При обележавањју 60. годишњјице ослобођењја злогласног усташко-хрватског логора Јасеновац, премијер Хрватске Иво Санадер осудио је „преувеличавањје” броја жртава и енергично одбацио тврдњје да се у Хрватској систематски прикрива истина о геноциду...

Хрватски историчари при изучавањју Другог светског рата, признали су: „Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њјихово потпуно уништењје”.

У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол.

Почетком последњјег рата, Мате Мештровић је изјавио: „Није ми јасно - двјеста година ми кољјемо Србе и што их више кољјемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”

Група француских и белгијских новинара, 2002. године, обишла је простор од Славоније до Далмације и затим написала: „Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржњје према Србима”.

Да ли неко преувеличава или минимизира број жртава, о томе најбољје говоре објављјени подаци, документи, сведочанства преживелих, уписани подаци у лексиконима, и др. материјали. Налазимо се у времену када „заборав” ствара другачију слику, од онога што је до данас објављјено, па стога да се подсетимо на одређене податке:
У Јасеновачки логор одвођени су од 1941. до 1945. Срби, затим Јевреји и Роми. Већина таквих транспорта, у почетку, је одмах по доласку у логор упућивана на ликвидацију а да нису нигде завођена имена ни број љјуди који су се у транспорту налазили.

1. Један од првих заточеника у овај логор, од 11.09.1941., је био Мартис Седлар, који је био гробар за цело време и каже: ...„Мислио сам да то нећу ником причати ако неким случајем останем жив. Са групом гробара на хиљјаде сам закопао - мртвих, живих, младих, старих, дјеце, смрзлих, задављјених, од глади и жеђи и тифуса умрлих. Закопао сам и свога оца, 20.01.1942. који се био смрзнуо ноћу у бараци и умро...”

2. Пуковник инжињјер Хинко Пичили конструисао је у тзв. циглани пећ у којој су убацивани немоћни затвореници. Пред том цигланом заустављјали су се камиони, да би се после чули безбројни мушки, женски и дечји гласови како запомажу. Радило се то углавном ноћу. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце, и све их поред цигларских пећи поубијали секирама и маљјевима. Убијањје је трајало читав дан, јер је отпор хрватским убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи су им нокте забадале и падале мртве. После је група заточеника морала да их убацује у цигларску пећ. Пичилијева пећ је радила сваке ноћи!

3. Страшан је био начин убијањја у јамама. То су рупе, дугачке 6 м, ширине 2 м а дубоке за љјудски раст. У њјих се угурају свезани заточеници, потпуно голи, мушкарци, жене и дјеца. Збијају се једно до другога у стојећем ставу. Онда су их ударали маљјевима по главама толико дуго докле би се чуо иједан глас. Таквих гробница је било на стотине.

4. Логор С-Ц био је страшан. Никад такво нешто човек није могао да види. У женској згради убијали су струјом и труднице, а после су убијали ножем.

5. Читава села заточеника је одвођено у Градину, Уштицу и на обалу Саве, где су ликвидирани. Др Никола Николић, био је заточеник логора ИИИ у Јасеновцу од 12.07.1942. до фебруара 1943. и у својој књјизи „Јасеновачки логор” - Загреб, 1948., пише:
Ујутро 7. рујна 1942. дуга поворка, масе народа у народним босанским ношњјама како се вуку по путу према логору. Видјели смо жене и дјецу, и та маса се постепено помицала према скели одакле је пребачена у Градину и тамо убијана хладним оружјем.
Хрватски војници су убијали хладним оружјем да се не би чуо пуцањј и да не би могли изазвати сумњју да се тамо масовно убија, док је остала маса чекала на овој обали Саве. Маса је превожена и тамо убијана, ножем, маљјем, жељјезном шипком, сјекиром и иживљјавали се и мислили да је то јунаштво на тај начин убити човјека, а да је кукавичлук убити из пушке...
Пре тог покољја биле су ископане огромне јаме за те жртве. Хрватске усташе су касније говориле да је било 66.000 љјуди са Козаре.

6. У близини Циглане постојала је „циклонска дезинфекција” (угушењје гасом), ту је радио инг. хемије Фуад Мичић из Сарајева од кога је тражено да од љјудског меса прави сапун. У Градини је било 12 великих казана у којима је прављјен сапун.

7. Друга врста гушељја дјеце је вршено што су их живе затрпавали у простране гробнице где су им мајке већ лежале заклане. Дојенчад су гушили у језерима у кругу логора ИИИ или у ријекама Сави и Уни.

8. У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве у Јасеновцу биле су у пеленама, а најстарије су имале само 14 година. Највише је ликвидирано 12.113 Српске деце, затим 5.320 ромске и 1.927 Јеврејске. Просечна старост је била 7 година и 2 месеца.

9. Јутра 21. априла 1945. побијене су све жене које су биле у Логору Јасеновац, а било их је између 800 и 1000. Све су одведене на Саву и побијене маљјевима или заклане - по изјави Милоша Деспота из Бјељјине који је био у Јасеновцу од 8. септембра 1942. до 22. априла 1945. Ови описани догађаји су само део из изјава преживелих логораша о најсуровијем и најбруталнијем уништавањју љјуди у времену од августа 1941. до 22. априла 1945. године.


ГОРЕ ОД ПАКЛА

Подручје захвата површину до 240 км2 масовног убијањја, на којој су познате 162 локације на којима је било безброј гробница.
Из разних архива имамо документа, изјаве и написане многе материјале, извештаје, књјиге, о логору Јасеновац:

а.) Из архиве у Вашингтону, Серђо Кризма објавио је карту Југославије и приказао „Покољј невиног српског становништва” од априла 1941. до августа 1942. године тј. за 16 месеци:
Немци су убили 78.000 Срба
Италијани - 20.000,
Мађари - 30.000,
Хрвати - 600.000,
Албанци - 10.000,
Бугари - 6.000.
За поменути период убијено је 744.000 Срба.

На основу америчких архива, објављјена је публикација у Америци под насловом „Геноциде ин Цроатиа” (Геноцид у Хрватској) у којој је наведено да је убијено 750.000 Срба, 60.000 Јевреја. Када је то предочено председнику Сједињјених Америчких Држава Франклин Делано Рузвелту, марта 1943. године, изјавио је: „Хрвате треба ставити под туторство...”
Председник Рузвелт је био потрешен извештајима о покољју Срба у НДХ, који су по дивљјаштву и свирепости прелазили и најгоре нацистичке злочине. Зато је овај великан наговарао, преко Фотића, убеђивао Србе, да не би требало ни да помишљјају да после рата живе у заједници са својим убицама!
Нажалост, прерана смрт овог великана онемогућила је, јер би много штошта било другачије.
\Ослобођењје - бр. 145\

б.) Поглавник НДХ Анте Павелић изјављјује опуномоћенику министра спољјних послова Немачке Вазенмајеру, почетком 1943. године, да је број Срба у НДХ, од 30 одсто у априлу 1941. спао на 12 до 15 одсто, што је, хвалећи се „позитивно за Хрватску државу”.
То је био уједно резултат њјегове наредбе, прољјећа 1942., да „логор Јасеновац може да прими неограничен број заточеника”, само да би се у њјему што више убијало.
Тако је настао симбол најбруталнијег злочина геноцида над српским народом.

в.) Према процени, која се ослањја на исказе преживелих и признањја заробљјених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000.

г.) Милан Дуземлић, општински секретар у варошици Јасеновац, свједочио је, како је Он до 21. децембра 1943. у својим рукама имао 900.000 картона побијених лица у Јасеновачком логору. \А. Милетић, док. бр. 223. књј. 3, стр. 494\

д.) Лист „Борба” је објавила изјаву 8. маја 1945. године, у чланку Ивана Потрча: „Усташе су пре свог бекства из Јасеновца поубијале све затворенике. Ту је на зверски начин побијено и поклано од 1941. године 800.000 мушкараца, жена и дјеце”.

ђ.) Земаљјска комисија Хрватске за утврђивањје злочина, 1945. године, записује: ...„у нешто од преко четири године постојањја ове љјудске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено одприлике 1,400.000 душа. Већина ових жртава уморена је у насељју Градина, одмах преко Саве на супротној страни логора”.

е.) Исидор Леви је крајем 1985. изјавио да је водио евиденцију ликвидираних логораша. Он је сматрао да је усташки пакао у Јасеновцу прогутао око милион жртава.
Леви је 1948. године прешао у Израел.
\„Ослобођењје” бр. 84, 1996.\

ж.) У Војној енциклопедији, на основу сведочењја преживелих заточеника затечене доступне документације и других доказа, процењјено је око 700.000 убијених у Јасеновцу.

з.) По изјави свједока, масовно клањје у Јасеновцу досегло је врхунац мјесеца студеног (новембра) 1944. године. Према овој тврдњји, број жртава у Јасеновцу прелази 1,200.000 убијених.


и.) Поводом „дијалога” Стјепана Месића, председника Хрватске и Борислава Паравца, председника Председништва БиХ, у Меморијалном центру „Јад Вашем” у Јерусалему, Смиљја Тишма, председ. Удружењја заточеника логора у НДХ, и сама дете логораш, упутила је писмо председнику Месићу у коме тврди да... „само до 6. септембра 1943. године, према немачким изворима број жртава у Јасеновцу био је 600.000, Јадовну 72.000, Старој Градишки 75.000... А, колико је жртава после овог датума није познато, као што се не зна колико је убијених у логорима Сисак, Копривница, Ђаково и дечијим логорима Загреб - Јастребарско и другим?” \„Новости”-27.04.2005.\

ј.) Из немачких архива главног штаба Вермахта, који је био у Загребу, постоји извештај из краја 1944. у коме се говори да је у Јасеновцу убијено 860.000 љјуди, који су припадали народима, дакле око 800.000 Срба.

к.) Када је реч о злочину геноцида над Србима и броју жртава, онда из постојећих података имамо да је у Другом светском рату страдало 2,050.000-2,150.000 Срба, а од тога хрватски војници НДХ су убили више од 1,800.000 душа. Само у Јасеновцу је убијено 800.000 Срба.
\„Политика”-3.11.1999.\

ПОКУШАЈ УТВРЂИВАЊјА ЗЛОЧИНА

1. Одлуком АВНОЈ-а, 30. новембра 1943., оснива се Државна комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача.
2. 8. маја 1944. доноси се Правилник о раду државних тијела и грађана на сарадњји у откривањју злодела.
3. Основано је 6. земаљјских републичких комисија, једна покрајинска и двије обласне, а средином 1946. године дјеловало је 65. окружних, 299 среских и 1210 општинских комисија. Поред поменутих комисија, било је формирано 28 комисија са задатком да истражују и утврђују злочине већег обима и специјалног карактера. На овоме је радило 439 службеника у Државној комисији.
4. Биле су именоване делегације које су биле прикљјучене комисији ОУН за ратне злочине у Лондону, а посебно при америчкој, британској и француској зони у Немачкој, Аустрији и др.
5. Комисије су прикупиле више од 900.000 пријава о радним злочинима и злочинцима. Саслушано је 550.000 свједока.
Пронађено је око 20.000 оригиналних докумената из непријатељјских извора.
Утврђено је око 65.000 ратних злочинаца, издајника и народних непријатељја.

Упућен је Извештај Југословенске државне комисије Међународном суду у Нирнбергу са још 160 изворних докумената (као додатак). Притисгли извештаји недвосмислено говоре о страхотама геноцида према Српском народу, према Јеврејима и Ромима.
На основу пристиглог материјала Др Антон Погачник из Завода за антропологију - Љјубљјана, долази до податка, на основу масовних гробница, да је број љјуди који су изгубили живот у Јасеновцу и Градишки око 730.000 - Овај извештај није укљјучен у укупан број жртава.
Комисија тврди да само у логору Јасеновац је убијено између 500.000 и 1.400.000 жртава. Овакве разлике долазе на основу ископавањја јама где су жртве спаљјиване; код других ископавањја где су жртве куване у казанима, затим су убице приликом убијањја и закопавањја жртава слагали и после сваког сложеног дебљјег реда посипали живим кречом. О убијањју маљјем и бацањјем у реку нема података, а то се радило данима!
Хрватски историчари при изучавањју Другог светског рата, признали су:
„Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њјихово потпуно уништењје”.

Ова констатација није се много променила ни данас, када су 2002. године група француских и белгијских новинара, обишли простор од Славоније до Далмације и затим написали:
„Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржњје према Србима”.


КОМУНИСТИЧКИ ФАЛСИФИКАТИ

1. Извештаји Комисија нису били по вољји хрватским комунистима И.С. Крајачићу - Владимиру Бакарићу - Ј. Брозу званом Тито, те крајем 1946., комунисти уз помоћ српских „слугу, полтрона”, укидају све окружне, среске и општинске комисије.
Крајем 1947. године укидају се Земаљјске комисије и коначно 12. марта 1948. укинута је и Државна комисија.

- Све је то било у духу споразума „заштите Хрвата”, по тражењју папе Пија XИИ и добијањја „гаранције за Хрвате” од српске одмазде због хрватских злочина и кланице у Јасеновцу и свих усташко-хрватских злочина над Србима, увођењјем фразе „Братство и јединство”.
- Од тада почињје систематско прикривањје доказа хрватских злочина, како је то вешто Тито исказао: „Што је било, било је и не може се поправити, сада о томе не можемо говорити ради мира у кући”. Коминтерни у коме наводи ...„да је Павелић бацио у логор Јасеновц више од десет хиљјада најбољјих хрватских синова!”
Измишљјотина са одређеном намјером.
О геноциду над српским народом ни ријечи није рекао, ни тада а ни после!

2. Извештај Државне комисије, до распуштањја, је био са закљјучком да је попис обухватио само 56-59% жртава рата!
Ово само потврђује чињјеницу да број жртава Јасеновачког логора је преко 1,200.000 љјуди.

3. Већ 1946.-1947. долази до уништењја логора Јасеновац, настављјено и у периоду 1948., па и у 1951. када је по наредби Хебранга и Ива Ст. Крајачића све порушено са свим мучилиштима. Нису дозволили да се било шта сачува. Логор је сравњјен са земљјом.
Настаје период када су Срби морали да ћуте о својим жртвама. Нису смели да их истичу ни пред собом. Од Срба се тражило да у интересу Југославије своје мртве скривају пред светом!
Страдао је свако ко је било шта писао или говорио о злочинима Хрвата.
\„Ослобођењје” бр. 146\
а. Књјига „У мучилишту - паклу Јасеновац” од Ђорђа Милиша, изд. 1946. године - забрањјена је по ултимативном захтеву Ватикана.
б. Књјига „Јасеновачки логор” од Др Николе Николића је доживела спаљјивањје од стране чланова ЦК КПХ који су спречили да се истина обелодани.

Др Никола Николић завршио је на Голом отоку!
в. По налогу Едварда Кардељја, 1947. године, да Савезни завод за статистику утврди губитке становништва за период 1941-45. године (али без организованог пописа становништва Југославије). Одмах је направљјена подвала која је требала да импресионира светску јавност. Званично је процењјено да је у току рата страдало 1.700.000 југословена.
Ову цифру су прихватили само политичари и њјима слични каријеристи, али не прави историчари и љјуди од струке.
Демографско оделењје Савезног завода за статистику је 1948. и 1951. године дошло до податка да су губици становништва износили 2.428.000 душа (два милиона четиристодвадесет и осам хиљјада). Едвард Кардељј је на заседањју Репарационе конференције у Паризу говорио о наших 1.700.000 жртава, од тога 305.000 бораца. Тако је демографски губитак становништва проглашен жртвама, а дат је измишљјен податак о броју погинулих бораца.

Због чега су Е. Кардељј, а посебно Ј. Броз звани Тито, крили прави демографски губитак становништва? Смишљјено је то рађено, јер да су се изнели прави губици нашег народа, а посебно Срба, открио би се геноцид који је почињјен од стране Хрвата над Србима! То се није смело свету рећи!
Није Титова политика према Израелу била случајна, већ смишљјено заснована, јер би геноцид над Србима и Хрватској, захваљјујући Јеврејима био познат читавој светској јавности, а злочинце Хрвате, би бар због света морала да стигне заслужена казна. Овако, Јевреји нам приредили „захвалност” - 1999. године, а Хрвати нас преко Ватикана прогласили геноцидним народом и у свету заузели значајно место које је засновано на обмани.

ПОЧЕТАК ВЕЛИКИХ ОБМАНА
1. У Скупштини ФНРЈ, 1952. године, Едвард Кардељј је изјавио да су усташе уништиле 299 грко-православних цркава и убиле 128 свештеника и десетине хиљјада верника!

2. Мирослав, крштено Фридрицх Крлежа, као директор Лексикографског завода ФНРЈ, „одредио” је колико је страдало у Јасеновцу, 350.000 и то је записано у Енциклопедији Југославије Загреб-1960).

3. Јосип Броз звани Тито, је 1962. године примио делегацију из Јасеновца, са којом се задржао пар минута и разговор се свео на њјегову констатацију која је дала меру свему оном што је после и дошло, рекавши ...„како жртве јасеновачког логора треба само третирати као жртве одмазде окупатора на устанак народа Југославије!”. (...)


ХРВАТСКИ ПОЛИТИЧАРИЧ ГЕНОЦИД ЈЕ ПОЖЕЉјАН!

Хрвти су могли и могу да говоре и раде шта им падне на памет - слободно, без икакве одговорности, изражавали су своје жељје, запажањја, ставове и претњје - које износимо да се не забораве:
А. Иван Стево Крајачић, председник Извршног Сабора НРЈ и члан ЦК СКЈ и ЦК СКХ, на помену жртвама у Јасеновцу, пред српском делегацијом и другим присутним делегатима, отворено је изјавио ...„да је штета што није било више Јасеноваца!”
Ово говори да став Комуниста о уништењју српства и православљја је остао непромењјен. Б. Мика Трипало, секретар ЦК СКХ и члан ЦК СКЈ, марта 1971. изјавио је: „Кад им узмемо покрајине, сабићемо их између Ужица и Београда”.

В. Брозовић Далибор, председ. Преседништва СР Хрватске, 1977. год., изјављјује: „Ми, Хрвати причамо и пишемо много тога што нема никакве везе са науком, да би то ипак на крају постала `наука`. Тражимо много да бисмо добили мало, али мало - по мало добијамо на крају све, чак и више од тога”.
Г. Почетком последњјег рата, Мате Мештровић је изјавио:
„Није ми јасно - двјеста година ми кољјемо Србе и што их више кољјемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”. (...)

Мирослав П. ПОРОБИЋ


Јасеновцу бришу идеологију



Музеј у Јасеновцу почетком идуће године добиће нову поставку, најавили су хрватски надлежни органи, неидеолошку и стручно осавремењјену. Шта то значи, мало ко од стручњјака сада може или хоће да каже, али један од, како изгледа, неопходних првих корака ка том циљју било је недавно уклањјањје чувеног рељјефа „Јасеновачким жртвама”, великог вајара Душана Џжамоњје, која је у музеју стајала чак 37 година.
Узалудни су били протести представника јеврејске и српске заједнице, али и антифашистичких удружењја, који тврде да ће музеј уклањјањјем овог рељјефа изгубити веродостојност. Директорка музеја Наташа Јовичић овај потез, иначе одобрен без сагласности Савеза музеја, нема намеру да додатно објашњјава.

- Спомен-подручју Јасеновац додељјена је част и поверењје да буде зачетник стварањја мреже аутентичних спомен-подручја Европе у сарадњји с Међународном школом Јад Вашем за подучавањје о холокаусту, јединој школи те врсте у свету - рекла је Наташа Јовичић за „Новости”. - С обзиром да се отварањје адаптираног Спомен-подручја Јасеновац, њјеговог Меморијалног музеја и Образовног центра, очекује у марту, оваква намера је подршка програмима образовањја, који се већ припремају у сарадњји с међународном групом стручњјака, као и потврда да смо успели да постигнемо висок ниво савремености у нашем приступу.
Сагласност од Савета музеја, иначе, Јовичићева није ни могла да добије, пошто то тело не функционише већ око месец дана, јер се - распало. Догодило се то тако што су представници Срба, преживелих логораша и антифашистичких бораца, напустили ту институцију, незадовољјни чињјеницом да је ХДЗ, прегласавањјем, за новог председника (старом председнику Славку Голдштајну истекао је мандат), изабрао свог члана из Новске, Зорана Прпића, уместо угледне историчарке Зорице Стипетић, коју је предложила српска заједница. До тада, постојао је џжентлменски договор да након представника Јевреја, председништво преузме представник Срба, као народа са највише жртава у логору.
Иначе, Савет Јавне установе спомен - подручје Јасеновац, важно је деветочлано тело, које би требало да усмерава рад музеја. Чине га по један представник Сабора, Министарства културе, општине Јасеновац, Савеза антифашистичких бораца, те најбројнијих жртава - Срба, Јевреја, Рома и осталих преживелих логораша. Директорка музеја члан је Савета по дужности и управо је њјен глас био пресудан при избору кандидата ХДЗ за новог председника.

Кандидаткињја српске заједнице, једна од најугледнијих истраживача модерне хрватске историје, прокоментарисала је да је Прпићев избор „легалан и легитиман, али по последицама катастрофалан и застрашујући”. Како је објаснила, „крајњје је неумесно да странка, која има нерашчишћен однос према НДХ, баш у ЈУСП Јасеновац отме место председника заједници, којој је тамошњје страдањје један од најснажнијих симбола патњје, а добрим делом и узрок многих невољја до данас на овим просторима”.

Са Зорицом Стипетић сагласили су се и представници српске и јеврејске заједнице, истичући да немају ништа лично против Зорана Прпића, али да он нема довољјно стручности и знањја за тај посао. Према њјиховим речима, такође, вођењје музеја не би смело да се спусти на локални ниво.
Говорећи о преуређењју Меморијалног центра у Јасеновцу, министар културе Хрватске Божо Бишкупић напоменуо је да су на овом пројекту радили и стручњјаци из Вашингтона, Јерусалима, Берлина, Аушвица. У новој поставци јасеновачког меморијалног центра биће исписана имена више од 80.000 жртава, објаснио је Бишкупић.
- Нови концепт осмишљјавали су међународни стручњјаци, који у својој поставци очито нису пронашли место за дело Душана Џжамоњје - истакао је Бишкупић. - Лично, мислим да се за међународно признатог уметника као што је Џжамоњја могло наћи места негде у музеју, али Министарство није меродавно за одређивањје концепције меморијалног центра.

ВАНДАЛСКИ ЧИН

РЕЉјЕФ Јасеновачким жртвама, антологијско дело славног вајара Душана Џжамоњје, чија дела су изложена и у Аушвицу и Дахауу, остављјено је у комадима, умотано у пластику, у дворишту Глиптотеке у Загребу. Сам аутор, љјут је и огорчен, а читаву ствар назвао је „вандалским чином”.
- Захтевам да се рељјеф врати у Јасеновац, јер је од самог почетка јасно да су хтели да га заувек уклоне - вели Џжамоњја. - Све је то изманипулисано, пуно лажи, ниског нивоа стручности, нарочито ароганције и нецивилизацијског понашањја групе ауторки тзв. нове неидеолошке музејске поставке, о којој се ових дана прича, али нико не зна шта то заправо значи.


Истина је у јамама

„Треба нам истина о Јасеновцу”, рекао је нови хрватски премијер Иво Санадер обилазећи нову поставку Спомен подручја Јасеновац, у којој уместо маљјева, кама, специјалитета усташког клањја „србосјека” и слика побијених Срба,Јевреја и Рома - данас стоје слике жена у радионици, мушкараца како раде... Нова истина, како је најављјује Санадер, најбољје се види у самом називу који је од „логора смрти”, постао „логор смрти и радни логор”!
- Какав је то радни логор у којем су побијена 19.432 детета старости од једног дана до 14 година, за које имамо тачно име и презиме - пита се након најновијих покушаја из Хрватске да минимизирају јасеновачка страдањја, др Милан Булајић, координатор Међународне комисије за истину о Јасеновцу и један од наших најпознатијих истраживача усташких злочина у Другом светском рату.

САНАДЕРОВА ХРАБРОСТ

У разговору за „Новости” др Булајић није могао да сакрије своју зачуђеност подацима Славка Голдштајна, председника Савета Спомен подручја Јасеновац, који је сада први пут изашао са цифром од тачно 59.188 побијених љјуди, као и проценом да убијених и умрлих не може бити више од 80.000.
- Одакле Голдштајну 80.000, кад ја толико имам именом и презименом. Па он бар зна да Јевреји имају поименце 20.000 својих жртава. Значи Славко Голдштајн, Јеврејин, сада хоће да каже да је он знао да је у Јасеновцу убијено 39.188 Срба и Рома - резигниран је Булајић, који не може да поверује да се Голдштајн позива на податке Државне комисије из 1964. године која је објавила овај број, али без „53 до 58 одсто обрађених података”.

Булајић каже да је на тај документ касније стављјен ембарго, и да у тренутку када је укинут одмах се стигло до 74.000 жртава Јасеновца поименце. Он се пита и зашто се онда Голдштајн не позива на извештај земаљјске комисије Хрватске, која је одмах после рата 1946. године проценила да је у „логору смрти Јасеновац побијено између 500.000 и 600.000 љјуди”.
- У Енциклопедији холокауста, коју потписује Визенталов центар из САД каже се 600.000 - каже Булајић. - Ја нисам никада узео ту цифру, али и најновија Енциклопедија геноцида каже да је било не „неколико десетина хиљјада” Фрањје Туђмана, које сад присваја Голдштајн, већ неколико стотина хиљјада.

Колико тачно: две, три или седам стотина хиљјада Булајић не зна, али се чуди откуд Санадеру храбрости да изјави о „лажи о 700.000”, а не о лажи о „двије тисуће, евентуално три, а немогуће да их је умрло више од 5.000”, које записује хрватски историчар Младен Ивезић у књјизи „Јасеновац - бројке”.

ГЕНЕРАЛ КРСТИЋ

ТО све има посебну тежину јер се Санадер у Јасеновцу јасно заложио „да историчари истраже све детаљје”, а како ће то изгледати, може јасно да се види по члану Хрватске академије знаности и умјетности Јосипа Печарића који „Ивезићеве бројке назива знанственим достигнућем”.
- Све се то дешава док се ускраћује подршка Међународној комисији о Јасеновцу, коју предводе највећи светски ауторитети геноцида и холокауста на челу Са чувеним организатором конференција о холокаусту, професором др Бернардом Клајном - говори Булајић, закљјучујући да „усташки министар Андрија Артуковић (1986)ј ни заповедник Јасеновца Динко Шакић (1999) нису осуђени за геноцид”.
- Испада да је први на овим просторима за геноцид осуђен генерал Радисав Крстић, командант српског Дринског корпуса - каже др Милан Булајић.


НЕМАЧКИ АМБАСАДОР
НА нову музејску поставку у Јасеновцу реаговао је чак и немачки амбасадор у Загребу Герхарт Вајс, указујући на опасност да се новом концепцијом музејске поставке избегне конкретност злочина, посебно јер су ратови деведесетих делом условљјени „стављјањјем у фрижидер” спорних питањја у Титовом режиму.
Са српске стране нико се није огласио, а др Милан Булајић подвлачи да разуме реакцију немачког амбасадора јер је по „немачким законима минимизирањје жртава холокауста кривично кажњјиво”.

+ + +

ПОВОДОМ ДАНА СЈЕЋАЊјА НА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА 2004

У току 20 година Енциклопедија Британика (Енцyцлопедиа Британница) понављја реченицу:

„... У БОСНИ ... ХРВАТСКИ ФАШИСТИ СУ ЗАПОЧЕЛИ МАСАКР СРБА, КОЈИ ЈЕ У ЦЈЕЛИНИ АНАЛА ДРУГОГ СВЈЕСКОГ РАТА ДИВЉјАШТВОМ ПРЕВАЗИЂЕН САМО МАСОВНИМ ИСТРЕБЉјЕЊјЕМ ПОЉјСКИХ ЈЕВРЕЈА ...”

Свијет још није упознат са мученичком смрћу хиљјада невиних љјудских бића, Срба, Јевреја и ромског народа (Цигана), љјуди, жена и дјеце који су доживјели стравичан крај и смрт у логору Јасеновац. Свијет не зна да се скоро истовјетна застава са заставом нацистичких убица поново вије над мученичким Јасеновцем.

Свијет ћути када би требало да јауче у шоку и невјерици. Хрватски нацисти су не само избјегли одговорност за убиства — настоје да побјегну и од масовног холокауста.

Смијемо ли дозволити да се то деси? Да ли ћемо даљје ћутати? Зар ћутањјем не постајемо саучесници овог гигантског холокауста?

На дан 22. априла, 1945. године преко хиљјаду заточеника-осуђеника на смрт хрватског логора смрти Јасеновац, у очајничком јуришу на бодљјикаве жице покушали су бег из пакла у жуђену слободу. Само осамдесетосам очајника је до њје стигло.

Потресна је иронија да се педесетдевета годишњјица сећањја на овај историјски пробој мученика логора, и стотина хиљјада осталих жртава усташког геноцида у Јасеновцу, обиљјежава објављјивањјем књјиге кустоса Музеја Јасеновац, Наташе Матеушић, „Јасеновац 1941-1945, логор смрти и радни логор”.

Послије враћањја архива Јасеновца из Музеја холокауста у Вашингтону, у току је припрема нове хрватске поставке Спомен музеја Јасеновац „у којој више неће бити изложени маљјеви, каме, окови, ланци,” као ни специјалитет усташког клањја у овом логору смрти, злогласни криви нож звани „србосјек”. Према новом приступу хрватских струцњјака за музеје, Јасеновац неће више бити „мјесто ужаса”, са фотографијама лешева и стравичним документарним филмом о убијањју. „Више нећемо давати легитимитет убијањју него ћемо комеморирати жртве!” изјавила је Наташа Јовичић, управник Спомен подручја.

У књјизи изложба Музеја Војводине и Музеја жртава геноцида „Јасеновац — систем усташких логора смрти”, приказана на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у Њјујорку, октобра 1997, и на Другој међународној конференцији о Јасеновцу у Бањја Луци и Доњјој Градини, маја 2000, оцијењјена је као „пропаганда о геноцидности хрватског народа” (стр.158).

Трећа међународна конференција о Јасеновцу, одржана у Јеруаслиму 2002, оцијењјена је „у духу неповјерењја према Хрватској опћенито, с имплицитним оптужбама да се и надаљје скрива истина о усташком лоору Јасеновац и о броју њјегових жртава”.

У новој поставци изложбе о Јасеновцу нема помена о геноциду над Ромима, у Хрватској је 2003. објављјено више књјига о Јасеновцу. Према књјизи аутора Младена Ивезића, „Јасеновац-бројке”, жртве у овоме логору смрти су чудесно минимализовне, као што се види из следећег навода у књјизи. „У сабирноме и радноме логору Јасеновасц, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду, у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највјероватније између 1 000 (тисућу) и 2 000 (двије тисуће), евентуално 3 000 љјуди, а немогуће је да их је умрло више од 5 000.” (стр, 200). Члан Хрватске академије знаности и умјетости, Јосип Печарић, у својој књјизи „Непоћудне књјиге” наводи закљјучке Ивезића као знанствено достигнуће (стр, 192).


Тако аутор, Нарциса Ленгел-Крижман, у својој књјизи „Геноцид над Ромима — Јасеновац 1941” тврди да се ромске жртве „с одређеном сигурношћу” могу процијенити на нешто више од 8 500 страдалих Рома у Хрватској (стр.62). Предсједник Рома, Драгољјуб Ацковић, приликом посјете Јасеновцу на Дан сјећањја 2002. ми је показао место само једне гробнице у Уштици (Доњја Градина), где је било покопано око 12 000 ромских зртава.

Приликом посјете хадезеовског премијера Ива Санадера Јасеновцу 2004., предсједник Савјета Меморијала Јасеновца, Славко Голдстејн, изјављјује да у јасеновачким логорима није страдало више од 80 000 сужњјева. То је на линији Музеја холокауста у Вашингтону који жртве Јасеновца процјењјује на око 90 000.

Међутим, Музеј жртава геноцида је пописао 79 800 жртава са пуним именима и презименима, што упућује на оцену да је стварни број настрадалих вишеструко већи. Нова енциклопедија геноцида наводи „стотине хиљјада” жртава Јасеновца. Досије истраживача Драгоја Лукића садржи списак 14 342 детета, уморених у јасеновачким логорима, са пуним именима и презименима, старости од једног дана до четрнаест година. За вријеме Треће међународне конференције о Јасеновцу, одржане у Јерусалиму 29-30. децембра 2002., предао сам Јад Вашему (Yад Васхему) списак са именима и презименима 1 911 јеврејске деце која су свирепо убијена у Јасеновцу.

Др Ели Росенбаум (Ели Росенбаум) је на Првој међународној конференцији о Јасеновцу („Њјујорк 1997”), презентирао извјештај њјемачке окупационе команде од 6. децембра 1943. о жртвама хрватског геноцида у Јасеновачким логорима, чуван у америчкој националној архиви (УС Натионал Арцхиве), а који је објавила државна скупштина (Департмент оф Стате): Јасеновац 120 000, Стара Градишка 80 000, сто чини укупно 200 000 жртава. Овоме броју треба додати крвави период, који је трајао целу 1944. и 1945. годину до 22. априла, 1945! Земаљјска комисија Хрватске, у извјештају међународној комисији за ратне злочине од 1946., наводи број јасеновачких жртава између 500 и 600 000. Енциклопедија Холокауста цитира бројку од 600 000.

Хрватски аутори, Славко Голдстејн и Наташа Матеушић не признају Међународну комисију, ни Јерусалимску декларацију у којој је, поред осталог, закљјучено, да се Четврта међународна конференција о Јасеновцу одржи у Јасеновцу (Хрватска), алтернативно у Паризу, сједишту УНЕСКО, у настојањју да се Спомен подручје Јасеновац на територији Хрватске и БиХ (Републике Спске) стави под заштиту УН („Wорлд Херитаге”) по угледу на нацистички концентрациони логор Аушвиц (Но. 80). Закљјучено је да би Хрватска — ЈУСП „требало у догледно вријеме, сама организовати међународни симпозиј о усташком логору Јасеновац ... позвати све судионике Треће међународне конференције о Јасеновцу као појединце, без сурадњје са том Конференцијом као институцијом” (стр. 169-171).

У име „Дана сјећањја” апелујем да се подржи што хитнији састанак Међународне комисије, на челу са: Др Бернард Клеин (Бернард Клеин), Др Михаел Беренбаум (Мицхаел Беренбаум), Проф. Валтер Роберт (Wалтер Робертс), Др Ефраим Зурофф (Ефраим Зурофф), Ванита Синг (Ванита Сингх) (Индија), Др Јелена Гускова (Русија), Др Марко Аурело Ривели (Марцо Аурело Ривелли) (Италија); Проф. Др Србољјуб Живановић (Лондон), Алексис Труде (Алеxис Троуде) (Француска), Др Рајко Долоцек (Рајко Долоцек) (Чех. Реп.), Проф Јан Ханкок (Проф Иан Ханцоцк) (Инт. Рома Орг.), Др Милан Булајић (координатор):

*

У циљју имплементације Јерусалимске декларације;
*

Припреме следеће Четврте међународне конференције;
*

Ради разматрањја нових пројеката за Спомен подручје Јасеновац;
*

Предузимањја мјера за стављјањје подручја Јасеновац под заштиту УНЕСКО („Wорлд Херитаге”).

На овај Дан треба се сетити да усташки министар полиције Андрија Артуковић није 1986. у Загребу осуђен за геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима; да бивши командант Јасеновца, Динко Сакић, 1999. у Загребу није осуђен за геноцид.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, уочи Дана сјећањја, 19. априла 2004., потврдио је првостепену пресуду за геноцид генералу Радиславу Крстићу, команданту српског Дринског корпуса, за наводни геноцид над муслиманма у Сребреници јула 1995.

Преко Радија „Слободна Европа” 19. августа 2003. сучелио сам се са представником муслиамске Федерације, Јасмином Одабашићем, са тезом: ВРС није извршила геноцид нам муслиманима у Сребреници; злочина освете је било, али треба утврдити жртве и извршиоце злочина по имену. (Постоје докази о плаћеницима који су били најмљјени да, маскирани као српски војници, убијају муслиманске заробљјенике, да би се за злочин оптужили Срби. За овај криминални чин били су награђени са 12 кг злата, немачким маркама и обезбеђеним службама на Косову и у Заиру.)

Пред Међународним судом правде („Интернатионал Цоурт оф Јустице”) налази се тужба муслиманске БиХ против Срба и Југославије за „геноцид” (адвокати тужбе помињју одштету од 200 милијарди долара!). Југославија је повукла противтужбу без услова повлачењја тужбе. И Хрватска тужи Југославију и Србе за геноцид. Југославија (СЦГ) није тужила Хрватску за геноцид над Србима („Бљјесак”, „Олуја”).

Послије „разрјеђењја директора Др. Милана Булајица, управног и надзорног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, и премештањја Музеја из Београда у Крагујевац, и забране Милану Булајићу да уђе у Музеј, да преузме документацију о геноциду, и технологију, на Дан сјећањја апелујем на све Србе, Јевреје, Роме и њјихове пријатељје којима трагедија Јасеновца лежи на срцу, да помогну Фонд за истраживањје геноцида (”Фунд фор Геноциде Ресеарцх„). Овај Фонд је једина институција која се бави изучавањјем геноцида који се данас интезивно одвија над српским народом на Косову и Метохији.

Прилози се могу послати на рачун код Војвођанске банке у Београду:

*

динарски: бр 355-1044680-61;
*

девизни: Лоро дознака БУБY 22 жр. 355-000000901002282, р. бр. 5475 (број књјижице 4244200481);
*

доларски износи: Интерммедиарy Банкерс Труст, Неw Yорк НY Аццоунт #56А:БКТРУС33 57А:-04-415-457, ВБУБ 0С22;
*

ЕУРО износи: Интерммедиарy 56А: ЦОБАДЕФФ (Цоммерзбанк Франкфурт);
*

енглеске фунте (Стерлинг Поундс): Интерммедиарy 56А: НWБКГБ2Л Натионал Wенстминстер Банк ПЛЦ, Лондон, Бенефициарy Цустомер 59:4244200481;

Фонд за истраживањје геноцида, предсједник Др Милан Булајић,
Улица 27 марта бр. 24, 11000, Београд, Србија и Црна Гора,
Тел/факс.: 011-334-7758 и 3238-790,
Е-пошта: <миланбулајиц@yахоо.цом>

Др Милан Булајић, предсједник
Фонд за истраживањје геноцида