Радован Тривунчић

ЈАСЕНОВАЦ

и јасеновачки логори

(ТРЕЋЕ ДОПУНЈЕНО ИЗДАНЈЕ)

»Истина је огромна буктињја, стога се крај њје многи труде да прођу жмирећи, бојећи се да их не опече.

(Гоетхе)

Из прошлости насељја

Повијесни догађаји везани за име мјеста Јасеновац евиден-тни су од 1536. године. Први пут те године спомињје се име Јасеновац као урбана насеобина. Мјесто је настало од првих објеката војног значаја. Најновији налази на ријеци Уни, 8 км узводно од Јасеновца према Хрватској Дубици, материјално потврђују да је човјек овдје у међурјечју живио и далеко ра-није. То су биле заједнице које се по много чему разликују од оних из прве половине XВИ стољјећа.

Ријеке су и данас, а у прошлости још више, биле не само сао-браћајнице већ стјециште живљјењја и живота.

Писани извори сачували су податке да већина и данас присут-них презимена у Јасеновцу потјечу из крајева Босне, а по-себно Дубице, Драготине, Љјубије и Мајдана. Одавде су дош-ли и Хрвати и Срби, а само мањји дио Хрвата дошао је из Гор-ског котара и источне Хрватске.

Сваки досељјеник у то вријеме представљјао је ступ сигур-ности границе према Турцима. Власти оног времена жељјеле су граничара каквог је опјевала народна пјесма:

» . . . кад нареди свијетли цар, у смрт иде граничар.«

Вјековима присутни страни интереси туђе владавине и стран-цима одани домаћи љјуди жељјели су од нашег човјека створити

марионету способну за рат и потпуну послушност. Не може се рећи да се у тим настојањјима није стољјећима и успијевало. Граничар је одгајан у духу мржњје према онима с оне стра-не ријеке. Не смијемо изгубити из вида повијесне чињјенице да су и наши љјуди добрим дијелом били такођер одгајани у мрач-ној заблуди. Одавно су страни душебрижници знали да им разје-дињјеност наших народа осигурава присутност на овом тлу.

Окови за заточенике произведени у Ланчари (пронађени послије ослобођењја)

Изглед .Тасеновца 1945. послије бијега усташа

У времену од 1807 — 1813. године код Јасеновца се нала-зила међа трију царства и то: Османлијског на десној обали ри-јеке Уне и Саве; Наполеонове Илирије, које се завршавало коп-неним језичком којег чини ушће Уне у Саву; Аустроугарског царства на лијевој обали ријеке Саве.

Први свјетски рат у овом крају осјетио се толико, колико је отишло мушких глава у рат, а посљједице су биле везане за са-знањје о броју оних који су изгубили животе.

Други свјетски рат имао је далеко теже и драстичније посљје-дице.

Преко тисућу мјештана Јасеновца постало је плијен усташ-ко-фашистичких злочинаца. Ратна биланца показала је да је убије-

но 367 мјештана у логорима и затворима, а један дио погинуо

је за велике ослободилачке циљјеве у редовима НОБ-а. У сјевер-ним логорима Норвешке, који су били под управом њјемачке команде, убијена су 74 мушкарца.

Јасеновац као урбано средиште био је потпуно уништен. Од стамбеног фонда спаљјено је и минирано 433 од укупно око 500 стамбених зграда у мјесту. Готово све господарске зграде биле су уништене. Сви предратни индустријски објекти (ланчара, циглана, млинови, конфекција и др.) били су тотално уништени.

По завршетку другог свјетског рата, Јасеновчани су почели живјети испочетка.

Тешка и сурова времена дио су прошлости овог краја који је у непрекинутом низу вјекова увијек остајао неуништив, увијек поносан и достојанствен као и живот у својој цјелокупности. И данас понеки детаљј подсјети на богату културну прошлост овог дјелића наше земљје.

Одлука је донесена, увјети одговарају

Географски смјештај, хидрографске прилике те комуникације, били су пресудан разлог при одлучивањју њјемачко-усташких фашистичких идеолога да се концентрациони логор смјести у Јасе-новцу и њјеговој ближој околини.

Према вањјском свијету то је био радни логор, а стварно то је био ликвидациони центар. Љјуди дотјеривани у овај логор, према пропаганди, у логору ће радом исправити своје заблу-де и бити друштвено корисни. Основни пропагандни мото био је: »Рад на градњји и изградњји обрамбеног и одводног система Лоњјског и Мокрог пољја«. Штампа у току 1941. и 1942. године издашно обавјештава јавност с којим циљјем се врши концентра-

ција љјудства у подручју Јасеновац. Јавност је брзо прозрела праве разлоге и постала свједоком истине.

Становници Хрватске и Босанске посавине у сталној су бор-би између поплава и хтијењја да се ту нешто мијењја. Земљји-ште је плодно али несигурно. Засијати то није значило и брати љје-тину. Врло су честе поплаве: прољјетна, јесенска и зимска.

Вјековни и стварни проблеми љјуди овог краја узети су као разлог за избор локације логора. Истина је да су заточенике јед-ним дијелом користили за радове на градњји насипа. Од већег броја започетих радова, само је један довршен.

Изграђен је насип дуг 872 м који је пројектирао заточеник инж. Јарослав Черни. Овај насип директно је штитио тзв. ЦЕН-ТРАЛНИ ЛОГОР »ЦИГЛАНУ«. Овај насип је и доготовљјен.

Логораши су га још за вријеме градњје прозвали НАСИП СМРТИ, а то већ пуно казује о увјетима њјегове градњје. Сви други радови који су обављјани на насипима у другим локацијама имали су циљј физичко исцрпљјивањје заточеника.

Међурјечје ријека: Саве, Уне, Великог Струга и Требежа назива се у овом крају Јасеновачка посавина. Тај простор представљја зону распрострањјености локалитета везаних за из-вршене најмасовније злочине над нашим народима у току дру-гог свјетског рата.

На десној обали ријеке Саве, у селу Доњја Градина, што те-риторијално припада СР БиХ, налазе се аутентична свједочанства. Бројне масовне гробнице, а до сада је евидентирано 100, само су дио ратних казивањја о страдањјима љјуди и љјудског прогреса. Сви ти повијесни локалитети данас су обједињјени под заједничким именом Спомен-подручје Јасеновац.

Спомен-подручје Јасеновац простире се на површини од 210 км'2. У том простору било је у времену од 1941. — 1945. године смјештено шест логора. Пронађено је 200 масовних гробница. Налаз новог гробишног локалитета у току коловоза 1973. године потврдио је претпоставке да се ради о масовним гробницама које треба истраживати.

Злочинци су своје злочине овјековјечили. Ово је докумрнт из фундуса заплијењјеног материјала

На основи просторних индикатора и тврдњји преживјелих зато-ченика, број од 700.000 уништених љјуди — заточеника је врло реалан.

На описаном географском простору било је смјештено 13 насељја с преко 9000 становника. Данас ту живи око 6000 ста-новника. Међу првим жртвама јасеновачког логора били су љјуди рођени у овом крају. Кад је рат завршио, подаци су гово-рили да је 2000 љјуди нестало као жртве фашистичког терора. Више

од 250 љјуди пало је у НОБ-у.

Сви ови подаци говоре у каквом су се пакленом вртлогу

налазили љјуди овога краја. Сувише је тешко било живјети у друш-тву и под управом оних који су од свега љјудског носили само име — ЧОВЈЕК.

Систем логора

Логор И »Версајев« (неки су га називали Брочице, а неки шума)

Формирањјем првог логора поред цесте Јасеновац — Новска с лијеве стране, а наслањјао се на обалу ријеке Велики Струг и шуму Крндија, службено је 1941. године отпочела драма, коју с разлогом називамо Јасеновац.

Логор је формиран у току липњја 1941. године. Због излије-вањја воде Великог Струга тај простор је поплављјен па је то био разлог преселењја и њјеговог ликвидирањја.

Један дио заточених љјуди био је претјеран у логор ИИ »Кра-пје«, а други у логор ИИИ »Циглана«. Масовне ликвидације вр-шене су у оближњјој шуми и на вањјским радовима. Бројна по-

Уз логорски зид налазила се и жичана ограда

јединачна убојства вршена су у кругу логора. Логор је имао око 10.000 м2 површине без масовних гробница. Ограђен је био бодљјикавом жицом. Висина дрвених ступова била је између три и четири метра. На два угла према пољју била је саграђена

по једна стражара висока пет метара. Пред улазном капијом се налазила »настамба« називана стражара. Ту су биле канцела-рије управе логора и просторије за становањје. У самом пот-кровљју овог објекта била су смјештена два тешка и два лака митраљјеза окренута логорском кругу.

Поред уобичајених метода мучењја, логор И имао је познати жичани кавез, називан љјудоловка.

Љјудоловка је примитивна али и драстична направа за муче-њје заточеника. Жичани кавез, висок 80 цм, био је намијењјен за »прекршиоце унутрашњјег реда«. У том кавезу човјек није могао стајати нити лежати. Врата су била тако малена и ниска да су заточеници морали пузећи улазити у кавез из кога су били вра-ћени назад само у оном тренутку када је смрт била спас.

Логор ИИ »Крапје«

Крапје је село удаљјено 12 км узводно ријеком Савом од Јасеновца. На ливадама крај шуме Горњја Крндија у залеђу села, формиран је логор. Ограђен жицом и баракама изграђе-ним на дрвеним ступовима, у многоме је подсјећао на со-јенице. Мјесто за масовно уништавањје налазило се у оближњјој шуми. Логор се наслањјао на обалу ријеке Велики Струг. Овај логор формиран је у току српњја 1941. године.

Због излијевањја воде Великог Струга, логорска управа била је присиљјена расформирати логор.

Већина заточеника је погубљјена, а физички снажни заточеници вршили су пресељјавањје објеката у Јасеновац у логор ИИИ »Ци-глана«.

Логор ИИИ »Циглана«

Логор је по учињјеним звјерствима усташа, опремљјености и просторној величини представљјао један од највећих у систему јасеновачких логора.

Индустријски простор, гдје су биле смјештене циглана, ланча-ра, млин, пилана и разне друге радионице, преуређен је 1941. године новим потребама. У почетку је логор заузимао 12 хектара простора, да би у току 1943. године њјегова површина износила 125 хектара. Овај простор био је вишеструко ограђен; жичане препреке, минска пољја, пољјски бункери и високи зид, сврставали су га међу најбољје чуване логоре у тадашњјој Европи.

Организација цјелокупног живота у логору проведена је по систему и узору на логоре које су формирали и држали под сво-јом директном управом њјемачки фашисти. На искуствима се није оскудијевало. Управо у овом логору, у великој су мјери кориштена искуства из логора у Њјемачкој и Пољјској.

Поред унутрашњје урбане концепције развоја логора и саобра-ћаја, врло битна била је подјела и организација рада. Постојале су двије основне групе за рад, а то су: група за унутарњји и вањјски рад.

Унутарњјим радом сматран је онај који се обављјао у разним радионицама: ланчари, циглани, пекари, електричној централи, пи-лани, ковачници, кројачници и другима.

На овим пословима углавном су били запослени заточеници стручњјаци. Рад је трајао најмањје 10 сати дневно без одмора. Одмора није било ни недјељјом ни празницима. Недјељјни одмор уведен је тек другом половином 1943. године и то само за »марљјиве и вриједне раднике«.

Контролу рада у радионицама вршиле су усташе. Смрт је била казна за нерад. Одлуку о томе доносио је онај усташа који је био дежуран. За своје поступке дежурни није требао никога тражити савјет или сугласност.

Вањјским радовима сматрани су они радови када се одре-ђена дјелатност одвијала изван затворених просторија, индустриј-ских хала и слично, као и они који су обављјани изван логорских зидина.

Вањјски су радови имали своје двије конкретне локације, а то су: рад у кругу логора и рад изван логорског круга.

Међу физички најтежим радовима изван логорског круга били су радови на насипима.

»На градњји насипа који се једним дијелом наслањја на пругу Јасеновац -- Новска па окомито својим правцем иде према Сави, радило је око 50.000 заточеника. То је била грозна нега-ција цивилизације XX стољјећа. Већи дио градитељја у фази рада систематски је мучен, малтретиран и мален је број преживјелих«.

(Из разговора у току коловоза 1953. године с бившим заточеником инж. Ја-рославом Церним, пројектантом тзв. НАСИПА СМРТИ).

Поред насипа изванредно тежак посао био је рад у шуми. За сјечу стабала требало је како вјештине, тако знањја и снаге.

Недостатак хране једнима је одузео знањје и вјештину, а другима снагу. Многи заточеници нису никад радили такве по-слове. И поред тежине посла, данас се наметне питањје: зашто су заточеници жељјели да буду одведени на радове изван круга

логора? Да ли је то само психолошки тренутак, осјећај да је иза зидина слобода, или нешто друго?

На овакво опредјељјењје заточеника утјецала су два интимна разлога. Прво, у човјеку -- заточенику стално је тињјао пла-мичак наде, да су могућности бијега с радова изван круга логора реалније. Друго, у потпуној кризи човјекове личности многи су прижељјкивали радове гдје је смрт учестала. Многи, а посебно заточеници који су били старији, тражили су у смрти спас од мучењја и патњји.

Надањја оних који су прижељјкивали бијег нису у потпуности остала изневјерена. Само 9 група у току четири године постоја-њја логора ЦИГЛАНА успјело је побјећи. Групе су бројале од 3 до преко 1000 заточеника. За све учеснике бијега, он није значио и спас. Многи су у извођењју акције бијега гинули, а са-мо појединци успјели су спасити животе.

Најмасовнији бијег везан је за посљједњје дане постојањја логора и фашистичког мрачњјаштва у Европи. Слобода је била на домаку логора. Злочинци су извршавали задатке предвиђене на-редбом и планом. Та наредба гласила је:

»Прије напуштањја Јасеновца треба ликвидирати и по-сљједњјег заточеника, да не остану живи свједоци. Такођер је потребно уништити све објекте да не оста-ну материјална доказала о злочинима«.

(Посљједњја усмено изречена наредба Љјубе Милоша, бившег команданта ло-гора, а у то вријеме био је разријешен дужности команданта и именован за руководиоца службе за уништењје тра-гова).

Док је најцрњја еминенција у лепези злочинаца у логору Јасе-новац изговарала горњје наредбе, у логору је било око 1100 мушкараца и 3000 жена и дјеце.

Дана 21. травњја 1945. године женски и дјечји логор у потпу-ности је ликвидиран. Иако не знају што се догађа и какви су планови усташа, мушкарци заточеници истог дана у вечерњје сате увиђају да је слобода близу. Заточеници комунисти и други анти-фашисти примијетили су у току посљједњјих дана да се број усташких униформи у логору очевидно смањјио. Одржан је састанак једне групе физички снажнијих заточеника и том приликом формиран је КОМИТЕТ ЗА ПРИПРЕМУ И РУКОВОЂЕНЈЕ УСТАНКОМ. Идеолог и главни организатор био је, према исказима преживјелих, Анте Бакотић. На састанку комитета је закљјучено:

»У 10 часова 22. ИВ 1945. године отпочет ће уста-нак. Правац напада: источна капија. Циљј: шума на источној страни и предјели Мокрог пољја. Одлуку тре-ба строго чувати од евентуалних конфидената«.

У устанку је учествовало око 1100 заточеника. (Точан број је немогуће утврдити. Разлике у исказима се крећу за око 200 љјуди више. Узет је најнижи број као претпоставка највеће точ-ности. Опаска изд.).

Већина тих љјуди само је личила љјудима. Они су физички били на крају снаге. Сазнањјем да је то тренутак борбе за живот и слободу у те љјуде — костуре ушла је снага и жељја за отпором. Са седам великих зиданих осматрачница почела је падати ватре-на киша. Пред капијом масовно страдавањје.

»Чини ми се да је преко метар висине било мртвих мојих другова. То је огромна хрпа мојих другова. Успио сам, горе у бункеру, убити с леђа митраљјесца. Истина, био сам стари логораш. Стар сам био 24 године. Одслужио војску. Одмах сам сјео за митраљјез и от-ворио ватру на сусједне бункере. Тиме сам штитио одступањје својих другова. То што је мени успјело

хтјели су и други. Не само докопати се митраљјеза, него остати жив«.

(Из сјећањја преживјелог заточеника Миле Ристића из села Миљјевића код Босанске Градишке).

У сусрет слободи из овог посљједњјег устанка стигла су само 54 преживјела заточеника, а толико није остало у свих осам претходних устанака.

Већина чланова КОМИТЕТА ЗА ПРИПРЕМУ И ВОЂЕНЈЕ

УСТАНКА у јуришу је изгинула, као и главни вођа акције Анте Бакотић. Основна парола устанка је била:

»Нетко мора остати и генерацијама пренијети поруке

и истине о ЈАСЕНОВЦУ, РАТУ И ЗЛОЧИНИМА«.

Највећи злочин и најбројнија погубљјењја вршена су на губи-лиштима — гробљјима. Мјеста за масовне ликвидације заточеника логора ИИИ налазила су се на простору Лимана на лијевој обали ријеке Саве и на десној обали у селу Доњја Градина. Највећи гробишни комплекс у Југославији је, без двоумљјењја, Доњја Градина. Уређен је простор од 57.000 четворних метара у којем је покопано преко 360.000 погубљјених заточеника. На истраже-ном локалитету Лимани погубљјено је преко 12.000 заточеника. Нове масовне гробнице пронађене су у току коловоза 1973. године и потребна истраживањја ће услиједити.

Најистакнутије злочиначке личности и руководиоци логора били су Љјубо Милош, Вјекослав Филиповић, који је прије тога био свећеник, и Хинко инж. Пичили.

Оснивач логора био је Вјекослав Лубурић. Припадао је нај-вишем врху усташко-фашистичке владајуће групе. Према про-цјенама особно је одговоран за смакнуће 200 — 220.000 љјуди. У многим масовним покољјима и другим начинима

ликвидација лично и са задовољјством узимао је учешће. Лубу-рић, поред своје припадности усташком покрету, био је везан као агент за СД (Сицхерхеисдиенста), највиши њјемачки војно-поличијски орган, који је под својом управом имао и Гестапо.

Убоден ножем, умро је 1969. године у Царцагенту, у непо-средној близини шпањјолског пристаништа Валенције.

Био је то чудан човјек и у оним срединама које су биле јако сличне њјему.

Логор ИВ »Кожара«

У бившем индустријском објекту и складишту формиран је логор који је имао специјалну намјену. Овај објект налазио се у на-сељју на западној страни мјеста Јасеновац.

Заточеници су углавном били стручњјаци или они који су неком околношћу казали логорским властима да су кожари. Број зато-ченика био је мален, око 200 љјуди. Обрађивали су кожу и дјело-мично је финализирали.

За непослушне и физички исцрпљјене, мјесто за погубљјењје налазило се у саставу логора ИИИ Циглана. У току неколико пос-љједњјих дана постојањја овог логора и усташко-фашистичке стра-ховладе у Јасеновцу, већина истакнутих злочинаца овог логора била је ликвидирана по заточеницима. Ликвидације су вршене у бријачници, радионици за израду ципела, а највећи дио у посљјед-њјем обрачуну. Устанак 167 кожара — заточеника надовезао се на устанак у Циглани. Остала су жива само седморица. Остали су изгинули на бројним препрекама до слободе.

Логор В »Цигански«

На ушћу ријеке Уне у Саву налази се село Уштица. То насељје

одвојено је од Јасеновца само ријеком. На њјеговој југо-западној страни формиран је логор у којег су у прво вријеме

допремани Цигани — Роми. По томе је логор добио име. У току 1942. године и наредних година кроз логор су прошле и бројне друге националне групације. Масовна погубљјењја вршена су у логорском простору тако да и данас постоје аутентичне масовне гробнице. Површина логора износила је 3000 м2, рачунајући и ма-совне гробнице.

Логор је формиран у првој половини 1942. године, а постојао је до травњја 1945. Заточеници су ликвидирани у овом логору тупим предметима и ножем, а љјудски скелети спаљјивани су на направи називаној РОШТИЛЈ. Пепео и неизгорјели дијелови љјуд-ског тијела одвожени су посебно израђеном ускотрачном пру-гом на обалу ријеке Саве.

Логор »Цигански« у Уштици престао је постојати у току травњја 1945. године.

Логор ВИ — женски радни логор Млака

Низводно, од Јасеновца 12 км, на лијевој обали ријеке Саве налази се село Млака. Будући да су становници мјеста углавном погубљјени, а дијелом избјегли или отјерани у логор, село је пре-творено у женски радни логор. Пољјопривредне површине у Млаци и сусједном Јабланцу жене су обрађивале у вријеме бербе ку-куруза или граха. У овај логор у току сезонских масовних ра-дова дотјериване су жене из логора Јасеновац »Циглана« и Старе Градишке.

Увјети рада и живота били су исцрпљјујући. Куће бивших власника

претворене су у објекте за смјештај заточеница.

Погубљјењје физички исцрпљјених жена-заточеница вршено је у непосредној близини села. Како село лежи на савској гредици, а читав тај дио затвара једним благим полукругом храстова шу-ма, на самом рубу шуме разбацане су бројне појединачне и масовне гробнице.

УНС-ови истражни затвори у насељју

Поред наведених логорских локалитета, команда мјеста Ја-сеновац формирала је у мјесту неколико специјалних истражних затвора. Ови затвори били су под управом УНС-а (усташке над-зорне службе). Приватне куће претходно развлаштених и отјераних власника у логор, претворене су у затвор. Од седам евиденти-раних затвора, три су била намијењјена за жене, а четири за мушкарце.

Кроз ове затворе пролазили су они љјуди, од којих се очеки-вало или жељјело изнудити неко признањје.

Методе испитивањја биле су драстичне, а често се ишло до смрти испитаника.

У измишљјањју метода мучењја усташки агенти задовољјавали су своје страсти. Углед агента у њјиховој средини управо је овисио о томе да ли је њјегова личност богата или сиромашна у примјени и измишљјањју метода мучењја. У том надметањју граница није било. Сваки је желио да буде бољји од другога и узор другоме.

Интереси Трећег Реицха

Иако је службено власт у логорима Јасеновац била у рукама усташа, ипак су у њјој били апсолутно и супериорно присутни њје-мачко-фашистички интереси.

То је највидљјивије из наредбе Генералне команде, а она гласи:

л /40

Генерална команда ИЛ. А. К. Абт. Иа

Предмет: Одржавањје мира и сигурности у оперативној области — домена ИИ. А. К.

Команда Гл. стана 30. ИВ 1941. године

1. За успостављјањје постојеће хрватске армије, која се дје-ломично састоји од заштитних јединица (усташа итд.), за сада су одређена слиједећа гарнизонска мјеста: Загреб, Вараждин, Бје-ловар, Осијек, Вировитица, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бијељјина, Тузла, Нова Градишка, Сарајево, Митровица, Земун, Травник, Бихаћ, Сисак, Петрињја, Вуковар и Чаковец. Остала мјеста се за сада не смију заузимати.

Јачина трупа, укљјучујући и заштитне јединице, не смију у по-јединим гарнизонским мјестима бити преко 800 љјуди. Наоружа-њје је у сваком граду ограничено на 80 пушака и 16 лаких митраљјеза. Свако друго оружје је за сада забрањјено за хрват-ску војску. Хрватске трупе и заштитне јединице у споменутим гарнизонима потчињјене су њјемачком заповједнику мјеста. Заповједник хрватских трупа (заштитних јединица) има да се јав-љја њјемачком заповједнику мјеста и да му увијек подноси извјештај о насталим промјенама.

2. Све јачине (преко оног броја под 1) дијелова хрватске војске и заштитних јединица које прелазе наведене бројеве распуштају се, њјихово оружје запљјењјује се и скупљја на са-бирна мјеста.

3. Сви покрети хрватске војске и заштитних јединица има да се спријече. Спровођењје покрета трупа може се дозволити ако су покрети пријављјени Генералној команди и ако су од ове одо-брене и ако су дивизије добиле о томе обавијест.

4. Такозване акције чишћењја од стране хрватске војске и заштитних јединица треба спријечити снагом њјемачких трупа. Ако хрватска влада за такве послове чишћењја налази оправдан разлог, онда она треба да добије одобрењје од Нијемаца од Генералне команде. У случају да се овакво одобрењје добије, ове акције треба стално да се изводе под надзором њјемачке војске.

5. У вези са акцијом чишћењја у датом случају треба да се успоставе од стране хрватске владе ратни судови. Осуђеници по овим ратним судовима треба да се доведу у хрватске концен-трационе логоре. Извршењје смртних казни треба да се изврши у мјестима која нису запосједнута од њјемачких трупа.

6. Од хрватске се владе тражи да правовремено пријави Ге-нералној команди све нове формације и покрете своје армије и заштитних јединица. Генерална команда ће онда о овим фор-мацијама и покретима правовремено обавјештавати трупе. Док такво обавјештењје не буде Генерална команда давала, треба се равнати по упутама која су дана под бројем л до 3.

Достављјено: у израду

Рајнкорт Потврђује се исправност пријеписа (потпис нечитљјив)

(Оригинал на њјемачком језику налази се у ВИИ — Бгд.).

Физичком присутношћу 10 (десет) њјемачких војних лица у Ја-сеновцу, остваривана је искљјучиво сигурност интереса Трећег Реицха.

Једна одабрана приватна зграда у самом насељју била је запосједнута. Власници су отјерани у логор. Власник куће Н. М. отјеран је као Србин, а њјегова супруга М. М. као Хрватица, лажном конструкцијом оптужена је за »покушај минирањја моста код Волињје на прузи Суњја — Бос. Нови«.

Досадашњји увиђаји и истраживањја

Одмах послије ослобођењја земљје у неколико наврата из-вршени су увиђаји на простору логора Јасеновац с циљјем да се добију, па макар и површни, утисци и подаци о учињјеним зло-дјелима. Први увиђај извршила је Окружна комисија за утврђива-њје злочина окупатора и њјихових помагача Нова Градишка, 11. свибњја 1945. године.

Други увиђај извршила је посебна анкетна комисија коју је Земаљјска комисија упутила у Јасеновац 18. свибњја исте го-дине са задатком да преиспита остале трагове злочина.

Трећи је увиђај извршила Земаљјска комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача уз судјеловањје суд-бено-лијечничких вјештака те два фотографска стручњјака.

У службеном записнику стоји између осталог слиједеће:

»Анкетна комисија након извршеног увиђаја самог логора, лијечничког налаза и мишљјењја судских вјештака, те преслуша-вањја очевидаца установљјује:

Да злочини почињјени у по злу чувеном логору у Јасеновцу, једном од најзлогласнијих мучилишта и клањја заточеника не само у нашој земљји него уопће у Европи, по својој окрутности, по начину и перверзности извршењја, по броју и опсегу, надилазе све што је најбујнија фантазија могла замислити. Окрутност по-казује карактеристике најдивљјијег садистичког изживљјавањја, па доиста само психопатолошки елементи могу да објасне све оно морењје глађу и жеђу у посебним ћелијама — крлеткама, за-бијањја чавала под нокте, резањја живог меса, а затим сољјењје рана, употребљјавањје вагине живе жене као пепељјаре за цига-ретне отпатке, спаљјивањје живих љјуди у пећима за печењје цигле, одрезивањје сполних уда, бацањје дјеце у зрак и дочекивањје на бајонете, ломљјењје костију, вјешањје, дављјењје у Сави итд.

Комисија је установила да су жртве логора били припадници свих наших народа из свих крајева Југославије.

Љјуди су одведени у логор само ради тога, или зато, што су се по вјери или »раси« разликовали од својих тлачитељја или пак зато, што би на њјих пала и најмањја сумњја, да се не слажу с усташ-ком страховладом«.

У липњју 1964. године специјалне екипе антрополога и специ-јалиста за судску медицину вршиле су испитивањја јасеновачких гробница на подручју Градине, а исто тако, само нешто касније, на подручју бившег логора »Циглана« а на гробишном ком-плексу »Лимани«. Истовремено су извршени прегледи и експертизе ексхумираних костура. Испитивањјима су претходила бушењја. У Градини је било пробушено 130 бушотина на 100 гробница тзв. монструм-гробница. Учињјене бушотине дале су довољјан увид у садржај, дубину и тип гробница. На Градини су бушотине извр-шене на гробишним комплексима »Бјељјавине« и »Кујновача«.

Код бушењја се установило да постоје три типа гробница: а — оне до којих су били доведени живи љјуди и ту убијани б — гробнице у које су били довезени лешеви ц — гробнице с куханим или паљјеним костима.

На основи тих налаза извршена су откопавањја појединих сонди које су могле пружити карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница. Налази су дали основне податке о броју жртава на одређеној кубатури, њјихову сполу и старости а утврђени су знакови који су говорили о природи повреда што су узроковале смрт. На тај начин откопано је неколико гроб-ница које су испитане. У њјима су се жртве налазиле у врло раз-личитим положајима, набацане без неког реда. Оне су најчешће биле међусобно испреплетене. Једне су биле постављјене лицем окренутим наниже, друге су биле у бочном положају, неке згрчене, а друге опет у опруженом положају. Међу њјима је било женских, мушких и дјечјих костура најразличитије доби. Они су откривани при откопавањју у различитим дубинама, почев већ

од пола метра, па најчешће од 1,50 до 2 метра. На највећем броју скелета откривени су трагови разних повреда. Само у једној гробној јами, која је означена под бројем 112 Б, а на-лази се у комплексу »Чалинка« уз насип, ископано је 187 скеле-та. Ова јама је величине 6x2,5 метара. Први остаци скелета на-ђени су на дубини од 1,05 метара, а онда на дубини од 1,40 до 1,80 метара налази се слој костију дебљјине око 40 цм. Сви ске-лети нађени су, дакле, на површини од 15 м2. Будући да је слој костију износио око 40 цм у просјеку, то значи да је било 22 скелета на л м3. Према сполу и старости у гробној јами 112 Б нађено је слиједеће стањје:

Према нађеним предметима у овој јами закљјучује се да су жртве директно доведене до њје и ту убијене. Оне нису прошле кроз логор. У неким гробницама, на примјер, поред ске-лета није нађен остатак текстила нити било какав предмет, што наводи на закљјучак да су жртве довођене из логора, тј. да су провеле извјесно вријеме као логораши, а затим без одјеће — голе дотјеране на гробишта ради погубљјењја. У тим гробницама су најчешће мушки скелети.

Прегледане сонде и откопане гробнице не могу дати увид у цјелокупно стањје, јер је познато да постоји око 200 мон-струм-гробница на подручју логора Јасеновац, од којих су неке удаљјене једна од друге и неколико километара.

Што више вријеме одмиче, то је теже утврђивати неке детаљје у простору, али без обзира на све то испитивани резултати говоре да постоји врло велик број масовних гробница. Дат је и овом

приликом научни доказ о страдавањју жртава. Такођер је до-казано да је број лешева у гробницама био много већи, али се велик број у потпуности распао. То потврђује чињјеница да су у гробницама нађене само понеке кости љјудског костура. Особито је карактеристична једна појава да недостају крупније кости као бутњјаче и гољјенице, а да су нађене поједине кости лубањје. Она се може тумачити двојако: да су остале кости иструнуле и распале се прије него кости лубањје, или да су одсје-цане главе оних чија су тијела бацана у Саву, а главе сахрањје-не у гробницу.

Код највећег броја скелета нађене су повреде на лубањји. Величина рупа је различита. Пријеломи су углавном били локали-зирани у доњјем потиљјном предјелу, десном или лијевом потиљј-но-тјеменом, или лијевом сљјепоочно-тјеменом и лијевом сљје-поочном предјелу, док је далеко мањји број нађен у чеоном предјелу. Повреде су настале тупим, јако замахнутим оруђем или предметом.

Јасеновац и Јасеновачка посавина ослобођени су 2. свибњја 1945. године. Ослобођењјем престаје постојати власт најмрач-нијих снага тадашњје Европе.

Тим сазнањјем пред генерацијама које су долазиле и долазе остаје велика обавеза и велик рад.

Љјудима треба рећи истину и дати прилог мобилизацији љјудске свијести за хуманизам, за свијет без ратова, за свијет осмијеха, братски стиснутих руку, за свијет вјере и надањја.

Препоручена литература
animacija3