ГРАД МРТВИХ

ЈАСЕНОВАЦ 1943

УВОД

Покушао сам у овој књјизи изнијети низ доживљјаја и импресија из једне установе у Хрватској за ври-јеме кратке, али по злочинима и недјелима бескрајно дуге периоде, у којој су тадашњји властодршци из неуспоредивог цинизма прозвали нашу напаћену и у хисторији често попљјувану земљју »независном др-жавом Хрватском«.

Доживљјаји обухваћају релативно »мирно« вријеме јасеновачког логоровањја од октобра 1942. до ок-тобра 1943. У редовима ове књјиге нема измишљјених лица ни измишљјених догађаја. Све је крута стварност, која је могла само изгубити од своје прегнантности због чињјенице, што сам се код писањја морао осло-нити искљјучиво на сјећањје, јер, природно, у логору нисам могао водити никаквих биљјежака.

Осим тога, књјига не обилује статистичким пода-цима. Документарне списе о овој националној сра-моти, која се у усташкој терминологији звала концен-трационим или, још циничније, радним логором, издат ће без сумњје многи публицисти, у првом реду Ко-мисија за истраживањје ратних злочина.

Моја је једино жељја, да себи и малобројним на животу преосталим друговима сачувам писану успомену на паничне и срамне дане, које смо про-водили иза жице једне од најстрашнијих установа ове врсте на свијету - - у концлогору у Јасеновцу.

У некада мирноме славонском селу уз Саву, утонулу зими у густо блато, љјети у непробојну пра-

шину, почела је године 1941. одјекивати усташка чизма и дијаболичним методама успјела из ове мирне_славонске идиле створити највећи град Хрват-ске. Јер, у плодној тој земљји лежи преко 800.000 лешева невиних жртава, које су положиле своје животе умирући као стока, везаних руку. Већином ударцем жељјезног маљја по глави или живи спаљјени у кружним пећима циглане, док су само ријетки доживјели част да буду ножем заклани попут оваца, а само изу-зетно могли су се робијаши тога пакла на земљји по-хвалити смртоносним метком из усташког пиштољја.

Макс Лубурић, Љјубо Милош, Ивица Матковић, Фи-липовић-Мајсторовић, Матијевић, Пиццили, Маричић, Кордић, поп Брчкало, Ивица Бркљјачић имена су зли-коваца поред читаве плејаде помагача, који су вршили страшне ексекуције. Њјихова листа бит ће ве-лика, а по дјелима, што су их починили, бит ће им имена бесмртна у аналима најзвјерскијег крими-нала.

Морамо им имена добро упамтити и морамо- упо-знати њјихова страшна недјела, да бисмо у будућ-ности могли у заметку угушити сваку и најмањју клицу, која би могла да се развије у монструозни злочиначки феномен, што га овдје настојим да прикажем.

Ову књјигу посвећујем успомени дивног друга и пријатељја Бранислава-Бране Конића, суца из Сри-јемске Митровице, с којим сам у логору провео готово све часове у раду и одмору.

Видим још и данас у духу твоју витку појаву и просједу косу, иако си тада једва превалио триде-сету годину живота. Чујем још увијек твој умиру-јући смијех и борбене, оптимистичне ријечи, којима си нас малодушне редовно бодрио. Чујем звук твоје виолине, која нас је будила из претешке депре-сије и учинила, да на час заборавимо тешке ланце, што су нам сапињјали ноге, и оне, што су нам насто-јали сломити дух. Видим те, како посјећујеш боле-сне другове, како дијелиш храну из својих пакета, које ти је твоја стара мајка неуморно и откидајући од својих уста редовно слала. Осјећам на устима пољјубац, којим смо се опростили на мом одласку из логора, руку, која ме је чврсто загрлила. Видим те, како ми машеш руком, остајући у паклу, који те је касније ставио на срамне муке и коначно ти пребацио омчу око врата.

Брано, дивни друже, незаборавни пријатељју! Подижем овај скромни споменик успомени на твој херојски живот и на мученичку смрт, коју су ти приредиле усташке хијене 21. септембра 1944. Ми сви знамо, да твој млади живот није био узалудан, јер теби и небројеним и незнаним друговима захва-љјујемо наш данашњји живот. Јер без вас наш живот данас и не би био живот.

Посвећујем ову књјигу и успомени пријатељја Марка Лорсцхyја, секретара Финанцијске дирекције у Загребу, од којег се у миру годинама нисам одвајао, и који је заједно са мном наступио и трновити пут у Јасеновац, гдје је након непуна два мјесеца пао погођен тешким маљјем усташких крвника.

С ТРГА КУЛИНА БАНА НА САВСКУ ЦЕСТУ

Коначно, након пуна два мјесеца истраге, на-пуштам шестицу, у којој сам се већ удомаћио. По-слије два мјесеца потпуне таме излазим на сунце, што тако раскошно сја над бјелином Умјетничког павиљјона, који је, с додатком од три минарета, претворен у џжамију.

Остављјам за собом низ слика од преко стотину љјуди, који су се измјењјивали у ћелији, и с којима сам дијелио крух, сланину, лук и цигарете. Дефили-рају ми фатаморгански пред очима, док сам ходни-ком пролазио на двориште. Кога све није било у мо-јој ћелији! Тко ли све није кроз њју пролазио задр-жавајући се дуљје или краће вријеме! Сјећам их се свих: и малог матуранта, Истранина, који је упао у ћелију једно јутро посве измрцварен и обливен крвљју, разбијене главе и ишчупаних ноктију, па ве-селог партизана Стјепана, који нам је ведро и са жаром у очима приповиједао о партизанским бор-бама у Горском Котару, Лици и Истри те о уста-шкој истрази на свим катовима злокобне зграде на тргу Кулина бана.

Угурали га једне вечери у шестицу из покрајњје самице, гдје је лежао три мјесеца, више мртав него жив, мучен мукама, које је само усташки мозак могао измислити. Ушао је у ћелију само у гаћама и крвавој кошуљји. У руци је носио ципеле без ве-зица, а на чупавој глави кочио се елегантни »Бор-салино«.

- Је ли дозвољјено, господо и другови? - - упи-тао је шеретским гласом и извалио се поред мене на даску.

И од тога дана, па све до свог одласка из ћелије, хранио нас је прскавим хумором и неисцрпном жи-вотном енергијом.

Пролазе љјуди и полако се губе с мог хоризонта. Ту је и онај несретни постолар из И. рајона сав крвав и унакажен, беспомоћан и јадан, утучен због своје слабости, која га је натјерала, да пову-че са собом у затвор толике другове.

И пацифист Штеф је ту, интелигентан сељјак из Туро-пољја, који нам је држао дуга предавањја о науци браће Радића и који је жељјно чекао на подрум-ском прозорчићу, не ће ли однекуд угледати су-књју своје Барице, која га већ од првог дана »не-зависне« упорно тражи и налази по свим затворима »државе«. Да, да, нашла га је и ту и донијела му чи-таву кошару круха, маслаца, сира, воћа, цигарета. Она се није бојала никаквих стражара и никакве аскерице. Она је продирала све запреке и редовно допирала до свога животног друга.

Дефилирају у дугим редовима жељјезничари и ра-дници електричне централе, ђаци и професори, обртници и чиновници, лијечници, усташе, који су убацивани као »ухо« у нашу ћелију, и домобрани. Било је и свеће-ника, и индустријалаца, и Жидова, и слободних зидара.

Пут ми пресијеца нечија дебела песница.

- Смрт фашизму слобода народу! - доче-кује ме црвено, пијано лице мога мучитељја, »рефе-рента« и усташког заставника Камбера.

— Куда, друже? питају саркастична уста и растежу се у подмукли смијех.

На крају ходника сусрећем још двојицу: ско-јевца Алију и трговачког помоћника Томислава,

који је ухваћен »на вези« непосредно пред свој одлазак у партизане. Лица су им блиједа, воштана, обрасла танком, младеначком брадом. Жвачу брескве и нуде мени.

Коначно, послије формалности код узничара, пе-њјемо се у »Марицу«. Тамо већ сједи нека млада Жидовка, жута лица, раздеранога десног уха.

— Гадови усташки! — шкргуће зубима млада дјевојка. — За сретан пут свукли су ме ти зликовци и утиснули ми отрага печат своје одвратне уста-нове. Ено их тамо. Гледајте, како се смију. — Ма какви су то љјуди — јадикује дјевојка — који толико уживају у туђој несрећи? Не могу никако схватити, да су ти љјуди били некада недужна дјеца, рођена од жене у мукама.

У глави ми се вртјело од ненавикнутог свијетла, осјетио сам слабост у ногама. Био је 1. октобра, окупан топлим јесењјим сунцем. Град је заморио. Грађани су ужурбано ходали улицама и бојажљјиво погледавали на »Марицу«, која је нечујно пузила путем у Савску цесту.

Тамо нас је дочекао сулуди Ханси, пијани де-генерик и пропали ветеринар. Објесили нам таблице с бројевима око врата и сликали нас у три позе. За-тим су нам узели отиске прстију.

Након свршене процедуре стрпали су Алију, То-мислава и мене у неку самицу на првоме кату.

САВСКА ЦЕСТА

Собица, у успоредби с оном подрумском шести-цом на тргу Кулина бана, пријазна. Прозор је до-душе изнутра провиђен жељјезним решеткама, а спо-Ија косо положеним дрвеним капцима, али ипак улази свијетло. Данас је чак и сунчан дан, и сун-чани траци продиру кроз пукотине на капцима те се одразују на поду и супротним вратима. Наша лица сабласно се бјеласају на сунцу.

Кроз пукотине може се сатима гледати на уски хоризонт, који нам открива казнионичко двориште, а свршава зидом и зиданим извидницама, на ко-јима стражаре усташе с митраљјезима. Над зидом тече жица набијена електричном струјом високог напона.

На дворишту, у кругу, крећу се затвореници. Кат по кат. Двојица по двојица, у довољјној удаљјено-сти од друге двојице. Шећу нијеми, блиједи и пу-ним грудима удишу зрак. Шетњјом управљјају усташки стражари наоружани до зуба.

Ено и Марка. Необично је блијед. Хода и пуши цигарету. Обучен је у спортско одијело с »пумпери-цама«. Спремио се, дакле, за логоровањје. Јадник! Зашто ли он шеће? Он им бар није ништа скривио. О њјему они не знају ништа. Он је случајно ухваћен у моме стану, гдје је ручао. Ипак, ипак, он је Жи-дов, а то је скоро највећи гријех. Он се усудио ро-дити се у жидовској породици, а та околност је до-

вољјан разлог за наше »идеологе«, да му обуку робијашко, ако већ не мртвачко одијело.

Не, Марко им није ништа скривио, али они су знали, да је он поштен човјек од главе до пете, да је сиромашан и интелигентан, да је крух свој зара-ђивао тешким и поштеним радом те да посједује здрав разум, који је чврсто вјеровао у побједу правде и истине. А човјек с оваквим душевним оп-терећењјем, наравно, није могао никада постати позитивним чланом »новог друштва«, које су ови луђаци и дегенерици ножем и мржњјом мислили створити.

Отварају се врата ћелије уз традиционални зве-кет кљјучаревих свежњјева кљјучева. — Шетњја!

Сунце и зрак умало што ме нису покосили. Након 60 дана подрумске таме и гњјиле атмосфере опет зрака у неограниченим количинама. Опет сунца! Ходао сам клецавих кољјена и вратио се у ћелију потпуно физички исцрпљјен.

У подне појео сам водени грах с великим те-ком и запалио посљједњју цигарету.

По подне донијели су Томиславу и мени храну и цигарете. Ја сам добио и двије красне фотографије моје Дорице, која је јучер навршила шесту годину живота. Гледао сам их цијело поподне из свих мо-гућих перспектива. Томислав је добио скифашко одијело и гојзерице. Оне исте, које су требале да га прате у шуму. Спремали су га, дакле, за логор. Ја на логор нисам ни мислио. Очекивао сам поуздано, да ће ме жена и пријатељји ишчупати из затвора, и са-њјао о слободној будућности. Алија није добио па-кета. Он нема никога у Загребу. Њјега су амо довукли чак из Љјубушкога. Но хране је било до-ста за сву тројицу. Алија је са задовољјством Ију-

штио воће, кога смо добили у изобиљју. Док смо То-мо и ја пушили, Алија је потпуно кривим гласом пјевушио Интернационалу. Није имао слуха, и то је била једина мелодија, што ју је како-тако знао са-владати. Ја сам га на несрећу научио још и шпа-њјолску републиканску химну. Није ју никако хтио заборавити и упорно је и без прекида гунђао, све док нисмо уморни од зрака и богатих утисака чврсто заспали тврдим сном на још тврђим »прич-нама«.

Сутрадан су нас пребацили у другу, пространу ћелију на другом кату, гдје је већ било око 15 становника, међу њјима и моја непозната веза из Нове Градишке. Матурант Милоје, млади дугај-

лија.

Претходно је Алија имао разговор са старим сво-јим амиџжом, који је дошао амо из далекога Љју-бушкога, да охрабри синовца. Био је и код »рефе-рента« и сазнао, да је Алија добио свега годину дана Јасеновца, гдје ће, међутим, остати само три мјесеца и онда сигурно бити помилован. Донио му је и слаткога херцеговачкога грожђа и смокава.

С новим друштвом убрзо смо се сродили, иако су тамо била и два усташка жутокљјунца, који сједе већ шест мјесеци ради криминала.

Играју се карте, шах, приповиједају приче и ви-цеви, шапућу се планови, одређују се дежурства за чишћењје ћелија и за »киблањје*«. Премда ово »кибла-њје« нормално не представљја никакво нарочито за-довољјство, у затворској реалности оно је драгоцје-на животна промјена и добитак од десет минута зрака, макар и заходског.

Чишћењје покретног захода (кибле)

Савска цеста била је затвор, одскочна даска, с које се одлазило или на слободу, или на стријељјањје у Максимир, или у логоре у Јасеновац и Стару Гради-шку. Друге могућности биле су само изузетне.

Свака ћелија нотирала је као по договору све промјене у фреквенцији затвореника. На вратима била је ножем урезана таблица с овим главама:

Трећа колона веома се мало употребљјавала, док су се остале двије међусобно натјецале у ду-

љјини.

Знало се: ако кљјучар по дану прозове име за-твореника уз напомену, да покупи све своје ствари, могло се скоро са сигурношћу рачунати, да полази на слободу. Одлазак без ствари била је си-гурна ликвидација и дешавао се обично ноћу. По не-сретникове ствари .долазио би кљјучар тек сутрадан.

Најцеремониозније било је прозивањје за логоре. Кљјучар би улазио у ћелију око четири сата ујутро с пописом у руци и прозивао логораше. Ти су се мо-рали за десет минута спремити за полазак са свима својим јадним стварима и опростити се од другова, који остају.

Испраћај је увијек био до крајности емотиван, обично мучаљјив и кондензиран у чврстом стиску руке.

Преостали чланови заједнице одмах би нотирали промјену и са зебњјом очекивали промјену власти-тог положаја.

Након непуних 14 дана добио сам коначно раз-говор са женом, но говорити нисмо могли. На ра-станку утиснула ми је у руку цедуљјицу, на којој ми јављја, да је крвави Диди Кватерник смијењјен, и да ће до мојег ослобођењја доћи идућих дана.

Два дана касније прозвао ме је кљјучар заје-дно с Алијом и Томиславом у четири сата ујутро.

Логор!

Спремили смо се без ријечи и опростили шутке од другова те изашли у полурасвијетљјени ходник, на дну којега су се отворила жељјезна врата. Транс-порт није био велик: десет љјуди. Међу њјима Мар-ко, који ме је чврсто загрлио, и професор Сафвет, ко-ме су пар дана прије ставили у болници на Ребру пнеумоторакс. Дрхтао је од грознице и страствено увлачио дим цигарете. Мени су предали овелик ко-фер, у коме је било рубљја, гојзерице и разних дру-гих реквизита потребних за логоровањје.

И т'с а лонг wаy то Типперарy...

ЈАСЕНОВАЦ - ПРВИ УТИСЦИ

Влак је пошао прије зоре. Гомила путника зна-тижељјно је и самилосно гледала нашу групицу, добро чувану наоружаним усташама.

Смјестили су нас у два купеја. Разговарам с Марком, измјењјујемо мисли и погледе на насталу ситуацију. Читамо новине и кујемо планове. Он је, као обично, оптимист.

У новинама читамо чланак о Јасеновцу. »Јасе-, новац није санаториј, али није ни мучилиште.« Јасе-новац је, по томе чланку, радни логор. Сви логораши раде, по могућности у својој струци. Пољје рада је широко. У логору има неколико индустрија, а и сви су обрти заступљјени, поред тога велика економија. Тамо се израђује цигла, прерађује дрво, кожа, про-изводи се сир и сухомесната робе, ради се на ме-лиорацији тла, граде се разне индустријске, стамбене, канцеларијске и господарске зграде, насип на Сави и т. д. Направљјен је величанствен план, који би требао Јасеновац претворити у прави индустријски комбинат. Наравно, прави циљј израде тога мегало-манског плана био је само тај, да би се могао у »промичбене« сврхе изложити на велесајму у За-гребачком Збору. Дужност изградњје Јасеновца имају логораши, који ће на тај начин исправити своје »злочине« учињјене према домовини. Јасеновац је уједно и политичка школа, која искрено жели да »по-литичке заточенике« излијечи од свих отровних поли-тичких погледа и идеологија и да их врати у јавни

живот, те их тако учини корисним члановима друштва и достојним синовима домовине. Жидови остају у логору до краја рата. То је само привремена изо-лација, необично потребна, јер би Жидови на слободи имали прилике да наставе свој разорни рад удружени с непријатељјима Хрватства. Ово је, уосталом, први пут, да Жидови раде на корист Хрвата и Хрватства. Дакако, присилно. Чак су и Цигани у Јасеновцу коначно приведени конструктивном раду на ко-рист друштва. Први пут у својој легендарној но-мадској хисторији.

Наравно, у логору влада строгост, али не и нечо-вјечност. Логораши имају здраве настамбе, довољј-но хране, добру одјећу и обућу, најхигијенскије установе на расположењју, лијечничку њјегу. И кул-турне потребе логораша не остају незадовољјене. Одржавају се разна предавањја, кинопредставе, ка-залишне представе, концерти.

Све се то углавном слагало с причањјем некога младог вртлара с Пантовчака, који је након шест-мјесечног заточењја у Јасеновцу пуштен на сло-боду. Пут на слободу водио је кроз нашу шестицу на тргу Кулина бана. Био је сјајно исхрањјен, опа-љјен од сунца, обучен у посве ново спортско оди-јело. То је добио на поласку из логора. Њјегово причањје слагало се скоро у потпуности с чланком »Хрватског народа«, тек је у погледу Цигана наш вртлар имао одвојено мишљјењје. Негдје се ипак мора и протусловити, иначе не би изгледало вјеро-јатно, зар не? Цигани су, по њјеговим наводима, одлазили на најтежи посао, градили су насип на Сави. и сваки је дан по неколико Цигана остављјало на насипу своје кости. Цигани ће сигурно бити, по њјегову мишљјењју, истријебљјени, али остали логораши

могу за интегритет свога тијела бити потпуно си-гурни.

Упознали смо по затворима цинизам усташа и не бисмо вјеровали чланку, али ево, овдје је живи свје-док, који долази из Јасеновца, друг, кога су за вријеме истраге исто тако живински тукли и мучили као и нас. Зашто му, дакле, не бисмо вјеровали? Тек, зашто је он у нашој ћелији остао пуних четр-наест дана и зашто је из њје два цијела поподнева избивао и враћао се навечер с новинама, пун цига-рета и с боцом ракије?

Промиче нам пред очима јесењји славонски пеј-заж. Села, пољја, потоци, шуме. Какав је красан осјећај путовати жељјезницом, макар и под ова-квим околностима.

Јасеновац.

Обична жељјезничка станица, као и све друге на прузи, а толики нимбус око њје!

Силазимо и полазимо уз жељјезничку пругу пре-ма логору. На путу подијељјене су нам одлуке. Интернација између 6 мјесеци и три године. Броје се на прсте одслужени мјесеци и одбијају се од доби-вене казне. Неки имају издржати у логору још свега три мјесеца, неки 10 мјесеци. То ће се већ моћи из-држати. С лакоћом!

Никоме није пало на памет, да нитко од нас још није срео отпуштеног логораша, осим онога несрет-ног вртлара из шестице, а логор постоји већ преко годину дана.

У близини логора наслагана је велика хрпа жељје-зничких прагова. На једноме написано Је угљјеном:

ЛАСЦИАТЕ ОГНИ СПЕРАНЗА ВОИ ЦХ' ЕНТРАТЕ

Дакле, пакао!

Убрзо смо га видјели властитим очима. Убрзо смо прогледали и схватили сав бесрамни цинизам усташке пропаганде и бестијалност њјезина поступка.

Достигла нас је група чаркара с аскерицама на раменима.

— Јесте ли чифути ? - - упита нас један.

— Нисмо, него Хрвати.

— А, мајку вам комунистичку — заори уста-шки глас, и већ је киша удараца од кундака падала по нашим главама и леђима.

Неки црни младац од којих 16 година, блиставих очију, приближи се Сафвету.

— Одакле си ти ? - - упита.

— Ја сам Босанац - - одговара Сафвет.

— Православац ?.

— Не, муслиман.

— Ах тако, курвин сине, Босну срамотиш? За-клати би те требало, чујеш ли? Заклати. -- И нож му је већ заблистао у рукама.

Међутим, умијешала се наша стража и обранила Сафвета. Добио је само ударац ногом у трбух, кад се инстинктивно сагнуо, да избјегне перверзној жељји нашега будућега господара.

Ево нас пред капијом. На њјој се кочи натпис

УСТАШКА ОБРАНА.

Чекамо неко вријеме пред капијом, пред којом стоји двострука стража и један старији човјек, очи-гледно Жидов, у зеленој ливреји обрубљјеној златним гајтанима и с црвеном портирском капом на глави с натписом ПОРТИР. Био је то неки адвокат.из про-винције, а постављјен тако маскиран тамо, да за-довољји потребу за »духовитошћу« господара наших живота, који су уживали у томе, да понизују лого-раше до бескраја

На путу подигла се силна прашина, као да какав рекордоман тјера ауто вртоглавом брзином. Из пра-шине је међутим изронило неколико необријаних лица логораша у невјеројатним дроњјцима. Били су упре-гнути у кола, а витлао их је бјесомучно с бичем у руци неки чудни човјек са шубаром на глави.

Била је то колона чистача са својим »групником«, кажњјеним усташом Мирком, који је око руке но-сио циничну девизу РЕД, РАД И СТЕГА.

Иза капије дочекао је колону дежурни »частник« и оплео Мирка, у знак поздрава, батином по пле-ћима. Мирко се сервилно смјешкао и скинуо капу дубоко се клањјајући. Затим је опет почео бичевати своју дијаболичну запрегу, која се у галопу изгу-била с нашег хоризонта.

Коначно улазимо и ми, потпуно обесхрабрени ви-ђеним и доживљјеним призорима, у можда најсра-мнију институцију, што ју је икада љјудски злочиначки нагон измислио, у »радни« логор Јасеновац. Улазимо увјерени, да из тога пакла нема излаза.

Чини .ми се, да негдје у зраку виси транспарент с бесрамном тврдњјом: »Јасеновац није санаториј, али није ни мучилиште«. Али не, то је само халуцина-ција праћена сферним смијехом невидљјивих ђаво-љјих бића, рођена у бујици моје узавреле крви и у клоаки попљјуванога љјудског достојанства.

ЛОГОР ИИИ Ц

Поредали су нас пред зградом заповједништва, неугледном, бијело окреченом једнокатницом, пред којом је стајао нервчик од којих тридесет година, у униформи усташког сатника. У рукама је гужвао одлуке УНС-а* и гледао у нашу групицу тврдим челичним очима. Уста су му била искривљјена кон-вулзивмм трзајима, који га никако нису напуштали. Кретњје нервозне, пренадражене.

По дворишту вртјели су се логораши у јадним дроњј-цима и престрашених очију скидали пред усташом капе клањјајући се дубоко према земљји. Он их није удо-стојио ни једним погледом; ни једном кретњјом није показивао, да је видио те преплашене љјуде.

Допро ми је до уха шапат пун језе:

- Сатник Матковић. Ивица Матковић, заповједник логора.

На уснама затитрало му је моје име. Моја од-лука била је дакле прва на реду. Одазвао сам се. Погледао ме хладним, готово одсутним погледом. Глас му је био тих, али резак и необично разго-вијетан.

И постао је још разговјетриији:

- Насип, ланци, строги надзор! -- гласила је пре-суда.

Насип? Сјетио сам се вртлара с Пантовчака:

Усташка надзорна служба

— Циганима се одређује најтежи посао. Они гра-де насип на Сави, и свакодневно остављја неколико њјих своје кости на насипу.

Како су остали прошли, нисам ни чуо. Видио сам тек, да је с Матковићем у зграду заповједништва отишао и Сафвет.

Касније сам сазнао. Марко је био одређен Сло-бодану, т. ј. у логор у ужем смислу, неки кројач у радионицу у Стару Градишку, док су преостала се-дморица одређена такођер на радове на насипу, у логор — ИИИ ц.

Тек нас је Матковић напустио, опколили су нас неки цивили, елегантно обучени, и почели нам оти-мати ствари. Ствари из кофера бацали су на једну хрпу, празне кофере на другу. Све то одлази у усташко складиште.

Сатове, новац и легитимације предали смо једном младићу црних, бриљјантином добро натопљјених коса и пријатних црта лица. Он је те ствари трпао у омоте и записивао на њјима имена логораша. Једва је знао писати, а звали су га Јозо.

Џжепове смо морали испразнити и сав садржај ба-цати у'један сандук.

-— Нека се ткогод не нашали па да задржи нож. Ако се у некога нађу нож или шкаре, бит ће одмах стријељјан.

Не, нитко се није нашалио, јер смо већ предобро знали, да је стријељјањје овдје забава, свакодневна разбибрига, и да би повод за то могла бити и каква невинија ствар.

У руци сам држао Доричине слике и гледао их дуго. Нисам се од њјих могао откинути.

— Могу ли ово задржати?

— Не можете — одговорио је Јозо и отео ми слике из руку.

Морали смо предати чак и цигарете.

Затим су ме свукли до гаћа. Те су ми оставили. С неког тавана добацили су ми зеленкастоцрне хлаче, скоро посве поједене од мишева, и кратак капутић циглене боје, без џжепова и без иједног дугмета. На прсима било је сукно расјечено и ума-зано мрљјама осушене крви. У замјену за моје ци-пеле добио сам тешке опанке направљјене од старе аутомобилске гуме.

Другове су слично опремили и онда су нас протје-рали кроз логор на купањје, шишањје и дезинфекцију.

Концентрирали су нас на једној чистини, гдје је било масирано двије до три хиљјаде сељјака и сељјаки-њја с дјецом из Црквеног Бека, недалекога срп-ског села. Они су овдје, под ведрим небом, од јучер. Дотјерани су са стварима и стоком и чекају на одлуку свемогућих. Речено им је, да ће бити пресељјени у други, сигурнији крај, јер је њјихово село тобоже угрожено од партизана. Управо им се дијели просјачки ручак.

Нас су ошишали, скинули нам прњје, које смо управо замијенили за наша добра, грађанска оди-јела. Стојимо голи на брисаном простору и чекамо, да нам врате паром раскужена »одијела«.

У међувремену почела је падати ледена, јесењја киша. Чекали смо и цвокотали зубима на киши око два сата. док нам коначно нису донијели одјећу, још мокру од паре. Стигао је ето и Сафвет, кога смо оставили у заповједништву. Он већ носи ланце на ногама, но како су му јако кратки, скакуће као кос.

Иловача се на земљји од кише већ потпуно размо-чила, и Сафвет често додирује рукама земљју, да би спријечио пад.

И тужно је и смијешно је гледати га.

— Био сам на преслушавањју. Дпбио неколико шамара и опомену, да их се чувам. Како да се чу-вам? Однијели су ми руксак, који је био пун бон-бона, кекса и лијекова. Узели су ми и цигарете, без којих не могу да живим. Молио сам, да ми врате бар лијекове. Рекао сам им, да болујем од тубер-кулозе, и да су ми тек пред пар дана ставили пнеу-моторакс.

Пили су ракију и прснули у смијех, као да сам из-валио какав виц.

- Ништа, ништа рече један. Извадит ће ти пнеумоторакс Бонзо, ако ти буде позлило.

— Тко је Бонзо — упитах.

- Наш специјалист за кирургију - - одговори ис-кривљјених устију Матковић. Упознат ћеш га ускоро.

Изјурили су ме затим ударајући ме ногом у стра-жњјицу.

На ошишану главу везао је мокар рупчић. У лицу је био црвен, вилице су му се тресле од гро-знице. Стењјући, сјео је у локву воде и проциједио кроз зубе: »Пси!«

Киша је млазовима падала.

На купањје одагнали сии нас у прљјави, ледени рибњјак, који се простирао усред логора, и онда су још Томиславу,- Алији и мени оковали у ланчари ноге и послали нас у знаменити логор смрти — ИИИ Ц.

Потпуно промрзли, ушли смо кроз нека импровизи-рана врата у простор, који је од осталог логора био ограђен троструким редом бодљјикаве жице.

Спустио се већ мрак, и ми смо се, неспретно тап-кајући по расквашеној иловачи, склизали ненавикли гуменим опанцима. Ланци на ногама злокобно су звекетали и давали потребну музичку пратњју неописивом осјећају, што се у мени рађао.

У полутами видио сам некакву стреху, посве ниску, као ону, под којом се у цигланама суше цигле, и под коју можеш ући једино посве згрбљјен, скоро четвероношке. Онамо нас је водио »курир управне писарне«, партизан с Кордуна, крезуби Стево.

На улазу дочекао нас је редар, несвршени филозоф Омер, такођер с ланцима на ногама, с братом Хасаном, и увео нас под стреху. Тамо је лежало на стотине тијела логораша тијесно припијених једно уз друго. Мокра одијела испаривала се неугодним во-њјем. Омер нас је одвео у свој дио, и тамо смо се уморни извалили на под посут дебелом наслагом пиловине.

Амбијент, у коме смо се нашли, у колоплету скоро до лудила избезумљјених љјуди, нисам кадар ни на-бацити, а камоли описати. Нисам белетрист, па ми перо вјеројатно нема довољјно еластичности и боје, да би могло оцртати комплицирану слику, што сам је угледао. Међутим, увјерен сам, да то не би било кадро ничије перо репродуцирати тако, да читатељј добије ма и приближну слику расположењја, што је владало у томе посве изузетном логорском амби-јенту, у пиловини, по којој скачу билијуни буха, у сумрачном колориту октобарског неба, покривена сивољјубичастим цумулусима, у неподносивом во-њју мјесецима неопраних тјелеса хиљјада мушка-раца, који тешко, под бичем, ропски раде на смрто-носноме савском насипу, мучени кроничним про-љјевима, у непосредној близини десетине умирућих, који стењју или се распадају на очиглед нас, уз му-зику перверзних фолклорних псовки, које бујно цвату у богатству српско-хрватских дијалеката и које се без станке оре по Читавом кругу логора.

Логора, чије би име сваки културни грађанин европ-ског континента морао добро запамтити: логора

ИИИ Ц.

Алија је грцао крај мене. Алија није био слаб. Насмијешена лица подносио је ударце поживинчене усташке полиције. Није се бојао смрти. Нису га у За-гребу могли импресионирати ни онда, кад су га ноћу, везаних очију, водили у Максимир и показивали му, како сјекирама убијају непослушне скојевце.

Овдје је Алија плакао, заронивши главу у пило-вину, и зазивао мајку.

Ако напишем, да ми самица у подруму Савске цесте изгледа као Кирова спаваоница у поредби с настамбом у ИИИ Ц, јер је ова отворена стреха била настамба, нисам написао ништа.

Омер нам је, као добар домаћин, однекуд на-бавио цигарету. Преполовили смо је и половину ста-вили у чибук. Пушило нас је шестеро. Ни један дини није отишао у квар. Задњје молекуле запаљјеног ду-хана, оне, које цврче изгарајући већ с дрветом чи-бука, добио је Сафвет. У знак поштовањја и при-знањја. Задњји трзаји цигарете били су најјачи.

У полутами видио сам некакву стреху, посве ниску, као ону, под којом се у цигланама суше цигле, и под коју можеш ући једино посве згрбљјен, скоро четвероношке. Онамо нас је водио »курир управне писарне«, партизан с Кордуна, крезуби Стево.

На улазу дочекао нас је редар, несвршени филозоф Омер, такођер с ланцима на ногама, с братом Хасаном, и увео нас под стреху. Тамо је лежало на стотине тијела логораша тијесно припијених једно уз друго. Мокра одијела испаривала се неугодним во-њјем. Омер нас је одвео у свој дио, и тамо смо се уморни извалили на под посут дебелом наслагом пиловине.

Амбијент, у коме смо се нашли, у колоплету скоро до лудила избезумљјених љјуди, нисам кадар ни на-бацити, а камоли описати. Нисам белетрист, па ми перо вјеројатно нема довољјно еластичности и боје, да би могло оцртати комплицирану слику, што сам је угледао. Међутим, увјерен сам, да то не би било кадро ничије перо репродуцирати тако, да читатељј добије ма и приближну слику расположењја, што је владало у томе посве изузетном логорском амби-јенту, у пиловини, по којој скачу билијуни буха, у сумрачном колориту октобарског неба, покривена сивољјубичастим цумулусима, у неподносивом во-њју мјесецима неопраних тјелеса хиљјада мушка-раца, који тешко, под бичем, ропски раде на смрто-носноме савском насипу, мучени кроничним про-љјевима, у непосредној брзини десетине умирућих, који стењју или се распадају на очиглед нас, уз му-зику перверзних фолклорних псовки, које бујно цвату у богатству српско-хрватских дијалеката и које се без станке оре по Читавом круг« логора.

Логора, чије би име сваки културни грађанин европ-ског континента морао добро запамтити: логора

ИИИ Ц.

Алија је грцао крај мене. Алија није био слаб. Насмијешена лица подносио је ударце поживинчене усташке полиције. Није се бојао смрти. Нису га у За-гребу могли импресионирати ни онда, кад су га ноћу, везаних очију, водили у Максимир и показивали му, како сјекирама убијају непослушне скојевце.

Овдје је Алија плакао, заронивши главу у пило-вину, и зазивао мајку.

Ако напишем, да ми самица у подруму Савске цесте изгледа као Кирова спаваоница у поредби с настамбом у ИИИ Ц, јер је ова отворена стреха била настамба, нисам написао ништа.

Омер нам је, као добар домаћин, однекуд на-бавио цигарету. Преполовили смо је и половину ста-вили у чибук. Пушило нас је шестеро. Ни један дим није отишао у квар. Задњје молекуле запаљјеног ду-хана, оне, које цврче изгарајући већ с дрветом чи-бука, добио је Сафвет. У знак поштовањја и при-знањја. Задњји трзаји цигарете били су најјачи.

МАЈКО БОЖЈА, МОЛИ ЗА НАС...

Редари, с дебелим батинама у рукама, регрути-рани у већини случајева од криминалаца, догнали су и посљједњје логораше, ударајући их немилосрдно по леђима, под стреху и наредили, уз киту најодвратнијих псовки, да се пође на спавањје.

Поредали смо се за спавањје, окренувши се на бок, један до другога као сардине у лименој ку-тији. Ова отрцана парабола по први пут у моме жи-вотном искуству даје апсолутно адекватну слику.

Били смо толико физички исцрпљјени и духовно из-мучени, да бисмо и у лошијем положају могли смјеста заспати. Овдје се то ипак није дало. Требало је бо-рити се с бухама, које су у невјеројатно густим ро-јевима допирале до го'лог тијела и гризле га истодобно на хиљјаду мјеста. Млатити рукама по тијелу и грепсти се било је немогуће. Исто се тако није могло сто-ички подносити угризе, па су се тијела, поред свег на-пора вољје, конвулзивно грчила и трзала. Страга, иза моје главе била је стреха ограђена плетером од вр-бових шиба. По томе зиду скакали су огромни шта-кори, цичали, прелазили преко лица и трчали по испруже-ним љјудским тијелима. Гађењје је, међутим, добрзо устукнуле пред страхом, да ће нас те мокре не-мани изгристи. На срећу нису гризле. Поред тога за-почео је интензивни »плински рат«. Лоше пробављјена јасеновачка пура, о којој би вриједило .написати по-себну студију, и гњјили крумпир експлозивно су се ширили из хиљјаде тјелеса у неподносиви кисели смрад, пред којим није било никаква спаса.

Ипак, умор и неизмјенљјивост ситуације успјели су послије неколико сати пасивне борбе да игнорирају и болне хиљјадуструке угризе буха, и гађењје према обијесним, мокрим штакорима, и заједљјиви кисели смрад, који је у тешким таласима нападао носне слузнице, и — ја сам утонуо у сан, бунило, што ли?

У тешком бунилу опазих наједном пред собом голема штакора, величине мачке. Својим одвратним, хладним, челичним очима, које су биле дубоко уса-ђене у лубањју, гледао ме је равно у очи. Нетре-мице. Те очи имале су продоран, злокобан сјај. И наједном скочила ми је звијер за врат, загризла се' у лубањју и почела полако, полако да ми пије мозак.

Захватила ме голема, незнана бол и давила ме бесконачно дуго. Побијеснио од боли и страха, на-стојао сам, уз дивљјачко шкргутањје зуби, да отки-нем неман с тјемена, но било је узалудно. Поло-мљјених и крвавих ноктију пао сам, након сулудог трчањја и ударањја главом о зидове, на земљју и — пробудио се.

Гдје сам, боже! Шта се то са мном дешава? Лежим обучен, у блату, дршћем од зиме, ноге су ми тешке, непомичне. Једва сам се снашао.

Крај мене је тешко дахтао л бунцао у грозници Сафвет.

— Милице, душо, не дај ме! Не дај ме! Милице, отјерај га! Гризе ми срце . . . Ено га, чупа ми нок-тима пнеумоторакс. Ох, ох ... Милице ... _в

Дрмам га. Врућ је. Из отворених уста дохваћа ме задах болесника на плућима.

Отворио је очи, тешко уздахнуо и оп»т утонуо у немиран, грозничав сан.

Небо се разведрило и посуло мирија'дама звијезда. Мјесец је сјао леденим сјајем.-

Недалеко од мене клечала су четворица Словенаца — католичких свећеника. Молили су се усрдно мајци божјој. Један је јецао.

Рефлектори с усташких извидница, што опкољјавају Логор, крстарили су по уснулој монструозности нашег брлога. Негдје из села допирао је лавеж паса и ој-кањје усташа на стражи.

— Мајко божја, моли за нас ... Заклопио сам очи. Осјећам, како тонем и како

губим свијест мислећи на жену, на дијете, који спа-вају негдје на меканоме и не слуте, у какву им се пакленом амбијенту налази муж, отац.

И опет сањјам о штакору са сивим Матковићевим очима и оштрини црним зубима. Бјежим пред њјим у непознато и трзам се из сна, а срце ми туче под подераним капутићем циглене боје. Хватам се за срце руком у намјери, да га умирим, и поново за-падам у сан, који ће за пар секунда опет бити пре-кинут криком, што се ствара у прсима, а не може да продре до уста.

Трчим пред оштрим кољјачким ножем, који се све више приближује мојим леђима. Трчим већ сасвим сапетих ногу и не могу му измаћи. Осјећам му већ шиљјак на кичми. Окрећем се нагло и хватам га објема рукама за оштрицу, која се полако, без журбе спушта на моје тијело укочено од ужаса.

Нетко ме је жестоко дрмао за рамена.

— Умирите се, пријатељју. Ужасно сте викали. Нада мном је стајао свећеник и у руци држао

круницу. Тресао сам се у силној грозници. Зуби су ми гласно цвокотали.

Сафветово тијело пушило се крај мојега и трзало у немирну сну. Образи му горе. Алија тихо плаче \и

сну. Само Томислав спава мирно; дише дубоко, правилно.

Свећеник се полако по мјесечини примицао сво-јим колегама, који су још увијек клечали и молили се. Из даљјине допирао је лавеж паса, ојкањје усташа. _Мајко божја, моли за нас ...

ПОЧИНЈЕ ДАН

Устајањје је у четири сата ујутро. Најављјивало се виком редара, који су пролазили кроз стреху, уздуж цијеле периферије логора. Своје чворасте батине упо-требљјавали су, из обичаја, и приликом буђењја лого-раша, наравно уз облигатне простачке клетве.

Дужност им је била да одржавају ред и чистоћу у логору, дакле двије дисциплине, које су им биле посве стране, јер су се регрутирали -- како већ споменух — из редова тешких криминалаца, већим дијелом џже-пара већег стила, који су свој занат успјешно и овдје вршили. Од богатијих сељјака, који су добивали од куће пакете живежних намирница, извлачио је овај измет љјудског друштва најмасније залогаје.

Као знак своје високе функције носили су на прси-ма причвршћене дрвене дашчице с натписом РЕДАР, а у руци дебелу, чворасту батину. Бруталност била је заједничка значајка тих љјуди, одлика, коју су уста-ше високо цијенили. Уосталом криминалци сxи уживали велику склоност усташа и били третирани далеко бољје од политичких логораша. Тај изузетни положај, какав иначе нису криминалци уживали ни у једној страној земљји, био ~нам је разумљјив. Везивала их је ду-ховна сродност. Редари су уживали привилегиј, да не морају ништа радити те да први примају храну на казану, и то двоструки оброк. Привилегиј, који може у потпуности цијенити само логораш јасеновачког логора ИИИ Ц.

Међу редарима био је Омер -- мислим — једини 'зузетак И он је носио батину, али само као знак и достојанства; употребљјавао је није никада. Од туђега пакета није никада узимао, а свој је подијелио исти дан, кад би га примио.

Извукао сам се испод стрехе сломљјенији, но што сам био синоћ. У руци сам носио четкицу за зубе и ручник. Једине ствари, које су ми агенти оставили при-ликом јучерашњје пљјачке пред заповједништвом. На јужном дијелу логора, поред »кухињје«, ^А била је чесма, из које је цурио танак млаз воде, а чувао ју је један логораш, што га је контролирало буднп око редара герилског изгледа.

— Не смијем дијелити воду. Она је само за ку-хињју, а изузетно могу је давати за пиће, ако до-зволи редар.

- За умивањје, које је код нас непотребно, нема воде. За пиће добит ћеш у подне, ако будеш заслужио -- разјасни ми љјубазно редар. -- А сада гони! --и опали ме њјежно батином по леђима.

Четкицу за зубе ставио сам у џжеп за бољја вре-мена, а ручник савио око врата као шал, јер је јутро било веома хладно.

Било је још посве тамно, и нисам могао видјети околину. По кругу вртјеле су се безличне, црне го-миле логораша. Понеки је пушио. Запаљјене цигарете кретале су се по мраку као кријеснице. Да ми је запалити пола цигарете! Иза жице спавали су сељјаци из Црквеног Бока у блату. Једно дијете очајно је пла-кало. Рефлектори с извидница још су увијек с времена на Тријеме кружили по логору. Млазови свијетла откри-вали су детаљје, који би смјеста урањјали у таму, и нису ми дозволили да створим реалну слику средине, у којој сам дрхтао од студени.

Око 5 сати појавила се из кухињје циркуска по-ворка. На челу поворке, држећи високо над главом лантерну, корацао је врховни кухар, у грађанству поморски капетан дуге пловидбе и поморски писац, шјор Руди. За њјим носила су по два логораша тешке казане, из којих се пушило. Око казана држали су стражу редари, псујући на сав глас и бјесомучно ви-тлајући батинама на све стране у намјери, да од-бију руљју гладних логораша, који су, не марећи за могућност, да им буду разбијене главе, јуришали с порцијама на казане у нади, да ће им успјети за-грабити из њјих мало кукурузног чаја, свакоднев-ног- доручка у логору ИИИ Ц.

Само је веома ријеткима успјело да, крвави од удараца, заграбе нешто текућине, а многима од тих несретника избијали су редари порције из руку, и дра-гоцјена текућина просула би се по расквашеној зе-мљји. Но тиме ствар није била завршена. Логораши ба-цали су се потрбушке и лизали земљју, која није попила ријетка зрнца кукурузног брашна, док су остали и даљје јуришали на казане, немилосрдно газећи оне, што су се ваљјали у блату.

Стрпљјиво чекајући у реду, примио сам и ја своју политру »кукурузног чаја«, у коме није било ни зрнца соли, ни атома масти. Нисам га могао попити. Неки пролазник загледао се у моју порцију гладним .очима и понудио ми у замјену за јуху цијелу ци-гарету. Сасуо сам садржај у њјегову порцију и нисам узео цигарету, иако сам умирао од жељје, да запушим.

Опет су се ускоро разлетјели по кругу редари ви-тлајући батинама.

- Наступ! Наступ! ' Прилази нам Омер и нуди дим из своје цигарете.

- Наступ је за рад. Логораше воде на рад гру-пници. То су кажњјени усташе, агенти и криминалци. Сваки води групу по 100 до 200 логораша. Ви спа-дате у групу »ланчара«. То је највећа група, а води је криминалац Мате. Уосталом, није лош човјек. Ја сам му већ говорио о вама.

Упознајемо Мату. Добро је обучен, у зимском капуту, са шубаром на глави, у руци му је штап за шетњју. Њјегова група има око четири стотине љјуди. Полази у дугој колони од три до четири хиљјаде љјуди задњја, јер њјегови штићеници носе ланце на ногама.

Разданило се. Радознало кружим погледом по ло-гору. Чистина, окружена бодљјикавом жицом, којих 200 метара у квадрату. Около наоколо тече стреха. Под њјом сложени шарени сељјачки гуњјеви и по гдје-који ковчег или сандук, које су сретнији логораши . успјели прокријумчарити у логор. Под стрехом остали су само болесни и мртви, који су се током ноћи пре-селили у бољји свијет. Остали стоје у кругу у »на-ступу«.

У средини круга појављјује се врховни редар, кри-миналац Азашевац, глатко обријан, обучен у бес-пријекорно плаво одијело. Пуши цигарету. Уз њјега је млади заставник, заповједник логора ИИИ Ц, Маричић, трговачки помоћник из Шибеника. Црвено, добро ухрањјено лице с брковима а ла Мењјоу, у униформи гизделинског кроја. Пуцкета јахаћим бичем по сјајно улаштеним чизмама.

Прима рапорт: око 60 болесника, од којих 15 не може да хода, 27 мртваца.

- Болесници остају у логору, да очисте круг. Оне, који не могу да ходају, пописати, затворити у ци-гански логор и не дати им хране. Поставити стражу и не дозволити им, да се врате у логорски круг.

»Цигански логор« био је мали одвојак, сепарее ло-гора ИИИ Ц, велик којих 400 квадратних метара, од-војен бодљјикавом жицом. Улаз у тај логор није имао врата. Тамо су некада логоровали Цигани, но тих више нема, остао је само назив њјихова мучилишта. Сада служи тај логор као »санаториј« за оне тешке бо-леснике, који се лијече Сувориновом терапијом, без хране, како се »духовито« изразио заставник Ма-ричић у лакованим чизмама.

Гробари су већ испод стреха извукли 27 лешева и покрили их врећама. Један још није мртав, агонија још траје. Из полуотворених уста, на којима сједи рој муха; циједи се зеленкаста пјена.

Тешке болеснике отпремају на носилима у ци-гански логор.

— Има још времена, склоните се - - шапће им Омер. - - Из циганског логора, знате и сами, нема више излаза.

- Не могу, пријатељју, немам снаге. Уосталом, свеједно је, гдје цркнем, спаса ми и онако нема -хрипљје један кошчати сељјак, док га редари с муком дижу на носила.

- Полазак! -- наређује Азашевац.

Отварају се јужна логорска врата, и непрегледна колона полази на градњју насипа. Код врата чека нас чета херцеговачких усташа, већином младића од 16 до 20 година. Добацују нам погрдне ријечи и дијеле ударце кундацима. То је пратњја.

НАСИП

Крећемо се тешко по расквашеном, неравном терену. Сметају нам кратки ланци на ногама, који заглушно звече. Добио сам од некога комад ужета, које сам везао по средини ланца, а други крај при-чврстио за појас. Тако је лакше ходати; ланац се не вуче по земљји, а осим тога мањје звечи.

Усташка стража хода поред нас на ниском насипу. Непрестано нам добацује простачке псовке и гађа нас камењјем, што га успут побире.

- Трком! -- пада заповијед. Заринух зубе у усне, сав дршћем од немоћног

бијеса и почињјем скакутати по склиском терену на обје ноге. Било је заиста смијешно гледати колону од 400 љјуди, како скакуће попут пољјских птица уз заглушни ритам звекетавих ланаца и уз орљјаву сми-јеха наших пратилаца.

Испред мене оклизнуо се један старији човјек и пао у неку рупу покрај пута. Остао је неко ври-јеме лежати и затим се почео с муком придизати.

— Колона стој! -- заори танак тенор.

Крај несретника стајао је већ голобради ројник.

- Покушаваш бјежати, пасја вјеро! Узалуд се несретник оправдавао, да му бијег није

био ни на крај памети. Та куд ће бјежати овако у ланцима, на очиглед цијеле Чете наоружаних усташа.

- Лези потрбушке! И с два хица из аутоматске пушке ликвидиран је тај

»покушај бијега«.

Сада, када је била задовољјена јутарњја потреба за крвавом сензацијом те искрварене дјеце, пу-стили су нас на миру све до големог насипа уз Саву, што су га већ пет мјесеци натапали својом крвљју логораши логора ИИИ Ц.

Подијелили нам лопате, брадве, будаке и ручна колица те расподијелили на посао. Једни су копали, други одвозили земљју, трећи су сјекли у пољју плитке квадрате травом обрасле земљје и пресађивали их на изграђене површине насипа.

Послом је руководио инжењјер Јарослав из Сара-јева, Чех, који је израдио и нацрте. Уз њјега важно је шетао надзорник, садистички водник Мирко с кан-џжијом у руци.

Сафвету, Алији, који је уосталом био геодет по струци, и мени одређено је да планирамо један ко-мадић колског пута, што је водио преко насипа на Саву. Сафвет је носио геодетске инструменте. Јаро-слав нам је савјетовао, нека се не мучимо, само нека се чувамо, да нас. надзорник или који од уста-шких официра не нађе незапослене.

- Чините, као да радите, а при томе забушавајте, колико можете. Рад вам овдје и онако нитко не ће хонорирати. Ево, ја сам прије осам мјесеци дошао овамо на свега три мјесеца »заточењја«. Ни за шта. Речено ми је, да ће ме пустити кући, чим довршим нацрте за тај проклети насип. Радио сам на нацртима три пуна мјесеца, дањју и ноћу. Довршио сам их. рок је иси:екао, а ја сам остао. Постављјен је други увјет: »Пустит ћемо те, кад се насип доврши.« И ево, за неколико дана бит ће и насип готов, а мене ипак не ће пустити. Yећ су ми повјерили пројектирањје једног моста на Сави. Забушавајте, колико можете. јер опазе ли, да знате радити, готови сте. Више вас нитко не ће моћи извући из овога пакла.

Групници се извалили по трави и забављјају се бучно. Ревнији не напуштају повјерене им групе, већ их будно надзиру и батинама гоне на интен-зивнији рад.

Око једанаест сати појавио се на почетку насипа коњјаник.

- Кордић, заповједник радне службе! -- шаптом прошла Је вијест брзином свијетла кроз све групе.

Кордић је самодопадно галопирао на црном коњју по изграђеном насипу, елегантно обучен у униформу усташког »надпоручника«.

— Кордић је мој школски друг из Сарајева -шапне ми Алија. -- Морам се тако поставити, да ме види, сигурно ће ми помоћи и можда ме извући из ИИИ Ц.

Кордић се заиста зауставио код наше групице, но Алију није ни погледао, него се упиљјио у Сафвета.

- Овога треба дати на најтежи посао - - рече надзорнику. -- На рад у води.

Надзорник одведе Сафвета на један пропуст на насипу, који је већ био пун мутне савске воде, што се за јучерашњје кише прелила из корита. Тамо је већ пет шест логораша радило, до појаса у води. Јадни Сафвет, убит ће га!

Кордић је пројахао насипом, проговорио коју ри-јеч с Јарославом и пошао натраг у логор. Код нас је оставио само дах цхyпреа.

Надзорник Мирко забављјао се с »директором«. Био је то сулуд дјечак од седамнаест година, за кога нитко није знао. зашто и како је амо доспио. Није радио ништа, но морао је бити на насипу, да би се господа усташе с нечим забављјали. Обукли га у отрцани жакет и набили му високи цилиндар на главу те га звали директором насипа.

Мирко га је везао своме коњју за реп и гонио га по насипу. Окупљјени групници заједно с Мирком ваљјали су се по трави од смијеха. »Директор« је галопирао босоног крај њјих и склопљјеним рукама, у плачу, молио, да га одвежу.

Јарослав је искористио момент и извукао Сафвета из мочваре па му савјетовао, нека се сакрије, чим се који од усташа приближи.

- Не смијеш им бити на оку, то је све. У подне затрубила је логорска .сирена. Одмор и

ручак. Подијелили су нам ничим зачињјену јуху, у којој је пливало неколико комада гњјилога неољју-штеног крумпира, и 15 дкг кукурузног круха. Крух је био за цијели дан, но само ријетки су успјели да комадић сачувају за вечеру.

Одмор је трајао до један сат. Логораши су искори-стили тај одмор, да у Сави оперу своје рубљје и да из-ложе своје изгладњјеле костуре сунцу, што је раскошно сјало, ма да смо већ ушли у другу половину окто-бра. Неки су уређивали тоалету, неколико прљјавих бријача стругало је браде обраслим логорашима, неки су тријебили уши.

Мене су позвали к надзорнику. Крај њјега је стајао Јозо, онај елегантни младић црне, бриљјан-тином натопљјене косе, што ми је јучер, по логорским прописима, одузео све ствари. У руци је држао> оловку и блок.

- Заповједништво тражи неке податке о теби -рече Мирко и удаљји се.

- Не требам никаквих података, то је само излика. Донио сам слику ваше кћеркице, коју сте јучер онако тужно гледали. Сакријте је. Другом приликом дат ћу вам и другу слику.

Поред слике гурнуо ми је у руку и кутију цигарета.

Зар је то могуће, зар је то истина?! Нисам се могао уздржати, сузе су ми наврле на очи. Зар се у овоме бестијалном логору може наићи на трагове хуманости? Најрадије бих га загрлио од захвалности и ганућа, али он је већ трчао према логору.

Осјетио сам се богатим попут Креза. У њједрима била је одсад моја Дорица, а у руци држим, ето. два-десет комада цигарета. Отрчао сам до Сафвета, да запалимо цигарету. Прву од јутрос. Замаглило ми се пред очима, кад сам повукао први дим дубоко у плућа. Сафвету је лице блистало од узбуђењја.

Из сиесте тргла нас је опет сирена. У пет сати преки-нули смо' посао, отишли у оближњју шикару и насјекли врбова грањја за логорску кухињју. Сваки логораш натоварио је по једуу грану на раме, стао у своју колону као јутрос, и поворка је кренула натраг, на

вечеру и спавањје.

У логору нас је дочекала пура, нешто гушћи куку-рузни чај. Изгладњјели логораши опет су наваљјивали на казане. Сцена од јутрос понављјала се запањју-

јућом подударношћу.

Групе су се полако завлачиле под стреху, у не-равну борбу с крвожедним бухама, измождене од напорног рада и слабе хране. Ипак, данашњји се дан повољјно коментирао. Свега је један логораш данас својим тијелом цементирао смртоносни насип.

КРУМПИР, КОЈИ УБИЈА

Сутрадан била је субота. Нисам морао ићи на на-сип. Позвао ме Азашевац к себи и објавио, да ме именује писаром циганског логора. Објаснио ми је, да је то изванредно угледан положај, заправо сине-кура, јер ми је једини посао да водим персоналну евиденцију о љјудима затворенима у циганском ло-гору. Смркло ми се пред очима при помисли на оне љјуде, које су јучер на носилима однијели онамо и оставили их, да умру од глади.

Не. ја не желим имати никаква удјела у тој ра-боти; има ту сигурно доста љјуди, који ће радо при-хватили овако »угледан« положај. Омер ме, ме-ђутим, мунуо у ребра и савјетовао, нека прихватим понуду. Моћи ћу. им бити од помоћи и ублажити им муке. ако већ не будем могао да им измијеним судбину. И тако сам пристао. Објесили су ми на груди дашчицу с натписом ПИСАР.

У тој функцији смио сам улазити у цигански логор. Омер је међу пријатељјима сакупио нешто круха и цигарета те пуну кутију кинина (многе је од њјих тресла грозница), и одмах сам пошао онамо. Нашао сам тројицу мртвих, а остали су лежали скоро непо-мично на влажној трави укочени од зиме. Само је један сједио на камену и тупим погледом пратио брзи влак, који је око 800 метара далеко од нас журио према Београду. С једног прозора нетко нам је махао бијелим рупчићем.

Ни храну ни цигарете нитко од њјих није ни до-такао, само је кинине онај на камену стрпао у џжеп. На моја питањја није било никаква одговора. Око 10 сати дотјерао је у логор неки Циганин у ци-вилу, но с усташком капом на глави, кола, натоварио их, уз помоћ редара, мртвим и полумртвим тјеле-сима и одвезао плијен некуд према циглани.

За непуних пола сата латрина је јавила, да су не-сретници спаљјени у кружној пећи циглане. Онај Ци-ганин с усташком капом наводно је члан једне малобројне циганске групе слободњјака из Лике на-сељјених на опустошеним имањјима побијених српских сељјака у Градини. Та циганска групица једини су живи представници своје расе у Хрватској. Сви остали узидани су у насип. Сачували су се и живе у релативној слободи стога, што су се 1941. борили на страни усташа против четника у Лици. Но ни ти остаци нису дуго остали на животу. Живјели су у Градини, селу преко Саве — о коме ћу касније опширније писати — а гдје су највећим дијелом вршене масовне ликвидације. Код тих ликвидација ови су Цигани помагали уста-шама, дакле превише су тога знали и видјели. А живи свједоци могу понекад бити веома неугодни.

Да, латрина је јавила погибију мојих штићеника у ужареним кружним пећима циглане. Агенција латрина!

Латрина је била најживљје посјећено мјесто у ло-гору ИИИ Ц. Налазила се иза кухињје. Била је веома примитивна: обична рупа од 4 м дуљјине и по 2 м ширине и дубине. Уздуж и попријеко биле су положене даске, на којима је по цијели дан чучало преко стотину логораша мучених кроничним прољјевом и ди-зентеријом. Друга стотина чекала је стрпљјиво спу-штених гаћа, да се испразни које мјесто на дасци. Било их је. који су сатима чучали на дасци и нису се

могли од њје одвојити, јер је из њјих лијевало без престанка.

Када сам дошао у логор, латрина је била до врха напуњјена цријевним изметом, крвљју и урином, тако да је средина даске лежала најмањје 20 цм испод површине. Ројеви муха попут облака лебдјели су око јаме, купали се у житкој смјеси и нападали уста инертних посјетилаца ове установе, што је око себе ширила неописив смрад.

Но тај смрад није могао сметати оне најбједније, који нису ни на што друго мислили, него како ће ута-жити глад, што је оргијала у њјиховим празним црије-вима. Ти костури, бивши љјуди, сједили су око латрине и кашикама ловили несварене дијелове хране: грах. кукуруз. Неки нису имали ни времена да оперу ло-вину, него су је изравно приносили устима.

Управо данас упао је у јаму неки хоџжа посве бијеле браде и утонуо до врата. Успјело му је да се у задњји час рукама ухвати за даску. Видио сам га, како се мокар и смрадан суши код ватре, што су је у близини латрине импровизирали њјегови пријатељји.. Тај догађај навео је Азашевца, да одреди, да се смјеста започне с чишћењјем латрине, јер пријети опасност поплаве.

На тој латрини, на томе централном стјецишту на-рода, развијао се друштвени живот. Ту су се претре-сали сви догађаји у логору и изван њјега. Ту су се фабрицирале и коментирале вијести, ту су се водиле на-челне дебате и оштре полемике. Често, ах пречесто, ту су се измишљјале вијести, које су се попут муњје ши-риле логором, а које су говориле о скором свршетку рата, о погибији »поглавника«, о промјени поли-тичког курса у Хрватској, о амнестији, укратко о свима лијепим стварима, о којима се сваке ноћи са-њјало. Тамо су се свакога јутра, сваког поднева и

сваке вечери састављјали усмени билтени, које је не-колицина спретних »новинара« неуморно разносила по логору. Дочекивали су их узбуђеним, знатижељјним или резигнираним стереотипним питањјем: - Што јављја данас латрина.

Латринске вијести, за које смо сви знали да су неистините и да су синтетични продукти прољјева, не-стрпљјивости и жељје, биле су нам драгоцјена душевна храна, без које би нам једва било могуће живјети.

Било ми је неразумљјиво, чему имам захвалити Азашевчево одликовањје. Убрзо сам разумио. Нешто пред подне прошла је кроз ИИИ Ц поворка логораша из Слободанове групе; ишли су на насип по дрво. Међу њјима био је и Марко, који ми је на пролазу успио шапнути, да другови раде на моме избављјењју из логора ИИИ Ц. Нарочито Павел, који је запослен у управној писарни.

Радни логор, или укратко циглана, изгледала нам је иза жице логора ИИИ Ц као обећана земљја, као су-рогат слободе, макар су и тамо владали најсуровији кољјачки закони.

Захваљјујући подијељјеној »части« и функцији, успио сам и Сафвета задржати од рада на насипу и упослити га на логорском, помоћном раду. Тај рад састо-јао се у главном од чишћењја круга, полијевањја кречом и чишћењја латрине. На том послу били су иначе запослени болесници, који су се једва држали на но-гама.

На кругу није било заправо ништа за чишћењје, иако је због густог блата био невјеројатно прљјав. Блато се пак никако није дало преформирати. Отпа-дака није било никаквих. Сви су отпаци нестајали у устима гладних логораша без обзира, да ли се радило о љјускама крумпира, комадићима дрва или о папиру.

Око подне ушетао се у логор заставник Маричић, да прегледа, да ли је све у реду. За њјим је лајући трчала овчарска куја, коју су логораши морали по-здрављјати једнако сервилно, скидањјем капе, као и њјега самога. Док се Маричић забављјао с кујом, бацајући јој бич, који је она апортирала, и хуцкајући је на редара Смају, довели су редари пред њјега четворицу Жидова с оптужбом, да су из логорског складишта крали крумпир и кукуруз. Као цорпора делицти ставили су на клупу, на којој је Маричић пу-шећи сједио, шест гњјилих крумпирића и клип сухог кукуруза.

Маричић није биједнике удостојао ни једним по-гледом, него је највећим миром изјавио:

- Добро, стријељјат ћу их.

Настао је плач и запомагањје, оправдавањје. Мо-лили су га клечећи, нека им овај пут поклони живот, да никад више не ће починити сличан »злочин«. Да су цијело прије подне носили и чистили крумпир, да нису могли одољјети напасти, јер су гладни, а ни откуд не добивају пакета.

Куја је махала репом и чврсто у зубима држала бич, што га је Маричић узалуд настојао да јој ишчупа. Прошло је неколико минута. Оптужени несретници већ су се понадали, да им је опроштено, и полако су по-чели да се одвлаче према кухињји, у којој су радили. Но Маричић их није заборавио, позвао их натраг и наредио, да скину одијела.

Стајали су окамењјени, без ријеци, без покрета.

- Свлачите се, мајку вам чифутску - - брутално им подвикне Маричић и први пут их погледа.

Пред њјим стајала су четворица прљјавих биједника у дроњјцима, ужарених очију. Тројица су била четр-десетих година, четврти још дијете.

Остали дио драме одиграо се у потпуној тишини, без и једне ријечи осуђених, само је команда Маричи-ћева реско одјекивала у згуснутој атмосфери зби-вањја.

— Клекни!

Четири добро циљјана метка у затиљјак докрајчила су ову одвратну сцену, од које ми се смучило. КАКО СЕ КУХАО ПЕКМЕЗ ОД ШЛЈИВА

Извадио сам из њједара Доричину фотографију, која У МЕЂЕЂИ

ми се у чистој, карираној оправици сретно смијешила,

и обећао сам јој, да ћу првом сличном приликом и ја Ни недјељјом није цијели дан одређен за одмор

украсти крумпир, да не будем и даљје присиљјен гле- логораша, него само поподне.

дати процес претварањја човјека у дивљјег и крва- Ујутро смо испод стрехе извукли дванаест мртва-

_{вог шакала.} ца, саслушали вијести »агенције латрине«, која је ко-

ментирала јучерашњји догађај с крумпирима и крва-ве догађаје на насипу, гдје је двоструки број логораша оставио своје животе. »Ланчари« су били на путу формално претучени од усташа 4. логорске сати, која је јучер давала стражу. Ни вијести с фронте нису биле ружичасте. Јављјало се, међутим, да ће логор ИИИ Ц бити за који дан, чим се заврше радови на на-сипу, укинут, те да ће сви логораши бити подијељјени у 4 категорије. Једни ће отићи на рад у Њјемачку, то ће бити у главном Срби, од Хрвата ће неки бити пуштени кућама, они најстарији, а млађи ће бити увр-штени у војску. Само један мањји дио »политичких заточеника« остат ће у Јасеновцу, на циглани.

Та вијест била је узбудљјива и коментирала се на све могуће начине. Пронађени су аргументи, који су скоро сви утврђивали истинитост те вијести, и није готово било човјека, који јој не би вјеровао. Само ријетки скептици, они, који и у бијеломе виде црно, подругљјиво су се смјешкали. Али, тко би и њјима по-клањјао пажњје.

Сељјаци из Црквеног Бока, који су у логору, под ведрим небом, већ пети дан чекали на »одлуку из Загреба«, били су данас добро расположени. Јављјено

им је, да ће мушкарци бити послани у Њјемачку на рад, а жене и дјеца да се враћају својим кућама, заједно с колима и благом, које је с њјима дотје-рано у логор. С оне стране жице чује се чак и пјесма. Мушкарци се већ спремају; они ће још током прије-поднева бити укрцани у вагоне, а по подне кренут ће поворка жена и дјеце под заштитом усташке страже у Црквени Бок.

Растанак је додуше тежак, али је овакво рјешењје ипак далеко изнад очекивањја и, успоређено с јасе-новачком стварношћу, права благодат. Коначно, ни Њјемачка није на крају свијета, па ни рат не ће вјечно трајати, а након рата ће се сви сретно састати на домаћем огњјишту.

Мушкарци су заиста били утоварени у вагоне и под њјемачком стражом упућени у Њјемачку на приси-лан рад, но жене и дјеца пошли су у поворци према Сави те укрцани заједно с колима и благом на скелу, а Црквени Бок налази се с ове стране Саве.

Сутрадан морала је латрина објавити, да је у ло-горско складиште довезено неколико кола постељјине, женских скута, сељјачких прегача, марама, дјечјих хаљјиница и ципелица.

У подне враћа се дугачка колона логораша с на-сипа. На челу поворке ступа четрдесетак кршних му-слимана из Орахова. Пјевају складно и весело. Ти младићи, необично чисти и уредно обучени, уживају у логору изузетан положај. Од ствари им приликом доласка у логор није ништа одузето. Речено им је. да су доведени овамо само на привремен, превен-тиван боравак, док се њјихов крај не очисти од чет-ника, па ће сви затим бити пуштени кућама. Свијесни тога. они су на насипу радили ревносно, као да раде на властитим пољјима.

Ручак је био управо раздијељјен, и љјуди су се по-вукли под стреху или су потражили закутнија мјеста на логорском кругу или у циганском логору, гдје није било »пацијената«, да у миру поједу своју јуху од крумпира, у којој је данас пливао и по комадић коњјског меса.

Код прве кашике редари су најавили наступ у кру-гу. Тамо је већ нервозно шетао Маричић и пожуривао логораше, да стану у ред.

С подругљјивим смијешком дао нам је на знањје, како је заповједништво логора одлучило, да пошаљје у Међеђу, гдје су ове године шљјиве изванредно родиле, старије и физички слабије логораше, који ће у казанима кухати пекмез.

- Ово је лакши рад, па нека се за њј јаве само старији или физички слаби. Млади и јаки не могу бити послани у Међеђу. Они ће и даљје остати на насипу

- завршио је Маричић.

Иако је многима било јасно, да Маричић цинично лаже, и да му ни на крај памети није било да стар-цима и болесницима олакша живот, него да се жели ријешити баласта, што се већ потпуно истрошио на на-сипу, на којему се радови уосталом примичу крају, па није ни потребно толико љјудства - - око стотину лаковјерних логораша јавило се за лакши рад и сврста-вало се у двореде у средини круга.

Неки младић, од којих 18 година, веома мршав и слаб, али ванредно лијепих очију и племенита израза лица, иступио је такођер, но Маричић га је вратио на-траг.

- Мој се отац јавио, и ја не ћу да га напустим молио је младић. Осим тога слаб сам и не

могу издржати рад на насипу.

Маричићу се младић очигледно допао. Пришао му је и шапнуо:

— Не иде се на лакши рад, будало. Остани овдје, велим ти. Одредит ћу ти лакши посао у логору.

Младићу су се у очима цаклиле сузе. Не би радо напустио старог и болесног оца, па макар куда се ишло, али није могао протусловити Маричићу.

Редари су пребројавали постројене добровољјце. 102 јављјају Маричићу. Није довољјно. Треба их још. У Међеђи су ове године шљјиве нарочито родиле.

И Маричић се креће уздуж постројених логораша, из-влачи старије и слабе, који се нису јавили, јер су ви току мјесеци живота у логору упознали сав цинизам и лицемјер ство усташких старјешина. Ови излазе из ре-дова оклијевајући, често уз интервенцију редаревих батина. Група у средини расте. Има их већ близу пет стотина, када Маричић маше руком. - Доста!

Колона се креће у дворедима према излазу из логора ИИИ Ц, гдје чекају писари, који су смјештени у кућици непосредно иза жице. На столове поставили су дебеле књјиге, у које ће уписивати .генералија лого-раша одређених за кухањје пекмеза у Међеђи, Колона чека Маричићеву заповијед за покрет.

Младић с лијепим црним очима крај мене плаче. Држим га за рукав и молим га, да остане с нама. Велим му, да имам пуно разлога да вјерујем, да

ти љјуди не ће добро проћи. У средини круга Маричић даје знак за полазак.

Колона полако пролази кроз импровизирана врата,

излази из логора ИИИ Ц, логора, који им је одузео сву

снагу, све љјудско достојанство, који их је физички

уништио, који их је нивелирао са животињјама, одузео

вољју, име, породицу, имањје и који им умало, као

толикима, није одузео и сам живот. У срцу тињја танка

нада: можда, можда Маричић ипак није лагао. Можда

ће заиста у лијепоме босанскоме селу Међеђи ку-

хати пекмез. Јер, шљјива је ове године одиста добро родила. Причају логораши, који раде у Градини, а ето, и мали Назиф и Ајановић доносе сваке вечери пуна њједра крупних, слатких шљјива.

Из наступа, који је одахнуо, издваја се изненада кршан- човјек одлучна лица, прилази Маричићу и чвр-

стим гласом пита:

- Могу ли и ја у Међеђу?

Маричић га мјери поспрдним погледом. Затим ки-ћеном кретњјом, којом је некада испраћао муште-рије из какве мануфактурне, трговине, показује пре-

ма колони:

— Извол'те!

Иступ тога човјека прекинуо је нит оклијевањја код оних, који нису посве вјеровали Маричићу и који су треба.ли какав подстрек из властитих редова па да се и сами пријаве. Јер, ослободити се мука логора ИИИ Ц врло је примамљјива мисао.

И потекло је још неколико десетака љјуди.

— Могу ли ја? А ја? Ја?

- Извол'те! Извол'те! Извол'те! показивао је Маричић руком клањјајући се подругљјиво.

Колона је већ нестајала с видика, када се младић крај мене отргнуо и потрчао према Маричићу, кле-кнуо пред њјега и замолио, да и њјега поведе.

Маричић се зауставио, уозбиљјио се, загледао се дуго у очи младићу. Оклијевао је. Зашто? Коначно

је уздахнуо:

— Хајде!

- Разлаз! — наредио је Азашевац. Преостали логораши јурнули су под стреху, да .до-

врше започети ручак. Око порција одведених настала је туча. Многи од узбуђењја нису јели. Нису ни го-ворили. Знали су, да се одведеним друговима пред ланчаром везују руке на леђима оштром жицом, и

да ће скела на Сави шкрипати цијело поподне прево-зећи несретнике у Градину, гдје над ископаном ја-мом стоје усташе, засуканих рукава, с великим, же-љјезним маљјевима у рукама.

Није прошао ни сат, кад је поново одређен на-ступ. Очигледно, није био довољјан број, што га је одвео Маричић, требало је још љјуди. Зар за кухањје пекмеза? Толики број?

Маричић овај пут није ништа говорио. Био је озби-љјан. Пролазио је крај двореда и бирао. Према ка-квом критерију? Никога није питао ни за име, ни за занимањје, ни за вјеру, ни зашто је доведен у логор. Само је пролазио и од времена на вријеме испружио руку, дохватио логораша за ревер од капута или за огрлицу од кошуљје и рекао кратко: - Ти!

Прошао је и крај мене, али ме није позвао. Позвао је младог сељјака, који је иза мене стајао. Зашто је баш њјега изабрао, који није имао никакве кривице и који је доведен са стотинама других из свог села само зато, што је православне вјере ? Зашто није мене изабрао, који сам носио ланце на ногама, знак, да сам тежи политички »злочинац«? А могао сам. уоста-лом, бити и Србин и Жидов. На мени није писало, да сам Хрват, нити је то Маричић знао. Та он осим Аза-шевца, Смањје и 5 до 6 агената није у тој непрегле-дној гомили никога познавао.

Маричић је полако пролазио крај двореда и одлучи-вао о животу или смрти појединаца. Пролазио је глатко обријан, намирисан -- недјељја је -- с брковима а ла Мењјоу.

- Ти!

И овај пут одвео је око 500 заточеника. Писари су неуморно уписивали генералија, поворка је мукло

кретала према ланчари. Нитко од преосталих логораша није замолио Маричића, да и њјега поведе.

Након разлаза није наступило олакшањје. Љјуди су посједали на земљју или се повукли мућке под стре-хн. Многи су јецали; одведен им је брат, отац, син. Сунце је већ почело залазити, ноге су се умориле од стајањја.

Прије вечере одређен је и трећи наступ. Сада по вјерама. Католици и привилегирани момци из Орахова нису морали наступити.

Одведено је још око 200 логораша, међу њјима и Омеров брат Хасан мезимац старог оца, кадије из Тешњја, који му је управо данас послао у пакету слатких гурабија, меда, ораха и сухих шљјива.

И још једном појавио се Маричић, у пратњји Кор-дића. с великом кувертом у руци. Стигла је одлука из Загреба: четрдесеторица кршних момака из Ора-хова и четворица словенских свећеника полазе у Њје-мачку на рад. Четрдесеторица младића, који су да-нас у подне складно пјевајући марширали на челу колоне, што је долазила с насипа, да проведу недје-љју поподне у одмору и у стварањјии планова о бли-ској слободи, која им је обећана.

Тешка је била ноћ, која је убрзо раширила своја тамна крила над логором, што је муком шутио. Није се чула ни псовка редара, И они су се повукли. Ми-

рују.

Цијеле ноћи шкрипала је скела. Из Градине допирало је свијетло. Учинило нам се. да чујемо кроз ноћ му-кло ударањје и оштре крикове жртава, које су се ру-

шиле под злочиначким маљјем, но то је била сигурно распаљјена машта, јер је Градина далеко.

Назифа, који је радио у Градини, потјерали су у подне у логор. Знао је, да се усташе и од ужаса напола луди Цигани-слободњјаци спремају на гигант-ски посао. Требало је умлатити око 1.500 љјуди и свући им одијела.

И то се све десило на свету недјељју, под насми-јешеним октобарским сунцем године 1942.

НЕДЈЕЛЈНЕ МЕДИТАЦИ ЈЕ

Опет је недјељја, поткрај октобра. Још увијек има сунца, по дану је топло. Лежим на трави у циган-ском логору, који од мог именовањја за њјегова писара уопће више није долазио у функцију. Умјесто њјега неуморно је радила Градина. Недалеко мене сједи Омер. Скинуо је кошуљју и необично озбиљјна лица тражи уши. По рубовима их увијек можеш наћи. Зовемо их подморницама, нешто због дугуљјастог облика, а нешто и због тога, што се сакривају \и ша-вовима рубова на рубљју. Имају изврсну заштитну боју: бијеле су, скоро прозирне. Одаје их само црна точка у средини, као ограђени средишњји дио палубе на подморници. Бојимо их се панично због пјегавца, који преносе, а који већ хара немилице по логору и коси сваки дан на десетке логораша.

Тек сам десет дана у логору и скоро сам се по-све навикао на алтамирске увјете живота у њјему. Навикао сам већ да гладујем, да једем пријесне. неољјуштене и гњјиле крумпире, да пушим сухо врбо-во лишће у новинском папиру, да се не пел-ем, да пијем смрдљјиву, тифозми воду, да гледам Маричића, како свакодневно, из спорта, убија пиштољјем по неколико логораша, који су негдје успут побрали ка-' кав одбачени крумпир или клип кукуруза, да ходам у ланцима. Данас ми се чини управо невјеројатним, да је некада постојао обичај, да се једе из чистих тањјира. Питам се, да ли је заиста потребно, да чо-вјек једе вилицом и ножем, кад је за све довољјна

и лимена кашика. Очигледно је, да је прибор за јело глупа предрасуда. Ево, ја носим своју стару лимену порцију, црвене боје, од које је отпала готово сва цаклина, и коју нисам за ових десет дана ни једном исплахнуо. на узици око паса, а кашику, коју након јела помно оближем, стављјани у стражњји џжеп од хлача и — мирна Босна. Једино садржај порција чини се да није предрасуда. То осјећам, кад ујутро пи-јем кукурузни чај, у подне, кад једем крумпиро-ву јуху, у којој понекад плива комадић коњјског плућа или комадић длакавог меса, и навечер, кад једем пуру. Не могу то појести, ако претходно прстима не зачепим чврсто носнице. Можда је то размаженост, које ће с временом такођер нестати. Навикао сам и на свакодневне наступе, с којих Маричић одвлачи на стотине жртава у Градину. Не бојим се чак ни смрти, једино се не могу отети паничном страху с помисли на жељјезни маљј, који је у Градини већ пуних десет дана у сталном покрету. Помисао на маљј кида ми живце и доводи ме на ми-сао, да украдени какав крумпир, па да ме Маричић метком ослободи панике Градине.

Понекад, кад видим, како се по хоризонту склизе путнички влак с вагонима, у којима сједе путници, долази ми, да постимњјам у реалност виђене слике и да повјерујем, да је то само визуелна варка, фата моргана. Једва могу вјеровати, да изван ло-гора има живота. Живота, који би се могао одвијати по другим законима него по онима, што овдје вла-дају. Л једноме сам сигуран: успије ли фашизму да побиједи силну, али још разједињјену снагу народа, постојат ће у Европи само двије класе љјуди: шака униформираних зликоваца, који ће доручковати крв, а ручати и вечерати мозак и срце оне друге, големе класе голорукога народа, који ће попут нас сједити

иза бодљјикаве жице, пити кукурузни чај, јести гњјиле крумпире, стајати у наступу пред крволоцима Мари-чићева и Матковићева типа, ропски и крваво радити под сјеном уздигнутог маљја и у бескрајним но-ћима размишљјати о бесмислености живота, а то, знам, да је немогуће замислити. И знам, поуздано, да ће се народна снага, макар и у задњји час, сјединити и стрести са себе крваве паразите. А то, то бих хтио видјети. Само видјети и повући се у таму заборава, јер бих тада знао, да нисам узалуд живио.

Сафвета нема више међу нама. Њјега су дигли и одвели прексиноћ, за вријеме вечере. Отишао је у звонару заједно с мојом кашиком, коју сам му посудио, да поједе пуру. И није се цијеле ноћи вра^А тио. Ни сутрадан. Синоћ ми је Назиф сав избезумљјен причао, да је видио, како га двојица усташа воде, и како га је један од њјих заклао под неком врбом, коју је добро запамтио. Био је удаљјен од призора свега 20 метара. Клао је Бонзо и напио се Сафве-тове крви. Назиф је ноћас спавао крај мене, на Саф-ветову мјесту. Морао сам га неколико пута будити, јер је у сну викао.

Тешко осјећам губитак Сафвета. Сјећам се њјего-ва крупног, болешћу и патњјама нагризеног тијела, меканог гласа, којим је говорио о својој Милици, с којом се тек пред шест мјесеци вјенчао. Сјећам се и њјегове чврсте вјере, да ће се из овога пакла избавити и осветити се за све муке и понижењја, који-ма је био извргнут. Назиф зна, гдје му се налази гроб, и показат ће ми га, буде ли преживио. А хоћу ли ја преживјети?

Сјећам се Белбеноитове књјиге »Суха гиљјотина«, која је оправдано узбудила цијело културно човје-чанство у описивањју физичких и душевних мука, ко-јима су извргнути кажњјениц: француске кажњјеничке

колоније Гуаване, те гнојне и гнусне ране на вели-чанственом стаблу француске културе. Шта су те му-ке у успоредби са стварношћу јасеновачког логора ИИИ Ц, гдје су живјели логораши, који нису носили на себи никакве кривице, у сталном очекивањју, да ће сваког идућег тренутка бити извргнути најбестијалнијем мр-цварењју и убијањју, какво се већ одавна не прак-тицира ни у чикашким клаоницама стоке, и гдје је само један од хиљјаде имао шансе, да ће кроз двије-три године успјети да сачува живу главу.

Сјећам се мога подворника Ђуре из Загреба, који је пред пар мјесеци побјегао у партизане, и с којим сам се састао у подруму на тргу Кулина бана. Вршио је курирску службу и на терену је био ухваћен од усташа. Прије но што су $а послали у За-греб на преслушањје, забављјали су се с њјиме Милош, Матковић и Бонзо у Јасеновцу, у знаменитој зво-нари. Искидали су му све нокте на рукама и ногама, избили зубе, резали табане, провлачили иглу с концем кроз оба муда и палили га усијаним жељјезом толико, да му се цијела епидерма на леђима одвојила од тијела. На тијелу није имао можда укупно ни пола метра површине, која се није састала с усијаним же-љјезом модерних канибала.

Насип је завршен у сриједу. Од тога дана одлазе на насип само мањје групе, за које се још нађе какав завршни посао. Остали се без посла вуку по логору. За заповједништво настао је проблем љјуд-ства у логору ИИИ Ц. Неке стручњјаке моћи ће за-послити у својим обртним и индустријским радионица-ма. Неке су већ одвели на циглану, али куда ће с највећим дијелом логораша, који се састоји од сељја-ка, нестручних радника и интелектуалаца? Долази зима, престат ће сви вањјски радови, осим у шуми. Немају рачуна да бадава »хране« трутове. Рјеше-

њје је на длану: потаманити их као штакоре. Маричић је добио налог, и он га извршава на највеће задо-вољјство, заповједника Матковића. Већ нас је пре-половио, али нас још увијек има доста, превише.

Ту неки дан имао сам част упознати једнога од најистакнутијих логорских »хероја«, усташког сатника инг. Пиццилија. О њјему је латрина јављјала да ће ускоро постати министар грађевина у Павелићевој влади. За министра Павелићева кабинета имала је та звијер заиста сјајних квалификација. Већ и овако, као скроман заповједник »усташке радне службе«, инста-лирао је у Јасеновцу примитивним средствима јефтин крематориј, који по ефекту нимало не заостаје за оним у Осwиенциму. Шта ли би тај човјек могао тек постићи, да сједи у фотељју министра грађевина!

Залетио се, дакле, неки дан тај добротвор и у наш логор с »леицом« око врата и с танком трстиком у десници. Пратио га је колос, усташки водник, некада месар и крчмар, Хирсцхбергер, сада заповједник ватрогасне чете у Јасеновцу и пасионирани мучитељј звонаре. Носио је увијек са собом гвоздену притку, пресвучену гумом. С овом притком расколио је многоме логорашу главу у звонари.

Пиццили је тетурао припит по логору и у једноме моменту заплео се у ноге неког логораша, који је испружен спавао недалеко од кухињје. Разбјешњјели »министар« оплео је душмански логораша трстиком по лицу. Тај се трже из сна, скочи уз врисак, отме Пицци-лију трстику и својски врати ударац, одбаци трстику и нагне у бијег.

Хистерична вика Пиццилија алармирала је редаре, који су убрзо дохватили несретника и крвава од ба-тина довукли пред увријеђеног сатника. Хирсцхбер-гер је повалио логораша потрбушке и стао га живин-ски ударати својом страховитом батином. Но Пиццили

је хтио сам, да се освети због нанесене му нечу-вене срамоте, истргнуо је запањјеном Хирсцхбер-геру батину из руку и наставио као побјешњјела зви-јер да удара јадног логораша, који је рикао од боли. Никада у животу нисам чуо тако страховито запо-магањје, какво се извијало из прсију жртве.

Пиццили је тукао, тукао бескрајно дуго, а Хирсцх-бергер је газио тешким чизмама главу жртве. Лице жртве било је већ посве изобличено, на њјему се више нису разликовале очи, уста, нос. Све се претворило у крваву, раздерану масу меса. Одијело се на не-сретнику распало, а из расјеченог тијела, већ посве црна од тешких удараца, текла је згуснута, љјепљјива крв. Али тијело се није предавало. Ударци су непре-стано падали, све гушће, а тијело се још увијек трзало, и крикови су парали глуху тишину, која се укочила над логором.

Коначно се ипак тијело умирило. На поду лежала је маса крвавог меса и раздераних крпа. Десна је нога била испод кољјена сломљјена. Из црне крпе, која је некад била саставни дио хлача, вирила је сло-мљјена, крвава цјеваница.

Лес је требао да остане изложен на мучилишту 24 сата, као мементо осталим логорашима, но сутрадан га нисмо више нашли на мјесту. Након дуге и све-стране потраге нађена је жива лешина тога несхва-тљјиво виталног човјека сакривена испод гомиле врбо-ва грањја, које је служило за потребе логорске ку-хињје. Маричић му је милостиво скратио муке једним револверским метком.

Требало би се што прије макнути из логора ИИИ Ц и пријећи на циглану, у обећану земљју, за којом сваки од нас жуди. Домоћи се циглане било је нама исто, што је Белбеноиту било дочепати се Тринидада. Само што је Тринидад значио слободу, а циглана је

»гримизна барака«, због које се бјежало на Трини-дад. Јучер ме је Марко на пролазу опет увјеравао, да је мој премјештај на сигурном путу, питањје дана.

Ланци ме пеку на ногама, не зато, што су се уре-зали у месо — физичких боли скоро и не осјећам -него зато, што нас од 400 »ланчара« шеће по логору још само пет.

ПЕР АСПЕРА »АД АСТРА«

Након 14 дана паничног живота успјело је прија-тељјима да ме извуку из логора ИИИ Ц. Са мном је изашао и Алија, док су Томо па Омер те многи други вриједни другови и даљје остали у брлогу логора ИИИ Ц. Алија и ја смијали смо се и истовремено плакали од среће, кад нам је жица логора остала иза леђа. Алија је био премјештен као геодет у грађевинску групу. Спават ће у поткровљју управне писарне, у новој згради насупрот заповједништву, а обећано му је, да ће добити и групничку храну, т. ј. четверо-струки оброк круха и много укуснију казанску храну од обичне, логорашке, која се ни на циглани (радном логору) не разликује много од оне, што смо је уживали у логору ИИИ Ц. Групничку храну добивају т. зв. групници, т. ј. шефови разних радних група и неки, особито вриједни стручњјаци, дакле они, који имају релативно најлакше увјете рада и који ни издалека не троше толико енергије, коју треба надо-кнадити, као што је троше тешки мануелни радници, на пр. транспортни и шумски. Они раде већином сједећи, у канцеларијама, а ипак добивају четвероструки оброк круха.

Та социјална »правда« није ишла у главу ни мно-гом усташи. Тако ми је једном, послије, неки чаркар разочарано рекао:

- Ма све ти је то исто као и прије. Тко најмањје ради, највише зарађује.

Ја сам био додијељјен логорској болници у свој-ству болничара. Никада прије тога нисам знао, ко-лико је то звањје тешко и одговорно, поготово у при-ликама, под којима смо живјели.

На излазу из логора ИИИ Ц дочекао ме је Марко, сав сјајући од среће. Загрлили смо се и обећали, да се више не ћемо растајати.

На првом кораку у нови живот наишао сам на За-грепчанина, доктора Николу, који је испословао, да ми скину окове. Гурнуо ми је у џжеп шаку цигарета те ме нахранио млијеком, маслацем и пекмезом. Био је то један од најбољјих другова, што сам их у логору срео. Био је човјек, који је успио и код усташа стећи извјестан ауторитет и искоришћавао га, да ублажи биједу логораша. Залагао се и бринуо за свакога и није се бојао да се залети чак у заповје-дништво, које су логораши увијек са страхом заобила-зили. На жалост, Никола је већ сутрадан, с још неко-лицином лијечника, апотекара и помоћног особљја, напустио логор и преселио се у ново основану усташку болницу у мјесту, којом је управљјао усташки нат-поручник, касније сатник, доктор Марин, некадашњји логораш. И тамо, у Јасеновцу, радио је Никола не-уморно за логор. Њјегови ријетки посјети логору били сии за нас, који смо га познавали, праве светковине.

Јавио сам се свом групнику у амбуланти. Како је дубок дојам на ме учинила примитивна и у све-му оскудна амбуланта у једној од двије болничке бараке, у јужноме дијелу логора! Кроз ова три мје-сеца тамновањја по подрумима и у логору ИИИ Ц изгубио сам сваки појам о културном животу и нисам се могао довољјно надивити слици малене ам-буланте, у којој су неуморно радили лијечници у бијелим кецељјама, гдје су се у ормарима цаклили поникловани инструменти, и гдје се могло до миле

вољје и пунини грудима удисати мирис јодоформа и етера. Удисао сам га с истинским задовољјством. Био сам толико усхићен сликом, те нисам ни опазио пред вратима амбуланте дугачки ред мршавих логораша обучених у прљјаве дроњјке, већином босих, очију упаљјених од грознице. Било их је, који су се једва држали на ногама, било их је са сломљјеним екстре-митетима, с чиревима на врату, промрзлих ногу.

Лијечници и болничко особљје спавали су у јужном дијелу бараке болнице бр. ИИ. Тај је дио био од бол-нице одвојен дрвеним зидом, који је пропуштао сва-ђу, псовке и језиво стењјањје болесника.

Заповједник бараке био је неки доктор Мирковић из Загреба, човјек необично педантан, који је мрзио неред и прљјавштину. У својој педантерији ишао је тако далеко, да се нетрпељјиво односио према прљја-вим и смрадним болесницима, што су лежали у бол-ници, и показивао им своје гађењје без устезањја и сваком приликом. Није мислио, да логораши не могу да одрже било какав ред и чистоћу тијела, јер за то није било ни најпримитивнијих увјета, а болесници, који су лежали у болници, били су више мртви него живи и нису се могли ни окретати на својим тврдим лежа-

јима.

Мирковићев осјећај за чистоћу није могао подни-јети мој цигански изглед (био сам јадно прљјав, бла-тан и подеран), те је мој долазак у стамбену бол-ничку бараку дочекао гласним негодовањјем и хла-дним непријатељјством. Тек кад сам од куће добио пакет с чистим и уредним скијашким одијелом и ципе-лама, па кад сам умивен, обријан и добро обучен попримио изглед друштвеног бића, пале су код Мир-ковића све ограде, што су нас дотад видно дијелиле.

Спавало се у дрвеним боксовима на кат, свагдје по двојица. У бараци спавало нас је укупно око

тридесет, и било је довољјно мјеста за све. Ја сам лежао у горњјем дијелу. Добио сам два покривача и јастук. Један покривач ставио сам на даску, да ми буде мекше, а другим сам се покривао. Јозо ми је донио — како је обећао — и другу Доричину слику уоквирену у јасеново дрво. Објесио сам је изнад бокса. У средини собе стајао је дугачак сто с двије клупе, на једноме зиду комода, у којој смо држали порције и залихе хране из пакета. Имали смо чак и електрично освјетљјењје. Овдје је било и могућности, да се човјек редовно свако јутро уми-ва, па је тако и моја четкица за зубе дошла до упо-требе.

Мислим да није потребно нагласити, како ме је »невиђени« комфор мога новог стана опио, и са каквом сам тупом тугом мислио на напуштене другове у логору ИИИ Ц, који су морали спавати обу-чени, тако рећи под ведрим небом, у пиловини пуној буха, и који нису имали прилике ни једном на дан да оперу руке.

За столом се навечер играо шах, карте, или се чи-тала стручна, медицинска литература. У једном пре-тинцу комоде биле су и двије »илегалне« белетристичке књјиге: »Винетоxи« од Карла Маyа и Крлежини »Есеји«.

Становници били су највећим дијелом Жидови. Дру-штво се из почетка држало прилично резервирано пре-ма мени, но ускоро се навикло на ме и примило ме у свој лијечничко-болничарски цех. Ипак, друштво је по своме гледањју на свијет било толико хетеро-гено, да се о какву заједничком животу заправо није могло ни говорити. Живјели смо тамо, као у какву хотелу, посве индивидуално, у добрим су-сједским односима. Нисмо имали заједничких инте-реса ни подударних жељја, а заједнички нам је био само тежак посао, који смо сви здушно вршили од

раног јутра до касног мрака у болници и амбу-ланти.

Међу лијечницима истицао се стручном спремом, интелигенцијом и пожртвовањјем групник доктор Шпицер, примариус сисачке болнице. Стари Конфорти кројио је по цијели дан повоје из старих крпа, што их је добивао из логорског складишта. Аустријски еми-грант Похорило, професионални массеур, није ништа радио бесплатно, него је за своје масерске услуге, које је продавао усташким официрима, болесницима и отменијим логорашима, добивао цигарета и живежних намирница. Зарађивао је сјајно и био у Јасеновцу најбољје ситуирани логораш. У својој кожнатој жутој торби носио је и финих сапуна и »алге« и француског еау де цологна. -

Највиталнија личност бараке био је болнички писар Озрен, необично јако свинутог носа као у папиге, освједочени идеолог корпоративне државе. Он је у корпоративној држави видио једини могући спас бу-дуће Југославије и ауторитативно јој прорицао такав развој. Био је о свему »најточније« информиран те један од оснивача и-уредника »агенције латрине« у жицама радног логора. Тој својој новинарској агил-ности може захвалити, што су га једне вечери одвукли у звонару, одакле се више није вратио.

Од болничара најведрији је био сарајевски Жидов Садо, иначе магистер фармације. И он је овамо до-шао из логора ИИИ Ц. Тај човјек, вјечно насмијан и добре вољје, ма да му је логор прогутао жену и дијете, био је душа болнице И. гдје је неуморно дво-рио и тјешио болеснике. Био је толико омиљјен код па-цијената, да је већ сама њјегова присутност била један од важних елемената оздрављјењја. Био је уједно и шаховски првак стамбене бараке.

У лијечничком кадру био је интересантна личност неки Жидов, емигрант из Граза, коме сам заборавио име, и који није знао ни ријечи хрватски. Он је био доктор права, али се приликом доласка у логор де-кларирао као »доктор« и Био додијељјен у болницу. Лијечници су наиме због своје стручности - - која може и усташи послужити, а и служила је често — уживали извјесне привилегије и могли скоро са сигурношћу ра-чунати, да не ће бити ликвидирани, ако нису политички истакнути, све дотле, док логор постоји. Правници пак сматрани су изразитим паразитима, чија стручност није у логору никоме била потребна, те су, приликом ликвидације, ранжирали увијек на првом мјесту.

Наш се сиједи емигрант изврсно снашао у новој функцији. Бијела кецељја и бијела капица стајале су му изванредно увјерљјиво. Баратао је термометром и стетоскопом тако вјешто и дијелио аспирине и царбо анималис тако професионално, те сиромашни пацијенХ нису никада посумњјали у њјегово високо медицин-ско знањје. Звали су га чак, због посве бијеле косе. професором. Њјегови колеге чували су се, да га не десавуирају, и прискакали му редовно у помоћ, ако је стајао пред каквим комплициранијим случајем.

У ДОМУ УМИРАНЈА

Болница се састојала - - како сам већ у претхо-дном поглављју споменуо — од двије бараке: бол-ница И. и болница ИИ. У болници Л, која је била отмје-нија и имала гвоздене кревете са сламарицама, ја-стуцима и покривачима, а у којој су лежали кажњјени усташки агенти, угледнији логораши и лакши болесници, био је јужни дио одређен за амбуланту. Јужни дио болнице ИИ., у којој није било кревета, него дрвени боксови без сламарица, без јастука и без покри-вача, те у којој је умирала логорска раја и нај-тежи болесници, био је заузет као стамбена просто-рија болничког особљја.

Амбуланта је радила од раног јутра до касног мрака, јер се сваког дана јављјало на стотине бо-лесника, што их је ваљјало прегледати, уписати у бо-лесничке књјиге, одредити им мјеста у болници или им дати који дан поштеде, лијечити их амбулантно, опе-рирати или цијепити.

У амбуланти је врвјело као у кошници. Због по-мањјкањја простора и времена вршило је пет, шест лијечника своју дужност истодобно. Није била рије-ткост, да се један пацијент, коме је зубар у је-дноме куту чупао зуб, иза гласа дерао, а истовре-мено су другоме на операционом столу, под ете-ром, ампутирали ногу. Трећему су чистили дубоки чир на врату, а још двојица сједила су на столицама и мјерила температуру. У амбуланти је било увијек осам до десет пацијената. Лијечници су се трудили

заиста својски, да помогну биједним логорашима, али средства, с којима су располагали, била су више него скромна.

Болничка је апотека била веома сиромашна, а бо-лести у логору веома раширене и разнолике. Интерна-ционални црвени криж из Женеве слао је додуше Јасе-новцу редовно читаве сандуке лијекова и специјали-тета, али су ти увијек свршавали у апотеци усташке болнице, и само је изузетно који дио залутао у логор-ску болницу.

Обје болничке бараке могле су примити највише 120 болесника, а лежало је у њјима увијек до 300. У болницу су се примали само најтежи болесници, они, који нису више могли ходати, и они, који су имали преко 40 ступњјева Целсиуса температуре. Да ти добију мјеста у болници, требало је избацити којег реконвалесцента, који се тек излијечио од какве тешке болести, и коме је било потребно још најмањје 14 дана болничке њјеге. Реконвалесценти су добивали неколико дана поштеде и имали су право да за то вријеме леже у својој стамбеној бараци. Сваке пак недјељје једном уприличавало је заповједништво ло-гора чишћењје болнице. Свако јутро предавао је бол-нички писар писмени рапорт заповједништву с број-ним стањјем болесника, дијагнозом и током бо-лести. Једном недјељјно долазио је од заповједни-штва какав официр или подофицир и прочитао листу бо-лесника одређених за »специјално лијечењје«. Нитко од тих болесника није имао илузија о том »специјал-ном лијечењју«: сви су предобро знали, куда их воде. Како већина болесника није могла сама, без помоћи, ходати, односили су их гробари у звонару, гдје су им. иако неспособнима да се крећу власти-том енергијом, везали руке гвозденом жицом и од-возили их скелом у Градину.

За вријеме моје болничарске праксе у болници ИИ. лежао је у једноме боксу дјечак од 15 година. Бо-ловао је од тромбозе. Обје су му ноге биле сабла-сно отечене, и болест се из дана у дан комплицирала. Коначно му се створио нови тромбус у плућима, и лијечници нису вјеровали, да ће оздравити. Лежао је и подносио храбро ужасне боли.

Једног јутра улази у болницу водник Алага с ли-стом болесника за »специјално лијечењје« у усташкој болници. Меду осталима прозове и малога: - Милић Станковић.

Стајао сам крај њјегова бокса утонуо у отровне мисли. Пренуо ме свјежи алт дјечака:

— Умро је ноћас.

Алага га је прецртао из пописа и отишао са саку-пљјеним плијеном.

Милић је и даљје остао у болници и -- чудом оздра-вио. Не знам, међутим, како је свршио, јер сам га касније изгубио из вида. Свакако, овакво при-суство духа било је у хисторији логора сасвим изу-зетна појава. Логорски живот, гарниран свакодне-вно масовним убојствима, створио је такву паничну психозу, те човјек није био кадар да хладно про-суђује и анализира свој положај, па да властитом снагом и интуицијом покуша да га поправи и да се супротстави елементарној сили, што се са свих страна на нас рушила. Све се препуштало игри среће и слу-чаја.

Тако ми се на примјер данас чини управо невје-ројатном чињјеница, да се од оних небројених го-мила логораша, што су их одводили везаних руку у Градину, није готово ни једна побунила и настојала, макар и зубима, да што скупљје прода своје жи-воте. Причали су ми, да се само једном нека група Цигана, негдје почетком 1942., побунила и навалила

на стражу. Били су наравно ликвидирани мецима из пушака и митраљјеза, којом је приликом страдао и велик број логораша у самом логору.

Од болесника, што су лежали у болници, боловала је преко половица од пјегавца, остали од кахексије, потпуне физичке изнемоглости, трбушног тифуса, ди~ зентерије, тешких појава авитаминозе, туберкулозе и других болести.

У болници ИИ. лежала су по тројица у једноме боксу, а сваки расположиви простор на поду заузи-мали су болесници, тако да је лијечник или болничар у служби морао да прескаче преко испружених тје-леса. Лежали су обучени, на голим даскама. Само ријетки имали.су дијелове постељјине. Већина је ста-вила под главу какав одјевни предмет и порцију за храну. По средини уздужног зида, под прозором, стајало је лимено бтире, т. зв. »кибла«, гдје су лого-раши обављјали нужду. Само је мален број могао допријети до кибле, будући да је већина била физички преслаба, да би могла до њје допузати. Ипак, била је стфилно заузета, јер су готово сви болесници, по-ред основне своје болести, патили од ужасног про-љјева. Кибла, која је садржавала око 50 литара, пра-знила се двапут дневно. Већини болесника морали су болничари давати ноћне посуде, и то је био посао, који је апсорбирао читавог болничара зц цијели дан. Ограничени број ноћних посуда био је у сталном покрету, без станке.

Многи болесници нису имали времена да дочекају посуду или је пак нису ни тражили, јер су лежали рези-гнирани или без свијести. Те је требало прати и сушити.

Неописиви талас смрада кружио је по загушљјивој просторији болнице. Није било начина, да се парали-зира тај неподношљјиви смрад љјудских изметина, који је био потенциран задахом неопраних тјелеса и гној-них рана многих болесника. У томе смраду ва-

љјало је и јести и провести цијели дан, често и цијелу ноћ. Тек кад би човјек од омаглице почео да губи тло под ногама, излазио би на час ван, да удахне мало свјежег зрака.

Храна је била обична, логорска: пура и. јуха од крумпира (ољјуштених) и 15 дкг круха. Само ујутро око 10 сати, добивали су болесници чашу млијека. Био је то дар економије, но каткада је могао под-мирити само половицу болесника, па се морало по-мијешати с водом, да би сваки болесник добио своју чашу. Слободан је поред болнице засадио комадић земљје разним поврћем и намјеравао овим да употпуни једноличну храну болесника. То поврће свршавало је редовно у усташкој официрској менажи, а само је лишће долазило у централну логорску кухи-ују за болеснике. И та »витаминска храна« била је скухана само на води, без икакова зачина и без

соли.

Једне ноћи био сам дежуран, у полурасвијетљјеној просторији болнице ИИ. Била је веома хладна ноћ, која је продирала кроз пукотине на даскама. У великој посуди кухао сам чај од липова цвијета и дијелио га болесницима умјесто воде.

Око девет сати навечер дио је болесника спавао, а неки су викали од боли, зазивали мајке, жене. Неки се молили богу, други ужасно клели стиснутих зуби. У болници је владала узнемирена граја. Били су пуни жељја, које све нисам био кадар испунити. Додавао сам небројено пута ноћне посуде, точио чај у прљја-ве порције, водио покретније болеснике на киблу, до-давао воду, покривао оне, што су паљјени врућицом одбацивали покриваче и тргали одјећу са себе, ума-тао у прњје оне, што су цвокотали зубима од зи-

мице.

Воде ... - - стењјао је један.

- Киблу! Брзо, брзо ... — журио се други. Трећи је сједио го у боксу, тресла га је врућица.

Измјерили му температуру: 41° Ц. Пружао је према мени руке и приносио прсте сухим устима. Није могао говорити, само су му се тресле вилице. Молио је воде. По налогу лијечника нисам му смио дати воде. Донесох му чаја. Принио га дрхтавих прстију устима, покушао и одгурнуо га с гађењјем, тако да се просуо по сусједу, који је гадно псовао.

- Воде ... — хрипао је с муком болесник. Објашњјавао сам му узалуд, да му по налогу

лијечника не смијем дати воде, јер да би она могла лоше дјеловати на ток болести. Гледао ме молећивим очима и склапао руке те непрестано показивао прсти-ма на сухе, испуцале усне. Коначно ми се учинило лудим, да толико мучим човјека, коме вјеројатно и онако нема спаса. Та то уопће више није био човјек, него на смрт болесна нијема животињја, која само својим бескрајно изражајним очима моли кап воде, да намочи усне, што горе. Пружим му пола чаше ледене воде, коју он за трен искапи.

Задовољјан, што сам му испунио можда посљје-дњју жељју, погладим га њјежно по коси и завирим у очи, које су молиле: још.

Не, он није угасио жеђ. Жеђ се удвостручила, вода је исхлапила на силној ватри, што је изгарала у грлу, плућима, срцу. Донио сам му пуну чашу, па још једну, још једну ...

Очи су иза сваке чаше молиле још. „ Испио је већ литру, двије, а жеђ је непрестано расла и тражила све нове количине воде. Морао сам преки-нути и побјећи од тих очију, које су ме непрестано све до пред зору тражиле. Тада су се угасиле.

Болесник крај врата, кога је мучио прољјев, си-лазио би сваких пет минута с бокса и рушио се на ноћни суд. Био је млад, а напола костур. Шупак му је био сав крвав, изједен од дизентерије, очи тешке од умора. Ово је већ четврта ноћ, како не спава и како сваких неколико минута силази уз ужасно стењјањје с бокса. Док би силазио, цурио је из њјега крвав измет. Ове ноћи силазио је с бокса 112 пута, а онда се умирио. Умро је скоро угушен од цри-јевног измета, којега је њјегов лежај био препун.

Један је помахнитао и почео кидати одјећу са себе. Пробудио сам професионалног болничара Меха, који је спавао у бараци, да ми помогне и савје-тује, што да учиним с болесником. Требало га је везати за кревет, јер нисмо имали луђачке кошуљје. Приликом везивањја ујео је помахнитали Меха за ногу. Сутрадан је примио ињјекцију од лијечника и посве се умирио. Могло се чак с њјиме и разговарати. Није се сјећао свога синоћњјег испада. Предвечер је умро, а да тога нитко није ни опазио.

Недалеко од њјега, на поду, лежао је тежак боле-сник. Боловао је од туберкулозе. Сваког сата молио ме, да му измјерим температуру. Око. три сата ујутро позвао ме к себи и замолио:

— Имаш ли, брате, једну цигарету?

Заустио сам, да га одбијем, но он ме је пре-кинуо:

- Знам, да не смијем пушити, да је лијечник стро-го забранио. Плућа. Ја овдје лежим већ седам дана на поду, као пашче. Слушао сам све лијечникове са-вјете и нисам учинио ништа, што би ми могло нашко-дити. Но сада знам, да не ћу дочекати зоре, и имам само једну жељју: да попушим цигарету.

Говорио је тешко. Знао сам, да говори истину. Очи су му чудновато сјале. Био је необично миран. Дао

сам му цигарету. Никада још нисам видио човјека, који би знао с већини задовољјством пушити. Увлачио је дугачке димове и испуштао их полако, у колуто-вима и с прекидима. Задовољјство му се цаклило на лицу.

Док је пушио, причао ми је о својој несрећи и о својој великој љјубави према младој жени, која је остала у Загребу у очекивањју дјетета, што се родило прије два мјесеца и добило име Ненад. Ухваћен прије седам мјесеци с некаквим летком, осуђен свега на три мјесеца, у болницу дошао, кад већ није могао на ногама стајати. Браварски је помоћник и ради у ланчари. Прича - - слична хиљјадама из ло-гора, необична по томе, што је управо данас стигло помиловањје, а он лежи на умору и не ће моћи ви-дјети ни жене ни свога Ненада. - Хвала за цигарету! Стиснуо сам му чврсто пружену, влажну руку. Гушило ме у грлу.

Нисам се удаљјио ни два корака, кад ме заустави силан кашаљј с пода. Бравар се мало придигао и под-бочио лијевом руком главу, а десном је настојао да задржи крв, што је куљјала у широком млазу из уста. Престрашеним погледом пратио је крв, која је низ руку текла у рукав. Био му је то задњји кашаљј.

ПОТЕМКИНОВА СЕЛА

Пар дана након мога наступа у болници изашла је окружница управне писарне, којом се сви гру-пниеи позивају логорнику Wиенеру на састанак, гдје ће примити све потребне упуте за уређењје логора и дочек некакве комисије, која ових дана долази да прегледа логор.

Агенција латрина смјеста је почела неуморно ра-дити и публицирати фантастичне и контрадикторне вије-сти. Тенор свих емитираних вијести био је, да је коми-сија, што долази, интернационална, изаслана од Међу-народног црвеног крижа у Женеви. Долази као ре-зултат одјека, што је о звјерском мучењју и уби-јањју логораша допро и преко граница Хрватске. Агенција је знала чак и име предсједника коми-сије. Знала је и то, да ће сваки логораш од коми-сије добити овелик омот с одијелом и ципелама те жи-вежним намирницама, америчке провенијенције. И далекосежни закљјучци комисије били су мањје више познати. Није се нимало сумњјало, да ће логор пре-узети у своју управу органи женевске институције, тако да ће логораши моћи смирени, сити и задовољјни дочекати свршетак рата играјући тенис и пушећи »Цхе-стерфиелд« цигарете.

Упуте, што су их групници добили на састанку код Wиенера, биле су ове:

1. За одређене дане логор треба да осване чист и окупан. На земљји се не смије наћи ни ивер, по-

дови у баракама морају бити чисти и натопљјени креозотом. Осим тога, бараке и логораши морају

бити темељјито дезинсектирани.

2. Нарочито мршави и одрпани логораши бит ће за два дана бављјењја комисије у логору послани у

Млаку.

3. У болници морају бити само лакши болесници, и она не смије прекорачити капацитет од 120 болесни-ка; на сваком кревету смије лежати само један болесник. Сви остали бит ће за то вријеме с болнича-рима и једним лијечником сакривени на тавану

»обртног дома«.

4. Сваки логораш носит ће на прсима комадић че-творокутног бијелог платна с бројем и жигом за-повједништва. На питањје било којега елана коми-сије о имену логораш смије одговорити само: »Ја сам заточеник број, рецимо, 2.376.« Тај сам број носио ја. На сва остала питањја ваљја устегнути од-говор и смјеста се удаљјити. Све потребне информа-ције дат ће комисији усташке старјешине.

5. Тих дана се нормално ради у свим логорским постројењјима 8 сати. Од 7 до 12 и од 2 до 5. Лого-раши морају тих дана бити чисти и обријани, обучени

у своја најбољја одијела.

Цијели је логор био бачен у покрет; у болници је било нарочито живо. Из усташке болнице допремљјен је пун сандук лијекова и читаво брдо као снијег бије-лих плахта те лијечничких и болничарских огртача. Зи-дови барака и боксови парили су се врелом водом, прозори чистили, подови мазали креозотом. За врије-ме чишћењја болесници су лежали на даскама или на трави пред болницом. Срећом, вријеме нам је било склоно, на плавом небу сјало је топло јесењје сунце.

Ја сам. с тридесеторицом најтежих болесника био отпремљјен на таван обртног дома, ниске неокре-

чене приземнице, у којој су биле смјештене радио-нице обртне групе. Половица тавана била је уре-ђена као спаваоница за дјецу - - које је било око 200 — друга половица за тешке болеснике евакуира-не из болнице. Спавали су на поду умотани у крпе и у смраду властитог измета.

Болница се није могла препознати. Сва се сјала од чистоће, мирисала по свјежем озону распршеног екстракта борових иглица, кибла је била протјерана у латрину изван бараке. Болесници, обријани и обу-чени у чисте ноћне кошуљје, лежали су на сламарица-ма, пресвученим бијелим плахтама, с јастуком под главом, покривени топлим гуњјевима. Над главом свакога кочио се картон с бројем и кривуљјом тем-пературе. Болничари су вршили своју дужност у чистини мирисним огртачима. Из чистих порција јели су боле-сници рижу на млијеку.

Болница је предњјачила. Била је најљјепши, најчишћи кутак у логору. И остали дијелови логора измијенили су изглед, а пробрани логораши шетали су са својим бро-јевима на прсима достојанствено по логору. Ко-начно, дошао је и њјихов час.

У одређени дан, међутим, комисија није стигла. Ни сутрадан. Усташки »дужностници« врте се цијели дан нервозно по логору. Само да се не поквари ред, и да не падне киша, која би ова Потемкинова села претворила опет у суморни, панонски, блатни Јасеновац. Љјубазни су, разговарају с логорашима, нуде цигарете.

Трећи дан:

Курири трче из управне писарне и разилазе се по свима логорским радионицама и стамбеним бара-кама:

— Комисија је стигла у красној лимузини пред за-повједништво. Сви на своја мјеста!

Мене су с још два болничара и с лијечником-управ-ником затворили с преко стотину тешких болесника на таван и закљјучали спољја врата. Извадили смо с кро-ва четири цријепа и чекали, кад ће се на видику по-јавити тако жељјно и дуго очекивана комисија.

Коначно, ево, појављјује се група. Долази с еко-номије и упућује се поред рибњјака према болници. Не варају ли нас очи? Не, не, сада се ;већ јасно види: у групи љјуди, што се приближава нама, нема ни једног цивила. Сви су у униформама. У средини иде Макс. Макс Лубурић! И још неколико непозна-тих усташких креатура и један домобрански пуко-вник. Задњји међу њјима, у доличном размаку, у

црном одијелу, Wиенер.

Ено, ушли су у болницу. Тамо су се задржали при-

лично дуго, затим су у брзоме темпу погледали Слободанове бараке, које су већ два дана блистале у невиђеној чистоћи. Пред баракама их је у репре-зентативноме одијелу дочекао Слободан. До обрт-ног дома и до логора ИИИ Ц нису ни стигли. Једва су нашли времена да завире у централну кухињју, гдје је шјор Руди одржавао завидан ред, и гдје се тај дан кухао говеђи гулаш с крумпирима.

Комисија је завршила посао на закусци, гдје је предсједник комисије, савезничар и повјереник глав-ног усташког стана, професор Александар Сеитз че-ститао Матковићу на узорно вођену послу и обе-ћао, да ће га предложити за одликовањје.

И тако, све је прошло у најбољјем реду. Сеитз је неке логораше запитао за име; ти су дисциплинирано изрекли свој број, погледавши претходно на платнену крпу, што је висјела на лијевој страни груди, да не буде забуне, а све остале одговоре препустили Мат-ковићу, који је спремно одговарао. У управној пи-сарни препознао је Сеитз Павела, некадашњју но-гометну звијезду загребачке »Цонеордије«, пружио

му доброхотно руку и упитао, бави ли се још ного-метом.

Само једна мрљја потамњјела је на час успјелу сценерију сретног логора. Један словенски свећеник, који је у реконвалесценци лежао у болници И, пред-ставио се Сеитзу пуним именом и изјавио, да су свр-шетком октобра четворица њјегових колега одведена из логора ИИИ Ц у Градину, под изликом, да полазе на рад у Њјемачку. Он сам је посве случајно из-бјегао смрти, но боји се оправдано, да ће и њјега достићи иста судбина. Матковић се, наравно, прене-разио; он о томе није имао ни појма. Обећао је Сеитзу, да ће ствар истражити, и утврди ли се, да су наводи свећеника точни, казнит ће починитељје нај-оштрије, без обзира, тко су. Велечасни не треба ни најмањје да страхује за свој живот; он ће се лично заложити, да буде пуштен из логора, чим оздрави. — Хваљјен Исус!

Тај инцидент био је заборављјен уз чашу жилавке у официрској менажи, гдје је логорски оркестар сви-рао модерне шлагере.

Ни данас ми није јасно, што су том комисијом ови љјудождери канили постићи. Или су можда сами пред собом хтјели да одиграју комедију?

МАЛА НЕДЈЕЛЈНА ЕКСКУРЗИЈА ПО ЛОГОРУ

Мирковић је изненада отпутовао у Загреб, на-водно кући. Једва" је успио да се поздрави с нај-

ближима.

Њјегово мјесто заповједника болничке стамбене бараке заузео сам ја. Моја се каријера уздизала н хиперболи према небу. Од копача насипа, преко писара циганског логора и болничара до правог за-

повједника.

-w Оно, што ниси успио постићи у цивилу, постижеш, ево сада, у логору — примијетио је не без малицио-зности Марко. Тко зна, гдје ћеш се зауставити и — хоћеш ли се уопће зауставити.

Мјесто заповједника бараке била је типична сине-кура, нешто као министарство без портфељја. Читава дужност састојала се у томе, да потпише кућни ред, што виси на једном зиду бараке (тај напор већ је извршио претходник), да ујутро надгледа чишћењје бараке и да око десет сати одшета с два ведра за воду на економију, гдје ће их намјештеник мљје-каре напунити обраним млијеком, да то млијеко скуха на пећи болнице ИИ. и да га раздијели болесни-цима. У подне дијели болничком особљју и болесни-цима крух, који је ујутро подигао у централној ку-хињји на основу захтјевнице, што ју испостављја бол-нички писар. И тиме су дневне бриге заповједника настамбе исцрпљјене. У томе напорном послу по-маже му редар бараке.

Марко је татођер добио добро намјештењје у

обртној групи — као перач рубљја логорске праоне.

Касније је напредовао до водоноше за рачун те праоне.

— Твоја каријера — одговорио сам му — није додуше тако вртоглава као моја, али је зато солидна, што одговара твом карактеру, а осим тога и кон-тинуирана. Наставиш ли овако, можда ћеш* 'до мјесец дана -бити унапријеђен за глачаоца рубљја. Тада не ћеш имати одвише посла, јер се у вашој праони глача рубљје само за господу усташе.

Те недјељје Марко је био слободан. Како је моја слобода извирала из звањја, које сам вршио, запалили смо цигарете и пошли на малу екскурзију по ужем дијелу логора, што је потпадао под домену Слобо-данове управе. То су у првом реду биле болничке бараке, затим стамбене, зидана кућа обртне групе, монументална латрина и централна кухињја.

Тај комплекс зграда био је одијељјен од осталога радног логора »мостом уздисаја«, који се састојао од обичне даске пребачене преко уског одводног канала и који се даљје настављјао путем поред риб-њјака према економији, пекари и управној писарни.

Најприје сам показао Марку болничко насељје, које се састојало од већ споменуте и описане двије бараке и једне шупе раздијељјене у два дијела. У једноме дијелу била је болничка праона, у друго-ме логоровали су гробари са својим одиозним носи-лима. Поред шупе малена латрина с посебним сепа-реом за групника. Около болнице простирао се ма-лени Слободанов врт, у којем се гајило поврће за официрску менажу и отпаци за болеснике. Врховни вртлар у то вријеме био је познати хортикултурни стручњјак доктор Риболи. Доктор Риболи био је живи билтен. Знао је све, што се дешава у свијету, а, био

је упућен и у логорске сплетке. Одржавао је добре односе с »доктором« Цивидинијем, логорским истра-житељјем и заповједником звонаре, и с неким уста-шким официрима.

Уз њјих долазио је сваки дан до новина и до.ло-; калних новости. Често је састављјао и властите про-гнозе и лансирао вијести, које су оштро мирисале по »латрини«. Неки злобници називали су њјегову нови-нарску кухињју »агенција паника«. То нарочито по-слије, зими, кад је свој вртљјарски позив замијенио удобнијом столицом у топлој управној писарни. Њје-му имамо захвалити, што смо у то вријеме били при-лично информирани о ситуацији на бојиштима и о поли-тичкој ситуацији у земљји.

Болнички комплекс био је одијељјен једноструком бодљјикавом жицом од стамбене четврти, у којој је владао Слободан. Њјегово насељје састојало се од шест барака. Бараке су имале по два реда боксова, који су се у средини додиривали. Између боксова и уздужних зидова барака водио је мален пролаз, који је омогућивао пењјањје у боксове. Осим бок-сова имала је свака барака минијатурну пећ, која није била кадра да снабдије топлином ни десет пута мањју запремнину,, па је служила логорашима угла-вном за кухањје чаја. У централној бараци налазила се малена одаја, у којој је спавао и администрирао Слободан.

Бараке су редовно биле заузете најмањје с дво-струким, често и с троструким могућим капаците-том. У јасеновачком логору било је све могуће. Био је то логор немогућих могућности.

Марко је становао у бараци бр. В. код надре-дара Илије Париповића. То је био атлетски грађен човјек, храпава гласа од сифилиса. Обје ноге биле су тми ампутиране изнад кољјена. По занимањју

био је специјалист за брзе влакове. Нарочито је волио интернационалне експресе. Ноге је изгубио вршећи службу. Био је то један од ријетких љјуди, који је у логору достигао виши ступањј образованости. Он је у логору научио писати, а изгубио је душу. Био је наиме један од најстраственијих проказивача, па су га се сви другови бојали као куге.

Даљје на сјевер протезала се новоградњја обрт-ног дома, у којем су биле смјештене кројачница, бријачница, постоларија, праоница рубљја и дезинсек-ција. До дома се долазило равно с »булевара сло-боде«, који је текао између Слободанових барака. Иза обртног дома уздизала се од дасака слупана велика латрина. раздијељјена у два једнака дијела. У сваком дијелу била су по два реда рупа, укупно бО рупа. Овој институцији ваљјало би посветити по-себно поглављје, јер су те даске биле у логору за-право »оне, које живот значе«. Носила је још и не-службени назив »дништвени дом«.

Западно од обртног дома ширила се велика чисти-на, на којој је касније импровизирано ногометно игралиште, а свршавала је централном кухињјом. Про-стор између обртног дома и централне кухињје звао се »трг пуре«.

Десет метара сјеверније од обртног дома почи-њјала је бодљјикава жица логора ИИИ Ц, који је за нас из радног логора био табу. Прага му се није смјело пријећи, јер тко би га прешао, не би се више могао натраг вратити. Логораши су пролазили крај логора ИИИ Ц брзим кораком, гледајући преда се, у пристојној дистанци од бодљјикаве жице.

Страга, између бодљјикаве жице логора ИИИ Ц и монументалне латрине, стајао је 8 метара дугачки лимени олук на дрвеним ногарима — логорски пи-соар. Простор између логора ИИИ Ц, обртног дома, писоара и латрине звао се »трг нужде«.

»Мост уздисаја«, пребачен преко одводног ка-нала, добио је име по томе, што су се »дисциплинске« казне, од којих је најблажа била стријељјањје у зати-љјак, вршиле крај тога мостића, преко којег су жртве обично пролазиле долазећи из звонаре. Око тога мо-стића стајале су групе логораша у наступу, јер је дисциплинско ликвидирањје било обавезна представа за све. На истоме том мјесту стајали су и наступи, из којих се вршила селекција за Градину, но ја у тим наступима више нисам стајао.

Ето, у тој средини, која је зими испуњјена дубо-ким и густим наслагама блата, одвијао се трагични живот већег дијела јасеновачких логораша.

У обртној групи владао је друг Хуго. Он је тамо за се уредио малену собу, у којој су преко дана радили веома покретни и разговорљјиви писар Руда и урар Алтарац. Ноћу остајао је Хуго сам у собици и спавао на клупи, коју му је за спавањје приређивао мали дезинсектор Коениг, некада велики трговац из Брода. У тој собици, у коју сам се ка-сније, на, зениту моје логорске каријере, ја уселио, нашли смо Марко и ја уточиште, гдје смо у слободно Вријеме несметано смјели пушити Хугове цигарете и разговарати.

Послије ручка, који смо појачали с нешто масти, соли и лука из пакета и употпунили једном јабуком, такођер из пакета, пошли смо у друштву војвођан-ске петорке: Бране, Сције, Стеве, Дуре и Паора, на екскурзију у индустријску четврт логора.

Брану сам срео први дан мога доласка у логор. Стајао сам гол пред дезинсекцијом са свежњјем одјеће под руком, чекајући стрпљјиво на киши и ле-деном вјетру, да ми преузму прњје и раскуже их

у пари. Приступио ми је висок, просијед човјек, до-ста добро обучен и запитао ме:

— Јеси ли ти Милко?

— Јесам.

— Ја сам Брана, из Беле Цркве.

Сјетио сам се високог, мршавог дјечака с босим, квргавим кољјенима испод кратких хлачица. Пола-зио је трећи разред гимназије, док сам ја био ма-турант и гледао на дјечицу из нижих разреда с олим-пијске висине. Сјећам га се добро. Видим га, како хвата ногометну лопту иза гола и враћа је нама одраслима, који смо имали завидан привилегиј, да је пуцамо на гол. Био је необично талентиран виолинист и обично се продуцирао на светосавским ђачким за-бавама.

— Како си ти запао овамо, у Јасеновац — чу-дим се ја. — Из Беле Цркве!

— Био сам судија у Митровици, а од Митровице није далек пут до Јасеновца. У Митровици су ми и стари родитељји, а брат Мића на срећу побјегао је на вр.ијеме у Србију. Од Белоцрквана имамо још двојицу овдје: једног трговца Жидова и Паора.

Паор, мој млађи колега из гимназије, доброћудни медвјед биковске шије и широкога сељјачког лица, био је инжењјер агрономије и запослен на економији, откуда нам је каткад кријумчарио млијеко. У дру-штву били су још елегантни и снажни Ст ево, црне косе и дугачких трепавица, шутљјиви Ђуро и кратковиди Сељја с »брабоњјком« (мадежем) на десној страни браде, у прошлости професор физике, сада шумски радник.

Најприје смо посјетили пекару, око које се сјатило на десетине до костура измршавјелих сељјака, који не добивају ни откуд пакета. Они су пожудно уди-сали мирис свјежег круха, што је избиј'ао из унутра-

шњјости пекаре. Стиснуо сам руку пекарском по-моћнику Еди, који ми је учинио много добра, док сам ходао у ланцима у логору ИИИ Ц. Слао ми је сваки дан онамо комад круха, 2—3 цигарете и кат-када лимун или јабукит. Упознао сам га у шестици

на тргу Кулина бана.

Био је поштен Загорац, сељјачки син. За вријеме бановине ради беспослице у струци прешао је у поли-цију, постао стражар и као такав преузет на своју несрећу у НДХ. Био је необично мекана срца, па кад је једном приликом чувао неку »опасну Ије-вичарку«, на тргу Кулина бана, пристао је да од-несе њјезиној вези неку важну поруку. Ухваћен је, пребијен, бачен у затвор и осуђен на двије године Јасеновца. Десило му се то баш на дан зарука. Њјегова Зорица слала му, је и у затвор и у логор богате пакете и стрпљјиво чекала, да јој се Едо врати. И вратио се и вјенчао Зорицу, а ја сам им био

кум.

Напустивши пекару, гдје нас је Едо понудио ли-повим чајем, скокмили смо на час на економију, која се састојала од неколико господарских зграда и стаја. Земљјиште, које је обрађивало неколико сто-тина логораша, било је преко Саве, у Градини, некад власништво покланих српских сељјака. Продужили смо даљје путем на запад покрај нове електричне цен-трале, што ју је пројектирао генијални организатор, инжењјер и групник »монтаже« Мишко. Крај централе био је у градњји 60 метара високи димњјак, који -је сада достигао већ десети метар. Уз централу ле-жала је малена пилана, пуна букових и храстових трупаца, уз ову потлеушица умјетне браварије и ке-рамике и зидани заход с двије рупе, пред којима је увијек стајала нестрпљјива змија логораша-прољје-ваша. Преко пута кочила се велика и нова, неокре-

чена зграда управне писарне. У приземљју била је смјештена столарија, у којој је групниковао крупни и флегматични Никола. У првом кату израђивала је дрворезбарија прекрасне храстове табатијере, цигар-иуке и разне украсне кутије под стручним вод-ством пијанице и познатога руског хохштаплера и робијаша Бориса Нечипоренка. Највећи дио овога ката запремала је пространа дворана управне пи-сарне, назване »трустом мозгова«, у којој је уре-довало за писаћим столовима око 40 логораша. У поткровљју уређена је настамба за преко стотину логораша запослених у управној писарни и столарији. Тамо је врховна глава, надредар, био Брана и по-нудио нас црном »кавом« са сахарином и кома-дом сријемског колача с пекмезом.

Крај захода на сјеверозапад лежала је усташка официрска менажа с дрвеном, зелено оличеном сје-ницом, у којој је дворио окретни конобар »Еспла-нада« Бела, и усташка бријачница, у којој је Ква-зимодо њјежном руком бријао зликовачка лица и масирао их фином колоњјском водом с несавлади-вом сталном жељјом, да зареже бритвом дубоко у испружене гркљјане. До бријачнице била је стражара и излаз из логора, кроз који су пролазиле стотине хи-^А љјада логораша, везаних руку на леђима, на свој посљједњји кратки пут до скеле, што је стотину метара далеко на Сави стојала и чекала своје жалосне пут-нике.

Преко пута зграде управне писарне на запад била је зграда заповједништва, неугледна једнокат-ница. С лијеве стране био је смјештен магазин одјеће у којему су хиљјаде штакора изједале робу, која би могла опскрбити читав Загреб за пуне три године, док су логораши трчали по логору скоро голи.

У складишту је у једном одјељјењју била уређена пакетарница под руководством Болтека, логорашу најсимпатичније личности, ако би стигао пакет, а нај-омраженије, ако пакет против очекивањја ипак није стигао — а то се на жалост веома често дога-ђало. На складиште наслањјала се злогласна звонара, у којој је царевао дистингуирани Цивидини. Звонара је граничила с излазним логорским вратима, иза којих више није било жице. Тако близу, а ипак тако далеко!

С десне стране зграде заповједништва стиснула се мала гаража за усташке »самовозе« и знаменита ланчара, гдје су се дан и ноћ ковали окови и ланци за потребе логора, те оштри кољјачки ножеви и тешки гвоздени маљјеви наших чувара. Прешавши ланчани у сјевероисточном правцу, нашли смо се у подручју Пиццилијеве циглане с њјезиним хисторијским кру-жним пећима, које су пречесто знале да гутају живо месо невиних жена и дјеце. Недалеко кружних пећи, покрај стројарнице, била је сакривена у неком бун-керу Фуадова кемијска радионица, гдје је Фуад уз помоћ неколико аматера производио сумпорну ки-селину, модру галицу и сапун, пекао глазуре на керамичким посудама и фигурама те смишљјао, како ће отровати сву усташку гамад у официрској менажи и у згради заповједништва.

Засићени утисцима, вратили смо се преко »бајера«, гдје су најнесретнији логораши, често до појаса у води, копали влажну иловачу те је мијесили у цигле и црепове, на булевар слободе«, гдје је логорски оркестар свирао Адамову увертиру »Си ј'етаис рои« и неколико шлагера. Логораши су стајали и са сузама у очима упијали у себе давно заборављјене звуке културе. На крају је диригент Ерих топлим тенором отпјевао носталгичну Тијардовићеву »Далеко ме бисер мора«.

ЖИВОТ ТЕЧЕ ДАЛЈЕ

Ближимо се средини новембра. Још је увијек доста топло, тек су ноћи знатно хладније. Неки дан стигао је транспортом Мило је. Одредили га Слободану. На-шао сам га тамо, како изгубљјен стоји у репу пред казаном. Приказао сам му сва стечена искуства и упутио га у све, што треба у логору знати. Ускоро затим заузео је мјесто болничког писара умјесто покојног Озрена.

Логор ИИИ Ц веома се смањјио. Нема у њјему више од 500 заточеника. Неки су успјели да се из-баве у циглану, тако на пр. Омер и Ратко, који су се пласирали као перачи рубљја у логорској праоници. Томислав је успио да се увуче у економију, али је већину одвео Маричић у Градину. Преостали оче-кују са страхом своју судбину, но не без наде Јасеновачки логораш увијек се нечему надао, ма да га је крваво искуство учило, да буде увијек и на свакоме мјесту сумњјичав. Вјеровао је, кад га је иронични Маричић извлачио из наступа, да ће , га заиста послати у Међеђу, или се томе бар на-дао. Па и онда, када су му овијали клијештима гво-здену жицу око руку, која је разрезала кожу и за-рила се дубоко у месо, надао се, да ће се изне-нада однекуд појавити деус еx мацхина и спасити му јадни живот. Надао се то више, што се такви слу-чајеви понекад заиста и дешавали. Ево, Фуада је Мишко спасио у моменту, кад је већ стајао пред скелом на Сави. Руке су му биле прописно везане

жицом на леђима. Ено живог Фуада, питајте га. Сје-ди у топлој кемичкој радионици и куха сапун.

Ја сам и даљје уживао благодати, што је даје по-ложај заповједника болничке настамбе, и шетао по логору упознавајући љјуде и њјихове патњје, Неки дан срео сам Јозу, који ми је причао, како сам први дан мога доласка у логор требао бити ликви-

^дирМ^ана^.јсторовић је, наиме, тај дан прегледавао вре-ћице пристиглих логораша, у које су — како сам већ споменуо - похрањјивали новац, сатове и доку-менте. Из моје врећице извукао је красан швицар-ски ручни штопер-сат, ставио га на руку и одбацио врећицу на страну, што је значило: овога ликвиди-рати. Међутим, из врећице је испала слика моје До-рице, која се у својој карираној хаљјиници слатко и

заводљјиво смијешила.

- Види лијепог дјетета опази Мајсторовић,

подигне слику и загледа се у њју. Онда рече:

- Стави какав сатић у врећицу — и пружи је за-

једно са сликом натраг Јози.

— Ето, тако вам је кћерчица спасила живот — за-

^врШт.о ⁽ није било данас, могло би бити сутра - - по-

мислим с горчином.

За вријеме разговора настаде у нашој близини ту-чњјава. Два логораша скочила су на ћик од цига-рете, што сам га одбацио. Обојица су положила руку на ћик и посвађала се око приоритетног права на њј. Ни један није хтио попустити, и тако је дошло

^доУ^уЈ^нз^авее пробудио усташа, који је позван да одржава ред у логору, па се залетио батином на клупко, што се ваљјало на земљји. Батина је помо-гла и раставила борце. Једнога сам од њјих препо-

знао. Видио сам га пред неколико година у Оси-јеку, гдје сам тада био на војној вјежби у диви-зији. Долазио је онамо врло често к благајнику. Био је то војни лиферант меса, вишеструки милијунаш Кракауер. Али тада је био тежак знатно изнад сто-тину килограма, био је обучен помодном елеган-цијом, а на гојазном му трбуху блистао златни ланац од сата. Пушио је мирисаве цигаре. Сада је био мршав, прљјав и посве подеран. Од трбуха није се видјело ни трага, а лице му је било скоро посве сиво. Служио је у економији као кочијаш.

У логору хара пјегавац. Сваки дан долази у ам-буланту по десет болесника, што су заражени тони опаком болешћу. Болница може да прими само ма-њји дио болесника, оних најслабијих. Јаче упућује на »кућну« њјегу у бараке. Обје болнице су већ крцате, нема у њјима мјеста ни за дисањје. »От-мјена« болница И. не разликује се више много од болнице ИИ. Из њје су избачени већи дио кревета и уграђени боксови. Испражњјена је и болничка на-стамба у болници ИИ. и уређена као болница ИИИ. Ли-јечници и болничари протјерани су у стамбене бараке к Слободану. Моја функција заповједника болничке настамбе спласнула је на службу обичног редара бараке. Многи не долазе ни близу амбуланти, него настоје болест пребољјети, на ногама. Некима то чак и успијева. Ето, Сељја је преболио пјегавац у шуми. Бит ће да је био лакши случај и снажно срце у болесника. Многима не издржи срце силне темпе-ратуре, и лијечници свако јутро одлазе у бараке да констатирају смрт неколицине логораша, што су се током ноћи преселили у бољји свијет. Из логора ИИИ Ц не долази нитко у болницу; тамо не залазе ни лијеч-ници, већ само гробари. Они сваки дан извлаче одо-нуд на носилима пет, шест, десет, чак и петнаест

лешева те их односе у Градину у ископану рупу, коју ће затим прелити вапненим млијеком и затр-пати земљјом. У картотеци управне писарне и за-повједништва прецртат ће се само тинтом неколико имена уз напомену »умро«. Сутрадан опазит ће се у бројном .стањју, колико има мањје Жидова, »четника« и .Хрвата. У бројном стањју фигурирају сви Срби као »четници«, без обзира на то, што је тих било у сасвим незнатном броју.

Заповједништво не ће ни да чује о пјегавцу. Оно не жели да има заразу пјегавца у логору, о коме свијет сада, након посјета »интернационалне комисије«, зна само лијепе ствари. Зар да се добар реноме логора у Јасеновцу компромитира проста-чким пјегавцем, који хара, зна се, само у опко-љјеном Лењјинграду и у логорима непријатељјске војске, »која се повлачи у паничном бијегу на свим линијама«. Треба истину камуфлирати, треба пјегавац окрстити мањје алармантним именом, ре-цимо грипом, грипом суи генерис, »логорском гри-пом«. Тако и гласе рапорти болничког писара, који се мора свако јутро послати у заповједништво.

И Марко је оболио. Већ се неколико дана тужи на грозницу и главобољју. Јучер га је прегледао лијечник-правник; имао је преко 40 Целсиуса и до-био три аспирина: један ујутро, други у подне, трећи послије вечере. Данас није пошао на рад, остао је лежећи у бараци у бунилу. Једва смо пронашли уски простор на поду болнице ИИ. Скухао сам му чај, засладио га сахарином и нациједио мало лимунова сока. Пио га је радо и тврдио, да је то »дингач« из Колићева подрума у Загребу; он га је сам ку-пио. Иза тога тражио је цигарету, но није ју могао попушити. Послије два-три дима испала му је из прстију, и није је више тражио. Говорио је непрестано,

али доста тихо и неразговијетно, прекидан честим навалама кашљја. Приповиједао је нешто о Ел Гре-цу и Веласqуезу.

И наше скровиште у обртном дому претворено је у болницу. Хуго је тамо лежао на својој клупи, по-кривен јастуцима. Лице му је пламтјело, но био је при свијести. Око њјега су се мотали, натјечући се у ревности, мали Кб'ниг и писар Руда. Аитарац је сједио на своме старом мјесту код прозора, за маленим столом, учврстио на око лупу и марљјиво чепркао по усташким сатовима, што их је ваљјало поправити.

Алија је страдао поред свих колегијалних веза, што су га везале с Кордићем, насљједником Пичци-лијевим, или можда баш зато. Није помогло ни све-чано обећањје »референта« у Загребу, дано њје-гову старом амиџжи, којијезбог синовца напустио први пут н животу родни Љјубушки те се упутио на-порним и опасним путем до Загреба. Није пошао празних мку, у џжепу је звечало неколико златних турских лира. Референт их је нањјушио, правилно схватио долазак старца, потапшао га по десном рамену и овако прозборио:

- Алија је тешко згријешио. Закон предвиђа за њјегову кривицу казну смрти стријељјањјем, али ја га не ћу предати пријеком суду, већ ћу га послати на годину дана заточењја у Јасеновац, тек форме ради. Чим он оде у Јасеновац, ви, стари, поднесите молбу »поглавнику« за помиловањје. Молбу поша-љјите мени, а моја је ствар, да се повољјно ријеши. Могу вас увјерити - - рече референт смијешећи се — да Алија не ће у логору проборавити ни три мјесеца.

Пружио је амиџжи пријатељјски руку и чврсто је стиснуо. Затим је амиџжа њјему стиснуо руку и ути-снуо у длан четири турске лире. Референт се у знак

споразума опет насмијешио и отпратио старца ами-џжу до врата.

— Све је у реду, не брините се. Алија је био сретан, кад ми је показивао писмо,

у којем је с-ве то писало, а које је нашао у вуне-ним чарапама, што му их је мајка послала у ло-гор заједно са сухим херцеговачким смоквама.

Референт је имао право. Прошло је једва мјесец дана, кад је Алага потражио Алију једне суморне и кишне вечери у поткровљју управне писарне и од-вео у звонару.

Сутрадан ујутро везао му је агент Марио руке и одвео скелом на другу обалу Саве. Марио је но-сио пушку, уживао је Матковићево повјерењје, јер је био заклети усташа, а дошао овамо само да ис-пашта неку незнатну дисциплинску гријешку. Тко од нас није без грјешака! Нама се, међутим, Ма-рио приказивао као крвни непријатељј усташтва и стари социјалист, који се само крије у усташком огр-тачу. Увијек је тражио друштво политичких кажњје-ника и развијао пред њјима жучну антифашистичку критику, но нитко му није насјео, иако смо сви с њјиме били н добрим личним односима.

На другој обали Саве, на путу према Градини, нашли су се Алија и Марио сами. Алија је молио Ма-рија, да му одвеже руке и да га пусти да побјегне, наговарао га чак, да заједно побјегну.

— Жао ми га је било — причао ми је касније Ма-рио — али што сам могао учинити? Морао сам извр-шити заповијед, јер бих иначе сам страдао. Уоста-лом, Алија се кукавички понио. Плакао је и мољја-као је на начин, који не доликује правом скојевцу. Укратко, понашао се биједно.

Никада то Марију не ћу опростити и никада не ћу прежалити смрт скојевца Алије, младића, који је то-

У ГРИМИЗУ ВРУЋИЦЕ

Једнога дана пренијели су и Хуга на носилима у болницу И. Силно је ослабио. Једва је могао го-ворити, често је губио свијест. Тресао се од зиме, а грозница га немилосрдно клала.

Марко је преболио кризу, која код њјега није била нарочито тешка. Временом сам га преселио на кревет, кухао му чај и компот од јабука, хранио му срце ињјекцијама разних препарата дигиталиса. За вријеме кризе није губио свијест, али је стално бунцао и водио неповезане разговоре. Једном ми је поклонио ремен, што га је купио од неког бо-лесника за пет цигарета, други пут је купио тубу глицерина за свега једну цигарету. Уопће, у боле-сти је показивао трговачке способности, које иначе у животу није имао. Био је то вјеројатно атавизам; отац и остали пређи бавили су се трговином. Сприја-тељјио се особито с неким муслиманом, који је пу-шио њјегове цигарете. Муслиман му је за узврат обећао, да ће га, кад оздрави, повести на пут по централној Босни, куда одлази на инспекцију пилана и шумских манипулација Нашичке д. д. Марко се томе путу радовао као мало дијете и непрестано се пропиткивао за детаљје.

Први дан њјегове реконвалесеенце разболио сам се ја. Остао сам један дан у бараци лежећи у бок-су, а сутрадан нисам више могао стајати на нога-ма. Жива у термометру достигла је за једну ми-нуту марку од 41-Целсиуса. Однијели су ме на но-

лико волио живот, а није дочекао ни групничку хра-ну у логору.

И питам се, како се Марио понашао, кад је, ка-сније, морао гледати у пушчану цијев у партизан-ским рукама.

шилима у дезинсекцију на раскужењје и купањје те ме положили у болници И. на кревет до Хугова. Ху-го је невјеројатно омршавио и једyа је шаптом го-ворио. Учинило ми се, да не ће дуго живјети.

У руци сам држао Доричину слику у јасенову оквиру и замолио болничара Сада, да је објеси из-над кревета. Хуго ми је затим понудио чашицу праве црне каве, коју је добио у пакету. Била је изврсна. Још јој сада осјећам окус на непцу. Ци-гарету, што сам је с муком запалио, нисам могао пушити. Гадила ми се. Исто ми се гадило и јело; осје-ћао сам само неутаживу жеђ за алкохолом, за концентрираним алкохолом, а тога није било. Сје-ћам се још, да ми је Садо нешто гурао у уста и да је гласно говорио. Нисам разумио садржај.

Изгубио сам свијест и скоро посве без свијести ле-жао 14 дана у грозници, која се константно кретала између 40 и 41 ступњја Целсиуса. Сјећам се - - за вријеме једнога кратког свијесног стањја - - да су ми ставили на кревет овелик пакет од куће те да су га отворили и показивали ми садржај. Сјећам се, да је и Марко био присутан, слаб и посве жут у лицу. Сјећам се, да сам му поклонио цијели пакет па опет запао у понор несвјестице и царство бунила. Сјећам се, као кроз какву густу и тешку маглу, да ме је нетко напорно дизао с кревета, да су ме прали хладном водом, од које ми се кожа јежила. Сјећам се још, да је Шпицер приликом једне визите рекао Саду:

— Овоме нема спаса!

И сјећам се болних ињјекција, што ми их је Садо дарежљјиво дијелио. Коначно, пробудио сам се је-днога праскозорја, које је вирило кроз малене про-зоре болнице. Пробудио ме је интензиван цвркут врабаца с крова бараке Т тешке боли у крстима. Ле-

жао сам на гуменом котачу, као што је онај за спашавањје брођоломаца; леђа и стражњјица били су посути влажним ранама од лежањја, кревет мокар и смрдљјив.

У почетку се нисам снашао. Болница је још спа-вала. Лежао сам у другом кревету на супротној страни бараке. Хуга није било крај мене. Хтио сам се окренути на бок, крста су ме ужасно бољјела. Није ишло. Рука ми је била жута и мршава као у ко-стура, нисам је у први мах могао подићи до лица. Тек је други покушај успио. Лице било је покривено густом брадом, која ме је пекла. Наједном ме спопаде жељја да запушим.

— Садо! — дахнем. — Болничар!

Нитко се није одазвао, само је с другог краја болнице допирало тешко, пригушено стењјањје. На-једном ме стегне императивна нужда, и ја се ма-шини за ноћним судом, што се налазио испод кре-вета. С највећим напрезањјем успио сам да сје-днем у кревету и да спустим ноге, но било је пре-касно. Нисам био кадар да задржим бујицу воде, што је незадрживо потекла из мојих измучених цри-јева. Истодобно ме је изненадна слабост и ома-глица у глави срушила на под, одакле више нисам могао устати. Успјело ми је само да повучем по-кривач с кревета и да се њјиме покријем, јер је зрак у бараци био веома хладан.

У том положају, на прљјавом, попљјуваном по-ду, покрај преваљјеног ноћног суда, мучен оштрим коловима децубитуса, једва сам дочекао до-лазак болничара, који су ми пресвукли кревет, опрали моје јадно, рањјавО тијело, што су га лига-менти једва држали на окупу, и положили ме поново на гумени јастук у кревету.

Садо ме је загрлио и смијући се пружио ми запа-љјену цигарету.

- Добар си, јуначе. Јучер ти је нагло пала тем-пература, и чинило се, да не ћеш тај терет поднијети. Али сад је већ добро. Само да нам се ријешити про-љјева! Шта већ нисам покушао, да ти саспем у кљјун! Трипут смо те премијештали те мијењјали чи-таву постељјину и сламарице. Све си загадио и про-мочио као права аутентична свињја. Сад си рекон-валесцент. Сада треба само ждерати, да надокна-диш изгубљјене киле. Изгубио си их најмањје два-десет. Добио си од куће два пакета, ставио сам или у корпу, ево, ту под кревет.

Показао ми је кошару пуну колача, крушака, ја-бука, цигарета, овомалтина. Ништа ме није привла-чило. Комадић колача, што ми га је ставио у уста, нисам могао појести, испљјунуо сам га. Да ми је алкохола, коњјака и чаша хладне соде. Т пријесна кисела купуса!

По подне су ме посјетили Брана и Паор. Запла-кали су, кад су видјели моје брадате тјелесне оста-тке на чисто пресвученом кревету. Брана се са-гнуо и пољјубио ме у чело. Од тога дана долазио је сваки дан, и ја сам га увијек с напрегнутим не-стрпљјењјем очекивао и био несретан, ако је дошао коју минуту касније но обично.

Предвечер истога дана допремили су и Павела на носилима и положили га у кревет до мојега. Био је у јадноме стањју, скоро посве у несвијести, пребо-Ијевао је кризу. Гледао сам на њјему ток те стра-шне и разорне болести. Гледао сам, како му вру-ћица одузима снагу, како њјегово снажно спорт-ско тијело слаби и пропада, како му се смућује мозак. Слушао сам њјегово бунцањје и визиоуарне сне, у којима се невино проливена крв другова из логора мијешала са сликама њјегове прве љјубави према жени. За 24 сата није више био у физичкој мо-

гућности да стоји на ногама, посве је отупио и вршио своје физиолошке функције у кревет као неод-говорна животињја,. уз паклене псовке преоптере-ћених болничара.

Гладио сам га по коси, плакао, држао њјегову влажну врелу руку у својој.

У почетку ми се гадило свако јело, а прољјев је био уза све настојањје и очај Садов, незајажљјив. Коначно, једном драстичном инфилтрацијом цијеле литре топле воде испод коже, престао је прољјев у својој класичној логорској форми, и ја сам почео јести, поготово кад је и Павел ушао у стадиј рекон-валесцента.

Као посљједица пјегавца појавила се авитамино-за, тешкоће на слушним органима, слабост памће-њја, заборавност и болна израслина испод десног уха - - паротитис епидемица, која се почела гнојити и морала касније бити оперирана. Те посљједице по-јављјивале су се паралелно код Павела и код мене. Мене су осим тога бољјеле ноге, а потпуна физичка клонулост није ми ни даљјњјих 14 дана дозволила да се осовим на ноге. Бол у ногама, којима су про-лазили трнци, била је интензивна и константна; попут зубобољје. Није ми дозвољјавала да спавам ноћу. А ноћи су биле дуге, бескрајне.

Тек 5—6 дана након мога свијесног буђењја у праскозорје сивога јасеновачког новембарског дана опазио сам уз напрезањје замрле меморије, да је чудно, што ми не долази Марко, који је по моме рачуну већ одавно морао бити здрав, јер је за вријеме моје 14-дневне кризе већ био на но-гама и стајао ту, крај мога кревета. Зашто, дакле, не долази?

Замолио сам болничара, да га потражи у бараци В. Болничар се вратио с извјештајем, да у тој бараци

нитко не познаје Марка. Наставио сам трагањјем. Из обртне групе јавили су, да се Марко није јавио на посао од момента, кад је отишао у болницу. У осталим га баракама нема, нити га тко тамо по-знаје. Из болнице је отпуштен с поштедом од 15 да-на. Од тога доба није више навраћао у болницу. Тек ми је Милан, замјеник логорника у управној писарни, објаснио мистериозни нестанак Марков:

Пар дана, пошто је отпуштен из болнице, сјетио се нетко из заповједништва, да покупи по стамбеним баракама поштедаре, све реконвалесценте и лакше болеснике, што су по логорском реду имали право да тамо леже, и да их пошаљје кољјачима у Градину, који су већ неколико дана незапослени зијевали од досаде. Тамо је свршио Марко и Миланов стари отац - под ударцима маљја.

Укочио сам се од ужаса и набујале мржњје, која је зауставила сузе, што сам их требао пролити над биједном судбином најмилијег пријатељја, с којим сам некада по цијеле ноћи знао разговарати о Гоyи, Волтаиреу, Беетховену и Толстоју, који никада није никоме ни у мислима напакостио и који је за-зирао од сваке силе, што би спутавала дух или тијело.

Стиснуо сам немоћно песнице. Он је морао сту-пати крвавим трагом стотине хиљјада својих прет-ходника и сапет гледати по посљједњји пут Саву, што је запљјускивала скелу смрти. Какве ли су му се мисли ројиле по глави, шта ли је осјећао тај префи-њјени естет на путу у Градину?

Ах, како је тешко немоћан лежати у смраду бол-нице концентрационог логора у Јасеновцу! Како је неизрециво тешко шутјети и у себи скандирати свеча-ну заклетву освете! Како је тешко гледати лице усташког официра на обиласку по болници, а не пију-' мити му у лице!

Како је тешко схватити инфернални цинизам тих звијери у љјудској кожи, које истовремено лијече те-шке болеснике и убијају оне, што су оздравили њјихо-вим знањјем и дозволом! Како је тешко остати чо-вјек, не претворити се у звијер!

Хуго је био бољје среће. Њјему је стигао отпуст из логора, док је још као тешки реконвалесцент ле-жао у болници. Скупио је сву снагу вољје и устао из кревета, прије но што сам се пренуо из тешке ле-таргије.

Павел и ја опорављјали смо се полако. Ускоро је, међутим, постало у болници сасвим неудобно. Донесени су као. пацијенти неки кажњјени усташе и усташки агенти. »Извидници« — по усташкој термино-логији. Они су болнички ред обрнули на главу. У-опће су давали тон логору онако, како су им то њји-хови некажњјени истомишљјеници заповиједали. Тих дана почео се уводити на прилично вулгаран начин антисемитски курс. То је био разлог, да је Павел побјегао прије времена из болнице и одлежао још неколико дана у поткровљју зграде управне пи-сарне.

Најгори међу овом бандом био је неки Стипе, наводно кажњјени усташа, мезимац Матковићев, који је својом тешком батином расколио многе главе на насипу. Ево, и ту у болници, док је лежао у смртоносном трбушном тифусу, измрцварио је но-жем једног болничара, који није довољјно брзо до-нио ноћни суд пред њјегову усташку цијев, а бати-ном је истукао дежурног лијечника, који се као Жи-дов усудио насмијати некој шали, што ју је извалио Марио. Цијела је болница дрхтала од нестрпљјиве жељје, да му чује самртни хропац. Био је тешко бо-лестан, али је ипак оздравио.

Поред мене лежао је млад човјек, именом Тр-стењјак, и борио се већ преко мјесец дана у врућици

туберкулозе. По цијели дан и по цијелу ноћ неразго-вијетно је бунцао. Био је жилав, није напуштао борбу. Посљједњје ноћи мога лежањја у болници И. умирио се и након дуљје станке почео је говорити јасним, разговијетним гласом:

— Хало, хало! Овдје радио Загреб. Грађани За-греба, говори Вам представник Комунистичке пар-тије Хрватске. Усташки је режим пао, власт у За-гребу преузела је Комунистичка партија. Павелић и њјегови усташе налазе се под јаком стражом у затворима. Нека се нитко не боји, и нека сви мирно наставе свој посао: радници у творницама, трговци у трговинама, чиновници у уредима. Укида се на-редба замрачивањја и полицијски сат. Грађани, ра-свијетлите своје станове и улице, прославите дан осло-бођењја!

Стипе га није чуо, спавао је, дављјен глухом грозницом.

Глас поред мене настављјао је мањје разгови-јетно:

— Хало, хало! Овдје радио Загреб. Нека се ни-тко не боји, никоме се не ће ништа догодити.. ,

ПЈЕГАВАЦ ИЛИ КУЋА УЖАСА У ГРАДИНИ

Пренијели су ме у болницу ИИИ, Ту сам лежао од-мах до врата, крај мене др. Бруно Клагсбрунн, емигрант из Беча, и др. Фрањјо Лендлер, лијечник из некога богатог сријемског села. И ова просторија била је крцата болесницима, који су даномице уми-рали, али у њјој није било усташких агената и осталих привилегираних лица, што су тероризирали тешко болесне

логораше.

Ја сам био реконвалесцент с огромном гнојном израслином испод десног уха, која никако није хтјела да смекша, и с болним ногама, које нису хтјеле да носе моје измучено и мршаво тијело. Био сам као узет и с највећим напором подузимао сам кратке, али честе екскурзије до кибле. Ноћу нисам могао дуго заспати због болова у ногама па сам често цијеле ноћи слушао хук вјетра и роми-њјањје снијега, који је вани падао у крупним па-хуљјицама, пјевањје усташа на стражи, далеко гру-вањје топова, које је интензивно трајало већ неко-лико дана, и с напрегнутом пажњјом очекивао, кад ће на оближњјој прузи почети да се котрљјају точкови жељјезничког влака. Кад би прошла компо-зиција, слушао сам још дуго њјезин сиреншки штрппот, што се све више и више удаљјавао, док се није готово сасвим изгубио. И онда сам чуо, захваљјујући аку-стичности успаване и снијегом покрите земљје, при-гушени и далеки звиждук локомотиве, која је стигла у Новску. Како сам је чезнутљјиво пратио на путу

између Јасеновца и Новске! Колодвор у Новској искрцавао је у мојој машти у метрополитанском сјају, раскошно освијетљјен хиљјадама жаруљја, сав у вреви козмополитских путника те колодворског и жељјезничког особљја.

Каткада моје напрегнуто чекањје није било за-вршено очекиваним штропотом влака и ударањјем вагона о пуфере. Често сам узнемирен чекао уза-луд до јутра; влак није прошао. Значи, наши су опет негдје покидали пругу. Срце ми је тада тукло од радости, иако је прекид саобраћаја значио недо-лазак пакета, без којих се није дало живјети, а још мањје оздравити.

Јео сам необично много. Никада ми није било доста. Требало је надокнадити маст, што ју је вру-ћица у цијелости исцрпла, и регенерирати мишићна ткива, што су посве клонула.

Бруно је тешко боловао, но конзилиј лијечника није могао утврдити од чега. И он често није могао спа-вати, па смо у разговору проводили понекад читаве ноћи. Забављјао ме обично приповијестима из своје богате лијечничке праксе. Биле су то приче тако ин-тересантне и тако пиине непатворене љјубави за љјуде, да сам се често сјећао Аxел Мунтхеа и њје-гових приповијести о патњјама љјуди и животињја у књјизи »Сан Мицхеле«. Било је управо сабласно слу-шати те еманације лијечничке хуманости у подивљја-лој околини, у којој смо живјели. Нарочито ми се усјекла у сјећањје приповијест о некој грбавој же-ници, скоро посве инфантилној, којој је асистирао код порода. Дијете је морао исјећи и извући из матер-нице, да би спасио мајку. Радио је цијеле ноћи кр-вавих руку до лаката, но узалуд. Мајка је умрла под наркозом. Колико ли је Бруно морао патити, што му пожртвовним радом није успјело спасти бар

један живот! Колико је морао поднијети кривих по-гледа мужа и остале родбине, који су можда вјеро-вали, да је он крив смрти мајке и дјетета И Ја сам га учио хрватски и тумачио му интересантне оби-чаје народа наше многобројне југославенске и балканске породице. Слушао је пажљјиво и био добар ученик.

Фрањјо, сријемски бонвиван атлетске грађе, био је увијек добре вољје и вјечно оптимистички распо-ложен. Био је необично популаран међу сријем-ским сељјацима, који су га у караванама посјећи-вали и редовито му доносили ђаконија из својих па-кета: кулена, сријемских кобасица, сланине и бијела круха. Све је он то с нама братски дијелио. Кат-када нам је у меканом баритону у фалсетту пје-вао Сцхубертове мелодије.

Било је то у сриједу, ноћу, пети дан њјегова обо-љјењја. Њјегово крупно тијело лежало је посве непо-мично; морала су га четворица носити на киблу. По-подне је изгубио свијест и почео бунцати на ма-џжарском језику. Око два сата ноћу пробуди ме њјегов глас:

- Милко, слушајте. Управо ми је опала грозница. Ја сам од данас реконвалесцент. Замислите, након свега пет дана! Велим вам озбиљјно, да ћу већ у недјељју бити на ногама и на дужности у болници ИИ., а ви лежите овдје већ мјесец дана, и требат ће вам још најмањје 14 дана, да бисте могли почети да радите.

Сједио је у кревету и сав се сјао од задовољј-ства и животне радости. Још ми је пун сат иза тога причао разне веселе анегдоте из свога живота.

Сутрадан ујутро лежао је без свијести и дисао тешко. Довукао се Шпицер, кога је такођер тресла грозница, и који је лежао у амбуланти у првом ста-

дију трбушног тифуса. Вртио је главом. Фрањјо је долазио с времена на вријеме к свијести и тужио се на силне боли у ногама. Биле су му јако отечене - тромбоза. Поподне је урлао од боли, и Шпицер му је, тресући се у грозници, прорезао жиле на но-гама, да би му ублажио боли. Предвечер је издали-нуо у најтежим мукама.

Дани су пролазили полако, гушени смрадом од. ки-бле и ноћних посуда, што су по цијели дан и ноћ зве-чале у коштуњјавим рукама болесника. Зрак бол-нице био је константно усталасан јецањјем боле-сника и пригушеним кашљјем умирућих. У Загору бо-лесничке собе вршио је своју дужност енергично, вјешто и понешто сурово логораш Мирко, кажњјени усташа, онај исти, кога смо упознали на почетку књјиге, на челу чистачке колоне, што је бјесомучно витлао по логору с бичем у руци. Да, тај исти Мирко био је сада ванредно окретан болничар, који нам је свако јутро мјерио температуру, додавао ноћно посуде, водио немоћне на киблу и прао болеснике. Радио је све то додуше са супериорним гађењјем и каткада с реском клетвом, али вјешто и на задо вољјство свих. Жидовима је сочно псовао мајку жидовску, али им није одбио никакву жељју те их служио једнако ревно као и најчистију браћу пр> раси. Какав је то преокрет настао код Мирка?

Једног дана легао је и он у кревет. Пјегавацф Заклао га је за четири дана. Имао је необично сла-бо срце. Заповједништво је посумњјало, да су га наши лијечници отровали из освете. Наредили су обдук-цију леса, коју је извршио кирург усташке болнице на импровизираном столу пред амбулантом. Наравно, трагови тровањја нису се нашли, него само потпуно дефектно срце, које су извадили и ставили у шпирит.

Неколико дана пред Божић престали су влакови да саобраћају на великом комаду пруге испред Јасеновца, тако да ни очекивани божићни пакети од куће нису стигли. Какав ће то бити жалостан Божић!

На Бадњјак, пошто ми је Шпицер, који је лежао с температуром од преко 40 ступњјева Целсиуса, тупим скалпелом расјекао заушњјак, пошао сам главињјајући у дезинсекцију да растужим ствари и да се окупам за Божић. Дезинсекција се налази на сјеверном дијелу обртног дома, само неколико ко-рака удаљјена од логора ИИИ Ц, који је био сав по-кривен сњјежним покровом. Логорски круг лежао је сасвим пуст, а мален дио преосталих логораша, њјих око стотину, завукао се под стреху, коју су за-вјесили шареним сељјачким гуњјевима, да се како тако очувају од сњјежних сметова и вјетра, што је пухао леденим дахом. Над улазним вратима висјела је бијела табла с натписом ПЈЕГАВ АЦ у крупним, црвеним словима. Пред вратима стражар с пушком и бомбама. Око логора трострука бо-дљјикава жица и дрвене стражарнице с рефлекторима. Исти декор као и приликом мога доласка у тај ло-. гор, само покривен сњјежним покровом и без жи-

вих љјуди.

Карантена за љјуде инфициране пјегавцем. Ка-рантена, у коју не смије нитко ући и из које не смије нитко изаћи. Био је то паклени проналазак Матковића. Објесио је таблу с насловом ПЈЕГА-ВАЦ почетком децембра, кад је у логору било још свега двије стотине логораша. Зашто их није поклао по старом свом и најефикаснијем рецепту? Зар му то није било довољјно окрутно? Зар је хтио себи и својој браћи у злочинима засладити Божић наро-читим емоцијама? Или је можда дошао налог из За-

греба, да треба престати с масовним покољјем, јер је глас о томе допро чак до неутралне Швицар-ске и Шведске и оставио за собом неугодан реп смрада? Било како му драго, тек почетком де-цембра 1942. престало је масовно убијањје и кла-њје у Градини, и све су се ликвидације вршиле тајно и појединачно.

Логораши логора ИИИ Ц нису добивали хране; Мат-ковић их је осудио на смрт од глади, а обећао они-ма, који би се усудили да осуђеницима дотуре ко-рицу круха, метак из Маричићева пиштољја. Наравно, та пријетњја није застрашила све, и много је хљје-бова из пекаре било на чаробан начин пребачено преко жице, али то се могло учинити само изузетно. Нормално, љјуди су умирали од глади, али полагано. Преполагано за Матковићев апетит. За којих два-десет дана помрла је само половица, а остала још читава стотина.

Матковић је бјеснио. Нису му дали спавати.

— Шта мисле заправо ти костури!

У дезинсекцији састао сам се код корита, у коме сам се купао, с Кракауером, богатим осјечким војним лиферантом меса. Био је гол и прао је над коритом своје жуто, оронуло тијело. Некада масни трбух нестао је, а остала само кожа, која му је мртво, млохаво висјела до кољјена. Пребацио ју је преко лијеве руке, да би десном могао опрати до-њји дио тијела.

У глави ми се вртјеле од слабости те од одвратних слика љјудске биједе и декласираности, што сам је срео на кратком путу од болнице довде и којих се слика сигурно више никада не ћу ријешити.

Обукао сам се и дохватио штап, у намјери да се вратим у болницу, када ми је узрујано пришао »бадемајстер« Бозо и шапнуо:

- Идите у логорски писоар иза дезинсекције, при-чињјајте се, као да вршите нужду, и погледајте кри-шом налијево у логор ИИИ Ц. Само пазите, да вас не опази стража.

Морао сам се ухватити руком за смрадни, амо-нијаком изгрижени олук писоара, да се не срушим. Позлило ми је од призора, који ми се указао неда-леко од жице логора ИИИ Ц.

На снијегу сједила су три љјудска костура и ноже-вима кидали месо с голе лешине свога мртвог дру-га. Комаде меса трпали су необично лакомо у уста и жвакали таквом брзином, те сам чуо, како им шкљјоцају зуби. Један је подигао ногу лешине и с њје. стругао ножићем мршаво мишичје.

Једва сам се вратио у дезинсекцију. Дуго је тре-бало, док сам се умирио. Запао сам у хистерични плач и јецањје, које нисам могао зауставити ни сти-снутом шаком, што сам је гурао у уста. Бозо ме је мирио и сам тихо плакао. У дезинсекцији није било на срећу никога. Тек након пола сата успио сам да се саберем и да запалим цигарету. Поново сам изашао и отишао до писоара.

С друге стране жице није било више никога; лежале су у хрпи само оглодане кости и одрезана брадата, сива глава покојника. Њју нису појели.

Био је то први Бадњјак без мириса опржених бо-рових иглица, без колача и рибљје чорбе, без дарова. Код куће је Дорица сигурно окитила бор шареним стакленим украсима и позлаћеним орасима, пред који је мама ставила какву сликовницу, играчку, можда чак и лутку. Дарови сигурно нису били тако богати као обично, јер ратно је стањје, а мамица мора осим тога сама да зарађује. Тата је у ло-гору, па се и њјему мора редовно слати, да би пре-живио, те да би слиједећих Бадњјака и он могао при-

суствовати томе најљјепшем дану ,у Доричиној го-дини/

Лежао сам укочен од ужаса у хладној бараци, у мраку, уз панични хропац умирућих, опкољјен стравом јасеновачке ноћи, кроз коју су одјекивали хици из усташких пушака у славу рођењја откупи-тељја наших, дакле и њјихових гријеха. У демон-ском колоплету тих супротних божићних слика ста-јале су у позадини лакоме очи тројице логораша, што су данас поподне, помахнитали од глади, јели сво-га мртвог друга, и од којих сам једнога препо-знао. Никаквом снагом вољје нисам успио да одагнам те очи из божичног расположењја мира и радости, што га је мој мозак настојао дочарати. Увукле су ми се те немирне очи и у сан, који је пред јутро успио да ми заклопи очи.

На други дан Божића скинута је плоча с логора ИИИ Ц. Логораши, њјих око стотину, одведени су ске-лом преко Саве и херметички зазидани у неку но-ву, још необијељјену кућу.

Још дуго иза тога сликала ми је ужасом заражена машта у сну пакленске догађаје, што су се неми-новно одигравали у просторијама те куће, у коју су затворени љјуди одређени да се међусобно по-једу. Међу њјима био је и жандармеријски капетан Муњјин, некадашњји групник с насипа, и бестијални Стипе, коме смо сви у болници И. прижељјкивали смрт, а коме су усташе, ево, достојно плаћали за учињјене вучје услуге. Тко ли је посљједњји од њјих погинуо од глади, жеђи и несташице зрака? Да ли је то био ухрањјени Стипе? Или су га можда ипак од глади подивљјали логораши логора ИИИ Ц живога растргали већ првога дана заједничког живота? Чврсто вје-рујем у ову другу могућност.

И данас још, кад ме очајни крик из властитога грла пробуди из тешког сна о кући ужаса у маломе босанском селу Градини, бескрајно жалим, што не-мам Гоyине игле па да за будућа покољјењја уре-зем у бакрену плочу сцене лудила, што су се тамо одигравале по жељји бестијалног злочинца Матко-вића. Увјерен сам, да би моји бакрописи засјенили ужасом знамениту мапу »Десастрес де ла гуерра«.

ТРУСТ МОЗГОВА

Коначно сам се опоравио толико, да сам се уз помоћ штапа могао прилично добро кретати по смр-знутој површини логорских путова. Писар обртне групе Руда постао је након Хугова одласка гру-пник и понудио ми своје дотадањје мјесто писара групе, што сам објеручке прихватио.

Дужност писара није била тешка. Имао сам свој стол у дворани управне писарне, управо сучелице улазних врата. На столу кочио се картон с црвено исписаним бројем ИX. Тај римски број био је слу-жбени назив групе. Свако јутро у шест сати требало је саставити бројно стањје групе на темељју извје-штаја о прозиву, што га је пола сата раније извршио групник испред зграде обртног дома у Слободано-ву насељју. Бројно стањје, специфицирано у Жи-дове, »четнике« и Хрвате, затим у болеснике у бол-ници, умрле, придошле и нестале, предавао сам пи-сару управне писарне Златку, и тиме је мој прије-подневни рад био завршен. До ручка посјећивао сам другове писаре за другим столовима (било је око двадесет група с најмањје једним до два пи-сара) и читао, ако би ми успјело уловити какву књји-гу. Дољје, на улазу у зграду управне писарне, стајао је увијек дежурни логораш, који би писарну смјеста обавјештавао, ако би се који од омражених усташких старјешина упутио према згради. Књјиге, каткад и новине, смјеста би нестајале у ладицама столова, а писари отворили »књјигу дневних прија-

вака«, замочили перо у тинту и уперили га на папир, како би смјеста могли зашкрипати по њјему у слу-чају, да се врата отворе ударцем Пиццилијеве ноге, између којих се обично први провукао Нерон, гла-сно лајући на отрцани шешир инжењјера Самуела, који би при појави »високих гостију« смјеста слетио са си-једе Самуелове главе.

— Позор! — јекнуо би обично Миланов глас, и сви писари и инжењјери из одјела цртаоне скочили би на ноге и нетремице очекивали оштру Пиццилијеву за-повијед:

— Настави рад!

Поподне започињјао је рад у два сата. Тада је започињјао и мој кружни пут преко циглане по на-сипу мимо бајера до обртне групе, одакле сам с малом паузом код Слободана и евентуално у амбуланти — гдје бих сазнао све новости обја-вљјене тај дан по »агенцији латрини« — кренуо на-траг у писарну мимо пекаре, електричне централе и умјетне браварије, а те су установе биле моје сва-кодневне неслужбене постаје.

Обилазио сам радионице обртне групе, које су у главном биле сконцентриране у обртном дому, осим усташке праонице, која се налазила изван жице, у касарни усташке војнице логорске сати, камо на жалост нисам свраћао, и кошарачке и кемијске радионице, које су се налазиле на циглани. Дужност ми је била да поберем податке о дневној продук-цији појединих радионица, да то упишем у »дневни пријавак«, који преко Милана одлази сваки дан на стол заповједника радне службе, Пиццилија, касније Кордића.

Најприје сам свраћао у кошарачку радионицу, гдје сам се натезао с »групником« Томом, шепа-вим и ћоравим злодухом радионице, који је увијек

био пун оптужаба против својих другова, а те би оптужбе каткада знале пријећи и интерни круг те допријети чак до заповједништва, које је овим си-ромашним ђаволима у јазбини циглане знало поди-јелити љјутих батина, често и самотовањје у звонари. Изграђивали се у тој радионици драгоцјени продукти: сиркове и врбове метле и разне кошаре од врбова прућа, што су их четворица кошараЧа свакодневно резали у Кошутарици. Вођа те групе био је обично логорски »енфант террибле« Назиф, који је успио у селу да изгради добре везе са сељјацима и доносио увијек у логор пуне џжепове и њједра јаја, сира и сланине, чиме је радионица поправљјала своје про-сјачке оброке.

Кошаре од врбова прућа биле су врло лукративна роба за заповједништво. Продавали су их скупо, а сировина и продукција коштала је само неврије-днога логорашког зноја.

У кемијској радионици стајала је нова пећ за по-цакљјивањје керамике, коју је кипар Брилл израђи-вао у својој радионици крај умјетне браварије. Осим тога кухао се тамо сапун за прањје и бри-јањје, каустична сода, сумпорна киселина, модра галица, лаштило за ципеле па разни други кемијски артикли за потребе логора и њјегових грамзљјивих властодржаца. Шеф радионице био је Фуад, а њјегов замјеник млади, симпатични Анте. Становали су у »бункеру« крај радионице, који су изабрали као центар отпора, у случају да усташе пожеле ликвиди-рати логор. У њјему ковале се најсмјелије основе о бијегу, о организирањју устанка, о тровањју свих усташа, о дизањју логорских зграда динамитом у зрак. У њјему су се сањјали снови о интимној про-шлости и о чаробној будућности.

Преко пута кемијске радионице, у стројарници ци-глане, ординирао је филозоф Босанац, необично инте-

лигентан и изграђен бријач из Питомаче. Код њјега сам сваки дан прекидао кружни ход, да чујем њје-гово зрело проматрањје политичке ситуације у свијету, коју је изграђивао на основу правилно читаних но-винских вијести, што му их је кришом давао поштен и исправан цивилни мајстор циглане Wист. Приликом тих освјежујућих приказа Босанац је с пажњјом бријао моје лице, дезинфицирајући га денатурираном жестом.

Наредна етапа била је дезинфекција, у којој ми је мали Кониг давао бројчане податке о раскуже-ном броју рубљја и одјеће, те о броју окупаних логораша и усташа.

У логорској праоници давао ми је бројчане по-датке о примљјеном и опраном рубљју писар пра-онице загребачки трговац Мирко, који је имао вра-шког посла и у ствари водио тај деликатан дио групе, што је имао задатак, да без сапуна чисто опере дневно најмањје 600 комада црнога логорашког рубљја. Приликом мога посјета ту су се обично нашли Омер и Ратко, с којима бих попушио цигарету и ма-штао о скором завршетку срамотне Матковићеве страховладе.

У прљјавој \ бријачници редовно сам рјешавао ша-љјиве, другарске спорове између флегматичног де-сетника Стјепана и импулзивног шахиста, интелигент-ног и изграђеног бријачког помоћника Паје.

Десетник постоларије Вујо, с маном на десном оку, понудио ме обично с »Дивком«, заслађеном правим шећером, што га је вјешто знао измусти од усташа, који су му илегално, без »захтјевнице«, пот-писане по Кордићу, доносили ципеле на поправак. Био је снажан, чврстих зуби и немирнога здравог лијевог ока.

Вјечито лијени Филип и марљјиви Гајбек, за које човјек никада није знао, тко је од њјих шеф кроја-чнице, а тко помоћник, шивали су готово искљјучиво нова цивилна или војничка одијела усташама и њји-ховим пријатељјима те вјечно глачали Кордићеве хлаче. Само ријетко им је успјело да покрпају распале хлаче којега логораша, осим оних усташког и агентског соја. Они су у прошлости такођер били усташки полицијски агенти, осуђени из политичких мо-тива на три и двије године. Владали су се, међутим, читаво вријеме свога логоровањја коректно према осталим логорашима и радили свој кројачки посао, ис-коришћујући, наравно, свој повлашћени положај усташа, како би побољјшали властити живот у логору.

Пошто сам саслушао извјештај урара Изака и, по стоти пут, анамнезу њјегова желучаног чира те по-што сам издржао бујицу ријечи пријекора групника Руде, упућених Азашевцу, који је након ликвидације логора ИИИ Ц постао надзорник реда и чистоће обртне групе, а који је, искоришћујући свој ауторитет крими-налца, цензурирао пакете припадницима те групе — пошао сам, свраћајући Слободану, Еди у пекару и Францеку у електричну централу, натраг у управну писарну, да упишем примљјене извјештаје у »књјигу пријавака«,' а тиме је моје службено поподне било завршено.

Управна писама називала се у логорском жар-гону »трустом мозгова«. Била је то велика дворана, дуга којих 35, широка 10 метара. Источни, мањји дио био је закрчен рисаћим столовима, на којима је око двадесет инжењјера свих могућих струка рисало ме-галоманске грађевинске и техничке нацрте за Пицци-лија. Било је ту генералних планова индустријског комбината Јасеновац и безбројних детаљјних на-црта зграда, мостова, паркова, бродова, који плове

Савом, индустрија, пристаништа. Ово одјељјењје вје-чито је радило, често и ноћу, и било је најмилије уто-чиште Пиццилијево, камо је знао долазити чак и у пи-

јаном стањју.

Улазило се у дворану на два улаза. Одмах код првог улаза био је стол логорника Wиенера с теле-, фоном. Поред њјега стол њјегова замјеника Милана. Даљје у ширини столић и писаћи строј писарничког дак-тилографа Павела и стол писара Златка. Уздуж зидова с лијеве и с десне стране протезали _се столови монтаже, обртне групе, економије, ланчаре, грађевине, ауто-механике па других група и групица. У средини био је стол логорског композитора Швабе, који је по цијели дан испуњјавао нотни папир¹ инструментирајући

партитуре за логорски оркестар.

У дворани било је увијек живо. Замишљјена је била као термитњјак, дакле као једно сложено биће, \и којем поједине радне групе раде, попут центара у мозгу, по заповиједи једне централне вољје. У конкретном случају та централна вољја требала је бити заповједништво, које своју функцију преноси на Wиенера. Тај би требао само притиснути на та-статуру, односно на поједине столове у дворани управне писарне, а они би требали одмах реагирати у правцу централне вољје. У ствари, у управној пи-сарни није се радило ништа, јер је привредни комбинат Јасеновац постојао само на мегаломанским Пиц-цилијевим плановима, док је логор био обична ка-знионица, затвор, којим су управљјали усташки над-зорници рада, а комплицирана управна апаратура читала је књјиге xи топлој управној писарни. Зими је та^просторија, поред пекаре и столарије, била једино топло уточиште, а користили су га сви, којима би се за

то пружила прилика.

Књјига, које су циркулирале у управној писарни,

било је мало: »Народни лекар« Ваше Пелагића, »Ренее

Мауперин« браће Гонцоурт, »Тхаис« Анатола Францеа, Суеове »Тајне Париса«, Схаwове »Куће гдје. Wарен« и још неколико њјемачких криминалних романа. Те су се ствари читале увијек »да цапо ад фине«. Највише дискусије изазивао је Пелагић са рецептима из »Народног лекара« о лијечењју ра-зних болести девиним длакама, ноктом новорођен-чета, истученом слоновом кости, птичјим екскре-ментима и т. д. и т. д. Најмарљјивији читачи били су, поред оних из »предсједништва владе« (Милан, Павел и. Златкб), Јуре од монтаже, Црни Ђорђе од ауто-механике и Yладо од грађевине. Тај посљједњји осјећао је нарочиту слабост према лијепој књјизи и према умјетности уопће, па сам с њјиме сатима знао расправљјати о разним умјетничким и естетским проблемима.

Навечер претвара се управна писама у кавану. На пећима, у којима је пламсало добро јасеново дрво, украдено у пилани, кухао се чај, кава, грах или се гријала пура. Топли зрак био је засићен мири-сима јела и облацима дима од цигарета. Долазили су припадници разних група, многи чак из Слободанова насељја на састанке и разговоре с припадницима управне писарне, што су спавали у поткровљју исте зграде. На столовима појавиле су се шаховске табле, на којима су се водиле често огорчене борбе. Било је ту неколико мајстора,- а најјачи од њјих био је Брана, апсолутни првак логора. По средини дворане, између столова, шетали су логораши у живом разговору као по Зрињјевцу. Највјернији шетач био је Кито-ловац, једини припадник управне писарне, који је на ногама вукао ланце. Звекет Китоловчевих ла-ринцу давао је каванском расположењју управне писарне нарочиту, логорску драж. Китоловац је носио ланце достојанствено читав мјесец дана. О њјему

су колале фантастичне вијести, да је на Сави дигао не-колико мостова у зрак и да може свој живот захва-лити само Пиццилију, који га је задржао стога, што је требао инжењјера бродоградњје, који ће му кон-струирати монитор »Усташа« на Сави, а Китоловац је био једини бродоградилишни стручњјак у логору.

У »логорнички« дио знао је понекад залутати »пре-узвишени« Цивидини, који би тамо држао церцле с Ри-болијем и неколицином других проминентних чла-нова писарне. Риболи је био једна од централних ли-чности управне писарне. Био је цензор дописница, што су их логораши једном мјесечно писали кућама. Смјело се написати само двадесет безначајних ри-јечи, но цензор би понекад прогледао кроз прсте и пропиистио чак и 30 ријечи. Па и значајнијих. Каткада би зажмирио, ако си послао двије карте, па и три. Он је и дијелио пошту, коју су логораши с толико чежњје очекивали. Био је вјесник најљјепше реченице, што се могла конструирати у логору:

- Спреми све своје ствари и дођи у десет сати пред заповједништво.

Значило је то, да је логорашу стигао отпуст из ло-гора. Он је доносио и остале, мањје веселе вијести из заповједништва. Доктор Риболи био је укратко оно, што се нормално зове шефом персоналног одје-

љјењја.

И Марио је био ту, но он се радије задржавао у покрајној Борисовој дрворезбарији, гдје је Швабо на пианину бијесно ударао шлагере.

Јозо је гњјавио Сељју причајући му о своме по-братиму војводи од Wелса, с којим се побратио негдје на Јадрану, за вријеме једне војводске вацхтинг-партије. Војвода од Wелса толико је за-волио Јозу, да га је чак код куће у Сплиту посје-ћивао. Разговарали су, наравно, хрватски, јер Јозо

није знао енглески. Колико су пута знали они Х ка-квој оштарији јести фригане сарделе с палентом и за-лијевати их вишким ополом! Позвао га војвода и у Лондон, у Буцкингхамску палачу, но он тај позив није, ииа жалост, могао искористити због насталих ратних заплетаја. Брана и ја умирали смо од досаде слушајући сулудо хвалисањје тога паралитика и оста-вљјали га Сељји, који га је побожно слушао и својим дивљјењјем нагонио, да све више претјерује.

Знао се каткада прошетати између столова и нај-познатији од логораша: Борис Стеинер. Младић од 25 година, елегантан, у чизмама, црвен у лицу, сјајно исхрањјен. Шетао је обично сам; врло ријетко би се тко нашао, да му чини друштво. Сви су га избјега-вали.

Борис је некада носио пиштољј око паса, као ло-гораш. Био је некада мезимче свих усташа, но њје-гових зликовачких протектора бивало је даномице мањје, и Борис је помало одлазио у позадину. Био је главни складиштар. Скидао је логораше при доласку у логор и пљјачкао их. Вредније ствари нуђао је својим заштитницима, нарочито злато. За злато и новац био је ненадокнадив експерт. Довољјно је било, да погледа логораша и да знаде, има ли у њјега сакривених златника или нема. У позитивном случају довољјно је било, да ухвати жртву за ревер од ка-пута и да напипа тамо ушивене златнике. Но не само ревер. Проналазио је он златнике и на дру-гим мјестима одјеће. Ако ТИ придошлице није било златника или новца, знао је Борис непримјетно спу-стити у џжеп који комад и позвати Матијевића или кога другог, да изврши лични претрес логораша. Про-нађени златник бацио је логораша у искрено зачу-ђењје, но не * задуго. Метак из усташког пиштољја није му дозволио да сазна оно, што смо сви ми

знали, наиме, да му је зликовачки инстинкт Бориса скратио муке, што су га можда чекале у логору. Борис је знао -- причају -- и пуцати и бичевати.

Но он данас више не носи револвера, и звијезда среће видљјиво му се гаси. Остао је осамљјен. Усташе су му окренули леђа, а логораши га се клоне као шу-гава пса. Борис почињје размишљјати о прошлости, а будућност му се чини све тегобнијом.

Прошло је девет сати, и кавана се празни. Већина се повукла на спавањје. Остао је само дежурни писар и неколико најватренијих шахиста.

О ЛЈУДИМА И ШТАКОРИМА

У поткровљју управне писарне веома је живо. »Цигани« сједе око големог лонца и у пријатељјској свађи ваде кашикама врелу грахову чорбу, у којој плива кожица од сланине. Има их четири. Четири »ци-гана«: Јосип, Љјубо, Јоза и Китоловац. Ту симпа-тичну групу техничара назвао је Стево циганима због сталне свађе, која би редовито искрснула при заједничком јелу. Јоза је био данас дежурни кухар и има команду у рукама. Не дозвољјава, да се наклопе над лонац без икаквих директива и дисци-плине. Коначно, сватко може и смије појести само одређени оброк, дакле, кашике к себи и стрпљјиво чекај команду.

Сва четворица дигоше кашике и чекају на Јозин миг:

- Нагари!

Глагол »нагарити« јасеновачки је глагол; значи сваку активност и употребљјава се само у импера-тиву. Нагари има од прилике исто значењје као и руско »давај«!

У поткровљју спава око 150 логораша из столарије и управне писарне на лежајима у облику лијесова, постављјенима на дрвене ногаре. Лежаји, каквих нигдје и никада нисам видио. Маде ин Јасеновац. Необичан је поглед на батерије тих љјесова, што за-премају, сав расположиви простор тавана и оста-вљјају тек толико мјеста, да се спавачи могу по-крај њјих кретати. Под Ијесовима стоје кутије од

конзерви, а служе за вршењје нужде, јер се ноћу не може излазити изван зграде на латрину. Кров над главом веома је порозан. Толико, да киша и снијег продиру кроза њј као кроз стари, прошупљјени кишо-бран. Двије шкиљјаве жаруљје употпуњјавају рем-брандтовски колорит ове необичне спаваонице.

луњја лежи обучен на свом лежају и гађа кором од лимуна Китоловца, којему се о брк објесиле капи грахове чорбе. Миљјенко куха чај на пећици, напра-вљјеној од лимене бензинске канте. Ја лежим и читам »Тајне Париза«, а Никола, групник столарије, изува ципеле и стењјући полаже своје големо тијело у лежај до мојега. Потпуно је обучен, с капом на глави. Тако он спава већ од почетка новембра, не свлачи се никако. Ноге су му отечене, но увијек је добре вољје и насмијан. Човјек је то, кога логораши нај-више воле. У устима му вјечито тињја цигарета, па и сада, кад већ напола дријема.

Брана у улози надредара гони логораше на спа-вањје. Када се спаваоница умирила, Миљјенко сер-вира чај крај своје пећице, гдје се сакупљјају бе-ћари, који не воле рано да оду на починак. И ту се развија дискусија, која често знаде потрајати и до поноћи, ако се на таван не залети патрола и брутално

не распусти збор.

Туњја је данас у мармелади добио од маме опширно писмо, у коме се прича о приликама у Сла-вонији, специјално у њјегову селу и у околним шу-мама, гдје има веома активних партизана, и гдје се Туњјина мама слободно креће. Дивно је било чи-тати те ретке, што су долазили из недалеке слободе, а тешко је било иза тога размишљјати о властитој спута-ности и о срамоти, у којој живимо. И један летак о вјешањју десеторице сељјака у Броду нашао се у

пакету.

Стево прича ужаснуто и стиснутих песницаа о по-кољју Срба у Сријемској Митровици, што га је про-водио са својим кољјачима усташа Томић из Загреба.

— Не могу никако схватити, одакле ти бестијални кољјачи, гдје су се родили и гдје су се развијали. Ни-када нисам слутио, да се међу нашим елементом може наћи толики проценат зликоваца-убојица.

— Кад само помислим, да смо тједнима пратили у новинама приказе у наставцима о злочинствима Куртена, дусселдорфског »Јацка Трбосијека«, који је успио да узбуни савјест читавог свијета, а данас се убојицама, који су ножем поклали преко хиљјаду невиних сељјака, дијеле ордени и пишу хвалоспјеви по новинама, дође ми, да полудим. Зар је савјест чо-вјечанства захирила, заспала?

— Томић је годинама скромно сједио за писаћим столом у болесничкој благајни »Меркура«. Мали чи-новник, који је, попут хиљјада других, свако јутро одлазио у уред, у десет сати појео свој »габлец«, замотан у свилени папир, поподне одлазио у кино, навечер у кавану, читао новине. Живот му је текао мирно, сређено, пургерски. И — наједном, из чистог мира, човјек облачи униформу, граби нож и почињје крволочан лов на љјуде. Одлази у Митровицу, на-лоче се ракије, кољје ножем оковане љјуде, жене, дјецу, пије им крв, оргија у крви, што се пуши у јами, гази лешеве, што се још трзају у своме тешком опро-штају од живота. Затим пере крваве руке и одлази на вечеру. И није он сам. Има таквих на стотине. Љјубо Милош — причају — био је новинар, Мајсто-ровић алиас Филиповић фратар. Слуга божји! Не, не схваћам ништа.

— Познајете ли причу о томе, како су некада на морским дрвеним бродовима морнари уништавали штакоре, што би се за дугих прекооцеанских вожњја

знали накотити толико, те је постојала опасност, да ће појести све залихе хране, нагристи брод и љјуде? -упита Брана. __??

— Морнари би ухватили неколико штакора и затво-рили их у жељјезну бачву оставивши само малену рупу на врху за циркулацију зрака. Из бачве није било излаза; зидови су глатки, непробојни. Након из-вјесног времена, када глад исцрпи животињје, настаје у бачви демонска борба за самоодржањјем. На-стаје крвава битка зубима за комад штакорског меса. Послије неколико дана у бачви остаје само највиталнији штакор, онај, који је поклао и појео своју браћу. Постао је силан, снажан, крвавих очију: окрвио се. Њјега пуштају из бачве на слободу, и он више не зна за другу храну до за живо, крваво штакорско месо, и он кољје, кољје своју браћу све дотле, док их има. Ето, иста је ствар можда и с Томићем, Фили-повићем-Мајсторовићем, Љјубом Милошем, Лубу-рићем. Само тако могу да схватим мирног чино-вника »Меркура« над хекатомбама у Митровици. Или се можда — дометну тихо — и варам.

Одлазимо невољјко на спавањје. Сан дуго не до-лази на очи; из гробова у Градини излазе мртваци са сапетим рукама на леђима и дижу се високо, високо, с рупом у глави, пререзана гркљјана. Оптужују!

Брана је заврнуо електрично дугме, таван је утонуо у мрак.

Око два сата ујутро пробудило ме свијетло и жагор.

— Дижи се! — пада оштра, брутална заповијед. - Сватко нека стане крај свога кревета и нека

се не миче. Позор!

Скочио сам из кревета. На улазу на таван стоје Љјубо Милош и Матковић. Озбиљјни су. чини се чак,

да нису ни пијани. Иза њјих назире се још неколико усташа; препознајем поручника Прпића.

- Готово је — шапће ми Никола. Видим и сам, нема нам спаса. Свршит ћемо у

Градини. Извлачим непримјетно нож испод јастука, отварам га и стављјани у њједра.

- Борит ћемо се — одвраћам Николи. — Све своје ствари и кофере ставите на кревете и

не мичите се — командује Љјубо.

Тресем се од зиме и стојим гол и климавих ногу од узрујањја. Погледам Брану. Смијеши се и нами-

гује.

Настаје преглед кофера, из којих Љјубо одваја све вредније одјевне предмете и баца их на гомилу, одакле их усташе односе некуда низ степенице. Пре-глед је трајао у пуној тишини преко један сат. Био сам на реду предзадњји. Задњји је био Никола. По-купили су нам рубљје, одијела, чарапе, ципеле и — отишли. Однијели нам све, што су у полумраку могли напипати.

Ујутро многи је логораш остао само у гаћама и кошуљји, у којој је спавао. Није могао отићи на рад. Брана се смијао широко, задовољјно.

- Зар смо већ тако дубоко заглибили, Љјубо Милошу?

ПРОЛЈЕЋЕ СЕ БУДИ

Живот између жице тече својим неумитним током, равномјерно, у тешком раду логораша, који нису били те среће да освоје какву синекуру у управној писарни или да се увуку у топле просторије обртне групе или ланчаре. Већина логораша злопаил се обара-јући стабла у оближњјим шумама, товарећи цигле у вагоне, градећи дебели зид јоко властите тамнице или подижући велике зидане казнионе, у које ће се за-творити. И у економији запослене су стотине логораша на радовима у блату, које у логору досиже скоро до кољјена.

Болнице су пуне, амбуланта се пуши од испари-вањја мокрих ђроњјака логораша. Пјегав не је нешто попустио у свом харањју, но појавила се нова се-зонска болест: смрзавањје удова. Кирурзи имају пуне руке посла. Сваки дан износе из амбуланте ампутиране ноге, руке. И гробари имају посла на претек: износе из болница и барака свакодневно на десетке мртваца и преносе их скелом у Градину у заједнички гроб, који ће већ сутра бити заборављјен.

У подне и навечер разносе се из централне ку-хињје велики котлови хране, што се пуши на хладном зраку. Нестало је-крумпира. На јеловнику је репа на води, без масти и соли. Репа за ручак, репа за вечеру. Данима, тједнима, мјесецима: репа. Нека жућкаста репа, одвратна мириса, слузаве конзистен-ције. Храна без шкроба, без бјеланчевина, без угљјичних хидрата- Вода!

У ово хладно, непријазно, мокро и блатно прије-лазно вријеме између зиме и прољјећа узвитлао се јак антисемитски покрет инаугуриран и предвођен од заточених усташких агената, кажњјених усташа и десператера, који настоје, пузањјем пред усташким чизмама, поправити свој непоправљјиви положај у логору.

Почело је пљјачком пакета у пакетарници и монти-рањјем разних оптужаба и кривица на леђа Жидовима, што су у логору заузимали водећа мјеста у радним групама и канцеларијама. Активност усташких аге-ната нарочито се окомила на логорника Wиенера, тога »крвожедног циониста«, који фаворизира — тврде они - - своју браћу по раси, а прогони Хрвате, од којих је многе својим личним заузимањјем отјерао у Градину. Радило се под девизом: треба онемо-гућити жидовску, масонску клику, обезглавити је, а на њјезино мјесто поставити поштене Хрвате. Ти по-штени Хрвати били су, наравно, усташки агенти, ка-жњјени усташе и провокатори. Урота се ширила невје-ројатном брзином те у своју средину увукла и многе активне усташке подофицире и »дужностнике«.

Официри су сједили у официрској менажи и опијали се до мртвила или до животињјске раскалашености, која је често знала завршити и покољјем логораша.

Једне ноћи провалила је наоружана банда у Сло-боданове бараке и испребијала све Жидове, што су тамо спавали. Неке су с тешким повредама од ба-тине, ножа или револверског метка отпремили у бол-ницу. Неки су и подлегли ранама. Многи Жидови'за-творени су у звонару, међу њјима Болтек и Борис Стеинер. Свемоћни Борис!

У поткровљју управне писарне вијећало се. Како доскочити усташама и парализирати њјихов покрет, који би могао завршити масовним покољјем невиних жи-

довских логораша. Чини се, да је најпаметније брзо и мирним путем смијенити Жидове на најистакнутијим положајима (економија, монтажа, електрична цен-трала, циглана, пилана), нарочито пак Wиенера, и на њјихова мјеста поставити љјуде, у које логораши имају повјерењја, и који ће својим исправним ставом моћи и хтјети заштитити интересе свих логораша пред за-повједништвом. Wиенер је због своје плашљјивости и онако чинио гријешке; можда ће тко други на њјеговии мјесту имати више успјеха.

Кандидати за логорничко мјесто били су Риболи, Јура-и ја. Најактивнија група на челу с Јосипом, изабрала је мене и осигурала, мимо моје грчевите обране, моју кандидатуру. Јосип се повезао с док-тором Николом у усташкој болници, који је преко доктора Марина, усташког »надпоручника«, вршио голем утјецај на Матковића. Марин се заиста свој-ски заузео за ствар, и заповједништво је прихва-тило стајалиште Ијевичарске Јосипове групе. Утјецај те групе долазио је касније све више до изражаја, и створила се. за усташе неутјешна чињјеница, да је једна изразито Ијевичарска група утјецала на понеке одлуке усташке управе логора у Јасеновцу. Та група била је претеча касније велике организације, која је спремала, уз помоћ партизана извана, осло-бођењје логора, а која је организација издајством откривена. Та жалосна издаја стајала је живота дванаесторицу најбољјих љјуди, међу којима је био Брана, Стево, Никола, Миле и Митар, који су обје-шени у логору 21. ИX. 1944. Истовремено објешени су у Јасеновцу доктор Марин са женом, усташки по-ручник Белушић, електричар Јанковић и други.

Међутим, случај је хтио, да су се агенти, који су се толико осилили, те су превршили сваку мјеру, ком-промитирали великим крађама у централној кухињји, официрској менажи и у економији, затим неким сво-

јевољјним ликвидацијама логораша у вријеме, кад ликвидације из не знам којих разлога нису биле опор-туне, и, као круна свега, неком неугодном педе-растичком афером. То су били разлози, да су коло-вође агената пали у звонару, касније били оковани и послани на рад у бајеру, а активни усташе да су се повукли. Антисемитски покрет је пропао, а с њјиме и сви планови Јосипове групе, будући да интервен-ција више није била потребна. Wиенер је остао.

Ја сам с помоћу Францека, цивилног мајстора електричне централе • — која се у логорској термино-логији звала погоном ухватио везу са старим мојим пријатељјем из студентских дана, доктором Матом, котарским лијечником из Јасеновца. Био сам тек изашао из болнице, када ме је нашао Фран-цек те ми донио Матине поздраве и пуну шаку ци-гарета. Од тога момента успио сам да изградим и одржим сталну везу с вањјским свијетом. Мате је путовао у Загреб, носио поруке, доносио вијести, цигарета, ракије и хране. У Францеку, пак, нашао сам вриједног друга, који је не само мени, него и многима другим логорашима увелике олакшао живот у логору. Од њјега сам много сазнао о ло-гору, јер је он у њјему радио од самог почетка и није ни о чему другом размишљјао неголи о томе, како ће једнога дана моћи јавно свједочити о не-дјелима усташких звијери у јасеновачком паклу. Он је био свједоком паљјењја картотека, које су се испуњјавале за оне логораше, што су прешли праг логора. Тим картотекама ложен је котао електричне централе цијеле једне ноћи у прољјеће 1943. Колики ли су број логораша репрезентирале те картотеке! А ко-лики ли је број био оних, што су ликвидирани пред улазом'у логор, и о којима није заповједништво ло-гора никада водило било какве писмене евиденције!

Вијести из вана долазиле су нам тешко, са зака-шњјењјем и прилично искривљјене. Ипак, у главном били смо информирани. Знали смо о грандиозној по-бједи Црвене армије код Стаљјинграда и о повла-чењју Нијемаца код Ел Аламеина. Знали смо, да су те двије побједе савезничког оружја почеци низа горких пораза за непријатељја, који ће неминовно довести до потпуног уништењја њјемачке ратне ма-шине, звјерског националсоцијализма и свих њјегових трабаната у нашим климатима. Знали смо о учвр-шћивањју риародно-ослободилачке борбе и о сјајним побједама партизанских одреда над премоћним непријатељјем. Знали смо, да су нашим крвницима и тамничарима одбројени дани, али те дане нисмо могли дочекати. Били смо нестрпљјиви и захтијевали смо сваки дан све веће и брже успјехе.

Ту нам је помогла агенција »латрина«. Јавила нам је пад Кијева, "Воронежа, Орела, Бјелаје Цер-ков и других њјемачких упоришта у срцу братске Русије по два, три, чак и четири мјесеца прије фак-тичног њјиховог пада. Ми смо већ у марту знали за капитулацију Италије и да је Сарајево пало у пар-тизанске руке.

Једно је ипак латрина погодила: промјену запо-вједника логора. Ту је промјену нањјушила прецизно. Јавила је, да на мјесто Матковића долази несвршени клерик Ивица Бркљјачић, наводно благ човјек, који је већ прије двије године као усташки »дужностник« боравио у Јасеновцу. И заиста. Почетком марта, пет шест дана по објави те вијести, отишао је Ма-тковић, а наступио Бркљјачић.

Бркљјачић је на'ступио с окружницом, у којој је објављјивао, да ће с логорашима поступати најху-маније, без икаквих репресалија и терора, али да за-хтијева од њјих »ред, рад и стегу«, лојалност према усташким властима и, нарочито, да не ће трпјети би-

јега, јер би код учесталих појава бијега, које би морао сматрати као црну незахвалност према њје-му лично, морао из темељја промијенити своје држањје.

Сутрадан се'десио први бијег једног логораша у прољјетној сезони 1943., и отада није прошао скоро ни један дан, да се не би нашао који »црни неза-хвалник« и окренуо Јасеновцу леђа.

Ипак, Бркљјачић није увео никаквих драстичних ре-пресалија. При своме доласку у логор објавио је, да ће знатно побољјшати исхрану логораша. Прва бјекства била су тобоже разлогом, да до побољјшањја није дошло, па нам је то стављјено у изглед тек након посвемашњјег престанка бјежањја. Како пак до престанка бјежањја није никада дошло, није ни-када дошло ни до побољјшањја хране.

Дакле: репа. Послије репе дошла је купусна јуха и онда на крају, грах. Неколико зрна граха на литру воде. Та три артикла прехране, уз неизбјежну пуру, која се дијелила за вечеру, представљјала су једини јеловник за шест мјесеци. Меса није више било никаква, чак ни од цркнутих коњја. Била је то . храна, што је логорашима омогућила лагано уми-рањје, колико нису имали кога, тко би им од куће слао пакете, а такви су били у већини.

Доласком Бркљјачића процвао је »културни« живот логораша. Уз казалишне представе и концерте смјели су се логораши за слободног времена бавили и спор-том: одбојком и ногометом. За одбојку уређено је игралиште на »булевару слободе«, а на »тргу пуре« уређено је примитивно и неравно ногометно игра-лиште. Ту су се сваке недјељје одвијала жива такми-чењја за првенство логора. Скоро свака радна група имала је свој ногометни клуб, но најбољји су били "представници економије, ланчаре. обртне групе и

управне писарне. Те четири момчади бориле су се за првенство логора. Најфанатичнији поборник ного-метног спорта био је Гајбек, који је за своју момчад (обртна група) сашио чак и дресове. Ду-ховно водство ногомета имао је у рукама Риболи, ногометни стручњјак и ногометни судац.

Бивши логор ИИИ Ц нестао је. Скинута је жица, што га је опкољјавала; стреха, под којом су се логораши борили против милијуна буха и штакора, срушена је, а земљјиште преорано. На њјему је Слободан за-сијао кукуруз и крумпир. Од ногометног игра-лишта био је бивши логор, сада врт, одвојен само сим-болички танком жељјезном жицом, која се могла лако прекорачити.

Након прве полфиналне утакмице између ланчаре и управне писарне, у којој је ланчара изашла као по-бједник, нестала су два најбољја играча побје-дничке момчади. Отишли су исте ноћи у непознатом правцу из самог логора.. Била је то сензација, која је нарочито озлоједила наше чуваре, јер дотада није никоме успјело побјећи из самог логора. Сви бје-гунци прије и велика већина касније налазили су се на вањјским радовима. То су у првом реду били припадници економије, на раду по пољјима, гдје није било довољјно стражарског осигурањја.

Бијег тих »ланчара« имао је за посљједицу забрану ногомета на неодређено вријеме, но двије три не-дјељје након тог инцидента опет су дозвољјене утакмице, јер су их усташе веома радо гледали.

У вријеме прољјетног бјежањја највећу прашину узвитлао је обућарски десетник Вујо. Он се једног јутра увукао меду кошараче. што су сјекли врбово пруће у Кошнтарици. Успио је наговорити стражара, да га поведе са собом, што му није било тешко, јер је с усташама живио на доброј нози. У рлжепу је

понио оштар обућарски нож, којим је, нетом су за-крочили у шуму, пререзао гркљјан стражару, и с још једним кошарачем пошао даљје објесивши на раме претходно стражареву пушку, а о појас двије бомбе. Остала двојица кошарача - вјеровали или ИХ-— вратили су се натраг у логор без сираже.

ИДЕМО У ЦРКВУ

На Нову Годину 1943. одржана је у логору Ја-сеновац прва католичка служба божја. Одржана је у новој столарији у згради управне писарне, гдје су одржаване казалишне представе. За то је очишћена столарија и импровизиран олтар, на којему је слу-жио мису католички душобрижник усташке војнице у Јасеновцу, усташки сатник, »велечасни« Звонко Брекало.

Миса је била необично свечана. У столарију нагу-рало се много вјерника, који су дочекали ту новост као знак новог режима у Јасеновцу, као знак, да се о логорашима почело водити озбиљјног рачуна изван логора, и као сигурни знак, да јасеновачку земљју не ће више пошкропити ни једна проливена кап недужне крви.

Логораши су дошли у великом броју и испунили про-стор столарије до посљједњјег центиметра. Кад је тре-бало клекнути, настало је такво комешањје и таква стиска, те је пријетила опасност, да ће попуцати зи-дови столарије и покрити нас грешнике циглом.

Страга на уском простору, стиснуо се логорски оркестар, који је за вријеме мисе свирао композиције Вилхара, Хандела и Беетховена. Мису је у правом свећеничком орнату служио »велечасни« Брекало с очима боје небеског плавила, а министрирао је скру-шеног лица и одмјерених покрета Јозо.

Како је угодно било чути звук звонца у Јозиним рукама, којима је објављјивао подизањје светих

отајстава! Како је ганутљјиво било погледати тамну масу логораша пригнутих глава, што се бусају у прса, а над њјима у астралној пози Брекала у чи-стој, бијелој, чипкастој хаљји с пребаченим, златом извезеним плаштем, украшеним златним иницијалима ИНРИ под знаком крижа, како уздигнутих плавих очију бијелом, меканом руком благосливљја своје кршћанско стадо.

Многе су логораше гушиле сузе слушајући мекани Звонков баритон, како у глатким, формално дотје-раним реченицама тумачи и проповиједа Кристове ријечи: »Љјуби ближњјега свога као самога себе«.

Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељј Лубурићев, побратим Матковићев. л тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, го-вори пред логорашима — који су на себи осјетили бич и ужарено жељјезо њјегових најинтимнијих пријатељја, сурадника и истомишљјеника — о љјубави према бли-жњјему и о томе, како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је пре-клано и премлаћено на стотине хиљјада љјуди, и гдје је свака стопа земљје натопљјена морем љјудске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у сто-ларији, гдје је јучер Алага тукао до изнемоглости једног логораша зато, што га није довољјно девотно поздравио.

Ту је нама поп Брекало, као заступник божји, у читавом низу проповиједи тумачио најпотресније догађаје и реминисценције из светог писма, савје-товао нам, да опростимо нашим крвницима, који су нам заклали мајке, жене, дјецу, да их љјубимо као саме себе, да волимо домовину и поглавника, који представљја власт, а свака власт је од бога, па и усташка. Да се молимо за поглавниково здрављје и

дуг живот, јер је он наш отац, који пати због наше биједе и не спава ноћу бринући се о добробити нашој.

Тражио је, да одајемо своје »злочине« према до-мовини и да се вратимо у љјудско друштво, које ће нас прихватити, и у којему треба да радимо за до-бробит заједничке нам домовине, што ју води уз по-моћ божје провидности највећи син хрватског на-рода наш »дични поглавник«.

Увјеравао нас је неколико пута, говорећи узди-гнутих руку с олтара, како ће се у најскорије врије-ме широм отворити врата јасеновачког логора, која ће пропустити све Хрвате, а пред Србима и Жидовима ће се опет благо затворити и остати затворена све дотле, док не одјекне свијетом фанфара побједе кршћанске Европе над безбожним комунизмом и њјеговим капиталистичким слугама.

На Ускрс је тај злочиначки поп исповиједао лого-раше католичке вјере и дијелио им покоре од по два-десет оченаша, да окају гријех, што су у глади украли своме ближњјему комад круха.

Поп Брекало играо је радо ногомет. Једном је наступио у некој утакмици комбинираних усташких момчади. При једном судару срушио га је неки усташки водник. Поп Брекало се подигао са земљје сав црвен у лицу, стиснутих зуби, међу којима се сигурно циједила каква богумрска клетва, и наср-нуо песницама на противника. Оборио га је на зе-мљју и ударао ногама све дотле, док му није ши-кнула крв на уста. Однијели су га сломљјене руке у усташку болницу. Сјетио сам се њјегове проповиједи на тему: »Тко тебе каменом, ти њјега хљјебом«.

Поп Брекало радо је пио. Врло радо. Причали су ми о њјеговим пијаним подвизима подворници Хајро и Рафо, који су усташке официре дворили за вријеме пи-јанки. Знао се опијати до несвијести с најокорјели-

јим кољјачима. Једном је на таквој пијанки у за-повједништву, којој је присуствовао и поп Брекало, Љјубо Милош дражио Бонза, да је већ заборавио, како се сецира живо љјудско месо. Бонзо је отрчао у Слободаново насељје и довео у друштво једнога логораша, првога, кога је дигао из кревета. Хајра и Рафа потјерали су спавати. Ујутро су морали с пода очистити велику локву крви и однијети у логорску чи-стиону Бонзову блузу сву попрскану крвљју.

Јанко ми је причао, како би поп Брекало знао ноћу проваљјивати у усташку болницу, улазити у собе, гдје су лежале тешко болесне логорашице из Старе Гра-дишке, и захтијевати од њјих жарке љјубавне загр-љјаје. Брекало је био добар ногометаш. Ако би се која успротивила, присилио ју је на послушност добро циљјаним ударцем ноге. Гађао је обично у прса.

»Љјуби ближњјега свога као самога себе.«

ЈУТРОМ РАНО НА ТРГУ НУЖДЕ

На сам Велики петак отпуштен је из логора Јура, групник умјетне браварије, и оставио као свога на-сљједника Сусједицу с једним јединим шегртом. Од-ласком Јуре, међутим, укинута је та микроскоп-ска група и укљјучена у ланчару.

Керамика, чији је главни представник кипар Брилл умро још у јануару, стиснула се поред умјетне браварије с друге стране логорског захода, Тамо су неквалифицирани керамичари израђивали разне пе-пеонике и угушиваче чикова, а Wалтер, логорски сце-нограф, пресликао је с лоших фотографија портрете усташа и њјихових породица.

Мјесец дана након Јурина одласка отишао је у За-греб и групник обртне групе Руда. Тамо је на Сав-ској цести остао још пуна четири мјесеца и тек тада пуштен кући. Ја сам заузео њјегов групнички по-ложај, преселио се у зграду обртног дома и запосјео собицу у којој је некада спавао Хуго и, послије њјега. Руда. Тамо сам наслиједио не само клу-пу за спавањје, него и урара Алтарца — који је сва-кодневно сједио крај свога столића испод јединог прозора и чепркао по усташким сатовима — л малог ТЦонига, који је поспремао собицу и кухао сирома-шне оброке за сву тројицу у котлу дезинсекције.

Иза обртног дома, уз жицу, што се протезала од Саве према сјеверу, стајала је импозантна дрвена грађевина, слична хамбару, с малим прозорима без стакала и с централним, метар високим, стубиштем,

које је грађевину дијелило на два једнака дијела. Била је то знаменита латрина, уздуж које се, с лијеве и с десне стране, низала сједишта с рупама, испод којих су постављјене велике лимене кибле.

Латрина је била веома добро посјећен локал, на-рочито за вријеме јутарњјих сати, прије но што су логораши одлазили на посао, и на вечер, при повратку с посла. Но и преко дана посјећивали су је хрпимице логораши, што би остајали на раду у логору, т. ј. у обртном дому, амбуланти и у Слободанову насе-љју. Латрина је имала два намјештеника, чија је ду-жност била да одржавају ред и чистоћу, регулирају промет и отпремају пуне кибле у економију.

Та двојица намјештеника боравила су у латрини цијели дан. Обојица су пушила сухо врбово лишће у лулама властите провенијенције, кухали на импрови-зираној пећи од цигала ручак, каву и само су се на-вечер селили на спавањје 11 бараке. Са својим лулама и необријаним брадама сличили су на ислужене мор-ске вукове, што су своје младе дане тако лудо жи-вјели, те им за старост није остало ни толико мате-ријалних средстава, да купе пристојна одијела. Били су невјеројатно подерани и покрпани најшаренијим крпама, што се могу замислити.

Ипак, они су својим положајем били задовољјни, јер нису били претјерано оптерећени послом, и јер им је брзо пролазио дан у слушањју небројених разго-вора бројних муштерија, у којима су се распредали сви проблеми, што су икад оптерећивали љјудски мо-зак.

Устајањје је било у четири сата, кад се над лого-ром тек почео растјеривати мрак. На кругу пред обртним домом све је врвјело од црне масе лого-раша, што су у дугачким колонама чекали на ка-зане кукурузног чаја, или су чекали на ред пред ла-

трином, или су стајали у групама расправљјајући о својим логорским мукама.

Прво јутро мога групниковањја, у свитањје је-днога лијепог четвртка, упутио сам се у логорску латрину. Стигао сам међу првима и заузео рупу на лијевој страни близу стубишта, да бих избјегао гу-стом смраду, што је циркулирао хоризонтално и вер-тикално по латрини. Убрзо су све рупе биле запо-сједнуте укупно 60 комада. Латрина је била испуњјена потмулим Загором као пчелињјим зуја-њјем у кошници. Полумрак препуне просторије није дозвољјавао да се детаљјно виде измучене физионо-мије у прљјавим и подераним дроњјцима, што се већ мјесецима не скидају с тијела. Само контуре љјуди, што скидају гаће и сједају на латринске рупе, могле су се назријели у полумраку, у којем је понегдје шкиљјио жар упаљјене цигарете.

- Групниче - - обрати ми се сусјед слијева -би ли мени у шнајдера ју могли оправити хлаче? Био сам већ пет пута код Гајбека и молио и кумио, да ми искрпи тур, но увијек ме је најурио из радњје. Ево, погледај, групниче, зар могу овако ходати по свијету ? - - Устане с постољја, на коме је сједио, и покаже ми своје хлаче у безнадном распадањју, на којима је умјесто тура зјапила рупа од најма-њје пола метра у промјеру.

— Имам и захтјевницу од групника - - настави сусјед — ево је. И пружи ми изгужвани комадић жу-тог папира, на којему је Владо, писар грађевине, написао захтјевницу за крпањје хлача.

¹ Добро, пријатељју, закрпат ћемо ти хлаче, дођи само к мени, па ћу дати налог кројачници, да смје-ста узме твоје хлаче на посао. Причекат ћеш тамо, док буду готове.

— А могу ли одмах ? Јер ја, знаш, радим на зиду и долазим тек касно навечер у логор.

- У реду, може и данас, само причекај, док свршим посао.

— Е хвала ти, групниче, ко брату.

- Господине — јави се нетко преко пута — не-мојте бацити ћик, кад попушите цигарету; дајте га мени.

Пружим преко пута запаљјену цигарету и запалим

нову.

- Непријатно ми је, господине - - настави глас преко пута -р- што сте ми дали цијелу цигарету. Ни-сам мислио просјачити. Хтио сам заиста, да ми дате ћик, кад допушите цигарету. Знате, страствен сам пушач, а не добивам ни откуд пакета. Немам чиме ни да купим. У недјељју сам продао ципеле за десет цигарета и сада морам ходати бос. Шта ћете, стра-ствен сам пушач.

- Гдје радите?

— У економији, господине.

- А одакле сте?

— Од Зворника. Зовем се Јово и имам овдје још и брата. Нас двојица посљједњји смо од породице. Поклаше нам све. Мени жену и четверо дјеце. Овдје сам већ скоро двије године. Радим код крава, у штали. Није ми лоше, имам млијека; само да ми је цигарета.

Пружим му још пет комада и обећам, да ћу му из постоларије дати пар дрвених сандала. Захваљјивао ми је кићено и позвао ме к себи у шталу на еконо-мији, на млијеко. Мјесец или два касније упућен је још с двадесеторицом — међу којима је био и Ратко из праонице и бивши курир логора ИИИ Ћ Стево -- то-боже у Загреб, одакле ће, помиловани од погла-вника, бити пуштени кућама. Тврди се, да су поклани

50 метара далеко од логора. Могуће. Били су то све Срби трогодишњјаци.

На излазу из латрине чуо сам глас Украјинца Та-раса, »професора географије«, сталног посјетиоца ка-ване, како енервиран тумачи некоме:

Ти си глуп, ти то не схваћаш. Ти мислиш, да је Сава највећа ријека на свијету. Шта је она према Волги! Волга је широка десет километара, разумијеш ли? Ти на другој обали не можеш распознати љјуде; чини ти се, да су мрави.

Напустио сам латрину и пошао пред обртни дом, гдје су ме у дворедима чекали припадници моје групе ради прозивке.

ЦИГАНИ СЕ ПРИВОДЕ КОНСТРУКТИВНОМ РАДУ

Божидар Филиповић био је највреднији перач логор-ске праонице. Није се ни с ким дружио. Био је увијек веома чист и, кадгод бих ушао у праоницу, нашао сам га на кориту, како без предаха пере и циједи прљјаво рубљје логораша. Био је најчистији и најпе-дантнији, па му је писар Мирко давао на прањје и усташко рубљје, које је морало бити чисто као сунце. Чини се, да на свијету није имао никога од својих, јер нити је добивао пакета, нити је слао ни примао дописних карата. Живио је искљјучиво од логорске хране и од додатака, што су му их десетник или гру-пник давали као награду за марљјив посао. Сваке недјељје виђао сам га у снијежно бијелој кошуљји, обријана, у цркви, како се скрушено моли погледа оборена к земљји.

Једне вечери, док сам сједио на пањју иза обрт-ног дома, утонуо у мисли, пришао ми је бојажљјиво Божидар и потужио се на неке своје другове из пра-онице, који да га сурово нападају због марљјива рада називајући га штребером и усташком улизицом.

— А ја — рече Божидар — радим овако марљјиво због тога, јер у раду успијевам да заборавим ужасну трагедију, што сам је доживио у логору. Осим тога, радом зарађујем побољјшањје хране. Лако је осталима, као на пр. Стевану и Јови, који сваке недјељје добивају од куће пакете по десет кила. Они имају и сланине, и масти, и брашна, и сваки

дан кухају масну паленту са сланином. Ја се мо-рам борити за комад сухог круха, што ми га десет-ник даје као награду за марљјив рад. Радије то, неголи да просим. Нисам навикао да просјачим или да крадем, иако сам Циганин.

Рече и зацрвени се. Очито му се задњји пасус не-хотице измакао, па ме је погледао уплашеним и мо-лећивим погледом.

— Групниче, молим вас, да ово, што сам вам рекао, не кажете никоме. Нитко у логору не зна данас, да сам Циганин. Ја сам посљједњји Циганин у логору; сви остали ликвидирани су одавно. Ја сам се случајно спасио.

Нисам ни слутио, да је Божидар Циганин — њје -гова физиономија то није одавала — и обећао сам му, наравно, спремно, да ћу њјегову тајну у пот-пуности задржати за себе. Уосталом, постојао је у бараци Илије Париповића још један Циганин. Младац од којих двадесет година, примаш неке циганске ка-пеле из Сријемске Митровице, именом Васо. Био је редар Илијине бараке и веома талентиран гуслач. Сви-рао је прву виолину у логорском оркестру и често забављјао пијане усташе у официрској менажи свира-јући циганске маџжарске мелодије и пјесме. Та дво-јица била су, дакле, једини представници своје запо-стављјене и заостале, а талентиране расне браће. Ка-сније су дотјерана у логор још два њјемачка Цига-нина из Тхурингије. Они су поред циганског језика говорили још само њјемачки. Били су најтипичнији представници своје расе с миндушама у лијевом уху. По занимањју били су вашарски факири и одржали у логору неколико представа, плешући по разбије-ном стаклу, гутајући ватру те забијајући чавле у

лице и дланове.

Некада је у логору био велик број Цигана, које су некриве хватали по цијелој НДХ и догонили у

Јасеновац. Дошло је овамо можда десет, а можда и двадесет хиљјада, а остала су, ето, само двојица. За сјеме.

Већина је Цигана одмах у почетку ликвидирана. Касније, кад су почели радови на насипу, употре-бљјавали су се Цигани тамо за најтеже послове. Сваки дан је на насипу остављјало на десетине Ци-гана своје кости. Сматрали су их за животињје ниже врсти, нешто као мишеве, чије је тамањјењје било не само дозвољјено, него се и препоручивало. За смрт Циганина није одговарао ни логораш, а камоли усташа.

— Убијеш ли Циганина, учинио си корисно дјело, као да си пригњјечио ноктом стјеницу — тумачио је се-нилни садист Алага.

Цигани су били смјештени у »циганском логору«, апендиксу, слијепом цријеву логора ИИИ Ц, које ваљја што прије одстранити, да би се на смрт боле-сном организму, какав је био логор ИИИ Ц, бар на мало продужио живот.

Цигане су на насипу употребљјавали као теглећу марву: упрезали их у кола, што су одвлачила земљју. Кола су гонили уз насип кажњјени усташе с уједљји-вини бичевима, што су звиждали кроз зрак и усијецали се у гола циганска леђа.

Од једне овеће скупине формирала се тако звана гробарска група, која је пребачена у Градину. Имала је дужност да свлачи побијене жртве и да сортира тако добивену одјећу, коју су свакодневно колима одвозили у логорско одјевно складиште. Био је то голем, напоран посао, праћен очајним крико-вима и запомагањјима жртава, што су у непреки-дним колонама пристизале на клаоницу. Појили су их великим количинама ракије, јер су само у скоро пот-пуно пијаном стањју могли вршити тај инфернални по-сао у јамама, у којима је било на хиљјаде пре-

млаћених и прекланих љјудских тјелеса. Многи од њјих изгубили су памет, па су их одводили на »лакши рад« некуда другамо. Они се, наравно, никада више нису вратили.

Кампањја клањја трајала је дуго, скоро непре-кидно двије године.

Неки, нарочито изабрани, Цигани помагали су ко-љјачима и активно у послу. Тако је и Божидаров брат Мијо држао у рукама маљј и спуштао га силовито на главе несретника, што су их догонили амо од скеле у дугачким колонама. Стајао је раскорачен пред јамом, снажан, херкулски развијен, опаљјен од сун-ца, гол, до појаса, с усташком капом на глави. На-бреклим мишицама, црвен у лицу од ракије, узмахи-вао је гвозденим маљјем.

Једнога дана појавила се пред јамом тужна го-милица циганских жена и дјеце. Божидар их је гледао са сузама у очима, посве болестан од виђених при-зора и због брата, који је продао душу врагу. Мијо је несмиљјено косио придошлу циганчад.

Одједном опази Божидар, да је пред Мију, скоро полумртва, дотјерана њјегова жена Ружа с двије дјевојчице, Божидарове кћери. Мијо се тргнуо, за-стао.

— Шта је? — заори Аџжијин глас, надвисујући ја-чином кукњјаву дјеце. — Настави, мајку ти циган-ску .

Божидар је рикнуо нељјудским гласом и појурио према жени, која је од њјега била удаљјена преко двије стотине метара, но није прешао ни десетак ме-тара, кад је изгубио свијест. Освијестио се у болници тек након два дана. Ле-, жао је тамо скоро мјесец дана. У то вријеме била је цијела гробарска група, заједно с Мијом, ликвиди-рана, тако те не зна, да ли је Мијо био крвник њје-гове жене и дјеце. Можда није послушао Аџжијину

заповијед и радије жртвовао властити живот. А можда је ипак у бескрајном кукавичлуку послао на други свијет њјегову нејаку дјецу, само да спаси свој прљјави, невриједни живот. Можда ипак није... Та му неизвјесност сише живот, а истодобно га одржава.

— Живим, групниче, само за то, да сазнам истину. Само да ми је то сазнати! Иза тога не треба ми живота. Објесио бих се о куку на зиду праонице.

Божидару Филиповићу, Циганину католику, нај-марљјивијем перачу логорске праонице, шутљјивом и уредном Божидару било је двадесет и пет година.

ШУМА ЗОВЕ

Љјубо је добио карту од куће и чита је већ не знам по који пут.

Подневна је сиеста. Љјуди леже у својим »Ијесови-ма« у поткровљју зграде управне писарне те се одмарају између ручка и сирене, која ће одмах затулити и потјерати логораше на рад. За пар минута бит ће два. Топло је.

- Шта је Љјубо? - - пита Стево, који се развалио на кревету с цигаретом у устима. — • Мисли ли још увијек на тебе пуковник Цецељја и сатник Икица ? Видим ја, ти ћеш нам скоро отићи кући.

Љјубо се љјути и тихо псује. Пред неколико мјесеци добио је Љјубо од маме карту, у којој му јављја, нека буде миран и стрпљјив, и да је све подузето за њјегов брзи отпуст из логора. На крају карте било је значајно подвучено, да пуковник Цецељја и сат-ник Икица мисле на њјега. Значи, Љјубина је мајка подузела потребне кораке с помоћу .тих љјуди.

Цецељја је био познати усташки поп, угледан и моћан, који је приликом успостављјањја крваве НДХ заклињјао усташке министре у банским дво-рима на Маркову тргу на вјерност поглавнику и усташким начелима. Слиједећа карта, упућена Љјуби, садржавала је исту значајну реченицу, наиме, да пуковник Цецељја и сатник Икица још увијек мисле на Љјубу.

И, наравно, није скоро било дана, да тко од ло-гораша не упита Љјубу за јуначко здрављје пуко-вника Цецељје и сатника Икице.

На другом кревету лешкарили смо Паор, Брана и ја. Паор је био агроном и цијењјен у економији као изванредан стручњјак. При доласку у логор изјавио је, да је Бугарин, иако није ни ријечи знао бугарски. Мислио је, да ће као припадник бугарског народа -који је у усташкој Хрватској због издајничког свог режима уживао велику репутацију - - бити у логору далеко сигурнији неголи као Србин из Баната. И имао је право. Успио је да задобије пуно повјерењје усташа. Чак је латрина шапутала, да ће ускоро бити проглашен слободњјаком.

Ја сам га дражио, оцртавајући му перспективе слободњјаштва, и увјеравао га, да ће као слободњјак морати носити усташку капу. Понудио сам му, да ћу му у кројачници дати сашити парадну капу, и позвао га, да дође узети мјеру.

Сиромах Паор љјутио се на мене и често је мрштио чело мислећи о заиста вјеројатној могућности, да буде проглашен слободњјаком. Шта онда? А шта, ако буде заиста приморан да набије на главу омрзнуту капу? Та га је помисао бескрајно мучила.

Данас је причао, како је јучер цијели дан био у Градини и показивао пуковнику Џжалу из Загреба и своме шефу сатнику Влаху план сијањја големих површина земљје, што су је усташе отели српским се-љјацима отјеравши их с родне груде и претворивши њјихово село у највеће гробљје Хрватске и, можда, Европе.

Старјешине су били веома задовољјни с извјештајем и планом Паоровим те му понудили гутљјај ракије из своје пљјоске. На растанку Влахо га је потапшао по рамену, пружио му руку и ошинуо свога коњја. Џжал и Влахо налазили су се у галопу према Сави, на повратку у логор.

- Сунце је већ почело да залази за недалеким хумцима, кад сам, гледајући коњје, што су се све

више удаљјавали, опазио, да сам остао посве сам. Заокружио сам погледом унаоколо: нигдје никога. Нигдје усташке униформе. Само је на југу пламтио широк руб сунца на залазу. Осјетио сам наједном чудноват немир и уплашио се од самоће. Упутио сам се брзо према скели. Било је већ посве тамно, кад сам се без пратњје појавио пред стражарницом и тражио дежурног, да ме раздужи.

Брана и ја скочили смо узрујани с кревета и је-дногласно повикали:

- Ти си идиот! Како си се могао вратити? Паор нас је погледао тужним, беспомоћним очи-ма набравши чело у ситне боре.

— Мислите ли ви то озбиљјно?

— Озбиљјно!

Растали смо се шутке. Дуго нисам могао те ноћи заспати у мојој собици у обртном дому и мислио сам о доброћудном Паору, који није знао искористити из-ванредну прилику, него се добровољјно вратио у ка-вез. Ипак, било ми је жао Паора. Били смо одвише груби, а он је тако мекана срца.

Сутрадан навечер нисам нашао Паора у управној писарни. Брана је играо шах.

— Јеси ли видио Паора?

— Не, још се није вратио. Можда је у економији. Међутим, Паор се тај дан није вратио у логор.

Ујутро је понио на леђима упртњјачу с пакетом, што га је дан раније примио од колеге из Сријемске Митровице.

— Брано — рекох смијешећи се — повриједили смо Паора. Хтио нам је доказати, да није кукавица. Уосталом, ми смо то знали. Живио Паор!

Половица В. бараке Слободанова насељја била је испражњјена и преграђена зидом од дасака. Између

обију половица остао је простор од два метра пра-зан, ненастањјен. У првој половици, која је гледала према обртном дому, забијени су прозори даскама. Било је јасно: спремао се тај дио бараке за нове дошљјаке, који ће од осталих логораша бити посве изо-лирани. Припреме су биле давно готове, но барака је стајала празна; нитко није долазио. Знатижељја је расла свакодневно. Латрина није измишљјала довољј-но увјерљјивих верзија.

Коначно једног је дана доведена група од око 40 католика и муслимана из Ливна. Око 30 мушкара-ца и 10 жена. Сви су у ланчари били оковани и угу-рани у бараку, жене у неку собу на циглани. Пред бараку постављјена је чврста стража. Храна им се доносила у бараку; излазити из њје није смио нитко. Логораше, што су носили храну и износили кибле, пра-тили су стражари. У бараци видјели су у полумраку само нијеме, брадом обрасле мушкарце, како леже у боксовима. Мистериј бараке остао је непробојан.

Мјесец дана касније отворена је барака, поста-вљјени бријачи, који су затворенике ошишали и обријали. Скинути су им окови, затим су се окупали и раскти-жили одијела у пари. Распоређени су били на лакши посао, док се не опораве од мрака, чамотињје и слабе исхране. Жене су послане у Стару Градишку. Било је то по налогу из Загреба.

Били су то Чланови и намјештеници мјесног НОО-а из Ливна, што су их покупили усташе, пошто су парти-зани напустили град. Пожудно су упијали димове ци-гарета, које смо им с весељјем нудили. Кад су се снашли и ослободили страха, почели су нам причати о животу и о организацији власти на ослобођеном под-ручју Југославије. Слушали смо их побожно. Био је то наш први додир с представницима власти НОП-а.

Једнога топлог љјетног дана побјегло је с вањј-ских радова неколико мањјих група, укупно шес-наест логораша, већином припадника економије, међу њјима и Васић, агроном и насљједник Паоров, човјек Влахова повјерењја. Том приликом страдала су два стражара животом, а двојица су тешко рањјена.

До тога дана била су бјекства на дневном реду и нису узрујавала више никога, али била су поједи-начна. Овдје се, међутим, радило о договорном, организираном бијегу читаве групе. Осјећали смо у зраку, да овај случај не ће остати без тешких ре-пресалија.

Вијест о бијегу раширила се у логору већ у подне. Бркљјачић је овластио заповједника усташке посаде у Јасеновцу, познатог крвника бојника Павловића, да поведе истрагу и одреди санкције, а сам је са Влахом лицемјерно отпутовао у Загреб.

Убрзо смо осјетили Павловићеву руку. Одмах по-слије ручка вратиле су се све групе с вањјских ра-дова, крваве од батина. Било је разбијених глава, сломљјених руку, ногу. На вањјским радовима по-клано је и постријељјано преко стотину логораша. Од шумске групе мало се тко вратио у логор, еконо-мија је била десеткована. Савом су пливали лешеви логораша покланих у Уштици.

Болница се до посљједњјег центиметра пода испу-нила рањјеницима, пред амбулантом стајало је на стотине логораша чекајући на превијањје.

Усташе су почели дивљјати у логору. Чак и они нај-питомији, што су увијек били пријазни и приступачни, закрварили су у очима и носили у рукама дебеле шта-пове, којима су немилосрдно млатили по сваком ло-горашу, што би га срели. Највише су страдали изгла-дњјели партизани-заробљјеници, који су вукли вагонете на циглани. Скоро свакоме другом пребијена је

рука или нога. Инжењјер Јарослав лежао је непомично у своме »лијесу« у поткровљју зграде управне пи-сарне, сломљјених ребара, с десетином дубоких убо-да ножем по тијелу. Тако је био награђен човјек, осуђен на свега шест мјесеци »заточењја«, а који је провео у логору већ пуне двије године и извршио толико драгоцјених радова. Човјек, коме је била обећана слобода, чим доврши радове на насипу. Предвечер су објављјене санкције:

1. сви заточеници добивају тешке окове на ноге,

2. обустављјају се све побољјшице у храни,

3. забрањјује се писањје у року од шест мјесеци,

4. забрана примањја пакета у трајањју од два мјесеца. Сви пакети, који буду стизавали на адресу логораша, одлазе у војничку кухињју,

5. сви намјештеници економије осуђују се на нај-теже радове у бајци¹ у.

Казна је значила сигурну смрт свих логораша по измаку два мјесеца, то више, што дивљјањје усташа више не ће престати.

Окивањје је трајало цијелу ноћ и цијели сутрашњји дан. Над логор су се надвили тмасти облаци. Атмо-сфера је била тешка и може се успоредити само с оном у логору ИИИ Ц.

Свако јутро логораши су стрепили пред полазак на посао. Враћали су се испребијани и уплашени. Лого-ром се орио звекет ланаца с преко двије хиљјаде пари ногу. Била је то несносна музика, која се није могла ничим заглушити.

По логору су крстариле наоружане патроле усташа с дебелим батинама у рукама. Логораши су се за-тварали одмах послије вечере у бараке и стиснути на своме боксу слутили, не ће ли у бараку провалити каква усташка банда и извршити покољј уплашених логораша. С вањјских радова враћале су се колоне

с рањјеницима и без неколико другова, што су гла-вом платили бијес стражара.

Такво расположењје трајало је у логору осам да-на. Тада, била је недјељја, вратио се из Загреба Бркљјачић с Влахом и тартифски се лицемјерно за-препастио над злом судбином својих питомаца. У менажи је искапио боцу ракије и отишао брзини кора-ком у економију, окупио је око себе логораше, за-чепио уши, да спаси мозак од заглушног звекета ланаца, те је сузних очију слатко прозборио.

Он, несретник, није имао појма о суровим репре-салијама, што их је одредио бојник Павловић. Он, Бркљјачић, зна, да су логораши криви и да би требали искусити казну, али њјегово мекано усташко срце не може гледати овакво, макар и праведно, му-чењје љјуди, па наређује, да се одмах скину свима ланци, да се побољјша храна, да се дозволи писањје карата и примањје пакета. Забрањјује свако зло-стављјањје логораша. Затим је исту комедију са су-зама у очима одиграо и у другим групама. Лого-раши су стајали нијеми; нису пали на кољјена и љјубили му чизме, како је то Бркљјачић очекивао.

Позвао је логорника и све групнике к себи те одржао језуитски говор изјављјујући, да он сву кри-вицу логораша прима на себе, а очекује од гру-пника, да ће пооштрити дисциплину логораша и сприје-чити сваки покушај бијега.

— Јер ако се понови ма још и једно бјекство, обећавам вам, да ћу смјеста напустити Јасеновац и посветити се само својој породици. А онда тешко вама. Доћи ће вам Павловић.

ЕПИКА И ЛИРИКА

Не знам, који је то дан био. Знам, да је било љјето* и да је освануло красно јутро. На небу ни облачка. Послије уобичајене јутарњје вреве лого-раша пошли су дуги редови под јаком стражом на вањјске радове: у економију, на сјечу шуме, на градњју ада и зиданих настамби. Усташка прао-ница отишла је на прањје рубљја у логорску сат, во-дари дезинсекције и логорске праонице на Саву по воду, дрвари у Градину по дрво, а кошарачи у Ко-шутарицу по врбово шибљје.

Око осам сати дотрчао је из заповједништва по-дворник Ту н ја. који је обично доносио Кордићеве хлаче на глачањје у кројачницу и прљјаво рубљје којег подофицира на прањје у праоницу. Тога дана дотрчао је празних руку. сав блистајући од задо-вољјства.

- Групниче -- повиче — Јасеновац се налази у опсадном стањју. Јаки одреди партизана надиру са сјеверозапада пут Саве према Јасеновцу. Цијела посада Јасеновца са свим официрима и подофицирима, осим логорске сати, која чува логор, и 4. сати, која данас даје стражу за вањјске радове, послана је на положаје. Отишли су и курири, који треба да врате ло-гораше с вањјских радова, да би се и 4. сат моејла упутити на положаје.,Бит ће свега, групниче! мк л заиста, око пола десет вратили су се сви с мјф ских радова осим кошарача, који су се са свфлЈWх стражом завукли некуда дубоко у Кошутарицу, па

их курир није нашао. Они су се вратили, као обично, тек навечер.

У логору ниси могао видјети ни једно униформи-рано лице. Само су курири на мотоциклима јурили друмовима и улијетали прашни у логор пред запо-вједништво журећи се на први кат, гдје су усташки стратези образовали свој штаб за вођењје операција. Страже око логора, пред вратима и на извидницама нису по обичају пјевале, него су будним оком па-зиле на логор. Добили су наређењје, да пуцају по њјему, примијете ли било какво сумњјиво кретањје логораша.

Сунце је већ високо одскочило на небу, кад је преко »моста уздисаја« поново прелетио Туњја и без даха се преда мном заустамо..

- Управо је столарија добила налог, да изради че-тири лијеса и исто толики број криж«а. Кониг тхцртаони добио је листу с именима четворице усташа, "«то су данас у рано јутро пали за »домовину и поглавни-ка«. Кониг мора написати на крижевима црним сло-вима њјихова имена те датуме рођењја и погибије.

За пола сата појавио се Миљјенко, Бркљјачићев подворник, с новом вијешћу:

- Још три лијеса. Ваврушку су послали у село, да набави цвијећа за вијенце.

У даљјини чуло се грувањје топова и штектањје м& траљјеза.

- Је ли коначно освануо дан? — питали су.||д< зажарених образа и блиставих очију.

Логораши се скупљјали у маWрим Јпрапама'и дого-варали, како ће дочекати еверФНушфлни напад паи^ф- , зана на логор. У Фуадову бункеру образовали сн]^ ратно вијеће. Довукли лопате и разне мотке те их послагали иза зидова сушених опека на циглани. Те хрпе опека послужит ће нам добро као грудобран,

ако би усташе напали логор, што се врло лако могло догодити, кад би постојала опасност (за нас срећа), да партизани допру до логора. Тада ћемо им дати активну помоћ.

Нитко не ради. Радионице су опустјеле. Сви су у стањју напетог очекивањја, и сватко кује своје пла-нове. Данас нема усташких надзорника. Сви су за-послени другим бригама.

- Број се попео на девет. Кониг има пуне руке посла.

Око подне било је већ дванаест погинулих, око пет сати седамнаест. Иза пет сати престало је пушка-рањје, а око шест већ су се неки од усташа, прашни и уморни, почели враћати у .логор. Некако су поти-. штени.

Чехословачка партизанска. бригада д9била је за-датак да₍пријеђе преко Саве у Босну. Бригада је сјајно извршила -задатак, а »јуначка« посада Јасе-новца дошла је у додир само с партизанским зала-зницама те том приликом изгубила седамнаест мртвих и око двадесет рањјених. Број установљјених мртваца попео се до осам сати навечер на оса-мнаест, а сат касније издахнуо је у усташкој бол-ници и деветнаести усташа.

Партизанских лешина нађено је свега четири.

Мјесец јул године 1943. био је особито наклоњјен оним логорашима, што су већ мјесецима нестрпљјиво очекивали, бодренл вијестима од куће, отпуст из ло-гора. Отишли су многи: Врабец, Сусједица, Риболи, Фуад, пекар Едо и други. Чак се и Љјубе сјетио пу-ковник Цецељја и позвао га кући. Но отишли су у тој кампањји одлажењја на слободу неки и у затвор, као на примјер Сељја и доктор Иво.

Сељја је пошао у звонару због неких недужних писама, што их је измјењјивао са женом, која је уз-

дисала за њјим негдје у Сријему, чини ми се у Ла-ћарку. Писма су била заиста недужна. У једноме, што је стајало као необориви цорпус делицти на Бркљја-чићеву столу, Сељја је слао рецепт за припремањје мармеладе од кајсија. Шта значи мармелада, а шта кајсије?! Писма је слао благонаклоношћу неког усташког заставника. Ухватили су их на пошти.

Иву је теретила тешка оптужба. Био је ветеринар економије и замјењјивао котарског ветеринара, који се већ доста дуго налазио у војсци. Скоро сваки дан обилазио је сусједна села у пратњји двојице стра-жара, који су се измјењјивали. С обојицом се спри-јатељјио, и они су му давали скоро неограничену сло-боду кретањја. Успут покушавао је,да им отвори очи и да раскринка одвратну лаж, којој су служили. Чини се, да њјегов утјецај није био без резултата. Своју слободу кретањја искоришћивао је, да у обли-жњјим селима склопи добра и поуздана познанства и да с помоћу њјих дође у везу с партизанима, што су оперирали у оближњјим шумама и брдима.

Иво је имао задатак да с партизанима припреми терен за ослобођењје логора. Из логора је односио поруке, планове и извјештаје о јачини усташке по-саде и о њјихову кретањју. Несрећа је хтјела, да се једном један од њјегових стражара напио и у дру-штву својих другова приповиједао о Ивиним погле-дима на усташтво, а те је погледе и он сам ватрено бранио. Ухапшена су обојица стражара и Иво. Сва тројица извргнута су мучењјима и нељјудским бати-нама. Но, издржали су. Чак су се и стражари добро понијели и нису Иву претешко теретили.

Дан послије Ивина хапшењја донио ми је кошарач Раде писмо из Кошутарице адресирано на доктора Иву. Добио га је од тамошњје учитељјице. Раде није био поуздан човјек, па сам му рекао, нека јави

учитељјици, да је Иво примио писмо, али да засада ае може ни излазити из логора ни одговорити на писмо.

Један одлазак из логора у то вријеме био је на-рочито узбудљјив и необичан. Био је то одлазак Па-вела и Златка, чланова »предсједништва владе« из управне писарне.

Једне олујне и кишне ноћи почетком аугуста оти-шла су та двојица без опроштаја. Но нису се на одлазак ријешили те ноћи; план је био скован давно прије. За њјихов план била је потребна ноћ без мје-сечине, пролом облака и олуја. Дуго су је чекали. У логору је постојало само једно, релативно уско мјесто неограђено жицом. Између пилане и умјетне браварије, на мјесту, куда се долазило на цесту, што је водила за Кошутарицу. На томе мјесту висјела је само једна електрична жаруљја, а крај њје стајао је стражар.

Те ноћи долетио је однекуд камен и разбио жа-руљју. Стражар се завукао у стражарницу и немарно гледао у мрак, који је стајао непомичан пред њјим. Киша је лијевала у дебелим и густим млазовима и за-глушно бубњјала по лименом крову стражарнице.

Све се завукло у куће и бараке. Никоме се није дало излазити из склоништа, чак су и страже, што су се свака три сата мијењјале, тешко псујући, невољјко одлазиле на смјену.

Павел и Златко, топло обучени, с гојзерицама на ногама, спустили су се с првог ката управне пи-сарне и провукли се у густом и непробојном мраку мимо стражара, који је тапкао у стражарници и гласно звиждао, на цесту. Одмах испод цесте текла је Сава. Запливали су, дршћући од узбуђењја и хла-дноће, у набујалу Саву и упутили се према другој обали, према слободи. Сад или никад!

С њјима је пошао и Туњја с револвером замота-ним у воштано платно. Но он није далеко стигао.

Био је њјежног здрављја и слабе тјелесне конструк-ције. Другове је изгубио из вида и узалуд се трудио да савлада брзи ток Саве. Снага му је почела ма-лаксати, а ноге почео хватати грч. Једва је успио да дохвати врбову грану на јасеновачкој обали Саве. Покушај је пропао.

Горко разочарањје, хладноћа и умор обрвали су Туњју. Једва се држао на ногама, мокар до ко-стију, а морао је да издржи исти пут преко цесте и мимо стражара, који је још увијек звиждао, до пот-кровљја управне писарне, гдје га је дочекао Сељја, скинуо му одијело и замотао га у гуњјеве на њје-гову кревету. Заспао је тек пред јутро, мучен грозницом и болним мислима о слободи, која му је била на дохвату, а измакла је у посљједњјем трену.

Сутрашњји дан пробудио је усташе увријеђене и бијесне. Павел и Златко били су једини Жидови, што су те године дигли сидро. Осим тога, били су то љјуди, што су прошли сву Голготу од Пага преко Јадовна до Јасеновца и познавали сву перфидију и анимал-ност усташких недјела од почетка. У Јасеновцу сједили су од оснутка њјегова у управној писарни и знали су точно, колико је жртава прешло праг ове највеће љјудске клаонице у Европи. Састављјали су свакодневно бројна стањја и испуњјавали картотеке.

Код »моста уздисаја« предсједавао је масов-ном састанку логораша логорник Wиенер, сломљјен и утучен. Морао је у име заповједника да осуди дјело »незахвалности« те двојице њјегових најинтим-нијих сурадника, којима је било »добро« у логору, и који су имали најмањје разлога да »добро« врате »злим«. Управна писама добила је окове на ноге. Носила их је с лакоћом и у мислима пратила слободни ход те двојице храбрих бјегунаца желећи им сретан пут.

У исто вријеме јавила је латрина, да у Јасеновац долази на рад преко стотину »заточеница« из Старе Градишке на сезонске пољјске радове у економији. Латрина овај пут није лагала. Једне вечери прошле су пјевајући кошутаричким путени према економији. Чекали смо их код пекаре, но видјели смо, у су-мраку, само контуре њјихових појава и нејасно шаренило њјихових сукањја. Затворили су их у један простор економије ограђен с два метра високим даскама, уз рибњјак, од којег су обале биле оди-јељјене жицаним плетером.

Нисмо их видјели, али смо их осјетили и знали, да се налазе у нашој близини. Близу, а далеко.

Те је ноћи мушки логор слабо спавао. Превртао се по тврдим лежајима и уздисао. За женама на риб-њјаку.

КОНЦЕРТ НА РИБНЈАКУ

Колико је интимних трагедија изазвао долазак жена из Старе Градишке! Другарска повезаност с несретницама покренула је цијели логор, који је на-стојао сваком приликом да у женски логор, што је био оштро чуван, убаци живежне намирнице.

Из мљјекарнице је крупни Перо свакодневно »шверцао« међу жене млијеко и маслац, док га је-дном није уловио сам Бркљјачић и уз детонацију псовки послао окована у звонару.

Било је у логору младића, који су прошли већ и кроз решето огњјеног крштењја, били неколико пута рањјени и сурово премлаћени од полиције, но који су тек ушли у први стадиј пубертета. Они су венули у својим баракама мислећи на жене на рибњјаку, које су свако јутро могли гледати сакривени иза хрпе опека код пекаре или иза дебелих стабала код пилане, како пјевајући пролазе путем према скели. Памет им се мутила при погледу на лелујаво море сукањја, на чврста, стегнута прса испод лаганих блуза, на голе, тврде линије листова и сочна кољјена, што су провиривала и нестајала под сукњјама у ритму хода.

Зар је чудо, што је једне топле јесењје ноћи скинут с врха дрвеног плота у економији мали, црнооки и црнокоси Авдо, који је мучен немирним сновима и визијом мекога женског тијела, ставио живот на коцку провукао се између стражара до рибњјака у економији и попео мачјом спретношћу на врх пло-

та. Издао га је само случај: пукла је даска, на коју је сјео у намјери, да се одмори и да проучи терен с друге стране плота. Младић није ни обрвама тре-пнуо, кад га је сурова усташка шапа свукла с плота и уз страховити ударац кундаком потјерала Цивиди-нију на саслушањје.

Дневно су невидљјивим путем долазила у женски логор безбројна љјубавна писма логораша, који су морали своју љјубавну жеђ и еротску жудњју макар само литерарно иживјети. Невјеројатном инвенцио-зношћу управљјали су писма одређеним, по именима изабраним женама и дјевојкама те се дописивали с њјима као с давно познатим и интимним бићима.

- Олгице, срце - - писао је један - - ноћас сам сањјао, да сам те из заклона гледао на купањју у нашој дезинфекцији. Било ми је тешко издржати у за-клону. Једва сам се ипак уздржавао и -- пробудио се уморан и сав окупан у зноју. Не знам, шта значи тај сан, али знам, да бих био несретан, кад би ме из логора пустили без тебе. . . Јеси ли примила јабуку, што сам ти је јучер послао? Здраво!

Са женама из Старе Градишке приспјела је и Бо-нтфацијева другарица, с којом' се није видио већ пуне двије године. Схваћате ли, да се Бонифације није могао више ни на тренутак смирити? Писао је писма, молио старјешине, да му дозволе разговор с другарицом, слао храну и цигарете. У року од осам дана трипут је морао одлазити Цивидинију на саслу-шањје. Једном је чак преспавао у звонари, а два-пут је извукао грдних батина од водника Николе. Коначно је написао молбу Бркљјачићу, у којој моли премјештај у други логор.

Једне сунчане недјељје приредио је логорски орке-стар »Ћело«, уз судјеловањје најбољјих логорских

пјевача, концерт на рибњјаку у почаст другарицама из Старе Градишке.

Цијела обала на мушкој страни, од пекаре па све до Слободанова врта, била је прекриљјена логора-шима. Није било логораша, осим дежурних радника у електричној централи, који је остао равнодушно спа-вати у бараци. Сви су се сјатили на рибњјак. Обри-јани, чисти и с неком нарочитом помњјом одјевени.

На другој страни, на уском простору између дрвених зидова, којима су жене биле одвојене од осталог дијела логора, скупили се субјекти наших чежњја око жичане ограде. Стајале су тамо у виш'е редова, јер је дуљјина жичане ограде била малена. У првом реду жене су се држале рукама за оканца ограде.

Призор је био јадан за нормално око. Изгледао је као кавез зоолошког врта. иза чијих су се решетака натиснуле животињје, које, у пристојној удаљјености, разгледава публика. За наше око призор је био уз-будљјив, емотиван. Очи су нам нетремице биле упрте у жичану ограду.

Видјели смо тамо само контуре, а нисмо распо-знавали лица жена.

Оркестар је свирао најбољје ствари из свога ре-пертоара, а пјевачи се међусобно натјецали у интер-претацији талијанских и маџжарских романса и тужних међимурских напјева. Вокални трио пјевао је уз пратњју оркестра плесне шлагере, а жене су на дру-гој страни плесале.

Искрен и срдачан пљјесак наградио је сваку точку нашег програма, а када су на крају другарице у кору отпјевале марш »Пјесмом кроз живот«, којим су започињјале и завршавале сваки свој радни дан, проломио се дуготрајни и громорни пљјесак с дланова мушких руку, које су на тај посредан начин дале

одушка свим њјежностима, што су мјесецима биле дубоко закопане у душама логораша.

Давно је већ прошао концерт. У логору су зве-кетале порције и жлице логораша, који су на разнима мјестима образовали змије пред казанима, из којих се дијелила недјељјна пура. Сунце је залазило на хо-ризонту широким крвавим одбљјеском. Поједини ло-гораши још увијек су сједили на обали рибњјака, по-дупрли главе рукама и упрта погледа на другу страну пратили силхуете жена, што су пролазиле мимо жичане ограде спремајући се на починак.

Једна жена је стајала непомично и притиснула лице на ограду. Поглед јој је лутао богзна куда. Изван-редно соноран и топао алт пјевао је негдје с много њјежности и болне патетике севдалинку. »Ни бајрами више нису

ЦАНОССА

Усташка болница била је опасна само по своме атрибуту. Заправо, она је од свог оснутка, у јесен године 1942., била уточиште логораша из логора циглане. Усташка је била по томе, што су у њјој лежали болесни усташе, али болесни усташе нису ни издалека били тако опасни као здрави. Управитељј болнице био је већ толико спомињјани доктор Марин, усташки »надпо-ручник« и касније »сатник«, бивши логораш јасено-вачког логора, н младости Југославен Ијотићевског смјера, но сада, иако у усташкој униформи, непо-мирљјиви противник кољјачког усташтва те заштитник и бранитељј свакога политичког кажњјеника, без обзира на вјеру и политичку припадност. Био је прилично ла-билног карактера, неодлучан и опортунистички не-сталан, али је уза све своје мане био непроцјенљјиви ослонац згажене и до животињјства понижене логорске раје. Њјегов помоћник, усташки поручник Белушић, несвршени медицинар, био је далеко позитивнији Човјек и отворено је стајао на нашој страни презирући и игно-рирајући своје усташке другове. Нисам га поближе познавао и не знам, што га је руководило, да обуће усташку униформу. Белушић се дружио искљјучиво са заточеницима, док је Марин силом околности морао одржавати најприсније везе с водећим усташким ли-чностима. Обојица, и Марин и Белушић, били су упле-тени у завјеру, којој је био циљј ослобођењје логора, те су септембра 1944. објешени у Јасеновцу. Остало

особљје, лијечници, магистри фармације, болничари и по-моћни персонал били су све логораши.

Усташка болница лежала је у средишту славонскога градића Јасеновца, удаљјена којих два километра од логора. Састојала се од неколико приземних и једнокатних зграда, окупљјених око пространог дворишта, што се на јужном дијелу спуштало до Саве. У болници је владала чистоћа и ред, како је то већ уобичајено у болницама, но ми смо изгубили сваку мјеру у одређивањју појединих појмова и осјећали се у дохвату те болнице као у какву институту надземаљјских сфера одређену за виша бића, чију ексистенцију тек нејасно слутимо. За љјуде биле су болнице логорског типа.

Све смо мјерили логорским метром и заборавили потпуно на ход материјалне културе, које смо се из прошлости само мутно сјећали. Почели смо да се ни-велирамо на ниже, све дубљје и ниже, и тко зна, гдје бисмо се зауставили, да се иок логорске културе није прекинуо. Тек тамо, у усташкој болници с бијело ла-кираним вратима, с чистим креветима, у друштву чистих љјуди са сњјежно бијелим лијечничким и бол-ничким огртачима и кецељјама, осјетили смо се љју-дима. Осјећали смо скоро физички, како се у нама буде заборављјене вредноте, које су основне зна-чајке човјека, хоминис сапиентис: понос, вољја, са-мопоуздањје. Но те вредноте, што су у нама лате-нтно живјеле, убрзо су се изгубиле. Довољјно је било прекорачити праг логора и видјети Алагу како бахато сета пред звонаром и с висине прима сервилне и ду-боке наклоне логораша, који су заборавили све атри-буте љјудског достојанства.

Болница није била опкољјена жицом. Кретањје по-њјој било је потпуно слободно. Љјети је'било дозво-љјено и купањје у Сави. Могло се отићи и изван бол-

ниче, прошетати се Јасеновцем, скочити ноћу у Саву, препливати је и нестати у шуми, Што је расла неколико стотина метара далеко од друге обале. Ипак, то није нитко учинио, јер би тада тешке репресалије захватиле читав логор, а усташка би болница за сва времена остала логорашима затворена.

Храна је у болници била прворазредна. Бијели крух и месо. У болницу долазили су и цивили. Посјећивали болеснике, а и сами се лијечили. Они су морали видјети, како је логорашима добро, и како новинске репор-таже о Јасеновцу у »Хрватском Народу« и »Новој Хрватској« нису новинарске патке, него жива, опи-пљјива истина.

Административну управу болнице водио је лого-раш Јоско, професор романист, који је знао у ориги-налу рецитирати читаву Дантеову »Божанску коме-дију«. Био је аутор цитата из »Пакла«, написана угљјеном на балвану пред логором, који ми је први пут открио карактер јасеновачке стварности.

ЛАСЦИАТЕ ОЧНИ СПЕРАНЗА ВОИ ЦХ' ЕНТРАТЕ!

Колико ли је истине садржавао тај класични стих!

Међу лијечницима болнице налазио се од средине 1943. и Спицер, поред осталих најбољјих лијечника ло-горске болнице, што их је Марин преселио к себи. То му није било тешко, јер је логорска болница, уоста-лом, могла остати и без лијечника. Она је била само једна од ријетких конвенционалних формалности же-невске институције Црвеног Крижа, што се успјела случајно одржати.

Једна, од најмаркантнијих личности болнице био је свакако Јанко, болнички економ, Маринов при-јатељј из студентских дана. Био је заточен у Старој Градишки, но Марину је успјело да га премјести у

Јасеновац и да га послије^ извјесног времена по-стави на најзавиднији положај у логору, на положај управитељја »Цаноссе«.

Цаносса била је болничко складиште хране, којим је управљјао болнички економ. У Цаносси било је свега: ракије, каве, шећера, праве зимске саламе, мортаделе, чоколаде, риже, духана, ма свега, што је мирнодопски мозак могао замислити, а о чему је логораш могао само сањјати. Економ се бринуо о прехрани болесника и болничког особљја, издавао храну кухињји те кријумчарио крух и сланину нај-бједнијима у циглани.

Своје име добило је складиште због сличности у по-кајничком ходочашћу земаљјских силника са средо-вјечном Цаноссом. Истина, у јасеновачку Цаноссу нису долазили усташки властодршци као некада Хен-рик ИВ., римски цар њјемачке народности, у праву Цаноссу на кољјенима, покајнички, склопљјених руку и косе посуте пепелом, али су ипак до-лазили у посве другом виду, неголи што је онај ба-хати и надљјудски, којим су се иначе пред логора-шима показивали. Долазили су питоми, пријазни, на-смијешени, пружали су Јанку чак и руке. Долазили су у Цаноссу на шприцере, на фину славонску шљјиво-вицу, на закуску или на мирисну црну бразилску каву. Долазили су по дану и по ноћи. Опијали се и пјевали, залазили у одјеле, гдје су лежале болесне ло-горашице из Старе Градишке. Редовити гости били су Бркљјачић, Матковић, Брчкало и Маричић. Чак и Ма-ричић — причају -- био је јагњјеће ћуди, кад би по-куцао на гостољјубива врата Цаноссе.

Био сам свега једном у усташкој болници, на кон-церту, што смо га приредили тамошњјим друговима. Попио сам двије чашице ракије и појео четири лимуна, удисао чезнутљјиво болнички зрак натопљјен мирисом

јода и камфора. Отишао сам тужан у групи музи-каната опкољјеној чврстом стражом. На поласку из болнице видио сам Бркљјачића, како се шуљја према Цаносси, пред чијим је вратима смјешкајући се ста-јао Јанко.

РАСТАНАК

Капитулација Италије изазвала је велико весељје у оба табора: у усташком и у оном логораша. Сваки се радовао на свој начин. Дан капитулације проглашен је празником чак и за логор. Било нам је неразу-мљјиво весељје у усташком табору, јер је капитула-ција Италије значила очевидно слабљјењје осовине и прву груду земљје на гробни хумак велике хитле-ровске ратне машине, која се већ мјесецима по-влачи под најтежим околностима и која је већ скоро посве испразнила Украјину. А пуцањјем осовине и повлачењјем Њјемачке из Совјетске Русије била је потписана смртна осуда усташтву, дакле и нашим крвницима и тамничарима. Осуда је била потписана неопозиво, само је дан ексекуције био одгођен на неколико дана или мјесеци касније. Никако година! И то је био разлог нашем весељју, коме није било гра-ница.

Усташе су били према нама тих дана веома бла-гонаклони мислећи, да се разлози нашег и њјихова весељја подударају. А разлог њјихова весељја бит ће да је опћенито био такав, како ми га је формулирао сенилни и неписмени хамалин водник Алага:

— Ми смо ти, групниче, избацили из строја Италију и заузели Трст, Задар и Ријеку. Сад још мало, па ћемо навалити на Њјемачку, па кад и њју ликвиди-рамо, а на то се не ће морати дуго чекати, онда смо тек постигли свој циљј. Ми смо ти се, групниче, морали с Њјемачком везати из политичких разлога,

али немој мислити, да су наше везе искрене. Мудра ти је глава наш поглавник! Он мисли: нека се само Њјемачка искрви с Русима. Лако ћемо ми онда свршити с њјоме и ухватити се с исцрпљјеним Русима у коштац и потјерати их иза Карпата. Е, зна Алага, нису њјему вране мозак попиле. Борио се Алага против Руса на Карпатима. Не могу они с нама. Мудра ти је глава наш поглавник!

Нисам додуше могао вјеровати, да се мисли во-дећих усташа поклапају с Алагиним, али нису се могле од њјих битно разликовати, јер чему онда ба-кљјада по Јасеновцу, грувањје мужара и, пуцањје из пушака у знак весељја. Чему вол, што се пекао у пекари за усташке војничаре, и вино, што је по Јасеновцу потоцима текло. Или је то можда весељје од муке, сви јесно бјежањје од стварности? Али че-му онда братимљјењје с логорашима, за које су још јучер имали само батину и простачку клетву?

Било како било, ми им нисмо кварили весељја, већ смо узбуђени ковали планове и заносили се визија-ма скоре будућности.

Уосталом, Алагино мудро резонирањје није било нимало необично за усташки начин мишљјењја. Сјећам се некога младог ројника из Дрниша, који ми је причао, кф%о се спрема да пребјегне у њјемачке СС одреде.

— Па зашто мислиш онамо отићи? — упитах.

— Е — вели '— у СС трупама бољје се плаћа, а осим тога љјепша је и униформа.

— Та ваљјда ниси отишао у усташе ради униформе. Сигурно те је онамо повукла каква виша сврха, идеја.

— Свиђало ми се код усташа, па то ти је. Некоме се свиђа у усташама, некоме код четника, а неко-ме опет код партизана. Ето, ја имам два брата.

Тедан је партизан, а други домобран. Ја сам оти-шао у усташе, а сада видим, да је љјепше у СС тру-пама. Овдје је у Јасеновцу, да умреш од досаде. Нема ни кина, ни цура, а нема ни новаца за ракију и бришкулу.

Од капитулације Италије да мог отпуста из логора пролазило је вријеме необично полагано, иако је оби-ловало узбудљјивим догађајима.

Један од најузбудљјивијих догађаја била је из-мјена логораша из Јасеновца с онима из Старе Гра-дишке. Почела је још пред крај љјета и настављјала се у размацима до почетка септембра. Из Јасеновца одлазили су у Стару Градишку сви Хрвати католици и муслимани, осим неколико неопходно потребних за несметани рад јасеновачких радионица. Меду те неопходне спадао сам из непознатих разлога и ја. У разним скупинама отишли су Владо, Омер, Ва-врушка и многи други, с којима сам се у току мје-сеци спријатељјио. Из Старе Градишке долазили су Срби и Жидови. Од дошљјака истицали су се значајем, инте-лигенцијом и присношћу Црногорци Митар и Миле. Ми-тар је био архитект^А па су га смјеста запослили у грађевинској групи. Миле је био лијечник, болоњјски ђак, одважан и карактеран. Њјега смо одр^Аах пре-ко Марина прогурали за групника логорске Болнице. На том положају Миле је неизмјерно много учинио. Успио је да организира довоз лијекова и хране из усташке болнице. Заузимао се за биједне и болесне, примао их у болницу и подвргавао их озбиљјном лије-чењју.

Он, Митар, Брана и ја сачињјавали смо до задњје-га дана мога боравка у логору нераздруживи че-тверолист. Сваке вечери, прије залаза сунца, прошетали смо се по логору и у трави у близини бајера водили пријатне разговоре кујући планове о могућности

ослобођењја логора с вањјском помоћи. Митар је однекуда долазио до новина и радио-вијести. Сваке вечери исцрпно нам је приказивао војничко и поли-тичко стањје у Европи и у земљји. Но морало се ра-дити опрезно; Иво је још увијек био у затвору, иако су колале вијести, да ће скоро изаћи, јер му није ништа конкретно доказано. Њјегови усташки стражари већ су скакутали по бајеру у цивилним одијелима, с лан-цима на ногама. Нису утопили Иву.

Један од најсјајнијих подвига у аналима Јасе-новца учинио је живахни Назиф, који се од кошарача једног дана претворио у учитељја. Мали логораши, дјеца од десет до четрнаест година, шегрти по раз-ним радионицама, незнатни остаци хиљјада сељјачке дјеце, што су чудом остали поштеђени од маљја или Пиццилијеве пећи, морали су ове године посјећивати »школу«. Учио Их је неки стари учитељј из Сријема на чистини код бајера, а Назиф му помагао.

Касније, кад је Wиенер повео кампањју гајењја дудових свилаца, водио је Назиф групу дјеце у Ја-сеновац или у околину логора на брањје дудова листа. С групом полазио је увијек један исти стражар, На-зифов земљјак, с којим се брбљјави Назиф убрзо спри-јатељјио.

Једном, било је то негдје средином аугуста, кад се група кретала уз Саву према Кошутарици, покаже Назиф стражару кућицу на другој обали Саве уда-љјену од њје којих 500 метара.

— Тамо — рече нехајно Назиф — сакрио с^м сто тисућа куна. Нашао сам их у џжепу неког Жи-дова, који је умлаћен у Градини. Добра пара.

— Ма Исуса ти!

— Тако ми Мухамеда!

— А знаш ли сигурно, да су паре још тамо?

— Како не бих знао; сакрио сам их на сигурном мјесту. Уосталом видјет ћеш. Рећи ћу куриру Стипи, па ћемо нас двојица отићи тамо и подијелити паре.

— Ма бога ти! Подијелит ћеш паре са Стипом?

- Алаха ми, подијелит ћу паре.

— А би ли са мном?

— Бих, али ти не знаш пливати.

— Како не бих знао! Знам, брате Назиф е, само не најбољје. Ако би ти пливао ужа ме, не би било тешко.

— Добро, ако хоћеш, пођимо.

Свукоше се и оставише одијела и стражареву пушку дјеци на чувањје па запливаше, Назиф елегантним цроwлом, а стражар псецјим стилом, према златном мамцу, усамљјеној кућици око пола километра уда-љјеној од друге обале. Иза кућице сакривала је у себи густа храстова шума дебели хлад.

Назиф извуче уморног стражара на другу обалу, па се упутише шутке према кућици. Стражара је већ расхладила Сава, пекла га је помисао на остављјену пушку пријеко, а шума иза кућице учинила му се сумњјивом. Поче се чесати по мокрој коси и оклије-вајући примијети:

— Да се вратимо, Назиф е?

- Ма не будали; немамо више ни триста метара, и новац је наш. Сто тисућа кунића!

Но црв сумњје зарио се стражару дубоко у срце. Опре се одлучно:

— Да се вратимо!

Назиф слегне раменима и окрене се мирно:

— Добро, вратимо се. На обали изјави Назиф:

— Уђи, а ја ћу одавде скочити у воду. Лаковјерни стражар спусти се низ стрму обалу већ

посве умирен Назифовом хладнокрвношћу и спре-

мношћу да се врати. Уђе у Саву и грчевито заплива пут друге обале ударајући жестоко рукама и нога-ма по води.

Окрете га Назифов глас:

— Здраво, Мартине, поздрави ми Бркљјачића, по-главника и Адем-агу Мешића. Нека ти је селам! По-клањјам ти моје одијело. Ја одох сам по паре, купит ћу ново.

И мирним кораком упути се гол према кућици на рубу шуме.

Стражар је полумртав и пун воде стигао на другу обалу Саве. Дуго је требало, док се одлучио да се с дјецом врати у логор и да исприча Цивидинију, како га је Керемпух Назиф намагарчио.

Два дана прије мога поласка кући побјегла су ми четири кошарача и сјекиром тешко ранила једног стражара. Другом стражару отеше пушку и ранише га на бијегу у ногу. Те ноћи нисам спавао. Очекивао сам цијелу ноћ, да ће доћи по мене и одвести ме Бркљјачићу или Цивидинију. Групник је био одгово-ран за бијег својих штићеника. Јамчио је за њјих главом.

Чекао сам до сутра у подне, кад је стигао курир и самилосно ми поручи:

— Групниче, заповједник те зове.

Отрчао сам до Бране и замолио га, да организира допрему хране у звонару, јер нема сумњје, да мој пут преко Бркљјачића води тамо.

Бркљјачић ме је примио љјубазно. О бијегу коша-рача није споменуо ни ријечи; говорио је о посве индиферентним стварима, а позвао ме заправо за то, да ми објави, како ћу сутра бити пуштен кући, Био сам пијан од среће, кад сам излазио из омр-знуте зграде заповједништва, коју сам попут оста-лих логораша, заобилазио у широком кругу. Код

зграде управне писарне Чекао ме нестрпљјиво Бра-на. Чим је угледао моје сретно лице, знао је, о чему се ради. Полетио је према мени и загрлио ме.

— Идеш кући, знао сам. Увијек сам говорио, да ћеш нас оставити.

Лице ми се одједном смркло. У својој срећи ми-слио сам само на себе. Заборавио сам, да иза мене остаје преко двије хиљјаде логораша, од којих ве-ћина сигурно не ће бити моје среће. Да, већина ће остати овдје, у овом паклу, крематорију, клаоници, живој гробници, највећем граду Хрватске, веле-граду мртвих, гдје ходају још само живи мртваци, од којих ће слиједећих мјесеци, мјесеци обрачуна, крвавог и непоштедног, само ријетки ускрснути. Лице ми се смркло, а у срце ми се увукла горка, пре-горка туга. Зар не би било часније остати међу њјима, међу браћом, која су самном дијелила и добро и зло, која су ме вољјела, и коју сам ја волио? Да се заједно боримо голоруки против модерно на-оружаних канибала, у чијем је рјечнику скрупула непозната ријеч, па да заједнички изнесемо или нај-већу побједу, или да сви погинемо покошени ми-траљјеском ватром.

Истина, ја ћу се на .слободи борити за животе дра-гоцјених љјуди, чију бисмо одсутност у новој сре-дини тешко осјетили, али што онда, ако не успијем? Што онда, ако бас најдрагоцјенији животи заглаве у блату ове омражене земљје ? Осјећат ћу се увијек дужником њјиховим, и сласт слободе не ће бити тако слатка, каква ми се сада чини.

Мучен тешким мислима, напола одсутан, пролазио сам предзадњји пут познатим стазама логора. Сре-тао сам другове, пријатељје, примао наруџжбе, дије-лио обећањја, нудио цигарете, што су ми исти дан сти-гле у пакету. Анте ми повјерава дужност, да по-

здравим и утјешим цуру му Анинку, најдражи строп на свијету, која је за читаво дуго вријеме њјегова логоровањја вјерно мислила на њјега.

За свога групничког насљједника именовао сам Брану и унио промјену у »књјигу дневних прија-вака«.

Увео сам Брану у дужност и предао му своју собицу у обрнутом дому, урара Изака и малог, ди-вног Конига. Навечер састали смо се, као обично, с Милом и Митром и прошли уобичајени круг по ло-гору, скоро без ријечи, пуни мисли. Прикљјучили су нам се Стево и Ђуро. Посјетили смо Слободана у врту и гледали крвав залаз -сунца. Посљједњји у Јасеновцу.

Послије вечере остали смо Брана и ја сами. Раз-говарали смо цијелу ноћ. Само пред јутро мало смо задријемали. Сутрадан била је недјељја. Скинуо сам са зида над клупом Доричину слику, уоквирену у црно оличено јасеново дрво, и ставио је у ковчег. Помно сам упаковао и Нечипоренков цигарлук, Ајановићеву изрезбарену дрвену кутију за цига-рете, Антина магарчића, испечена у њјеговој кера-мичкој пећи, те акварелима израђен програм каза-лишта и оркестра »Ћело«, што су га потписали сви чла-нови.

- Групниче, очекујеш се у десет сати пред за-повједништвом са свим својим стварима.

Куцнуо је час, замамљјив, тежак. Прати ме руљја логораша до заповједништва, гдје већ чека водник Мато Хорват, подмукли бачвар из економије, мра-чног и злослутног лица, који ће ме отпратити у За-греб, у затвор у Ђорђићевој улици. С њјиме су Динко, голијат и десетник постоларије, те опскрбник усташке болнице Јанко. И они одлазе кућама. Тамо стоје и моји најинтимнији другови и пријатељји на челу са Браном.

Љјубим се са свима, стежемо чврсто руке и је-

цамо:

До виђењја! До скорог виђењја! Прешли смо капију тешку и непријатељјску. Водник Мато хода пред нама. Окрећем се и машем ру-ком. Иза врата стоје у густој скупини љјуди, с ко-јима сам проживио читав један живот. Живот необично дуг и тежак. Стоје упртих погледа у прашину, што се диже за нашим петама, и домахују рупчићима и ка-пама. Пред капијом стоје два стражара и пјевају суровим гласовима сурове.усташке пјесме. Окренуо сам се и загледао у торањј жупне цркве Јасеновцу. Сузе су ми непримјетно наврле на очи, и дуго их нисам могао зауставити. На торњју жупне цркве у Јасеновцу тукло је подне.

Започето у Бечу, настављјено у Загребу, завр-шено у Борову у јесен 1945.