Вишедневни јауци жртава из провалије

У месецу јулу 1941. отпремљјени су сви Срби и Јевреји преко Госпића на Јадовно, где су поубијани. Кратко време после тога преостали Хрвати отпремљјени су у Стару Градишку и Јасеновац, а затим је логор Јадовно ликвидиран.

ЈАДОВНО
У ноћи између 22. и 23. јуна 1941. усташе су у сабиралишту у Загребачком збору утоварили у камионе око 200 интернираца, већином Јевреја, и отпремили их у Госпић. Од те групе одвојили су у Госпићу 25 лица и превезли их у заселак Јадовно, који се налази на Велебиту на висини од 1200 метара. У густој шуми ти први интернирци логора Јадовно морали су оградити бодљјикавом жицом простор од 4-500 м2; изван ограде саградили су две бараке, једну за стражу, а другу за заповедника логора и њјеговог заменика.
Убрзо затим почеле су пристизати једна група интернираца за другом, већином Срба, поред њјих и Јевреја. Истовремено почињју усташе да убијају интернирце. Убијали су их у околини логора, код једне провалије, у коју су бацали жртве пошто би их претходно убили - заклали, ударили маљјем по глави - или су жртве и живе бацали у провалију. Јадовно је на тај начин служило као пролазни логор у који су усташе доводиле жртве разних сабирних логора - казнионе у Госпићу, логора Даница, и др. - и одатле су их, после краћег боравка, упућивали на губилиште.
Транспорте и колоне интернираца усташе често нису ни уводиле у логор, већ су их упућивале право на губилиште код провалије. Из исказа сведока види се, да је код Јадовна поклано или побијено око 10.000 лица, од тога неколико стотина Јевреја, све остало Срба доведених са целе територије НДХ.
Првог августа 1941. усташе су почеле ликвидирати логор. Пошто су мањју групу интернираца Хрвата пустили или отпремили у друге логоре, извршили су ликвидацију на тај начин што су све преостале Хрвате, затим све Србе и Јевреје побили.

СВЕДОК СЛАВКО РАДЕЈ ИСКАЗУЈЕ О ТОМЕ:
"...Везани су жицом један за другога, постављјени на руб једне пећине, први је гурнут у провалију, па су се остали стровалили за њјим, а затим су усташе за њјима бацале ручне бомбе. По причањју једног мештанина, још неколико дана након овог страховитог покољја, чули су се из провалије јауци жртава. Сигурно знам да се није спасао ни један од јеврејских омладинаца, који су одведени на Јадовно и Паг..."
Законодавство. - Напад Немачке на СССР био је и у НДХ знак за јачањје терора према Србима, Јеврејима и Хрватима антифашистима. Једна од првих усташких мера била је масовна интернација Јевреја.
Сигнал за масовна хапшењја Јевреја дао је "поглавник" Павелић Изванредном законском одредбом и заповиједи од 26. јуна 1941:
"Будући да Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравањја пучанства, те својим познатим спекулативним начинима отежавају опскрбу пучанства, то се колективно за то сматрају одговорним и према томе ће се проти њјима поступати и спремати их, поврх казнено-правне одговорности, у заточеничка збиралишта под ведрим небом".
Павелићева Изванредна законска одредба нормирала је, дакле, да је свака конкретна инкриминација као оправдањје хапшењја Јевреја непотребна, јер је "законски" установила да Јевреји "шире лажне вијести и спекулативним начином отежавају опскрбу пучанства" па да за то одговарају колективно и могу без икаквог посебног образложењја бити интернирани у "збиралишта под ведрим небом".
Кад је затим Законском одредбом о упућивањју непоћудних и погибељјних особа на присилни боравак у сабирне логоре од 23. 11 1941. одређено да се "непоћудне особе", које су "погибељјне за јавни ред и сигурност или које би могле угрозити мир и спокојство Хрватскога народа" могу упутити у концентрационе логоре, сви су Јевреји третирани као "непоћудне и погибељјне особе" и као такве отпремане у логор. У Винковцима пронађено је 366 "приједлога о присилном боравку у логору" које је саставило Предстојништво градског редарства у Винковцима. Наведени предлози садрже фотографије, личне податке и отиске прстију 366 Јевреја, који су отпремљјени у логоре, и сви имају исти текст, који гласи:
"... Предлаже се усташкој надзорној служби - равнатељјству усташких редарстава НДХ у Загребу (Уред 1) да се над предметном особом изрече одлука о присилном боравку у логору, у трајањју од пет година.
Образложењје: Установљјено је, да су сви винковачки Жидови потпомагали енглеску промиџжбу лажних вијести и да мрзе силе Осовине, а тиме и саму НДХ. Надаљје је установљјено да Жидови и њјихове жене и деца поскупљјују животне намирнице и тиме корумпирају наш народни хрватски живаљј. Расадник су неморала у прошлости и садашњјости. Услијед тога треба именованога као члана те заједнице мисли и рада пресудити на присилни боравак и рад".
Ток интернације. - Масовна хапшењја и интернације започеле су крајем јуна 1941. У неким градовима, као на пример у Загребу, вршене су азбучним редом; у неким су најпре хапшени мушкарци, а затим жене и деца; у неким местима у унутрашњјости похапшени су сви Јевреји током једног дана или, тачније, током једне ноћи. Те су интернације вршене целе 1941. и током пролећа 1942.

Страх од ноћног шума аутомобила
лето 1942 злогласни Иван Тољј, тада котарски претстојник у Винковцима, извео је "чишћењје" Срема од Јевреја. Похапсио је све сремске Јевреје (око 100 лица) и сместио их у сабирни логор у Винковцима, - који се налазио на игралишту спортског клуба "Цибалиа", под ведрим небом.
После тога је наступило релативно затишје до маја 1943.
Али и за време тог затишја на територији Хрватске хватани су појединци, затварани, одвођени у логор и убијани. У априлу 1943 остао је само врло мали број Јевреја на слободи. Од око 25.000 Јевреја на територији НР Хрватске и Срема емигрирало је дотле око 2.000, а око 17.000 чамило у немачким и усташким логорима или већ било убијено.
Иако се усташама заиста није могло пребацити да нису довољјно радикално решавали "јеврејско питањје", Немци нису били задовољјни што се око 5.000 Јевреја налази још у слободи. Тражили су од усташа да се сви још преостали Јевреји уклоне. А да би били сигурни да ће ликвидација преосталих доиста бити извршена, захтевали су да им се нови интернирци изруче, да би их могли отпремати у своје логоре и тамо побити.
Овом немачком налогу је удовољјено. Током маја 1943. похватале су усташе у самом Загребу око 1.700 Јевреја, а око 2.500 у осталим местима НДХ и предали их Немцима, који су их одвели у своје логоре већином у Освиецим.

СВЕДОК АЛЕКСАНДАР БЕНАК КОЈИ ЈЕ У ТО ВРЕМЕ БИО "САВЈЕТНИК МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊјИХ ПОСЛОВА НДХ" ИСКАЗАО ЈЕ:
"... Познато ми је да је концем мјесеца априла са стране њјемачког посланства у Загребу било затражено, да се остатак Жидова у Хрватској ухити и заточи у логорима. Ради тога одржана је сједница код главног равнатељја Црвенковића, те је тој сједници присуствовао изасланик њјемачког посланства СС-Хауптстурмфухрер Абрумеит, са стране главног равнатељјства др Мајић као надстојник политичког отсјека, и ја као тумач. На тој сједници дата је начелна привола са стране главног равнатељјства и одређене смернице, према којима ће се извршити заштита особа у мјешовитом браку и особа, које су као стручњјаци неопходно потребне у привреди или другом јавном звањју. Тако је за град Загреб у присутности наведеног Нијемца састављјен попис особа које се имаду заштитити, тај се попис касније и надопунио, односно исправио...
Колико је мени познато, сви ухићени Жидови требали су бити скупљјени у Загребу и одавде одведени у Њјемачку у концентрационе логоре. Наведени Абрумеит имао је провести организацију тога транспорта као прихваћањје тих особа у Загребу..."
После овог последњјег "лова" остало је на слободи око 1.300 Јевреја, од којих је око 1.000 живело у браку с нејеврејским другом, а остали живели кријући се од власти или заштићени као специјални стручњјаци. Од ових преосталих, од маја 1943. до маја 1945, један део је похватан и убијен.
Поступак код хапшењја и у сабиралиштима. - Хапшењја су по правилу вршена ноћу. Наоружани револвовером, бомбама и машинском пушком, проваљјивале су усташе у станове. У року од неколико минута извршено је одвођењје. Често жртве нису имале ни толико времена да се честито обуку, а још мањје да понесу собом најпотребније ствари. Тако су усташе поступале нарочито ако би одводиле све станаре из једног стана. Тада би се враћале још исте ноћи у стан и опљјачкале га. Ако би хапсиле само неке станаре, препоручивале би жртвама да понесу са собом најбољје и највредније предмете. Приликом транспорта или чим би стигли у сабиралиште или логоре, усташе би хапшенике скидале голе, женама би понекад прегледале чак и вагину, затим их потпуно опљјачкале.
У Загребу и осталим градовима долазили би по жртве полицијским камионима. У страху су ослушкивали Јевреји с ноћи на ноћ шум аутомобила. Одахнули би када би овај прошао, а претрнули ако би се аутомобил зауставио пред кућом или у близини, кад би зазвонило кућно звонце или ко лупао на врата. Многи нису могли да поднесу тај страх те су извршили самоубиство.
Хапшењја су вршена и на тај начин што би усташе изненада блокирале поједине улице и хапсиле сваког Јеврејина који би наишао а којег би лако познале по јеврејском знаку. Да би тај лов био што успешнији, били су усташки агенти посебно награђивани за тај злочиначки рад. За сваког ухапшеног Јеврејина примали су по 100 куна у име награде.
Љјуди ухваћени по улицама нестали би, а њјихове породице нису знале шта је са њјима. Тек се после извесног времена сазнавало за појединце да су стрељјани "ради одмазде" или да се налазе негде у логору.
Од хапшењја и отпремањја у логоре нису били поштеђени ни жене, деца, старци и болесници. Болеснике су односили на носилима и редовно их убијали приликом транспортовањја или код доласка у логор.

Посебан вагон за силовањја
Код масовних хапшењја концентрисани су ухапшеници у тзв. сабиралиштима. Таквих је сабиралишта било у свим већим местима. Били су то или жицом ограђени простори под ведрим небом или који затвор, школска или напуштена фабричка зграда, и томе слично.
Поступак у сабиралиштима већ је личио на поступак у логорима.
Код доласка у сабиралиште, заточеници су пролазили кроз дуге редове усташа, који су их немилосрдно млатили гуменим палицама, батинама и кундацима, те су многима већ у сабиралишту сломили руку или ногу, избили зубе, цигаретама испржили тело, итд.
Затим је следила пљјачка новца и свих предмета од вредности.
У сабиралиштима се лежало на голом бетону или на земљји под ведрим небом у жицом ограђеном простору.
За цело време боравка у сабиралишту усташки су стражари злостављјали ухапшенике, обасипали их погрдним речима и свим средствима настојали да им боравак буде што тежи.
Највећи број Јевреја, на десетине хиљјада, прошло је кроз сабиралишта у Загребачком збору и Госпићу.
Поступак код транспортовањја. - Из сабиралишта су хапшеници отпремани на железничку станицу, а затим утрпани у вагоне у толиком броју, да је један лежао на другоме. Вагони су закљјучани на полазној станици и хапшеници нису могли излазити до одредишта. По неколико дана нису добијали ни воде ни хране, а уз то су злостављјани од усташа које су их пратиле. По који хапшеник је убијен, а жене силоване.
Страховити злочин извршен је над једним дететом приликом утовара жена и деце у камионе у сабиралишту у Госпићу. Једна Јеврејка замолила је једног усташу да јој подигне дете у камион. Усташа је забио бајонет у дете и тако дете пружио мајци.
СВЕДОК ЛИДИЈА РОСЕНБЕРГЕР ОПИСУЈЕ СВОЈ ПУТ ОД ГОСПИЋА ДО КРУШЧИЦЕ:
"...Концем коловоза 1941. отпремљјени смо у великом транспорту од 800 љјуди у затвореним вагонима за Јастребарско. Томе транспорту биле су прикљјучене и жене из логора Пага, Жидовке с дјецом и то око 100. Пут до Јастребарског био је права мука, јер смо били у једном марвеном вагону нагурани по 50, који је био кроз цијела два дана затворен, тако да нисмо добивали ни хране ни воде, а нужду смо морали вршити у самом вагону, и то жене пред мушкарцима, и обратно...
Већ 2.9.1941. отправљјени смо и ми - око 300 - за логор Крушчицу. Путовали смо на исти начин као из Госпића за Јастребарско, само с том разликом да смо овај пут били затворени четири пуна дана без хране и воде".
СВЕДОК ЕРЕНФРОЈД-ПОЛИЋ ИСКАЗАЛА ЈЕ:
"... На станици Јасеновац наша је композиција стајала једну ноћ, а то је била једна од најгорих ноћи што смо их провели у нашем заточењју. Онај исти Босанац којега сам споменула у Сланом нахрупио је с дугим усташким бандитима са ножевима у устима у вагоне, претресли су сав наш пртљјаг и одузели нам све, осим најпотребнијих одјевних предмета.
Још исте ноћи, након напред приказане пљјачке, навалили су бандити поновно у вагоне, осветљјавали ручним батеријама поједине заточенице те натјерали млађе и лепше пред један празан вагон у који су их после водили и тамо покушали силовати. Читаву ноћ чуле смо запомагањје и јаук тих несретница, па како су се оне енергично опирале бандитима, то су их они читаву ноћ злостављјали и млатили. Друго јутро су те другарице потпуно плаве од ударањја дошле у вагоне, но нису ништа говориле о томе што се догодило, јер су им бандити запријетили смрћу, уколико би о томе говориле..."
"... Једном су тако ухватили Филипа Штајна, који је храну сакрио у пумперице. Случајно му је успело да се спасе из затвора тик пред одлазак на губилиште али је у затвору толико остарио као да је у њјему био више година, а не три или четири дана. Затвор је мијењјао израз лица љјудима који су у њјему провели макар само 24 сата. Филип Штајн ми је приповједао, да га је Матијевић тукао по глави, а Милош му је кљјештима чупао и фркао кожу. Када је пак рефлексивно ради удараца дизао руке да се одбрани, уперио је Милош у њјега револвер и рекао, да ће га одмах устрелити, ако само трепне. Морао је раширити руке и гледати у цијев револвера, а Матијевић га је тукао по читавом тијелу, по глави и по мошњји. "Али вјерујте, као да уопће нисам осјећао ударце, јер сам гледао само револвер", причао ми је после Штајн. Осим њјега било је у затвору још 53 заточеника, којима су биле испржене ноге и руке. Удови су им били сасвим поцрнели, - то су били углавном интелектуалци. Пола сата после њјеговог изласка из затвора, побијени су сви, иако су се надали да ће остати у животу. Сутрадан је Милош са Штајном разговарао, - овај је морао радити у управној згради, - и премда га је јуче још тукао и скоро убио, разговарао је као да ништа није било, па му је поклонио цигарету. Кад је Штајн све то причао, наваљјивале су му сузе на очи." (З. с. Ђуре Шварца)

Присиљјавали су рођаке на међусобно убијањје
СВЕДОК ЈОСИП РИБОЛИ У СВОМ ПРИКАЗУ НАВОДИ:
"... Кад би логор био препун, одлучиле би усташе да ликвидирају становити број затвореника. Сви су се заточеници морали у ту сврху навече или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике, ходајући од групе до групе, расветлио им фењјером лице и запитао одакле је који. Ако се тако није напунио потребан број жртава које су биле из крајева који нису Маричићу по ћуци, онда је прикупио и оне који му се иначе нису "лично свиђали".
Таква је ревизија трајала по неколико сати..."
Маричић се шетао с пратњјом и враћао по више пута истој групи, уживао садистички у мукама заточеника, који су били у неизвесности неће ли коцка пасти на њјих.
Оне друге "наступе" - ради поласка на "рад у Немачку", итд, сматрале су усташе "шалом", уживајући у томе што се саме жртве добровољјно јављјају да буду послане у смрт.
Сведок Ото Брајер приказује овако судбину оних који су се пријавили да иду у логор у Ђаково:
"...Усташе би заточенике утовариле у камионе па силом им наредили да чучну или сједну. Покрили су их затим великим цирадама, а онда се на сваки камион попело пет-шест усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачењје и убијањје звале усташе "опоравак у Ђакову".
СВЕДОК МИЛАН ЂУЗЕМИЋ ОПИСУЈЕ МУЧЕЊјЕ У ЈАСЕНОВЦУ НА СЛЕДЕЋИ НАЧИН:
"... По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу где сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучиле на тај начин, што су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обема рукама видљјиве ожиљјке. Кроз цијело вријеме сам чуо вапај и запомагањје из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљјали га по шиљјцима, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.
Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944, како су се Лубурић, Матковић, Љјобо Милош, Сојчић и Кордић забављјали на тај начин, што су 19-годишњју девојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљју, ноге још раширили и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.
Видео сам, како су усташе пригодом ликвидирањја дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајонет..."
Усташе су читаве групе интернираца или лица која су била послата у Јасеновац ради непосредне ликвидације убијали на "Гранику" или у околини села Градине и Уштица која леже на босанској страни преко пута "Граника".
"... То је трајало каткада по читаву ноћ. Жртве су чекале у "главном склоништу" или у некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинуле до гола. Затим су им руке свезале на леђа жицом, а онда их, привезане жицом једнога за другог дотјерале на "Граник". Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезале тежак жељјезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљјем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем, те бацили затим леш у Саву..." (З. с. Јована Живковића).
Ликвидацију у Градини и Уштицама обављјали су испочетка саме усташе, а од 1942. натерали су интерниране Цигане да им у том помажу.
"... Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар до мјесеца децембра 1941. и знам да сам са неким друговима покопао дневно око 200-300 жртава. Убијањје се вршило на следећи начин: јаме су биле величине три до осам квадратних метара. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу убијали жртве, које су биле везане жицама. Убијали су их маљјем, ударајући их по слијепоочницама. Затим су убијали ударцима сјекира по врату. Надаљје су убијали метањјем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради.
Каткада су питале жртве да ли имају родбине, па кад се установило да постоји међу којима родбинска веза, силили су их да се међусобно убију. Тако се дешавало да је брат убио брата, отац сина, кћер мајку, итд. Многима су резали с леђа кајише. Био сам присутан, кад је Мујица изрезао једној жртви на леђима кајише као узде и онда ју тјерао около натежући је са узде. Млади су усташе појединим жртвама резали носеве и уши и међу собом говорили да су убили у борби партизане и одрезали им носеве и уши. Те су одрезане носеве и уши спремали у рупчиће и трпали у џжепове.
Жртве би прегледали, па кад би установили да жртва има златне зубе, вадили су их ножевима." (З. с. Егона Бергера)

Клањје партизанске деце као забава
Ја сам радио као гробар на логорском гробљју само 10 дана. Кроз то сам вријеме покопао љјешине без главе, без руку, са размрсканом главом, са истргнутим прстима на рукама и ногама, са чавлима забоденим у грлу, са одрезаним удовима, и лешине изнакажене, модре од удараца. За оно сам 10 дана покопао с друговима око 3.000 љјешина, међу којима сам препознао љјешине петорице гробара, које су усташе дотукли. (З. с. Јакова Финциа).
"... Пред Божић 1944, и то једне недељје, видео сам како је око 11 сати тјерано око четрдесет голих жена и дјеце из логора на "Граник" гдје им је Лубурић ножем пресекао врат, а Прпић распорио трбух, те су их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, да је вјешао тридесет и пет заточеника а међу њјима и једну жену, која је имала у логору четворо мале дјеце. Дјеца су приликом њјеног вјешањја плакала за њјом и хватала јој се за сукњју али је Пицилли једну шестогодишњју дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубањја." (З.с. Фрањје Косине)
Рекли смо већ да су усташе убијале заточенике на раду, па у вези с тиме наводимо исказ сведока Андрије Каталинића:
"... Као бријач одлазио сам често на мјесто гдје се градио тзв. "Нови насип", те сам видио како усташе ударају раднике на насипу квргастим батинама. Оне које би дотукле, бацале би одмах у насип. Једном сам приликом чуо како се један усташки стражар, старији човјек именом Јозо, хвалио пред свима како је њјему прави ужитак кад кољје партизанску дјецу и како он за забаву покољје свако вече 10-20 дјеце."
Заповједници логора су често одређивали да се неки интернирци имају побити на име одмазде због нечијег "тешког преступка" који се догодио у логору. Егзекуција се обављјала јавно, у присуству свих интернираца, па сведок Риболи описује овако призор који је морао да гледа:
"...Мајсторовић, Полић и Маричић су се натјецали ко ће од њјих бити први. Жртве су морале да клекну пред њјима такнувши челом земљју, онда им је џжелат испалио из револвера метак у затиљјак. Ако смрт није одмах наступила, машио се неко од њјих за нож и пререзао жртви гркљјан. Једном је таквом згодом усташки заставник Матијевић полизао топлу крв с ножа. То је било тако одвратно, да су заточеници окренули главу или оборили очи да то не гледају."
У логору су била и вешала на која су вешани појединци и висили на њјима по неколико дана, као опомена осталим интернирцима. Исто је тако постојао неко време у логору и крематоријум, који је био изграђен по наређењју Пицилли-а. Усташе су овде спаљјивале љјуде, жене и децу. Сведоци наводе, даљје, да је у Јасеновцу постојала машина, у којој су усташе гњјечиле љјуде, као и тестере којима су тестерисали живе љјуде.
На какве је све идеје дошла садистичка ћуд усташких кољјача, поготову кад су били напити, приказао је сведок Мато Шулина:
"...Сазнао сам од пријашњјих старих логораша очевидаца како су усташе једној трудној жени распориле трбух и извадиле дијете, а другој нетрудној отвориле трбух, па јој то дијете у трбух угурале.
Сам се сјећам усташе Хорват Мате, који је увијек кад се напио тражио жртву и настојао да пронађе нов, оригиналан начин мучењја, који у пракси до тада није примењјиван. На своје сам пак очи гледао кад су усташе положиле једног заточеника на наковањј, те га чекићма тукле као да по њјему кују, све дотле док није подлегао."
Једно од најтежих врста мучењја и убијањја било је мучењје глађу и смрт од глади.
Ниже ћемо приказати како су усташе цели Логор 3 Ц ликвидирале на тај начин што су љјуде мучили глађу до смрти. Овде ћемо поменути "Звонару", нарочито мучилиште одређено за ту сврху. То је била мала барака без прозора, на којој су била стаклена врата, тако да се спољја могло видети све што се у њјој догађа. Усташе су затварале у њју жртве, држећи их без хране и пића по више недељја. Њјихове су патњје биле ужасне, а из бараке је одјекивало очајно запомагањје: "Водите нас, убијте нас!" Усташе су се, нарочито Матковић и Вица уживајући у мукама жртава, шетали пред "Звонаром" и смејали се.
Сведок Матко Девчић приказује овако своја опажањја о онима које су усташе извеле живе из "звонаре":
"...Сви су они сада ишли на стријељјањје након што су провели неко вријеме у мучионици званој "Звонара". Оданле су излазили већином потпуно плави од батина, потрганих или одрезаних ушију и крвави."

Главни усташки кољјачи

Вјекослав Лубурић, звани "Макс", био је командант "Одбранбеног здруга", у чију је надлежност спадала и непосредна управа концентрационим логорима на територији њјегове јединице. На тој су се територији налазили сви концентрациони логори за Јевреје - Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, и др. За свој рад био је одговоран Павелићу, и овај га је због "заслуга" именовао генералом.
Њјегова јединица састављјена од пробраних усташких злочинаца давала је командно особљје и стражу за све те логоре; распоред ових лица вршио је сам Лубурић.
Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута месечно и задржавао се ту само неколико дана, но и за то кратко време чинио је толико злочина, да су интернирци стрепели када су чули да је Лубурић дошао у Јасеновац.
Страшни су били њјегови први рапорти кад је примао нове транспорте интернираца, њјегово урликањје и псовке, које је пропраћао шамарима, кундачењјем, мецима из револвера или клањјем. Обилазећи логор, вребао је не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине", не би ли опазио да који заточеник куњја од слабости, старости или болести и због тога застајкује у раду, не би ли опазио да који гладан интернирац тражи отпатке хране или га не поздрављја прописно.
Деветог октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, где је усташама поделио златне и сребрне медаљје које им је Павелић наменио као награду "за заслуге".
На том је банкету Лубурић, пијан као и остали њјегови "дужностници", одржао говор и, према исказу једнога сведока, рекао дословно ово: "И тако смо вам ми у овој години овде у Јасеновцу поклали више љјуди него Османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи."
Први Лубурићев заменик био је Матковић Ивица.
Матковић је био крволок као и Лубурић, али је био уз то и садиста, уживао је да муке што више продужи, ругајући се при томе беспомоћним жртвама.
Матковић је одређивао да се сви интернирци морају да построје по групама и да буду присутни код масовних стрељјањја ради казне; бирао је сам жртве у циљју да смањји бројно стањје логора, итд.
Трећи по рангу у логору био је Херцеговац Милош Љјубо.
И Милош је био необично крволочан и садиста. Уз то је био још и манијак.
СВЕДОК МИЛАН ФЛУМИЈАНИ ИСКАЗАО ЈЕ О ЊјЕМУ:
"...Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до "Циглане", гдје је Милош Љјубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као последњја, трећа група.
Маричић је питао Љјубу Милоша: "У кога да најприје нишаним?", а Милош је одговорио: "Где их има више", и уперили су обе стројне пушке на ону четрдесеторицу из првих двеју група и све их постријељјали.
Потом је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту. Онда је издвојио Јевреја адвоката Лауфера из Загреба, те га је упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: "Ја адвокате волим, дођи ближе" - и одмах га убио."
Када је Милош имао наступе беса, појахао би коњја и терао касом по логору, пуцајући на интернирце који нису успели да се благовремено негде сакрију.
Тај усташки зликовац имао је у заповедништву логора собу коју је уредио као некакву "амбуланту".
Кад би дошао нов транспорт Јевреја, Милош би навукао дугачку, белу лекарску кецељју и послао усташког стражара до новодошавших поруком да сваки Јеврејин који је болестан може доћи на лекарски преглед.

Фратар који је буквално пио крв
Уводио је затим (Љјубо Милош - п.у)једног по једног болесника у ту "амбуланту", поставио га уза зид, те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту "операцију" називао "ритуално клањје Жидова", те се њјоме, како вели сведок Риболи, јако поносио.
Ипак га је надмашио у крволоштву Мирослав Филиповић-Мајсторовић, који је једно време био заповедник Логора број 3, затим заповедник логора у Старој Градишки.
Филиповић је био фрањјевац. Истакао се приликом страховитих покољја Срба, које су усташе извршиле у околини Бањјалуке, нарочито у селу Грачаници, у лето 1941. Прве половине 1942. дошао је у Јасеновац, где је убрзо постављјен за усташког сатника, а децембра 1942. и за команданта Логора број 3.
ЕВО КАКО СВЕДОК РИБОЛИ ОПИСУЈЕ МАЈСТОРОВИЋА:
"...Управо је невјероватно колико је тај фратар био крвав и крволочан. Док су на примјер Матковић и Милош већ и по свом изгледу дали наслутити што се у њјиховој нутрини крије, Мајсторовић је био изванредно сладак и пријазан, а кад би се примио кољјачког посла, онда је у крволочности био ненаткриљјив. Он је дуго времена био главни извршитељј масовних клањја у Градини, за који би посао на вечер обукао неки зеленкасти комбинезон, а ујутро би се враћао сав крвав. Ниједан од других масовних кољјача у Градини није тако дуго издржавао у том послу као фратар Мајсторовић...
Ја сам на своје очи видео следеће: Пред заповедништвом и пред часничком благоваоном, где су стајали прострти столови да би гладни заточеници могли видети како се усташки бандити добро хране, сједио је Мајсторовић и ручао. Сјећам се добро да је пред собом поред осталога имао и зелену салату. Наједанпута приступи му један усташа и нешто му рапортира. Мајсторовић му изда неки налог. Усташа оде до главне логорске капије, доведе једног заточеника пред Мајсторовића. Овај је с највећим миром одложио вилицу и нож, извадио револвер и без ријечи устријелио јадника, да би затим одмах наставио с ручком, а усташи је само рекао: "Зови гробара".
СВЕДОК ТОМО КРКАЧ ОПИСУЈЕ ПАК МАЈСТОРОВИЋА ОВАКО:
"...Гледао сам врло често за вријеме свог боравка у Јасеновцу како је Мајсторовић власторучно стријељјао заточенике у тзв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на ране одакле је жртви текла крв, и онда је ту крв сисао говорећи: "Хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви".
Истражна комисија преслушала је овог злочинца кад је после ослобођењја земљје пао у руке правде. Доносимо неке делове њјеговог исказа:
"...У Јасеновцу сам био усташки частник и управитељј логора од конца липњја 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично код јавних стријељјањја убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Градишка. Исто тако признајем да су се за вријеме мога управитељјства у логору Јасеновац вршила масовна убијањја у Градини, али ја у томе нисам судјеловао иако сам за та масовна убијањја знао. Исправљјам се да сам код тих масовних убистава присуствовао, али их нијесам извршивао. Та масовна убијањја допуштао сам као управитељј, јер сам имао усмене налоге од Љјубе Милоша, а још више од Матковић Ивице, а каткада и од Макса Лубурића. У Градини убијало се маљјем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљјем по глави одострага. Осим тога се убијало и стријељјањјем и клањјем. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини, знам, да су се над младима извршила силовањја. О томе је одређивао Матковић Ивица, а силовањја су, колико ја знам, вршили Цигани, и то Цигани гробари. Ја нисам вршио силовањје. За моје вријеме, по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац 20-30.000 заточеника. Посебно истичем, да је у почетку љјета извршена у Јасеновцу ликвидација логора Ђаково. Том ликвидацијом руководио је Матијевић Јозо, усташки поручник. Код те ликвидације логора Ђаково рачунам, да је било побијено око 2-3.000 Жидовки и њјихове дјеце. Из Јасеновца сам дошао у логор Стара Градишка концем листопада 1942. За горњје вријеме догађале су се и у логору Стара Градишка масовне ликвидације, које су се обично вршиле изван логора, тако на примјер у Млаци, Јабланцу, а отпремани су и у Јасеновац. Овакви велики транспорти за ликвидацију вршили су се по налогу Матковић Ивице. На овај начин отпремљјено је око 2-3.000 љјуди.
16.4.1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знадем да су у то вријеме вађене љјешине заточеника из Градине и спаљјиване, како би се заметнуо траг почињјеним злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњјих заточеника, него само у ексхумацији."

Највише злочина ноћу и тајно
Заповедник радне службе у Јасеновцу био је инг. Хинко Доминик Пицилли. Он је био неограничени господар целокупне логорске "радне силе". Пицилли је нечовечно експлоатисао интернирце, гонећи их да раде преко својих сила. Обилазио је заточенике по радионицама, односно по терену на коме су радили, и гвозденом батином, коју је увек имао са собом млатио немилосрдно раднике.
Пицилли је нарочито прогонио немоћне интернирце којима су лекари прописали поштеду па је упадао у бараке где су се они налазили и терао их је батинама и револвером на рад.
Он је био проучио планове немачких пећи за спаљјивањје, те је наредио да се код "Циглане" сагради пећ, у којој су три месеца спаљјивани љјуди, жене и деца.
Осим већ споменутих злочина, приказаћемо неке од масовних злочина, нарочито оне код којих су у већем броју убијани Јевреји. Злочинства ћемо приказати хронолошким редом, како су вршена од оснивањја логора па до њјеговог ослобођењја.
Овде ће, међутим, моћи бити приказан само мањји део тих злочина. Усташе су највише злочина починили ноћу и тајно, па о већини таквих случајева сведоци не знају ништа тачно ни у погледу броја жртава, ни у погледу времена и начина извршењја злочина, иако су усташе при извршењју неких злочина присиљјавали заточенике да им присуствују. С друге стране, број оних који су преживели интернацију тако је мали, да нема очевидаца за већи део почињјених злочина у Јасеновцу. Ликвидација Логора број 1 и 2 у Јасеновцу. - Поменуто је већ да се први Јасеновачки логор налазио 12 км далеко од места Јасеновац, крај села Крапја. После неколико недељја онсован је и Логор број 2 на реци Стругу, недалеко од пута који води из Јасеновца према Новској.
У новембру 1941. претвориле су јесењје кише читав тај крај у велико језеро. Провизорни насипи нису могли да одоле воденој сили, па су се усташе побојале да вода не однесе и њјихове стражаре. Одлучили су стога да укину оба та логора, да демонтирају бараке, а материјал и љјуде преселе у простор "Циглане" крај Јасеновца и тамо оснују нови логор.
Око 15. новембра наредио је Лубурић да се покољју сви они који нису били у стањју да физички издрже даљји рад и напор око пресељјењја, па је том приликом поклано од 6-700 лица.
СВЕДОК ЂУРО ШВАРЦ ОПИСУЈЕ ОВАКО ОВЕ ЗЛОЧИНЕ:
"...Дне 14.X 1941. у петак пала је команда да се нико не смије макнути из настамбе. То је трајало до око 9 сати. Кад смо се цестом упутили према "Ланчари", стајали су крај електричне централе велика плато кола, а на њјима брдо љјешина блатних, голих, на пола обучених, испремијешане главе с ногама. Слика више него грозна... Наједанпут се пронио шапат да се у "Циглани" убија жељјезним моткама и тољјагама... Сви смо били као у неком лудилу, такорећи већ осјећали тољјагу по глави.
...Брзим корацима, не гледајући ни лијево ни десно, пошли смо према пумпи. Поглед смо упрли к земљји... Наједном сам се нашао међу самим љјешинама страховито измрцвареним, неке такорећи без пола лица, а неке су се још мицале. Стражар је пјевао. Спустили смо се брзо у шахт пумпе, да нестанемо такорећи с лица земљје. Пумпа је била наткривена, али се испред кровића могло видјети што се вани збива. Кад би видио да се који тешко рањјени миче скочио би стражар на њјега и дотукао га баканџжама, да су кости прскале. Када смо се вратили с пумпе трајало је и даљје убијањје у логору. Лубурић је шетао по "Ланчари", ваљјда да проучи ефекат који је њјегова акција произвела на заточенике. Око поднева није било више оних љјешина крај капије, него само која заостала ципела и локве крви. Лубурић се шалио са сељјанкама које су пролазиле. Довикивао им је: "Еј, цуро мала".
Исти је дан наредио Лубурић да се покољју још 85 љјуди, јер су се усудили да му управе молбу да се побољјша храна.
Милош Љјубо је у исто време у Логору број 2 побио са другим неким усташама око 50 Јевреја, да би утерао страх онима који "неће да раде брзо".
После свих ових покољја преостало је још око 700 лица која су морала по највећем блату и киши преносити греде, даске, алат и остали материјал у сам Јасеновац. Кад је коначно селидба била завршена, установило се да је у животу остало само 250 љјуди, поред занатлија који су се још октобра преселили на "Циглану" и били први интернирци у Логору број 3.
Утврђено је да је за првих шест месеци страдало у логирма бр. 1 и број 2 што од болести или исцрпљјености, а што од усташког метка или ножа око 8.000 љјуди.
Зима 1941/1942. Убијањје болесних и немоћних. - Првих 250 интернираца сместиле су усташе у отворене шупе "Циглане", оделивши засебно Србе, засебно Јевреје, засебно Хрвате, створивши тако одељјењја 3 А, 3 Б и 3 Д.
Одмах после тога почели су дневно пристизати транспорти нових интернираца, па како није било доста простора за смештај, новопридошли су спавали по таванима "Циглане" и "Ланчаре", или под ведрим небом.
Еуген Кватерник и Лубурић створили су план да се у Логору 3 постепено изграде разне индустријске и занатске радионице и подигну бараке за 3.500-4.000 љјуди, који би представљјали сталну радну снагу.
Приступили су, пре свега, изолацији логора од осталог света.
У непосредној је близини пролазила железничка пруга, а одмах иза њје главни пут, па су путници тако могли видети шта се све догађа у логору. Наредили су стога, да се логор огради бодљјикавом жицом и дебелим зидом у висини од три метра. Поред тога, усташе су евакуисале и Јасеновац и оближњја села, да би на тај начин изолација логора била потпуна. Тек су тада прешли на изградњју барака за становањје.

Ни гласа жртава које су клали
Од децембра 1941. до краја фебруара 1942. доводиле су усташе из Срема, Славоније и Босне скоро свакодневно велике транспорте мушкараца и жена у Јасеновац, да их тамо ликвидирају. Били су углавном Срби, али је било и Јевреја и нешто Хрвата.
Хинко Штајнер и Егон Бергер исказују сагласно да су усташе одмах после претреса и пљјачке отпремале те транспорте, у којима је било од 100 па до 300 лица, на велику ледину која се налази у близини Велике Кошутарице и тамо их убијали. Жртве су убијали секиром или маљјем. Осамдесет интернираца су читаву зиму копали раке и сахрањјивали лешеве побијених.
Горњји сведоци тврде да је те зиме побијено у Кошутарици око 50.000 љјуди. То су могли утврдити на тај начин што су гробари причали једни другима колико су жртава који дан сахранили.
ЧЕСТО СЕ КЛАЛО И У САМОМ ЛОГОРУ:
"... Неке дане треба нарочито истакнути. Тако је на примјер на Бадњјак 1941. освануо лијеп зимски дан...
Тога дана одређено је само једно мјесто за добивањје јела, и то "Економија".
Кад су нам подјелили те цедуљје, дошла је кроз капију пред управну зграду једна велика група од више стотина заточеника, које прије нисмо видјели. Поређали су их у два реда. Иза њјих поставиле су се усташе. Сјећам се добро да су редови ишли од "Ланчаре" па све то "Стражаре". На вратима управне зграде стајао је Милош гологлав, а око њјега часници и усташе. Ти новодошли били су добро храњјени, дјелом дебели и многи су имали крцате напртњјаче. Усташе су их голицали бајонетима. Остало ми је у памети пакленски насмејано лице једног усташе са дебелим црначким усницама, који је боцкао једног омањјеног човека у плећку. Ми смо страга гледали из "Пилане" шта се догађа. Почели су их клати једног по једнога ножем. Нисмо уопће чули гласа жртава. Извлачили су их из групе пред Милоша. Гробарска група (касније тзв. група Д) почела је носити мимо нас прве жртве. Заточенике који су умирали или били убијени у нашем логору било је лако носити. Али ови су били угојени и кроз раздерану кошуљју тресли су им се трбуси. Неки су били потпуно крвави, да их је било немогуће распознати, а неки су једва пустили кап крви. Ми смо ради јела отишли према "Економији" и тамо се поређали у дугачки ред, али услијед новог распореда није се давањје јела одвијало брзо, а носачи су имали велике муке, јер су ишли уз крај цесте. Ти су љјуди изгледали као Хрвати-католици. За јело смо тога дана имали пуру." (З.с. Ђуре Шварца)
Зима 1941. и 1942. била је необично оштра. Услед врло слабе хране и одеће, лоших и хладних станова, оболело је много - већином старијих - љјуди. Они за усташе нису представљјали радну снагу, па су одлучили да их ликвидирају.
СВЕДОК ХИНКО ШТАЈНЕР НАВОДИ:
"... У сијечњју 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Како су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, оболело их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника.
Милош Љјубо, Ивица Матковић и Јозо Матијевић истјерали су све болеснике једне ноћи из постељја, набацали их на саонице и одвезли на ледину, где су их дотукли маљјевима и поклали ножевима."
Оваквих ликвидација болесника било је и касније редовно све до Ослобођењја.
Како су интернирци били стално гладни, тражили су када у логору није гледао стражар, отпатке хране, нарочито око кухињје и сметлишта.
Петорица су покушала једног дана у фебруару 1942. да ископају неколико сирових кромпира који су били закопани у земљју. Затекли су их усташки стражари и дотерали заповеднику Ивици Матковићу, који је одлучио да их одмах казни. Сведоци Штајнер и Јакоб Данон описују овако њјихово кажњјавањје:
"... Матковић је наложио да се сви заточеници имају постројити по групама и присуствовати извршењју јавне казне над овом петорицом. Премда је била највећа зима, морала су сва петорица да се свуку до гола, усташе су им руке свезали жицом налеђа те их за руке објесили. У таквом су положају висили читав један сат дрхћући од зиме, а тјело им је поплавило. Након једног сата дао их је Матковић одвезати, а затим је сву петорицу устријелио метком у затиљјак и одржао затвореницима говор у којем им је запретио још тежом казном, ако се понови такав "злочин".
Спаљјивањје: - Досадашњје методе убијањја постале су усташама споре и компликоване, а нарочито се губило много времена у копањју рака и сахрањјивањју мртваца. Осим тога, није се затирао траг злочинима. По узору својих нацистичких господара одлучиле су усташе да у Јасеновачком логору саграде пећ за спаљјивањје лешева.
Посао око изградњје тих пећи био је поверен инж. Пицилли-у. Одлучено је да се изграде две пећи: једна код "Циглане" а друга у Градини. Пицилли је прикупио материјал и зидаре, те је за кратко време била готова пећ у близини "Циглане", коју су интернирци прозвали "Пициллијева пећ". Кад је изградњја била завршена, Пицилли је побио све зидаре који су градили пећ, да се не би сазнала њјегова тајна.
Та је пећ гутала своје жртве од краја фебруара 1942. па до маја исте године, дакле скоро три месеца, кад су је усташе из непознатих разлога срушиле, тако да од њје није остало ни трага.
Усташе су у тој пећи спаљјивале најпре жене и децу, које су доводиле из логора у Старој Градишки и других логора. Тако су три месеца стизали у Јасеновац камиони пуни жртава и заустављјали се у близини магацина за цигле. Ту су усташе искрцале жртве, а онда их одводиле појединачно или у мањјим групама до неке просторије у близини пећи, где су их свукле голе, ударцем по глави онесвестиле и бациле у пећ. Одело, обућу и остале ствари су затим слагали, сортирали и отпремали у магацине.

Мартовско клањје трајало десет дана
Егон Бергер описује саму егзекуцију: "... Ја сам кроз неко вријеме прислушкивао из једне радионице која је била у близини крематорија шта се тамо догађа. Чуо сам најприје запомагањје, плач и врисак, потом мукли шум као да су се срушила тешка жељјезна врата. Иза тога је настала тишина, пламен се појавио из капе пећи, но за кратко вријеме чуо се јаук и врисак нове жртве."
Усташе су спаљјивале у овој пећи и интернирце из самог логора - већином старе, немоћне и болесне. Њјихов број није био велики, док се, према исказима сведока, број жена и деце који су наведени из логора у Старој Градишки креће око 5.000, а број жена и деце доведених из других логора пењје на 10.000.
Сви сведоци претпостављјају да су жртве прво онесвестили ударцима по глави, те их бацале у врату у бесвесном стањју. Само сведок Бранко Балија тврди, да је чуо од усташа да су бацали у пећ и љјуде при пуној свести.
Масовне ликвидације изван логора. - Досад смо говорили о ликвидацији оних жртава које су усташе увеле у Јасеновачки логор.
Међутим током целе године 1942. долазили су железницом, камионима или пешке велики транспорти љјуди, жена и деце, које усташе нису уопште увеле у Јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко Саве, те их тамо ликвидирале. Број тих жртава знатно је већи од броја побијених интернираца.
Убијањје марта 1942. - Светок Јакоб Финци приказује масовни злочин који се догодио у марту 1942.
"... У првој половиици мјесеца марта 1942. извршили су усташе чији се идентитет није могао установити, покољј над 3.000 заточеника Јасеновачког логора.
Клањје је трајало 10 дана. Жртвама су размрскали главу тупим предметом, млатили их колцима и железним шипкама у толикој мјери, да су тјелеса била црна и посве изнакажена. Забијали су чавле у тијело, резали удове, итд. Кроз 10 је дана педесетак гробара морало да покопа љјешине на тзв. "гробљју" изван логора гдје су се догађала зверства."
Убијањје Јевреја крајем 1942. - Крајем 1942. требало је да стигне у Јасеновац више нових транспорта. Пошто није било места, одлучиле су усташе да известан број интернираца ликвидирају; избор је пао на Јевреје.
Три дана усташки надзорници купили су ноћу по баракама старе, болесне и немоћне Јевреје, те су их тако 19. новембра 1942. били покупили око 800. Најпре су их затворили у посебну сабирну просторију а онда их једне ноћи превезли чамцима преко Саве у Градину, где су морали сами да копају своје гробове, затим су их Цигани поклали и закопали.
Ликвидација Логора 3 Ц. - Од марта 1942. до краја исте године био је Логор 3 Ц стално препун љјуди, жена и деце које су усташе доводиле онамо ради ликвидације. Усташе су у првом реду покупили из целе НДХ све Цигане - око 40.000 лица - и довеле их у Јасенвоац. Сместили су их између тзв. старе жице логора и великог зида у североисточном куту, на голој ледини, под ведрим небом, оградивши овај део логора, кога су називали Логор 3 Ц, бодљјикавом жицом.
Одмах по доласку почели су их одводити у партијама у Градину и тамо убијати, па су их, после извесног времена, све побили, осим мањје групе, којој су доделили дужност гробара, касније и џжелата.
На место побијених Цигана, доводиле су усташе нове групе интернираца, које су такође скоро свакодневно одводили на убијањје, тако да је Логор 3 Ц током 1942. био сабиралиште за стотине хиљјада жртава, које су тамо чекале на ред да пођу у смрт.
Крајем новембра 1942. преостало је у Логору 3 Ц још само 160 интернираца, већином интелектуалаца.
Заповедник логора, Ивица Матковић, одлучио је да их убије на тај начин што ће им се ускратити свака храна и пиће, да би тако видео колико дуго може човек да живи без хране и воде. Појачао је стражу и наредио овој да убије свакога ко би се усудио да добаци храну онима у Логору 3 Ц. Поред тога поставио је пред логором велику таблу с натписом "Пјегавац", да застраши остале интернирце а и саме усташе, да се не приближују бодљјикавој жици.
Слабији и немоћни подлегли су већ већ после неколико дана али их је било четрдесетак који су били у животу и после више недељја. Они су били изгризли сву траву која је била у логору, па, избезумљјени од глади, почели да једу и љјудско месо.
Сведок никола кухада исказао је о томе следеће:
"... Концем 1942 радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљјеној око 4 метра од Логора 3 Ц. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижељје сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у Логору 3 Ц, куда нитко више није смио ући, гдје је постављјена плоча с натписом: "Пјегавац."
Видио сам како су поједини заточеници тргали са љјешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добијали никакве хране." Неки су сведоци посматрали логор ноћу из даљјине, те двојица - Брајер и Риболи - исказују да су видели како интернирци у Логору 3 Ц преко меса умрлих другова и једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен осветљјавао цео логор.
Кад је један од интернираца пријавио Ивици Матковићу шта је видео у Логору 3 Ц, овај се као луд смејао и одговорио му:
... Ти би као интелектуалан човјек морао знати да је цркотина отров од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје."
Међутим, ти интернирци нису умирали, већ су покушали да се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су их стражари опазили, похватали и поднели пријаву Матковићу, који наредио да се последњјих 35 интернираца логора 3 Ц ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељјачку кућу. У ту су кућу непосредно пре тога затворили неколицину из "Звонаре", где су их већ дуже време мучили глађу.

Време кад се смрт чекала као једини спас
Довели су ту и ових 35 преживелих из Логора 3 Ц, свукли их голе и утерали у кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несрећници после неколико дана помрли од глади и зиме.
Оно место где је некад стајао Логор 2 Ц, усташе су наредиле да се преоре, да би избрисали сваки траг да је овде некад постојао логор у којем је на стотине хиљјада љјуди, жена и деце чекало данима и недељјама на сунцу и снегу, гладно, голо и босо, час када ће кренути у смрт, у којој су видели свој спас.
Поновно мрцварењје јевреја. - Сведок Рудолф Рихтер из Загреба исказује ово:
"... Једне ноћи концем просинца 1942. продрле су усташе у све бараке, дизали Јевреје са њјихових лежишта те их по цичој зими терали из барака. Ту су их млатили тољјагама, газили чизмама, ломили им руке, ноге, ребра. Више је Јевреја преминуло од рана, а многи је касније подлегао озлиједама које је задобио те ноћи."
Касније се сазнало да је повод томе покољју био тај, што су стражари нашли у логору леш једног усташе, па како су у то време побегла из логора два Јеврејина, сумњјале су усташе на ове да су криви за смрт убијеног.
Покољј деце. - Целе 1942 године врвео је Логор 3 Ц од деце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељјима.
Приликом ликвидације много је деце изгубило своје родитељје, па су децу пригрлили интернирци. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараци сироче без оца и мајке, хранећи га оним што је себи откидао од уста.
Крајем лета 1942. опазио је Лубурић да се на таванима радионице и по баракама налази много деце, те је наредио усташама да прегледају цели логор и покупе сву децу.
Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце мушке и женске од 4-14 година. Лубурић се посаветовао са својим "официрима", те је на велико чудо свих интернираца - наредио да се сва та деца региструју и сместе у посебне просторије. Нашао је међу интернирцима неколико учитељја и учитељјица, па им је наложио да уче децу читањју, писањју и певањју.
Тако је тај мали "дечји дом" постао једина радост свих интернираца. Њјихово весељје није дуго трајало. Усташе нису биле задовољјне резултатима у васпитањју деце. Чинило им се да се ово не чини у усташком духу, а осим тога су установили да су то већином српска или јеврејска деца.
Кад је у Јасеновац стигао Лубурић, пријавили су му ствар, па је овај наредио да се сва та деца побију.
Усташе су ту децу у групама од 60-80 одвели у Градину, где су их заклале и закопали.
Репресалије у јуну 1944. - У јуну 1944. побегао је из логора Иван Волнер, студент из Загреба. Усташе су га ухватиле код Дубице и тако премлатиле, да је издахнуо, а њјегов су леш допремили у логор. Сакупили су све интернирце, па их је усташки натпоручник Динко Шакић позвао да одају лица с којима се Волнер дружио и која су му помогла код бекства. Кад се нико није јавио, наредио је Шакић да му донесу именик у коме су били пописани сви Јевреји. Из тога именика прозвао је 100 Јевреја, па кад су ови ступили пред њјега, одабрао је од ока 25 лица и осудио их је на затвор у "Звонари", - тј. на смрт од глади. Приликом проглашењја "пресуде", насмејала су се двојица што је један усташа опазио и пријавио Шакићу. Овај је позвао ту двојицу к себи, наложио им да клекну те их је убио метком у потиљјак. Међу оним 25 Јевреја које су затворили у "Звонару" било је више интелектуалаца из Сарајева: професора, адвоката, инжењјера итд.
Покољји у зими 1944/1945. - Целе зиме 1944/1945. текла је на "Гранику" крв.
Сведок Иван Рожман исказује:
"... У мјесецу просинцу 1944, приликом наступа код вечере, усташе су прозивале заточенике и то 150-200 љјуди дневно, те их затварали у бараке пред "Заповједништвом" одакле су их ноћу водили голе, жицом везане, на мјесто "Граник", ту убијали и бацали у Саву.
Ја сам то гледао кроз читави просинац из моје настамбе на "Циглани", јер је та настамба имала стаклене прозоре и јер сам ја долазио око 10 сати на вечер са рада из "Столарије". Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фрковић убијао на "Гранику" љјуде, пререзавши им ножем гркљјан и бацао их у Саву. То сам могао добро видјети зато, јер је иза тога мјеста била јака електрична лампа."
Током те зиме, колико се могло на основу исказа сведока утврдити, усташе су починиле још следеће масовне покољје: а) Побили су око 3.500 лица која су се налазила на раду у Јасеновачком логору; б) Пијане усташе силовале су редом око 20 младих жена које су радиле на "Економији", па их затим заклале и бациле у Саву; ц) Један транспорт од око 15.000 радника и сељјака, који је приспео у логор, усташе су сместиле у "Главном складишту" и ливадама око њјега, па су их постепено ликвидирале на "Гранику".
Коначна ликвидација. - Почетком априла 1945. почела је велика офанзива ЈА са циљјем да коначно протера из земљје окупатора.
Усташка управа Јасеновачког логора почела се припремати за бекство. Лубурић је одлучио да пре тога побије све интернирце, а логор и место Јасеновац претвори у гомилу рушевина и пепела.

Голорука борба на живот и смрт
Пре свог бекства усташе су хтеле да униште трагове својих злочина. Формирале су стога екипе гробара, којима су наредиле да ископају сва гробљја у логору и изван логора, и поваде лешеве поубијаних жртава. Други су морали да подижу огромне ломаче. На дно ломаче стављјали су кокс, набацали на њј костуре, поливали све то нафтом и запалили. Тако су три недељје буктале ломаче, а интернирци су посматрали те пожаре. Сведоци који су преживели последњје дане Јасеновца тврде: а) да је у то време стигло неколико транспората интернираца из Лепоглаве, Старе Градишке и других логора и затвора. Усташе су их побиле на "Гранику" или Градини.
б) да је 20. априла 1945. ликвидирана једна група од око 470 лица.
ц) да је тада стигла у Јасеновац група Сарајлија од око 400 љјуди и да је и она дотучена на "Гранику".
д) да је 21. априла 1945. остало у логору још око 760 жена и девојака које су радиле на "Економији" или у кухињји. Тога дана усташе су их повеле у смрт. Дуга поворка тих жена ишла је у смрт певајући. Поздрављјајући своје другове и опраштајући се с њјима довикивале су им: "Ви остајте, ми идемо у смрт".
Све су оне истога дана дотучене и бачене у Саву или спаљјене на ломачи.
е) 21. априла настала је паника међу интернирцима, па се око стотину њјих обесило из очаја по баракама и радионицама.
Тако је 22. априла 1945. остало у Јасеновачком логору 1060 љјуди.
Усташе су их све затворили у велику фабричку зграду код "Циглане" закуцале даскама сва врата и прозоре и поставиле око зграде јаке страже, да не би који умакао.
Читав дан и читаву ноћ биле су све усташе запослене тиме да дижу експлозивом у ваздух једну фабричку зграду за другом, радионицу за радионицом, магацин за магацином, бараку за бараком. Тако се читав логор претворио у ужарену бакљју, а њјиме се проламала експлозија за експлозијом.
Љјуди затворени у великој фабричкој згради знали су да им прети сигурна смрт, да ће усташе и њјихову зграду запалити и све побити. Стога су одлучили да сутрадан провале зграду и поведу голоруку борбу на живот и смрт. Изабрали су за вођу Анту Бакотића. Сваки је истргао из зида, или врата по неки предмет, те су тачно у десет сати ујутру 22. априла 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.
У последњјем часу око 460 њјих клонуло је духом; многи су били болесни, стари или тако немоћни да нису имали снаге ни храбрости да проведу одлуку у дело.
Оних 600 љјуди које није оставила храброст, иако физички слаби и исцрпени патњјама у логору, у чежњји за слободом и животом прикупили су последњје снаге, напали усташке стражаре, неколико њјих рукама задавили и одузели им пушке. Други су зграбили гвоздене предмете или цигле и потрчали према источним логорским вратима по путу који води у Кошутарицу. На том су путу морали да пређу простор који се налазио између јужног огранка великог зида и реке Саве.
Овде су усташе имале много бункера, а у сваком бункеру по више митраљјеза те су из њјих косили бегунце.
Били су ипак изненађени, јер нису очекивали да ће се голоруки интернирци усудити да их нападну, па су заборавили да затворе источна логорска врата.
Тако се код тих врата одиграо конац борбе. Миле Ристић задавио је рукама митраљјесца, који је бранио капију, отео му митраљјез и почео да пуца на усташе.
Шездесет интернираца могло је да потрчи кроз врата и да се бекством спасе у оближњјим шумама. Осталих 520 је погинуло у борби. Оне, пак, који су остали у логору усташе су побиле до последњјег - њјих око 460.
Колико је жртава убијено у Јасеновцу? - Усташе су пре свог бекства из Јасеновца крајем априла 1945. спалиле или уништиле сав материјал који би могао пружити податке о броју жртава које су страдале у Јасеновцу. Међутим, да је тај материјал и сачуван, не би се ни на њјега могли црпити ни приближни подаци о броју жртава, јер усташе највећи број жртава нису уопште уводили у логор, а и од оних које су увели многе нису регистровали.
Није стога могућно да се тачно одговори на питањје колико је жртава страдало у Јасеновцу. Веома је мали број оних који су из логора пуштени на слободу, а нема их ни стотину којима је успело да се последњјег тренутка пробију из логора.
Ипак се из исказа и тог релативно малог броја преслушаних сведока а нарочито из броја несталих Срба, Хрвата антифашиста и Јевреја, који су из својих домова одведени у интернацију и који се никад више нису вратили својим кућама, може закљјучити да је у Јасеновцу побијено око 500.000 до 600.000 љјуди, међу којима око 20.000 Јевреја.
На најстраховитији начин побиле су, дакле, усташе у Јасеновцу једну десетину становништва НДХ.
Б) ЛОГОР СТАРА ГРАДИШКА
Овај логор био је смештен у ранијем казненом заводу у Ст. Градишки, који је од јесени 1941. претворен у концентрациони логор.
Ст. Градшка удаљјена је око 38 км од Јасеновца. Усташки злочинци премештали су се сваки час из једног логора у други и спроводили у оба логора исте методе мучењја и убијањја. Стога се оба логора готово могу сматрати као један, па се и у неким усташким извештајима логор Ст. Градишка помињје као део Јасеновачког логора - као логор В.
Нећемо се стога задржавати дуже од описивањја усташких злочина у том логору, већ ћемо дати само неколико карактеристичних случајева усташке свирепости према женама и деци, којих је у Старој Градишки процентуално било много више него у Јасеновцу.

Кад су деци од пролива испадала црева
ЕНГЛЕСКИЊјА ПАУЛИНА ВАЈС ИЗЈАВЉјУЈЕ О СВОМ БОРАВКУ У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ И СТАРОЈ ГРАДИШКИ СЛЕДЕЋЕ:
"... Док сам ја боравила у логору, осим свакодањјих појединачних мучењја и убистава, било је и многих масовних ликвидација. Био је допремљјен један транспорт са Жидовкама и дјецом из Сарајева. Кад су отворили вагон, у њјему су били сами мртваци.
Једног дана усташе су довели све Жидове и православце из њјихових барака, и побили. Оне који су били болесни или немоћни, убили су одмах у баракама. Том згодом страдало је између шесто и осамсто љјуди.
Често се догађало да је навечер стигао који транспорт, а већ друго јутро ти су љјуди нестали. Знало се видјети читаве гомиле закланих и изнакажених љјуди.
... 22. 12. 1942. била сам смјештена у женски логор у Ст. Градишку. У "Кули" сам пробавила преко седам мјесеци.
Маја Буђон, нека Милка стара око 22 године, шеф "шнајдераја", па Божена, око 16 година, Нада Лубурић (сестра Макса) око 18 година, биле су крвници "Куле". Оне су своје жртве клале и гушиле по ноћи. Рачунам да су их ликвидирале око 2.000. Разна мучењја, као батинањје и затварањје у самицу без хране, била су свакодневна. До 15. 7 1943. боравила сам у хрватском логору, а тога дана отпуштена сам из логора и вратила се кући."
Нарочито су одабирали своје жртве међу Српкињјама и Јеврејкама.
СВЕДОК РОЗИКА ШИНКО ИЗЈАВИЛА ЈЕ:
"... Концем године 1943. премјештена сам у злогласну ‘Кулу’, у којој је било већином Жидовки и Српкињја. Те другарице су углавном биле изгладњјеле и изморене од тешког пољјског рада који су у љјети и јесени обављјале, па како сада у зими за њјих није било посла, биле су забављјене чихањјем перја. Како то по назирањју наших тлачитељја није био довољјно тежак рад за заточенице, почели су сукцесивно са ликвидирањјем тих заточеница. Даномице су улазили у одељјењја злогласни усташки сатник Босак са још једним мени непознатим усташом, па усташице Нада Лубурућ, нека усташица Маја (Буђон) и усташица Божица Обрадовић, православка. Они су изабирали жртве и дали их заклати или дотући у самици, а и саме су предњјачиле у клањју. Видјела сам једном како је усташица Маја наредила једној изнемоглој другарици да се дигне, а кад се ова није могла од слабости и болести подигнути, задавила ју је рукама. Под конац мога боравка у логору појавила се још једна нова мучитељјица у логору, нека усташкињја Вилма Хорват, која је убијала исто тако као и напред приказане."
Од усташких злочинаца саслушан је Јаков Марковић који се налазио као стражар у служби у логору од 1944. до ликвидације логора.
ОН ИСКАЗУЈЕ:
"... Стријељјањје се вршило са планским распоредом тако да смо о неколико стотина водили на сијечу дрва и из те партије стријељјали смо двије трећине, а једну трећину враћали у логор, и тако се радило код сваког стријељјањја. Заточеници су сами копали себи јаме где смо их убацивали. Сваког заточеника који је покушао да изврши бјекство ми смо на лицу мјеста изболи ножевима, а мајке које су покушавале да бране дјецу ударали смо сјекирама и маљјевима."
Заједно са својим мајкама довођена су у логор српска и јеврејска деца. Ова су деца доживела судбину својих мајки. Без трунке самилости усташе су и њјих мучили глађу, тукли и убијали.
СВЕДОК РУЖА РУПЧИЋ, ПРОФЕСОР, ДАЈЕ ОВАЈ ПРИКАЗ МУЧЕЊјА И УБИЈАЊјА ДЕЦЕ:
"... Док сам била у логору, а нарочито од месеца свибњја 1942. па до конца године, довађали су усташе читаве транспорте жена и дјеце. Дјецу су одмах од матера одијелили а матере послали на рад у Немачку или, уколико нису биле способне за рад, убили и мајку и дијете. Дјеца су била у доби од 2 мјесеца и млађа, па до 10-12 година. Исхрана и поступак с дјецом у логору био је страшан, и то тако да дојенчад уопште није добивала хране, него је од глади умирала, а остали су добијали пресну пуру, од чега су добили пролив тако, да су им испадала црева. Дјеца су спавала на поду, готово потпуно гола, тако да су дневно у великом броју умирала, 30-40 дјеце дневно. У мјесецу српњју 1942. издвојили су усташе око 2.000 дјеце, наводно неспособне за живот, те их набацали као цепанице у једну собу и погушили их цијаном. Здравију дјецу, која су била отпорнија, одвојили су, и дјеца су даљје животарила и умирала, како је прије споменуто. Остатак дјеце коначно ставили су у један транспорт и послали у Јаску.
Кад су дјеца умирала, бацали су љјешине дјеце на двориште на једну хрпу, одакле су их гробари однели на гробљје. Но догодило се, да су поједине љјешине остајале и по неколико дана на дворишту".
СВЕДОК ОТО ЛАНГЕЛДЕР ИЗНОСИ ОВАЈ ДОГАЂАЈ:
"... Године 1942. у јуну месецу дошла је једна комисија на преглед логора. Том приликом смјештена су дјеца до једне године у усташку болницу. Чим је комисија отишла, смјеста су дјеца поклана".
Сведок Едо Долинар цени да је у логору настрадало шест до седам хиљјада деце.
Сведок Винко Задравец наводи у свом исказу да су усташе око 22. октобра 1944. побили око 200 деце. Била су то последњја деца која су се још налазила у логору.

Препоручена литература
animacija3