Земаљјска комисија Хрватске за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача

Злочини у логору Јасеновац

Загреб 1946

Штампано издањје
Издавач репринт издањја Спомен-подручје Јасеновац
За издавача: Јован Мирковић
Тираж: 15.000
Штампа: НИП "Глас" Бањјалука, ООУР-а Штампарија
За Штампарију: Штембергер Јосип
1980.

А
Логор Јасеновац, усташко-њјемачки инструменат за уништењје наших народа

У близини ушћа Уне у Саву налазило се прије рата на сјеверној обали Саве велико и напредно мјесто Јасеновац. Становништво је било претежно српско. Мјесто лежи на жељјезничкој прузи Загреб-Београд. Ту је већ прије рата било неколико индустријских подузећа, као н. пр. творница цигле "Циглара" и мала творница жељјезне робе "Ланчара".

Како су на источној страни великог Јасеновачког пољја утјецали у Саву притоци Струг и Лоњја, био је читав тај крај извргнут сталним прољјетним и јесенским поплавама.

Вође усташке терористичке организације још прије свога уласка у Југославију добро су знали, да у народним масама немају ослонца и да се на власти могу одржати само терором. Улазећи у Југославију након њјеног слома и иза фашистичких тенкова, са групом својих злочинаца, које су још прије рата с фашистичким новцем издржавали и фашистичким новцем вјежбали у разним талијанским центрима за вршењје терористичких аката, почели су одмах првих дана након окупације да под заштитом њјемачких и талијанских трупа и уз њјихову активну помоћ врше по већ створеном плану хапшењја, масовна и појединачна убијањја Срба, Жидова и напредних Хрвата.

Примјењјујући у Хрватској расистичку теорију о чистоћи расе и нације, одлучили су да истријебе све Србе, Жидове, Цигане; одлучили су да истовремено ликвидирају и све Хрвате, који су ма на било који начин испољјили своје протуфашистичко расположењје.

Тако се напунише за кратко вријеме сви затвори и све тамнице.

Усташе су додуше основали логоре и у другим мјестима, као на пр. у Ђакову, Сиску, Ст. Градишки, Лепоглави, Лобору и т. д., но ови су били мањји. Јасеновац је постао највећим и главним концентрационим логором у тзв. НДХ.

Усташе су читаво њјегово становништво побили или га преселили, а у само мјесто смјестили сталан усташки гарнизон.

Прве транспорте заточеника, који су се састојали углавном од Жидова и Срба, допремили су до села Крапје, које се налази око 12 км западно од Јасеновца, те им наложили да саграде логориште, које је добило службени назив: "Јасеновац логор бр. И".

Како је број заточеника све више растао, основан је између Јасеновца и Крапја други логор, који је добио службени назив: "Логор бр. ИИ"

Заточеници су морали сами да на брзу руку изграде оба ова логора, да подигну бараке и насипе, које им је вода непрестано рушила. Коначно су усташе увидјели, да су оба ова мјеста неподесна за логоришта, па су их након кратког трајањја ликвидирали и основали крај "Цигларе" у Јасеновцу нови логор, који је добио службени назив: "Логор бр. ИИИ."

У самом мјесту Јасеновцу претворили су творницу коже у "Логор бр. ИВ", док се логор у Старој Градишки, која није далеко од Јасеновца, спомињје више пута у усташким извјештајима као "Логор бр. В."

Сви су ови логори могли примити до 7.000 заточеника, но на "раду" их није било никада више од 3-4.000, па ни у вријеме кад је логор бр. ИИИ. био пун разноврсних радионица.

Дне 25. студенога 1941. издао је т. зв. поглавник НДХ "законску одредбу" бр. ЦДXXИX-2101-З-1941., коју је потписао и њјегов "министар" правосуђа и богоштовљја др. Мирко Пук.

Та "законска одредба" говори о упућивањју непоћудних и погибељјних особа на присилни боравак у сабирне радне логоре.

Главне су тачке те одредбе ове:

"§ 1.

Непоћудне особе које су погибељјне за јавни ред и сигурност, или које би могле угрозити мир и спокојност хрватског народа или тековине ослободилачке борбе хрватског усташког покрета, могу се упути у на присилни боравак у сабирне и радне логоре. Ове логоре овлаштена је оснивати у појединим мјестима НДХ усташка надзорна служба.

§ 2.

Трајањје боравка у сабирним и радним логорима не може бити краће од 3 мјесеца ни дуже од 3 године.

§ 3.

Одлуку о упућивањју особе на присилни боравак у сабирне и радне логоре, о времену трајањја боравка и о степену. опреза и паске доноси Усташко редарство као грана Усташке надзорне службе.

Све управне и самоуправне области, као и установе усташког покрета дужне су Усташком редарству преко Жупског редарства свога подручја пријавити особе наведене у §-у 1. ове Законске одредбе.

Проти одлуци Усташког редарства о упућивањју на присилан боравак у сабирне и радне логор нема правног лијека ни тужбе на Управни суд.

§ 6.

Усташки надзорни заповједник издат ће прописник о устројству, пословањју и степену опреза и паске у сабирним и радним логорима, те о уздржавањју особа упућених у ове логоре."

Тако се зацарио режим страховладе "Усташке надзорне службе" и њјезиног заповједника, који је на стотине тисућа родољјуба лишио живота, а њјихове породице завио у црно.

Отићи у Јасеновац значило је бити предан на милост и немилост усташким кољјачима, значило је отићи у мученичку смрт. Црна је повијест јасеновачког логора показала, да су усташе послали тамо све оне елементе, које је требало ликвидирати, јер су им били непоћудни "из расних, вјерских, националних или политичких разлога".

Данас можемо утврдити, да су усташе разврстали све заточенике у двије категорије:

1. У прву су категорију спадали сви они заточеници, који су били суђени на казну упућивањја у сабирни логор за вријеме које је краће од 3 године. Намјера је усташа била да исцрпе до крајњјих граница радну снагу тих заточеника, па да их затим уклоне, да начине мјеста новим заточеницима.

Врло је мали број ових заточеника, који су пуштени кући након што су издржали казну, а и ти су већином код куће умирали од посљједица патњји и болести, које су добили у логору.

2. У другу категорију спадају заточеници, који су суђени на казну упућивањја у сабирни логор у трајањју од 3 године. Ови заточеници, који су по пресуди усташког редарства упућивани у логор на 3 године, били су у правилу ликвидирани одмах након доласка у логор.

Обим је категоријама заједничко то, да су заточеници били упућени у логор на темељју индивидуалне "пресуде" усташког редарства.

У току овога приказа видјет ћемо међутим, да су усташе кроз 4 године допремали у Јасеновац велике групе мушкараца, жена и дјеце те их или увели у сам логор и тамо ликвидирали, или их ликвидирали негдје у околици Јасеновца.

Биле су то групе Срба из разних градова и села, групе Жидова из разних градова или области, читави логори, које су усташе преселили у Јасеновац ради ликвидације, сви Цигани са подручја "НДХ", итд., итд.

Усташе су све ове несретнике једноставно покупили и дотјерали у маси у Јасеновац на клаоницу.

Б.
Високи зид дијелио је Јасеновац од осталога свијета

Логор ИИИ.

Споменули смо већ у уводу, да су усташе крајем године 1941. почели да подижу прави јасеновачки логор на простору гдје се налазила "Циглара" и да су му дали службени назив "Логор бр. ИИИ."

Логор бр. И. и Логор бр. ИИ. ћемо описати у "Посебном дијелу". Оба ова логора су трајала само неколико мјесеци, док је логор бр. ИИИ. постојао готово четири године.

Усташе су у њјему подигли и многе друге радионице и изградили бараке за настамбе заточеника, сав простор дали опасати зидом 3 метра високим, па је читав тај "Логор бр. ИИИ." почетком прољјећа 1945. изгледао онако, како је урисан у нацрту, који је отиснут у овом приказу.

Сам се логор налазио одмах крај мјеста Јасеновца с источне стране. Главни улаз у логор био је на западној страни логора, на цести, која води крај Саве од Јасеновца у село Кошутарицу и даљје у Стару Градишку. Улазна врата од лаког дрвета била су уграђена у високи зид, који је окружавао логор с три стране и био висок 3 метра. Зид је текао најприје према Сјеверу у дужини од 420 метара, затим је скретао паралелно са жељјезничком пругом према истоку у дужини од 1350 метара. Иза тога је мијењјао смјер према југу окомито на Саву и био дуг 1300 метара. При томе је пресијецао цесту за Кошутарицу. Ту су се налазила тзв. Источна врата.

На обали Саве смјером према западу пружао се свршетак тога зида у дуљјини од 290 метара.

Јужна је граница логора била ријека Сава, као природна запрека да заточеници не побјегну из логора.

Цијели је логор бр. ИИИ. запремао површину од једног и по квадратног километра.

Код главног (западног) улаза биле су подигнуте стражарнице и управитељјство логора, гдје су се регистрирали и постројавали заточеници, који су стизали у логор. У згради је била и једна извидница висока 24 метра. Све су те зграде усташе минирали и дигли у зрак, кад су бјежали из Јасеновца, па данас стрше само хрпе рушевина.

Сјеверно од ове зграде била је "рафинерија", коју су усташе уништили, док су цистерне за петролеј, које су биле испод и изнад земљје, остале неоштећене.


Граник

Око 150 метара од обрамбеног зида налазе се остаци зграде, која је била 150 метара дугачка и 8 метара широка и текла у правцу сјевер-југ. Било је то "главно складиште" израђених фабриката. Ово је складиште служило кроз читаву зиму 1944./45. као просторија, кроз коју су усташе дотјеривали масе жртава, ту их ноћу по цичој зими скидали до гола, руке им свезивали на леђа, повезивали затим два по два жицом те их гонили на тзв. "Граник".

Граник је била направа, гдје су се из бродова и сплави дизали и искрцавали терети, односно гдје се укрцавала роба, која је одлазила из Јасеновца.

На том су гранику усташе убијали жртве ударцима маљјем или чекићем по глави, резали им трбухе, вјешали им на руке жељјезне терете, те их бацали у Саву.

Источно од Главног складишта био је велики празан простор, који је био натрпан старим. жељјезом, које се употребљјавало као материјал за потребе "Ланчаре".

Паралелно са зградом Главног складишта била је некоћ зграда "помоћне браварије и лимарије".

У удаљјености од 20 корака према истоку налази се цио низ зграда у смјеру југ-сјевер.

Најјужнија је зграда била злогласна "Звонара". То је било неко спремиште дуго 2, а широко 3 метра, куда су усташе побацали најприје разорена звона православних цркава. Касније су та звона однијели, а на то мјесто бацили смеће од угљјена, док нису претворили "Звонару" у мучилиште, гдје су затварали оне заточенике, који су били осуђени да умру од глади. Та је барака имала само једна врата, и то стаклена, док прозора није на њјој уопће било.

Сјеверно од "Звонаре" налазила. се "Пакетарница", гдје су се цензурирали листови и пошиљјке, које су примали "послушни заточеници".

Трећа је у низу била зграда, гдје се налазило "Управитељјство логора" и "Радни одсјек".

Мало сјеверније налазила се "Ланчара":, велика индустријска зграда, у којој су се израђивали разни жељјезни предмети, као ланци и жице. Ту је била такођер ковачница, стројобраварија, алатница, токарија, пушкара и аутомеханика.

Ако погледамо нацрт логора, видјет ћемо, да се у удаљјености од 7 метара налази паралелно са "Ланчаром" кружна пећ за печењје цигле "Циглара", а иза њје спремиште за сушењје цигле.

У близини "Цигларе" усташе су почетком 1942. саградили посебну пећ за спаљјивањје љјуди, тзв. "Пицилијеву пећ", коју су дали након 3 мјесеца порушити.

Крај "Цигларе" видимо на нацрту једну дугу ремизу без побочних зидова, која је имала кров. У ту је ремизу водио одвојак жељјезничке пруге од јасеновачке жељјезничке станице, а заточеници су је прозвали "Тунел". Овдје су заточеници, који су током година 1941. и 1942. довођени у Јасеновац, морали да чекају данима и тједнима по сваком времену, док им се нађе мјесто у баракама, или док не буду отправљјени на ликвидацију.

На нацрту видимо даљје према истоку опет цио низ зграда, које теку смјером југ-сјевер.

Најјужнија зграда налази се на раскршћу колне и пјешачке цесте, а у њјој налазила се '"Стражара", затим благоваоница за усташке официре, кухињја и бријачница. Сјеверно је од њје била "Настанба усташких часника" и канцеларија логорника и групника, те техничка пословница.

Сјеверно пак од ове зграде биле су: усташка кухињја, благоваона и настамба оних усташа, који су боравили у Јасеновцу ради казне.




Остаци ланчаре

У том се простору налази близу колне цесте за Кошутарицу зграда "Пилане" и "Погона", која је била висока 35 метара, дуга 20 метара и имала димњјак висок 52 метра.
Цијели је простор иза "Пилане" био напуњјен грађевним материјалом, а на сјеверном се крају налазила ледина гдје се копала земљја, која је била врло добра за печењје цигле.
Даљје према истоку видимо низ зграда гдје се налазила економија, а до њје ременарија, штале, коларија и ковачнице, а до ових бару у облику гљјиве тзв. "Језеро", преко којега је био постављјен на најјужнијем крају дрвени мост. Југоисточно од тога језера биле су штале, кухињје, мљјекаре, меснице и женски логор.
Сјеверно од тога језера било је "Гробљје", а одмах у близини цио низ барака, дугих 24 метра а широких 6 метара. У првој је бараки била смјештена болница, у другој амбуланта, у даљјних шест биле су настамбе заточеника, а онда су слиједиле бараке обртне групе, главне и помоћне кухињје.



Разорени "Тунел"

Усташе су спалили све ове бараке, а гробове ископали и љјешине спалили, да заметну траг својим злочинима.

Све су ове зграде, које смо до сада навели, биле ограђене жицом. С ону су се страну жице налазиле још у смјеру према југоистоку зграде "Ледане", меснице и свињјци, а затим. још подаљје "Усташке радионице" и "Настамбе" те "Женски логор с кухињјом".

Око тих је зграда текла друга жица, која се са првом жицом спајала у близини барака, гдје су биле настамбе заточеника мушкараца. Додајемо да је с ону страну обих жица у сјевероисточном куту био "Логор ИИИ-Ц".

Логор ИВ.

Логор бр. ИВ. налазио се у самом мјесту Јасеновац, у Димитријевој улици.

Усташе су индустријске зграде, гдје се израђивала и сушила кожа, опасали бодљјикавом жицом од више редова, тако да су сви магазини, радионице, просторије, гдје су били монтирани динамо мотор и парна машина, базени за намакањје коже, јаме гдје се гасило вапно, зграде гдје су биле смјештене пословнице и станови намјештеника, сачињјавали један логор, у којем је било заточено техничко особљје, комерцијални стручњјаци и радници.

Читава се та мала колонија звала "Кожара". Заточеници "Кожаре" имали су бољју храну, а усташе су с њјима бољје поступали, него што су то радили са заточеницима из Логора бр. ИИИ., јер им је било стало до тога, да кожара добро опскрбљјује војску с израђеном кожом.

Пред свој бијег минирали су усташе и запалили сва постројењја, све зграде у логору, готово све куће у Јасеновцу, тако да тај градић, који је некоћ био лијеп и напредан, изгледа данас као мјесто, гдје су се одигравале најжешће борбе

Ц.
Систематско уништавањје заточеника

Прије него пређемо на описивањје појединих масовних злочина, које су усташе починили на заточеницима, приказат ћемо у опћим цртама систем и методе, које су усташе проводили у логору, какав је био живот заточеника, што су морали радити и што су све морали препатити.

1. Долазак у логор и пљјачка

Четири су године стизали у Јасеновац транспорти заточеника, неки у жељјезничким вагонима, неки на камионима, а неки пјешке, Није било тједна, да се нису час мањје а час веће групе зауставиле пред зградом "Управитељјства логора", гдје су их усташки стражари, који су пратили транспорт, предавали заповједницима логора или њјиховим замјеницима.

Заточеници су и за вријеме пута до логора били подвргнути мукама од глади и злостављјањјима на разне начине.

Свједок Кусторин Маријан описује укратко свој пут за вријеме предвођењја из Ст. Градишке у Јасеновац: "Ја сам дне 23. ИX. 1944. премјештен из логора Ст. Градишка у Јасеновац у групи од 700 љјуди. Готово цијели пут од 38 километара морали смо прећи трчећим кораком; тко је застао из групе или посрнуо био је на мјесту убијен. Како је тај пут водио поред Саве, многи су другови изнемогли и у очајањју скакали у Саву, да се ријеше даљјих мука."

Ријетко су када Лубурић, Милош или Матијевић, главни команданти-кољјачи, препуштали другом неком вишем усташком официру, да преузме заточенике. Они су хтјели да лично изврше смотру над доведеним жртвама, да их разврстају по групама: Србе у српску, Жидове у жидовску, а Хрвате у хрватску групу.

Лубурић је свакој групи одржао "говор", који је био пун увреда, најпростијих клетви, при чему је воловска жила или друга нека батина звиждала изнад глава и леђа заточеника. Прешло се затим на пљјачку. Усташе су сваком заточенику одузели све ствари, које је собом донио, као на пр. сат, џжепни ножић, новчарку с новцем, драгоцјености, књјиге итд. Сваки је заточеник морао изјавити, да је предао сав новац, све ствари од вриједности и писма, те да није ништа сакрио и затајио.

За сваку ма и најмањју, без разлике да ли случајну или намјерну, повреду овога прописа кажњјавали су усташе "кривца" одмах смрћу.

Свједок Штајнер (Стеинер) Хинко исказује међу осталим: "Са мном је дошао у логор дне 18. ИX. 1911. и неки старац именом Пољјокан. Након што је предао неке своје ситнице и изјавио, да више нема ништа, открили су усташе да у капуту има нешто сашивеног новца. Љјубо Милош му је одмах пред свима нама два пута забио велики нож у груди и старац је одмах пао."

Свједок Фабијанец Јосип: "Код доласка транспорта од 120 заточеника усташе су стријељјали одмах тринаесторицу другова."

Након предаје свих предмета, које су заточеници носили са собом, и изјаве да нису ништа затајили, настало је облигатно свлачењје до гола. Сва бољја одијела, веш и обућу усташе су им одузели и дали у замјену старе дроњјке, а некима оставили само веш. Свједоци саслушани гледе тих околности исказују:

Свједок Алексић Арса: "Кад су нас допратили у логор Јасеновац, одмах су нас свукли до гола, одузели ципеле. Умјесто наше добре робе дали су нам прњје. Ципела нам уопће нису дали, иако је била цича зима." Свједок Бергер Ото: "Усташе су ми одузели све и оставили само рубљје, што сам имао на себи; при том смо били тучени и злостављјани." Свједок Лапчевић Стојан: "У логор Јасеновац сам допремљјен 12. XИИ. 1942. Дошао сам у групи од 9 љјуди. Најприје су нас ишамарали до крви, затим свукли до гола, бољја одијела узели а нама дали најгора. Након све ове процедуре упућивани су заточеници по групама у поједине бараке, које су им биле додијељјене. У случајевима кад за све није било довољјно мјеста у баракама, ноћили су преостали по разним другим мјестима логора, изван барака.

Оне заточенике, које су усташе довели у Јасеновац само ради ликвидације, држали су сате и сате, а каткада и по неколико дана, голе и босе или у згради "Главног складишта" или "Тунела" или на отвореном простору под ведрим небом, да их коначно поведу на Граник или у Градину, село с друге стране Саве, и тамо побију.

Све до средине 1942. године нису смјели заточеници да примају пакета и писама, па су усташе све пошиљјке, које су прије тога времена стигле у Јасеновац, отворили и садржај подијелили између себе.

Од средине 1942. могли су они заточеници, који су - по усташкој оцјени - покорни и марљјиви. да пишу кућама на отвореним дописницама. Било им је дозвољјено да се јаве, да су живи. Међутим управа логора одређивала је више пута, да се цио логор кажњјава на тај начин, да за одређено вријеме заточеници не смију да пишу својим кућама нити да примају пошиљјке од кућа.

Тако су усташе већ за вријеме довађањја и примањја заточеника у логор шамарали их, тукли их батинама и кундацима, а многе одмах и стријељјали или клали, па су се као извршиоци тих злочинстава нарочито истакли: Лубурић Макс, Милош Љјубо, Матковић Ивица, Филиповић Мирослав, Пицили (Пицилли) Хинко, Маричић Јерко, Јусић Мујо, Матковић Љјубо, Кордић Тихомир, Ђулкић Алага, Гашпаровић Драган, Матијевић Матија и Скочибушић.

Сва је ова злочинства Земаљјска комисија утврдила саслушањјем свједока: Пешка Ђуре, Зоухар Стјепана, Рихтер (Рицхтер) Рудолфа, Словенец Рудолфа, Фабијанец Јосипа, Штајнер (Стеинер) Хинка, Стажић Јосипа, Блумшајн (Блумсцхеин) Златка, Шварценберг (Сцхwарзенберг) Адолфа и Бергер Егона, свих из Загреба, затим Илић Бранка из Живинице, Дувњјак Мате из Кустошије, Финци (Финзи) Јакоба из Сарајева, Матас Павла из Трстеника, Брејер (Бреyер) Ота из Бјеловара, Алексић Арсе из Д. Богићеваца, Лапчевић Стојана и Кусторин Мањјана из Кустошије.

2. Храна и стан

Храна заточеника у Јасеновцу била је врло лоша и недовољјна. Добивали су јело два до три пута на дан. У јутро би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно. У подне јуху од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху. Ту су јуху заточеници назвали: "Пура".

Заточеници су добивали крух врло нередовито. Прошло је више пута и по неколико мјесеци, да нису ни видјели круха. Ако је и било круха, био је црн, са примјесом посија и није га никад било више од једне осмине килограма на дан.

У храни, коју су усташе давали заточеницима, није било уопће масти, док је соли било врло мало.

Циљј је усташа био, да тако лошом и недовољјном храном ослабе организам заточеника и да га учине неотпорним против физичких напора и болести, које су доиста наступиле као посљједица овакве исхране. К томе се придружила и нечистоћа, па је љјети стално харала дисентерија, тифус и друге болести пробавних органа, које су само у једном мјесецу 1942. год. покосиле 1800 заточеника.

Готово сви су заточеници обољјели од такве хране, па би могли цитирати многе свједоке, који описују страшне прехрамбене прилике у логорима.

Навести ћемо ради примјера само исказ свједока Брејер Ота, који је исказао слиједеће:

"Сама је храна у логору била више него очајна. За доручак се обично добивала назовијуха, која је била топла мутна вода. За ручак би имали грахову или крумпирову јуху, у којој је било по неколико зрна граха и један крумпир. Иста је таква била и вечера. Круха су дневно добивали њјих 12 један килограм.

За вријеме мог боравка у Јасеновцу видио сам, како често долазе возом вагони пуни хране и пакети заточеницима од приватника или од жидовских богоштовних опћина у Осијеку и Загребу. Од тога су заточеници добили само грах и крумпир, док су све остало, као рижу, каву, шећер, конзерве итд. усташе задржали за себе и потрошили у својим кухињјама."

Сличан је исказ дао и свједок Лапчевић Стојан, који је при томе подвукао, да је о таквој храни морао дневно да ради 10 сати.

Како у погледу исхране исто су тако биле тешке и неподносиве стамбене прилике.

Док нису биле саграђене бараке заточеници су спавали у "тунелу", по спремиштима за циглу, по таванима радионица и складишта или под ведрим небом.

Кад су биле изграђене бараке, спавали су заточеници у њјима. Свака је барака била огромна дрвена просторија, 24 м дуга а 6 м широка.

Кроз средину бараке био је остављјен простор за пролаз, а лијево и десно од њјега били су боксови (ћелијице) на један кат. У боксу могло је да спава до 6 заточеника. Кад је стигао нови транспорт жртава, а у боксовима више није било ни најмањје мјеста, натрпали би усташе у сваки бокс још по којег заточеника, тако да су сви морали да леже једни на другима. Кад је и на тај начин све било препуно, лежали су остали вани по разним мјестима логора.

Лежиште је у боксу било тврдо, а заточеници су се покривали ћебадима. При доласку у логор усташе су одузимали бољју ћебад, коју су заточеници са собом донијели, и давали им касније стару и слабу. Сви су ти боксови били пуни гамади: стјеница, уши и буха, па сва чишћењја и требљјењја, која су заточеници вршили сами, нису ништа помогла.

Како су заточеници смјели предавати у праонице замазано рубљје само један пут мјесечно, то је јасно, да им је ово било нечисто. Природно је стога, да су кроз цијелу зиму владале тешке заразне болести, да је "пјегавац" стално харао и да је било врло мало заточеника, који су га пребољјели. Одјећа је заточеника била врло слаба. Просторије, у којима се морало спавати, биле су хладне и нечисте.

Лијечници и љјекарници, који су њјеговали заточенике, били су из редова заточеника, па су пожртвовно настојали да помогну својим несретним друговима. Како су њјихова средства за лијечењје била врло примитивна, нису могли да им много помогну, а поготово нису могли да изведу какав већи кируршки захват.

Тако је сваки тежи болесник брзо умирао, а ако је то умирањје текло преспоро, усташе су ноћу нахрупили, истјерали болеснике из постељја те их потјерали у Градину или на Граник на ликвидацију.

Сви свједоци, које је преслушала ова Комисија, описују сугласно очајне хигијенске прилике у којима су морали живјети заточеници, па је истинитост горњјега приказа утврђена нарочито исказом ових свједока: Брејер Ота из Бјеловара, Ковачевић Војислава, Трбојевић Немањје, Доминец Ивана, Стажић Јосипа, Срића Драгана, Штајнер Хинка, Шкргатић Драгутина, Орлић Шиме, Данон Јакоба и Хершак Јосипа, свих из Загреба.

3. Рад заточеника

Споменули смо у уводу, да се јасеновачки логор у 1941. најприје састојао од Логора бр. И. код Крапја и Логора бр. ИИ. код Струга, док се прави јасеновачки логор бр. ИИИ. почео оснивати истом концем јесени 1941.

У прва су два логора допремали усташе већином Жидове, које су похапсили у Загребу, Осијеку, Сарајеву и другим већим градовима, затим Србе и Хрвате, похапшене по разним крајевима "НДХ". Међу ухапшеницима било је врло много интелектуалаца. Усташе су с њјима поступали нарочито окрутно: обућу су им и одјећу опљјачкали, храна коју су им дали била је како је истакнуто, очајна, па ипак су их усташе силили да обављјају цио дан најтеже физичке радове.

Били су присиљјени да граде бараке и насипе, који имају да бране логор од поплава Струга и Саве. При раду су их усташе ударали колцима и кундацима, силили да брзо копају земљју и да је носе на насип, па кад би који од умора сустао, дотукли би га на мјесту.

Заточеник Данон Јакоб описује овако рад заточеника у Логору бр. И. и ИИ.: "Сваки пут кад смо ишли на рад, усташка је пратњја од 30 усташа кундачила нарочито оне, који су услијед слабости или старости били изнемогли. Увијек смо морали полазити на рад трчећим кораком. Код поласка на рад догађала су се и већа злочинства него ли је само кундачењје. Тко је заостао, јер није могао да трчи, био је убијен. Усташка је пратњја пуцала у нас заточенике вичући: "Брже, брже!" - и при том многе ранила.

Ако је на раду неко од заточеника покушао да се одмори и стане ма и једну секунду, погодио га је усташки метак. Сјећам се да је Љјубо Милош једном згодом рекао стражарима, да не треба да пуцају, јер сваки усташа има нож, па нека закољје заточеника, који неће да ради."

Разумљјиво је стога, да је након ликвидације логора И. и ИИ. од неколико хиљјада заточеника стигло у Логор бр. ИИИ. само неколико стотина.

Рад се заточеника у Логору бр. ИИИ. дијелио на нутарњји рад у логору и на вањјски рад око логора.

Нутарњји се рад у логору изводио по радионицама: у Ланчари, Циглари, Пекари, Електричној Централи, Пилани, Економији и т. д.

Радити се је морало барем 10 сати дневно без одмора, јер је роба, која се израђивала, била врло потребна за војске окупатора и усташа. Радити се морало и на укрцавањју и искрцавањју жељјезничких вагона, камиона и бродова на Сави. Није било одмора ни недјељјама ни свецима, па је истом у години 1943. уведен недјељјни починак за марљјиве раднике. Усташки су се надзорници шетали по радионицама и будно пазили, да нико не постајкује, да се не задржава предуго у заходу и да ради без одмора.

Кад је неки усташа "оцијенио", да поједини заточеник "саботира" рад, посегао је за кундаком, тољјагом или револвером, те на мјесту премлатио или убио заточеника.

Лијечници су врло често прописивали "поштеду" болеснима, старима и немоћним заточеницима, али су усташе, нарочито Пицили Хинко, слабо марили за те одредбе и уживали да премлате те јаднике и да их потјерају на рад.

Вањјски се рад заточеника састојао око подизањја ограда од бодљјикавих жица, око подизањја малог и великог насипа, око изградњје великог зида (тај је рад трајао до конца 1942.), око подизањја бројних бункера и обрамбених положаја око логора, око крчевине и сјече шуме, те рада на пољјима, вртовима у "Економији" или у сусједном Јабланцу. И овдје су усташки стражари пратили заточенике, те их кундацима, ножевима или ватром из оружја силили да раде брзо. Много је и много хиљјада заточеника страдало на таквом вањјском раду, па се често догађало, да се цијеле групе или дијелови група нису више са рада ни повратили у логор. Усташки су стражари једноставно навели, да су заточеници покушали да побјегну, па су их морали да побију.

Однос и поступак усташа према заточеницима

Положај заточеника уопће

Сваки је заточеник по доласку у логор, ако већ то раније није знао и осјетио, одмах дошао до спознаје, да га у логору чека сигурна и страшна смрт. Било је само неизвјесно, колико ће дуго трајати њјегове муке у логору.

За сваког нормалног човјека, који није доживио и видио сва она злочинства, све врсти мучењја, којима су заточеници били подвргнути у овом логору, чини се невјероватним, немогућим, да се је могло наћи злочинаца, који ће са толико садизма, са толико перверзитета измишљјати и изводити тако окрутне начине и средства мучењја над љјудима.

Само фашистички криминални одгој могао је да створи љјудска чудовишта, која ће вршити овакве злочине; само такви злочини могли су да задовољје криминални менталитет фашистичких злочинаца почев од "поглавника" па до посљједњјег кољјача.

Сваки је усташа, почевши од Лубурића до посљједњјег стражара био према сваком заточенику свемоћан, имао право над животом и смрти. У свако вријеме, и по дану и по ноћи, и за вријеме рада и одмора, могао је сваки усташа да убије сваког заточеника, а да о томе никоме не полаже рачуна, па да ту чињјеницу нити чак не регистрира.

На основу исказа свједока Данона Јакоба утврђен је на пр. слиједећи догађај:

Дне 23. XИИ. 1941. сазвао је Милош Љјубо, један од најтежих усташких крволока, јавни наступ тј. збор свих заточеника. Напоменуо је укратко, да је један од заточеника покушао да убије неког усташког стражара. Није спомињјао нити имена тога заточеника нити усташе.

Ради тога је Милош Љјубо издвојио из строја 25 заточеника, узео пушку и свих двадесетпеторицу постријељјао. Позвао је затим лијечника др. Густи Лајндорфера (Леиндорфер), да констатира смрт, а затим гробаре, да одвезу љјешеве.

Након тога је у шали добацио: "О, па нисам ни питао, како се зову".

Свако ма и најкраће одмарањје за вријеме рада, свако сакупљјањје у слободно вријеме, чепркањје око кухињје и тражењје отпадака хране, свака молба заточеника да га се поштеди од рада ради болести или немоћи итд. био је најтежи дисциплински прекршај, који су усташе одмах тешко кажњјавали. Млатили су жртву моткама, колцима, воловским жилама, кундацима, бацали на земљју и газили ногама, пробадали бајунетом, а врло често вадили револвер или нож и убијали. Догодило се, да је неки усташки дужностник дозволио поједином заточенику да нешто учини или да нешто узме, па га је одмах након тога други усташа, не марећи за дозволу свога колеге, нечовјечно казнио.

Јавно кажњјавањје, као у случају који је напред изнесен, вршило се врло често. Због ситних, незнатних или измишљјених мотива, или уопће без икаквих мотива.

Свједок Брејер Ото приказује овај призор:

"Батинањје је вршено на тај начин, да су Љјубо Милош и Матијевић шећући се логором дошли до било којег заточеника и без повода га једноставно узели и одвели у затвор код "Управе". На вечер смо ми сви заточеници пред вечеру били сакупљјени и постројени, затим су доведени одабрани - обично два до три друга - и постављјени пред читав строј. Љјубо или Матијевић су рекли, да су заточеници изведени на пр. ради тога што нису хтјели радити и кажњјени са 25 батина по голој стражњјици. Донешен је столац, осуђени је морао скинути хлаче и гаће, лећи преко столице. а онда га је усташа с корбачем, у којем је била жица, 25 пута удар'о што је јаче могао. Заточенику је попуцала кожа, цурила крв тако да није могао неколико дана уопће да хода.

Онда је дошао на ред други, трећи итд., па када су с посљједњјим завршили, пошло се на вечеру. Тада су усташе ходајући између логораша послије рада, кадгод би им се то прохтјело, без ичијег наређењја и без икаквог разлога, по властитој вољји, ухватили којег заточеника те га премлатили. Гледао сам једном, како су ми друга лупали колцем и газили по њјему ногама док није на концу од задобивених рана умро.

Други су усташе пуцали у нас заточенике гађајући из пиштољја, па је само тако страдало дневно по неколико лица.

Осим ових "наступа" ради присуствовањја јавним кажњјавањјима постојали су у Јасеновцу и "наступи ради смањјењја бројног стањја логора", као и наступи да се пријаве сви који желе поћи на рад у Њјемачку, у други који логор или у болницу на "лијечењје"."

Свједок Риболи Јосип у свом приказу наводи:

"Кад је логор био препун, одлучили су усташе да ликвидирају становити број. Сви су се заточеници морали у ту сврху на вечер или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике ходајући од групе до групе, расвијетлио ми фењјером лице и запитао, одакле је који. Ако се тако није напунио потре бан број жртава, које су биле из крајева, који нису били Маричићу по ћуди, онда је прикупио и оне који му се иначе нису лично свиђали."

Таква је ревизија трајала по неколико сати, Маричић се је шетао са пратњјом и враћао по више пута истој групи, уживајући садистички у мукама заточеника, који су били у неизвјесности. неће ли коцка пасти и на њјих.

Оне друге јавне наступе ради поласка на рад у Њјемачку или у болницу, или у други који логор сматрали су усташе "шалом", уживајући у томе, тко ће се добровољјно пријавити, да га пошаљју у смрт.

Свједок Брејер Ото приказује овако судбину заточеника који су се на јавном наступу пријавили, да би хтјели да иду у логор у Ђаково:

"Био сам присутан кад су усташе заточенике утоварили у камионе, па им наредили да чучну или сједну. Покрили их затим великим церадама, а онда се на сваки камион попело 5-6 усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачењје и убијањје звали усташе "опоравак у Ђакову" ..."

Често су пута усташе долазили ноћу у бараке и само ради своје забаве батинали заточенике.

Свједок Кухада Никола исказује:

"Ја сам радио у скупном логору на "Пилани" у столарији. Кроз то сам вријеме и ја добивао батине. Батинало се по ноћи на тај начин, да смо се морали ноћу сви дићи из кревета и трчати у кругу крај вратију бараке, на којима су стајали редови усташа, који су нас кундацима немилице кундачили."

Свједок Дуземлић Милан описао је та мучењја на слиједећи начин:

"По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу, гдје сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучили на тај начин, да су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обим рукама видљјиве ожиљјке. Кроз цијело вријеме се чуо вапај и запомагањје и из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљјали га по шиљјцима чавала, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.

Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944., како су се Лубурић, Матковић, Љјубо Милош, Стојчић и Кордић забављјали на тај начин, што су 19-годишњју дјевојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљју, ноге јој раширили и разапели на стол и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.

Видио сам, како су усташе пригодом ликвидирањја дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајунет.

Видио сам такођер како је усташки водник Брачић Никола заклао заточеника Шулекић Ивана из Козарице и пио му крв.

Има безброј случајева мучењја, па је немогуће описати све начине, како су усташе мучили и убијали заточенике. Партизана Томшић Валента мучили су тако, да су му у децембру 1944. одрезали јаја па је од тога умро."

Усташе су читаве групе заточеника или осуђеника, који су послани у Јасеновац ради ликвидације, усмрћивали на "Гранику" или у околици села Градина и Уштица, која леже на босанској страни Саве преко пута од "Граника". Свједок Живковић Јован описује овако масовне ликвидације на "Гранику":

"То је трајало каткада по читаву ноћ. Жртве су чекале у "Главном складишту" или у некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинули до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једнога за другог дотјерали на "Граник". Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак жељјезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљјем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили затим у Саву."

Ликвидације у Градинама и Уштицама обављјали су испочетка сами усташе, а од 1942. помагали су им и цигани. Осуђеници су морали сами да ископају дугачке и дубоке јаме, усташе су их скинули до гола, избили им златне зубе или зубала, па је затим жртва морала да скочи у раку, гдје ју је дочекао усташа или циганин, те ју ударио маљјем по глави или јој пререзао гркљјан ножем.


Маљј којим су усташе убијали своје жртве

Свједок Бергер Егон описује те ликвидације исказујући:

"Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покапао дневно око 200-300 жртава. Убијањје се вршило на слиједећи начин: јаме су биле величине 3-8 м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу вршили убијањја над жртвама, које су биле везане жицама. Убијали су их маљјем ударајући их по сљјепочницама. Затим су убијали ударцима сјекире по врату. Надаљје су убијали метањјем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради и клин је изашао напољје на тјемену.


Чеона кост разбијена маљјем

Каткада су питали жртве да ли имају родбине, па кад се установило да постоји међу којима родбинска веза силили су их да се међусобно убију. Тако се дешавало да је брат убио брата, отац сина, кћерка мајку итд. Многима су резали с леђа кајише. Био сам присутан, кад је Мујица изрезао једној жртви на леђима кајише као узде и онда ју тјерао около натежући је за узде. Млађи су усташе појединим жртвама резали носеве и уши и међу собом говорили, да су убили у борби партизане и одрезали им носеве и уши. Те су одрезане носеве и уши спремали у рупчиће и трпали у џжепове.

Жртве би прегледавали, па кад би установили да жртва има златне зубе, вадили су их ножевима."

Тај исти Бергер Егон лежао је у фебруару 1942. у болници ради пет убода бајунетом, које му је усташа задао у леђа јер није брзо копао раке.

Свједок Финци Јакоб изјавио је пак слиједеће:

"Ја сам радио као гробар на логорском гробљју само 10 дана. Кроз то сам вријеме покапао љјешине, без главе без руку, са размрсканом главом, са истргнутим прстима на рукама и ногама, са чавлима забоденим у груди, са одрезаним сполним удима, љјешине изнакажене, модре и црне од удараца. За оно сам десет дана покопао с друговима око 3000 љјешина, међу којима сам препознао љјешине петорице гробара, које су усташе дотукли.

Свједок Косина Фрањјо навео је у свом исказу:

"Пред Божић 1944. и то једне недјељје, видио сам како је око 11 сати тјерано око 40 голих жена и дјеце из логора на Граник, гдје им је Лубурић ножем пресјекао врат, а Прпић распорио трбух те их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, кад је вјешано 35 заточеника а међу њјима и једна жена која је имала у логору четверо мале дјеце. Дјеца су приликом њјеног вјешањја плакала за њјом и хватала јој се за сукњју, али је Пицили (Пицилли) Једну 6-годишњју дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубањја."

Споменули смо већ, да су усташе убијали заточенике на раду, па у вези с тиме наводимо исказ свједока Каталинић Андрије:

"Као бријач одлазио сам често на мјесто гдје се градио тзв. "Нови насип", те сам видио како усташе ударају раднике на насипу квргастим батинама. Оне, које би дотукли, бацали би одмах у насип. Једном сам приликом чуо, како се један усташки стражар, старији човјек, именом Јозо, хвалио пред свима, како је њјему прави ужитак кад кољје партизанску дјецу и како он за забаву покољје сваку вечер 10-20 дјеце.


Жртва са распореним трбухом

Заповједници су логора често одредили да се имају неки заточеници побити ради нечијег "тешког преступка", који се догодио у логору. Егзекуција се обављјала јавно у присуству свих заточеника, па свједок Риболи описује овако призор, који је морао да гледа:

"Мајсторовић, Полић и Маричић су се натјецали, тко ће од њјих бити крвник. Жртве су морале да клекну пред њјима такнувши челом земљју, а онда им је џжелат испалио из револвера метак у затиљјак Ако смрт није одмах наступила, машио се неко од њјих за нож и пререзао жртви гркљјан Једном је таквом згодом усташки заставник Матијевић полизао топлу крв с ножа. То је било тако одвратно, да су заточеници окренули главу или оборили очи да то не гледају."

У логору су била и вјешала, на која су вјешани поједини заточеници, висећи тако по више дана да буду "тешка опомена" осталим заточеницима. Исто је тако постојао неко вријеме у логору и крематориј, који је дао израдити Пицили. Усташе су овдје спаљјивали љјуде, жене и дјецу, па ћемо о тој тзв Пицилијевој пећи говорити потањје у посебном дијелу

Неки свједоци тврде, да је у Јасеновцу постојао строј, у којем су усташе гњјечили љјуде, дапаче и "пила", којом су живе љјуде препилили. На какве је све идеје дошла покварена садистичка ћуд усташких кољјача, поготово кад су били напити, приказао је свједок Сулина Мато:

"Сазнао сам од пријашњјих старих логораша, очевидаца како су усташе једној трудној жени распорили трбух и извадили дијете, а другој нетрудној отворили трбух, па јој то дијете у трбух угурали.

Сам се сјећам усташе Хорват Мате, који је увијек, кад се напио, тражио жртву и настојао, да пронађе нов, оригиналан начин мучењја, који у пракси до тада још није примјењјиван.

На своје сам пак очи гледао кад су усташе положили једног заточеника на наковањј. те га чекићима тукли као да по њјем кују, све дотле док није подлегао."

Ово поглављје не би било потпуно кад не би споменули једну од најтежих врсти мучењја и убијањја заточеника. Било је то мучењје и смрт од глади.

Касније ћемо приказати, како су усташе цијели логор ИИИ-Ц ликвидирали тако, да су заточенике извргли мукама и смрти од глади. Овдје ћемо споменути "Звонару", нарочито мучилиште, одређено за ту сврху То је била мала барака без прозора, у коју се улазило кроз стаклена врата, тако да се извана могло видјети све што се у њјој догађа. Усташе су затварали у њју жртве држећи их овдје без хране и пића по више недјељја. Њјихове су патњје биле ужасне, а из бараке је одјекивало очајно запомагањје: "Водите нас, убијте нас." Усташе су се, нарочито Матковић Ивица. уживајући у мукама жртава, шетали пред " Звонаром" и смијали.

Како је та "Звонара" била малена барака, није могло стати у њју више од тридесетак осуђеника. Кад су дошле нове жртве, стари су осуђеници морали да њјима препусте мјесто Усташе су у таквом случају пријашњју групу одвели на "Граник" и тамо је побили. И муке глађу и чињјеница, да ће све те жртве касније побити, није још задовољјавала усташки садизам, па су жртве прије извођењја на убијањје тукли и боли ножевима.

Свједок Девчић Натко приказује овако своја опажањја о оним заточеницима, које су усташе извели живе из "Звонаре":

"Сви су они ишли сада на стријељјањје, након што су провели неко вријеме у мучионици званој "Звонара". Оданле су излазили већином потпуно плави од батина, потрганих или одрезаних ушију и крвави. Сјећам се имена др. Јурја Боцака и др. Озрена Новосела, обојице лијечника, који су били мучени у "Звонари"."

На основу исказа бројних свједока, од којих је овдје само неке цитирала, утврдила је Земаљјска комисија, на какав су све начин усташе мучили и убијали заточенике, па кад је дошао час ослобођењја побојали су се усташки кољјачи, да ће истина изаћи на видјело. Да заметну траг својим безбројним злочинима почели су у мјесецу травњју 1945. да на врат на нос прекапају гробљја, искапају љјешине и костуре жртава те их спаљјују на ломачама. Данима и тједнима сукљјао је пожар са тих ломача, па кад је коначно био посао готов, побили су усташе све заточенике, који су тај рад обављјали, а затим се међусобно изљјубили и опили.

Главни усташки злочинци - кољјачи

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца повјерио поглавник Лубурићу Максу. За сав свој рад Лубурић је био само њјему одговоран.

Још од прије рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњјаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељјног полицијског листа, који овдје доносимо, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. ИX. 1929. бр. 104.761 био кажњјен са 2 дана затвора ради скитњје, а пресудом Окружног суда у Мостару ад 5. XИИ. 1931. бр. Кзп. 719/31. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерењја своте од 8.305.- динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једампут хапшен ради поновног дјела проневјерењја.


Лубурић Вјекослав

Њјегово право име није Макс него Вјекослав, али су му име Макс дали од миљја њјегови усташки колеге. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њјим и по разним усташким логорима у Маџжарској и Италији вјежбао се у кољјачком занату.


Лубурићев казнени лист

Павелић је тако високо цијенио њјегове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом.

Ова неман, средњјег готово маленог раста, лица с јаким појавама инфантилизма и свим карактеристикама злочинца, претстављјао је врховну и једину власт у свим логорима.

Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се овдје само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињјао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули, да се је "навратио" у Јасеновац.

Он је знао, када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна, зашто поједини заточеник долази у Јасеновац. Тај је злочинац чуо и разумио само оно, што му је диктирала мржњја, страст, најнижи сурови инстинкти.

Страшни су били њјегови први "рапорти", кад је преузимао заточенике у логор, њјегово урликањје и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењјем, метцима из револвера или резањјем гркљјана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куњја од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њјему прописани усташки поздрав.

Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

Дне 9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаљје, које им је Павелић намијенио као награду "за заслуге".

На том је банкету Лубурић, пијан као и остали њјегови "дужносници", одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово: "И тако смо вам, ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више љјуди него османлијско царство у цијело вријеме боравка Турака у Европи."

Први Лубурићев замјеник био је Матковић Ивица. Матковић је био обичан крволок, који је као и Лубурић власторучно убијао заточенике, али је био и подмукли садиста, који је уживао да муке жртава што више продужи. Какве су ниске моралне квалитете биле у тога човјека види се по томе, што је он уживао ругајући се беспомоћним жртвама.

Матковић је одређивао, да се сви логораши морају да построје по групама и да буду присутни код масовних стријељјањја ради казне; изабирао је сам жртве у циљју да се смањји бројно стањје логора и т. д.

Матковић је приредио велики тродневни покољј Срба на Божић 1941. и измислио начин, како ће ликвидирати Логор ИИИ-Ц тиме, да извргне заточенике по цичој зими смрти од глади.

Трећи је по рангу у логору био Херцеговац Милош Љјубо. Милош Љјубо је необично крволочан манијак и садиста. Док је Матковић Ивица био рафинирани убојица, Милош Љјубо био је бруталан крволок.

Свједок Флумиани Милан исказао је о њјему:

"Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до "Циглане", гдје је Милош Љјубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група.

Маричић је питао Љјубу Милоша: "У кога да најприје нишаним?", а Милош је одговорио: "Гдје их има више", и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их постријељјали.

По том је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио, да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту.

Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: "Ја адвокате јако волим, дођи ближе" - и одмах га је убио.


Љјубо Милош

Код трећега је установио, да је лијечник из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви.

Кад је овај лијечник потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и ово један лијечник "опростио" је цијелој" групи."

Кад је Љјубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коњја и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника, којима није успјело да се праводобно негдје сакрију.

Тај погибељјни луђак имао је у заповједништву логора собу, коју је уредио као некакву "амбуланту".

Навукао је сам дугачку бијелу лијечничку кецељју и послао усташког стражара у жидовску бараку с поруком, да сваки Жидов, који је болестан, може доћи на лијечнички преглед.

Кад је жртва дошла у ту "амбуланту", поставио ју је Милош уза зид те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту "операцију" називао: "ритуално клањје Жидова", те се њјоме, како вели свједок Риболи, јако поносио.

Ипак га је надвисио у крволоштвима Филиповић-Мајсторовић Мирослав, који је био заповједник Логора ИИИ., а неко вријеме и заповједник логора у Старој Градишки.

Филиповић-Мајсторовић Мирослав је фратар, фрањјевац. Почетком год. 1942. доспио је у затвор у Загребу на Савској цести. Послије Ускрса 1942. био је упућен ради казне у Јасеновац. Овдје је за кратко вријеме постао најприје "слободњјаком", па када је усташко заповједништво опазило, да се у том фратру крију усташке способности, примило га је у своје редове и уврстило као "официра" у надзорно особљје. па је тако Филиповић-Мајсторовић већ концем 1942. постао усташки сатник и заповједник у логору бр. ИИИ.

Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже:

"Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељјао заточенике у т. зв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви.

Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљјем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљједњјега."

И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић власторучно убијао заточенике.

Земаљјска је комисија по суцу истражитељју свога истражнога отсјека преслушала овог злочинца, кад је након ослобођењја земљје пао у руке правде, па ћемо у посебном дијелу изнијети главне тачке њјеговог исказа.


Мајсторовић-Филиповић као фратар

Заповједник радне службе у Јасеновцу био је инг. Хинко Доминик Пицили (Пицилли). Он је био неограничени господар цјелокупне логорске "радне силе": Пицили је израбљјивао нечовјечно заточенике, силећи их да раде преко својих сила. Обилазио је заточенике по радионицама односно по терену, на коме су радили, и жељјезном биковачом, коју је увијек имао са собом, млатио немилосрдно раднике по глави, тијелу, рукама и ногама.

Пицили је нарочито прогонио немоћне заточенике, којима у лијечници прописали, да имају право на поштеду, па је упадао у бараке, гдје су се ови налазили, и тјерао их биковачом на рад. Он је проучио нацрте њјемачких "крематорија", те је дао код "Цигларе" саградити пећ у којој се кроз три мјесеца спаљјивало мушкарце, жене и дјецу. О тој ћемо пећи говорити опширније у "Посебном дијелу".


Мајсторовић-Филиповић као усташки часник

У врховни усташки штаб у Јасеновцу спадали су и Бркљјачић, Полић, Маричић и неки други заповједници. Установљјено је да су сви они власторучно убијали заточенике, па ћемо то истаћи код појединих злочина.

Доушници и слободњјаци

Ови се називи каткада спомињју у овом приказу, па да не буде забуне разјаснит ћемо, што су то били "доушници" а што "слободњјаци".

Доушници су били разни усташе, који су починили какав дисциплински или тежи криминални преступ, па су зато били по казни упућени у Јасеновац. Разумије се, да се под појмом криминалног преступа мора схватити преступ у међусобном односу, јер и најтежи злочин почињјен над противницима фашизма, није повлачио за собом нити дисциплинску, а камоли кривичну одговорност.

Усташко је заповједништво ове кажњјенике смјестило у посебну зграду, дало им добру храну, једнако као и осталим усташким стражарима, те их задужило надзором над заточеницима док су ови били на раду или на починку. Ти су се доушници - како су их прозвали заточеници - могли слободно кретати у логору и излазити изван логора, били су увијек за петама заточеника, носили су собом батине или тољјаге, којима су млатили заточенике и тјерали их на рад.

Они су били врло окрутни са заточеницима, те су знали многога заточеника тако премлатити, да је подлегао ранама. Свједок Девчић Натко приказује их овако:

"Полицајац Цивидини имао је преко себе затвор и мучионицу у јасеновачком логору, а помоћником му је био полицијски агент Ковачевић. Осим тога је имао читав штаб доушника и. батинаша, све самих кажњјеника, заточених полицијских агената и усташа, које смо ми називали заједничким именом "Агентура". Знам да су они најзвјерскије мучили и убијали многе заточенике, па сам једампут чуо викањје и запомагањје једног заточеника, који се звао Дојч (Деутцх). Њјега су палили ужареним жељјезом и толико мучили, да је полудио, а онда су га заклали."

Ти су се доушници претварали пред заточеницима грдећи на сав глас усташе и настојали да измаме из њјих какву неопрезну изјаву. Кад им је жртва насјела, журили су се да је денунцирају.

"Слободњјаци" су били заточеници, који су се својом послушношћу толико истицали пред усташким надзорницима, да су им они у извјесној мјери повјерили надзор над осталим заточеницима. Ти су слободњјаци добивали бољји стан и бољју храну, могли су примати писма и пошиљјке од куће, писати кући и кретати се слободно по логору.

Колико је жртава прогутао Јасеновац?

Усташе су на свом паничном бијегу из Јасеновца концем травњја 1945. спалили или уништили сав материјал, који би могао пружити статистичке податке, да се утврди, колико је заточеника страдало у Јасеновцу.

Тако су уништени сви регистри, именици, картотеке, књјиге о економији, као и сви службени акти, који би нам, и ако су се - према исказу свједока - водили нетачно, неуредно и несистематски, ипак могли пружити извјесне податке.

Није стога могуће да се одговори на питањје, колико је жртава страдало у Јасеновцу. Има врло мало заточеника, који су били у логору неко вријеме и који су пуштени на слободу, а нема их ни стотина, којима је успјело да се у задњји час пробију из логора.

Истакнуто је раније, да су усташе упућивали у јасеновачки логор заточенике на рад, истакнуто је и то, да су тамо стизали многи транспорти мушкараца, жена и дјеце, које су усташе или увели у логор, и тамо их ноћу ликвидирали, или их побили негдје у околици Јасеновца, а да их уопће нису ни увели у логор.

Најжешћи су усташки терор и клањје били у год. 1941. и 1942. Цијела год. 1943. и половица 1944. протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољји над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што су се вршили прије и послије тога времена. Од рујна 1944. до травњја 1945. долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама понављјају.

Заточеници који су били у логору прве или четврте године наводе врло високе бројке жртава, док је по исказима оних, који су били заточени треће године усташког злочиначког терора у Јасеновцу, број жртава мањји.

Наводимо ниже неких педесетак масовних злочина, које су усташе починили у Јасеновцу, па ако броју жртава, које су страдале код тих покољја, прибројимо оне заточенике, који су страдали појединачно, добит ћемо цифру од око 500-600.000.

Како је истакнуто, никада се неће моћи утврдити точан број жртава, које је прогутао Јасеновац, али на основу свих испитивањја, која је провела Земаљјска комисија, може се закљјучити, да горњји број одговара стварности.

Нити један злочинац није у хисторији поклао десетину једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим властитим народом.

Па ипак је тај злочинац имао дрскости да јавно изјави: "Јасеновац није опоравилиште, али није ни мучилиште."

Д.
Поједини масовни злочини

Осим већ споменутих злочина приказат ћемо сада она злочинства, која су изведена у масама и која је ова Земаљјска комисија утврдила на темељју сугласног исказа више свједока, које је преслушала. Злочинства ћемо приказати кронолошким редом, како су се догађала од средине 1941. до конца травњја 1945.

Овдје је међутим приказан мањји дио тих злочина.

Усташе су највише злочина починили ноћу и тајно, па о већини таквих случајева преживјели свједоци немају знањја нити гледе броја жртава нити гледе точног времена и начина извршењја злочина.

С друге стране број оних, који су преживјели заточеништво, тако је мален, да немамо директних доказа о свим тешким злочинима, који су извршени у Јасеновцу.

И.
Ликвидација логора бр. И. и ИИ. у Јасеновцу

Споменуто је у уводу, да се је први јасеновачки логор налазио 12 км далеко од мјеста Јасеновца крај села Крапје. Након неколико недјељја основан је и логор бр. ИИ. на ријеци Стругу недалеко од цесте која води из Јасеновца према Новској. Усташе су одабрали двије велике ледине и довели на њјих заточенике, те им наложили да те ледине ограде бодљјикавом жицом и да подигну "стражаре". Заточеници су затим морали да изграде бараке, кухињје и друге помоћне просторије за своје становањје и да подигну око оба логора насипе, јер су се Струг и Сава разлијевале и натапале цијелу околицу Јасеновца.

У љјетним и јесенским мјесецима год. 1941. допремили су усташе онамо много хиљјада Срба. Жидова и Хрвата. Били су то радници, сељјаци, новинари, адвокати, лијечници, инжењјери, индустријалци, трговци и чиновници.

Заточеници су морали да раде без прекида од јутра до мрака, да газе по води до кољјена, да грабе земљју рукама и лопатама те је вуку на насип. Усташе су с њјима поступали окрутно, млатећи и кундачећи свакога ко је посрнуо, па ако је који клонуо, једноставно су га устријелили или заклали и бацили у насип.

Увели су казну т. зв. "Жице" - коју заточеник Брејер описује овако:

"За сваку и најмањју "кривицу" или кад се на пр. неки заточеник усудио да замоли да се поправи храна или да се штеди старе и болесне заточенике, био је стрпали у кавез, који су усташе прозвали "жица". То је четворина дуга 5, широка 5, а висока 1 метар, која је била са стране као и одозгор затворена бодљјикавом жицом, а одоздо отворена. Налазила се на мочвари. У ту су жицу утјерали усташе заточеника те их држали у њјој затворене неколико дана и ноћи, по сваком времену, без хране и пића."

Како је заточеник могао у тој жици само чучати и како су му босе ноге биле цијело вријеме у води, то је доскора оболио од запаљјењја органа за дисањје или друге тешке болести. У тој жици завршио је своје мучеништво и др. Отон Гавранчић из Загреба.

Како је храна у оба логора била биједна, настамбе очајне, а рад пренапоран, то су заточеници дневно умирали у великом броју.

У новембру 1941. претвориле су јесенске кише читав тај крај у велико језеро. Провизорни насипи нису могли да одоле снази воде. па су се усташе побојали, да вода не однесе и њјихове стражаре. Одлучили су стога, да докину оба та логора, да демонтирају бараке, а материјал и заточенике преселе у простор "Цигларе" крај Јасеновца, те тамо оснују нови логор.

Око 15. новембра наредио је Лубурић да се покољју сви заточеници, који нису били у стањју да физички издрже даљји рад и напоре око пресељјењја, па је том згодом поклано око 600-700 заточеника.

Исти је дан дао Лубурић да се покољје даљјњјих 85 заточеника, јер су се усудили да му управе молбу, да се побољјша заточеничка храна.

Милош Љјубо је у исто вријеме у логору бр. ИИ. побио са осталим неким усташама око 50 Жидова, да утјера страх у кости онима, који "неће да раде брзо".

Након свих ових покољја преостало је још око 700 заточеника, који су морали по највећем блату и киши преносити греде, даске, алат и остали материјал у сам Јасеновац. Кад је коначно селидба била завршена, установило се, да је остало на животу само 250 заточеника, који су били први логораши у логору бр. ИИИ.

Земаљјска је комисија утврдила, да је кроз првих 5 мјесеци страдало у логорима бр. И. и ИИ., што од болести или исцрпљјености, а што од усташког кундака или ножа око 8.000 заточеника.

Ове су чињјенице утврђене на основу исказа свједока Филипчић Ивана из Загреба, Ауфербер Мије из Осијека, Брејер Ота из Бјеловара, Абинум Јешуе из Сарајева, Данон Јакоба из Загреба, Илић Бранка из Живинице и Словенец Рудолфа из Загреба.

ИИ.
Масовни покољји на католички Божић 1941.

Првих 250 заточеника смјестили су усташе у отворене шупе "Циглане", одијеливши засебно Србе, засебно Жидове, а засебно Хрвате, те створили тако настамбе 3а, 3б и 3д.

Одмах су иза тога почели дневно стизавати редовити транспорти нових заточеника, па како није било доста простора за смјештај толиког броја љјуди, морали су нови заточеници да спавају по таванима "Циглане" и "Ланчаре" или под ведрим небом.

Кватерник Еуген и Лубурић Макс израдили су план, да се у логору бр. ИИИ. изграде постепено разне индустријске и обртне радионице и подигну бараке за заточенике. Рачунали су тим, да ће морати смјестити око 3.500 до 4.000 заточеника, који би представљјали "сталну радну снагу".

Наредили су да се логор опаше бодљјикавом жицом и изгради дебели зид у висини од 3 метра, како би спријечили бијег заточеника и одијелили логор од читавог свијета.

У непосредној је близини пролазила жељјезничка пруга, а одмах иза њје главна цеста, па су путници тако могли видјети, што се све догађа у логору. То је требало онемогућити и спријечити.

Усташе су осим тога евакуирале Јасеновац и оближњја села, да тако потпуно изолирају логор.

Прешли су затим на изградњја нових индустријских зграда и барака за настамбе, те у току 1942. претворили логор бр. ИИИ у малу индустријску базу, која је била врло важна за опскрбљјивањје војске разним материјалом.

Тешки масовни злочини у логору почели су већ у јесен 1941. На католички бадњјак, 24. XИИ. 1941., дотјерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељјака из околице. Љјубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо одлучили су да побију читаву ову групу невиних љјуди и да тако "прославе" бадњјак.

Свједок Милиша Ђорђе описује тај злочин у свом исказу, па каже:

"Видио сам уочи Божића 1941, кад је једна група од 500 заточеника одлазила према ледини. Ту су били најприје присиљјени, да ископају велику јаму. Након тога усташе су их једног по једног ударали маљјевима по глави, побацали их затим у јаму, јаму затрпали и посули кречом. Ово се збивало на удаљјености од неколико стотина метара од мене и осталих заточеника, тако да нисам могао разабрати поједине крвнике. Знам да је ово била група Срба. У то је вријеме био заповједник Јасеновца Љјубо Милош."

Други дан на сам Божић приспјела је у Јасеновац група од 50 Срба. И над овом групом извршили су Милош Љјубо и Матијевић Јоцо покољј, који приказује свједок Данон Јакоб:

"Матијевић Јоцо гурао је бајунетом појединог заточеника према Љјуби Милошу. Жртви су руке биле везане жицом на леђима. Сваког појединог Милош је дочекивао те му оштрим замахом великог месарског ножа пререзао гркљјан."

ИИИ
Масовна убијањја у зиму 1941./1942.
Убијањје болесних и изгладњјелих болесника

Кроз читаво вријеме од просинца 1941. до конца вељјаче 1942. доводили су усташе из Сријема, Славоније и Босне велике транспорте мушкараца и жена у Јасеновац, да их тамо ликвидирају. Били су то углавном Срби, али је било и Жидова и нешто Хрвата.

Заточеници Штајнер (Стеинер) Хинко и Бергер Егон исказују сугласно, да су усташе отпремали те транспорте, у којима је било 100, а каткада и 3.000 жртава, на велику ледину, која се налази у близини Велике Кошутарице, и тамо их убијали.

Жртве су убијали ударцима сјекиром или маљјем по глави. 80 заточеника из логора било је стално кроз читаву зиму задужено радом, да копају јаме и покапају мртваце. Тим су покољјима управљјали Милош Љјубо, Полић Маринко, Пудић Драгутин, Којић Анте, Судар Јоца, Маричић Јерко, Модрић Анте, Гашпаровић Драган, Мусић Мујо и неки Човичић.

Горњји свједоци тврде, да је те зиме побијено у Кошутарици око 50.000 љјуди, што се могло установити, јер су гробари приповиједали осталим заточеницима, колико су жртава који дан покопали. Од тих 80 гробара остао је на животу једино свједок Бергер Егон.

Све су те невине жртве похапшене и дотјеране у Јасеновац на ликвидацију, а да њјиховом хапшењју и убијањју није претходио никакав поступак, па нити усташких нити полицијских нити судских власти.

Зима год. 1941.-42. била је изванредно оштра. Услијед врло слабе исхране и одјеће, лоших и хладних настамби, оболио је велики број заточеника, већином старијих љјуди. Они за усташе нису представљјали радну снагу, па су одлучили да их ликвидирају.

Свједок Штајнер Хинко наводи:

"У сијечњју 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Како су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, оболило их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника.

Љјубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо истјерали су све болеснике једне ноћи из постељја, набацали их на саонице и одвезли на ледине, гдје су их дотукли маљјевима и поклали ножевима."

Овакових је ликвидација било и касније, па тај исказ свједока Штајнера потврђују и свједоци Шетинц Маријан и Камхи Шабедај.

Како су заточеници били стално гладни, тражили су у отсутности стражара отпатке хране по логору, нарочито око кухињје и сметлишта.

Петорица заточеника покушала су једног дана у вељјачи 1942. да ископају неколико сирових крумпира, који су били закопани у земљји у спремишту.

Затекли су их усташки стражари и дотјерали заповједнику Матковић Ивици, који је одлучио одмах да их казни. Свједоци Штајнер Хинко и Данон Јакоб описују овако њјихово кажњјавањје:

"Матковић је наложио да се сви заточеници имају постројити по групама и присуствовати извршењју јавне казне над овом петорицом. Премда је била највећа зима, морала су сва петорица да се свуку до гола, усташе су им руке свезали жицом на леђа те их за руке објесили. У таквом су положају висили читав један сат, дршћући од зиме, а тијело им је поплавило. Након једног сата дао их је Матковић одвезати, а затим је сву петорицу устријелио метком у затиљјак и одржао заточеницима говор, у којем им се запријетио још тежом казном, ако се понови такав "злочин"."

ИВ.
Долазак тзв. интернационалне комисије и убијањја заточеника поводом припрема за њјен долазак

Почетком год. 1942. знао је већ читав културни свијет, какве злочине почињјају усташе у Јасеновцу. Требало је нешто подузети, да се прикрије истина.

У ту сврху довели су усташе у Јасеновац "интернационалну комисију", која се састојала од по једног Нијемца, Талијана и Мађара, док су јој остали чланови били - усташе. Била је то дакле у ствари интернационална фашистичка комисија.

Лубурић је био обавијештен, кад ће стићи та комисија, па је наложио, да се сагради на врат на нос на изглед пристојна централна кухињја и двије солидне бараке за заточеничке настамбе. Саграђени су и боксови, да могу на њјима спавати љјуди.

Храна се заточеничка нешто поправила.

Свједок Штајнер Хинко исказује, да су заточеници морали брзо радити; једни су носили цигле и грађевни материјал, а други зидали. Сваких је десет корака стајао по један усташа, који је млатио заточенике да што брже раде, па је тако на том раду умлаћено 72 заточеника.

Свједоци Брејер, Данон, Риболи и Штајнер описују, како је сваки заточеник добио крпу, на којој је био написан један високи број. Ту је крпу морао пришити и носити на рукаву. Усташе су настојали да заварају чланове комисије, којима су у картотеци приказали, колико има у логору заточеника, па су са високим бројевима хтјели постићи код комисије утисак, да је сваки регистрирани заточеник доиста жив.

Заточеници су морали да на свако питањје комисије одговоре: "Ја сам заточеник број тај и тај".

Било је више таквих комисија током године 1942., па када је у мјесецу новембру усташки члан једне такве комисије Александар Сајц (Сеитз) запитао једног словенског католичког свећеника, тко је, одговорио му је овај прописно: "Ја сам заточеник број X".

Кад га је запитао, шта је, одговорио је опет тако, а на питањје, зашто је у логору, чуо је опет стереотипни одговор:

"Ја сам заточеник број X.".

Усташком је "министру" било преглупо да чује овакав одговор, па је инсистирао, да му овај одговори љјудским гласом и говором.

Свећеник је коначно попустио, те је изјавио, да је Словенац, да је жупник у једној хрватској жупи са словенске границе и да не зна, зашто је у логору.

Лубурић није могао оставити овакав тежак "прекршај логорске дисциплине" некажњјеним. Сутрадан био је стари свећеник позван у канцеларију, гдје му је саопћено, да је отпуштен кући, па му је чак дана и нека отпусница. Он се веселио, паковао своје прњје и опраштао с осталим заточеницима. Стража га је отпратила према "колодвору". За кратко вријеме вратиле су се њјегове ствари, да осталим заточеницима, њјеговим друговима, нијемо посвједоче њјегову смрт.

В.
Два нова тешка усташка масовна злочина

Заточеник Зоухар Стјепан приказује оваква два злочина, која су усташе починили почетком сијечњја 1942.:

Дне 6. сијечњја 1942. наложили су Матковић Ивица, Милош Љјубо и Јусић Мујо, да се сви заточеници сакупе у "јавни наступ", гдје ће им се прогласити нека важна саопћењја. Кад су се заточеници сакупили, одржали су ови злочинци говоре, у којима су викали, клели и грдили заточенике, да су саботери и лијенчине, па да треба примијенити усташке методе, да им се дозове памет у главу.

Прави разлог или тачније речено повод махнитањју ових злочинаца и посљједицама, које су мало час иза тога наступиле, није био познат, али се закљјучивало, да Матковић, Милош и Јусић нису били задовољјни резултатима рада заточеника.

Изабрали су затим 50 заточеника, одвели их до једне бараке, те их овдје ашовима дотукли. При том им је помагало десетак усташа.

Дне 1. вељјаче 1942. имали су се сви заточеници опет постројити на једној ливади, отворила су се затим врата од логора, ујашио је на коњју поручник Јусић Мујо, а за њјим је ушла група Срба из Млаке код Глине, око 500 на броју. Сваки је био жицом везан на леђима, док су два по два била ланцима окована. Пратила их је већа група усташа. Јусић је наиме ове невине српске сељјаке из Млаке похватао и довео у Јасеновац, да их пред осталим заточеницима све покољје.

Кад је Јусић дошао до ливаде, гдје су стајали заточеници. окренуо се усташама и повикао: "Ето вам Црвене Армије, дотуците их све од реда!"

Настао је страховит призор, страва и језа је пролазила љјудима, који су морали да гледају, како се чета усташа залетила на ове жртве с великим ножевима у рукама. Настало је клањје, резањје гркљјана и вратова, док се није цијела цеста претворила у хрпу љјешева, из којих су цуриле млаке крви.

Заточеницима је затим било наложено, да ископају јаме и затрпају љјешеве."

ВИ.
Спаљјивањје заточеника

Досадашњје су методе усмрћивањја биле усташама споре и комплициране, нарочито се губило много времена код копањја јама и покапањја мртваца. Осим тога није се затирао траг злочинима.

По узору својих нацистичких господара одлучили су и усташе да у јасеновачком логору оснују и саграде крематорије, у којима ће спаљјивати жртве.

Посао око изградњје крематорија био је повјерен инг. Пицилију (Пиццилли), надзорнику радне службе у логору. Одлучено је, да се изграде два крематорија, двије пећи, једна код "Циглане" а друга у "Градини".

Пицили је прикупио материјал и зидаре те је у кратко вријеме била готова пећ у близини "Цигларе", коју су заточеници прозвали "Пицилијева пећ".

Кад је изградњја пећи била довршена, дао је Пицили погубити све зидаре, који су били запослени на градњји, да се не би сазнала њјегова тајна.

Свједоци Дуземлић Милан, Брејер Ото и Бергер Егон приказују овако спаљјивањје у тој пећи:

Та је пећ гутала своје жртве од конца мјесеца вељјаче 1942. па до свибњја исте године, дакле скоро три мјесеца, кад су је усташе дали срушити из непознатих разлога, тако да од њје није остало ни трага.

Усташе су у тој пећи најприје спаљјивали жене и дјецу, коју су доводили из логора у Старој Градишки и других логора. Тако су кроз три мјесеца стизали у Јасеновац камиони крцати жртава, те се заустављјали у близини "Спремишта за цигле". Ту су усташе искрцавали жртве, а онда од времена до времена одвели по једну до неке просторије у близини крематорија, гдје су је свукли до гола, ударцем по глави омамили и бацили у пећ.

Одијело, обућу и остале ствари су на концу слагали, сортирали и отпремили у складиште.

Заточеник Бергер Егон описује потањје саму егзекуцију:

"Ја сам кроз неко вријеме прислушкивао из једне радионице, која је била у близини крематорија, шта се тамо догађа. Чуо сам најприје запомагањје, плач и врисак, потом мукли глас као да су се срушила тешка жељјезна врата. Иза тога је настала тишина, пламен се појавио из капе пећи, но за кратко вријеме чуо се јаук и врисак нове жртве.

Усташе су спаљјивали у овој пећи и заточенике из самог логора већином старе, немоћне и болесне мушкарце. Њјихов број није био велик, док се према исказима свједока број жена и дјеце, који су доведени из логора у Старој Градишки, креће око 5.000, а број жена и дјеце, који су доведени из других логора и крајева пењје се на 10.000.

Усташе су концем свибњја порушили ову пећ код "Цигларе", док за ону, која је била подигнута у "Градини", нема података да ли је прорадила.

Сви свједоци, које је преслушала ова Комисија, претпостављјају, да су усташе жртве омамили ударцима по глави, те их бацали у ватру у несвјесном стањју. Само свједок Балија Бранко, тврди, да је чуо од усташа, да су бацали живе љјуде у пећ.

Спаљјивањјем су руководили поред Пицилија и Лубурић Макс, Милош Љјубо, Матковић Ивица, Зринушић Анте и Мандић Анте.

Земаљјска комисија је утврдила ова злочинства усташа преслушањјем више свједока, а нарочито су исцрпне податке дали о томе Ковачевић Војислав, Хебнер Маријан, Хершек Јосип, Бергер Ото, Данон Јакоб, Словенец Рудолф, Балија Бранко и Брејер Ото.

ВИИ
Масовне ликвидације у години 1942.

Од марта 1942. па до конца исте године био је логор ИИИ. стално препун мушкараца, жена и дјеце, које су усташе доводили онамо у великим групама ради ликвидације.

Усташе су. у првом реду покупили по цијелој тзв. НДХ све Цигане и Циганке, на броју око 40.000 те их допремили у Јасеновац.

Све су те Цигане смјестили на лединама, које се налазе између "старе жице" (види нацрт) и великог зида у сјевероисточном подручју логора. Простор су оградили посебном жицом, и поставили јаке страже, те га прозвали "логором ИИИ-Ц", јер су ту у прво вријеме боравили само Цигани, који су овдје разапели своје шаторе, или су лежали под ведрим небом, голи, гладни и боси, по сунцу и киши. Храна им је била још гора од хране осталих заточеника, а усташе су их с нарочитим ужитком тукли и бичевали те силили, да се међусобно млате и убијају.

Ноћу су их водили по партијама у "Градину", приморавали их да сами себи копају гробове, те их затим маљјем или чекићем дотукли и бацали у раке. Тако су усташе ликвидирали кроз неколико мјесеци све Цигане и Циганке, младо и старо. Спасило се врло мало Цигана, који су се одликовали марљјивошћу градећи насип и зид око логора. Усташе су их поштедили, те их превезли у села Градину и Уштице, гдје су им додијелили задаћу да буду гробари и крвници.

Ова се група Цигана одржала дуго на том мјесту. Становала је у сеоским кућама, имала добру храну, опијала се до бесвијести, и значајно је, да ниједан од њјих није покушао да побјегне. Њјихова је дужност била да копају гробове у Градини за оне жртве, које ће од сада стизати у Јасеновац ради ликвидације, да жртве убијају ударцима маљјем. или чекићем по глави и да их покапају. Премда су они ту своју дужност ропски испуњјавали, ипак су морали на концу и они да искусе, колико вриједи усташка ријеч: усташе су их почетком 1945. све побили, да не би остало живих свједока њјихових злочина.

Кад су нестали Цигани из логора ИИИ-Ц, допремали су усташе онамо велике транспорте Срба, Жидова и Хрвата ради ликвидације.

Заточеници су често видјели како се према Сави крећу из логора ИИИ-Ц велике групе љјуди и жена, у којима је могло бити 500-800 особа, па спомињју нарочито оне групе, које су пошле у смрт на Градину 17. ВИИИ 1942., 29. ВИИИ. 1942. и 18. X. 1942.

Земаљјска комисија утврдила је ова усташка злочинства на темељју исказа, које су дали свједоци заточеници Пешка Дуро, Хершак Јосип, Словенец Рудолф, Фабијанец Јосип, Пејновић Ђуро, Тот Љјудевит, сви из Загреба, Илић Бранко из Живинице, Шетинц Маријан из Долењјске Јасенице и Брејер Ото из Бјеловара.

ВИИИ.
Масовне ликвидације изван логора

У пријашњјем смо поглављју говорили о ликвидацији оних жртава, које су усташе увели у јасеновачки логор.

Међутим су током цијеле године 1942. долазили жељјезницом. камионима или пјешке велики транспорти љјуди, жена и дјеце, које усташе нису уопће увели у јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко Саве у близини Јасеновца те их ликвидирали у Градини и Уштицама или негдје другдје. Свједоци Хершак Јосип. Словенец Рудолф, Бедњјанец Славко, Данон Јаков - сви из Загреба, Матас Павао из Трстеника, Брејер Ото из Бјеловара и Тот Љјудевит из Гарешнице свједоче о слиједећим масовним злочинима у току 1942. године:

а) неустановљјеног дана побили су усташе на Градини већу групу сељјака, која је стигла из Славоније, од око 8.000 љјуди,

б) кратко вријеме након тога побили су групу од око 7.000 љјуди, које су похватали у крају око Козаре,

ц) побили иза тога велику групу, која је стигла на јасеновачку жељјезничку станицу у 56 вагона, крцатих живим скелетима,

д) побили на Градини велику групу Жидовки и дјеце, који су стигли из женског логора у Ђакову.

Свједоци исказују, да је Циганима на Градини досадило што морају дан и ноћ да копају гробове, па су се машили тољјага и тјерали жртве, да саме себи копају дуге и дубоке гробове. Цигани су се натјецали с усташама, тко ће брже и бољје резати жртвама гркљјане, или их млатити маљјем и чекићем по глави.

Кад су јаме биле затрпане, опијали су се усташе и Цигани до бесвијести.

ИX.
Мрцварењје и убијањје двију група у сијечњја и ожујку 1942.

Свједок Блумшајн (Блумсцхеин) Златко дао је слиједећи исказ:

"Око 20, сијечњја 1942. дотјерали су усташе око 200 српских сељјака из разних славонских мјеста, те су их у самом логору тукли тупим предметима читав један сат. Сељјаци су јаукали, од муке се свијали, а многи је издахнуо. Усташе су затим довезли неколико кола, побацали у њјих живе и мртве, те извезли изван логора на простор т. зв. "гробљја изван. логора",

Овдје су избацили живе и мртве из кола, газили по њјима чизмама, па кад су их све дотукли, поскидали им одијело и обућу, а љјешине побацали у једну велику заједничку раку.

Знам да је тим покољјем руководио сам Милош Љјубо, а помагали су му Матијевић Јосо и Сабљјић Илија."

Свједок Финци Јакоб приказује масовни злочин, који се догодио у мјесецу ожујку 1942.:

"У првој половици мјесеца ожујка 1942. извршили су неки усташе, чији се идентитет није могао установити, покољј над 3.000 заточеника јасеновачког логора. Исто се тако није могло установити, да ли је тај покољј проведен ради редукције стањја у логору, или у терористичке сврхе.

Клањје је трајало кроз десет дана. Жртвама су размрскали главу тупим предметом, млатили их колцима и жељјезним шипкама у толикој мјери, да су тјелеса била црна и посве изнакажена. Забијали су чавле у тијело, резали уда и т. д. Кроз десет је дана педесетак гробара морало да покапа љјешине на т. зв. "гробљју изван логора", гдје су се догађала звјерства."

X.
Масовни покољј Жидова

Почетком зиме 1942. имало је стићи у Јасеновац више нових транспората. Како је међутим ондје већ било много заточеника, одлучили су усташе да њјихов број редуцирају и у првом реду ликвидирају Жидове.

Кроз три дана усташки надзорници купили су ноћу по баракама старе, болесне и немоћне Жидове, те тако 17., 18. и 19. студенога 1942. покупили око 800 Жидова, који су били на раду у Јасеновцу. Најприје су их затворили у посебну сабирну просторију, а онда их једне ноћи превезли чамцима преко Саве у Градину, гдје су морали сами да копају своје гробове, а затим су их Цигани поклали и закопали.

Земаљјска комисија утврдила је ово злочинство усташа на темељју исказа свједока Брејер Ота из Бјеловара.

XИ.
"Трогодишњјаци" су слани у Јасеновац, да тамо одмах буду подвргнути мукама и убијањју

У уводу смо рекли, да су усташе могли сваку непоћудну особу отпремити у логор и да је вријеме заточеништва варирало од три мјесеца до три године.

Заточеници су примјетили, да су усташки заповједници пригодом преузимањја нових заточеника поступали необично строго с неким заточеницима, те их одмах издвојили од осталих.

Испочетка заточеници нису знали, по којем. критерију усташе издвајају становита лица и издвојене не уводе у логор. Коначно се сазнало, да се издвајају "трогодишњјаци", т. ј. она лица која су по усташкој полицији била пресуђена на казну заточењја у трајањју од 3 године.

Тако је у мјесецу липњју 1942. стигао у Јасеновац велики транспорт, у којем су се налазили сами "трогодишњјаци", њјих 300 на броју.

Свједоци Хабијанец Јосип и Данон Јакоб исказали су, да су видјели, како је ове заточенике преузео заповједник Маричић Јерко те их дао одмах одвести на Градину, гдје су их Цигани побили. Од тада су заточеници знали, да ће усташе све "трогодишњјаке" побити одмах по доласку у логор, па се тако доиста и догађало, како нам потврђују горњји свједоци.

XИИ.
Ликвидација логора ИИИ-Ц

Из приложенога се нацрта. види, да је између т. зв. старе жице логора и великог зида у сјевероисточном куту била велика ледина, гдје су усташе у прољјеће 1942. подигли обични логор под ведрим небом, оградили га бодљјикавом жицом и овдје смјестили око 40.000 Цигана.

Они су те Цигане побили у року од неколико тједана, па како се број Цигана постепено смањјивао, доводили су онамо и друге заточенике, тако да је логор ИИИ-Ц постао сабиралиштем безбројних мушкараца, жена и дјеце, који су у току 1942. овдје чекали, када ће доћи на ред да крену у смрт.

Концем студенога 1942. остало је у логору ИИИ-Ц око 160 заточеника, већином интелектуалаца.

Заповједник тога логора Матковић Ивица одлучио је, да их побије на тај начин, да им ускрати сваку храну и пиће и да тако види, како дуго може човјек да живи. без хране и воде. Дао је стога појачати жицу око логора и појачати стражу, те јој наложио, да устријели свакога тко буде покушао да побјегне из логора, или с друге стране да убије сваког заточеника, који би се усудио да добаци храну у логор.

Поставио је пред логором велику плочу с натписом "пјегавац", да застраши остале заточенике, а и саме усташе, да се не приближују превише бодљјикавој жици.

Слаби и немоћни заточеници су подлегли већ за неколико дана, али их је било четрдесетак, који су животарили и након више тједана. Они су од очаја изгризли сву траву, која је била у логору, па избезумљјени од глади почели су да једу и љјудско месо.

Свједок Кухада Никола исказао је о том догађају слиједеће:

"Концем 1942. радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљјеној око 4 метра од логора ИИИ-Ц. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижељје сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у логору ИИИ-Ц, куда нитко више није смио ући, гдје је постављјена плоча с натписом: "пјегавац".

Видио сам како су поједини заточеници тргали са љјешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добивали никакве хране.

Неки су свједоци проматрали логор из даљјине ноћу, па Брејер и Риболи исказују, да су видјели, како заточеници у логору ИИИ-Ц пеку месо покојних другова и како га једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен расвјетљјавао цијели логор.

Кад је један заточеник пријавио Матковић Ивици, шта је видио у логору ИИИ-Ц, стао се овај смијати као луд, те му одговорио:

"Ти би као интелигентан човјек морао знати, да је цркотина отров, од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје."

Међутим ти заточеници нису умирали, већ су покушали. да, се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су их стражари опазили и поднијели пријаву Матковићу, који је одредио, да се посљједњјих 35 заточеника логора ИИИ-Ц ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељјачку кућу.

Усташе су у ту кућу затворили неколико заточеника, који су били затворени у "Звонари", гдје су их већ дуљје времена мучили глађу.

Довели су у ту кућу и ових 35 заточеника из логора ИИИ-Ц, те их све свукли до гола и утјерали у ту сељјачку кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несретници након неколико дана преминули од глади и зиме.

Оно мјесто, гдје је некоћ стајао логор ИИИ-Ц дали су усташе преорати, да избришу сваки траг, да је овдје некоћ постојао логор, у коме је неколико стотина тисућа мушкараца, жена и дјеце чекало данима и тједнима, на сунцу и снијегу, гладно, голо и босо час, кад ће кренути у смрт у којој су видјели свој спас, да се избаве од страхоте и очаја, у којем су се налазили.

Ова је Земаљјска комисија утврдила ова злочинства усташа на темељју исказа свједока Срића Драгана, Данон Јакоба, Риболи Јосипа, Брејер Ота и Кухада Николе, који означују Матковић Ивицу, Слишковић Ивана, Маричић Јерка и Полић Маринка као усташе, који су се истакли највећом окрутношћу при извршивањју овог злочина.

XИИИ.
Поновно мрцварењје Жидова

Заточеник Рихтер (Рицхтер) Рудолф из Загреба исказује ово:

"Једне ноћи концем просинца 1942. продрли су усташе у све бараке, дизали Жидове са њјихових лежишта, те их по цичој зими истјерали из барака. Ту су их млатили тољјагама, газили чизмама, ломили им руке, ноге и ребра. Више је Жидова преминуло од рана, а многи је касније подлегао озљједама које је задобио те ноћи.

Касније се сазнало, да је повод томе био тај, што су стражари нашли у логору љјешину једног усташе, па како су у то вријеме побјегла из логора два жидовска заточеника, посумњјали су усташе на Жидове да су им заклали оног усташу."

XИВ
Покољј дјеце

Кроз читаву годину 1942. врвио је логор ИИИ-Ц од дјеце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељјима.

Пригодом ликвидације залутало је много дијете и изгубило своје родитељје, па би заточеници пригрлили ту дјецу. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним, што је си откидао од уста. Они заточеници, који су примали пошиљјке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.

Концем љјета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе ову дјецу.

Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим "официрима" те је - на велико чудо свих заточеника - дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитељја и учитељјица, па их је задужио, да уче дјецу читањју, писањју и пјевањју.

Тако је тај мали "дјечји дом" постао једина радост свих заточеника. Њјихово весељје није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољјни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољјно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеци већином српска или жидовска.

Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџжета, побију.

Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.

Ова је Земаљјска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељју исказа, које је дало више заточеника. нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека.

XВ.
Промјене у управи логора у ожујку 1943.

Године 1941. и 1942. протекле су у знаку најкрволочнијих усташких злочина. Неколико је стотина тисућа заточеника нашло само у Јасеновцу своју смрт.

Збили су се међутим у свијету важни догађаји, који су имали одлучног утјецаја и на свирепи и крволочни усташки режим у Јасеновцу: пораз код Стаљјинграда.

То је било разлогом, да се крволочни режим. ублажио и престало се са масовним клањјем невиних љјуди.

Еуген Кватерник је током 1943. скинут са дужности врховног надзорника свих логора у т. зв. НДХ. Смијењјен је и Матковић Ивица са дужности управитељја логора бр. ИИИ.

На њјегово је мјесто постављјен усташа Бркљјачић Ивица, иначе католички свећеник. Матковић је знао 19. ИИИ. 1943. да одлази, но како је Бркљјачић имао да дође у Јасеновац тек 25.И ИИ. 1943., то је употребио оно 4 дана да "прослави" свој одлазак. Опијао се са својим "официрима", дочасницима и усташама, па су те банде упадале ноћу у заточеничке бараке, млатећи заточенике летвама, кундацима, шакама и чизмама и гонећи их као стоку. Кроз те је 4 ноћи премлаћено врло много заточеника, тако да су им тјелеса поцрнила од удараца, а један је заточеник и подлегао ранама. Свједок Данон Јаков из Загреба истиче, да су код тих усташких оргија нарочито махнитали Стојчић Јозо, Брзица Петар и Хиршбергер (Хирсцхбергер) Никола.

XВИ.
Злочини усташа у љјету 1943. године

Премда се у год. 1943. нису више вршили у Јасеновцу масовни покољји, није ипак та година прошла без крви.

Свједоци Бедњјанец Славко из Загреба, Камхи Шабетај из Сарајева, Шкргатић Драгутин из Загреба, Данон Јакоб из Загреба и Грегуровић Вера из Загреба исказали су слиједеће:

У љјети 1943. успјело је неколицини заточеника да побјегну док су били на "вањјском раду". Заповједник "усташког сата" Павловић Марко одредио је по налогу Бркљјачић Ивице, да заточеници морају од сада носити кроз мјесец дана ланце на ногама, кад буду ишли на "вањјски рад". Осталим је заточеницима забранио да примају у то вријеме пакете и писма, а смањјио им је и дневни оброк хране. Цио тај мјесец дана дијелили су усташки часници између себе пошиљјке хране.

Усташки су стражари на своју руку почели опет да злостављјају заточенике, док су се налазили на раду изван логора. Врло често се на вечер вратило у логор мањје заточеника, него је ујутро отишло на рад, па су се усташки стражари изговарали, да су пуцали на оне заточенике, који су покушали да побјегну, те их убили. Тако је само у мјесецу коловозу 1943. побијено на тај начин 50 заточеника.

Свједок Рихтер (Рицхтер) Рудолф из Загреба исказује, да је пред јесен 1943. дотјерано у Јасеновац 15 Срба партизана, које су усташе заробили у Босни. Сви су они изгледали као живи костури, а тијело им је било пуно трагова мучењја. Кад су ушли у логор, навалило је на њјих десет усташа прве сатније, те их стало млатити колцима. То ударањје трајало је око пола сата. Тројицу су одмах дотукли, док су остали умрли кратко вријеме иза тога. За ово су дјело одговорни заповједник те сатније Санковић Анте-Матеша, дочасници Алиловић Фране и Бркљјачић Јурица те још неки непознати усташе.

XВИИ.
"Шумске групе"

Крајем год. 1943. формирала је логорска управа тзв. шумске групе. У сваку је групу уврштено око 30-80 заточеника, који су добили алат, да иду сјећи шуму и израђивати дрва за огрјев. Кад су се ти заточеници дрвосјече враћали на вечер у логор, опазили су њјихови другови, да их је неколико нестало на раду. Свједок Брејер Ото из Бјеловара исказује:

"Од рујна 1943. до јануара 1944. образоване су дневно шумске групе, које су имале поћи у Градину да сјеку дрва. Знам, да је кроз три тједна одлазило по 80 љјуди на рад, но сваки дан их се по 10 мањје враћало."

Свједок Живковић Јован из Бачког Градишта наводи:

"29. децембра 1943. позвани су по списку 84 или 85 заточеника. Морали су да узму пиле и тестере и речено им је, да иду на шумски рад. Нама је било сумњјиво, јер међу њјима је било врло мало сталних радника из шумске групе. Укрцани су у брод, но још прије укрцавањја одузете су им пиле и сјекире. У подне је заустављјена храна, која се имала да однесе шумској групи. Сви смо одмах знали, да су побијени. Послије је враћена у логор њјихова одјећа, а они се нису више вратили, и ми смо били на чисту да су побијени.

У логору се говорило, да их је побила 1. сатнија 1. усташког обрамбеног здруга, којом је заповиједао Анте Врбан.

Двије недјељје иза тога побијено је у шуми званој Градина преко Саве око 120 заточеника из три или четири групе. И они су били упућивани на шумски рад у Градину, али се нису вратили. У то је дошао за надстојника радног отсјека домобрански натпоручник инг. Ниблер. К њјему је дошао заточеник логорник Влах Ромео и казао, да је то трећа или четврта партија, која се из шуме не враћа и да је до сада потписао да су ти љјуди покушали бјегство и били побијени, али да то више у будуће неће потписивати."

И други свједоци као: Грин Валтер (Грун Wалтер), Брејер Ото, Данон Јакоб и Новак Перјанец Мате исказују, да су усташе побили те јесени и зиме много заточеника на шумском раду, па су опазили, како су усташки стражари донијели ноћу у логор разну одјећу, обућу и алат. Сви ови свједоци терете за ова злочинства Лубурић Макса, Павловић Марка, Бркљјачић Ивицу, Милош Љјубу инг. Пицили Хинка као наредбодавце, и слиједеће усташе: Зринушић Анту, Михаљјевић Марка, Приморац Силвестра, Брачић Николу, Фрковић Милу, Ђулкић Алагу, Чоп Луку и Хиршбергер (Хирсцхбергер) Николу као извршиоце злочинства. Није установљјен број заточеника, који је у то вријеме убијен у шуми.

XВИИИ.
Усташке репресалије у липњју 1944. године

У липњју 1944. побјегао је из логора Волнер (Wоллнер) Иван, студент из Загреба. Усташе су га уловили код Дубице и тако премлатили, да је издахнуо, а њјегово мртво тијело допремили у логор. Сви су заточеници морали да дођу на јавни наступ, па је усташки натпоручник Шакић Динко позвао заточенике, да одаду особе, с којима се Волнер дружио и који су му помогли код бјегства. Кад се ниједан заточеник није јавио, наложио је Шакић, да му се донесе "Именик" у којем, су били пописани сви Жидови, који се налазе у Јасеновцу. Из тога је именика прозвао 100 Јевреја, па кад су ови ступили пред њјега, одабрао је од ока 25 Јевреја те их осудио на затвор у "Звонари", што значи да има тамо да умру од глади. Пригодом проглашењја пресуде насмијала су се два Жидова, што је опазио један усташа и пријавио Шакићу. Овај је позвао та два Јевреја к себи, наложио им да клекну те их устријелио хитцем у затиљјак. Међу оних 25 Јевреја, који су стрпани у "Звонару", било је више угледних Сарајлија: професора, адвоката, инжињјера итд.

Земаљјска је комисија утврдила овај злочин преслушањјем свједока Илић Бранка, Камхи Шабетаја, Дакон Јакоба, Алексић Арсе и Живковић Јована.

XИX.
Ликвидација веће групе Срба у Јабланцу

Свједок Брејер Ото посвједочио је, да је концем коловоза допремљјена у јасеновачки логор велика група Срба из околице Окућана, око 700-800 лица.

Свједок је видио, када су усташе натоварили ове Србе на велике чамце те их отпремили низ Саву до шуме, која се налази између Млаке и Јабланца. Како је логорска Економија у Јабланцу имала своје земљјиште, на које је слала логораше на пољјске радове, држао је свједок, да и ови Срби иду тамо на рад. Међутим је касније сазнао од других заточеника, да су усташе све те Србе побили на обали Саве. Свједок се сјећа, да су се усташки стражари, који су пратили заточенике, вратили ноћу у логор, али без заточеника.

XX
Дјеловањје покретног пријеког суда у Јасеновцу у рујну 1944. године

У мјесецу рујну 1944. године сазнала је управа логора преко својих доушника, да у логору постоје извјесне групе заточеника, које подржавају везе са лицима изван логора. По тврђењју доушника те су групе биле повезане с партизанима и стварале план за побуну и бијег из логора.

Управа је логора одлучила да формира покретни пријеки "суд", који ће провести истрагу и суђењје у овом случају.

Лубурић је повјерио истрагу усташком суцу др. Прпићу Миховилу. Прпић је био необично окрутан и са својим агентима Судар Милом, Приморац Силвестром, Павичић Петром, Неовчић Лајчом, Квесић Стипом и Пехар Николом водио "истрагу" употребљјавајући сва средства тортуре: млатили су жртве батинама, гњјечили им прсте, забадали игле испод ноката, пржили голо тијело са "летлампом" (лампом за лотањје, којом се служе лимари), засљјепљјивали вид тзв. "свјетлом" итд. Истрага је трајала неколико тједана, па су Прпић и њјегови другови много заточеника унаказили.

Чему је служио овај "суд", покрај утврђених чињјеница, да су усташки злочинци неколико стотина хиљјада љјуди без икаква основана разлога, без икаква поступка и без икаквог ма и усташког суђењја на најгрозније начине побили, - није јасно.

Уосталом, какав је био тај "суд", како је "судио", види се најбољје из исказа самога фратра-усташе Мајсторовића-Филиповића, који је био и члан тога "суда" и који је по овој Комисији саслушан дне 29. ВИ. 1945. у записнику бр. 2006. Филиповић је међу осталим исказао:

"У 1944. г. у мјесецу рујну био сам члан преког покретног суда у Јасеновцу, а чланови су били Матаја Јосип, усташки сатник, Милковић Мартин, усташки натпоручник Личанин, и Динко Шакић, усташки натпоручник из Бос. Брода. Ми нисмо судили него само потписивали осуде. Осуде је израђивао и нама давао на потпис др. Прпић Миховил, шеф правосудног одјела за подручје Јасеновац. Тако сам потписао смртне осуде цивилима из Дубице, мислим 17-орици, а који су били оптужени ради везе с партизанима. Ових 17 објешено је у Дубици. Напокон потписао сам као члан преког суда 8 смртних осуда у Новској жељјезничарима, те су и ови објешени. Сва ова вјешањја извршена су у један дан, и све је осуде израдио др. Прпић Миховил, а сама извршењја учињјена су на разним мјестима како сам навео."

Нити се је дакле водила расправа, нити је "суд" доносио пресуде, него је једноставно управа логора слала своју одлуку на потпис члановима овога "суда". Са нешто мањје или више разлике у процедури такви су међутим били и сви остали усташки покретни пријеки судови, који су по разним крајевима наше државе, а на територију тзв. НДХ вршили терор убијајући на хиљјаде невиних жртава.

Цјелокупан резултат овог "суђењја" у рујну мјесецу 1944. у Јасеновцу није Филиповић-Мајсторовић у цјелости изнио у своме цит. исказу.

Утврђено је саслушањјем свједока Камхи Шабетаја из Сарајева, Магрић Мишка из Врапча и Данон Јакоба из Загреба, да је на основу пресуде овог "суда" објешено 31 лице.

Свједок Данон Јакоб био је присутан код егзекуције свих осуђеника. У цит. записнику поред осталог исказује:

"Да су сви ови заточеници били мучени, знам по том, што сам. их видио гдје иду у зграду заповједништва с плетеним жицама, а кад су их усташе водили с преслушавањја, видио сам да се вуку премлаћени. Један гробар, који је покапао жртве, причао ми је, да је видио тијело Ребац Ремзије, кад га је свукао. Тијело је било изгорено од пламена летлампе. Шакић Динко, члан. "суда", назвао је то средство мучењја "В-1" и хвалио се преда мном у бријачници, да је "В-1" успио.

Други дан сам морао да гледам вјешањје, па сам чуо, како је Приморац Силвестар запитао заточеника Хаџжију, прије него га је објесио, да ли му опрашта, што га је тукао, а овај му је одговорио, да му то неће никад опростити. Нато је Приморац рекао Хаџжији, кад му је већ био стављјен око врата коноп: "До виђењја на другом свијету".

Споменуто је у уводу, да се у самом мјесту Јасеновца налазила творница, гдје се израђивала и бојадисала кожа. У тој су творници били запослени заточеници, радници, инжињјери и техничари, а усташка је посада будно пазила да који не побјегне. Службени је назив те творнице био "Кожара" или логор бр. ИВ. У мјесецу листопаду 1944. открили су усташе, да и у "Кожари" постоје двије организације, које подржавају везу с партизанима. "Истрагу" су провели усташе: Лисац Славко, Ђерек Божо, Швагуша Андрија, Живановић Мато и Грубишић Јерко. Свједоци Лапчевић Стојан из Загреба и Ауфербер Миро из Осијека, који су се налазили на раду у "Кожари", исказали су, да је истрага, коју су провели ти усташе, била врло окрутна, и да је покретни. пријеки "суд" осудио 25 заточеника из "Кожаре" на казну смрти те их дао стријељјати.

XXИ.
У листопаду 1944. започео је нови још крвавији режим

У листопаду 1944. престало је "затишје" усташких зулума.

У то је вријеме био већ ослобођен териториј федералних јединица Мацедоније и Србије. Београд је ускрснуо као пријестолница Демократске Федеративне Југославије, на територију Војводине, Хрватске и Босне водили су се бојеви између Народноослободилачке војске и њјемачко-усташких војски, које су бјежале према сјеверозападној граници државе.

Усташе су знали, да се приближује конац њјиховог пашовањја, па су Лубурић, Бобан и други "витезови" предлагали, да се покољје све што није усташко. Тако су усташе од листопада 1944. до посљједњјих дана проводили опет масовне ликвидације свих елемената, који су били према њјима непријатељјски расположени.

У Јасеновац су почели поновно стизати транспорти из свих неослобођених крајева, читави затвори и казнионе као и логори имали су да се евакуишу и премјесте у Јасеновац.

Цијелу зиму 1944.-45. текла је на "Гранику" и у "Градини" крв.

Свједок Рожман Иван исказује:

"У мјесецу просинцу 1944. приликом наступа код вечере усташе су прозивали заточенике и то 150-200 љјуди дневно, те их затварали у бараке пред "Заповједништвом", одакле су их ноћу водили голе, жицом везане на мјесто "Граник", ту убијали и бацали у Саву.

Ја сам то гледао кроз читави просинац из моје настамбе на "Циглани", јер је та настамба имала стаклене прозоре и јер сам ја долазио око 10 сати на вечер са рада из "Столарије". Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фрковић убијао на "Гранику" љјуде пререзавши им ножем гркљјан и бацао их у Саву. То сам могао добро видјети зато, јер је иза тог мјеста била јака електрична лампа."

Свједоци Задравец Винко из Загреба, Данон Јакоб из Загреба, Кусторин Маријан из Кустошије, Грин Валтер из Н. Градишке, Абинум Јешуа из Сарајева и Камхи Шабетај из Сарајева дали су у својим исказима овој Земаљјској комисији податке, на темељју којих је она утврдила слиједећа злочинства:

а) Те су зиме побили усташе око 3.500 заточеника, који су се налазили на раду у јасеновачком логору;

б) Пијани су усташе силовали редом око 20 младих жена, које су радиле на Економији, те их заклали и бацили у Саву;

ц) Исто су тако у просинцу 1944. ликвидирали на "Гранику" двије групе заточеника, које су се пријавиле - вјерујући у својој наивности, да ће тако спасити главе - да иду на рад у Њјемачку. У првој је групи ликвидирано око 200 заточеника, који су припадали разним народностима и вјероисповјестима, док су у другој групи били сами Срби;

д) Једног дана стигао је у логор огромни транспорт, у којем се налазило око 15.000 радника и сељјака. Усташе су их смјестили у "Главном складишту" и ливадама око њјега, те су их кроз неколико тједана ликвидирали постепено на "Гранику:'.

XXИИ.
Бомбардирањје усташких утврђењја у Јасеновцу

Дне 30. и 31. ожујка 1945. бомбардирали су савезнички бомбардери усташка утврђењја у Јасеновцу.

Пригодом тога бомбардирањја страдало је око 40 заточеника, а много их је било рањјено. Планули су пожари и шириле се експлозије.

Усташе су гонили заточенике тољјагама и хитцима из револвера да гасе пожаре, износе разне ствари из радионица, и да излажу свој живот смртној опасности. Свједоци: Лапчевић Стојан. Данон Јакаб и Камхи Шабедај исказују, да су том згодом усташки часници Зринушић Анте и Зовко Станко убили више заточеника, док су Михаљјевић Марко и Перковић Марко млатили и клали сваког заточеника, на кога су се намјерили. Ти свједоци држе, да је концем ожујка било у јасеновачком логору на раду око 5.000 заточеника.

XXИИИ.
Коначна ликвидација заточеника

Почетком травњја 1945. почела је велика офензива Народноослободилачке војске са циљјем, да коначно протјера из земљје њјемачког окупатора и њјегове усташке слуге.

Усташка се управа јасеновачког логора почела припремати на бијег. Лубурић је одлучио, да побије све заточенике, а логор и мјесто Јасеновац претвори у хрпу рушевина и пепела.

У то вријеме су стигли у Јасеновац велики транспорти, у којима су се налазили заточеници из Лепоглаве, Старе Градишке и других логора и мјеста. Усташе су све ове заточенике убијали на "Гранику" или "Градини".

Свједок Шкргатић Драгутин исказује:

"Сјећам се, да је у Јасеновац стигло 11 вагона заточених из Лепоглаве, па сам видио, кад су ти љјуди одведени сви ноћу на "Градину" и тамо поубијани."

Укупно је стигло из Лепоглаве око 700 заточеника, а још већи број из Старе Градишке.

Усташе су, како је исказао свједок Брејер Ото, у травњју водили заточенике на "вањјске радове", те их побили у околици Јасеновца.

Побојали су се, да ће се данас-сутра открити нова гробљја у логору и око логора и установити, колико је жртава страдало од усташких злочина и како је страдало.

Зато су формирали екипе заточеника-гробара, којима су наложили, да ископају сва гробљја у логору и изван логора, у Градини и Уштицама, и ексхумирају љјешеве поубијаних жртава. Други су заточеници морали да подижу огромне ломаче. На дно ломача стављјали су кокс, набацали на њј љјешине и костуре. полили све то нафтом и запалили. Тако су кроз три тједна буктиле ломаче, а заточеници су проматрали те пожаре. Свједок Дуземлић Милан исказује, да му је сељјакињја Маринић Марија казивала, да је проматрала те пожаре са крова своје куће у Кошутарици. Она тврди да је видјела, како су усташе побили заточенике. Када су спалили и посљједњји костур односно љјешину, почели су да пију и међусобно грле и љјубе, кликчући од весељја.

Свједоци заточеници Абинум Јешуа, Данон Јакоб, Живковић Јован и Лапчевић Стојан, који су преживјели посљједњје дане Јасеновца, тврде, да је:

а) дне 20. ИВ. 1945. ликвидирана велика група заточеника из логора од око 470 лица;

б) да је у то вријеме стигла у Јасеновац група Сарајлија, која је могла бројити око 400 љјуди, и да је и она дотучена на Градини;

ц) да је дне 21. ИВ. 1945. остало у логору у женском одјелу. око 760 жена и дјевојака, које су радиле на Економији, у кухињјама или мљјекарнама. Дне 21. ИВ. кретала је дуга поворка тих жена у смрт пјевајући пјесме, поздрављјајући своје другове и опраштајући се с њјима довикивала им: "Ви остајете, ми идемо у смрт".

Све су те жене тога дана дотучене и бачене у Саву или спаљјене на ломачи.

Анкетна комисија је мјесец дана након тога нашла многе женске одјевне предмете, како леже по пољјима и путевима између Економије и Саве;

д) да је дне 21. ИВ. настала паника међу заточеницима, па се је стотињјак њјих објесило из очаја по настамбама и радионицама. Тако је дне 22. травњја 1945. остало у јасеновачком логору бр. ИИИ. око 1060 заточеника.

Усташе су све ове заточенике стрпали у велику творничку зграду код "Цигларе", затворили даскама сва врата и прозоре и поставили око зграде јаке страже, да не би који заточеник умакао.

Читав дан и читаву ноћ били су сви усташе запослени тиме, да минирају једну творничку зграду за другом, радионицу за радионицом, складиште за складиштем, бараку за бараком, и да тако изазивљју експлозије и пожаре. Тако се је читав логор претворио у ужарену бакљју, а њјиме је одзвањјао тутањј експлозија.

Заточеници у оној великој фабричкој згради су знали да им пријети сигурна смрт, и претпостављјали да би усташе и њјихову зграду могли запалити и све их побити.

Одлучили су стога, да сутрадан провале из зграде и поведу голоруци борбу на живот и смрт. Изабрали су вођом Бакотић Анту. Сваки је заточеник истргао из зида или вратију по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро дне 22. ИВ. 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.

У задњји час је око 460 заточеника клонуло духом, а многи је био болестан, стар или тако немоћан, да се није усудио упустити голорук у борбу.

Оних 600 заточеника, које није оставила храброст, и ако физички слаби и изморени патњјама у логору, у чежњји за слободом и животом прикупили су посљједњје снаге и напали усташке стражаре, неколико њјих шакама задавили те им одузели пушке. Други су заточеници грабили жељјезне предмете или цигле, и ударајући њјима по усташама, почели да трче према источним логорским вратима по цести, која води у Кошутарицу. На том су путу морали да пређу тик крај Саве простор, који се налазио између јужног огранка великог зида и ријеке Саве.

Овдје су усташе имали много бункера, а у сваком бункеру по више стројница, те су из њјих косили заточенике.

Били су ипак изненађени, јер нису очекивали, да ће се голоруки заточеници усудити да их нападну, па су заборавили да затворе источна логорска врата.

Тако се на тим вратима одиграо конац борбе, па је заточеник Ристић Миле шакама задавио митраљјесца, који је бранио врата, отео му стројницу и почео да пуца по усташама.

Осамдесет заточеника је могло да протрчи кроз врата и да се бијегом спаси у оближњјим шумама. Осталих 520 је погинуло у борби.

Усташе су оне заточенике, који су остали у логору, њјих око 460 на броју, побили. Спасио се само Живковић Јован из Бачког Градишта, на тај начин што се сакрио међу рушевине једне зграде и тамо чучао 5 дана и ноћи без хране и пића, проматрајући како усташе разарају логор и мјесто Јасеновац.

Кад је посљједњји усташа нестао из Јасеновца, извукао се Живковић из своје рупе, потрчао до Саве те је препливао. У то доба је већ дошла у Јасеновац Народноослободилачка војска те спасила и њјега и оних 80 заточеника, који су се пробили из логора.

Земаљјска комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача утврдила је сва ова злочинства усташа преслушањјем свједока Соленички Стјепана, Лапчевић Стојана, Шкргатић Драгутина, Филипчић Ивана, Камхи Шабетаја, Абинум Јешуе, Илић Бранка. Данон Јакоба, Живковић Јована, Алексић Арсе и Марић Михајла, који су сугласно приказали, које и какове су злочине починили усташе прије свога бијега из логора бр. ИИИ.

XXИВ.
Пробој из "Кожаре"

У самом мјесту Јасеновцу било је дне 23. ИВ. 1945. на раду у "Кожари" још 147 заточеника.

Сви су они видјели да у логору бр. ИИИ. горе пожари и тутњје експлозије. Видјели су, да међу усташама влада паника и да ови полазе од куће до куће, стављјајући под њјих мине. Побојали су се и они, да би усташке немани могле минирати и бацити у зрак и "Кожару" с радничким зградама, па су одлучили и они да покушају, да се спасе из логора бр. ИВ.

Раздијелили су се у петнаест ударних десетина и договорили. шта која десетина има да ради. Лијечници-заточеници су подијелили отров у фијолама, јер је сваки заточеник хтио радије да се отрује, него да жив падне у усташке панџже.

Прва је ударна десетина имала да разбије врата од настамбе, друга да нападне стражаре; трећа да пререже бодљјикаве жице, четврта да разбије врата која воде у творничко двориште, пета да потуче и разоружа усташе, који су се тамо налазили, шеста и седма да понесе одјећу и храну, осма да врши болничарску службу, а остале да се оборужају, како која стигне и да поведу борбу на живот и смрт.

План је био добро смишљјен, заточеници су се храбро борили и продрли из логора, но тада су их чекале највеће потешкоће. Требало је протрчати кроз јасеновачке улице, доћи на пољјане, пробити обруч од бодљјикавих жица, прећи преко насипа, цеста и жељјезничке пруге, који су били начичкани бункерима и стројницама.

Заточеници Лапчевић Стојан и Бергер Егон, који су нам дали опис и податке за овај херојски подвиг, тврде, да се из "Кожаре" спасило само 10 заточеника и прикљјучило за неколико дана одредима Народноослободилачке војске.

XXВ.
Ликвидација усташке болнице

Споменуто је већ раније, да је у Јасеновцу постојала усташка болница за болесне и рањјене усташе јасеновачког гарнизона. У тој су болници били задужени радом и многи заточеници у својству лијечника, апотекара, болничара, чистача, кухара, кочијаша, шофера и гробара. Дне 23. ИВ. су према свједочанству Данон Јакоба наредили Милош Љјуба и Томић Јуре, да се побије тринаесторица заточеника, па су их усташе одвели негдје у пољје и тамо побили.

Саму су болницу заједно с неколицином заточеника отпремили у Суњју.

XXВИ.
Исказ Филиповић-Мајсторовић Мирослава, једнога од највећих усташких крволока, команданта логора Јасеновац

Земаљјска је комисија у записнику од 29. ВИ. 1945. бр. 2006 преслушала као свједока и споменутог злочинца Филиповића Мајсторовића Мирослава, који је након ослобођењја наше земљје ухваћен и стављјен пред суд. Онај дио њјеговог исказа, који се односи на "суђењје" тзв. покретног пријеког суда у Јасеновцу, донијели смо на другоме мјесту.

Овдје доносимо важније дијелове осталог њјеговог исказа. И ако њјегов исказ у погледу броја жртава ни издалека не одговара истини, јер сви саслушани свједоци, сами заточеници, говоре потпуно околносно и стварно о далеко већем броју, нарочито о броју жртава, које је побио сам злочинац Мајсторовић, ипак је и он признао и исказао, да је власторучно побио око 100 жртава, а само "присуствовао" масовним убијањјима. По њјеговом признањју, само за кратко вријеме њјегова управљјањја логором од конца мјесеца липњја до конца мјесеца листопада 1942., дакле за вријеме од сама 4 мјесеца, ликвидирано је 20.000-30.000 невиних жртава. Он је у то вријеме био командант логора, али и прије и касније вршио је разне службе у Јасеновцу и Ст. Градишки и убијао љјуде. Њјегов исказ гласи:

"Истина је, пошто ми је предочен исказ Вјекослава Серваци (Серватзи) у колико се односи на покољј у околним селима Бањја Луке, да сам ја био душобрижник ИИ. П. Т. Б. Ја сам као такав једне ноћи са бојном ИИ. П. Т. Б. пошао у акцију и то наводно само ради претреса околних православних села, који су били сумњјиви због четништва." - "Истичем, да сам ја у том крају био капелан прије НДХ. Ја сам видио, како су усташки војници враћали се с покољја крвави, послије се је причало да је том приликом побијено 2.000 љјуди."

"У Јасеновцу сам био као усташки частник и управитељј логора од конца липњја 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично код јавних стријељјањја убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка. Исто тако признајем да су се за вријеме мога управитељјства у логору Јасеновац вршила масовна убијањја у Градини, али ја у томе нисам судјеловао и ако сам за та масовна убијањја знао. Исправљјам се, да сам код тих масовних убијстава присуствовао али их нијесам извршивао. Та масовна убијањја допуштао сам као управитељј, јер сам имао усмене налоге од Љјубе Милоша. а још више од Матковић Ивице. а каткада и од Макса Лубурића. У Градини убијало се маљјем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљјем по глави одострага. Осим тога се убијало и стријељјањјем и клањјем. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини знам, да су се над млађима извршила и силовањја. О томе је одређивао Матковић Ивица, а силовањја су, колико ја знам, вршили Цигани, и то Цигани гробари. Ја нисам вршио силовањја."

"За моје вријеме по мом рачуну ликвидирано је у логору Јасеновац 20-30 хиљјада заточеника. Посебно истичем, да је у почетку љјета извршена у Јасеновцу ликвидација логора Ђаково. Том је ликвидацијом руководио Матијевић Јосо, усташки поручник. Код те ликвидације логора Ђаково рачунам да је било око 2-3 хиљјаде побијено Жидовки и њјихове дјеце.

Из Јасеновца сам дошао у логор Стара Градишка концем листопада 1942. - 27. ИИИ. 1943. За горњје вријеме догађале су се и у логору Стара Градишка масовне ликвидације, које су се обично вршиле изван логора, тако на пр. у Млаци, Јабланцу, а отпремани су и у Јасеновац. Овакови велики транспорти за ликвидацију вршили су се по налогу Матковић Ивице, на овај начин отпремљјено је око 2-3 хиљјаде љјуди."

16. ИВ. 1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знадем да су у то вријеме биле вађене љјешине заточеника из Градине и спаљјиване, како би се заметнуо траг бившим злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњјих заточеника него само у ексхумацији."

* * *

Приказали смо тако пар десетина масовних злочинстава, које су усташе починили у Јасеновцу у року од 4 године. Понављјамо да тиме нису исцрпљјена сва масовна злочинства, и да нису наведени они безбројни злочини мучењја и убијањја, које су усташе извршили на појединцу или на неколицини заточеника, при чему треба да подвучемо, да су се ти злочини дневно догађали.

Споменути смо у опћем дијелу, да се број јасеновачких жртава креће око цифре од пола милијона, што значи, да је сваки десети становник тзв. НДХ оставио своје кости у Јасеновцу.

Јасеновачки злочини не заостају ни мало за злочинима, које су нацисти починили у Белзену, Аушвицу (Аусцхwитз) или Мајданеку.

Једнако као и све остале фашистичке терористичке организације и усташка је терористичка организација створила криминални менталитет код својих чланова, који су убијали из "увјерењја", свога криминалног увјерењја.

Ноторно је, да су сви усташки злочини приступили у усташку терористичку организацију добровољјно, да су знали за криминалне циљјеве те организације; да се та организација служи криминалним средствима, да. се њјена активност састоји баш у почињјањју криминалних дјела. Сваки дакле од њјих, кад је приступао у ту организацију, знао је и морао знати, да ће вршити злочине, организоване, масовне злочине, знао је дакле за посљједице свога приступа у чланство. Не може се стога служити изговором, да му је почињјањје дјела било наређено, и пребацивати одговорност на наредбодавце.

Докази о злочинима у Јасеновцу

Писмених докумената о овим злочинима у јасеновачком логору Земаљјска комисија није нашла. Да збришу трагове овог беспримјерног мучилишта, који је по тежини и свирепости злочина безувјетно био један од најкрвавијих од свих нацистичких логора у Европи, усташки су злочинци уништили све документе. Међутим, да су и сачувани сви они списи, које је водило "управитељјство логора", ни ти списи не би могли послужити, да се из њјих црпе поуздани подаци барем за број жртава. Из исказа саслушаних свједока установило се, да се жртве, које су биле побијене, нису увијек регистрирале.

При утврђивањју злочина и свих осталих важних момената и околности Земаљјска је комисија провела доказ саслушањјем свједока, увиђајима на лицу мјеста у Јасеновцу те фотографским снимцима логора и околице.

Преслушана су 62 свједока и то:

  1. Абинум Јешуа из Сарајева, Сарач Измаилова 23,
  2. Алексић Арса из Доњјих Богићеваца,
  3. Ауфербер Мијо из Осијека,
  4. Балија Бранко из Загреба, Загорска 44,
  5. Бергер Егон, команда града Загреба, намјештеник Проподјела,
  6. Бинг Јулио из Вировитице,
  7. Брејер Ото из Бјеловара,
  8. Бзик Стјепан из Купљјанова кбр. 12,
  9. Блумшајн Златко из Загреба, Палмотићева 60,
  10. Бедњјанец Славко из Загреба, Барутански јарак 25,
  11. Данон Јакоб из Загреба, Палмотићева 32а,
  12. Девчић Натке из Загреба, тајник Конзерваторија,
  13. Дуземлић Милан из Дреновог Бока,
  14. Добај Карио из Сарајева,
  15. Доминец Иван из Загреба, Илица 224,
  16. Дувњјак Мато из Кустошије бр. 23,
  17. Фајдетић Гргур из Компољја,
  18. Филипчић Иван из Загреба, Постаја Сава,
  19. Финзи Јакоб из Сарајева,
  20. Флумиани Милан из Загреба, Кушланова 34,
  21. Гелб Максо из Загреба,
  22. Гргуровић Вера из Загреба, Гајева 2б,
  23. Грин Валтер из Нове Градишке,
  24. Хабијанец Јосип из Загреба, Нова Цеста 38,
  25. Хала Драгутин из Загреба, Радишина 8,
  26. Хебнер Маријан из Загреба, Лорковићева 8,
  27. Хершак Јосип из Загреба, Цвјетна цеста 41,
  28. Илић Бранко из Живинице 28,
  29. Јовановић Светозар из Осијека, Мобил. отсјек,
  30. Камхи Шабетај из Сарајева,
  31. Каталинић Андреја из Лудбрега,
  32. Косина Фрањјо из Загреба, Јарун бр. 82.
  33. Ковачевић Војислав из Загреба, Виноградска 21,
  34. Кркач Томо из Јаковљја,
  35. Кухада Никола из Пушће,
  36. Кутњјак Срећко из Загреба, Ливадићева 22,
  37. Лапчевић Стојан из Загреба, Укринска 12а,
  38. Кушторин Маријан из Кустошије, Мосорска 1,
  39. Магдић Мишко из Врапча, Перјавица 26,
  40. Марић Михајло из Обровнице,
  41. Матас Павао из Трстеника код Пушће,
  42. Милиша Ђорђе из Загреба, Зеленгај,
  43. Новак-Перјарец Мато из Кобиљјака код Сесвета,
  44. Орлић Шиме из. Загреба, Илица 180а,
  45. Пејновић Ђуро из Загреба, Бригада В. Четковића,
  46. Рихтер Рудолф из. Загреба, Вишеградска 5а,
  47. Рожман Иван из Загреба, Ројићева бр. 3,
  48. Словенец Рудолф из Загреба, Сељјина бриг. ИВ. дивизија,
  49. Соленички Стјепан из Новака бр. 66 код Доњје Бистре,
  50. Шрића Драган из Загреба, Палмотићева 2,
  51. Стажић Јосип из Загреба, Падовчева 3,
  52. Штајнер Хинко из Загреба, Нова Вес 83,
  53. Шетинц Маријан из Долењјске Јесенице 7,
  54. Шкргатић Драгутин из Загреба, Рудеш, Требињјска улица,
  55. Шлајфер Филип из Загреба, Мартићева 47,
  56. Шулина Мато из Цриквенице,
  57. Шварценберг Адолф из Загреба, Илица 15,
  58. Тот Љјудевит из Загреба, сада у Гарешници,
  59. Трбојевић Немањја из Загреба, Омишка 2,
  60. Задравец Винко из Загреба, Врановина 22,
  61. Заухар Стјепан из Загреба, Шкрлчева 39,
  62. Живковић Јован из Бачког Градишта.

Све су то бивши заточеници, који су дуљје времена, неки чак и пуне четири године, провели у самом логору Јасеновац, и који су своје исказе дали на основу властитог искуства и непосредног опажањја. Од ухапшених злочинаца дао је кратак исказ Филиповић-Мајсторовић Мирослав. Важније дијелове из њјегова исказа донијели смо такођер у овом приказу.

Увиђаје на лицу мјеста у Јасеновцу обавила је Земаљјска комисија са стручним апаратом.

Извршена су три увиђаја.

Први је увиђај обавила Окружна комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача у Новој Градишки дне 11. маја 1945.

Други је увиђај извела посебна анкетна комисија, коју је Земаљјска комисија упутила у Јасеновац дне 18; маја 1945., да испита преостале трагове злочина. Та се комисија састојала од једног референта ове Земаљјске комисије, од 3 суца виших судова, те од два лијечника-вјештака судске медицине.

Трећи је увиђај обавила ова Земаљјска комисија са својим референтом уз судјеловањје судбено-љјечничких вјештака те 2 фотографска стручњјака.

Све су те три комисије прегледале мјесто Јасеновац с логором бр. ИВ., те логором бр. ИИИ. крај Јасеновца и резултат свога рада записнички утврдиле.

Прва је комисија провела увиђај и у Градини и у Уштицама.

Комисије су прегледале читав терен и зграде, прегледале многе љјешине заточеника, које су лежале на обали Саве или у Сави односно које су биле закопане плитко у земљји.

Према сугласном вјештачком налазу и мишљјењју, све љјешине које су пронађене у Сави и на обали Саве показују заједничку осебину уснапредовалог посмртног трулежног распадањја, што је ометало установљјењје идентитета љјешина, а одијела и евентуално нађени предмети нису уопће долазили у обзир као фактори идентификовањје.

Готово о свакој љјешини виси жицом везани утег или су јој руке везане сприједа или страга, или су пребијене кости екстремитета или лубањје итд. И то је готово редовна појава неког насилног чина било на живом или на усмрћеном човјеку или жени. Узроци смрти нису могли бити у сваком конкретном случају прецизно установљјени, али једно им је заједничко: да је сваки узрок смрти био насилне нарави као: опсежни прелом лубањје или утопљјењје, дављјењје, гушењје итд.

"...Готово све љјешине показују стањје врло изражене мршавости, коју не прикрива нити надутост поткожног ткива, која је настала од створеног плина код посмртног узнапредовалог распадањја љјешине тако, да се за извјесне пронађене љјешине допушта могућност, да је смрт наступила услијед изражене тјелесне слабости, изнурености и неисхрањјености као посљједице кроничног тешког гладовањја.

Редовни професор универзитета, судбено-лијечнички вјештак др. Премру поткрјепљјује ово своје мишљјењје још и тиме, што је за вријеме свог заточеништва у јасеновачком логору у год. 1941. и 1942. лично, јасно и добро видио све начине мучењја и усмрћивањја великог броја заточеника - од стријелних рана до убода ножем, отсјецањја глава сјекиром, ударањја маљјем и батом по глави, бацањја у Саву, паљјењја живих љјуди итд.. ."

У порушеној настамби за мушке заточенике налази се љјешина мушкарца, чији идентитет није могао бити установљјен, а сама је у тешком распадањју. У близини женске настамбе налазе се дијелови женске одјеће и рубљја, а на логорском подручју је разбацано много женске и мушке обуће, мушких кравата и ковчега напуњјених дјечјим одјевним предметима. У једној минама разрушеној згради за стају пронађене су четири посве поугљјене љјешине које су биле спаљјене живе или усмрћене.

Крај изгорених заточеничких настамба налазе се три електрична ступа, на којима се виде сабити клинови, на сваком ступу по три клина. Према исказу преслушаних свједока на тим су се клиновима обављјала вјешањја заточеника. Осим тога близу тих ступова налази се једна комплетна справа тј. вјешала, према исказу истих свједока, на тим вјешалима су вјешани заточеници.

На извјесном дијелу логорског подручја тј. одмах код споменутих ступова налази се овећи простор, који је сав прекопан и који је према исказима свједока служио као заточеничко гробљје. Дне 21. априла о. г. ти су љјешеви ископани и очигледно ради прикривањја трагова злочина спаљјени - према исказима свједока - у једном оближњјем јарку, гдје се још данас види нешто пепела док стијене јарка показују знакове сагорјевањја. У близини тога мјеста пронађена је овећа хрпа кокса. На много мјеста у логорском подручју пронађено је много ланаца, који према свом облику јасно показују да су служили као окови за руке и ноге заточеника."

Тако гласе најважније точке налаза и мишљјењја из записника од 18. маја 1945. о увиђају на лицу мјеста у Јасеновцу, који је обавила посебна анкетна комисија.

Увиђај, који је извела на лицу мјеста ова Комисија 18. ВИ. 1945. обављјен је ради тога што је ријека Сава у липњју знатно опала, па су искрснули неки чамци у којима су се налазиле љјешине, а читава се сјеверна обала Саве нанизала прудовима и муљјем, у којем су се налазиле многобројне љјешине.

Комисија је пронашла љјешине мушкараца и жена, неке голе а неке обучене, некима је лубањја односно чеона или сљјепоочна кост била разбијена а другима читава, некима је била глава одрубљјена или руке одрезане, док су друге биле читаве. Све су ове љјешине односно костури имали руке везане жицом одостраг, а у жицу су били објешени жељјезни утези у облику карика или нанизаних котачића. Утези су могли бити тешки 3-5 кг. Судбено-лијечнички вјештак је дао овај налаз и мишљјењје:


Љјешина којој су руке везане жицом и оптерећене жељјезном плочом

"Сматрам да су љјешине старе од један и по до три мјесеца а у извјесним случајевима и више мјесеци. Точније одређивањје старости љјешина није могуће из више разлога: као накнадно гњјиљјењје изван воде, затим механичко дјеловањје водене струје, као и ради тога што су их рибе изједале.

Надаљје се може закљјучити, да су љјешине биле бачене у воду након што су усмрћене прије тога тупо тврдим ударцем у предјелу главе и разбијањјем костију лубањје или да су биле заклане, што се не може точно установити услијед трулости љјешина, или да су биле живе бацане у воду након што су само ударцем онесвјешћене, што се закљјучује из чињјенице да су љјешине везане и опскрбљјене жељјезним утезима."

Увиђајем који је извела Окружна комисија у Новој Градишки дана 11. В. 1945. на лицу мјеста у логору Јасеновац без лијечничких вјештака установљјено је ово:


Љјешина којој су руке свезане на леђима жицом

"Крај изгорјеле амбуланте нађени су костури неких 9 љјешева. Према изјави свједока Живковића (који је присуствовао очевиду), то су били љјешеви заточеника, који су се објесили 21. ИВ. 1945. из страха пред усташама, јер су ови 20. ИВ. 1945. у ноћи поклали односно побили тупо тврдим предметима 400 заточеника, који су били бачени у Саву.

Уз обалу ријеке Саве виде се на више мјеста љјешеви. Код већине љјешева опажа се, да су им руке везане отрага. Према изјави Живковића, ови љјешеви су од заточеника. Опажају се љјешеви како пливају Савом."

Иста је та Комисија запутила у Градину и Уштице, који се налазе на босанској страни Саве. Ту је установљјено слиједеће:

"У средини шљјивика Миле Божичића налази се један простор дуг 6, а широк 13 корака, који је сав посут пепелом и остацима костију, које нису сасвим изгорјеле. Крај тога гаришта налазе се лопата и тачке. Лишће је од готово читавог шљјивика изгорјело, само ту и тамо на по којој шљјиви на крају шљјивика има на гранама зеленог лишћа.


Ударац маљјем у чеону кост

С једне и друге стране гаришта тло је шљјивика изорано. У једном углу налази се 9 бачава од нафте, на више мјеста у шљјивику виде се трагови од проливене нафте. И на оним дијеловима шљјивика, који су преорани, виде се мјестимично трагови нафте, пепела и остаци љјудских костију, које нису изгорјеле. Види се ту и тамо која кошчица, нађена је и која лопатица, а из једне дубоке јаме је извађена доњја љјудска вилица. Нађено је на гаришту и љјудске косе.

На оном дијелу шљјивика који је изоран виде се нарочито на земљји између шљјивика, која земљја није могла бити изорана, трагови пепела и остаци љјудских костију. Уз овај шљјивик налази се ораница Лазе Јандрића, која је свјеже преорана. По свему изгледа, да су се и из те оранице искапале љјешине и палиле у воћњјаку. На то упућује налаз кости, на којој се држала земљја, а која је кост нађена у тачкама. Ту је нађен комад љјудског зубала и три зуба, а осим тога се налази ту и тамо која кошчица. Мјестимично су нађени и комади кокса.

Иза воћњјака се налази друга ораница, од прилике исте величине као и воћњјак. Преко њје иду 4 метра широки трагови од пепела и костију. По траговима се закљјучује, да се је тим траговима у тачкама возио и расипавао пепео. На ту је ораницу бачено пар великих грана, које су отсјечене од шљјива у шљјивику. Гране су изгорјеле.


Лубањја са размрсканом затиљјном кости

Друг Шпановић, који је на том месту био 6. маја 1945. наводи, да је у шљјивику на више мјеста видио и трагове крви. То су видили и. Мато Југовић, Стипе Југовић и Фрањјо Шлафер, сви из Уштица.

На тој су ораници нађене једне љјудске ручне тезгере (сандук за ношењје). Те су тезгере биле пуне пепела и остатака љјудских костију, које нису сасвим изгорене. Идући тим трагом даљје долази се до Саве, која је далеко 315 корака. Тај траг у ширини од 2 метра води у саму Саву. Траг је од пепела и љјудских костију, а нађено је и косе. По тим се траговима види, да су пепео и остаци костију ношени у тезгерама и вожени у тачкама до Саве те бацани у воду."

Разним фотографским снимцима снимљјене су љјешине и костури заточеника, који су нађени у Сави, на обали Саве, унутар логора, у разним зградама логора, или су ископани из земљје. Снимљјени су затим остаци логора, који су усташе на бијегу минирали и спалили.

Е
Закљјучак

Овако планско, окрутно мучењје и убијањје љјуди сигурно још хисторија није забиљјежила. Усташки злочинци поступали су точно по узору својих њјемачких господара, они су најсавјесније извршавали њјихова наређењја, а све у једином циљју, да се наши народи што више истријебе, а њјима створи што већи животни простор.

Потпуна зависност усташа о њјемачком господару, само оснивањје логора, упућивањје у логор "непоћудних", најбруталније примјењјивањје хитлеровске расистичке и нацистичке теорије те конзеквентно тјерањје у логоре и истрјебљјивањје свих расно и национално "нечистих", исте методе мучењја, убијањја уз мале варијанте "специјалитета" усташких свирепости, градњје пећи и спаљјивањје жртава у пећима (Пицилијева пећ), све то упућује, да су и Јасеновац и злочини у њјему били њјемачки рецепт, њјемачко хитлеровско наређењје, а извршењје дјело њјихових слугу, усташа.

Ради тога и сва одговорност за злочине у Јасеновцу пада подједнако на њјихове њјемачке наредбодавце и усташке извршиоце.

И.

Поред чланова њјемачке владе и осталих њјемачких наредбодаваца за ове злочине одговоран је у првом реду т. зв. поглавник Анте Павелић.

ИИ.

У другом реду одговорни су сви њјегови "доглавници" и "државни вијећници" као и сви "министри", који су били на дужности за те ере, нарочито "министри унутрашњјих послова": др. Артуковић Андрија, др. Лорковић Младен, др. Никшић Анте и Фрковић Мато.

ИИИ.

У трећем реду одговорни су сви равнатељји "Главног равнатељјства за јавни ред и сигурност" и сефови "Усташке надзорне службе" као: Кватерник Еуген, Јурчић Милутин, Церовски Божидар, Томић Виктор, Лисак Ерих (Ерицх), Херенчић Иво, др. Цимперман (Зимперманн) Љјудевит, др. Црвенковић Филип, Томашевић Иван, Враговић др. Јосип, Вагнер (Wагнер) Карло, Рукавина Јосо, Лучић Фрањјо, Бенак др. Александар, Божиновић др. Звонимир, Кирин Ицо, Мајић др. Јосип, Васко Тибор, Фарио Фабјан, Павер Вјекослав, Гржета Никола, Радош Фрањјо, Томљјеновић Стјепан, Туркаљј Бранко, Мак Мирослав, Цеко Иван, Фулановић Мирослав.

ИВ.

Одговорни су сви виши и нижи заповједници логора у Јасеновцу: Лубурић Вјекослав назван Макс, Шарац Анте, Милош Љјубо, Филиповић-Мајсторовић Мирослав, Бркљјачић Ивица, Шакић Динко, Пицили Хинко, Матковић Ивица, Павловић Мирко и Џжал Јакоб.

В.

Коначно су одговорни сви усташки часници, дочасници, усташе стражари те доушници и логораши, који су мучили и убијали, и то:

Алиловић Иван и Фран, заставници, Андричевић Ивица, водник, Алтарац Анте, поручник.

Багарић Карло, Балић Пашко, Башић Стево Пинџжо, све усташки дочасници, инг. Беретин, техничар, Борас Анте, Драго и Иван, усташки дочасници, Брачић Никола, водник, Бркљјачић Јурица, заставник, браћа Будимир, усташки дочасници, Брзица Петар, натпоручник, Бурић Брусић Милан и Бунтић Степи и Шимун, дочасници.

Ципријановић Јакоб, поручник.

Чачић Иван, усташки часник, Чоп Лука, водинк, Чолак Петар, дочасник, Ћотић Мирко, дочасник, Човичић, Чрчек Јожа и Чупић Јозо, поручници.

Ћенан Иван, дочасник.

Дангубић Милан, водник, Делач Петар дужносник, Диамантштајн (Диамантстеин) Бруно, логораш-слободњјак, Ђерек Божо, управитељј Кожаре, Ђулкић Алага, водник, Димач Лука, часник, Дошен Мато и Дукарић Фрањјо, водници.

Елез Анте, натпоручник.

Фалцини Вјекослав, дочасник, Форентић Стјепан, дужносник, Фригановић Анте, водник и Фрковић Миле, водник.

Галић, логораш, Главинић Анте, дочасник, Гашпаровић Драган, заставник, Гргошевић Јозо, заставник, Гламузина Марко, поручник, Грбавац Иван, дужносник, Грубишић Јерко и Гргић Јуре, заставници.

Хаџжић Осман, логораш-слободњјак, Хиршбергер (Хирсцхбергер) Никола, заставник, Хоџжић Латиф, дужносник, Хорват Иван, ројник и Хорват Мато, водник.

Ивановић Јосо мл., дужносник, Иле (Илле), поручник из Шибеника.

Јандић Анте, водник, Јанковић, логораш-слободњјах, Јарак Петар, заставник, Јурчевић Иван, водник, Јуричић Јерко, заставник, Јусић Мујо поручник и Јусић Шабан, дочасник,

Капетановић Ахмет, натпоручник, Кардун Никица, натпоручник, Којић Анте, поручник, Којић Жарко, поручник, Кеза Мирко, дочасник, Колобарић Јосип, заставник, Колак Петар, водник, Коларић Златко, натпоручник, Кордић Тихомир, поручник, Косић Анте, дочасник, Крешић Твртко, сатник, Квесић Стипо, водник и Кујунџжић Стипе, дочасник.

Липовац Звонимир, војни свећеник, Лисац Славко, заставник, Лужић Стјепан, водник.

Мачковић Јосип, дужносник, Мандушић Анте, сатник, Мајетић Дане, водник, Маркотић Станко, водник, Маричић Јерко, натпоручник, Маркић Иван, водник, Мартиновић Славко, водник, Мартиновић Стојан, заставник, Матаја Јосип, бојник, Матијевић Миро, бојник, Матијевић Јоцо, натпоручник, Матек Милан, заставник, Михић Пајо, сатник, Матковић Љјубо, часник, Матијевић Матија, логораш, Медведовић Мато, бојник, Михаљјевић Марко, заставник, Миљјковић Мартин. натпоручник, Модрић Анте, заставник и Муса Мато, дочасник.

Некић Иван, Неорчић Владо и Новосел Стјепан, водници.

Остојић Мате, дочасник.

Павичић Петар водник, Пехар Никола, дочасник, Пехар Петар, водник, Перковић Марко, заставник, Пенарић Мате, натпоручник, Петек Фрањјо, сатник, Полић Марин, поручник, Полдруги Стјепан, заставник, Полић Драго, дочасник, Прпић др. Михајло, сатник, војни судац, Прпић Стипе, натпоручник, Приморац Силвестар, Пудић Драгутин и Пргеша Анте, заставници.

Радић Мирослав, бојник, Ременар Антун, сатник, Рендјец, натпоручник и Ружић Благо, заставник.

Сабљјић Илија, заставник, Стојчић Јозо, натпоручник, Шпилер (Спиллер) Херман, логораш-слободњјак, Скочибушић, часник, Слишковић Иван, усташки поручник, Станковић Марко, заставник, Судар Јосип, сатник, Судар Миле млађи и старији, водници.

Шепович Миро, водник, Штимац Дане, водник, Швагуша Андрија, часник.

Томас Јосип, заставник, Томић Јуре, поручник и Тралић Миико, заставник.

Ужичанин Рашид, дужносник.

Васиљј Илија, поручник, Васиљј Мате и Лука, дочасници, Видовић Миле водник, Висаковић Никола, бојник, Влахо Винко заставник, Врбан Мате, заставник и Вучић Иван, дочасник.

Зокић Анте, логораш, Зринушић Анте, заставник и Живановић Мато, поручник, те сви остали усташе, којима идентитет није установљјен.

Земаљјска комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача утврдила их је све као најтеже злочинце народне издајице и народне непријатељје и сматра, да морају бити најстроже кажњјени за све злочине и недјела, која су починили.

У Загребу, дне 15. студенога 1945.

Број: 4547/45.

Земаљјска комисија за утврђивањје злочина окупатора и њјихових помагача

Претсједник: др. Венцеслав Целигој, в. р.

Секретар: др. Анте Штокић, в. р.

Тумач нацрта логора Јасеновац ИИИ.

1 Стражарница и управитељјство логора. (Улаз у логор).
2 Рафинерија.
3 Главно складиште.
4 Складиште и радионице.
5 шупа за цигле.
6 Ланчара.
7 Управитељјство логора.
8 Пакетарница.
9 Звонара.
10 Скела на Сави.
11 Граник на Сави.
12 Шупа за цигле.
13 Циглана.
14 Шупе радионице (т. зв. тунел)
15 Стражара
16 Настамба усташких часника.
17 Столарија.
18 Кухињја и настамба усташа.
19 Двије супе ша цигле.
20 Двије шупе за цигле.
21 Пилана
22 Шупа.
23 Погон са димњјаком (Електрична централа).
24 Кречана.
25 Економија.
26 Угљјенара.
27 Дрвара и пекара.
28 Ископана јама, одакле се узимала земљја за циглу.
29 Т. зв. бајер одакле се узимала земљја за циглу
30 Ременарија.
31 Штала.
32 Канцеларија надзорника.
33 Канцеларија групника и радионице.
34 Велико језеро са дрвеним мостом.
35 Заточеничко гробљје
36 Болница.
37 Амбуланта.
38 Барака за настамбу заточеника
39 Помоћна кухињја
40 Кухињја
41 Барака обртне групе.
42 Штала.
43 Кухињја.
44 Мљјекарна и месница.
45 Зграда женског логора.
46 Нова месница.
47 Ледана.
48 Свињјац
49 Усташке радионице и настамбе.
50 Зграда женског логора.
51 Кухињја.
52 Логор ИИИ-Ц.
53 Излаз из логора и стражарница. (Источна врата).



Материјал преузет са сајта јасеновац.инфо


Препоручена литература
animacija3