Алојзије Степинац је рођен 8. јула. 1898. године у Крашићу, у близини Загреба. Неколико дана пре свог осамнаестог рођендана регрутован је у Аустроугарску војску. После рањавања и заробљавања нa италијанском фронту провео је неколико месеци у затвореничком логору, одакле је као и многи заробљени Словенци и Хрвати пуштен како би се придружио Југословенској добровољачкој дивизијији на Солунском фронту. Рат је убрзо завршен и Степинац се враћа нормалном животу. Уписује студије пољопривреде на Универзитету у Загребу од којих веома брзо одустаје и враћа се у родно место да помаже оцу у његовим пословима. Постао је и члан Католичке омладине пре него што је 1924. године био примљен на студије на Грегоријанском језуитском универзитету у Риму. Заредио се 1930. године након чега убрзо постаје доктор философије и доктор теологије. Враћа се у Загреб 1931. године. Како је сиромаштво било веома раширено један од Степинчевих првих корака био је оснивање хуманитарне организације Каритас. Лично је надгледао рад Каритаса и у њему активно учествовао. Папа Пије XI је Степинца именовао за коадјутора са правом наслеђа, већ остарелом надбискупу загребачком Бауеру. Након Бауерове смрти 1937. године Степинац наслеђује надбискупску столицу.[1]
После напада сила осовине на Југославију, распада југословенске војске и оснивања Независне Државе Хрватске (НДХ) почињу систематска уништавања Срба. Дуго припремани планови Павелића и осталих усташких вођа почели су се остваривати. Усташе су преузеле власт и почеле изградњу државе која би била очишћена од „неподобних”: Срба, Јевреја и Цигана. Формирани су концентрациони логори и разни сабирни центри у којима су људи мучени и убијани на најокрутније начине. „Обим и снага убилачке маније превазилазили су по својој окрутности и примитивизму поступке СС јединица у Пољској и другим деловима Европе.” Геноцид који је вршен над православним Србима на територији НДХ оправдаван је културним и традиционалним узроцима. Да би се жртве лишиле хуманог изгледа о њима се говориле као о „отпаду” „ђубрету” и „слугама”. Програм геноцида је уобличио и водио др Анте Павелић који је још пре рата у емиграцији писао: „Како може Хрватска – препуна западњачке културе, латинске и немачке културе, талијанског хуманизма и немачког романтизма – живети са православним, примитивним, дивљим и суровим Србима.” Ове су речи веома јасно ставиле до знања шта ће се десити са Србима у земљи поглавника Павелића. Министар правде др Миле Будак је познатом изјавом да ће нова власт трећину Срба убити, трећину преверити у католичанство а да ће преосталу трећину протерати ван граница Хрватске, дао коначну и потпуну идеју како ће се хрватски народ ослободити елемената који га слабе.
Католичка црква, део нижег клера и припадника неких редова (фрањевци) као и један број истакнутих прелата су подржали НДХ и усташки покрет. Ретки појединци су се јавно ограђивали од убијања људи али нико није осудио насилна преверавања православних у католичанство. „Др Алојзије Степинац, надбискуп загребачки и примас Католичке цркве у Југославији, истакнути борац за независну хрватску државу, противник Срба и православља, антисемита и антикомуниста, одобравао је такође основне циљеве усташке идеологије.” Прихватио је нову власт, благосиљао њу и њене министре, говорио о „бившој Југославији”. У окружници католичком свештенству од 28. априла 1941. године је НДХ описао као „руку Божју на дјелу”, тражио је да свештенство делује за НДХ и поглавника Павелића. Овакав став је задржао дуго, чак и након масовних покоља Срба у пролеће и лето 1941. године. Такође се залагао да Ватикан призна НДХ, подржао покрштавање Срба и био војни викар хрватске војске.[2]
Држање надбискупа Степинца је у најмању руку било проблематично. Дао је подршку за стварање НДХ – очигледне марионетске државе под контролом нациста. Поред овога је јавно, својим присуством подржавао акције усташких власти што је без сумње, веродостојно забележено у многим извештајима и на фотографијама. У свом ставу није био усамљен па су и други прелати следили сличан пут. Велики је број католичких свештеника који су подржавали НДХ и њене акције према Србима, Јеврејима и Циганима. Изгледало је тих дана да се цело хрватско вођство устремило ка само једном циљу – независности хрватског народа и државе. И то без обзира на жртве и злочине који су чињени да би се оно остварило.
Нижи католички клер не само да је делио ставове својих прелата већ је веома често активно учествовао у усташким акцијама. Скривали су усташе, помагали у организацији њихове делатности у самостанима и жупама. После избијања рата су разоружавали југословенске војнике, упућивали их у логоре и прикупљали оружје. Неки су приступили усташама и директно учествовали у рату као војници док су други, попут по злу чувеног фра Мирослава Филиповића – Мајсторовића били управници концентрационих логора, или насилни покрштаваоци, као фра Дионисије Јуричев.Ширина и координисаност акција предузиманих од стране усташке власти, Католичке цркве у Хрватској и значајног дела хрватског народа, указују на постојање сагласности о начину на који треба створити нову хрватску државу. Власт и црква су сарађивали на уништењу Срба у Хрватској. „Већ у XV веку Римска курија је Србе означила као јеретике и шизматике, и одлучила да се бори са њима до њиховог истребљења.” За остварење овог циља очигледно нису бирана средства. Од идеја о унији до коришћења хрватских католика у прогону и убијању Срба. Стотине хиљада убијених и око две стотине хиљада присилно преведених у католичанство није остављало сумњу каква ће бити судбина Срба у НДХ. Читав један народ, култура и црква су били осуђени на уништење наочиглед Европе и Америке.[3]
Нова хрватска влада није много губила време и брзо је почела да чисти земљу од „неподобних”. Донет је низ прописа који су ограничавали и укидали основна људска права. Забрањена је употреба ћирилице; школе и обданишта Српске православне цркве су затворени; укинут је специјални порез који је служио за финансирање православне цркве; Јеврејима је наређено да носе идентификационе траке; забрањен је Јулијански календар. Донети су и прописи који су се односили на остале грађане. Забрањено је псовање под претњом затвора; прописане казне за сељаке који раде у пољу недељом и црквеним празницима; новине су очишћене од непристојних фотографија као и излози од непристојних статуа; прошење, скитња и проституција су такође забрањени а за абортус је следила смртна казна, забрањени су бракови Аријеваца и Јевреја.[4]
За већину ових мера власти су имале велику подршку Католичке цркве у Хрватској. Прописи о забрани рада недељом, забрани абортуса и остали који су се слагали са католичким учењем су наишли на велику добродошлицу међу хрватским прелатима. Католички врх није скривао задовољство што држава тако ревносно брине о добром духовном здрављу Хрватског народа. У ратном хаосу и у време када су почели масакри над Србима, Католичку цркву је изгледа више занимало да спречи псовање и прекомерно конзумирање алкохола, и да забрани рад недељом. Злочини над Србима је изгледа нису пуно интересовали те на њих није ни реаговала.
Током тешких ратних година које су донеле небројене ужасе Србима на територији НДХ држање надбискупа Степинца се постепено мењало. Забележени су његови напори да учини одређени број добрих дела. Ова дела су често истицана од стране његових поклоника и поштовалаца. Вредност онога што је учинио за велики број Срба, Јевреја и Словенаца које је спасавао из логора или им на други начин помагао не доводимо у питање овом приликом. Ипак, заувек је остао горак укус из првих ратних година када је Степинац заборавио на своју заклетву дату краљу и на лојалност међународно признатој Краљевини Југославији. Поред очигледне велеиздаје он је оберучке подржао усташку власт и НДХ. Независна држава Хрватска је била марионетска држава основана уз помоћ нациста и фашиста. Није била призната ни од једне демократске државе на овом свету па чак ни од Ватикана од кога је имала подршку. Сломом сила осовине, НДХ је нестала заувек.
Целокупна улога надбискупа Степинца и размере подршке коју је пружао усташама вероватно ће остати непознати. Ипак оквири његовог деловања су несумњиво познати. Најбитније одреднице Степинчевог понашања су фанатично залагање за независну Хрватску државу и за ширење утицаја Ватикана. Такође морамо споменути његов изражени антисемитизам и антикомунизам удружен са непријатељским ставом према Србима и према православљу. Сам Степинац се увек кретао у овом задатом оквиру, наравно уз неизбежан утицај светских догађања од којих је Хрватска зависила. Његов страх од бољшевизма је био велики и ту треба тражити узроке разлаза са Павелићем, који је постепено уследио од 1943. године. Степинац је сматрао да масакри над Србима угрожавају постојање хрватске државе јер велики број Срба једини излаз проналази у придруживању партизанима. Пишући поглавнику Павелићу 6. марта 1943. године Степинац тврди „Овим незаконитим поступцима, довели сте до тога да се много људи у безнадежју прикључило партизанима.”[5] Степинац не осуђује дела усташа као злочине противне божјим и људским законима већ је само забринут због тога што она угрожавају хрватску државу.
Када је пораз сила осовине постао неминован, а комунистичка опасност се надвила над целом земљом Степинац покушава да пређе на страну победника и да од западних савезника добије подршку за НДХ. У идејама које је промовисао крајем рата, када су савезничка победа и тријумф комунизма у источној Европи већ били на видику Степинац опет потеже омиљену тезу хрватских католика. Желећи да по сваку цену очува хрватску државу он представља хрватски народ као браниоца европских идеала од претње са истока.[6].Међутим маневар није успео и одмах након капитулације Немачке нестаје и њена творевина – усташка НДХ.
