог пратиоца. Одједном се окренуо и у првацу атентатора Благоја Јововића испалио неколико метака, пробушивши једним хицем његов капут. Благоје Јововић се није збунио, трчећи за Павелићем, који је почео да бежи, Јововић је испалио пет метака у његовом правцу. Два су погодила Павелића, један га је погодио у раме а други у плећку, после чега је одмах пао на земљу. После пуцњаве, Јововић је побегао у једном, Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакцију аргентинских власти, које су одмах интервенисале.
Од пуцњаве узбудили су се телохранитељи који су се налазили у непосредној близини, у дворишту Павелићеве виле, и одмах су истрчали на улицу, као и већи број комшија. Видевши Павелића рањеног телохранитељи су га пренели у болницу, настојећи да га сакрију. Међутим, за атентат се одмах сазнало, аргентински медији јавили су одмах о атентату, објавили су податке о ратним злочинима које је Павелић направио, истичући и атентат на краља Алексанра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. године од стране усташа и припадника терористичке организације ВМРО. Аргентинске власти које су одмах сазнале за атентат предузеле су безбедносне мере, док су Павелићеви људи спремали да га пребаце у Шпанију.
Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако у болничком кревету, он их прима и представља се као човек који је "који је много учинио за хрватски народ". Између осталог, осврнуо се и на покушај атентата и рекао:
„Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог се крије друга личност ...“
И док су аргентиснке власти вршиле истрагу, у Буенос Ајресу су стигла два усташка специјалца са упуствима да Анту Павелића по сваку цену пребаце у Европу - Шпанију.
Анте Павелић напустио је аутом Аргентину 23. јула 1957. на пограничном прелазу Рио Галерос - Патагонија, а наредног дана 24. јула, стигао је у место Пунта Аренас - Чиле. Павелић је у Сантјагу боравио четири месеца и одатле авионом пребачен је у Шпанију, која се налазила под диктатуром Франсиска Франка. У Мадрид је стигао 29. септембра 1957. године. У Шпанији су се већ скривале на хиљаде усташа и домобрана на челу са ратним злочинцом Максом Лубурићем.
Смрт
Новембра 1959. године Павелић је пребачен у немачку болницу у Мадриду, где је 23. децембра 1959. године главни старешина хрватског Домобрана Иван Асанчајић обавештен од диктаторове ћерке Мирјане да се очекује Павелићева смрт. Лекар Павелића био је немачки универзитетски професор др Рудолф Сеиз. У рано јутро 28. децембра 1959. године, у 3,55 сати, Павелић је умро. Диктатор је умро од рана задобијених у атентату. Није могао да буде оперисан како би му били извађена из тела оба метка, јер је увелико болавао од дијабетеса.
Славко Кватерник (1878-7. јун 1947) је био заменик Анте Павелића и оснивач усташког покрета током 1930их и касније је био један од вођа Независне Државе Хрватска. Осуђен је на смрт због ратних злочина.
Биографија
Током Првог светског рата, Кватерник је служио као ађутант фелдмаршала Светозара Боројевића и био је награђен Гвозденим крстом 1. реда.
1918. се придружио новоформираном Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба поставши начелник генералштаба. Крајем те године, Кватерник је командовао хрватским трупама против мађарске армије у Међумурју.
Након немачке инвазије на Краљевину Југославију 6. априла 1941, усташе су основале своју владу на челу са Антом Павелићем. 10. априла Кватерник је објавио успостављање Независне Државе Хрватске (НДХ). У исто време, на Кватерников захтев, Владко Мачек (вођа Хрватске сељачке странке који је одбио да сарађује са Немцима када су затражили да предводи нову државу) је рекао народу да сарађују са новим режимом.
Кватерников положај у то време је било место маршала хрватских оружаних снага и министра домобранства. Домобранске снаге су успостављене 11. априла. Остао је на овом месту до смене 1943. Славко Кватерник је био и члан хрватског Сабора и то један од његових најистакнутијих чланова.
За време НДХ, као члан Павелићеве владе, наређивао је масовне покоље Срба и Јевреја, као и свих слободољубивих Хрвата. Организовао усташке-домобранске казнене експедиције, које су вршиле покоље, интернације, пљачке, палеже и мучења грађанских лица. Организвао је тзв. добровољачке пукове и легије, које је слао на Источни фронт у борбу против Совјета. 16. јула 1941. лично је испратио "добровољце" на источно бојиште из Вараждина и држао им ватрени говор
Након завршетка Другог светског рата, осуђен је на смрт од стране нових југословенских власти. Стрељан је 13. јуна 1947.
Славко Кватерник је био одликован Гвозденим тролистом 1. реда током своје службе НДХ. Ово одликовање му је дало титулу витеза, које је понекад укључено у његово име.
Породица
Славко Кватерник био је ожењен Олгом Франк, пореклом из јеврејске покатоличене породице, кћерком Јосипа Франка, вође радикално антисрпски расположених Франковаца. Њихов син генерал лајтнант НДХ Еуген Дидо Кватерник, такође припадник усташа био је један од организатора атентата на Краља Александра.
Злочини
За време док је Славко Кватерник био један од основних стубова Павелићеве владе, у читавој Независној Држави Хрватској провођена је политика која је имала циљ решавања питања 2.000.000 староседелачког српског становништва и неколико десетина хиљада Јевреја, такође, од давнина настањених на територији коју је обуватала НДХ.
У неколико казнених експедиција, Кватерник се није само ограничио на борачке јединице партизанског покрета, већ је по примеру италијанског генерала Роате слао казнене експедиције кроз Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику, Кордун, Банију и друге крајеве, те масовно убијао недужно становништво, палећи и уништавајући читава села и крајеве.
Један део српског народа успео се спасити бекством преко границе у Србију, а други део одбранио се сам оружаним устанком. Ипак, побијено је око пола милиона Срба, понајвише стараца, жена и деце и скоро 30.000 Јевреја. Имовина жртава усташа конфискована је у корист НДХ, а добрим делом, нарочито покретности, опљачкана од стране усташа без икаковог реда и подељена међу високе усташке функционере, међу које је спадао и Кватерник.
Масовном уништавању Срба, Јевреја и Рома и Хрвата-антифашиста, служили су бројни усташки концентрациони логори, који су основани по узору на нацистичке логоре, између којих се издваја Јасеновац. Славко Кватерник је лично прописао наредбу о постављању и организацији усташког надзорног стожера.
Када су јула 1941. отпочела масовна убијања Срба од стране усташа и домобрама, Славко Кватерник је обилазио усташке јединице, које су вршиле акције и похвалама их подстрекавао да убијају невини народ. У јулу 1941. посетио је усташе, које су од 24. јула вршила масовна убиства у селима Доња Бачуга, Храстовица и Лушћани. Тих дана усташе су побили из споменутих села 171 човека, које су претходно тукли кундацима, боли бајонетама у трбух, а затим их у групама од по 20 до 30 људи одводили до јама изнад општине у Грабовцу и пострељали их с леђа.
Динко Шакић (8. септембар 1921, Студенци — 20. јул 2008, Нови Загреб) је био командант концентрационог логора Јасеновац и усташки ратни злочинац.
Рођен је 8. септембра 1921. године у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима.
Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, водитеља УНС-ова III уреда којем је надлежност била организација логора, управа и њихово осигурање. Захваљујући родбинским везама с Лубурићем, започео је брз успон по усташкој хијерархијској лествици.
Фебруара 1942. постао је усташки заставник обрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека - шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ (официр) у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника“ били су извршиоци свих најмонструознијих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта - управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944. године.
Након рата, Шакић заједно са супругом бјежи у Аргентину, гдје је у регистар држављана уписан под бројем 4.009.804 као Љубомир Шакић Билановић. Године 1947. у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Супруга Нада родила му је троје дјеце, којима је крсни кум био Анте Павелић.
У Аргентини постаје ватрени перониста, и када је Хуан Перон смијењен с власти 1956. године одлази у Шпанију, гдје је био најближи сарадник Вјекослава Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније и с породицом настањује у Сан Јусту. Послије ће се, због болешљиве супруге, преселити у љетовалиште Санта Тересита. Године 1995, приликом посјете предсједника Републике Хрватске Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју с Динком Шакићем. Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет. Истом приликом сусрео се и са предсједником Туђманом, с којим се (како тврди Шакићева супруга Нада - данас Есперанза) задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију.
Судски процес
Три године касније (1998) истражитељима центра Симон Визентал запео је за око Шакићев интервју аргентинском Каналу 13, у којем су га новинари на превару - тражећи разговор о свјетском фудбалском првенству на којему Аргентина игра с Хрватском - навукли на тему Јасеновца. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција лишила је слободе. Редовним летом њемачке авиокомпаније Луфтханса 18. јуна 1998. године Шакић је из Буенос Аиреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом Кроација ерлајнса пребачен у Загреб. Смјештен је у загребачком затвору Реметинец. Већ сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутањем.
Челник Хрватске странке права Мирослав Рожић прије изручења Шакића је изјавио: „Хрватска би требала затражити изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији).“
Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва. Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору - у Лепоглави. Дана 1. марта 2001. године превезен је у Болницу за особе лишене слободе у Загребу. Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је љекарски налаз само покриће јер није у питању болест. Наиме, у лепоглавском затвору Шакић је почео да пише књигу мемоара (с радним насловом С Поглавником у Алпама 1946.), па је од управе затвора затражио да му се додијеле рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премјештен у Болницу за особе лишене слободе у Загребу.
Умро је у затворској болници 21. јула 2008. године у Загребу.
Вјекослав Макс Лубурић (Хумац крај Љубушког, 6. март 1914-Каркахенте, 20. април 1969) је био усташки официр и заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац.
Порекло
У једном тренутку је сам за себе изјавио да је пореклом Србин из Црне Горе, али да су му се преци давно покатоличили, иако велики број становника Хумца и околних села носи презиме Лубурић и сви су Хрвати и римокатолици.
Биографија
Пре рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.
Име "Макс" Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.
Други светски рат
Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је поверио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо ценио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на месец и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко време почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је "навратио" у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтео да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.
Страшни су били његови први "рапорти", кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама поделио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду "за заслуге".
На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово:
„..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“
(Макс Лубурић)
Немачки посматрачи су га окарактерисали као "екстремног садисту" и "менталног болесника". Био је веза између усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу. Дизајнирао је систем Концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.
Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом "понашања према цивилима". Након повлачења из Загреба у априлу 1945, био је задужен за позадинске акције против партизана. Побегао је из Хрватске преко Аустрије завршавајући у Шпанији. Претпоставља се да је он координисао терористичке акције "Крижара", непосредни након рата.
Након рата
У мају 1945. заједно са Антом Павелићем, Лубурић је водио војску НДХ и цивиле до аустријске границе у нади да се предају Британцима. Након неуспелих преговора, Лубурић напушта војску и народ у Блајбургу и одлази у Ватикан заједно с осталим челницима НДХ. Лубурић је био активан на западу у разним емигранским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади те у многим другим земљама изграђивајући организацију "Хрватски народни одпор" или ХНО. Одпор је еволуирао у "Хрватски Државотворни Покрет", коме је између осталих припадао Миро Барешић.
Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и Југославенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је УДБА-ин агент Илија Станић, након што се успешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. од удараца штанглом у главу и више убода ножем у груди.
1990-их Илија Станић живи у Сарајеву и члан је Хрватске Демократске Заједнице. Отац Илије Станића, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у 2 светском рату члан Максове бојне.Када се 1942.године у околини Коњица, Винку родио син, Вјекослав Макс Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године након усташке издаје фра Бекалца, који је пред пребег у САД пријавио банду крижара припадницима УДБЕ БИХ.
Јуре Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912. - Слуњ, 27. децембра 1942.) је био усташа, ратни злочинац одговоран за покољ и прогон босанских Срба и Јевреја комадант усташке бригаде Црна легија - а касније и комадант свих јединица усташке војске у Босни и Херцеговини.
Младост и емиграција
Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912. После завршене гимназије уписао се на студиј права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због његових антијугословенских поличких активности. У Оточцу, где је био протеран, остаје неко време и марта 1933. емигрира у Италију. Полаже усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године ће провести у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружује усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'.
После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се враћа у Југославију новембра 1937, али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се враћа и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора кога је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку да би избегао хапшење и затвор.
Рат и ратни злочини
Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника. О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, пише: "Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију.". После формир
