ИСПОВЕСТ:

ЈОСИП ЕРЛИХ, ЈАСЕНОВАЧКИ СВЕДОК

СМРТ ЈЕ БИЛА БОЉА

Један од логораса направио је гримасу. То је видео сатник Михиц, викне: "Сакицу, смеју ти се ова двојица!" - "Излази напољје! Клекни!" Једног убије хицем у потиљјак, другог у слепооцницу

- Позван сам да сведоцим на Сакицевом судјењју, преко Првог опстинског суда у Београду, али не пада ми на памет да идем без обезбедјењја, без икаквих гаранција за моју сигурност, казе за НИН Јосип Ерлих, један од главних сведока на управо запоцетом судјењју Динку Сакицу. - Да будем искрен, у хрватско правосудје не верујем; био би то велики психицки напор за мене, а не верујем у резултате судјењја. Радије бих да не идем. Ако будем отисао, уциницу то само због овог народа, јер је узасно пострадао у Јасеновцу. Педесет година зивим с њјим и никад нико није ме увредио зато сто сам Зидов. Заслузио је моју зртву.

АРИЈЕВСКО ПРАВО: Дуге колоне Немаца даноноцно су пролазиле кроз моје село Коска, близу Осијека. За њјима су досле устасе, и настала је страховлада. Први на удару насли су се Срби и Јевреји. Одмах су им одузели сва градјанска права, а убрзо су отпоцела устаска дивљјањја. Књјиге и свете ствари из синагоге у Насицама јавно су спаљјене. Недуго потом, на зверски нацин побијена је група Јевреја из тог места.

Велики страх је завладао медју нама. Једне ноци зауставио се аутомобил пред насом куцом и одвели су мог оца, заувек. Све одрасле мускарце Јевреје одвели су до јесени '41. Зима 41/42. била је једна од најсуровијих у мом зивоту. Премрли смо од страха и брига, готово да смо били без зивота.

У пролеце '42. партизани су пресрели и убили на путу злогласног устаског попа Сидонија, који је покрставао Србе. То је био повод да устасе заврсе с нама. Једне ноци у насу куцу упали су двојица бахатих устаса, Херцеговаца. С упереним пускама наредили су нам да за десет минута напустимо куцу. Тако су сви преостали Јевреји из котара Насице одведени у Јасеновац. Мога друга Флајсера и мене, у последњјем тренутку је спасила Јеврејска опстина у Осијеку. За тренутак смо избегли судбину насих родитељја. Њјих су терали да цисте улице у Насицама и понизавали их на разне нацине, да би их по доласку у Јасеновац одмах ликвидирали.

Страсно сам се разболео од туге за мајком. Некако су успели да ме пребаце код родјака у Славонску Позегу. Мој теца је био убедјен да це њјега постедети. Био је активиста Хрватског сокола, као, има аријевско право. Наравно, била је то бесмислица. Убрзо су нас све похапсили; мускарце су потрпали у један теретни вагон, зене у други. Ујутро смо видели да је воз стао у Окуцанима. Тузна поворка, 80 љјуди зена и деце, Срби и Јевреји, кренула је песице са стварима, у десетак километара удаљјени логор Стара Градиска.

ПОЦЕТАК ПАКЛА: Године '42, 1. септембра - велика капија се затворила за нама, за вецину заувек. Одвели су нас право у кулу, затвор у оквиру логора. Ја сам одмах добио самаре, пронасли су ми 1 000 куна завијених у газу. Полегали смо на патос, један поред другог као сардине. Другог дана донели су нам пуру, мало пројног брасна с водом. Настао је прави сок, то није било ни за свињје. Сву храну коју смо донели у руксацима, дали смо мојој тетки јер је дојила бебу. Зене висе нисмо видели, само бисмо повремено зацули плац деце.

Неколико дана после нас у кулу је доведена маса света, сељјана из пакрацког села Кукуњјевци. Мускарце су позатварали у преостале самице, зене и децу оставили су напољју, под ведрим небом. Били су то хладни јесењји дани, да не говоримо о ноцима. Непрекидно се разлегао плац деце и кукњјава мајки. Сваким даном логор се све висе пунио љјудима; масовно су доводили српски зиваљј из поткозарских села. Једног дана, везане зицом, дотерали су и 50 сремских сељјака, наводно, партизана. Побили су их наоциглед свих нас. Неки су јос били зиви, молили су да их не закопавају зиве, али устасе нису имали милости.

Довели су и групу умоболних из пакрацке луднице. Ни према њјима нису имали милости: дали су им неке ињјекције од којих су, сиромаси, одмах попадали. Онда су их, као трупце, побацали напољје. Једног дана, питали су нас ко хоце да иде на рад у економат. Било ми је највазније да изадјем из тих зидина, да видим мало сунца. Јавили су се сви који су могли да ходају. Кад смо се вратили, затекли смо тисину. Сок. Моја тетка са двоје мале деце и сав онај народ, нестао је. Помислили смо да су их одвели у неки други логор... Какви, све су их побили.

КРВАВА ПЛАТНА: За време боравка у кули присуствовао сам првом великом постројавањју. Страсни крвник Филиповиц-Мајсторовиц довео је девет љјуди из Бистрице, казе им: "Осудјени сте на смрт -окрени се!" Сваком је пуцао у потиљјак. Код деветог цовека нестало му је муниције, хладнокрвно је напунио сарзер и убио га.

Други пут су, код једног Јеврејина из Босне, месара, насли пецат за косир месо, какво једу само религиозни Јевреји. Свукли су га голог, заклали га пред свима, и свог су га истамбиљјали тим пецатом. Били су

то први узасни призори ликвидације. После сваког таквог догадјаја, дуго нисам могао да се смирим. Дрхтао сам.

Многи су ме питали: "Како сте, као овце могли да идете на клањје?!" Ето како! Сломе вас тортуром, гладју, болесцу; буде вам свеједно хоцете ли умрети данас или сутра.

Наступили су ледени дани. Било ми је страсно теско у радној групи. Ста да радим? Један познаник ми казе: "Слободно се обрати оном устаси сто сета, прица се да су му деца у партизанима." Скупим храброст: "Господине сатнице, молио бих вас...?" Казе: "Правац сустерај!" Одем тамо и добијем ногу. Опет скупим храброст, одем поново код њјега, посаљје ме у снајдерску радионицу. Науцим да пеглам, усивам рупице, засивам дугмад. Сили смо устаске униформе од платна опљјацканог по српским селима. Неретко било је јос крваво, па смо га фарбали.

Разједале су нас стенице и васи. Нема горе напасти од њјих. Језиво у сваком погледу. Поцео је и тифус да хара, тзв. градисцанска грипа. Логорски лекари нису смели да казу истину, све би нас ликвидирали. Дневно је умирало десетине љјуди. Поцео сам и ја да куњјам, оболео сам. Отисао сам у импровизовану болницу, мада сам знао - кад се напуни, устасе једноставно побију све пацијенте. Не знам колико дуго сам лезао у њјој, био сам потпуно осамуцен температуром. Кад се пронела вест да устасе спремају ликвидацију болесника, одем у радионицу и куњјајуци прездравим. Сецам се да сам ноцима сањјао како једем црни и бели лук. Једног дана сретнем пријатељја мог оца, казе: "Слусај, родитељји ти нису зиви...!" Било ми је страсно, данима сам плакао.

МАСЛАЦАК: Једног дана, у јуну '43, построје нас: Ти, ти, ти... За

Јасеновац!" Логор је био опасан зицом и великим брисаним простором, па оградјен великим зидом са стразарницама. С једне стране су били пут и пруга, с друге је текла Сава. Ни зец да продје. Гурали смо вагонете, слагали циглу, носили је. Рад је био страсно напоран, од 6 сати ујутро до 6 увеце. Храна је била гора него у Градиски. У поцетку су нам давали по парце хлеба, после су нам укинули. Глад, и опет глад. Био сам срецан кад надјем маслацак. Много нас је било, сви смо га тразили.

Дотерали су групу љјуди са Сутјеске, полулудих од глади. Кад донесу казан, с оно мало зитке масе од кукурузног брасна, сироти, грабили су то рукама из казана. Нама који смо били стално гладни, било је теско да то гледамо.

Сваки дан одводили су љјуде на убијањје. Као стоку у кланици. Страх је био велики: кад видите устасу на једном крају логора, скривате се на другом. Толико су били крволоцни. Такодје, свакодневно су врсена

јавна погубљјењја. Кад побију љјуде, поцну да вицу: "К послу!" -скацемо једни преко других, од страха. Довољјно је да устаса упре прст у тебе и казе: "Хтео си да безис!" Тукли су нас урлајуци: "Ти си убио Исуса!"

После капитулације Италије, устасе само сто нас нису уједали. Двојици логораса који су исли на спољјне радове успело је да побегну. Онда су нам свима који смо радили изван логорске зице, без обзира сто је она била унутар логорског зида, оковали ноге ланцима. Тако оковани морали смо да радимо. После неког времена скинули су нам ланце, али много смо се напатили.

ДИНКО САКИЦ: Досла је јесен; замиру спољјни послови и устасе уцестало врсе ликвидације како би се смањјио број логораса преко зиме. Као: "Треба нам 10 љјуди за сумарску групу!" Љјуди оду и висе се не врате. Ноцу су ликвидирали и сељјаке из српских села. Такмицили су се ко це их висе побити - нозевима и маљјевима на Гранику, на дизалици која дизе терет с бродова. Ако останем у циглани, видим ста ме цека. Обратим се логорнику Винеру, изузетно добром цовеку: "Молим вас, г. Винер, јесен је, ликвидираце ме. Мозете ли ме сместити негде преко зиме?"

И Винер ме пребаци у лимарску радионицу. Ту је било неупоредиво сигурније. Било је доста посла за лимаре, због тога су релативно били постедјени тортуре. Бар устасе нису упадали ноцу и тукли нас, као сто су то цинили по баракама.

Постављјајуци олуке на сусари, ризиковали смо зивот трпајуци кукуруз и псеницу у ногавице. То бисмо млели у млину за кафу и кували. А онда је досло пролеце'44. и јос тези дани за логорасе. Команданта логора Бркљјацица заменио је Динко Сакиц. Голобради крволок.

У градјевинској групи био је неки Иво Волнер, студент Музицке академије у Загребу. Умео је лепо да свира хармонику. Кад је устасама требала забава, водили су га са собом. Једном су га одвели у Дубицу, а кад су се понапијали разбили су му главу. У команди су пријавили да је убијен приликом покусаја бекства. Сакицу је то био повод да направи свој крвави пир.

Прострујала је вест да це многе стрељјати. Постројен је цитав логор, били смо избезумљјени од страха. Знали смо да је Сакиц велики крвник, зет страсног кољјаса Макса Лубурица. Наредио је да иступе сви логораси музицари. У том моменту се један од логораса, вероватно од страха, усрао, јадник. У логору је владао пролив. Онај до њјега направио је гримасу, а то је видео сатник Михиц, викне: "Сакицу, смеју ти се ова двојица!" Сакиц се продере: "Излази напољје! Клекни!" Једног убије хицем у потиљјак, другог хицем у слепооцницу. Један се звао Леон Перера, други Аврам Монтиљјо.

Разјарен, Сакиц командује: "Сви Зидови у троред!" Посто је Зидов "покусао бекство", они це платити. Нареди писару да донесе списак логораса Јевреја и да од сваког слова цита по неколико имена. Кад је накупио повецу групу, све их увезу зицом, и оне музицаре - правац звонара. То је био затвор у логору, повеца просторија у којој су цувана звона опљјацкана са православних цркава. Један групник, логорас имао је храбрости да казе: "Господине заповеднице, неки од ових љјуди неопходни су ми за посао?!" "Нема незаменљјивих!", одбруси му Сакиц. Неколико дана касније, видимо њјихову одецу наслагану испред магацина.

ЗЕНСКИ ЛОГОР: Ускоро је опет уследило постројавањје и егзекуције. Устасама је успело да сазнају несто о раду партијске организације у логору. Постоји висе верзија како је досло до тога, једна од њјих је да су устаски сегрти насли списак са 21 именом у једном скривеном електромотору. На целу групе био је Ремзија Ребац. Затворили су их у звонару, ломили су им кости, пекли лет-лампом, кидали месо... Довукли су их до весала и бесили једног за другим, кад је досао ред на доктора Босковица, он дигне главу, казе: "Ја сам Црногорац и не дозвољјавам да ме весате!" "Окрени се!", казе Сакиц. "Не", казе он. "Црногорац не окреце главу пред смрцу!" Сакиц бесно извуце пистољј и сруци му хице у главу. Све нас је потресао тај призор.

Најгоре сто сам видео у Јасеновцу, није било клањје. Два пута исао сам у зенски логор, постављјали смо олуке. Узас који сам тамо видео усекао се дубоко у мене - језива вриска и неописив смрад. Јеврејке су имале срецу да их све побију '42. Верујте, смрт је била бољја од таквих услова.

Од деце са Козаре формирали су цету малих устаса, али нису успели да их преваспитају. Један малисан је у некој прилици назвао устасу другом, одмах су их све поклали.

Године '44. у логору висе није било зивих Цигана. Један једини Циганин спасио се бекством с нама. Био је ковац и нису знали да је Циганин. Године '43. довели су 200 Цигана из Перусица код Госпица. Сместили су их у село Градину, навукли им устаске униформе, и они су им помагали око тих прљјавих послова ликвидације љјуди. На крају су и њјих побили, јер су много знали.

КЛАНИЦА У ТРИ СМЕНЕ: Једину радост прицињјавало нам је да скривени испод црепа на крову, гладамо савезницке авионе. Једног дана видели смо беле пецурке падобрана, из једног погодјеног авиона. Устасе су их довеле у Здруг, у Јасеновац, побили су их. После су се китили њјиховим стварима и орузјем.

Иако изоловани, сазнавали смо за догадјаје који су се одигравали напољју: неуспели атентат на Хитлера, бомбардовањје Осијека, ослобадјањје Београда. Од тада су свима које су убијали на Гранику, на Сави, стављјали таблу с натписом око врата: "Поздрав Београду". Знали смо да це покусати да затру трагове својих злоцина, то се и обистинило. Настао је пакао. Кланица је радила у три смене.

Логор Стара Градиска био је ликвидран заједно са свим Србима у њјему. Несто преосталих Јевреја и Хрвата антифасиста, пребацено је у Јасеновац - трком зивота. Бојеци се партизана, нису смели да их воде путем, па су их натерали да трце поред Саве. Ко би посустао, био је убијен и бацен у Саву. И мој ујак је био у тој групи, али је убрзо ликвидиран у Јасеновцу.

Поцело је и демонтирањје Јасеновца. Секли су зелезницке сине, па су их са бурадима нафте и бензина пребацивали преко, у Градину. Онда су натерали логорасе да откопавају лесеве и да их спаљјују на тим импровизованим ломацама. Ретко која група се вратила с тог посла. Данима се над логором вио облак дима, смрад спаљјених лесева.

На Велики петак пред католицки Бозиц, логор су надлетели партизански авиони. Бацили су бомбу на зид и направили рупу у њјему. Наравно, устасе су је одмах затвориле. Бомбардовањје се наставило неколико дана: горела је електрицна централа, пилана, циглана, ланцара, зграда заповедниства. Натерали су нас да се пењјемо на кровове у пламену, да гасимо ватру. Ко би одбио, цекао га је метак. Од страха, добио сам узасан пролив. Отрцим у пољјски клозет, како сам раскопцавао панталоне падне ми каис у јаму. Ста цу сад? Мој добар пријатељј Игњјо Лангфелдер да ми опуту за везивањје опанака. Била је предуга, висила ми је, али нисам морао да дрзим панталоне рукама.

ИДЕМО, ДРУГОВИ: Бомбардовањје логора било је као поруцено за устаску пропаганду. Одмах су објавили да су партизани бомбардовали логор за време руцка, да је погинуло неколико хиљјада логораса. Бомбардовањје логора заиста је било циста глупост. Ако су вец зелели да нам помогну, могли су да бомбардују много вазније циљјеве: пругу, устаску оклопну батерију, касарне у Устицама и Јасеновцу... Ликвидације су врсене нон-стоп. Цак су из Лепоглаве возом довозили затворенике, колосеком до скеле и ту их одмах ликвидирали.

Објавили су да се логор сели у Сисак, у три групе по списковима. Прва група је отисла, али не путем за Сисак вец преко Саве. Наједном смо видели дим до неба, спалили су их. Повели су нас под стразом до зграде сустераја и снајдераја, налазиле су се поред саме излазне капије. На пола пута сретнемо се са колоном зена. Воде их у супротном правцу, на ликвидацију. У једном тренутку зене

запевају: "Довидјењја, друзе!" То је било страсно. И данас плацем кад се тога сетим... Све су их побили, око хиљјаду зена. Казу да је колону предводила Нада Сакиц.

Увели су нас у зграду и поставили стразу. Знали смо ста нас цека, отпоцела су масовна самоубиства, о прозоре, о врата... Усекло ми се у памцењје самоубиство двојице браце из Бјеловара, Мира и Раула Бека. Растали су се у сузама. Кад се смрацило, устасе су извели све видјеније групнике и инзењјере, и побили их. Целе ноци одјекивале су експлозије, униставали су логор.

Цекамо смрт гладни, болесни. Клео сам сопствено родјењје; сто ме мајка одмах није удавила! Било нас је 1 200, половина није могла да стоји на ногама. Око пола десет ујутро, зацуло се: "Другови, идемо!" Пробили смо врата, убили устасу који је ту стајао, јурнули смо ка излазној капији. Требало је претрцати неколико метара брисаног простора; вецини то није успело, јер су нас устасе косиле са стразарских кула. Логорас Миле Ристиц докопао се пускомитраљјеза и распалио је по тим извидницама. У том тренутку неки су успели да се домогну зида и побегну кроз капију. Био је то цин оцајника. Многи су скакали у набујалу Саву, само да прекрате муке.

РАТ ЈЕ ТО: Трцали смо преко лесева. Пробио сам се кроз зицу, на насипу. Скоцим у једну велику рупу од авионске бомбе. Сад не могу да изадјем из њје... Срецом, у њју ускоци Михајло Мариц; ухватим га за ногу и он ме избаци напољје. Имао сам неке велике ципеле, као Царли Цаплин, не могу да безим у њјима. Бацим са себе и капутиц и ципеле, од панталона су ми остали само дроњјци.

Стигнемо до набујале рецице Струг и наидјемо на једног сељјака. Јован Зивковиц упери у њјега велики ноз, казе: "Преведи нас преко Струга!" Сељјак нас преведе и побегне. Трцали смо преко неких пољја с необраним кукурузом; јели смо га тако смрзнутог. Додјемо до једног засеока и Саво Делибасиц, који је био из тих крајева, оде да покуса да набави храну. Врати се казе: "'Ајте, даце вам јести!" И дају нам зганце и варенике. Ја бос, ноге ми као хлебови; таман се угрејали, пуце пуска. Разбезимо се по оним ливадама и јарцима, кад, зову нас. То је неки деда опалио из ловацке пуске; обрадовао се сто се неко спасио из логора. Иди деда бестрага! Сељјаци ми дају панталоне од теске цоје, нисам могао да корацам у њјима, и ракију да превијемо ране. Казу: "Будите ту у сумарку, будите тихи!"

Додју по нас 25. априла - "'Ајте, досла је 21. српска дивизија!" Ста да вам казем... Плакали смо од среце. Ко је имао где, отисао је, ја сам кренуо с партизанима. У првој борби изадјем из рова а из мене иде крв. Кад су видели да сам болестан, посаљју ме у Липицку болницу.

Идем песице, иде цовек на цезама: "Одакле идес, младицу?" "Из Јасеновца" "Ста си ти?" "Зидов". 'Ајде пењји се, одвесцу те да преспавас код доктора Лендрера. Он је Јевреј, зена му је Српкињја." Кад сам усао код њјих, казем: "Али, ја не знам ста немам, од васки и стеница...?!" "Ма, нема везе, рат је то!", казу они. Сутрадан одем у моје село, видим своју куцу, исплацем се, и кренем, у други зивот.

ЉјУБИСА СТАВРИЦ

Препоручена литература
animacija3